Propaganda "od usta do usta" je jedan od najvažnijih faktora uspešnog poslovanja. Koliko uspešno stimulišete pozitivnu propagandu "od usta do usta"? Da li ste privukli nove kupce ili ste i stare oterali? Odgovor na sledećih šest pitanja pokazaće kakva je situacija u ovoj oblasti kod vas: * Da li zaista pašljivo slušate ono što kupci govore o vašem proizvodu, usluzi ili aktivnostima - i činite li nešto na osnovu onoga što čujete? * Da li pažljivo gledate kako kupci reaguju na proizvode, usluge ili aktivnosti - s obzirom da veliki broj njih retko kada odvaja vreme da formuliše i iskaže svoje mišljenje? * Istražujete li mišljenje kupaca o tome kako biste mogli da poboljšate svoju delatnost - proveravajući da li pravilno razumete šta govore i tačno primećujete šta čine? * Nagrađujete li redovno kupce za njihove preporuke - ohrabrujući ih na taj način da kažu svoje mišljenje o vašem radu i ponovo dođu? * Da li klijente pošteno informišete o prošlim, sadašnjim i budućim aktivnostima preduzeća - stvarajući tako od njih deo svog uspeha i pridobijajući njihovo razumevanje za svoje greške? * Iznenađujete li redovno kupce novim prilazom starom stanju stvari, uzdrmavajući čak i najćudljivijeg kupca tako da postanete portparol vašeg posla? Ova knjiga sadrži veliki broj ideja i zamisli koje će pomoći poslovnim ljudima da nađu ono što stimuliše i zadržava pozitivnu usmenu reklamu. Naslov: Razgovor malo košta Izdavač: Finesa Strana: 106 (cb) Pismo: Format: 14x21 cm ISBN: 978-86-82683-79-7

Selidbe i transport u gradu od 800 din. dva vozila. Demontaže-montaže-nošenje nameštaja. Male ili velike selidbe. Odvoz starog nameštaja ili šuta na deponiju. Selidbe van Beograda u sve gradove u Srbiji od 29 din/km. Selidba i prevoz kombijem (Rakovica, Čukarica, Zvezdara, Zemun, Novi Beograd, Dorćol, Mirjevo, Voždovac i t.d.) apsolutno svega. Kombi prevoz, kamion (kuća, garaža, soba, garsonjera, firmi, stanova, podruma, kuća, garaža, poslovnog prostora, ostava). Prevoz robe, kreveta, troseda, dvoseda, fotelja, ugaonih garnitura (ugaona garnitura), stvari, kuhinja, frižidera, šporeta, veš mašina, ormana (ormar), kauča, plakara, regala, fotelje, stolova, stolica, klavira, stakla, starih stvari, nepotrebnih stvari. Pikap prevoz za pekare ( pekara ), hrana, ketering, proslave, svadbe, slave, itd Profesionalni radnici (radnik), Radimo svakog dana 00 – 24h (čak i nedeljom). Dovoz građevinskog materijala, usluga prevoza (pesak, jedinica, nula, šljunak, rizla, iberlauf, dvojka, trojka, blokovi, kreč, cement, cigla šut i t.d.) po najboljim cenama (cena),

Нема одавно већ више турског хана преко пута чесме, ни шанца иза Чукур-чесме, ни џамије чије се бело минаре дизало мало више од ње. Београд се одавно већ раширио преко шанца, па и преко "немачког шанца" за којим је уздисао Рашид-беј, прешао је преко Саве на пространо Земунско поље, где се сад подиже Нови Београд. За Београд су настала нова времена, времена огромнога напретка, али Београђани никад не треба да забораве тешке борбе и велике жртве које су му данашњу слободу донеле. Михаило С. Петровић Садржај Пре него што су људи почели писати историју Како су Келти подигли град на ушћу Саве у Дунав Бурна историја римскога Сингидунума Сингидунум у вртлогу Велике сеобе народа Како су крсташи пролазили кроз Београд Српски феудалци у Београду Пораз Мехмеда Освајача Доба Змај-Огњеног Вука и браће Јакшића Султан Сулејман осваја Београд Како су се Срби већ у XVI веку спремали да ослободе Београд Београд под Турцима Ослобођење Београда 1806. године Турске и српске власти у Београду Београд тржиште робљем Како су Срби Београђани 1862. истерали Турке из вароши Београдска књига кроз векове Београдска Велика школа Наслов: Борбе старог Београда Издавач: Kokoro Страна: 187 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 20 cm Година издања: 2008 ИСБН: 978-86-85353-63-5

Нема одавно већ више турског хана преко пута чесме, ни шанца иза Чукур-чесме, ни џамије чије се бело минаре дизало мало више од ње. Београд се одавно већ раширио преко шанца, па и преко "немачког шанца" за којим је уздисао Рашид-беј, прешао је преко Саве на пространо Земунско поље, где се сад подиже Нови Београд. За Београд су настала нова времена, времена огромнога напретка, али Београђани никад не треба да забораве тешке борбе и велике жртве које су му данашњу слободу донеле. Михаило С. Петровић Садржај Пре него што су људи почели писати историју Како су Келти подигли град на ушћу Саве у Дунав Бурна историја римскога Сингидунума Сингидунум у вртлогу Велике сеобе народа Како су крсташи пролазили кроз Београд Српски феудалци у Београду Пораз Мехмеда Освајача Доба Змај-Огњеног Вука и браће Јакшића Султан Сулејман осваја Београд Како су се Срби већ у XVI веку спремали да ослободе Београд Београд под Турцима Ослобођење Београда 1806. године Турске и српске власти у Београду Београд тржиште робљем Како су Срби Београђани 1862. истерали Турке из вароши Београдска књига кроз векове Београдска Велика школа Наслов: Борбе старог Београда Издавач: Kokoro Страна: 187 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 20 cm Година издања: 2008 ИСБН: 978-86-85353-63-5

Ова књига је писана озарено, али несентименталним стилом; писана је на начин који изазива гануће лишено патетике. Осећамо и знамо да је њен аутор написано доживео и преживео, било да је радио у архиву, било да се сретао са живим људима. Успео је да нам пренесе ликове и гласове оних који су прошли да би заувек остали у нама. Успео је да нам саопшти поруке оних који су још увек међу нама, и уче нас. Тихи гласови српских подвижника у Перовићевој књизи се каткад дигну до громких одговора на изазове савремености, али никад не постају митингашке пароле ... САДРЖАЈ Уводна реч, 5 Још једно невреме у Дивљани (разговор са мати Ангелином из Дивљане), 23 Решење је увек у праштању (разговор са оцем Дионисијем из Липовца), 41 Најважније је да човек буде истинит (разговор са оцем Симеоном из Рукумије), 61 Деда Таско - човек Божји са Старе планине, 79 Велика, 103 Прича о пастиру који је пркосио громовима, 113 Старе слике оца Зорана Тошића, 127 Да живимо у загрљају Божјем (одабране поуке владике Јована), 157 Када се срећа осмехнула нашим манастирима, 175 Бројанице (краћа писања и белешке), 183 Белешка о писцу, 199 Коришћене фотографије и илустрације, 201 Наслов: Писма из Малог Јерусалима Издавач: PI-PRESS Страна: 204 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 14 x 20 cm Година издања: 2016 ИСБН: 978-86-6023-360-0

LEPO JE SVE ŠTO JE MALO UZRAST OD 3 DO 6 GODINA Šifra artikla: 228538 Isbn: 8606106434071 Autor : Dušan Radović Izdavač : MASCOM EC BOOKING Dečje knjige su kao najdivnije igračke. Neodoljivo lepe i primamljive. Vedre i lekovite. Jednostavne i pametne. Ne postoji popularnija umetnost od one namenjene deci. Nijedna knjiga nije čitanija od dečjih. Nijedna radio- emisija slušanija, jer slušaju i čitaju i mladi i stari. I ničemu se ne mož... Detaljnije Dečje knjige su kao najdivnije igračke. Neodoljivo lepe i primamljive. Vedre i lekovite. Jednostavne i pametne. Ne postoji popularnija umetnost od one namenjene deci. Nijedna knjiga nije čitanija od dečjih. Nijedna radio- emisija slušanija, jer slušaju i čitaju i mladi i stari. I ničemu se ne može proricati lepša budućnost i najdublja starost no tim lepim igračkama duha. U dečjim knjigama i umetnosti namenjenoj deci ostavljene su sve lepe i jednostavne misli, namere i poruke odraslih. Ta umetnost je riznica najskupocenijih vrednosti u najnaivnijim oblicima. Pred razrogačenošću dečje radoznalosti i rascvetala se velika nadahnuta igra mašte. Najlepša rečitost, najčistija dobra volja, prezna pamet i zrela jednostavnost. Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija UZRAST OD 3 DO 6 GODINA Autor Dušan Radović Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač MASCOM EC BOOKING Pismo Ćirilica Godina 2010 Format 20x20 Strana 40 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

Četvrti broj časopisa „Književna fantastika“ u novom formatu nastavlja započetu tradiciju i još jednom pruža odraze sveta u ogledalu fantastičnog i u njima nove autore, nove teme, nove prikaze, ali i brojne stare junake. Veza sa prošlošću u fantastici je neraskidiva, čak neophodna. Veza sa budućnošću je jednako značajna. Fantastika je kontinuum, nit koja povezuje sve što je bilo, sa onim što jeste i onim što će tek da bude. Čitanje, pisanje i, uopšte, stvaranje fantastike ne treba da bude trend, niti fantastiku treba svesti na nivo impulsa aktuelnog trenutka. Zato i ovo izdanje sadrži tekstove o velikanima iz prošlosti čiji značaj se još uvek, stalno, iznova potvrđuje. Neizostavne su i priče o onima koji svojim delima upravo sada ostavljaju tragove u vremenu. Ali tu su i oni čije vreme, verujemo, tek dolazi. Svi oni pomažu nam da našu svakodnevicu sagledamo iz malo drugačijeg ugla i na taj način, možda, pronađemo u njoj veliki broj istovremeno lepih i zastrašujućih, ali zavodljivih čuda koja čine život. Časopis je objavljen u sklopu održanog Festivala fantastične književnosti, koji su organizovali Kontrast izdavaštvo i sajt za promociju fantastične književnosti Art Anima. Naslov: Književna fantastika - časopis Izdavač: Kontrast izdavaštvo Strana: 132 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: 22 cm Godina izdanja: 2017 ISBN: 978-86-89203-50-9

Meša Selimović je na stranicama ove knjige zabeležio sve pojedinosti koje su obeležile njegov život, a koje su ostale urezane duboko u njemu kao neizbrisivi tragovi jednog detinjstva, zavičaja, ratnih godina, književnog stvaralaštva i velikih prijateljstava. Iako o minulim godinama pripoveda sa određene vremenske distance, on uspeva da ih dočara tako živopisno– kao da sada iskrsavaju pred njegovim i našim očima. Kada čitalac dođe do poslednje stranice ove knjige shvatiće da je uborbi čoveka saprolaznošćupobednik čovek – sve dok žive njegova sećanja.„Prva moja sjećanja vezana su za rodnu kuću, mada je to čudno, jer sam bio suviše mali da bih mogao nešto zapamtiti. Pa ipak mi u sjećanju nejasno stoji širok trijem i drveno stepenište što vodi na sprat, pamtim bunar u dvorištu i voćnjak iza kuće. Ali nisam siguran u svoje sjećanje, možda sam sve izmislio ili u sebi naknadno dogradio prebacujući buduće viđene slike u ranije vrijeme. Ali se potpuno sjećam velikog paunovog pera što ga nosi moj brat iz stare kuće u novu, dok ja, trogodišnjak, nosim majčinu posudicu za podvlačenje surme (crnilo za obrve). Ako mi je i ovo sjećanje brat sugerirao svojim pričanjem, onda je čudno što je tako živo, plastično, bogato detaljima, ubjedljivo po mome prisustvu. Ili su ta rana sjećanja složena, vanvremenska, sastavljena od mnogih sjećanja, svojih i tuđih, strukturirana u višeslojnu tvorevinu koja djeluje uvjerljivo bogatstvom stvarno doživljenih detalja, mada ne svih u jednom trenutku.“ Naslov: Selimović: Sjećanja Izdavač: Vulkan Strana: 256 (cb) Povez: tvrdi Pismo: latinica Format: 145x205x17 cm Godina izdanja: 2019 ISBN: 978-86-10-02455-5

Opis proizvoda Od autora bestselera Čovek po imenu Uve. Mala knjiga sa velikom porukom koja će dugo ostati u srcima čitalaca. Zar ovo nije najbolje od svih životnih doba, razmišlja jedan starac posmatrajući svog unuka, taj dečak je taman dovoljno veliki da razume kako svet funkcioniše, ali je i dalje dovoljno mlad da odbije da to prihvati. Deda i Noa sede na klupi i razgovaraju. Ispod klupe raste zumbul, a to je cveće koje je baka gajila u svojoj bašti. Deda i Noa mogu da razgovaraju o svemu. O životnim pitanjima, kako onim najbitnijim, tako i onim usputnim. Deda pokušava da se seti kako se zaljubio u baku i kako ju je izgubio. Još uvek može da je zamisli pored sebe i plaši se onog dana kada je se više neće sećati. Deda uviđa da se svet koji poznaje sada menja. Zato želi da ostane tu na klupi sa Noom, gde je miris zumbula i dalje jak. Ali uspomene je sve teže prizvati, pa su deda i Noa sada primorani da nauče kako da urade ono najteže: da se rastanu. Onako kako to samo on ume, Fredrik Bakman ovde daje nežan prikaz borbe starog čoveka da zadrži svoje najdraže uspomene, kao i načina na koji njegova sudbina utiče na njegove najbliže. „Pisana sa razumevanjem i saosećanjem, ova divna priča podseća nas na to da su svakodnevne sitnice često naše najveće blago.“ fictionofile.wordpress.com Format: 13x18 cm Broj strana: 90 Pismo: Latinica Povez: Tvrd Godina izdanja: 12. jun 2019. ISBN: 978-86-521-3386-4 Prevodilac: Nikola Perišić

Od autora bestselera Čovek po imenu Uve. Mala knjiga sa velikom porukom koja će dugo ostati u srcima čitalaca. Zar ovo nije najbolje od svih životnih doba, razmišlja jedan starac posmatrajući svog unuka, taj dečak je taman dovoljno veliki da razume kako svet funkcioniše, ali je i dalje dovoljno mlad da odbije da to prihvati. Deda i Noa sede na klupi i razgovaraju. Ispod klupe raste zumbul, a to je cveće koje je baka gajila u svojoj bašti. Deda i Noa mogu da razgovaraju o svemu. O životnim pitanjima, kako onim najbitnijim, tako i onim usputnim. Deda pokušava da se seti kako se zaljubio u baku i kako ju je izgubio. Još uvek može da je zamisli pored sebe i plaši se onog dana kada je se više neće sećati. Deda uviđa da se svet koji poznaje sada menja. Zato želi da ostane tu na klupi sa Noom, gde je miris zumbula i dalje jak. Ali uspomene je sve teže prizvati, pa su deda i Noa sada primorani da nauče kako da urade ono najteže: da se rastanu. Onako kako to samo on ume, Fredrik Bakman ovde daje nežan prikaz borbe starog čoveka da zadrži svoje najdraže uspomene, kao i načina na koji njegova sudbina utiče na njegove najbliže. „Pisana sa razumevanjem i saosećanjem, ova divna priča podseća nas na to da su svakodnevne sitnice često naše najveće blago.“ fictionofile.wordpress.com Format: 13x18 cm Broj strana: 90 Pismo: Latinica Povez: Tvrd Godina izdanja: 12. jun 2019. ISBN: 978-86-521-3386-4 Prevodilac: Nikola Perišić

Opis proizvoda Dobitnik Gonkurove nagrade. Autor savremenog klasika Francusko zaveštanje. U ovom književnom dragulju Andrej Makin otkriva nezaboravnu epizodu iz svoje rane mladosti. Trinaestogodišnji pripovedač živi u sirotištu u Sibiru u doba slabljenja sovjetskog režima. U školskom dvorištu brani Vardana, koji je zbog svoje prostodušnosti, zrelosti i krhkosti savršena meta siledžija. Ispratiće Vardana kući, u kvart poznat kao „Đavolov kraj“, u kojem žive nekadašnji zatvorenici, ostareli pustolovi, zalutali beskućnici koji su „u čitavoj svojoj biografiji imali samo geografiju svojih lutanja“. Tamo ga dočekuje mala i neupadljiva kolonija Jermena, koje spaja zajednička sudbina: nastanili su se u tom kraju u nadi da će dočekati oslobođenje iz zatvora svojih bližnjih, optuženih za antisovjetsku zaveru i separatizam. Iz tog miljea se izdvajaju upečatljivi likovi: Vardanova majka Šamiram, njegova sestra Đulizar za kojom mnogi čeznu, lepa poput kavkaske princeze, i stari mudrac Sarven. Narator postaje zaštitnik mladom Jermeninu Vardanu, koji pati od smrtonosne bolesti. I sam narator će se naći u velikoj neprilici, tokom epizode kopanja tunela zarad dečje igre, za koju su režimski ljudi posumnjali da predstavlja pomoć pokušaju bekstva iz zatvora. U svetlosti dvostruke čežnje – Jermena za njihovom rodnom zemljom i pripovedača za prijateljem iz mladosti – ovaj roman odzvanja snagom velikog klasika. „Roman pun ljudskosti koja se danas sve više gubi. Izuzetno dirljivo.“ – France-Inter „Neobično topao roman.“ – Le Monde „Klasično napisan, roman Prijatelj Jermenin pogađa samu suštinu stvari.“ – Le Figaro Format: 13x20 cm Broj strana: 168 Pismo: Latinica Povez: Mek Godina izdanja: 15. februar 2022.

Dobitnik Gonkurove nagrade. Autor savremenog klasika Francusko zaveštanje. U ovom književnom dragulju Andrej Makin otkriva nezaboravnu epizodu iz svoje rane mladosti. Trinaestogodišnji pripovedač živi u sirotištu u Sibiru u doba slabljenja sovjetskog režima. U školskom dvorištu brani Vardana, koji je zbog svoje prostodušnosti, zrelosti i krhkosti savršena meta siledžija. Ispratiće Vardana kući, u kvart poznat kao „Đavolov kraj“, u kojem žive nekadašnji zatvorenici, ostareli pustolovi, zalutali beskućnici koji su „u čitavoj svojoj biografiji imali samo geografiju svojih lutanja“. Tamo ga dočekuje mala i neupadljiva kolonija Jermena, koje spaja zajednička sudbina: nastanili su se u tom kraju u nadi da će dočekati oslobođenje iz zatvora svojih bližnjih, optuženih za antisovjetsku zaveru i separatizam. Iz tog miljea se izdvajaju upečatljivi likovi: Vardanova majka Šamiram, njegova sestra Đulizar za kojom mnogi čeznu, lepa poput kavkaske princeze, i stari mudrac Sarven. Narator postaje zaštitnik mladom Jermeninu Vardanu, koji pati od smrtonosne bolesti. I sam narator će se naći u velikoj neprilici, tokom epizode kopanja tunela zarad dečje igre, za koju su režimski ljudi posumnjali da predstavlja pomoć pokušaju bekstva iz zatvora. U svetlosti dvostruke čežnje – Jermena za njihovom rodnom zemljom i pripovedača za prijateljem iz mladosti – ovaj roman odzvanja snagom velikog klasika. „Roman pun ljudskosti koja se danas sve više gubi. Izuzetno dirljivo.“ – France-Inter „Neobično topao roman.“ – Le Monde „Klasično napisan, roman Prijatelj Jermenin pogađa samu suštinu stvari.“ – Le Figaro Format: 13x20 cm Broj strana: 168 Pismo: Latinica Povez: Mek Godina izdanja: 15. februar 2022.

Opis "Osama - Vladimir Kecmanović" Od autora kultnih romana Top je bio vreo i Kainov ožiljak. Pripovedač ove potresne priče, stari musliman iz Bosne, ispoveda svoj život nekadašnjem zemljaku s kojim se susreo u Americi, gde je dospeo posle ratova i raspada Jugoslavije. Njegova priča o moćnicima i žrtvama jednog do juče mirnog i srođenog sveta, o Muratovom sinu Baji koji se u pomračenju uma poistovećuje sa Osamom bin Ladenom, kao da priziva povest o Ćamilu i Džem-sultanu, samo na ovim prostorima i u skorašnje vreme, u ovdašnjoj „prokletoj avliji“. Istorija se ponavlja a zlo ne bira, kao da nam poručuje pisac na usta nesrećnog srpskog dečaka iz romana Top je bio vreo, a sada i u Osami kroz ogledalo nesrećnog Baje. Živopisnim bosanskim govorom, prepoznatljivim stilom sa jezgrovitim i isečenim rečenicama, Kecmanović gradi nezaboravne likove meštana, ratnih profitera, dođoša i porobljivača, džihadista i sforovaca, novih silnika i starih porodica koje je rat razorio, i potvrđuje svoje visoko mesto u savremenoj srpskoj književnosti. „Novi roman Vlade Kecmanovića je djelo koje možemo svrstati u žanr knjiga „otvorenih vena“. Pisan je jezikom njegovog djetinjstva, govorom u kome su izostavljeni vokali i gdje se značenja riječi gube u bujici strasti i osjećanja koja autorove junake vode kroz snažne zaplete. Srpski pisac transcendira jezikom bosanskih muslimana – hrabro poštovanje komšije i melanholično poznavanje kasabe. Osama – još jedan trijumf Kecmanovićevog čovjekoljublja.“ Emir Kusturica „Dijalekt stiče dostojanstvo kad se na njemu ispripoveda veliko umetničko delo. Znalački i maestralno, Kecmanović svoj književni svet programski uklapa u Andrićevu tradiciju, a možda i najveća sličnost Kecmanovića sa Andrićem jest u njegovom dubinskom razumevanju tragizma istorijske sudbine bosanskih muslimana.“ Muharem Bazdulj „Kecmanovićeva istina najradije progovara na usta dece ili jurodivih. I ova priča je ispričana vedrim i nepobedivim uličnim jezikom. I malo kad je vedrijim jezikom ispričana tužnija priča.“ Vladimir Pištalo Format: 13x20 cm Broj strana: 373 Pismo: Latinica Povez: Mek

Od autora kultnih romana Top je bio vreo i Kainov ožiljak . Pripovedač ove potresne priče, stari musliman iz Bosne, ispoveda svoj život nekadašnjem zemljaku s kojim se susreo u Americi, gde je dospeo posle ratova i raspada Jugoslavije. Njegova priča o moćnicima i žrtvama jednog do juče mirnog i srođenog sveta, o Muratovom sinu Baji koji se u pomračenju uma poistovećuje sa Osamom bin Ladenom, kao da priziva povest o Ćamilu i Džem-sultanu, samo na ovim prostorima i u skorašnje vreme, u ovdašnjoj „prokletoj avliji“. Istorija se ponavlja a zlo ne bira, kao da nam poručuje pisac na usta nesrećnog srpskog dečaka iz romana Top je bio vreo , a sada i u Osami kroz ogledalo nesrećnog Baje. Živopisnim bosanskim govorom, prepoznatljivim stilom sa jezgrovitim i isečenim rečenicama, Kecmanović gradi nezaboravne likove meštana, ratnih profitera, dođoša i porobljivača, džihadista i sforovaca, novih silnika i starih porodica koje je rat razorio, i potvrđuje svoje visoko mesto u savremenoj srpskoj književnosti. „Novi roman Vlade Kecmanovića je djelo koje možemo svrstati u žanr knjiga „otvorenih vena“. Pisan je jezikom njegovog djetinjstva, govorom u kome su izostavljeni vokali i gdje se značenja riječi gube u bujici strasti i osjećanja koja autorove junake vode kroz snažne zaplete. Srpski pisac transcendira jezikom bosanskih muslimana – hrabro poštovanje komšije i melanholično poznavanje kasabe. Osama – još jedan trijumf Kecmanovićevog čovjekoljublja.“ Emir Kusturica „Dijalekt stiče dostojanstvo kad se na njemu ispripoveda veliko umetničko delo. Znalački i maestralno, Kecmanović svoj književni svet programski uklapa u Andrićevu tradiciju, a možda i najveća sličnost Kecmanovića sa Andrićem jest u njegovom dubinskom razumevanju tragizma istorijske sudbine bosanskih muslimana.“ Muharem Bazdulj „Kecmanovićeva istina najradije progovara na usta dece ili jurodivih. I ova priča je ispričana vedrim i nepobedivim uličnim jezikom. I malo kad je vedrijim jezikom ispričana tužnija priča.“ Vladimir Pištalo Format: 13x20 cm Broj strana: 373 Pismo: Latinica Povez: Mek

Opis proizvoda Od autora kultnih romana Top je bio vreo i Kainov ožiljak. Za roman Osama Vladimir Kecmanović dobio je nagrade Instituta „Ivo Andrić“ i „Pečat vremena“. Pripovedač ove potresne priče, stari musliman iz Bosne, ispoveda svoj život nekadašnjem zemljaku s kojim se susreo u Americi, gde je dospeo posle ratova i raspada Jugoslavije. Njegova priča o moćnicima i žrtvama jednog do juče mirnog i srođenog sveta, o Muratovom sinu Baji koji se u pomračenju uma poistovećuje sa Osamom bin Ladenom, kao da priziva povest o Ćamilu i Džem-sultanu, samo na ovim prostorima i u skorašnje vreme, u ovdašnjoj „prokletoj avliji“. Istorija se ponavlja a zlo ne bira, kao da nam poručuje pisac na usta nesrećnog srpskog dečaka iz romana Top je bio vreo, a sada i u Osami kroz ogledalo nesrećnog Baje. Živopisnim bosanskim govorom, prepoznatljivim stilom sa jezgrovitim i isečenim rečenicama, Kecmanović gradi nezaboravne likove meštana, ratnih profitera, dođoša i porobljivača, džihadista i sforovaca, novih silnika i starih porodica koje je rat razorio, i potvrđuje svoje visoko mesto u savremenoj srpskoj književnosti. „Novi roman Vlade Kecmanovića je djelo koje možemo svrstati u žanr knjiga „otvorenih vena“. Pisan je jezikom njegovog djetinjstva, govorom u kome su izostavljeni vokali i gdje se značenja riječi gube u bujici strasti i osjećanja koja autorove junake vode kroz snažne zaplete. Srpski pisac transcendira jezikom bosanskih muslimana – hrabro poštovanje komšije i melanholično poznavanje kasabe. Osama – još jedan trijumf Kecmanovićevog čovjekoljublja.“ Emir Kusturica „Dijalekt stiče dostojanstvo kad se na njemu ispripoveda veliko umetničko delo. Znalački i maestralno, Kecmanović svoj književni svet programski uklapa u Andrićevu tradiciju, a možda i najveća sličnost Kecmanovića sa Andrićem jest u njegovom dubinskom razumevanju tragizma istorijske sudbine bosanskih muslimana.“ Muharem Bazdulj „Kecmanovićeva istina najradije progovara na usta dece ili jurodivih. I ova priča je ispričana vedrim i nepobedivim uličnim jezikom. I malo kad je vedrijim jezikom ispričana tužnija priča.“ Vladimir Pištalo Format: 13x20 cm Broj strana: 373 Pismo: Latinica Povez: Mek Godina izdanja: 14. septembar 2015. ISBN: 978-86-521-2014-7

Od autora kultnih romana Top je bio vreo i Kainov ožiljak. Za roman Osama Vladimir Kecmanović dobio je nagrade Instituta „Ivo Andrić“ i „Pečat vremena“. Pripovedač ove potresne priče, stari musliman iz Bosne, ispoveda svoj život nekadašnjem zemljaku s kojim se susreo u Americi, gde je dospeo posle ratova i raspada Jugoslavije. Njegova priča o moćnicima i žrtvama jednog do juče mirnog i srođenog sveta, o Muratovom sinu Baji koji se u pomračenju uma poistovećuje sa Osamom bin Ladenom, kao da priziva povest o Ćamilu i Džem-sultanu, samo na ovim prostorima i u skorašnje vreme, u ovdašnjoj „prokletoj avliji“. Istorija se ponavlja a zlo ne bira, kao da nam poručuje pisac na usta nesrećnog srpskog dečaka iz romana Top je bio vreo, a sada i u Osami kroz ogledalo nesrećnog Baje. Živopisnim bosanskim govorom, prepoznatljivim stilom sa jezgrovitim i isečenim rečenicama, Kecmanović gradi nezaboravne likove meštana, ratnih profitera, dođoša i porobljivača, džihadista i sforovaca, novih silnika i starih porodica koje je rat razorio, i potvrđuje svoje visoko mesto u savremenoj srpskoj književnosti. „Novi roman Vlade Kecmanovića je djelo koje možemo svrstati u žanr knjiga „otvorenih vena“. Pisan je jezikom njegovog djetinjstva, govorom u kome su izostavljeni vokali i gdje se značenja riječi gube u bujici strasti i osjećanja koja autorove junake vode kroz snažne zaplete. Srpski pisac transcendira jezikom bosanskih muslimana – hrabro poštovanje komšije i melanholično poznavanje kasabe. Osama – još jedan trijumf Kecmanovićevog čovjekoljublja.“ Emir Kusturica „Dijalekt stiče dostojanstvo kad se na njemu ispripoveda veliko umetničko delo. Znalački i maestralno, Kecmanović svoj književni svet programski uklapa u Andrićevu tradiciju, a možda i najveća sličnost Kecmanovića sa Andrićem jest u njegovom dubinskom razumevanju tragizma istorijske sudbine bosanskih muslimana.“ Muharem Bazdulj „Kecmanovićeva istina najradije progovara na usta dece ili jurodivih. I ova priča je ispričana vedrim i nepobedivim uličnim jezikom. I malo kad je vedrijim jezikom ispričana tužnija priča.“ Vladimir Pištalo Format: 13x20 cm Broj strana: 373 Pismo: Latinica Povez: Mek Godina izdanja: 14. septembar 2015. ISBN: 978-86-521-2014-7

Izdavač:Leo commerce ISBN: 978-89-7950-012-0 Broj strana: 364 Povez: Broširan Format: 130x200mm Crveni kralj i njegov prijatelj su zajedno šetali šumom. Bila je zlatna jesen i lišće je padalo oko njih poput sjajnih novčića. Kralj je bio visok, u crnoj kosi nije imao ni traga sedih a njegova tamna koža je bila glatka, ali je tuga u njegovim očima bila vekovima stara. Matonvi, čarobnjak, bio je niži čovek. Njegova kosa i brada su bile srebrnobele a leđa su mu bila povijena od godina provedenih u šumi. Nosio je tamnoplavi ogrtač posut izbledelim zvezdama. Deset koraka iza njih išla su tri leoparda; sada su bili stari i ne toliko brzi kao nekada, ali njihovi pogledi ni na trenutak nisu napuštali kralja. On je bio njihov gospodar i njihov prijatelj i oni bi išli za njim i kroz vatru. Matonvi je bio uznemiren. Znao je da ovo nije jedna od onih prijatnih šetnji u koje je često odlazio sa kraljem. Danas je njihova šetnja imala dublji smisao. Svaki korak ih je odvodio dalje od sveta ljudi, i bliže samom srcu šume. Najzad su došli do livade gde je čak i opalo lišće bilo nemo. Trava je bila boje meda a glogovo žbunje teško od crvenih bobica. Matonvi sede na oboreno deblo ali je kralj stajao, gledajući kroz gole grane. Nebo je postalo vatreno crveno ali se na jednom visokom tamnoplavom pramenu pojavila prva zvezda. „Hajde da založimo vatru“, reče kralj. Matonvi je obožavao lomače. Pevao je na velškom dok je sakupljao granje i vesela pesma je sakrila strah koji je nosio u srcu. Opale grančice su bile suve i ubrzo su imali mali plamen. Tanak stub dima se izdizao kroz drveće i kralj reče da je to jedan od najslađih mirisa na celom svetu. Sada, pomisli Matonvi, sada će me pitati. Ali ipak nije još. „Najpre mačke“, reče kralj. „One ne mogu još mnogo poživeti u zemlji hladnih zima i surovih lovaca. Dođite ovamo, moje dobre zveri.“ Leopardi priđoše kralju. Čulo se njihovo predenje dok su trljali glave o njegovu šaku. „Vreme je za vaše novo krzno“, reče im kralj. „Pronađite gospodara koji je dobar, zato što ovaj sada mora da vas napusti.“ To je to. Matonvi zadrhta. Znači, kralj odlazi. Kako će mu prazna biti šuma bez saputnika koji je ispunio njegov um čudesima, koji je delio njegove misli, odgovarao na njegove sumnje, razgovarao s njim od izlaska do zalaska sunca. Kralj je šetao oko vatre dugim odmerenim koracima a leopardi su ga sledili, okolo unaokolo. „Čuvajte moju decu“, naredi im kralj. „Tražite potomke dece koja su za mene izgubljena: sinove i ćerke hrabrog Amadisa i bistrog Petrela, decu nežne Guanhamare i mudrog Tolemeja, potomke mog najmlađeg deteta Amoret. Pomažite im, moje verne mačke, i štitite ih.“ Kada se kralj odmakao od vatre velike mačke nastaviše da kruže oko nje. Sada su već trčale, cupkajući i poskakujući. Kralj podiže ruku. „Jarki plamenu, goruće sunce i zlatna zvezdo“, reče on svečano. „Čuvajte moju decu svojim divljiim srcima. Živite bezbedno u svetu ljudi, ali zauvek ostanite ono što jeste.“ Matonvi je i pre video čarolije kao što je ova, ali je večeras kraljeva magija imala posebnu lepotu. Skakutavi leopardi postadoše vatreni obruč. Varnice poleteše ka drveću i blistava kiša zapljusnu grane, kupajući livadu svim duginim bojama koje su se neprestano smenjivale. Kada kralj spusti ruku, obruč poče da bledi; leopardi su nestali. Matonvi ustade. „Gde su?“ Kralj pokaza na drvo iza čarobnjaka. Na jednoj niskoj grani su sedele tri mačke. Jedna je bila boje bakra, jedna je bila narandžasta kao plamen, a treća nalik bledozlatnoj zvezdi. „Pogledaj. Ovo su Arijes, Leo i Sagitarijus. Dlaka im se promenila ali ja i dalje znam ko su oni.“ Kralj se radosno nasmeja, zadovoljan svojom magijom. „A sada je red na mene.“ Matonvi uzdahnu. Iz nabora svog ogrtača on izvuče tanak jasenov štap – svoj čarobni štapić. „Šta želiš da uradim?“ Kralj se osvrnu oko sebe. „Šuma je postala moj dom. Odgovaraće mi maska drveta.“ „Za to ti nije potrebna moja pomoć“, reče čarobnjak. „Ti možeš da menjaš oblike s istom lakoćom s kojom ptica leti.“ Kralj pogleda svog jedinog prijatelja. „Promena oblika nije ono što mi treba, Matonvi. Potrebna mi je trajna promena. Ako sam već osuđen da živim zauvek, onda želim da se oslobodim svog ljudskog oblika i da preuzmem neku spokojniju formu.“ „Želiš da živiš zauvek kao drvo?“ upita Matonvi. „Drvo, koje ne može da govori, da se kreće? Šta ako dođu ljudi da poseku ovu šumu?“ Kralj razmisli o ovome. „Možda ću naučiti da se krećem“, reče on sa svojim nestašnim osmehom. „Ne tuguj, prijatelju. Sinoć sam video dečaka u oblacima i znao sam da je on jedan od mojih. Buduće dete. A čuj ovo, Matonvi: znam da je on i iz tvoje loze. To saznanje mi je pružilo trenutak velike sreće. Sada osećam da Crveni kralj može da napusti svet.“

Ову сам књигу написао за време једног путовања. Одједном, све што су људи говорили око мене конкретизирало се и ставило испред предела и грађевина које сам гледао. Најпре се обзнанило у мени оно што је данас наслов књиге: Људи говоре. Говоре ствари просте, безначајне, али зато баш претоварене оним што је живот људи и универзума уопште. Прве речи које су ми долазиле записао сам истога часа у једној кафаници, на хартији купљеној у дуванџиници преко пута. Затим, не могући одолети потреби да сачувам све што се јављало у мени a изгледало као да ће нестати одмах, писао сам на дрвеним клупицама капела. Мислим да је она значајна, по својој новости облика, по ономе што садржи. Ja сам и сувише задовољан што је написана да бих желео рећи друго шта о њој. Куд и камо комплекснија, куд и камо простија од свега тога, она не носи у себи ниједну тезу, не говори ни о једној земљи, не брани ниједну естетику. Београд, 28. I 1931. I – Острво Веће или Мање – упита огарављени човек, насмешен само за тренутак. – Има ли рибарских насеобина на оба? – О, Мање је само ловиште господина маркиза. На Већем има једно двадесет кућа. – Могу ли вечерас прећи тамо? – Свакако. Поштанска лађица биће овде кроз један сат. При повратку она се дотиче Већег острва; можете њом поћи. Само не знам како ћете се вратити. Бићете приморани да ноћите. – То сам и мислио. Можда ћу тамо наћи за вечеру и спавање. – Ја вам саветујем да останете до сутра овде. Село је мало и сиромашно али ћете гостионицом бити задовољни. Разуме се, на острву такође једна од кућа се зове haza de huespedes и тамо ће вам удесити и за спавање. Међутим, та је de huespedes за двадесет кућа и, као и цело село, нема чак ни осветљења. – За једну ноћ ће ми то чак чинити задовољство. И, најзад, сутра морам прећи на другу страну језера. Острво, према томе, не бих ни видео. – Онда ће вас поштанска лађица узети. Она остаје овде минут или два, колико да измени пошту. Колико је сад? – Пет. – Биће тачно кроз један сат овде. – Мислим да имам исувише времена да се испнем до врха села. Имаћу непрестано језеро под собом, тако да ћу приметити кад се приближује лађица. – О, видећете је сигурно. – Онда ћу се пети овим уличицама? – Боље је да узмете овај пут са стране. Ићи ћете благим нагибом између маслињака и винограда, све до куле. Затим можете сићи било којим степеницама низ улице. Пео сам се ипак улицама. Камени излази кућа, прастари, излазе на саме степенице. Жене седе у вратницама; младе над ручним радом. – Добро вече. – Добро вече. Престају да раде један тренутак. Дижу главе са веза. Један старац, између неколико сасвим старих жена, посматра свој повређени палац на нози. – Добро вече. – Добро вече, господине. – Лепо ваше село. – Да, лепо. Сирото. Прошле зиме цело је језеро било замрзнуто. – Значи, није се могла ловити риба? - Не, није се могла ловити риба. Старица поред њега, не гледајући ме, каже: – Младеж из Белмонтеха отишла је пешице на Веће. – О, ја нисам видео, али кажу да је ишао и један аутомобил. – Мора да је био дебео лед? – Седамдесет педаља. – До виђења, дакле. – Довиђења, млади господине. Једна девојка која ради филе на ђерђеву врло је лепа. Цела породица је у вратима куће код које се секу двоје степенице. Мора да је чудно живети над тако косим перспективама. Не изгледа сигурно ни да је зелена површина језера хоризонтална. – Добро вече. – Добро вече. – Изгледа ми лепо то што радите. – Радим по једном угледу који ми је дала маркиза. – Ви радите за маркизу чији муж има ловиште на Мањем? – A не, то је њен син који има тамо ловиште. Стари маркиз је умро још пре но што сам се родила. – Они живе стално овде? – Има само неколико година да се враћају свакога лета на језеро. Само сврате у наше село. Имају мотор и тада долазе са гостима. – Како се зовете? – Ивона. – То није домаће име. – Није. Мој отац је служио у марини и путовао много. Али многи ме зову Роланда. – Ивона је лепше. До виђења, дакле. – До виђења, млади господине. У идућој улици, која иде право између два реда камених кућа, испод античких утврђења и над језером, две или три главе ме гледају кроз прозоре. У једним вратима неколико људи и деце. – Добро вече. – Добро вече, господине. – Јесте ли рибари? – О, има врло мало рибара овде. Они живе доле. – Колико има рибара? – Једва осам барки. Друга села на језеру лове више. – Ваше село је врло лепо. Видите стално језеро са овога прага. – Видимо увек језеро. Понекад побесни. – Ноћас ће бити мирно? – Можда и не. Изгледа да ће трамонтана. – До виђења, дакле. – До виђења, до виђења. Иако нисам још ништа приметио на језеру – једва две-три барке, које се скоро и не мичу на његовој површини, – враћам се обали. Поштанска лађица мора да је у задоцњењу. Кажем човеку с којим сам још малочас говорио на обали: – Поштанска лађица мора да је у задоцњењу? – Ах, па она је отишла има већ десет минута. Чекала вас је пет минута, али смо после мислили да сте се предомислили. – Непријатно. Гледао сам пажљиво на језеро и никако је нисам видео. – Од Белмонтеха она долази скоро уз обалу. Можда су вам је куће заклониле. – Разуме се. Могу ли наћи коју барку да ме превезе на острво? – Не верујем. У случају да се језеро узбурка, не бисте се вечерас могли вратити. Свакако, коштало би вас много. – Колико би ме коштало? – Можда тридесет пезета. – Мислим да то није сувише. – Можете говорити са оним старцем на клупи. Он је једини који би вас могао повести; остали се тек враћајући са риболова. Прилазимо заједно старцу који љубазно устаје да нас поздрави. Он је врло црвен, преплануо, изборан и угојен, што одговара вину, ветровима, годинама и јелу с којима је у пријатељству. – Хтео бих да пређем на Веће. Да ли бисте ме превезли? – Не треба ићи пошто је почела трамонтана. – Али таласи на језеру не изгледају ништа озбиљно. – О, па они су већ доста велики, a ускоро ће бити много већи. – Ви се не бисте могли вратити вечерас? – Не, не бих се могао вратити. – Било би опасно да се враћате? – Опасно и тешко; мом сину и мени требало би више но дупло времена за веслање. – Има ли опасности при одласку? – Били бисмо сасвим исквашени од таласа. – То би се већ осушило. Ја мислим да, пошто је опасно за повратак, ви можете пити вина вечерас и на острву, a ујутру се вратити. Има ли доброг вина тамо? – Да, али бисмо га морали пити у мраку. Идем да питам сина. Ако он пристаје, довешћемо чамац до вас и поћи. Нисам веровао да ће син пристати; личило ми је више на уљудно одбијање. Чекао сам, ипак, у друштву механичара, кога сам прво срео на обали. Гледао сам оно неколико расушених барки насуканих на шевар; оне су пљоснате, примитивне, налик на велика корита. Неки човек одевен у сегелтух и прскан кречом сиђе у шевар са џаком на леђима. Млада жена, коштуњава и јака, донесе други џак. Да би истоварили то у једну од барки, загазише слободно у мокру траву и муљ. Жена је имала сукње мокре скоро до колена. Механичар им приђе: – Враћате се у село? Овде је један млади господин који би тамо такође. Можете ли га узети? – Зашто не? Нек дође! Жена ми додаје руку да ускочим са мола. Брише клупу где ћу сести. - Чувајте ноге од џакова, – каже човек – из њих испада цемент и ако падне на влажну обућу, тешко ћете га скинути. Киша почиње крупним, ретким капљама. Муж и жена одлазе по нове џакове. Тада се кроз језерску траву појављује друга барка, црвена. Старац и један млади човек отвореног погледа веслају стојећи. Његов син! – Можда је неуљудно што сам издао ове пријатеље, које сам прво натерао да ме возе. Можда ће сад зажалити што губе зараду. – Они не воле да иду пошто је трамонтана. Дајте им пезету за вино. – Нашли сте нешто за острво, – каже старац кад се приближио. Његов син скида капу и гледа ме смешећи се. Он гледа нарочито у језеро иза мене, тј. не гледа ни у шта, пошто тешко да тамо има шта да га занима. - Ова се барка враћа на острво; тако ћу вам уштедети труд. Хтео бих да вас замолим да узмете за пиће. За то време муж и жена су већ у чамцу и ми полазимо. – Хвала, господине, и до виђења. – До виђења, и хвала вама. – Добар провод. Небо је сасвим покривено. Киша наставља истим капљама. Таласи који се одбијају о чамац шаљу нам воду нештедице. Жена весла на средини; своју горњу сукњу пребацила је преко главе, остале сукње, влажне, лепе јој се за колена. Обоје су врло задовољни да ме имају у чамцу. – Купили сте цемент овде у Хуенти? – A не, то ми је само послан на Хуенту. Човек Карлос, који је имао да ми га донесе, није могао јер му се жена разболела. Жена му је од скора затруднела па не сме да је остави. То је прво дете што чекају. – Зидате нешто? – Ја сам по занату зидар. – Имате посла? – Колико да се живи. Затим, тражим посла у свим селима на језеру. Иначе, када маркиз дође на летовање, има увек понешто да се поправи у замку. – Где је његов замак? – На већем острву. То је некада био манастир и напуштен. Стари маркиз, сенатор, купио га је будзашто. Потрошио је више милиона да га претвори у замак. Млади маркиз... – Долази кроз два-три дана, – додаје жена. – Стара маркиза је већ тамо. – Воли женске радове; ваше девојке мора да су добре везиље? – О, она им поручује нарочито да би нас помогла. Како увек имају много гостију, употреби за поклоне. Да није маркизе и њеног сина, ми бисмо често помрли од глади. – Ове зиме је језеро било смрзнуто? – Четрдесет и два дана. Младићи су одржавали пролаз кроз језеро, таман колико да се провуче једна барка. Требало је дан и ноћ одржавати га. Не би иначе било хлеба. Риба је већ била под ледом. – Морали сте грдно пропатити? – И колико! После десет дана нико више ниje имао ни пет паpa у џепу. Несрећа је била што зими нема никога у замку. – Жена вам изврсно весла. – Врло је јака. Она је и мати двоје деце. Старија има пет година; рећи ћете ми да ли је лепа. Koca joj је сасвим светла. – Волите много децу? – Деца су сатисфакција живота. – Нисам вас добро чуо. – Кажем да су деца сатисфакција. Живот не би вредео без њих. – Сигурно. Је ли на овом острву ловиште? – Да, било је и доста фазана у шуми, али је сеоска мангупарија уништавала младунце и гнезда. Иначе, има много шљука. – Имали су права кад су рекли да ћу бити сасвим мокар од таласа. Ипак ми ово врло прија. – Код кога идете на острво? – Никога не познајем. Мислим да преноћим у гостионици, ако је има, и да потражим некога ко би ме превезао ујутру рано у Ескалону. – Ја почињем рад у седам. Ако пођете у пет, могао бих вас и ја превести; тако бих за посао задоцнио само око пола сата. - Мислим да би то било изврсно, јер бих онда још стигао и да се вратим поштанском лађицом у Хуенту. Више бих волео да из Хуенте напустим језеро. – Онда ћу ja у пет доћи по вас. – Дођите у пет по мене. Оно је замак? Изгледа огроман. Не видим рибарске куће. – Село је с друге стране острва. Видите само торањ црквице која је наврх острва. – Коме припада ова шума? – Скоро цело острво припада маркизу. Врло мало маслињака изнад села припада рибарима. – Је ли вода дубока овде? – Доста. Тешко је газити по њој близу обале пошто је камењар. – Ево села, – рече жена. Сусрећемо прво једну, затим другу барку са рибарима који бацају мреже. – Добро вече. – Добро вече. – Како је? – Иде, иде! Пристајемо уз сасвим кратак мол на кољима. Човек ће остати у чамцу да истоварује, жена ме води. Слободно загазим за њом једном ногом до чланка. - Овуда је крчма. Село је дуж језера, али су му његове куће само леђима окренуте. Између кућа и обале кратке разграђене авлијице обрасле у коров, са баченим кошевима за рибе, разбијеним боцама, кокошима и мачкама. Куће су једноспратне, зидане у средњем веку, иза њих је уличица, с чије друге стране су такође куће; и то је све. Оно неколико корачаја идемо том уличицом. Пред сваком кућом седе старице, старци, млађе жене и рибари. Деца претрчавају између њих. На једној кући пише: ћaza de ћuespedes. Ова је двоспратна и пред њом једна клупа и више столица. Неколико младих људи стоје и разговарају. – Ово је моја мала, – каже жена за девојчицу која јој се баца у сукње. – Како се зовеш? – Хуана. – Да ли си ваљана, Хуана? – Како се каже? – Да, господине. – Чекај, Хуана. – Како се каже? – Хвала, господине. – Госпођа Марија, тражи вас један господин. Један господин жели да говори са вама. – Колико је велики! – чујем да говоре жене са друге стране улице. – Одакле долази? – питају полугласно зидареву жену. – Само ће да преноћи овде. Занима се за рибе. Можда је дошао због бацања нових младица у језеро. – Како сте га довели? – Мислим да га мој муж већ давно познаје; ваљда из Толеда. – Хоћете ли да видите собу, господине? Ми тек треба да вам је спремимо. – Онда није ни потребно да је гледам. Главно је да имам где да преноћим. Кад се вечера код вас? – Кад год хоћете. Обично једемо у осам. Шта да вам спремимо за вечеру? – Оно што обично спремате за себе. Ако је могућно, рибу. Волео бих да је зготовљена како је рибари обично справљају на острву. За друго ми је свеједно. – Изврсно, господине. Хоћете ли да вам изнесемо сад један сто, да седнете. – Волео бих да видим острво пре вечере. – Наш дечко вам може показати острво. Мало шта има да се види. Замак има велику збирку оружја. – Хвала, ићи ћу сам. Још нешто: могу ли бити пробуђен пред пет? Човек који ме је довезао превешће ме у пет у Ескалону. Било би добро да рачун платим још вечерас. – Не брините се ништа. Идем једноме крају улице. Улица прелази у пут између маслињака и врло брзо доводи до капије замка. Замак се више не види, заклоњен полудивљим парком. Капија је отворена и ја продужавам кроз парк немајући намере да дођем до замка. Лево, на кратком пропланку, човек чува две огромне краве. – Лепе животиње. – Јединствене. Тридесет литара дневно. Господин маркиз их доводи на острво лети са другог имања. – Ви сте острвљанин. – Да. Али ја чувам сад краве да бих заменио једног младића који је прешао послом у Белмонтеху. Ја сам ловац. – Колико вас има послуге? – Сада смо четрдесет. Али ће са господином маркизом кроз два дана доћи још двадесет. Шофери, механичари, собарице и лакеји. Хоћете ли да видите замак? – Не верујем. Нисам понео никакво писмо са собом, a сутра рано одлазим. – Они су необично гостољубиви и радо покажу све странцима. Писмо вам не треба. Штета је ако не видите оружје. Кажу да у свету ретко ко има такву збирку. – Чуо сам да је врло велика. – Заиста је све тако лепо удешено. Његова екселенција, покојни сенатор, утрошила је неколико милиона. – Срећа је за село да је један напуштени манастир претворен у замак. Сада могу понешто зарадити и ван риболова. – Како не! Стара госпођа маркиза зна свакоме име и брине се за свакога. Колико је девојака удомила! A још треба мислити на госте. Долазе сваке године. Дођу само на неколико дана, лове по језеру, прелазе моторним чамцима на обалу a оданде праве излете аутомобилима. Затим, скоро истога дана сви оду; али за то време имамо посла од ујутру до увече. – Ретко је одакле овако диван изглед на језеро. – Видите тамо ону кулу на обали, са вртешком? То је госпођа маркиза спровела воду чак горе до замка помоћу електричних мотора; цео замак има своје осветљење. A сад је обећала да ће дати да се спроведе електрика и у селу. – Треба да се вратим да бих видео острво пре но што падне ноћ. – Штета је да не видите замак. Могли бисте ипак да говорите са мајордомом. – Мислим да ћу га видети којом другом приликом. – До виђења, онда, господине. – До виђења. Кажете тридесет литара. – О, врло често и више. – До, виђења. Наслов: Људи говоре Издавач: Завод за уџбенике Страна: 113 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 20 cm Година издања: 2011 ИСБН: 978-86-17-17273-0

ПРЕДГОВОР Живот је процес прожет разним околностима, ситуацијама, периодима, прекретницама и одлучујућим заокретима. Квалитет људског живота и његова испуњеност зависе од тога колико познајемо све те елементе и како се суочавамо са њима. Неопходно је, дакле, да нађемо начин да се са њима упознамо. Циљ овог дела је да постане један од тих начина. Из тог разлога, покушао сам да обухватим и проучим што је могуће више таквих животних ситуација … Мирење са смрћу Да бисмо на исправан начин ушли у процес старења, потребно је најпре да се помиримо са мишљу о смрти. Посебно, сопствене смрти. Наш живот има свој крај. Често чујемо како човек данас живи дуже него раније, али то није апсолутно тачно. У развијеним земљама, напредак медицине и добри хигијенски услови створили су услове да велики проценат људи доживи дубоку старост, али квалитет живота тог доба се погоршао.Стога је потребно да у средњем добу промислимо о квалитету живота који нас чека у старости. Шта осећаш у односу на сопствену смрт? Питање није да ли ћеш умрети, већ како и када. Тешко нам је да прихватимо чињеницу да ћемо некада стићи до краја. Наша нелогична, но ипак, аутоматска реакција на то је: „Немогуће да ће се то збити са мном“. Разлог те нелогичне реакције је чињеница да је смрт и природна и неприродна. Животу који ми познајемо, потребна је смрт. Не умиру само људи. Сваки облик живота нестаје. Нема рађања без смрти, нити почетка без краја. Услед, генерално, већег броја рођења на свету, постоји проблем пренасељености – бар у неким деловима – која, затим, ствара проблем миграција. Ако би се то наставило, глад, загађеност животне околине и рат за опстанак би довели до повећања броја смрти, све док се однос броја рођења и смрти не би довео у равнотежу. Ма колико да је смрт неопходна за живот, у нашим мислима сопствена смрт нам не изгледа нимало неопходна. Као што се не можемо сетити нашег почетка, исто тако нам је тешко да предвидимо и наш крај. Чини се да нам нешто у нашој подсвести говори да смо бесмртни. Мада бисмо, у случају да попуњавамо неки упитник о уверењима, то лако признали, наше понашање показује да се мучимо под теретом те илузије. Без обзира на наше сумње у погледу сопствене смрти, две ствари су сигурне. Прва је да средње доба представља дефинитиван крај младости и сазревања. Сваки пут када губимо нешто вредно, осећамо тугу. То је потпуно природна и здрава реакција током суочавања са неким губитком. Туга има свој циљ. „Блажени који плачу, јер ће бити утешени“. Туга може излечити. Међутим, да би неко туговао на здрав начин, потребно је да директно изрази своја осећања неком другом, говорећи директно о осећају губитка. У нашој култури, за мушкарце је то прилично тешко. Два од три раније наведених примера у вези са особама код којих се страх од старости испољава преко других симптома, односила су се на мушкарце. То није случајност. Будући да осећају мањи притисак да буду јаке и чврсте, жене могу директније да изразе осећања која ствара неки губитак. Директно суочавање са тугом коју изазива губитак младости, помоћиће нам да повећамо могућности да тугу оставимо за собом. Кроз утеху у тузи за прошлошћу, јењаваће и страх од будућности, старости и смрти... Ипак, ово не представља само лично, већ је истовремено и питање културе. У неким културама, средње доба и старост представљају узвишене вредности. То може изазвати потпуно другачије проблеме. Пошто се у центру наше културе налази младост, потцењују се оне вредности које су везане за зрелије доба. Треба да се успротивимо стављању нагласка на младост-успех-продуктивност, које је карактеристично за нашу културу. Можда смо могли да изађемо на крај са прихватањем тих вредности у првој половини живота, али би било катастрофално уколико бисмо их прихватили и у остатку живота. Оне, једноставно, не уносе квалитет у наш живот, који нам је сада неопходан. Карактеристичан пример уздизања ових вредности је да се чак и наше игре заснивају на антагонистичким тенденцијама поседовања. Не мислим само на спорт, већ и на игре са децом у кући, на пример, када играчи воде рат с циљем да постану владари читавог света. У свим тим играма доминира етос трећег Христовог искушења, где му се нуде сва царства света и њихова слава. Наравно, те игре су забавне и сви смо у њима учествовали, међутим, заснивају се, промовишу и учвршћују један систем вредности потпуно стран хришћанском етосу. Постоји једна породична игра коју је креирала Rheo Zakich из САД и која има веома добар назив: Ungame. У тој игри не постоје победници и губитници. Не постоји сакупљање поена, освајање области или стицање имовине. Не постоје тешке одлуке типа да ли послати противника на почетак игре, нити постоји унапред одређен завршетак игре. Као и у другим играма, играчи у Ungame-u бацају коцкице и померају фигуре на табли. Положај фигуре одређује коју карту добија играч, а карта предлаже неки од начина на који ће играч поделити нешто са другима. Уз помоћ игре Унгаме, можеш сазнати нешто о члановима твоје породице, што они иначе не би поделили са тобом. Осим тога, сви учесници добијају. Ова игра ће научити твоју децу и унуке какво задовољство може бити да поделиш нешто с другима, или да их саслушаш. Будући да деца од света одраслих неизбежно добијају двоструке поруке о вредностима и приоритетима, добро би било да науче барем једну породичну игру која ће код њих учврстити вредности везане за хришћански етос. Осим окончања младости, постоји још једна сигурна чињеница која нас све чека. Живот који није удаљен од стварности и који је истовремено позитиван, треба да се налази у некој врсти хармоније са смрћу. Људи средњег доба треба да бирају оне вредности које узимају за озбиљно њихову смртност. „Јер овде немамо постојана града, него тражимо онај који ће доћи“ (Јевр. 13,14). Током једног путовања кроз Кападокију, посетио сам чувени Синасос, мали град са велелепним здањима, изузетног и очаравајућег архитектонског стила. На надвратнику једне од тих зграда урезане су у мермерну плочу ове речи: „Данас моја, сутра туђа, никада ничија“. Ве-ома брзо, натпис се показао пророчким. Три или четири године након што је завршена, ова зграда је прешла у својину новог власника кога првобитни највероватније није никада ни упознао. Да ли смо икада помислили како се неке наше, чак и неважне ствари, као што је неки комад одеће или пар удобних ципела, могу, после неколико дана, наћи у туђим рукама? Када бисмо размишљали на тај начин, вредности за које се опредељујемо и избори које чинимо би драстично подигли ниво нашег живота. А када би чланови једног друштва размишљали на тај начин, то друштво би, уместо да буде менажерија и пакао, постало рајско, јер би његови чланови постигли равнотежу између индивидуалног и заједничког интереса и између материјалних и духовних вредности. При избору вредности његови би чланови узимали озбиљно у обзир симптоме и симболе смрти, а пре свега болест, трагедију и неуспех. Многи од људи, који пате од ових симптома, узвикнуће: „А, где је Бог у свему томе? Зашто дозвољава да се догађају такве трагедије?“ Мада би се могло рећи да је то здрав израз људске туге, ипак није у складу са хришћанским схватањем Бога. Бога кога је објавио Исус Христос, Бог чији је Син убијен на изразито груб и неправедан начин, и сам пати. Темељ наше вере је Христос који је распет и који је у агонији тражио да избегне такву смрт, али је на крају није избегао. Међутим, наша вера се не завршава са распетим Христом. Симптоми и симболи смрти се превазилазе васкрсењем. После крста долази васкрсење. Мада немамо „града који ће остати“, тежимо ка оном „који ће доћи“ (Јев. 13,14). Не можемо се ослонити на пролазне материјалне вредности, али можемо тежити духовним вредностима које су вечне. Наша хришћанска вера и њен реални приступ смрти (распети Христос), као и њен позитиван приступ животу (празан гроб), дају нам могућност да се помиримо са смрћу, као и да нађемо ослонац у животу. Човек има у себи, с једне стране, љубав према животу, с којом је везан страх од смрти и, с друге стране, подсвесни страх од живота и подсвесну жељу за смрћу. Ово колебање, наравно, отежава потврђивање живота. Хришћански је, међутим, да не осећаш одвратност према смрти, нити да је сматраш природном. Човек који је створен према обличју Божјем, не прихвата смрт као природан резултат живота, већ као средство његовог обнављања. Смрт је неопходна да би се одбацило болесно и направило место за оно што је здраво. Смрт служи животу када води васкрсењу. Смрт се, као човеков непријатељ, превазилази смрћу и васкрсењем Христовим. Ослањајући се на наша хришћанска уверења, бирамо вредности које су истовремено позитивне и реалне. Истинска жеља за животом садржи у себи и човекову спремност на смрт. Смрт можемо довести у хармонију са животом, јер је жаока смрти неутралисана смрћу и васкрсењем Христовим, а не зато што није било страха или бола. Оријентација ка будућности насупрот нади у будућност Као хришћани, надамо се животу тако испуњеном да превазилази смрт. Та нада је директно или индиреткно повезана са Христовим васкрсењем и преко њега, са нашим васкрсењем. Мада наше васкрсење видимо у вези са будућношћу, оно се на одређен начин остварује у садашњости и на тај начин се потврђује наше васкрсење у будућности. Павле описује хришћанина као некога ко је из смрти прешао у живот (Рим. 6, 13), а Јован описује вечни живот као садашње стање које нам је дато кроз спознају истинитог Бога (1Јн. 5, 20). Вера у васкрсење неминовно сједињује садашњост са будућношћу и будућност са садашњошћу. Зато што верујемо у васкрсење имамо наду у садашњости и зато што доживљавамо васкрсење у садашњости, имамо наду у будућност. Супротно од временске подељености, вечно нема почетак и крај. „Један је дан пред Господом као хиљаду година, и хиљаду година као један дан“ (2Пт. 3, 8), пошто вечно нема димензија, нити ограничења, често се описује као вечна садашњост. Када смо оријентисани ка садашњем тренутку, у стању смо да прихватимо енигму вечног у времену. Вечно сада је оно што времену даје квалитативну димензију. Можемо чезнути за вечним из прошлости и да га прижељкујемо у будућности, али га спознајемо само у садашњости. Парадоксално, смрт и његови симболи постају регулатори који човеку дају могућност да учврсти живот путем знања о његовим квалитативним димензијама. „Таштина је све људско што после смрти не остаје; не остаје богатство нити прати слава; јер кад смрт наиђе, све се то уништи“. „Где је према световном пристрашће? Где су мисли о пролазним стварима? Где су злато и сребро? Све је прах, све је пепео, све је сенка“. „Изађимо и видимо у гробовима да су наге кости човечје, храна црвима и смрад, и познајмо у чему су богатство, лепота, снага и благообличност“. „Сетих се пророка који је вапио: ја сам земља и пепео, и разазнах гробове и видех кости обнажене, и рекох: ко је дакле, цар или војник, или богат, или убог, или праведник или грешник“. Они који су доживели изненадну, трагичну, поражавајућу и апсолутно непредвидиву смрт блиске особе, кроз бол који је та смрт изазвала могу јасније схватити шта је у животу истинско, а шта не. Трагедија им може помоћи да осете колико је битан садашњи моменат и да се према њему не треба односити као према припреми за неки будући циљ; кроз трагедију могу схватити да је радост због присуства људи који постоје у њиховом животу најбољи могући начин да искористе сваки тренутак постојања. Када смо оријентисани ка будућности, губимо садашњи моменат, који је важнији за квалитет нашег живота од циља за који се боримо. Ако си доживео смрт драге особе, схваташ шта покушавам да опишем. Ако не, желим да ти се то не догоди, иако такво искуство помаже човеку да упореди и реално процени различите вредности у животу. Могуће је, наравно, да чујеш Божији глас и у тренутку када уживаш у благодатима, те да помоћу вере схватиш шта је то што има позитивно дејство на квалитет твог живота. Када смо оријентисани ка сутрашњици, одлажемо ужитак све док не остваримо сутрашње циљеве. Сасвим је другачије живети у садашњости, са надом у будућност. Оријентисаност ка будућности ставља садашњост у други план. Мада није очигледно на први поглед, слично томе је нестрпљиво ишчекивање тренутка предаје. У оба случаја, садашњости се ускраћује њен посебни значај. Насупрот томе, живот у садашњости са надом у будућност обогаћује садашњост, зато што је отворен према будућности. Мада смо фокусирани на садашњост, истовремено смо у стању да је оставимо за собом, јер се крећемо у правцу одређеног циља. Веома је важно да у средњем добу променимо оријентацију од будућности ка садашњости, уколико то нисмо учинили раније. У супротном, ко настави да живи и у старости оријентисан ка будућности, то је као да држи у руци темпирану бомбу. Шта очекује старе људе у будућности у друштву у коме за њих нема места? Лишени прилика од стране друштва а, понекад, и услед самог процеса старења, стари могу лако да се окрену прошлости. Размишљају и говоре о временима када су радили интересантне ствари и када су били значајни. Садашњост се и у овом случају ингорише. Стари људи који живе у прошлости нису мање вредни жаљења од људи средњег доба коју живе у будућности. Старац које се сећа старих добрих времена, далеко је од стварности исто колико и средовечни човек који у будућност полаже све наде за задовољење и остварење. У суштини, онај који живи у прошлости може се осетити задовољнијим јер му прошлост, услед селективног памћења, може изгледати лепша него што је заиста била. Стари људи некада осећају веће задовољство сећајући се догађаја из прошлости, него када су их проживљавали. Носталгија даје смисао садашњости, могућност за креирање успомена. То је цена коју у старости плаћају они који нису живели у садашњости. Ово нас не ослобађа дужности да покушамо да променимо начин на који се друштво односи према старим особама, да се боримо да и они добију своје место у друштвеним процесима. Истовремено, неопходно је да улажемо позитивно у сопствено треће доба, како бисмо у њему нашли наш циљ и смисао. Они који доживљавају васкрсење увек имају будућност и зато увек имају и садашњост. Зато је за хришћане свако животно доба златно доба – па и доба средњих година. Превела са грчког Симонида Аргираку извор: Каленић, бр. 5, 2017. Наслов: На пола пута: изазови и перспективе средњег доба Издавач: Каленић Страна: 122 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 21 cm Година издања: 2017 ИСБН: 978-86-6008-009-9

Beleška prevodioca Doista je za čudo kako da nitko od naši ljudi ovaj slavni spis ne prevede na naš jezik, prem da je vredan i prevredan, i u kratko više sadržava u sebi nego li sve što se u ovoj struci nalazi o nama Jugoslavjanima u Ami-Bue-a, Siprijen-Robera, Depre-a i u ostalih; a ne samo radi toga što ga napisa čovek valjan, očevidac i potpuno kadar za rasudu naših odnošenja, nego i radi toga što je pisan po nalogu tadašnjega ministarstva u Francuskoj, i što ga je spisatelj čitao u javnoj sednici najvažnijeg društva učenog na svetu, u koju sednicu bio je također pozvan tadašnji ministar otomanske porte Rešid-paša sa svojom svitom, koji sve ove istine moraše progutati. Što se Turci malo brinu za knjige a osobito za kaurske, znade svatko, ama od naših da nitko ovo ne prevede, šteta je velika za Slavjanstvo u opće a za nas napose, dočim se prevodilo i prevelo koješta. Nemački prevod imade od X. Rota 1846. Mislim da sam ovim prevodom učinio stvar ne izlišnu. Za vernost prevoda ja sam jemac; ako li bi kome bilo gdegod što nejasno, neka me izvini, pomisliv, koliko je teško prevoditi iz izobraženih jezika na naš; a što se sada istom ovi spis može poslati na videlo, nisam ja kriv, jer mi pre ne dopade u ruke — a bolje ikada nego nikada. Evo ovo se pisalo 1842. g pa je sad istina, i potvrdilo se i obistinilo žalibože suviše, nego nešto se rumeni na istoku kao da je zora, biće dana! Preveo Vinko Pacelić Predgovor Mal što „pitanje istočno“ pre dve godine dana neporemeti mir Evrope. Sa dva ugovora, na koja se Francuska također mora da potuži, rešenje ovog važnog pitanja nije svršeno, nego samo odgođeno. Kad se udešavala sudbina mnogobrojnih Hrišćanskih naroda, koji onuda žive – i to bez njih – nije se tu ni malo marilo za ona prava, kojima su oni to stekli da se vlade za njih pobrinu, niti se mislilo da njima može biti suđeno, te će oni zadaću svoju i sami dovršiti. Kadgod se zametne govor o budućnosti ove krasne ali za sada nesretne zemlje, sve ljudi misle, da će nju kao plen podeliti na komade Rusija, Anglija i Austrija. Pametniji, koji misle da ova deoba mimoići nemože, pitaju da šta li će zapasti Franciji. A nitko se i ne usuđuje pomisliti: da bi jednom istočni Hrišćani mogli biti sami svoji i staviti se u broj naroda slobodni i nezavisni. Nama se činjaše, da je rešenje istočnog pitanja samo ovako moguće i to na skoro – da bi odolelo velikim potrebama čovečnosti i prosvete – i da bi se tako izbeglo sramno raskomadanje Poljske. Koliko je ugnjetujuća politika turska istočne Hrišćane kroz tolika stoleća udaljivala od ostale Evrope, ipak oni ne ostaše sasvim tuđi naspram pokreta onijeh misli kojima se ostarela Evropa podmladila. Napredovanje parobrođenja, – osvojenje Vlaške, Moldavije, Srbije i Grčke – veliki rat na Misir – uzeće Algira – sve to nauči Muslomane da će se oni odsada računiti sa Hrišćanima. Evropska diplomacija umešala se je sve malo po malo u upravljanje sviju poslova na istoku; ali poslednji događaji u Siriji posvedočiše da ovo umešavanje ne će biti svakad probitačno. Sirija zaista nije pristala na one naredbe, koje njojzi Anglezi po slabosti naše politike g. 1840. nakaniše da nametnu Strašan nered besni oko Libana. Ustanak Hrišćana u Siriji uništuje dan po dan uspeh one kratke pobede, kojoj uzrok bijaše pozvanje Francuske flote kući u nevreme. A pre godinu dana malšto ne postrada sa jednog ustanka u srdcu Turske Bugarska, i to sve na očigled pretećoj Rusiji i Austriji. Samo nekoliko pušaka više – pa bi bila kod San-Žan-d'Akra zlo udešena vatra buknula uzduž Dunava. Uplašeni Muslumani jedva imaše kad da pozovu u pomoć čete Arbanaske, koje svu pokrajinu popališe i okrviše. Sad vlada grobna tišina po onim krasnim dolinama, gde nekoliko milijona Hrišćana izgleda sa nestrpljivim pregnućem čas kad će izbaviti svoju zemlju i veru. To je ona po Evropi slabo poznata zemlja, koju da razvidim, pre nekoliko meseci bi mi naloženo. Bilo je za nas od koristi da znamo, eda li imade u Hrišćanima istočnim klica za narod nezavisan, i da li bi mogla naša politika danas sutra da njih uspešno zaštiti njihovom narodnošću protiv preuzetnosti oni vladara, za koje se misli, da su prisiljeni okružavati se (s'arroadir) o tuđem trošku. Marljivo ispitivanje one zemlje dopusti nam, da se tome možemo nadati. Ja sam je prošao svukoliku, od varoši do varoši, od sela do sela, od Beograda do Carigrada, pohodio sve paše, sve vladike Grčke i Bugarske; zapitkivao sam sve znatnije ljude one zemlje. Izvestie, koe evo sada objavljujem, pokazuje na kratko pravo stanje tamošnjih stvari; a namera mu je da dokaže, da Francuska politika iziskuje: potpomagati, da se načini jedan slobodan narod Hrišćanski u Turskoj kao Grčka kraljevina, i razrešiti tako najtežu zagonetku našeg doba bez narušenja mira po ostalome svetu Dosta je: ako hoćemo a ono pazimo. U Parizu 23. Junija 1842. Izvestije o društvenom stanju stanovništva u evropskoj Turskoj Opća razsmatranja Nema zemlje, koja je u današnje doba više zanimiva za ispitivanje od Evropske Turske. Državnici, Filozofi, ekonomiste mogu više da nauče u njojzi nego poete, koji se veće odavna privikoše te polaze onamo da traže uspomena i nadahnuća. Ova zemlja, tako krasna a tako žalosna, jeste jedina, kojom se danas najveće glave zanimlju. Sudbina njezina u malo ne učini, da ne sumnjamo o miru Evrope. Svak oseća da ova zemlja krije u sebi klicu tajne i plodne budućnosti, koja se ne tiče nje same. Sa gledišta političkog važnost ove zemlje, koju ona na merilo metnuti može, tako je znamenita, da bi dovoljna bila poremetiti ravnovesje sveta; sa gledišta verozakonskog može biti da joj je važnost jošt veća; i ime glavnog grada njezinog podosta kazuje one usluge, koje je hrišćanstvo odanle steklo, i kojima se jošte nadati može. Sve su oči onamo uprte sa duševnim suglasjem i sa nekim nemirom. Neki bi radi jednim mahom da razmrse ovu veličanstvenu zagonetku, koja se nameće općoj brizi, jer se čini da je ono varvarstvo, koje nju pustoši, poziv na mejdan ponuđen prosveti. Netreba se ipak čuditi što je Turska uz sve svoje zanimivosti tako slabo poznata. Nema mnogo vremena odkako se može onuda putovati bez zapreka, jer se sumnja odma na svakog koi dulje gdegod boravi. I sami sultani nisu onde uvek gospodari; a najsmeliji putnici nisu inače Tursku razvidili nego trkom. Najbolji zemljovodi što se nalaze, austriski, ruski, francuski, puni su pogrešaka, i to više za to da čoveka zavedu nego da ga vode. Često naznačena je reka, gde je planina; tako imade naznačenih stotina sela, od kojih nema ni jednog, a zaboravili su neznačiti hiljadu koje stoje. Po staroj Meziji i po Traciji imade dolina, koje su mnogo manje ispitane nego neke pokrajine amerikanske na zapadu od Aleghana. U dubini naših takih dolina koih nema na zemljovidu nikakvome, našao sam ja hrišćanskih starosedilaca, kojima sam se čudio njihovoj snagi, prostoti i bezazlenosti pametnoj a čistoj. Imade u da se pronađe jedan novi svet, što više, imade da se iskopa jedan stari. Staro hrišćanstvo niče ovde sa sviju strana kano bujno rastenje iz zemlje mladice. Rekao bi čovek da ona plemena, koja su Hrišćanstvo brižljivo čuvala, krijući ga kroz više vekova od očiju neposvećenih, da sada znadu da je kucnuo sat, kad će konačno moći prokazati priznatoj Evropi ovaj slavni i prečasni amanet. A pravi značaj sadašnje Turske, koji najvećma u oči udara, jest velika naglost života hrišćanskih naroda naspram propadanju telesnom i duševnom porekla muslomanskog U isto doba, kad se putnik čudi ovoj suprotnosti, zajedno se i divi nesravnjivoj krasoti i izvanrednoj plodnosti turske zemlje. Tek što pređe Savu, koja deli Zemun od Beograda, to jest Ugarsku i srpske pokrajine, navale nanj svi iznenadi na jedared. Ni sam Okean nedeli tako savršeno varvarstvo i prosvetu kao što deli ova reka. Na njezinoj levoj obali sve je živo, naseljeno, obrađeno; a na desnoj sve pusto i skoro ništa neobrađeno. Slavni grad principa Jevđenija ruši se u ruku Turaka; a Beograd čini se kao da cvati u ruku Srba, Hrišćana. Svagda gde se sjaje krst, dižu se nove kuće, a gde se blista minaret, tu se ruše. Ova je varoš kao ogled čitave Turske. Čovek bi rekao da je politika samo a to ovako sjedinila Hrišćane i Turke, da može jasnije što jasnije dokazati nesjedinjivost ova dva porekla, ili što više, hrišćanskog plemena za buduće nedvojbeno prvenstvo. Srbija jeste radionica, gde se pripravlja ono jedino moguće slevanje ugnjetujuće i trpeće stranke. Ovde i jest, gde dva naroda više jedan pored drugog stavljena nego sjedinjena pod upravljanjem polak turskim polak hrišćanskim pokušavaju jedan novi društveni život, koj će danas sutra služiti kao za primer, ili barem kao za prelazak k boljem upravljanju. Srbija mi se za moja istraživanja naravno pružala kao početak putovanju, od kojega ću evo da razložim sledstva. Ova zemlja, ugovorom Bukreškim (16. maja 1812.) i Akjermanskim (25. septembra 1826.) od ostalog carstva gotovo rastavljena, čini se upravo kao glava od mosta (predmošće?) koji je prikladan za branjenje, a jošt prokladniji za napad na onu pokrajinu, sa kojom je samo slabom svezom vazalstva i to sumljivog, svezana. Slavni Karađorđe postavi u početku ovog veka temelj srpskoj nezavisnosti, koju po njegovoj smrti knez Miloš utvrdi, koga pored sviju veliki njegovi usluga onoj zemlji učinjeni, prognaše. Imao sam priliku ovoga znamenitoga čoveka videti u Beču, koji, i ako je sasvim neučen, ipak mnogo imade duševnih sila i stalnost značaja. To je očevidno, da je Miloš onda bio više nego li samo vazal, kad je u Carigradu primio od sultana kneštvo sa nasljedstvom svojih potomaka i takove sloboštine, koje dolikuju samo krunisanoj glavi. Sam hrišćanin, zapovedao je on Hrišćanima; i ovoje prvi primer u ovoj struci koji se sluči u Turskoj, gde pleme muslomansko nikad pre donle nije prestalo nad svom rajom izvršivati pravo pobeditelja. Od onda videše Muslomani kako im se izmače Grčka, kao što se izmakoše Moldavija i Vlaška njihovim očevima; a ne može se dosta da pazi, kada li će nastati ono sasvim novo doba, koje se pripravlja za društveno stanje Turske. Ni trideset godina nije trebalo, pa se počiniše ovako korenite promene u ustavu carstva muslomanskog. Rekoh promene korenite za to, jer su one izvor od drugih, i kao naravni prednjaci sviju ponavljanja, koja u novije doba biše pokušana sa manjim ili većim uspehom. Biće od koristi da za kratki čas svrnemo oči na glavne događaje, koji su iz onih ponavljanja sljedovalji, i o kojima mislim, da će morati odsudno delovati na razvijanje prosvete u Evropskoj Turskoj. Pravi uzrok nesjedinjivosti od dva plemena jest netrpljivost verozakonska Turaka, koja im neda ni da stupe sa Hrišćanima ma u kakav savez, niti da smatraju Hrišćanina za ravna sebi pred zakonom. Odanle, kao što svak zna, ona grozna pristranost suda muslomanskog – odanle i namet što se samo na jedno pleme udara – odanle i sloboštine i osigurana nekažnjenost drugoga porekla. Jedan ugovor bio je dovoljan da utamani ostanke turskog gospodavanja, pa Srbi dan danas uživaju ona ista prava, koja i podanici austrijski[1] ili ruski. Sloboda verozakona vlada kod njih savršeno; imadu upravljanje sredotočno i mestno sasvim po hrišćanski, nešto vojske savršeno disciplinirane, mnogo redifa; oni podižu škole, a imadu istu našu karnu – kriminalnu – sistemu sa strogošću nečovečnog načela od usamljivanja. Pošta, štampa, novinarstvo – sve je to bilo kod njih na hitro uvedeno, i to može biti prehitro za ruke, koje su ovako strahovitom oružju i nevešte. U to isto doba knez Miloš, koji kao prva žrtva sviju ovih zavoda pade, pogradi drumove posred onih gustara, postavi mostove ili skele preko reka, utemelji karantine pogranične, bolnice po varošima i mnogo inih korisnih zavoda. Zanimljivo je za motritelja napredovanje ove male države, do skora jošte turskome zakonu podčinjene, pod uplivom slobode, koja se kod njih poredi iz stečene nezavisnosti. Premda su jošte rane turskog upravljanja živo naznačene, ipak narod srpski ima već svoj posebni obraz, svoju vlastitu živost, koja je kadra ne samo da se brani nego će i napasti katkada. Ja nisam nigde vidio tako živahne narodne osetljivosti, nigde da bi se zakoni sanitetski tako strogo obdržavali, nigde da bi se na putnike toliko pazilo. Oni bi radi i preterali strogost zakona, samo da se misli da su prosvećeni. Ali u ovako preranom pokušavanju nalazimo toliko iskrene volje, poštene težnje i pravog poboljšanja jošte nerazvijenog, da se Srbija priličnije može smatrati kao pokrajina hrišćanska nego kao privesak turski. Čovek bi rekao da Srbija sama na sebi čini neki način pokusa društvenog, koji će biti kao nauka ostalim narodima hrišćanskim na istoku. Ovim slavnim početkom ili što više: ovim svetim posvećenjem naroda k novoj svojoj sudbini obogatiše se veće ponešto srpske poljane, koje su kano žive naspram pustih turskih. Nebrojeni volovi, ovce a osobito svinje — time stanovnici pribaviše sebi neku udobnost a često i bogatstvo. Nema zemlje, prirodom bogatije obdarene i zgodnije udešene, šumom i oranicom zemljom sretnije izmešane, tako navodnjene, u opće u kojoj bi bilo sve bolje razdeljeno. Hoću samo da napomenem dolinu Pećku, koja je zlo naznačena po zemljovidima, a mogla bi se sravniti sa Limanom i Grezivodanom.[2] Budući da mi valja navesti društveno stanje ove važne zemlje, odvojene od Evropske Turske, čini mi se potrebito da navedem znamenito ono učastie, koe su žene uvek onda imale kod svakog pokreta, koji bi se za ono odcepljenje učinio, a osobito kneginja LJubica, žena kneza Miloša. Trebalo je iz bliza motriti bezobraznost Turaka prema hrišćanskim ženama, koji zaista toliko štuju svoje, pa onda istom može se ponjati ona nesmiriva mržnja Srpkinje na Muslomana, kog ona zove silnikom haremskim. Tako se otlikovaše Srpkinje i za vreme rata pod Karađorđem i Milošem. Kneginja LJubica uzjaše konja za boj i više puta oporavi hrabrost koja htede da klone baš u odsudnom času. Predstavite sebi u žene od 50 godina izgled sasvim junačan, glavu sa kosom sedom i raspletenom, čelo visoko i vrlo nabrano, u prostom odelu, što ga je sama sebi pravila: tako je izgledala srpska kneginja, kad sam imao čast da me pusti preda se u svojoj drvenoj palati. Za što me je pitala, uvek je uplela svakome pitanju po koju krasnu pripovetku, a svaka bijaše puna brige za sudbinu onih Hrišćankinja, koima je suđeno i danas živeti pod turskim upravljanjem. Neda se ovde sve i svašta napominjati, ali ja sam doneo sobom osvedočenje, da je Hrišćanstvo na takovome mestu vrlo silno, gde se takovi ponositi značaji rađaju i uzdržavaju. Meni se čini, da su podobni događaji u očima oštroumnih ljudi pravo otkrivenje (revelation). Da je novo srpsko upravljanje bolje od turskog pokazuje se još jasnije kad putnik uđe u Tursku, koja je upravo pod upravljanjem sultanovim. Tu mora da pređe Timok, koi u Dunavo iztiče, na čunu, (a tko će verovati, da ima igde ovakav prevoz!) koji nije ništa do izdubljena klada, kao u divljaka. Na drugoj obali iskrca se u glib, pa ako je rad dočepati se Vidina, do kojeg još imade 10 milja a u njemu 20.000 duša, nema inog sredstva nego sasvim prosta kola na dva vola i četiri točka, sve samotvori, kao u pradavna vremena. To su vam poštarska kola Otomanska uzduž Dunava spram parobrodarstva društva austrijskog, koe nemože da probudi Turke iz njihovog dremeža, sa koeg im gine i živost i narodnost. Na ovim neobičnim kolima morao sam da dođem u Vidin, u Husein-paše, koi se proslavio tamanjenjem janjičara i velikolepiem svoje skoro carske kuće, koja je najsjajnija na istoku. Ja ne mogu izraziti pred akademijom ono žalosno osećanje, koje obuzme dušu putnika, kad prolazi po ovoj prekrasnoj ravnici podunavskoj, koja je tako plodna kao ona od Rone kod Avinjona, samo što je u duboku pustaru kao snižena; jedva što se može videti po koja nesretna družina golih cigana, ili kadkad stado ovaca ili obor volova. LJudi bledi i uvela lica, deca slabačka i gola, žene, kojima je na obrazu izražena patnja, sve to tumara, psi i marva po kolibi, sagrađenoj iz pletera i blata, gdegde naišao bi na parlog, ili na ostatke opustošenih voćnjaka; od svega zemljišta nešto je za izpust marvi a ostalo sam korov. Ja na čitavoj ovoj golemoj ravni nisam video žita u polju, ni jedne grede krtole, jednom reči ništa, što bi kazalo da se zemlja obrađue, ako ne ono nekoliko kukuruzišta. Grad Vidin, glavno mesto pašaluka, jest upravo i vredna glava ove pustare, a nije nego zamršena gomila od drvenih kuća, na kojima zlo sastavljena brvna jedva što propuštaju svetlost i vozduh u ove nesretne jame. O ravnim sokacima ni spomena nema. Lica od kuća stiču se po sokacima u smradljive bare, u kojima gnjije mrcina i ostali smrad. Oni mnogi mesari ubijaju marvu pred svojim vratima, a krv onda otiče u jame iskopane, a posle tako gnjije i razašilje na daleko ugušljiv smrad. Više puta leže strvine pasje, mačje, konjske a i volovske po sokacima, u koima se nebi moglo ni živeti, da nema jastrebova, orlova i gavrana, koji jatomice uvek nad plenom svojim obleću U nekim predelima Turske nalazi se ovih tica mesoždera na hiljade, i neplaše se ljudi ni malo. Za povekšanje ove za zdravlje ubitočne nečistote pokriveni su sokaci ponajviše granjem ili daskama, te tako zabranjuju ulazak svetlosti, kao po svima pazarima na istoku, koji su na glasu radi svog smradeža. Glavne drumove nečiste nikada; i u samome Edrenetu varoši od 100.000 duša, nagazio sam male brežuljke od smetljišta, koe više od 20 godina onamo leži, pa ih valja obilaziti, ma i na konju bio. Tako izledaju svi turski gradovi; sreća je samo što imade po njima mnogo razsađeno drveće, što su iskićeni mnogim. studencima, i što mnogo prostorije prazne uklanja pagubne posledice nebrižljivosti upraviteljske. Da bude slika od Vidina savršena, valja jošte napomenuti dvoja golema vešala, koja su osovljena spram gradića za primer pravosudstva vezirova. Husein doznavši za moj dolazak i da sam Francuz, nie oklevao ni malo, nego pošalje nekog domaćeg činovnika, kome je naložio da moju prtljagu preneti dade u vezirovu palatu, i da mene dovede pred njega, vodeći me sa nekom slavom kroz najživlje mahale grada. Uvrh basamaka primi me Husein vrlo srdačno, i razgledavši ljubobitno narodnu našu kokardu na mom šeširu, stade me zapitkivati o mnogim stvarma, koje jasno pokazaše, da se vrlo stara za velike događaje Evropske. Husein je starac od 68 godina,[3] vrlo krupan, a obraza umiljata i ponosita. Svak će se čuditi kad čuje, da je iz strahovitog istrebitelja janjičara postao špekulant prve struke, prava pretržica, po načinu paše Misirskoga, kog više zanimlje cenik od đumruka nego rat i upravljanje. Husein, gazda od skoro 2.000.000 franaka dohotka, obraća silnu glavnicu na golema poduzeća. On kupuje na veliko žito u Vlaškoj, vunu na Krimu, zeitin u Maćedoniji, pa onda prodaje na malo. U ravnicama Vidinskima i Tračkima drži ergele od 500 konja, a 1400 dobro plaćenih činovnika jedva što mu svršuju trgovačke poslove. Ne ću da govorim o njegovih 30 žena — za njegove godine čudna izlišnost — niti o kome drugome delu njegova saraja, koji se nadmeće i sa samim sultanovim. Ovako golema imovina usred najstrašnijeg siromašstva, ovakova premoć, urečene samo silnom glavnicom, koja bi dovoljna bila za oživljenje čitave one pokrajine iz koje je isisana – to je pojavljenje, vredno da se s njime zanimlju ekonomiste. I ako se poveći deo naše važne zabave glavno vrteo oko političke ekonomije, ipak se nisam nikada nadao, da ću naći u Huseinu branitelja slobodne trgovine. On je navestio rat našem ceniku vrlo izvrsnim i razumnim načinom. „Naše su dve zemlje“ reče mi, „vrlo na daleko jedna od druge; i ja sam zadugo mislio, da je ova daljina kriva što mi tako malo trgujemo; ali meni se čini, da vi ni sa svojim susedima više netrgujete, a to radi vaše carine; kome dakle prodajete sve svoje proizvode? Što se mene tiče, ja bih kupovao od vas mnoge stvari, ako bi ste dopustili da vam u zamenu dadem one stvari, što mi ovde proizvodimo; ali ja vidim da vama ne treba ništa. Francuska mora da je sretna zemlja.“ Ispovedam da i ja nisam bio manje sretan, što sam na podunavskim obalama našao takovoga pomoćnika, i ja evo predajem bezazlene opaske Vidinskog vezira na razmatranje onima, koji se drže načela zabrane. Kao što podobna pitanja kod nas napreduju, može jošte biti, da će nam sloboda trgovine iz Bugarske doći. Nerado ostavih ekonomičeskog pašu da pođem u Niš, ono ognjište sviju poslednjih događaja u Turskoj. Na zemljovidima je sav oni predel ištećen. Doista je za čudo, da je ovi kraj tako slabo poznat, koji se pruža uz srpsku krajinu na srpskoj strani, a na drugoj okriljuje čitavu Tursku, jer je naznačeno po svim mestopisima 7 do 8 sati, a ja sam trebao dobrih 5 dana i to oštra hoda. Na najvišem vrhu ovog predela leži grad Belgradčik, koji i sam veće zaslužuje da ga poznadu geologi i slikari radi njegova posebna i krasna položaja na zemlji od prirode izmučenoj. To je jedan od najveličanstvenijih i najstrašnijih položaja što sam za života video. U dubini ovih divlji bogaza zaista sam našao 7 ili 8 velikih sela, sakrivenih kao gnezda u neprohodivoj planini. Po njima žive sami Hrišćani. Posle sam naišao i na njih više, ali isključivo sede u njima samo Hrišćani, tako da sam najposle mislio da izidoh iz Turske. Slabo se znade po Evropi da je sva Bugarska Hrišćanska, i da su Turci u njoj utaboreni kao posadna vojska u pobeđenoj zemlji. Tako isto slabo se poznaje muževna sila Hrišćana i divna krasota njiove zemlje. Nemam izraza za točan opis one brdima okružene ravnine, usred koje se digao Niš iz daleka prijatan, kao iz bliza smradljiv, kao sve turske varoši. Nigde u našoj Evropi nije priroda razvila većeg velikoleplja, nigde nije udes ili ruka čovečja rasadila drveće za ukrašenje predela tolikom milinom i suglasjem. I sama zvezda sjaje jasnije na nebu. Ali mora se priznati i to, da posred ovih krasnih okolina vlada grozna nevolja. Sav se svet krije i ušuti kad upazi vojnika — pa kakva vojnika! Žene osobito beže, kan da im tko preti njiovoj časti ili stidljivosti. Jedva što sidoh sa posljednjeg obronka Balkana u ravninu, to jest u pravu Tursku, moradoh da se borim sa svojim pratijocima kao pobjediteljima kad jurišaju, tako oni navališe na pernad mog domaćina, na jestivo, na sve što im bijaše po volji; a ja sam se često pitao, vidiv ovakove žalosne nerede, da šta li je sa onim Hati-Šerifom od Đulhane. Hrišćani podnose sve mirnom odvažnosti kao što se podnosi stroža zima pod oštrim podnebljem; ali lasno se vidi, kako čekajući na bolje doba koje predviđaju, svoju gorku sudbinu trpe za nevolju Koliko pobožnih uzdisaja prodre iz grudi ovim poštenim ljudima, kad se uveriše da sam i ja Hrišćanin! Kolikoli raspitkivahu za naše običaje verozakonske, za crkvu i sveštenike! Kolikom revnošću raspitavahu za obrede kod krštenja, kod venčanja i kod saranjivanja! Koliko rečit svak njihov pogled, a koji duboki smisao u najmanjoj njihovoj rečci! Pre nego što unidoh u varoš, prenuosam se pogledavši na neki grozni spomenik, koji je žalostan znak za društveno stanje ove zemlje; to jest ona slavna Niška kula, četverougolna piramida obložena sa 3 do 4000 hrišćanskih glava onih Srba, koji poginuše u bitki s Turcima god. 1809. i od koih fanatizam musulmanski sagradi na vratima od Niša ovi varvarski spomenik. Ne daleko odavle kao uzprkos krasnoj ovoj ravnici, nekoliko razorenih sela — no ne onoliko kao što se mislilo kod nas u Franciji – posvedočava prolaz arbaniskih četa, koje su strahovitije od kuge i teže će se istrebiti u Turskoj nego kuga. U našim prosvećenim državama teško da itko šta znade o ovim četama, koje su, da vam pravo kažem, uređeni izraz sviju zala. Teško da će kod nas ko moći sebi predstaviti sasvim sistematički na plenjenje uređene narode, koji ne žive od ina ništa nego od same pljačke i krađe. Takove su čete arbanaske, koje vlada turska do sada jošt nije mogla pokoreti, i koje, budući razgranane po znatnim predelima turske zemlje, ne mogaše da utaloži inače, nego predav im na amanet obitelji hrišćanske. Ovi izmet čovečanstva obučava se u oružju od malena, i to mu je zanat – nož, pištolj i puška – to mu je alat. Svaki je Hrišćanin njima plen zakonit, prirodan, nasljedan. Arbanasi plene raju kao što naš seljak obrađuje svoju zemlju. Kad bi im ja više puta pokazao ferman sultanov nebi li kako umirio njihovu naduvenost, odgovoriše mi posmešno: „Sultan je gospodar u svojoj kući, a mi u našoj...“ Takovo je upravo stanje u Evropskoj Turskoj – Stanovništvo je dvojako: hrišćansko, koje kao plima od mora napreduje silom veličanstvenom i neobustavivom k novoj svojoj sudbini; tursko koje kao pojedine stene na morskome žalu u zalud pokušavaju, nebi li obustavile valove dolazeće sa mora debeloga. Hrišćani su zaista odavna u Turskoj: već od vremena Bizantinskog i propasti Rimskog carstva. Za njihovo rasplođivanje Turci su sami najbolje skrbili, uklanjajuć ih kao nevernike od vojene službe, koja u današnje doba trati i poslednje turske sile. U ovom okorelom progonstvu Hrišćana, koje traje od uzeća Carigrada kroz četiri veka, jeste nešto od promisla, koji je uzdržao čitavu obitel hrišćansku neoštećenu. Dovoljno je videti ova dva porekla uspored, prebrojiti ih i čitati u njihovom pogledu — pa onda se može pojmiti da se pripravljaju veliki događaji, i da Evropa hrišćanska mora na njih da pazi. Hoćeteli o tome nekoliko dokaza? Evo ih. Turska vojska, sastavljena iz samih Muslomana, nije ništa do silom ujedinjena četa ćoravih, grbavih, hromih i sakatih. Posle uništenja janičara, koji su barem živeli kao i druge obitelji i uz sav verozakonski fanatizam imali ipak po koju domaću vrlinu, na njihovo mesto stavljena vojska uredna živila je više kao u manastirima, ali bez manastirske stidljivosti, nego kao što se obično živi po kasarnama. Oni nebrojeni bećari, koji po disciplini nizamskoj ne mogu odolevati strastima — po svemu istoku i onako silnijim nego gde drugde — sa hrišćanskim ženama, padnu na skoro u opačine neizrecive, kojima se sramote i desetkuju. Ne mogu da razložim ovde — pa i najvećom štednjom želeo — društvene posledice ove duboke i neizlečive demoralizacije, koja je obuzela tursko poreklo. Da ja sam nisam nalazio svuda, kud sam prolazio, tragove ove žalostive – kobne ove tragove, koji znače da naroda ovoga nestaje, nikad ne bih verovao, da tako što može biti. A šta da rečem o inome grozovitom bezakonju, koje se greši o čojeka pre njegova poroda, i koje se u Turskoj tera paklenom veštinom kao zanat? Mnogi bi se zgrozio, da se usudim izbrajati ona ubojstva, koja na hiljade stvorova svake godine stvoritelju uskraćuju. Nitko nebi hteo verovati, da ove grozne stvari prepisuju kao uredni pomoćni lek neki Maltusovaca, koji nisu čitali Maltusa[4], ali su njegovu sistemu pogodili. Tako propada na očigled tursko poreklo sa načela mnogožestva, u niz verozakonskog Razložiću kasnije, koliko je ovo načelo delovalo na društveno stanje žena; koliko je na muževe, vidi se. I ako Musulman umerenije uživa mnogoženstvo, nego što se po Evropi misli, ipak on plaća tome načelu gorki danak, ali ni za što drugo nego da se uzdrži načelo. Ponižujući ženu ponižuje i sam sebe; hoteći da upropasti ženu, upropasćuje sam sebe. Mnogoženstvo ne opstoji inače na istoku nego u društvu onih sramota, koja ću napomenuti. Na skoro bi nestalo Turaka u Evropi, da ove strasti onde zavladaju samo kroz 25 godina onako, kao za dolaska Mahmudova. O tome ne ću više besediti; svetinja pobožnosti moje otačbine zahteva, da bacim zavesu na ova nevaljalstva čovečanstva. Ali ja zaključujem iz ovoga, kao što sam i dužan istoričeskoj istini, da takovi znaci oglašuju krajnji čas. Usuprot diže se pleme hrišćansko, puštajući zrake iz sredine verozakonskog i političkog progonstva, i daje vnimatelnom putniku slatku nadeždu. Sa poštovanjem i usrdiem gledao sam divnu čistotu, usađenu u Bugare, osobito u hrišćanske: to je divno pogledati. Čini se, da ih je očistila davna nesreća, u kojoj čamiše. Značaji se učvrstiše žestokim pokusima, koje od slavodobitnog izlamizma moradoše podneti; domaće vrline ojačaše svetilom obiteljskom, kojoj bez prestanka pogibel prećaše. Ovde se jošt nalazi onih vrlina nedodirnutih, koje oslabiše u našoj zemlji, prerano oslobođenoj: detinjska pokornost, poštovanje žena, supružna vernost, očinsko dostojanstvo. Ali lepa se vidi i nagrada za ove dobrodjetelji u silnoj snazi bugarskih seljaka, u zdravlju njihove dece, u njihovom pristojnom blagostanju po onim predelima, gde im ne smetaju suviše Turci – kao što to biva po okolinam gde paše sede – i gde nema na blizu arbanaskih četa. Ja sam bio nekoliko puta na njihovoj leturgiji, na primer u Tatar-Bazarčiku (bug. Konica) u ono malo crkava što turska osetljivost Hrišćanima dozvoljava da ih polaze nedeljom, pa da ne bijaše ono nekoliko Turaka oko crkve, ja bih bio pomislio, videći ove ljude velikoga stasa, i žene razborite živosti, da sam u kojoj crkvi u Nemačkoj ili Ugarskoj. Žao mi je što se ne mogu da upustim u neka druga razmatranja, štono su plod čestih mojih dogovora, to sa pašama to sa vladikama bugarskim. Dužan sam radi poštenja da ne izdam, ma to znanostima i od koristi bilo, one časne ljude, koji su meni za ljubav rado pogazili ono ćutanje, koje jednima politika, drugima razum predpisuje. Odričem se veselja, kojim bih ih mogao pravedno osuditi; ali ne odričem se prava, kojim izjavljujem ovo, da bi se moralo želeti, da se ovakovi ljudi sporazumeju: ne bi li kako odvratili od osmanskog carstva žalosne one udarce, koji će pre ili posle nastati, kad se začnu odvajati ona dva naroda. Sada, dok mi ovde govorimo, mogla bi se ova svrha jošte postići uza sve one ljute rane, sa kojih Turska boluje. Prosvećene ili barem pametne paše žive u dobrome sporazumljenju sa hrišćanskim sveštenstvom; ali obično fali obema stranama uviđenje. Hrišćani netraže za sada ništa nego sigurnost osobe i imovine, i nešto jemstva za čast obiteljsku Kad bi im se ovo priznalo, ali ozbiljno i na skoro, utaložila bi se za podugo oluja, koja može svaki čas udariti. Ako li bi se to prerano slučilo, Hrišćani tamošnji ne bi bili spremljeni; samo da bude Evropa na to spremljena i da ponja, da rešenje ove velike zagonetke, ne će biti stvar jednoga nego sviju naroda. Na svu sreću što se ovo sveopće sporazumljenje, u politici teško postiživo, razvija malo po malo i bez znanja samih onih država, koje to podpomažu. Parobrođenje olakšava dan po dan ovu zadaću diplomacije. Francuski, austriski, anglijski i ruski parobrodi obleću oko Turske na sve strane. Društvo parobrodarstva podunavskog tako se znatno razvija da kadkada nema ni mesta za putnike dovoljno. Francuski brodovi ne samo da voze naše putnike nego i hiljade hadžija muslomanskih, koji polaze preko Aleksandrije u Meku, ili se vraćaju odanle. Odesa je uredno spojena sa Bosporom. Najposle grad Trebizont, ključ od Perzije, koji pre nije slao više od 50 do 60 putnika, po zlim brodovima na jadra, šilje sada svake nedelje 7 do 800 parobrodima austrijskog ljojda, a jedared sam video kod saraja u Carigradu takav jedan brod dupkom napunjen, u kome su putnici za čitavo vreme prevoza morali stajati. Nije moguće da se Turska za dugo može suprotiti ovoj navali prosvete, koja ju sa sviju strana pritiskuje. Hvale vredno nastojanje turskog upravljanja, kojim hoće da uguši kugu, i kojim se evo kroz četiri godine od nje obranila, mnogo će doprineti, da se tamo zavedu Evropska poduzeća, a osobito ako se rđave naredbe karantinske pametno snize. Zaista je glavni uzrok usamljenom stanju, u kome Turska životari, suvišno trajanje karantina. Svak će lasno razumeti, da dok Muslomani ne htedoše slušati razum, koji njima zapoveda, da zavedu neke oprezne naredbe za same sebe — da je morala Evropa za njih to učiniti. Ali ne dade se opravdati ona suvišna strogost, koja se sada izvršuje, gde nema tolike opasnosti kao pre. Iskustvo je dokazalo, da se kuga na brodu, što vozi zaražene ili kužne stvari, posle 8. dana, ako ne pre, više ne će pojaviti: čemu dakle 20. dana karantine, ako se za vreme prevoza nikakav slučaj ne dogodi? Ovo drugo i bezkorisno tamnovanje odvraća silu putnika od puta na istok, preči trgovinu, jer joj zadaje silne troškove i zapreke svakojake, uništuje zaista svaku korist parobrodarstva: jer koja je korist za 10. dlana stići iz Carigrada u Marsilj, kad valja 3. nedelj čamiti u lazaretu. Što se ovoga tiče, to je Anglia i Austrija dala Evropi ugled za podražavanje koristan. Austrija je snizila karantinu po razmerju zdravlja u Turskoj. Kad je Turska zdrava, treba samo nekoliko dana radi paženja. Anglija dopušta u svojim lukama odma izkrcivati sve što je iz Istoka došlo, ako je put trajao 14. dana, tako da čovek iz Carigrada preko Londona u Pariz pre stigne nego preko Marsilje.[5] Ova razlika mora da prestane, ako ne ćemo da propadnu Francuski trgovački interesi, i ako ne ćemo da osiguramo Anglezima monopol trgovački na istoku. Da su karantine priugođene ostalome napredovanju, koje učini za kratko doba vlada turska u ogledu općeg zdravlja, Tursku bi zemlju istraživali najživljom revnošću učeni ljudi. U ovi par što mi govorimo, nema ni jedne znatnije varoši u Evropskoj Turskoj, koja ne bi imala barem lazaret za paženje, u kojima su putnici podvrženi nekim opreznim naredbama. U ovim zavodima postavljeni su talijanski, anglijski i austrijski lekari, koji u svojoj službi postupaju po načelima najbolje doterane zdravstvene nauke. Možemo se nadati, da će i Misir primiti ovu istu sistemu, i da će za nekoliko godina ovi bič, koji preči općenje istoka sa zapadom, izgubiti nešto od ovoje sile. Trgovina i prosveta učiniće ostalo. Наслов: Известие о стању народа у Европској Турској Издавач: Čigoja štampa Страна: 78 (cb) Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 20 cm Година издања: 2004 ИСБН: 86-7558-223-4

Magična priča o životu, ljubavi i porodici. Topla i beskrajno romantična priča u kojoj će se mnogi prepoznati. Put do ispunjenja snova ima brojne raskrsnice. Koji je pravi? Ne uspevajući da održe ritam velikog grada radeći po ceo dan sa dvoje male dece, Kejt Hatčinson i njen muž Simon, sele se u Safolk. Ostavljajući svoju karijeru, svoje prijatelje, svoju nezavisnost, Kejt pokušava da započne novi život pod krovom svoje svekrve tragajući za idealnom kućom. Posle nekoliko meseci, dok joj muž sve više vremena provodi na poslu u Londonu, Kejt počinje da se preispituje o ispravnosti svoje odluke. Jedne večeri, naleteće na kuću koja izgleda baš kao da je izašla iz njene mašte. Tu upoznaje i vlasnicu, Agnes, ženu u poznim godinama. Životna priča stare Agnes je za Kejt eho njenog sopstvenog života. I dok se prošlost i sadašnjost mešaju, ona shvata da još nije kasno da skupi snage i ispuni svoje snove. Pun iznenađenja i neočekivanih obrta, roman otkriva i priču o Londonu kakav je bio nekad, promenama koje nosi novo doba i kući iz snova koja je sudbinski spojila dve žene. ODLOMCI IZ KNJIGE London, novembar 2002. „Javi se, molim te, molim te“, šaptala je Kejt u slušalicu. Dok je slušala kako telefon zvoni, zagledana u sliku svog muža Sajmona sa Dejzi i malim Semom, koja je visila na zidu njene zelene kancelarije bez prozora. Na kraju je spustila slušalicu. Gde bi mogla biti Taša? Semu sigurno nije bilo lošije jer bi je dadilja nazvala. Kejt je potražila mobilni prevrćući po torbi i okrenula Tašin broj. Dobila je govornu poštu. Do đavola. „Taša - ja sam, Kejt. Nadam se da se snalaziš. Moram da znam kako je Sem. Možeš li me nazvati u kancelariju kad budeš imala trenutak slobodnog vremena?“ Gurnula je telefon u džep sakoa pokušavajući da ignoriše leptiriće panike. Sem je sigurno imao samo stomačni virus, ali bilo je strašno videti ga s temperaturom i malaksalog. Povratio je čak i vodu koju mu je Kejt dala. Naravno, Taša je bila više nego stručna, ali... Trebalo je da ostanem kod kuće s njim i da javim da sam bolesna, rekla je ljutito sama sebi. „Ne, nije trebalo“, rekao je iritirajući glas u njenoj glavi. Taša je savršeno sposobna da se sama izbori s tim. Šta bi se desilo da jutros nisi bila u televizijskom studiju i pobrinula se za Suzi Zi. Verovatno bi odbila da se pojavi u emisiji i digla bi se velika frka. Kejt je morala da se složi sa neprijatnim glasom razuma. Suzi, draga ali veoma zahtevna osoba, bila je kantautor čiju su necenzurisanu autobiografiju upravo objavili Kejtini poslodavci, Jansen i hiks. U poslednjih nedelju dana Kejt je provela Suzi kroz londonski svet medija s namerom da je zaštiti od posledica priznavanja afera s raznim poznatim ličnostima iz sveta muzike. Kejt je čak i sada veoma rizikovala poveravajući je londonskom predstavniku prodaje dok traje potpisivanje knjige. Prekrstila je prste iza leđa, nadajući se da će sve proteći dobro i uzela taksi da se vrati u kancelariju Jansena i Hiksa u Ulici Voren. Planirala je da se pozabavi najgorim od svih hitnih zadataka koji su bili pred njom i da se iskrade kući ranije. Kejt je pogledala na sat - već je bilo dvanaest i petnaest - a zatim na užas koji joj je bio na stolu. Bila je odsutna samo jutros i evo šta se desilo! Kule novih knjiga, nestabilne gomile papira i magazina, čak i hrpa plastičnih trolova floruscentne kose, koji promovišu fantastiku za decu. „Zašto ljudi koriste svaku priliku da prebace sve meni?“, razmišljala je, mrzovoljna, sklanjajući pramne tamne kose s lica i pritiskajući on na komjuteru. Poželela je, ne i poslednji put, da ima pomoćnika, ali nije bila na dovoljno visokom položaju za tako nešto. Telefon je zazvonio i zgrabila ga je nadajući se da je Taša. „Kejt? Adam ovde. Izvini što te gnjavim s još jednim problemom, ali...“ Kejt se razočarala. Adam Džejkobs je napisao svoj prvi roman i trebalo mu je mnogo pažnje i podrške. Obično bi mu rado pružila utehu, ali danas je samo želela da ga se reši. Dok je slušala poslednju žalopojku - knjižara u njegovom kraju ne drži njegovu novelu - držala je slušalicu između vilice i ramena i počela da sređuje nered. Naslagala je knjige pored stola, pazeći da se ne sruše, stavila trolove u kutiju i odložila papire i dopise u pregrade. „Adame, stvarno nemoj da brineš, sigurna sam da postoji jednostavno objašnjenje. Opa!“ Jedna gomila knjiga obrušila se na pod. „Slušaj, odmah ću poslati imejl predstavniku prodaje. Da, da, da, znam. Moram sada da idem, izvini. Zdravo.“ Bacila je slušalicu, poređala knjige jedne preko drugih i počela da skida ceduljice s monitora. Telefon je ponovo zazvonio. „Kejt, Patrik je. Gde si bila do žavola?“ O, Bože. Kako je mogla da zaboravi? Trebalo je da bude na sastanku s njim i njegovim najprodavanijim piscem krimića! Patrik, direktor izdavačke kuće, pregovarao je o novom ugovoru, a pisac je silno želeo garancije u vezi s marketingom. „Žao mi je“, proguta knedlu, „potpuno sam smetnula s uma. Nisam bila u kancelariji... znam, kasno je, verovatno. Žao mi je. Suzi je... Ne znam Patriče - da, znam da je moja krivica. Da. Žao mi je.“ Zalupio je slušalicu, a ona je zagnjurila lice u ruke dok joj je njegov ljutit glas još uvek odzvanjao u ušima. Ako ne naprave novi dogovor s piscem, siktao je, sve će pasti na nju. „Dobro, stvarno si ti kriva“, javila se njena savest glasom stroge učiteljice. Nije trebalo da radi toliko poslova odjednom. Ali imam toliko toga da obavim i nikoga da mi pomogne. Kako mogu biti na sto mesta istovremeno? Kejt se usportivila. „Mogla si bolje da se organizuješ. Da ćešće kažeš NE.“ Kejt je uzdahnula. Da, i onda će reći kako ne mogu da se nosim s tim. „Ove majke što rade kao da su bez mozga, znate.“ Čula je kako je Patrik rekao nešto slično prošle nedelje, đubre jedno. Asistentkinja mu je otišla dva meseca nakon što se vratila s porodiljskog bolovanja, jer „očigledno više nije mogla da prati ovaj tempo“. Mislio je na ostajanje u kancelariji do sedam uveče i nošenje posla kući, pretpostavila je Kejt. U ovakvim trenucima želela je da ima čarobni štap Harija Potera. Onda bi čarolijom oženila Patrika s devojkom koja ima karijeru u vrtoglavom usponu, zatim bi mu natovarila na vrat ogromnu hipoteku i trojke kojima su potrebna samo tri sata sna noću, i to u različitim terminima. To bi ga sredilo. „Ćao, Kejt. Izgleda da opet ideš“, rekla je Anabela, sekretarica njene šefice Karine, stvorivši se na vratima njene kancelarije, u oblaku parfema ana sui. „Upravo ja zvala Karina. Zaglavila se u vozu na povratku iz Lidsa, tako da ćeš morati na ručak kod Džejmsa Klajda umesto nje.“ Džejms Klajd, ostareo i težak. Poslednja osoba s kojom bi Kejt želela da ima posla danas. „Sjajno - upravo ono što mi treba“, gunđala je Kejt provlačeći ruke kroz tamnu kosu. Jednostavno nije imala snage za slavljenički ručak, koji je trebalo da se održi danas u privatnoj trpezariji firme povodom njegovog osamnaestog političkog trilera.. Sigruno iam neko drugi ko bi mogao da ide umesto nje... Anabela je odmah razumela šta joj je na umu i brzo dodala: „Ostale smo samo nas dve - a ja sam zauzeta. Neko ovde mora da se javlja na telefon.“ Nešto je puklo u Kejt. Ustala je sa stolice i nagnula se preko stola. Dve crvene mrlje proširile su joj se preko bledog keltskog tena, a zelene oči bljesnula negodujući. Sa svojih 165 centimetara, imala je malu prednost nad sitnom Anabelom u mini suknji. „Pa moraćeš za promenu da odgovoriš i na moj“, režala je. „I pobrini se da mi preneseš sve hitne poruke. Neki od nas moraju stvarno i da rade.“ Naslov: Kuća iz snova (meki povez) Izdavač: Mono & Manjana Strana: 415 (cb) Pismo: Format: 14x21 cm Godina izdanja: 2007 ISBN: 978-86-7804-103-7

SMEJALICA NA DESNOM OBRAZU POEZIJA Šifra artikla: 365025 Isbn: 9788664031585 Autor : Jovana Obradović Izdavač : KREATIVNA RADIONICA BALKAN PESNIČKE STAZE JOVANE OBRADOVIĆ (Recenzija) Mlada književnica– Jovana Obradović prethodne je godine objavila pesnički prvenac u kojem je objedinila poeziju i lirsku prozu u zanimljivu poetsku celinu, najavivši da je na pomolu srpskog pesništva jedna nova poetesa kojoj je ljubav osnovna preokup... Detaljnije PESNIČKE STAZE JOVANE OBRADOVIĆ (Recenzija) Mlada književnica– Jovana Obradović prethodne je godine objavila pesnički prvenac u kojem je objedinila poeziju i lirsku prozu u zanimljivu poetsku celinu, najavivši da je na pomolu srpskog pesništva jedna nova poetesa kojoj je ljubav osnovna preokupacija, a što je sasvim razumljivo i prihvatljivo, s obzirom na njene godine i njenu potrebu da se to uzvišeno osećanje neprekidno neguje. Uprkos vremenu krajnje otuđenosti u ovom našem savremenom svetu, koja je prisutna i kod mladih, autorka Jovana Obradović uporno, evo i u svojoj drugoj knjizi, peva o najuzvišenijem čovekovom osećanju. Iznenadila je prijatno svojom odlučnošću da piše poeziju sa ljubavnom tematikom u vremenu alijenacije i svekolikog nesaglasja sa emotivnim životom, o čemu je već pisano u recenziji za njenu prvu knjigu. Na početku ove, 2022. godine mlada poetesa, evo, već ima novu knjigu u kojoj se veoma originalno i uspešno mešaju žanrovske strukture. Naime, radi komparacije i uviđanja „rasta“ ove umetničke imaginacije, navodimo da su u prethodnoj zbirci na prvom mestu bili stihovi kao dominantno opredeljenje i fokus ove mlade književnice, a na kraju se ističu tekstualni zapisi koje smo žanrovski preciznije odredili kao lirsku prozu. U svojoj drugoj knjizi SMEJALICA NA DESNOM OBRAZU Obradovićeva je inovirala postupak organizacije tekstova. Nova zbirka je imenovana inspirativnom i veoma zanimljivom naslovnom sintagmom SMEJALICA NA DESNOM OBRAZU, gde se uočava da jedan simpatičan detalj na nečijem obrazu može značiti čitav kosmos i biti povod za radost, vedrinu, sreću, za ljubav... Takođe, naslov ove knjige ubedljivo gradi stilsku figuru sinegdohu, u kojoj jedan efektni detalj preuzima funkciju celine, pokazujući da je možda od nje i značajniji, s obzirom da je istovremeno i metafora za pozitivnost, za vragolasto prepoznavanje i prihvatanje ljubavi, a sve to zajedno naginje ka simpatičnoj, možda i infantilnoj iskrenosti. To odmah čitaoce može asocirati na pesmu Vaska Pope, gde se njen naslov, kao i njena suština temelji upravo na figuri sinegdohi: „Očiju tvojih da nije“. Zanimljivo je i to da pesnikinja uočava detalj na licu, kada se obično u okupiranošću savremenom tehnologijom ne primećuje ni čovek. Ona se stihovima suprotstavlja široko rasprostranjenom trendu koji često primećujemo kod mladih, da se „lepo druže“ za istim stolom, svi sagnuti nad mobilnim uređajima, nemi i odsutni jedni za druge. Ovu, pomalo ironičnu, ali i bolno-tužnu konstataciju upoređujemo sa rečenicom poljske književnice Olge Tokarčuk, koja je takvo stanje stvari i okolnosti uvidela, nažalost, i kod najmlađih, u svom slavnom romanu Beguni: „Kažu da se mnogo dece igra sa izmišljenim prijateljima“(2019: 88). U novoj zbirci Jovane Obradović SMEJALICA NA DESNOM OBRAZU odnos poezije i proze je drugačije organizovan, reklo bi se na pimereniji, estetskiji i na smisleno ubedljiviji način. Tome je, svakako, možda i ponajpre, doprinela činjenica, a što treba istaći, da je pesnikinja uvela sentencije kao posebni vid izražajnosti koje su se mogle primetiti u prethodnoj zbirci, ali ne kao autonomne celine, već unutar pesama, ili kao delovi koji su prenesvesno i spontano, inkorporirani u stihove. Sve ovo ukazuje i na zreliji iskorak ove mlade pesnikinje ka novoj izražajnosti i ka uređenijoj poetskoj emocionalnosti. Sada su u slojevitim strukturama predstvaljene naizmenično sentencije, potom, prozni lirski zapisi, kao lirski medaljoni filigranski doterani, i stihovi, koji jesu u skladu sa osnovnom emocijom, ali su organizovani i u vidu sadržajne priče kroz koje često provejava dijalog kolokvijalnog jezičkog izraza. Ta posvećenost dijalogu kao osnovnoj odlici dramske žanrovske strukture je upadljiva potreba mlade osobe za razgovorom kao osnovnom sponom razumevanja i bliskosti među ljudima. Čini se da upravo taj nedostatak u životu savremenog čoveka utiče da književnica iznova podstiče dijalošku formu izražavanja i onde gde se po odlikama žanra ona ne očekuje. Dakle, mlada poetesa Jovana Obradović nije, kako je to uobičajeno, organizovala tekstove prema ciklusima, već je pristupila originalnijem načinu podele poezije, proznih zapisa i sentencija, po kompozicionom principu red sentencije, red poezije, red proze, gradeći tekstovne koncentrične krugove koji se šire i pretapaju smisleno jedan u drugi. Nekom čitaocu će možda delovati da nema čvršće semantičke veze između njih, ali da bi se ta veza uočila neophodno je doživeti, čitajući knjigu, „prisniju“ vezu sa njom i ponirati u njene dublje smislove. Ponekad tekstovi deluju lepršvo, mladalački opušteno, primereno godinama mlade književnice, ali iz te fine jednostavnosti izbija katkad, kao iz nekih dubina bistri izvor, zrelo promišljanje koje može da iznenaditi, kao da dolazi od mnogo starije i životno iskusnije osobe. Kao kredo ili moto ove pesničke zbirke ističe se misao: “Svaka priča o tebi počinje tom malom savršenošću – tvojom smejalicom na desnom obrazu.“ Izdvojena i istaknuta fontom italikom, ova misao na samom početku stihovanja obznanjuje, kao univerzum pojedinosti, njenu veliku temu o ljubavi, čime se mapira i otklanja prisustvo praznine koju inicira savremeni način života i trajanja, kada je sve podvrgnuto brzini, kada su ljudi, pa i najmlađi, podređeni neminovnostima civilizacijskog napredovanja, koja volšebnim koracima grabi napred, udaljavajući pri tom čoveka od njegove suštinske prirode. Već u početnoj pesmi: “PRIRUČNIK ZA BUDUĆU LJUBAV“ autorka Obradović koristi pogodnu i intimističku formu obraćanja. Svoje misli upućuje nekome ko bi se mogao zaljubiti u nju, koristeći vešto, verovatno po ugledu na slavnu Kiplingovu pesmu „Ako“, stih sa početnom uslovnom rečenicom u inverziji i njenim najučestalijim pogodbenim veznikom ako: „Ako ikad poželiš / da se zaljubiš / u mene“. Ove stihove autorka varira i gradira, ponavljajući ih srazmerno, do samog kraja pesme, ističući da je protiv svake lažne emocije i izvrtanja ljubavnog osećanja u profanost i u patetičnost, što je opet u raskoraku sa vremenom u kome živimo, gde se ljubav, izgleda, pretvorila u čudno i opako biće izveštačenosti. Protiv takvog bića Obradovićeva se uporno bori svojim emocijama pretočenim u stihove. Sledi potom sentencija-pitanje i odgovor na njega, u vidu eha na tu zapitanost: „Koliko jednom pesniku znači njegova pesma – eto, toliko.“ //ako se ikad zapitaš koliko//. Ispod je konstatacija i pomisao da li će se to pitanje ikad postaviti. Opet uočavamo kondicionu (uslovnu) zamenicu kojom se intezivira mogućnost pogodbenosti. Izvesna setnost proizilazi iz saznanja i opšteuvreženog mišljenja o besmislenosti pesničkog stvaralaštva. Zato je odgovor neutralan, neodređen, a značenje naizglen minimizirano, ali u tom malom odgovoru:“– eto, toliko“ sačuvana je zamisao, mudrost i istina da sve na ovome svetu može značiti baš toliko, možda malo, možda mnogo, kako ko odmerava situaciju, uostalom tako je i u samom životu. Pesma NEDODIR je napisana u prvom licu muškog roda i u direktnoj je sprezi sa prethodnom, mogli bismo reći sa uvodnom pesmom, koja je napisana u prvom licu ženskog roda. Ona je njen odjek i iskazani očaj mladog čoveka kome nedostaje bliskost dragog bića: „Krvavo / pljujem / sve reči / koje ti nisam rekao, / a poželeo sam“. Sve ono što nije rečeno peče i boli, a nedostatak dodira kao blagorodnog okrepljenja dovodi do očajanja i stradanja. Na kraju pesme izdvojen je „zaključak“ koji se u suštini podrazumeva, pa možda na prvi pogled deluje suvišno, ali se ovim ispravnim stilskim postupkom apostrofira i naglašava misao: //eto šta sve jedan nedodir može da učini čoveku//. Funkcionalna je i veoma ubedljiva kovanica nedodir u kojoj je sublimirana sva istina o potrebi svakog čoveka, mladog ili starog, žene ili muškarca, slabog ili jakog za dodirom kao izrazom prisnosti, topline i poverenja. U muškom rodu, u formi obraćanja napisana je i pesma NAKON TEBE, gde se stiče utisak da se radi o epistolarnoj formi, o nekom pismu koje je potom pesnikinja pretvorila u stihove, u veoma lepu pesmu. Čini se, da je doživljajnost drugosti veoma duboka, pa je zato bilo lako, ili se samo tako čini, pretočiti emociju drugog u ličnu osećajnost. Stilska ubedljivost ovih stihova ogleda se u personifikaciji koja se niže iz stiha u stih: „slabosti / uspavane /na tvom ramenu. Potom, putevi urezani na dlanovima: „Ostali su,/ na tvojim dlanovima, / urezani moji putevi“. Kako smo već primetili, u recenziji na pesnički prvenac Jovane Obradović, ova mlada i darovita književnica je vešto gradila sinesteziju, stilsku figuru u kojoj se različite čulne senzacije vešto prepliću: ”Sinestezije smatramo najupečatljivijim figuralnim izrazom u poeziji Jovane Obradović, uz konstataciju da je njena poezija za sada izvan tog kruga, što je predstavlja i određuje kao poeziju postignute atmosfere, utiska, doživljaja, ambijenta“(2021:132). Upravo tu već uočenu potrebu da se iskaže na moderaniji stilski način, gde su čulni utisci važni, primećujemo i u njenoj drugoj knjizi: „Zaljubljenost je kad mi ti kažeš da je ljubav žute boje i ja ti verujem. Ljubav je kad ja vidim da je crvene boje, ali je ofarbam da bude žuta.“ Veoma je upečatljiva ova navedena sentencija gde se emocija boji, a kakve je boje, to je najmanje važno, saopštava pesnikinja. Najbitnije jeste da se ona može prilagođavati voljenoj osobi. „Dobiješ priliku da postaneš najlepši crtež, a ipak izabereš da ostaneš najobičnija žvrljotina. Pretužno.“ U navedenoj sentenciji nailazimo na figuru poređenja u kojoj neko gubi mogućnost da izraste u najlepši crtež, a eto, desi se, čak se čini i ličnim izborom, da se ostane na nivou obićne žvrljotine. Pesnikinja Jovana Obradović tako šalje duboko promišljenu poruku da propuštene prilike, nepromišljenost, možda i mladalačka brzopletost i želja da se što šre i bez napora stigne do zacrtanog cilja, dovodi do fatalnih grešaka i do gubitka. Odjek ili odgovor na ovu pesnikinjinu konstataciju je pridodat izraz „Pretužno“, koji je i mogao izostati, s obzirom da se to tužno podrazumeva, a nekada može biti i u vezi sa velikim životnim promašajima, pa čak i tragičnim iskustvma. Stihove poznatih autora, pesnika ili pak pop muzičara pobuđuju ustreptale trenutke jake emotivnosti što možemo prepoznati u stihovima: „Danas gotovo da svi znaju da je Van Gogh na tebe mislio kada je pevao o moru bez obala, jedina bezgraničnosti svih mojih granica, planirana slučajnosti moja izmaštana“ (MORE BEZ OBALA) „Miroslav Antić hoda na rukama, a ja bih, evo, zbog jednog plavušana, čak i letela.“ (STAZE PESNIKA) Jedna pesnička kosmogonija kao posebnost može inspirativno delovati na stvaranje novih stihova kroz probuđena osećanja. Razumljivo je, to su stvaraoci koje mladi vole, a pre svega Miroslava Antića, čiji stihovi odišu mladošću i svežinom i mnogo godina posle njegovog odlaska. Kao i u prethodnoj knjizi i u ovoj najnovijoj, Jovana Obradović stvara duže pesme u kojima se skladno smenjuju kraći i nešto duži stihovi, katkad i sastavljeni samo od jedne reči. Tim naizmeničnim smenjivanjem krtakih i dužih stihova gradi osobeni ritam kojim se ne dozvoljava upadanje u značenjsku i melodijsku monotonost. Ritam koračanja, kretanja gradom, bat koraka koji kao da odzvanjaju u stihovima. Pesme imaju svoju priču, ponekad su prožete dijalogom, a iznad svega zaodenute su osnovnom emocijom, što ih suštinski čini tipično lirskim tvorevinama. Neke pesme su kraće, kao recimo pesma SATURNOV PRSTEN, gde se prepoznaje ljubav na distanci, u nagoveštajima, slučajnim susretima („ulicom slučajnih susreta“), gde se: „stvra po jedan novi krug ljubavi“. Gradski ambijent, dugačka ulica, slučajni susreti sa dragom osobom svetle kao zvezde u beskrajnom i nedokučivom svemiru. Sceničnost, atmosfera gradskog ambijenta i slikovitost, takođe se razvijaju u ovoj zbirci, kao i u prethodnoj, ali se sve suvišno i opterećujuće briše i otklanja. Čini se da se u duhu Platona i njegovog poznatog spisa Gozba, gde dve osobe u svetu uporno traža svoju drugu polovinu... Mnoge se često ne nađu, a kada se to dogodi, to je slavlje za ljubav i praznik u životu. Primećuje se da su prozni zapisi, lepe lirske beleške kraće po obimu od onih u prethodnoj knjizi, što smatramo poboljšanjem u stilskom izrazu, s obzirom da je proza zgusnutija, sadržajnija i u njoj se smenjuju emocije i promišljanja mlade osobe o suštinskim pitanjima života: „Ispred mene stoji hladna stena, sa likom čoveka kome je u grudima vatra gorela, u trenutku u kom nam se pogledi sretnu. A ja se pravim da ne vidim.“(REČI). Citirani zapis započinje uspešnim kontrastiranjem između hladne stene naspram vatre u grudima, kojim se pokazuje stanje skrivene osećajnosti. Nakon toga sledi rečenica iz kolokvijalnog vokabulara koja na neki način neutrališe prethodnu rečenicu i vraća u realni svet mladalačke opuštenosti, možda i nonšalantnosti, pa i između te dve situacije, odnosno dva doživljaja, takođe se uočava oštro kontrastiranje.U duhu razvijanja kontrastiranja kojim se intenziviraju suprotnosti nastavlja se i u proznom zapisu TAČKA: „Previše si nežna, za moje grube dodire – govorio si.“ Na raskrsnici ljubavi gde se rađa nerazumevanje opisano je stanje iz koga se želi pobeći. A, ono što kao biser skriven u školjki izbija na površinu jeste velika i upečatljivo iskazana misao da: „Lakše je otići. Ali je vrednije ostati“(RASKRSNICA). Između lakoće odlaska i vrednosti ostajanja, dvema kratkim rečenicama, stilski i značenjski veoma ubedljivo, rečenao je baš sve, kazana je suština odnosa i potrebe čoveka da bude sa nekim dragim bićem i tako popuni prazninu svog trajanja. Po proznom zapisu SMEJALICA NA DESNOM OBRAZU nazvana je cela zbirka. Doživljava se kao zamišljeni dijalog dvoje mladih, rekli bismo i kao pevanje u dva glasa, ili sviranje u dve ruke. Ističe se iskrenost kao suštinski odnos u ljubavi, a smejalice na licu su detalj koji govori o mladoj zaljubljenoj osobi koja se raduje ljubavi, životu, trajanju: „Da li se smeješ? Da li rupicom na obrazu privlačiš one koji je neće milovati trepavicama, već je grubo ljubiti? Samo te molim. Nek bude iskreno. Sve što radiš. Jer jedino tako nećeš pogaziti iskrenost koju si unela u moj život.“ Zanimljiva je i neposredna dijalogičnost u kratkom proznom tekstu PRIZNANJE, koji je zato više dramski i po formi i po sadržajnosti, iako ga svrstavamo po osećajnosti iskaza i doživljaja u lirsku prozu. Tako se nastavlja tendencija ove mlade književnice da neposrednim dijalogom, koji podseća na svakodnevnu komunikaciju, opiše i dočara odnos dvoje mladih, čini se na zalasku ljubavi, ili pri naknadnom susretu kada naviru prisećanja: „– Šta i da priznam? Šta ćeš i moći s tim priznanjem? Ništa. – Ništa. Samo bih ga urezao u misli i čuvao kao najveću svetinju. – Šteta. Tako je trebalo da čuvaš mene.“ Pesme, sentencije i prozni zapisiu knjizi SMEJALICA NA DESNOM OBRAZU su savremeni, kako po tematici, tako i po sadržajnosti, po emotivno-misaonim obeležjima i jezičko-stilskim postupcima. Po razuđenosti motiva ova knjiga je raznovrsna, pa uočavamo motive grada, osećanje izvesne otuđenosti u njemu, traženje sebe i sopstvenih puteva u životu, tu su i pokušaji osmišljavanja besmislenog, a pre svega dominira, kao i u prvencu Jovane Obradović, veliki motiv ljubavi koja je sklonište i pribežište od svih nepovoljnosti što ih stvarnost nameće. Lirski melanž u kome dominira izrazita dijalogičnost i narativnost, kao i doživljavanje sveta kroz različite slojeve, pre svega emotivne, ali i etičke, estetičke, psihološke, sociološke, kada se apostrofira i formira osnovno stanovište, glavna misao i emotivna okosnica u kojoj je ljubav suština života. Jednostavno, prožeto nežnošću, čisto, jezički oplemenjeno i lirski sugestivno teku emocije pesnikinje Jovane Obradović u njenoj drugoj po redu knjizi poezije i lirske proze. Ona plemenito i sa očiglednom darovitošću sakuplja i slaže ljubavni i poetski mozaik. Lirski ubedljivo, uz primenu narativnosti, mlada književnica se neprestano kreće na skali pesničke inspirativnosti kada se varira motiv usamljenosti, uzaludnosti, bola zbog rastanka, ali i sreće zbog pronalaženja smisla trajanja u ljubavi, nakon njenog uzvraćanja i u svoj njenoj punoći i lepoti. Iako se možda čini da je lako pisati o ličnim emocijama, o doživljenom, o očekivanjima, ipak se mora reći da to nije nimalo jednostavno, s obzirom da se tako iznosi najdublja intima svog emotivnog bića. Čak se čini da je prostije pisati o emocijama upšteno, o doživljajnom svetu drugih ljudi. U zbirci SMEJALICA NA DESNOM OBRAZU mlada pesnikinja Jovana Obradović se u potpunosti priklonila slobodnom stihu, sa obaveznim, ali ne i nametljivim porukama, poentirajući ih najčešće u poslednjim stihovima ili pak u sentencijama, kao zasebnim umetničkim celinama, prirodno, neposredno, bez napadne tendencioznosti. Upravo, zbog svega navedenog u ovoj recenziji, drugu knjigu autorke Jovane Obradović SMEJALICA NA DESNOM OBRAZU preporučujemo njenim sadašnjim i budućim čitaocima, kao i izdavačima za štampanje. Dr Danica Stolić Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija POEZIJA Autor Jovana Obradović Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač KREATIVNA RADIONICA BALKAN Pismo Latinica Povez Broš Godina 2022 Format 20X13 Strana 120 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

Писање ове књиге је започето у предграђу Котора, града који на задивљујући начин спаја старо и ново. Обале Бокакоторског залива поносно показују зидине које љубоморно чувају успомене из давно прошлих времена, али у исто време прихватају најмодерније бродове и друге технолошке симболе савремене цивилизације. Окружење веома инспиративно за писање књиге чије се тема суштински заснива на помирењу древног и савременог – конкретно, тема књиге која је пред Вама је хришћански живот у технолошкој цивилизацији, која не само што се радикално разликује од древних епоха, већ и сама унутар себе непрестано трансформише… *** Најновија књига презвитера Оливера Суботића Дигитални изазов, објављена у издању ку­ће Бернар, прави је „изазов“ за српско читалаштво. Као и прет­ходне студије о. Оливера, и ова књига прија духу и срцу читаоца и придобије му пажњу толико да се чита у једном даху. Иако није написана у штуром академском маниру, што је и био ауторов циљ, дело обилује дубоким интелекту­алним увидима о. Оливера, који се не устручава да своје богослов­ске ставове стави на суд, пре све­га, Оцима Цркве, а онда чувеним мислиоцима нашег века, какав је Мартин Хајдегер, Зигмунд Ба­уман. Ипак, оно што је највред­није, по нама, у овој књизи, јесте ауторово расуђивање у погледу проблематике којом се бави, из угла сопственог искуства. Лични, пре свега хришћански, а потом и свештенички и, на крају, опит ин­форматичара, дају посебну драж овом делу. Јер у свету бинарне ци­вилизације, која је тема ове књи­ге, много је изрекламираних ми­шљења, блогерске дијалектике, твитерских стослова, а тако мало личног, тј. истинског искуства. Бинарна цивилизација, коју ау­тор овде анализира, јесте наше доба које својим техничких достиг­нућима чини да један потпуно имагинаран свет постане стваран толико да му успева да завла­да нама, а да тога нисмо ни све­сни. Опасност тог света коју нам аутор, освешћује крије се у њего­вом позивању на „учествовање“. Међутим, учествовање и прису­ствовање у том свету, у ствари је наше потпуно одсуствовање из свакодневног, па онда и црквеног живота. Наводно, друштвени свет а у суштини асоцијалан, тобоже колективан а у ствари крајње ин­дивидуалан. Мобилни телефони, телевизија, рекламе, друштве­не мреже, видео игрице, постају модус нашег постојања, па, како аутор примећује, попримају он­толошке димензије. Ми смо им потпуно посвећени. Заправо, би­нарна цивилизација фалсификује црквени начин постојања. Пози­ва на заједницу, активност, етос, укида границе простора и време­на, нуди лек бесмртности, па има и своју модернистичку есхато­логију, зачиње идеју електронске Цркве, а то све може да пољуља темеље наше изворне црквено­сти. Несумњиво, ово је изазов за нас савремене хришћане. Изазови – οἰ ἐρεθισμοί – у тер­минологији раних Отаца Цркве православног Истока (нпр. Ата­насија Великог и Василија Вели­ког) подразумевали су „авантуре“ духа које човеку приређује њего­во сопствено тело, путем пожуде, страсти, маштања. Изазов је, за­право, провокација нашег бића од стране света фантазије који жели да искуша нашу веру. Отуда, како аутор указује, Дигитални изазови, колико год футуристички звуча­ли, држе се свог изворног пола­зишта на које су нам указивали учитељи Цркве. Они превасход­но делују на чулни и имагинарни ниво нашег бића. Звучи апстракт­но позивати се на аскетске Оце Цркве старије и новије историје, када се говори нпр. о фејсбуку, и при том као решење за ова техно­лошка искушења понудити једну исихастичку теологију. Али након озбиљних анализа аутор доказу­је да то и јесте кључ за правилно разумевање бинарне цивилизаци­је, коју с правом поставља на ниво антрополошког или, још тачније, црквеног проблема, што у својој основи она и јесте. Овде је потребно напоменути да др Оливер Суботић није саблажњен. Он говори о позитивним аспек­тима савремене технологије, ко­ји олакшавају црквену мисију. С поштовањем говори о право­славним интернет порталима, „сајбер“ духовницима као успе­шним мисионарима, о предности­ма електронске верзије Библије и молитвеника на Ајподу. Међу­тим, у једноме је аутор искључив, а то је у становишту да живи Бог и Његова Црква не могу имати виртуелну имитацију. Зато се, презвитер Оливер на много ме­ста у овој књизи позива на чуве­но библијско место, које је уједно аутентично искуство Цркве, „До­ђи и види“ (Јн 1, 46). То је запра­во позивање на сâм живот који је имун на цопy­пасте логику. Коначно, читајући ову изврсну књигу др Суботића, питали смо се много пута, како би велики учи­тељи Цркве расуђивали о овоме што нас данас дигитално „изази­ва“. Одговор би био измишљен, а то би већ била тековина бинарне цивилизације. Но, оно што је ре­ално, а то је да се ове књига мо­же читати са Добротољубљем, јер оставља исте духовне ефекте. За­то, са великим задовољством пре­поручујемо је свакоме на читање. Илија Ј. Ромић О. ОЛИВЕР СУБОТИЋ ВИРТУЕЛНА РЕАЛНОСТ, ВИРТУЕЛНИ ИДЕНТИТЕТИ, РЕАЛНА ЗАВИСНОСТ, РЕАЛНИ ПРОБЛЕМИ Потребно је, дакле, открити радост и чари физичког контакта, незаменљивост директног погледа у очи, стиска руке или бар заједничког испијања чаја уз омиљени кекс. За почетак, дакле, довољно је радити на добрим навикама и на добром поретку, а у питању су углавном веома једноставне ствари. За почетак, никада не прекидајмо живи разговор са другим човеком зато што нас у том тренутку неко позива на мобилни телефон или зато што само кренули да „освежимо“ свој сајт. Не само зато што је непристојно чинити другачије, већ и зато да бисмо очували могућност узрастања у аутентичну личност... Виртуелна реалност као тродимензионални свет креиран компјутерски формираном фотореалистичном графиком и дигитализованим звуком може бити веома корисна ако се употреби у научне и едукативне сврхе: од помоћи у медицинским експериментима, преко прегледа тродимензионалних архитектонских здања за потребе студената до војних симулатора. Она се, међутим, данас далеко више користи у домену забаве. Дигитални Изазов. Путеви Хришћанства У Цивилизацији Бинарног Кода / Презвитер Оливер Суботић. Стари Бановци; Београд: Бернар, 2012 Сви ми који смо осамдесетих година двадесетог века играли видео-игре на спектрумима, комодорима, амигама и атарију, сећамо се колико нам је то било забавно и нико од нас неће рећи да је у том погледу имао било каквих психолошких и физиолошких сметњи или поремећаја идентитета, поготово ако је у близини куће био спортски терен. „Поремећај“ се примећивао само у школском дневнику: видео-игре су биле веома забавне, а учење није, па смо се некако сви чешће приклањали првој варијанти, док је школско градиво трпело. У међувремену су видео-игре прешле дугачак пут, тако да данас имамо не само фотореалистичну графику и веродостојан звук, већ и могућност умреженог играња. Један од пријатеља са којим сам крајем осамдесетих година двадесетог века активно размењивао видео-игре скоро ми је рекао да је у једној играоници недавно доживео веома непријатно искуство. У њој се, стицајем околности, задесио управо када је неколико тимова играло једну популарну „пуцачку“ фотореалистичну игру умреженог типа: одлична тродимензионална графика и реалистичан звук који човека преносе у улогу командоса који треба да истреби чланове супарничког тима у виртуелном свету. Пренеразила га је реакција деце када у том виртуелном војном полигону једном од играча понестане муниције, после чега постаје лака мета за другог: у играоници су се орили острашћени узвици типа „доврши га“ и неки много гори, који нису за људске уши. У фотореалистичном виртуелном окружењу, где је ратна атмосфера тако реална, овакав степен агресије међу најмлађом популацијом не само да запањује, него и отвара озбиљна питања. Проблематика виртуелне агресивности која може бити пренета у реалне односе само је једна последица, и о томе постоје различита мишљења. Ипак, основни проблем се опет тиче идентитета личности – како младих, тако и старијих. Сетимо се научнофантастичног филма Тотални опозив (Тотал рецалл), у коме главни јунак жели да из досадне реалности побегне у неки други свет, у коме ће имати други идентитет. Ово није ништа друго до жеља човека да преобрази себе и свет око себе, али на крајње погрешан начин. Није ретка слика да човек после напорног радног дана није ни за друштвену мрежу ни за електронски форум, али зато једва чека да се наспава и потом урони у потпуно измишљени виртуелни свет, у коме може да изабере идентитет који му одговара. А још ако има додатну технолошку опрему, попут ВР-наочара или кациге, специјалних рукавица и одличних звучника, већ је у потпуно другом свету маште. Савршени бег од реалности – у својој сте кући, а опет далеко од ње. За православне хришћане, међутим, проблем је јасно видљив из перспективе подвижничког живота: У овом конкретном случају, поставља се и питање до које мере се овај концепт [виртуелне реалности] може користити, а да не утиче на духовни живот и његову здраву динамику. Превасходно се ово питање поставља због чињеница да Православље својим литургијско-подвижничким погледом на свет претендује на његов преображај изнутра и у складу са његовим природним назначењем и циљем датим од Бога приликом стварања света и човека, док концепт виртуелне реалности покушава да учини слично, али на један спољашњи и крајње неприродан начин, без икаквог подвига – практично из фотеље. И не само то, већ стварност „преображава“ тако што креира привиде и карикатуре настале у нечијој машти која је често под утицајем потпуно антихришћанских идеја (пример су најновије игре потпуно вулгарне тематике). Можда је боље рећи да виртуелна реалност, у смислу у ком је наведена, покушава не да преобрази реалност, већ да побегне од ње тј. да омогући тренутни бег од реалног живота и то право у илузију, која је, према светим Оцима, једно од оружја којом се нечастиви користи да би преластио (преварио) човека. А да не говоримо о последицама неумерене фантазије на исихастички живот који треба да буде врхунац хришћанског подвига. Јасно је да се питање трансформативног капацитета бинарне цивилизације у овом случају поставља у далеко заоштренијој форми него у случају друштвених мрежа. Паметан човек ће одмах схватити да је у питању не само велико губљење времена, већ и губљење идентитета уколико човек заиста „живи“ у свету виртуелне реалности. Каквог сад опет идентитета, резигнирано ће узвикнути заклети игромани! Зар симулатори реалног света нису одлична прилика да се човек опусти? Зашто правити баба-роге од тога када сви знамо да је то измишљени свет?! На страну то што реалност показује да је међу онима који проводе време у виртуелном свету далеко више напетих него опуштених људи (што побија тезу о благотворном утицају), далеко је већи проблем то што је сваким даном све више људи који размишљају о свом виртуелном статусу и даљем решавању виртуелних проблема не мање него о свом дневном послу и породичним обавезама. Када начелница лабораторије позове стручну сарадницу да дође у њен кабинет, а она одговори да стиже одмах, „само да залије шаргарепу“ (коју у слободно време „залива“ у видео игри-симулатору на свом рачунару), онда то може бити и помало симпатично, мада је и симптоматично. Али када све дође до тога да жена затражи развод због тога што је супруг непрестано у виртуелном свету електронских игара и симулатора или када некога морају да воде на клинику за одвикавање од видео-игара, онда се коначно схвати да је да постоји неки озбиљан проблем у тим неозбиљним стварима. И да напоменем: сва три наведена случаја су реални догађаји који су се десили у претходних неколико година. Да се можда крене превентивно, почевши од забране видео-игра за најмлађи узраст? Забране никада нису донеле нити ће донети добро, и то је дубоко погрешан пут: ако деца не буду играла видео-игре у својој кући, играће их у играоници или код другара. А некако је и лицемерно да им бранимо играње видео-игара управо ми који смо то исто чинили када смо били у њиховом узрасту. Далеко је боље уложити труд у то да се скрати време проведено испред монитора и пронађу „нормалне“ видео-игре, такве да се и родитељи могу поиграти заједно са децом. Тиме се избегава малочас поменуто искушење „дигиталног индивидуализма“, где су сви једни поред других, а опет су далеко. И не само то: постоји велики број видео-игара у којима најмлађи могу доста тога да науче – из страног језика, историје, природних наука, ... Зашто то не искористити? У домену хришћанског живота, дакле, основни проблем није у томе што се све више појављују игре болесне тематике, у којима је циљ да будете што већи грешник (у игри Севен Синс (Седам грехова) то је чак и експлицитни циљ) јер ће дете са здравим осећајем за етику и естетику (које треба да стекне од родитеља) такве видео-игре свакако заобићи. Главни проблем је у фиксирању менталног апарата на „фине“ илузије, које временом преузимају пажњу и мисао, што је проблематично и код младих и код старих. Када је човек дуго везан за виртуелну реалност, ум је на неки начин паралисан огромним приливом података из света маште и не може да обавља функцију централне спознајне тачке нашег бића, оне тачке која служи да се човек реално преобрази у светлости Божијих енергија. Другим речима, сваки човек дефинитивно вапи за преображајем себе и реалности око себе, али за то је потребан напор воље, док је виртеулна реалност симулакрум тог подвига и даје привиде преображаја, без икаквог напора. Због тога и јесте толико примамљива. Када се човек препусти свету виртуелне реалности, као последица се понекад јавља и својеврсна технолошка зависност. Она је постала актуелна у тој мери да увелико постоје специјализоване клинике које се баве отклањањем зависности од виртуелне сфере. Такве институције су свакако потребне и рекло би се да дају резултата, али – као у случају сваке врсте зависности – клинике су само додатни механизам оздрављења, док главну улогу има искључиво најближе окружење. За хришћанина је најважније да има јасну представу о својој онтолошкој зависности према Богу, која је једина природна зависност, за разлику од сваке друге, те и технолошке. Та онтолошка зависност је једина која ослобађа човека, што се види на примеру светитељā, људи у правом смислу те речи, чија се слобода испољавала искључиво у жељи да живе по вољи Божијој. За њих је живети без Христа Господа једнако не живети. Та врста „зависности“ се код сваког истинитог хришћанина види у сталној жељи да буде у заједници са Богом и потреби за редовним причешћивањем, што је слично потреби узимања хране и пића у телесном смислу. Када би наркомани у дубини свога бића осетили ту врсту зависности, никада се не би поново латили дроге. Исто важи и за зависнике од садржаја виртуелне реалности – човеку који једном осети драж благодати Божије свака створена светлост изгледа као мркли мрак: Улазећи у свет виртуелне реалности и потпуно замењујући аутентичан начин живота, млади људи у коришћењу дигиталних технологија виде начин остваривања свога бића. Оно што је за хришћанина остваривање иконе Божије кроз литургијски живот у заједници љубави који преображава постојећу реалност светотајински је уводећи у есхатон, за технолошке зависнике је „причешћивање“ празним садржајем виртуелне реалности коју они прихватају уместо пуноће литургијске заједнице са Богом и ближњима. Уместо потпуног остварења слободне воље, временом долази до њене парализе. Хришћанину је јасно да његово биће припада створеној егзистенцији те да је без најприсније заједнице са Нествореним избављење од смрти немогуће. Иако је свестан потпуне онтолошке зависности од Бога, на вољном плану потпуно слободно тежи прожимању Нествореним енергијама стремећи ка тачки обожења када његова воља постаје „Да“ вољи Божијој и остварује боголикост по благодати. Код зависника од виртуелне реалности све је супротно: некритичким односом према технологији постепено се утемељује свест базирана на виртуелној реалности која блокира аутентичан однос према човеку и Богу, везујући створену егзистенцију за створене енергије и правећи безизлаз смрти. Врхунска слобода, слобода синовског „Да“ у заједници љубави коју сваки хришћанин тежи да успостави у односу према Богу и која се очитује у слободном испуњавању заповести Божијих, у свету зависника од виртуелне реалности тако задржава само једносмерност, али према смрти, уместо ка Животу. („Проблем зависности од дигиталних технологија“, Човек и информационе технологије) Постоји и један практичан начин живота који није толико везан за религијску припадност колико за однос са ближњима, и који помаже да се ублажи проблем технолошке зависности. Решење је у отворености, спонтаности и креативности најближе околине технолошког зависника, односно људи који га окружују: у отворености за физичку комуникацију, као супротности затварању у електронски свет; у спонтаности у физичкој комуникацији, насупрот механизованом деловању електронске сфере; у креативности у физичкој комуникације, насупрот рутинизираним навикама и рефлексним радњама у виртуелном свету. Поменута старија сестра девојчице која по цео дан седи у својој соби удубљена у рачунарски екран вероватно се није сетила да буде толико отворена, спонтана и креативна и да купи омиљени колач своје млађе сестре, позове је на терасу и поведе разговор о неким занимљивим питањима. Временом би формирала нови обичај, као антипод обичајности укључивања рачунара и одласка на друштвену мрежу или уласка у виртуелни свет. Исто је и са одраслима: познајем млади брачни пар који је имао изузетну навику да свако вече, пошто заврши све своје обавезе, седне на терасу и ако ништа, оно бар десетак минута заједно посматра звезде, у необавезном разговору. Тај осећај пријатне тишине у заједништву са вољеном особом пред оком небеских светила не може да пренесе ни најсавршенији виртуелни симулатор. Баш због те јединствености и непоновљивости тај обичај и јесте важан. Потребно је, дакле, открити радост и чари физичког контакта, незаменљивост директног погледа у очи, стиска руке или бар заједничког испијања чаја уз омиљени кекс. За почетак, дакле, довољно је радити на добрим навикама и на добром поретку, а у питању су углавном веома једноставне ствари. За почетак, никада не прекидајмо живи разговор са другим човеком зато што нас у том тренутку неко позива на мобилни телефон или зато што само кренули да „освежимо“ свој сајт. Не само зато што је непристојно чинити другачије, већ и зато да бисмо очували могућност узрастања у аутентичну личност. Важно је себе и своје „технолошке“ навике увек изнова преиспитивати. Рецимо, ако већ морамо да пратимо мас-медије да бисмо били информисани о догађајима из друштвеног живота, поставимо себи питање да ли ТВ пријемник мора баш стално бити укључен и реметити могућност разговора у тишини. Зар баш морамо да слушамо све те рекламе које прекидају пренос онога што смо заиста изабрали да гледамо? И зар је велики подвиг искључити даљинским управљачем звук када дође пет рекламних минута и попричати са особом која седи поред нâс? Све у свему, ако треба бирати између тога да се време проведе на динамичним друштвеним мрежама и у узбудљивој виртуелној реалности, са једне стране, или са познатим, често монотоним људима из свакодневног живота, са друге, треба изабрати жив и реалан однос. Ово стога што је прво лако и не изграђује, док друго захтева подвиг општења и напор аутентичне комуникације, али је зато темељно за наше биће. Тада не „монтирамо“ реалност, попут филмског режисера, већ је живимо у пуноћи. Свештеник Оливер Суботић 13 / 11 / 2017 Извор: хттп://www.православие.ру/српска/108044.хтм Наслов: Дигитални изазов: Путеви хришћанства у цивилизацији бинарног кода Издавач: Бернар Страна: 102 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 16,5 x 24 cm Година издања: 2014 ИСБН: 978-86-87993-71-6