Izdavač: Plato, Beograd. Broj strana: 267. Pismo: Latinica. Povez: Meki, klapne. Format: 18 cm. Godina izdanja: 2011. Na klapnama i na zadnjoj korici se nalaze tekstovi o piscu i o ovome delu, kao i fotografija autora. O knjizi: `Proza Veselina Mišnića koju imamo pred sobom nije ni nastavak „Malog Princa“, pa čak ni replika na njega, već novo delo, napisano lepim jezikom i prepoznatljivim stilom ovog pisca u kojem on traga za odgovorom na pitanje gde se mogu pronaći sreća i ljubav. O ovom starom, ali nikad do kraja odgonetnutom pitanju, pisac razmišlja kroz priču o snu. U snu je jedino moguće pravo proživljavanje života i pravi susreti među ljudima. Njegov junak, Veliki Princ, u snu dospeva na planetu Malog Princa, koji ga uverava da on nije junak one priče koju su svi ljudi čitali kao deca, i da takvih malih prinčeva ima mnogo i svugde. Oni tad razgovaraju o životu, sreći i ljubavi, i kada Mali Princ ode na Zemlju ne bi li pronašao sreću, priča se pretvara u epistolarni roman, a pisma koja lete kosmičkom poštom između Malog i Velikog Princa i Velikog Princa i njegove voljene Gospe, postaju slika nama danas zaboravljenog i izgubljenog načina opštenja sa bliskim ljudima, istinskog otvaranja svoje duše, istinskog povezivanja sa drugima.` Knjiga je potpuno nova!

Mali rendžer - Silver Lake Broj 44 https://www.youtube.com/watch?v=vvmzB7UjpU0 Naslov originala: SILVER LAKE LA REGINA DELLE TENEBRE IzdavaČ: Ludens, Zagreb Godina izdanja: 2021 Format: 21 X 15 cm. Povez: Meki Pismo: Latinica Broj strana: 224 Meri i Mozes, dobili su sina Kita (junaka stripa), tumarajuci granicom izmedu Misurija i Ilinoisa. Osam meseci nakon Kitovog rodenja, Meri umire, a Kit se razboli i tako on i njegov otac dobijaju gostoprimstvo plemena starosedalaca kojim stoluje Crveni Bizon. Nakon Kitovog oporavka, Mozes, zahvalan plemenu krece da se pridruži rendžerima, a Kit biva primljen zajedno sa ocem u utvrdenje rendžera, sve dok nije stasao za koledž. Kit Teller ili Mali Rendžer je strip italijanskog para umetnika, scenariste Andrea Levezola (1905-1981) i crtaca Franceska Gamba (1926-2012). Strip je prvi put objavljen sredinom juna (postoje podaci 15. juna) 1958. godine u izdanju izdavacke kuce Serdo Boneli Editore. Decak, od roditelja koji su emigrirali iz Velsa u SAD, postace strah i trepet kriminalaca, a ono što je interesantno, jeste to da smo ovog junaka, koji se na našem govornom podrucju pojavio u ediciji Zlatna serija, a kasnije nastavio u ediciji Lunov Magnus Strip novosadskog Dnevnika od broj 697. “Lažni žig”, upoznali sa njegovih cetrnaest godina. Strip serijal se razlikovao od ostalih Bonelijevih serijala i stripskih junaka po mnogo cemu, a pre svega po tome što se Kit Teller nije pojavio kao veliki junak, snagator i beskompromisni pravednik. On se pojavio prakticno kako obican mladic, decko koji doživljava razlicite pehove, dobija batine, a u prvim epizodama uspeva da izade na pozitivan ishod samo zato što je bio izuzetno lukav, ali imao je i srece. Strip je raden u formi klasicnih vestern prica. Nerazdvojni pratilac ovog mladica i dobri duh koji ga štiti od zla, ali svakako stara kvrga koji unosi komicni element u celu pricu jeste Frenki Belevan, simpaticni starac sa dugackim brkovima. Važnu ulogu u Kitovom životu ima i Cin Lao, koji ga uci borilackim veštinama, a koje ce on kasnije upotrebiti protiv razuarenih bandi zlikovaca, kriminalaca, nadobudnih Indijanaca i slicno… Ovo je jedan veoma interesantan strip, koji obiluje zanimljivm dogadajima i scenama. Stare škole crtanja i veoma neobicnog humora, u jednu ruku karakteristicnog za Bonelijeve stripove, a sa druge strane ipak i svojstvenog. Danas ovaj strip izdaje izdavacka kuca Ludens za tržište bivše Jugoslavije. ***Odlično očuvano***

Autor:: Keti Kesidi Žanrovi:: Knjige za decu Izdavač:: Leo Commerce Godina izdanja:: januar, 2010 ISBN: 978-86-7950-092-2 Broj strana: 190 Format: 20 cm Zdravo... Ja sam Dejzi Star i mogu vam reći da sam u velikoj nevolji. U jednoj od onih nevolja zbog kojih imate košmare i zbog kojih vam se ceo život okrene naopačke... A za to krivim svog tatu! Preko noći je od prilično kul tipa postao stoprocentna dileja... I došao je na najgoru ideju u istoriji vaseljene. A ja ne mogu nikome da kažem ni reč o tome, čak ni najboljim prijateljicama... Da li ste ikada izrekli malu bezopasnu laž koja se izmetnula u veliku? Verujte mi, to može da postane dosta zapetljano... Zagrljaji, sreća i krofne sa glazurom od šećera...

ČETRDESET PRVA ustanak naroda Jugoslavije , grupa autora , Mlado pokoljenje Beograd 1961, istorijski pregled ustaničih aktivnosti pod vođstvom KPJ u svim delovima Jugoslavije, hronologija ustanka, veliki enciklopedijski format, tvrd povez, n , unutrašnjost kompletna, čista i očuvana, latinica,ilustrovano,935 strana POSVETA NA PREDLISTU MALO SELOTEPA NA PRVE DVE STRANE POGLEDAJTE I OSTALE STARE I RETKE KNJIGE KOJE PRODAJEM KLIKNITE DA LINK http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=mikce024&Grupa=1 PFC

Mali rendžer - Silver Lake Broj 44 Naslov originala: SILVER LAKE LA REGINA DELLE TENEBRE IzdavaČ: Ludens, Zagreb Godina izdanja: 2021 Format: 21 X 15 cm. Povez: Meki Pismo: Latinica Broj strana: 224 Ocuvan dobro , kao na slici Meri i Mozes, dobili su sina Kita (junaka stripa), tumarajuci granicom izmedu Misurija i Ilinoisa. Osam meseci nakon Kitovog rodenja, Meri umire, a Kit se razboli i tako on i njegov otac dobijaju gostoprimstvo plemena starosedalaca kojim stoluje Crveni Bizon. Nakon Kitovog oporavka, Mozes, zahvalan plemenu krece da se pridruži rendžerima, a Kit biva primljen zajedno sa ocem u utvrdenje rendžera, sve dok nije stasao za koledž. Kit Teller ili Mali Rendžer je strip italijanskog para umetnika, scenariste Andrea Levezola (1905-1981) i crtaca Franceska Gamba (1926-2012). Strip je prvi put objavljen sredinom juna (postoje podaci 15. juna) 1958. godine u izdanju izdavacke kuce Serdo Boneli Editore. Decak, od roditelja koji su emigrirali iz Velsa u SAD, postace strah i trepet kriminalaca, a ono što je interesantno, jeste to da smo ovog junaka, koji se na našem govornom podrucju pojavio u ediciji Zlatna serija, a kasnije nastavio u ediciji Lunov Magnus Strip novosadskog Dnevnika od broj 697. “Lažni žig”, upoznali sa njegovih cetrnaest godina. Strip serijal se razlikovao od ostalih Bonelijevih serijala i stripskih junaka po mnogo cemu, a pre svega po tome što se Kit Teller nije pojavio kao veliki junak, snagator i beskompromisni pravednik. On se pojavio prakticno kako obican mladic, decko koji doživljava razlicite pehove, dobija batine, a u prvim epizodama uspeva da izade na pozitivan ishod samo zato što je bio izuzetno lukav, ali imao je i srece. Strip je raden u formi klasicnih vestern prica. Nerazdvojni pratilac ovog mladica i dobri duh koji ga štiti od zla, ali svakako stara kvrga koji unosi komicni element u celu pricu jeste Frenki Belevan, simpaticni starac sa dugackim brkovima. Važnu ulogu u Kitovom životu ima i Cin Lao, koji ga uci borilackim veštinama, a koje ce on kasnije upotrebiti protiv razuarenih bandi zlikovaca, kriminalaca, nadobudnih Indijanaca i slicno… Ovo je jedan veoma interesantan strip, koji obiluje zanimljivm dogadajima i scenama. Stare škole crtanja i veoma neobicnog humora, u jednu ruku karakteristicnog za Bonelijeve stripove, a sa druge strane ipak i svojstvenog. Danas ovaj strip izdaje izdavacka kuca Ludens za tržište bivše Jugoslavije.

NOVA!! džepni format Izdavač:BDR MEDIA Beograd Pismo:Latinica Povez:MEK,BROŠIRAN Iako je gospođica Džejn Marpl veći deo svog života provela u malom engleskom selu, ona sa lakoćom uspeva da odgonetne veoma ozbiljne svetske zločine, koji su ostali misterija i za slavne detektive Skotland jarda. Ova krhka stara dama ima naviku da preko ivice naočara sa pletivom u rukama pomno posmatra svet oko sebe, često naslućujući zločin i pre nego što se desi, jer do tančina poznaje ljudsku prirodu. Ključ njenog uspeha leži u ubeđenju da je ljudska priroda ista u selu kao i u svakom drugom mestu, samo što u selu čovek ima više prilike i vremena da je bliže osmotri. Skromno i nenametljivo sa lakoćom rešava velike misterije, poredeći ih sa banalnim situacijama iz svog malog i naizgled dosadnog okruženja. Rešivši mnoge slučajeve od kojih su svi davno digli ruke, gospođica Marpl postaje nadaleko čuvena osoba čije se mišljenje uvažava i traži. l3

ILUZIJE - Nora Roberts Autor: Nora Roberts Izdavač: BDR Media Broj strana: 274 Povez: mek Format: 20cm Stanje kao na slici. NOVO!! Luk Kalahan bio je zlostavljano i nesrećno dete koje je begom od kuće pokušalo da se spase. Sitan lopov i džeparoš, maštao je da sakupi dovoljno novca i pobegne u Majami. Kada je ušao u cirkusku šatru, sumnjičav i uplašen, zakoračio je u novi svet koji ga je opčinio. Dobrodušni mađioničar Veliki Nuvel, osim posla, ponudio mu je dom i porodicu koju nikada nije imao i u njemu prepoznao talenat za svoju drugu veliku ljubav – krađu. Odrastajući sa Roksen, Nuvelovom ćerkom, malo-pomalo pored mađioničarskog, usavršio je i lopovski zanat. Godine su prolazile, posao je cvetao, a Luk i Roksen postali su majstori iluzija i konačno se prepustili emocijama koje su dugo krili. Ipak, mračne tajne iz prošlosti, verno poput senke, pratile su Luka na svakom koraku. Kada je shvatio da više neće moći da krije svoj stari život, bolno svestan da će slomiti i svoje, a i srca onih koje voli, odlučio je da ode…

Anto Staničić je jedan od poznatijih pisaca dečijih knjiga iz druge polovine dvadesetog veka. Rođen je 1909. godine u Boki Kotorskoj u gradu Tivtu. Nadahnuće za svoje knjige je nalazio na obalama Jadranskog mora, među svojim zemljacima koje je smatrao veoma hrabrim ljudima. Ugledao se na svog dedu Peru, mornara. Uglavnom je pisao o svom zavičaju i mornarskom životu jednostavnih i plemenitih ljudi. Većinu svog života proveo je u Beogradu. Njegova prva knjiga `Priče na granici istine`, je objavljena 1951. a druga, `Mali pirat`, pet godina kasnije. Inspiraciju za ovo delo našao je u istoriji stare Boke, želevši da nam kroz nju prenese svoje uspomene iz detinjstva na poštene i dobre ljude iz svog zavičaja. Prema istraživanju sprovedenom među učenicima osnovnih škola širom Srbije, školarci četvrtog razreda najviše čitaju Malog pirata. Ostala poznata dela: `Ratni brod`, `Velika sultanija`, `Bambusov štap”, `Tamo gde se talasi razbijaju”, `Kojim putem Afrikanče”. Dobio je književnu nagradu politikinog zabavnika za roman `Galebovo gnezdo” 1980. godine, i povelju i nagradu Zmajevih dečijih igara 1991. godine Preminuo je 1991. godine. Edicija: Biblioteka Beli Jelen Izdavač: Dečje novine, Novi Sad Godina izdanja: 1991. Obim strana: 116 Format: 14,5 x 20,5 cm Povez: Tvrdi POL-VII

Izdavač:BDR MEDIA Beograd Broj strana:274 Pismo:Latinica Povez:MEK,BROŠIRAN Format: 21 x 15 cm Godina izdanja:2022 Odlično očuvana knjiga,nova, unutra bez skrivenih mana i oštećenja,za očuvanost pogledajte slike u visokoj rezoluciji,na svako dodatno pitanje u vezi knjige rado ću vam odgovoriti ! Luk Kalahan bio je zlostavljano i nesrećno dete koje je begom od kuće pokušalo da se spase. Sitan lopov i džeparoš, maštao je da sakupi dovoljno novca i pobegne u Majami. Kada je ušao u cirkusku šatru, sumnjičav i uplašen, zakoračio je u novi svet koji ga je opčinio. Dobrodušni mađioničar Veliki Nuvel, osim posla, ponudio mu je dom i porodicu koju nikada nije imao i u njemu prepoznao talenat za svoju drugu veliku ljubav – krađu. Odrastajući sa Roksen, Nuvelovom ćerkom, malo-pomalo pored mađioničarskog, usavršio je i lopovski zanat. Godine su prolazile, posao je cvetao, a Luk i Roksen postali su majstori iluzija i konačno se prepustili emocijama koje su dugo krili. Ipak, mračne tajne iz prošlosti, verno poput senke, pratile su Luka na svakom koraku. Kada je shvatio da više neće moći da krije svoj stari život, bolno svestan da će slomiti i svoje, a i srca onih koje voli, odlučio je da ode...

FILOZOFIJA RENESANSE - Vladimir Filipović I odabrani tekstovo filozofa Autor: Vladimir Filipović Izdavač: MH, Zagreb Godina izdanja: 1956. Broj strana: 197 Povez: tvrd Format: 20x14 Stanje kao na slici. Dobro očuvana za ovu starost. Korice malo iskrzane, listovi požuteli i imaju fleke sa stane od starosti (pogledajte slike), izuzev toga u dobrom stanju. Naziv renesansna filozofija naučnici u oblasti intelektualne istorije koriste za označavanje misaonih ostvarenja o periodu Evropske istorije između 1355. i 1650. godine (datumi se pomeraju idući prema centralnoj i severnoj Evropi i oblastima kao što su Španska Amerika, Indija, Japan, i Kina pod evropskim uticajem). Ona se stoga preklapa s kasnosrednjovekovnom filozofijom, na koju su u četrnaestom i petnaestom veku uticale značajne ličnosti, kao što su Albert Veliki, Toma Akvinski, Vilijam Okamski i Marsilije Padovanski, i ranom modernom filozofijom, koja konvencionalno počinje sa Reneom Dekartom i njegovom publikacijom „Rasprava o metodi” iz 1637. godine Filozofi obično razdvajaju period s manjom granularnošću, prelazeći iz srednjovekovne u rano modernu filozofiju, pod pretpostavkom da se vekovima nije desio radikalni pomak u perspektivi pre Dekarta. Intelekturalni istoričari, pored ideja, uzimaju u obzir i faktore kao što su izvori, pristupi, publika, jezik i književni žanrovi. Ovaj članak analizira i promene u kontekstu i sadržaju renesansne filozofije i njen izvanredan kontinuitet sa prošlošću.

Nakon povratka iz Green River Walley, Zagora i Chica dočekuje Drunky Duck sa pismom kojeg im je poslao njihov stari prijatelj, Digging Bill, šeprtljavi tragač za zlatom. Ovoga puta Billa ne muče prokletstva ili duhovi, nego čovjek od krvi i mesa. Jason Pierce, uvaženi gradonačelnik Harrisburga ga zajedno sa svojim ljudima ganja nekoliko mjeseci jer Pierce vjeruje kako Bill zna tajnu vezanu za stari rimski novac, koji se odjednom pojavio u šumi. Osim opasnosti koja vreba iz grada, u šumi su se pojavili ratnici sa Istoka koji ubijaju malu skupinu lovaca plemena Ottawa, koje predvodi Medvjeđa Pandža. Dotle, Pierce dolazi u trag profesora Elcana, čovjeka koji još više zna o blagu od Billa, ali osim novca on krije i opasnu tajnu vezanu za crna zrcala. Izdavač: Veseli četvrtak Datum izdavanja: 18.07.2013. Naslovna strana: Gallieno Ferri Scenario: Moreno Burattini Crtež: Marco Verni Naslov originala: Il ritorno di Digging Bill Broj originala: 540 Format: A5 Povez: meki Boja: crno-belo Broj strana: 96 Stanje kao na slikama, za sva pitanja tu sam. Veliki izbor goblena,motora za biciklu,punilica za kobasice,antikviteta,kolekcionarskih predmeta,ventilatora,kablova za podno i grejanje rasada i plastenika,biciklistickih pantalona,biciklistickih majica,etno predmeta,albuma,slicica,albuma za fotografije,razglednica,duboreza,brosura,knjiga,romana,filmova,serija, flasa,limenih kutija,intex,kombinezona za surf i ronjenje,steznika,lovackih sesira,ortoza,ploca,semena,znacki i još mnogo toga. HTELI BI DA KUPUJETE I PRODAJETE NA LIMUNDU I KUPINDU,LAKO JE,REGISTRUJTE SE NA http://www.limundo.com/ref/BobanT75 I KRENITE SA TRGOVINOM. POGLEDAJTE I http://www.kupindo.com/Clan/BobanT75/SpisakPredmeta

Izuzetan roman o važnosti postojanja nade i o tome može li ona nadvladati beznađe i nesigurnost. I dalje sam zapanjena koliko malo zaista znamo… Možda ono što se dešavalo meni i mojoj porodici nije ni na kakav način povezano s usporavanjem. Pretpostavljam da je to moguće. Ali sumnjam. Duboko sumnjam. Jednog subotnjeg jutra u Kaliforniji Džulija, njena porodica i ostatak sveta otkriće da je Zemlja počela da usporava rotaciju. Dani i noći su sve duži, gravitacija se menja, nastaje zbrka u prirodi i među ljudima. Dok pokušava da se snađe u pritajenom haosu koji polako počinje da vlada, Džulija mora da se bori i sa svakodnevnim problemima jer život ne može da stane. Brak njenih roditelja se raspada, izgubiće neke stare prijatelje, otkriti prvu ljubav… Dok Džulija pokušava da se navikne na „novu normalnost“, Zemlja i dalje usporava. Ima li smisla boriti se za svoje snove ako smak sveta može nastupiti bilo kada? „Čarobna knjiga koja kao da nam šapuće da čak i kad zla kob zahvati ceo svet, naši životi ne gube smisao.“ Minnesota Herald Tribune „Evokativna i poetična, knjiga koju ćete zavoleti od prve stranice.“ Huntington News „Ispričana jednostavno ali sa velikim umećem, ispunjena izvanrednim metaforama, ova priča odzvanja velikim i malim istinama.“ Kansas City Star „Priča o kraju jedne ere i ljubavi o kojoj ćete još dugo razmišljati.“ Marie Claire Autor (i): Karen Tompsin Voker Format: 20x12 cm Broj strana: 325 Izdavač: Laguna Godina izdanja: 2012 Pismo: Latinica Moje ostale knjige mozete pogledati preko sledeceg linka: http://www.kupindo.com/Clan/miloradd/SpisakPredmeta

MLADOST NJEGOŠEVA Autor: Jovan Angelus Izdavač: Jugoreklam, Ljubljana ; Beograd Godina izdanja: 1982. Broj strana: 42 Pismo: latinica Povez: Tvrd Veliki format. Stanje kao na slici. Dobro očuvana za ovu starost, korice iskrzane i lepljene, unutrašnjost u dobrom stanju, ima posvetu i pečat na prvoj strani. Bogato ilustrovana knjiga o mladosti Njegoša i njegovom životu. Petar II Petrović Njegoš (1/13. novembar 1813 — 19/31. oktobar 1851) bio je srpski pravoslavni vladika crnogorski i brdski i poglavar (stare) Crne Gore i Brda od 1830. do 1851. godine. Jedan je od najvećih srpskih pjesnika i filozofa. Rođen je u selu Njeguši, blizu Cetinja, obrazovao se u nekoliko manastira u Crnoj Gori i postao je duhovni i svjetovni vođa Crne Gore nakon smrti svog strica Petra I. Pošto je uklonio sve početne unutrašnje protivnike svojoj vladavini, skoncentrisao se na ujedinjavanje crnogorskih plemena i uspostavljanje centralizovane države. Uveo je redovne poreze i niz novih zakona da zamijene one koje su njegovi prethodnici uveli mnogo prije njega. Uvođenje poreza se pokazalo vrlo nepopularnim među crnogorskim plemenima i zbog toga je tokom njegove vladavine izbilo nekoliko buna. Njegoševa vladavina je takođe obilježena stalnim političkim i vojnim sukobom sa Osmanskim carstvom i njegovim pokušajima da proširi teritoriju Crne Gore uz dobijanje bezuslovnog priznanja od Visoke porte. Zalagao se za oslobođenje i ujedinjenje svih Srba i bio je spreman da se odrekne svojih svjetovnih vlasti zarad ujedinjenja sa Srbijom. Njegoš je poštovan kao pjesnik i filozof, a najpoznatiji je po svojoj epskoj poemi „Gorski vijenac“, koja se smatra za remek-djelo srpske i južnoslovenske književnosti. Druga njegova važna djela su „Luča mikrokozma“, „Ogledalo srpsko“ i „Lažni car Šćepan Mali“. Sahranjen je u maloj kapeli na Lovćenu, koju su srušili Austrougari u Prvom svjetskom ratu. Njegovi ostaci su premješteni u Cetinjski manastir, a potom u obnovljenu kapelu 1925. godine. Kapela je uz podršku jugoslovenske vlade 1974. zamenjena Meštrovićevim mauzolejom. Petar II Petrović Njegoš je na nivou Mitropolije Crnogorsko-primorske kanonizovan, i uvedn u red svetitelja kao Sveti Mitropolit Petar Drugi Lovćenski Tajnovidac. Na nivou Mitropolije crnogorsko-primorske, 19. maj je ustanovljen kao datum praznovanja Svetog Mitropolita Petra Drugi Lovćenskog Tajnovidca kao svetitelja.

Dušan Miklja: New York, Beograd Format: 13x20 Broj strana: 217 Izdavač: Laguna, 2012 Knjiga je kao nova. Priča o tri mlade devojke – Jeleni, Katarini i Mariji – događa se u Njujorku i Beogradu u dramatičnim godinama kada su mladi ljudi sa naših prostora nalazili utočište u svetu. Mada su sve tri devojke iz Beograda, iz istog kraja čak, prvi put se sreću u Njujorku, gde se bore za svoje mesto pod suncem i za malo sreće. Svaka od njih ima svoju priču, setnu i melanholičnu, ali povremeno i vedru i izuzetno duhovitu, i te priče se stiču u živopisan i uzbudljiv kolaž o starom i novom svetu i zamršenim i neočekivanim putevima na kojima se – kao lišće streseno vetrom – sučeljavaju pojedinačne sudbine. One su, više nego i u jednom drugom proznom delu iste tematike, verodostojni predstavnici i tumači nove srpske urbane generacije, koja ima dovoljno znanja, samopouzdanja i borbenosti da se – uprkos tmurnom vremenu i svakodnevnim neprilikama i ništa manje naglašenoj sopstvenoj osećajnosti – ne prepusti samo cmizdrenju i očajanju. U tom smislu se – kažemo to bez žaljenja i izvinjavanja – u velikoj meri razlikuje od stereotipnog i često nakaznog prikazivanja naših ljudi u svetu. Priče mladih devojaka se međusobno ukrštaju i prepliću kao i priče o gradovima: jednome u kome žive i drugom iz koga potiču. Veći deo romana je u formi dijaloga, koji najviše pristaje uzrastu devojaka, ali i scenariju po kome – poglavito u Njujorku i manjim delom u Beogradu – Nikita Milivojević snima svoj prvi igrani film.

Povez - Broširan Format - 20x13 Broj strana - 246 odlično očuvana , potpis na predlistu Dereta, Beogard, 2005. PRIVATNA KOLEKCIJA - Jasmina Mihajlović Zamislite šta sve možete da nađete u privatnoj kolekciji jednog pisca, u tajnim pregradama njegovog pamćenja u egzotičnim tminama njegove inspiracije. Jasmina Mihajlović je pisac koji čitaoca vodi sopstvenim opsesivnim stazama. Mistikom vlastite zapitanosti nad zatamnjenim mestima bivših života i smrti, Privatna kolekcija nosi neke drugačije slike i poglede koji, u rukopisu Jasmine Mihajlović dobijaju alhemijske obrise večnih priča. Ovo je idealna pretpraznicna knjiga, narocito ako se spremate na putovanje. Mada, citanje putopisa je mac sa dve ostrice, moze da oduzme, da unisti, da pokvari utisak ukoliko citate o nepoznatom mestu. Jasminine price o putovanjima su slobodnog toka. Ove, prve, pocinju primopredajom kljuceva grada Kotora i raznoraznim mirisima (koje, inace, najduze i najsnaznije pamtimo). U pricama je Jasminin saputnik naravno cuveni M. (Milorad Pavic), koji im daje posebnu car, jer mozemo da citamo o M-u, njenom i nasem, tako dragom piscu. Jasmina nam opsuje i dvorac “Fantast”, tj. dvorac Dundjerski. Njeni su putopisi natopljeni licnim osecanjima i ispovestima (i o Malom i o Velikom). U prici o Dundjerskima Jasmina nam prepricava sta je saznala o zanemarivanju samog dvorca i kako je istrazivala dalje, vodjena licnim impulsima, pricu Lenke i Laze, i kako ih ime mesta njihovih susreta dovelo do M-ovog “Hazarskog recnika”, kako se i u Celarevu srela sa nemarom prema istoriji i kako je i dalje bila izdrzljiva da istrazi. Onda se ponovo vracamo u Kotor, gde nista nije slucajno, i pratimo jos jednu Jasmininu i M-ovu potragu, vodjenu njenom vizijom (jos aluzija na M-ove radove – radost!), Jasmini duhovi otkrivaju tajne u vezi starog stola za pisanje.

Marejn medju piratima Mip Dikman Izdavac: Nolit 1985. biblioteka Raspust Meki povez, format: 13x20 cm, 250 strana, latinica. Korice kao na slikama. Unutra manja posveta na prvoj strani. Nema drugih tragova koriscenja! Mip Dikman je najpoznatije, ako ne i najveće ime savremene holandske književnosti za mlade. Ispod prstiju ove napredne spisateljice izašla je čitava mala fabrika vrsnih omladinskih romana .Prevedeni su na gotovo sve evropske jezike, te na japanski, i stekli široku popularnost među mladim čitaocima, dobivši mnogo uglednih holandskih i međunarodnih priznanja. Mip Dikman, koja pet meseci godišnje živi u Arubi na Antilima pomažući mlade pisce i držeći predavanja u školi, napisala je ovu svoju, po vlastitom priznanju najdražu, knjigu nakon višegodišnjeg proučavanja autentičnih arhiva po bibliotekama sveta, u Surinamu i na ostrvima Karipskog mora, gde je smeštena radnja romana i gde je autor proveo godine mladosti. Lica, događaji i detalji uzeti su iz požutelih letopisa pa oživljeni nadahnutom maštom i progresivnim idejama autora. To je velika vrednost ove knjige s obzirom na to da mladi čitaoci (i ne samo oni) ne znaju mnogo o holandskim kolonijama u XVII stoleču i trgovini robovima koja tada cveta. Marejn među piratima je svojevrstan čas istorije, one žive, i duboka studija sudbine roba kao i misterije ljudske sudbine uopšte. U XVII stoleču ljudski je vek bio kratak — onaj ko je uspeo doživeti tridesetu bio je već star, i zato su petnaestogodišnjaci bili zapravo »-na pola našeg životnoga puta« i rasuđivali kao odrasli: izvršavali su važne zadatke, imali vlastita zanimanja; devojke su se udavale neretko brinući o više stotina ljudi, jer su porodice imale mnogo robova. Ropstvu se nije niko protivio — bilo je potpuno zakonito i oslanjalo se na Bibliju. Ono čemu se ljudi — bar oni prosvećeni — jesu protivili, bilo je neljudsko postupanje s robovima. 070523 ktj-55

HAJDUK STANKO - Janko Veselinović Autor: Janko Veselinović Izdavač: Novo pokolenje, Beograd Godina izdanja: 1952. Broj strana: 455 Pismo: ćirilica Povez: mek Format: 20x14 Stanje kao na slici. Dobro očuvana za ovu starost. Ima posvetu na predlistu i pečat, potpis predhodnog vlasnika na prvoj strani. Listovi i korice požutele od starosti, korice iskrzane, nekoliko listova ispada. `Hajduk Stanko je istorijski roman u kome je njegov pisac u najlepšem svetlu opisano junaštvo srpskog naroda, njegovu borba za slobodu kao i znamenite istorijske ličnosti koje su za tu borbu bile zaslužne. U ovom romanu, takođe, ima reči i o jednoj velikoj ljubavi, ali i izdaji, kako naroda, tako i prijatelja. Pisac romana, Janko Veselinović, kao i svi predstavnici romantizma likove u ovom romanu je oslikao u crno-beloj tehnici. Na jednoj strani su Hajduk Stanko, Deva i Surep, dobri i hrabri junaci bez ijedne mane (iako kroz ceo roman vidimo da je glavni junak bio nemilosrdan i pun besa) a na drugoj strani Lazar, Marinko i Kruško, oličenje zla. Hajduk Stanko je osvetoljubiv i pun mržnje, a te njegove loše karakteristike pisac opravdava njegovom iskrenom i velikom ljubavi prema Jelici i njegovoj otadžbini Srbiji. Janko Veselinović je bio najbolji učenik šabačke gimnazije. Potom je upisao bogosloviju, koju nije završio, a zatim učiteljsku školu koju takođe nije završio. Za tadašnje vreme i to je bilo dovoljno da bude sa nepunih 18 godina učitelj u Svileuvi. U Svileuvi je upoznao svoju buduću suprugu Jovanku Joku Jovanović sa kojom se i venčao 1881. Godine 1884 je raspoređen u selo Kostur kod Pirota. Odbio je izrazivši želju da u Beču završi telegrafski kurs. Zbog bolesti se vratio u Srbiju gde je nastavio kurs, provodeći vreme po kafanama tako da kurs nije završio. Kasnije je Janko bio predsednik opštine Koceljeva, pa ponovo učitelj. Književnik je bio i pomoćnik glavnog urednika lista `Srpske novine`, odakle potiče i njegovo veliko prijateljstvo sa glavnim urednikom Milovanom Glišićem. Bio je i korektor Državne štamparije, dramaturg Narodnog pozorišta, pokretač i urednik lista Zvezda, urednik listova `Pobratim`, `Dnevni list`. Pripovedač, romansijer, dramski pisac. Zbog kritika vlasti, bio je više puta u zatvoru. Neuredan život je ostavio tragove, pa je oboleo od tuberkuloze, od koje je i umro. Na njegovoj sahrani su bili čak i Aleksa Šantić i Svetozar Ćorović, koji su zbog toga doputovali iz Mostara. Malo je poznato da je Veselinović roman `Hajduk Stanko` posvetio Nikoli Tesli. Nažalost, od 1945. do 1990. na celoj teritoriji SFRJ izašlo je preko 50 izdanja ovog romana, ali ni u jednom se nije nalazila posveta Tesli, ona se među korice knjige vraća tek sredinom devedesetih godina prošlog veka.`

DOK SAM BIO ZIV - Jaša Grobarov Autor: Jaša Grobarov Izdavač: Udruženje srpskih izdavača, Beograd Godina izdanja: 2013. Broj strana: 143 Pismo: ćirilica Povez: mek Format: 20x12 Stanje kao na slici. Dobro očuvana za ovu straost. Listovi požuteli, donji ćošak listova malo savijen. Matija Bećković: Kada se planeta zaustavi da i Jakov Grobarov siđe, neće se znati ko je bio i odakle je banuo među nas ovaj čovek, koji nam je ostavio svoje ožiljke kao jedine isprave koje je imao. Ljubivoje Ršumović: Značka savremene beogradske i srpske boemije, Grobarov je pesnik, i to `ukleti pesnik`, kako su nekada nazivali boeme. Jaša o sebi: Rođen sam pored Neretve, njen huk uveo me je u poeziju... i došao u Beograd, pravo u kafanu `Tri šešira`. Na Obilićevom vencu postojao je Klub mladih pisaca, u kome su bili Petar Pajić, Brana Crnče- vić, Dragan Kolunxija, Mića Danojlić, Božidar Timotijević. Tu sam upoznao i Stevu Raičkovića, i mnoge ljude od pera, koji su me odmah prihvatili i pokazivali mi beogradske kafane kao turističke znamenitosti. I ja sam se uklopio u taj milje, apsolutno. Upisao sam se na teologiju, ali brzo sam je napustio. Bio sam mnogo glasan, mnogo agresivan... Popnem se na sto, recitujem Jesenjina i Majakov- skog, valjda im je moj stil smetao... Pod Beketovim uticajem počeo sam da pišem i kratku prozu, priče koje sam objavljivao u NIN-u. Smenjivali su se urednici, a ja sam dugo objavljivao, i afirmisao se. Gledali su me drugačije, kao ozbiljnog pisca... Iz knjige: Klub književnika nekad i sad I sada se u, nadaleko čuveni, „Klub književnika” silazi iz Francuske ulice istim onim stepenicama kojima su dostojanstveno i bez pompe nekada silazili naši i strani velikani iz sveta kulture, umetnosti, sporta, politike i šarlatanstva. Sve je isto, samo nema Andrića da vodi Desanku ispod ruke i na njenu upadicu da mora za nekoga da se uhvati, jer kad god sama silazi niz stepenice, uvek polomi neku od nogu, Andrić se čudi: – Pobogu, Desanka, nisam znao da ste stonoga. Nema više ni kotrljanja veselih pesnika pred silnom najezdom njihovih brižnih i nasrtljivih muza. Ali će vas zato ljubazno dočekati pokretno parče žive istorije, uvek nasmejani Buda, za čije zdravlje su se još u prošlom veku raspitivali dokoni šetači sa Jelisejskih polja. Bogatije usedelice i sada sakupljaju informacije o njihovim potencijalnim zabavljačima. A iz starog sastava tu su još i brzonogi i brzojavni Mikica i Bane, a iz kuhinje šire se isti oni davni mirisi pod budnim okom Branke i Ljube, a za sve preostale inovacije pomno se brine novi menadžer „Kluba”, gospodin Nebojša Dapčević. Posmatram novu klijentelu. – Ako tražiš neke od književnika teško da ćeš ih naći – požali se Mikica. Kao da su u zemlju propali. Nikola mi saopštava, za mene poražavajuću vest. Umro je Zoran Ojdanić, moj stari drugar, koji je ovde, na ovom mestu godinama tražio svoju senku, a ona se uporno skrivala iza njega. Bio je razapet u sebi, slobodan je bio samo njegov duh. I neuhvatljiv. Potom stiže i neizostavni „mazut” koji mi pripomaže da neopaženo otvorim svoju starovremensku arhivu. I dok osluškujem kako me prošlost davi, ispod crnog šešira sa širokim obodom smeška se najmaštovitiji među maštarima, karikaturista Miki Živadinović i po svom starom dobrom običaju vidno raspoložen dao mu ga do daske, prepušten mašti svemira po ne znam koji put prepričava svoju čudesnu avanturu kada je kao pilot RAFa oboren negde iznad Lajbaha koji je po njegovoj priči nešto malo veći od Dorćola. Kljun njegovog aviona zabio se u neki lekoviti izvor, a on se umrtvio da ga ne bi provalile Švabe. Tražili su ga danima ali bezuspešno. Čuo je njihove glasove, lajanje njihovih kerova. Ahtung, ahtung odjekivalo je u njegovim ušima do samog kraja rata, do bezuslovne kapitulacije Nemačke. Vratila me u stvarnost Borka Božović iz galerije „Haos” koja je upravo pristigla sa svojim gostima. Klub se polako puni starom i novom klijentelom. Za jednim od susednih stolova povede se žustra rasprava o novootvorenom SOS marketu u Bulevaru kralja Aleksandra za građanstvo sa nižim primanjima. Bio sam i video sam i ne ide mi u glavu da su neki artikli u tom marketu skuplji nego u hipermarketima. Ne bih da se upuštam u diskusiju. Zašto da kvarim tuđe raspoloženje. Prvi put mučim se sa „mazutom” i to me baca u očajanje. Ne mogu samoga sebe da prepoznam. Vreme je da se izmaknem. I da se prepustim mašti. Osećam da zemlja klizi ispod mojih nogu, joj čekaj, zemljo, oče, gde je moje telo. Poslali smo ga, sine, za ručak velikom Bogu... Tako je pisao i pevao Brana Petrović Naslov za treću i poslednju zbirku priča iz serijala `Kafanski biseri` dao je sam autor nekoliko meseci pre kraja života.

Autor: Džon Golsvordi Izdavač: Prosveta Broj strana: 943 Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd Format: 21 cm Saga o Forsajtima je priča o porodici, ljubavi i gubicima, promenama i neverovatnoj upornosti da se neke stvari nikada ne promene. U njima ćete pronaći ljubavne priče od par rečenica zapleta do onih sudbinskih koje će uzdrmati temelje familije. Ovaj porodični ep je smeša duhovitosti i bolećivosti prema Forsajtima, jer koliko god su zamišljeni kao slika jednog vremena i društva, svaki od njih je kao pojedinac fascinantan sam za sebe. Čitajući ga naučićemo da je osluškivanje sopstvenog srca uvek najbolji put koji treba da biramo, ali i da svaka generacija nosi promene, pa isto koliko smo ih mi nosili, jednog dana će se pojaviti neki sasvim novi koji će zameniti nas. Engleski pisac Džon Golsvordi je zahvaljujući ovom delu dobio Nobelovu nagradu za književnost 1932. godine. Trilogija, koja se sastoji iz tri romana: Posednik, U konzistoriji i Za izdavanje, počinje impozantnim rodoslovom Forsajta i njihovog porekla, čiji je rodonačelnik Džolion Forsajt iz Dorseta, farmer, kamenorezac i građevinar, a potom prikazuje porodicu koja se za nekoliko decenija uspela do više srednje klase zahvaljujući uspesima u trgovini, izdavačkoj delatnosti i akcijama u raznim firmama. Međutim, pisac radnju ubrzo sužava na jednu granu Forsajta, oličenu u Somsu Forsajtu, potomku kome u krvi najviše leži želja za uvećavanjem materijalnog bogatstva, ma koliko mu ono ne donosi sreću. U centru pažnje je njegov brak sa lepom, ali siromašnom Ajrin, koju Soms posmatra samo kao jedno materijalno dobro više i njena teskoba u braku koji liči na zlatni kavez sa posesivnim gospodarom iz koga uporno pokušava da se oslobodi. Situacija se zapetljava kada se u radnju uključi grana starog Džoliona Forsajta, ostarelog oca čiji je sin, crna ovca familije, napustio suprugu zbog ljubavi prema guvernanti svoje ćerke i umetničkom načinu života. Saga o Forsajtima je remek-delo koje prati nekoliko generacija u istorijskom okviru viktorijanske i edvardijanske epohe prikazujući na koji način se sa sudbinom bore skorojevići u klasno podeljenom engleskom društvu. Objavljivano je između 1906. i 1921. godine i bilo veoma popularno među čitaocima. Međutim, ličnosti koje se na ovim stranicama pojavljuju najmanje su tipični predstavnici Engleza koji drže do protokola, uštogljenog vaspitanja i odmerenih reči, naprotiv, ispod uglađenosti i otmenosti kriju se nesloga i mnogobrojne nesuglasice. Veliki broj likova porodice Forsajt je čitav jedan svet veoma stvarnih i životnih karaktera koji će vam kao na dlanu nuditi svoje misli i osećanja: ljubav, pohlepu, mržnju, strast, ljubomoru, požudu, iskrenost, poštenje, izdaju, čineći tako jedinstven mozaik neponovljivih fizionomija. U trilogiji postoje dva težišta radnje oko kojih se priča plete. Jedna je ona u kojoj se, obmotanu finom ironijom, navodi kako je rodonačelnik Forsajta zaboravio prve dane svog braka koje je proveo u siromaštvu, ali nije kućicu u kojoj je živeo i koju je mnogo godina kasnije prodao za 400 funti, čime je u sebi zapatio klicu koja će rasti u svim Forsajtima – ljubav prema opeci i malteru i želju za posedovanjem nekretnina, koje će se ogledati u raskošnim viktorijanskim vilama u srcu Londona u kome će ih opsluživati lakeji i kućne pomoćnice. Druga ključna tačka je stav mladog Džoliona Forsajta koji na sebe preuzima ulogu da zaštiti Ajrin od nesrećnog bračnog života i izražava stav da svaka žena koja ne voli svog muža treba da izađe iz braka bez ljubavi. Na ovaj način je Saga o Forsajtima napravila malu prekretnicu na književnoj sceni engleske književnosti koja je počivala na piscima koji su veličali viktorijansko vreme. Golsvordi je, naprotiv, bio prvi koji je počeo da piše o društvenim klasama i zalagao se za razvode nesrećnih brakova. Doduše, pričalo se da je to činio iz ličnih razloga jer se i sam zaljubio u udatu ženu, suprugu svog rođaka, koju je oženio nakon deset godina tajne veze i njenog razvoda od muža, ali su svakako novine koje uveo u svoje delo ostavile dubok trag. Tvrd povez. Na prednjoj strani korici tamna fleka (vidljivo na slici), listovi sa strane požuteli od starosti.

Izdanje francuskosrpska knjižara A.M. Popovića, Beograd, biblioteka školskih klasika, nema godine izdanja, verovatno oko 1930. Mek povez, 86 strana, format 23cm, korice nisu original, osim toga sasvim solidno očuvana Petar fon Preradović (Grabrovnica kod Pitomače, 19. mart 1818 — Farafeld kod Beča, 18. avgust 1872)bio je pesnik, slovenofil i general-major Autrougarske vojske srpskog porekla. Preradovići pravoslavni Srbi vode poreklo iz Stare Srbije,odakle se u XVII veku, pre velike Seobe Srba, preselili u Bačku i nastanili u selu Leđen (danas Riđici) u gornjoj Bačkoj, između Baje i Sombora. U vreme preseljenja starešina zadruge Preradovića bio je sveštenik Srpske pravoslavne crkve. Većina muških članova porodice Preradović posvetila se u Vojnoj krajini vojnom pozivu. Postojale su tri grane Preradovića i de Preradovića (Depreradovića), leđenska, ruska i gornjo-krajiška. Jedna grana Preradovića dobila je ugarsko plemstvo 1722. i koristila predikat de Preradović. Od te grane porodice vodi poreklo ruski dvorjanski (plemićki) rod Depreradovič, čiji su članovi ruski general-major Rajko (Rodion) Stepanovič Depreradovič, bivši austrijski graničarski potpukovnik koji je došao sa porodicom u Rusiju 1752. godine. Zatim njegov sin, ruski general-major Ivan Rodionovič Depreradovič i unuk ruski general konjice Nikolaj Ivanovič Depreradovič (1767—1843), koji se proslavio u ratovima protiv Napoleona, kao i poručnik lajb-gardijskog konjičkog puka Nikolaj Nikolajevič Depreradović (1802—1884) i general-major, komandir Sejmenovskog puka, Leontij Ivanovič Depreradovič (1766—1844). Kada je 1740. godine ukinuta Potiska vojna krajina sa sedištem u Somboru, onda je nekoliko oficira iz porodice Preradović, prešlo, sa porodicama u tzv. Gornju krajinu. Iz te grane Preradovića je Petar Preradović Petar Preradović rodio se 19. marta 1818. godine u selu Grabrovnici, đurđevačke regimente u srpskoj pravoslavnoj porodici Jovana Preradovića, austrijskog graničarskog oficira - zastavnika, rodom iz Grubišnog Polja u Vojnoj krajini, i majke Pelagije rođene Grivičić, iz Đurđevca.[9] Kršten je Petar u pravoslavnoj crkvi u selu Mala Trešnjevica, kod koje su mu kasnije sahranjeni roditelji. Kumovao mu je oberlajtant Teodor Piščević iz Otrovaneca.[10] Školovanje je započeo u Grubišnom Polju, pa nastavio u Đurđevcu i vojničkoj školi u Bjelovaru. Kad je umro Jovan Preradović (1828)[11], Petar je bio dete. Majka Pelagija koju često pominje u svojim pesmama, ostala je samohrana udovica. Školovanje, pokatoličenje i ponemčenje Kada je napunio 12 godina, 1830. godine, Petar Preradović je upisan u Vojnu akademiju (kadetsku školu) u Viner Nojštatu (nem. Wiener Neustadt, Bečko Novo Mesto), gde je proveo narednih 8 godina. Tokom školovanja svi đaci te škole vođeni su kao rimokatolici, što je moglo da bude izmenjeno, na izričit zahtev pitomca. Međutim, do toga je retko dolazilo, pa su pravoslavni pitomci postepeno, odlaženjem na katoličke mise sa drugovima, bez formalnog pokatoličavanja, postepeno postajali rimokatolici. Tako je i Petar Preradović, kao dečak-pitomac kadetske škole, prećutno zapisan (po Statutu iz 1771) kao rimokatolik i iz pravoslavne veroispovesti preveden u katoličku, a da nije obavljen formalni čin konverzije. Njegova pripadnost rimokatoličkoj crkvi, kasnije je pojačana pošto su mu obe žene bile rimokatoličke veroispovesti Odmalena odvojen od porodice i školovan na nemačkom jeziku Petar Preradović je pokatoličen, ponemčen i skoro potpuno je zaboravio maternji jezik. Kada je 1838. godine po završetku Vojne akademije, posetio majku i sestru Mariju i jedva se sa njima sporazumevao. Povratak maternjem jeziku Prva služba, po završetku Akademije, bila je u Milanu, gde se 1838. godine upoznao sa takođe austrijskim oficirom hrvatskim piscem Ivanom Kukuljevićem Sakcinskim koji je uticao na „povratak“ maternjem jeziku. Petar je do tada pravio poetske pokušaje samo na nemačkom jeziku. Prvu pesmu je napisao 1834. godine `Der brand von Neustadt`; lirski je opisao veliki požar u tom gradu. Petar Preradović svedoči u svojim pesmama, kako se prisećao reči svoje majke iz ranog detinjstva. Isti susret izvršio je hrvatski uticaj na Petra Preradovića i zainteresovao ga za složene političke i kulturne prilike u banskoj Hrvatskoj koja se kao deo Kraljevine Mađarske (Ugarske) nalazila u Austrijskom carstvu, i nešto kasnije u Austrougarskoj. Prilikom prekomande u Zadar 1842. godine Petar Preradović se upoznao sa Spirodonom Spirom Dimitrovićem Kotoraninom, u čijoj kući su se često okupljali istaknuti dalmatinski Srbi. Na rastanku sa Spirom Dimitrovićem, Petar Preradović mu je obećao da će mu poslati pesmu na srpskom jeziku. Tako je nastala prva Preradovićeva pesma na maternjem jeziku Poslanica Špiri Dimitroviću. Preradović je dobro primljen u srpskom Budimu, gde su nastali njegovi prvi književni koraci. Srpski kalendar `Dragoljub` koji je izlazio u Budimu štampao je 1846. godine njegovu pesmu Elica, koja pokazuje da on izuzetno vlada narodnim srpskim jezikom. Iste godine januara, takođe budimski srpski list je objavio njegovu uspelu pesmu Početak ljubavi.[13] Sa druge strane, naklonost ima još više među Hrvatima. Njegovom približavanju Hrvatima doprineli su Ljudevit Gaj i Stanko Vraz;[14] prvi je (ponovo) objavio prvu njegovu pesmu u `Danici`, a drugi se dopisivao i vršio mu ispravke. Kada je 1847. godine Preradović stigao u Zagreb, među katoličkim i ilirskim krugovima je kao poznat bio - `jedva dočekan` i uveden u književne krugove.

ARTUR KONAN DOJL STALNI PACIJENT Šerlok Holms Meki povez Džepni format Сер Артур Игнејшус Конан Дојл (енгл. Sir Arthur Ignatius Conan Doyle; Единбург, 22. мај 1859 — Минстид, 7. јул 1930)[1] је био британски аутор детективских романа, најпознатији као „отац“ Шерлока Холмса и доктора Вотсона. Биографија Рођен је 1859. у Единбургу од родитеља Ираца који су емигрирали у Шкотску. С девет година послат је у исусовачку школу у Стонихерсту, а 1875. одбацио је хришћанство и постао агностик. Од 1876. до 1881. студирао је медицину у Единбургу, те обављао праксу у Астону (данас предграђу Бирмингема). Након студија постао је бродски љекар и отпловио на западноафричку обалу, а 1882. започео је приватну праксу у Плимуту. Докторирао је 1885. Његова је пракса била неуспјешна, а чекајући пацијенте писао би књиге. Прво му је дјело изашло у Чејмберс Единбург журналу прије његове двадесете године. Озбиљније се посветио књижевности недуго након пресељења у одмаралиште Саутси. Прво му је значајније дјело било „Црвена нит“ које је изашло у часопису Битонс крисмас енјуал 1887. и у којем се први пут појављује Шерлок Холмс, књижевни лик заснован на доктору Џозефу Белу. Занимљиво је да је Радјард Киплинг честитајући Дојлу на успјеху упитао: „Је ли то мој стари пријатељ, Др Џо?`. За живота у Саутсију помогао је оснивању ФК Портсмута и наступао као њихов први голман. Године 1885. оженио је Луизу Хокинс, која је боловала од туберкулозе и на крају преминула 1906. Године 1907. његова друга жена постала је Џин Лејки у коју се заљубио 1897. и с њом одржавао платонску везу због вјерности првој жени. Дојл је имао петоро дјеце, двоје с првом женом (Мери и Кингсли) и троје с другом (Џин, Денис и Адријан). Споменик Артуру Конану Дојлу Године 1890. проучавао је око у Бечу, а 1891. преселио се у Лондон гдје је имао праксу као офталмолог. То му је дало више времена за писање, а у новембру 1891. писао је мајци: Мислим како би било добро убити Холмса... и завршити с њим заувијек. Одвлачи ми мисли од важнијих ствари. То је и направио у децембру 1893. у дјелу Последњи проблем описавши борбу Холмса с највећим непријатељем професором Моријартијем у којој су обојица погинули у паду с водопада. Након протеста читалаца оживио га је у дјелу Авантура празне куће с објашњењем да је само Моријарти преминуо, а Холмс је инсценирао своју смрт како би се обрачунао са својим другим непријетељима. Шерлок Холмс се појавио у још 56 кратких прича и у четири Дојлова романа, те у романима других аутора. Након Бурског рата у Јужноафричкој Унији и међународних оптужби против Уједињеног Краљевства због почињених злочина, Дојл је написао памфлет Рат у Јужној Африци, преведен на многе свјетске језике, у којем је оправдавао понашање Британаца у рату. Дојл је вјеровао да му је баш тај памфлет донио титулу сер и мјесто замјеника представника круне у Сарију 1902. Написао је и дужу књигу Велики Бурски рат 1900.Почетком 20. века кандидовао се за парламент као либерал у Единбургу и у Бордер Боргу, али није успио побиједити. Но био је један од првих почасних чланова Британског скијашког клуба. Дојл је био укључен и у кампању за реформе афричке Слободне Државе Конго заједно с новинаром Едмундом Дином Морелом и дипломатом Роџером Кејсментом. Написао је Криминал Конга 1909, дуги памфлет који описује злочине у Конгу. Морел и Кејсмент дали су му инспирацију за ликове дјела Изгубљени свијет из 1912. Разишао се с њима почетком Првог свјетског рата јер је Морел био вођа пацифиста, а Кејсмент је издао Британију због Ирског порекла. У касним годинама, Дојл се везао за спиритуализам и написао је роман с ликом Професора Челенџера под именом Земља магле. Једна од његових чуднијих књига је The Coming Of the Fairies из 1921. јер је био увјерен у истинитост фотографија вила из Котинглеја које су биле главна инспирација за дјело у којем су се могле прочитати теорије о вилама и духовима. Након овог дјела његова збирка краћих прича Авантуре Шерлока Холмса забрањена је у Совјетском Савезу 1929. због окултизма, но та је забрана касније укинута. Дојл је једно вријеме био пријатељ Харија Худинија, великог противника спиритуалистичког покрета. Иако је Худини сматрао спиритуалистичке пророке варалицама (покушавајући их разоткрити) Дојл је мислио да и Худини има натприродне моћи, а то је показао у дјелу Ивица немогућег. Худини није успио увјерити Дојла да су то само чаробњачки трикови, па је пријатељство раскинуто. Дојл је сахрањен у дворишту цркве у Минстиду у Њуфоресту, Хемпшир, Енглеска. У јужноенглеском градићу Краубороу, у којем је Дојл живио 23 године, подигнут је споменик у његову част, а на Пикарди Плејсу у Единбургу, близу Дојлове родне куће стоји споменик Шерлоку Холмсу. Медицинска каријера Од 1876. до 1881. Дојл је студирао медицину на Медицинском факултету Универзитета у Единбургу; током овог периода провео је време радећи у Астону (тада град у Вoрвикширу, сада део Бирмингема), Шефилду и Рaјтон-XI-Таунс, Шропшир.[2] Такође је током овог периода студирао практичну ботанику у Краљевској ботаничкој башти у Единбургу.[3] Док је студирао, Дојл је почео да пише кратке приче. Његова најранија сачувана фикција, „The Haunted Grange of Goresthorpe“, неуспешно је поднесена Блеквуд магазину.[4] Његово прво објављено дело, „Мистерија долине Сасаса“, прича смештена у Јужној Африци, штампано је у Чејмберсовом часопису Единбург 6. септембра 1879. године.[4][5] Дана 20. септембра 1879, објавио је свој први академски чланак, „Gelsemium као отров“ у British Medical Journal,[4][6][7] студију коју је Дејли Телеграф сматрао потенцијално корисном у истрази убиства у 21. веку.[8] Професор Челинџер од Харија Раунтрија у новели The Poison Belt објављеној у The Strand Magazine Дојл је био доктор на гренландском китоловцу Хоуп од Питерхеда 1880. године.[9] Дана 11. јула 1880, Хоуп Џона Греја и Еклипса Дејвида Греја састали су се са Ејром и Ли Смитом. Фотограф В. Џ. А. Грант снимио је фотографију на броду Ејра на којо је Дојл заједно са Смитом, браћом Греј и бродским хирургом Вилијамом Нилом, који су били чланови Смитове експедиције. Та експедиција је истраживала Земљу Франца Јосифа и довела до именовања 18. августа рта Флора, острва Бел, Најтингејл Саунда, острва Гратон („Ујка Џо“) и острва Мејбл.[10] Након што је дипломирао медицину и магистрирао хирургиј на Универзитету у Единбургу 1881. године, био је бродски хирург на СС Мајумба током путовања до обале Западне Африке.[4] Стекао је диплому доктора медицине (напредни степен изнад основне медицинске квалификације у УК) са дисертацијом о tabes dorsalis 1885. године.[11][12] Године 1882, Дојл се удружио са својим бившим колегом из разреда Џорџом Тернавином Бадом у медицинској пракси у Плимуту, али се њихов однос показао тешким, и Дојл је убрзо отишао да би основао независну ординацију.[4][13] Стигавши у Портсмут у јуну 1882, са мање од 10 фунти (1100 фунти у 2019.) у свом поседу, основао је медицинску ординацију у 1 Буш Вилас у Елм Гроуву, Саутси.[14] Ординација није била успешна. Док је чекао пацијенте, Дојл се вратио писању фикције. Дојл је био упорни присталица обавезне вакцинације и написао је неколико чланака у којима је заступао ову праксу и осудио ставове антивакцинатора.[15][16] Након посете Венецији и Милану, провео је неколико дана у Паризу посматрајући Едмунда Ландолта, стручњака за болести ока. У року од три месеца од свог одласка у Беч, Дојл се вратио у Лондон. Отворио је малу канцеларију и салу за консултације на адреси 2 Апер Вимпол, или 2 Девоншир Плејс, како је тада звало. (Данас постоји спомен плоча Градског већа Вестминстера изнад улазних врата.) Према његовој аутобиографији, није имао пацијената, и његови напори као офталмолога били су неуспешни.[17][18][19] Библиографија Шерлок Холмс Црвена нит (1887) Знак четворице (1890) Авантуре Шерлока Холмса (1892) Мемоари Шерлока Холмса (1894) Баскервилски пас (1902) Повратак Шерлока Холмса (1904) Долина страха (1914) Његов последњи подвиг (1917) Архива Шерлока Холмса (1927)

SERGEJ JESENJIN PESME Tvrdi povez Džepni format Сергеј Александрович Јесењин (рус. Сергéй Алексáндрович Есéнин; Константиново, 3. октобар 1895 — Лењинград, 28. децембар 1925) је био руски песник, припадник књижевног правца имажинизма.[2] Најпознатије песме Јесењина су: Песма о керуши, Исповест мангупа, Молитва за умрле, Писмо мајци, Кафанска Москва и Довиђења, друже, довиђења. Јесењин важи за једног од најбољих и уједно најомиљенијих песника Русије. Због порекла са села, он је себе сматрао „песником села“, и у многим својим делима бавио се животом на селу. Биографија Родна кућа Јесењина у селу Константиново, сада музеј Сергеја Јесењина Рођен је у селу Константиново у Рјазањском региону 3. октобра (21. септембра по старом календару) 1895. у сеоској породици, од оца Александра Никитича Јесењина (1873—1931), и мајке Татјане Фјодоровне Титове (1875—1955). Почео је да пише поезију са девет година. Године 1904. је пошао у Константиновску школу, после чијег завршетка 1909. почиње да студира у црквеној другоразредној учитељској школи (данас музеј С. А. Јесењина) у Спас-Клепикама. По завршетку школе, у јесен 1912. преселио се у Москву и почео да ради прво у месари, а затим као лектор у штампарији. Већ 1913. паралелно с послом похађа студије као „добровољни слушалац“ на Московском градском народном универзитету Шањавског, на историјско-филозофском одсеку. Дружи се интензивно са песницима Суриковског књижевно-музичког кружока. Песник Зграда школе, у коју је ишао С. Јесењин у граду Спас-Клепики У дечијем часопису „Мирок“, 1914. су по први пут објављене песме Јесењина. Године 1915, преселио се у Санкт Петербург, где је упознао песнике Александра Блока, Сергеја Городецког, Николаја Кљујева и Андреја Белог, којима рецитује своје песме. Уз њихову помоћ, Јесењин је изградио своју поетику и постао познат у књижевним круговима. У јануару 1916. Јесењин добија позив за Први светски рат и захваљујући залагањима другова, добија звање („с највишег врха“) болничара у Царскосеоском војно-болничком возу бр. 143 Њеног Височанства Царице Александре Фјодоровне. У то време се зближио с групом „Новосеоских песника“ и издао прву збирку („Радуница“ — 1916), која га је учинила веома познатим. Прва збирка песама С. Јесењина Заједно с Николајем Кљујевим често наступа, између осталог пред царицом Александром Фјодоровном и њеним ћеркама у Царском Селу. Од 1915—1917 се дружи с песником Леонидом Канегисером,[3] који је касније убио председника Петроградске комисије за ванредне ситуације Мојсеја Урицког. У периоду бављења Јесењина имажинизмом, изашло је неколико збирки песама — „Трерјадница“, „Исповест хулигана“ (оба — 1921), „Песме кавгаџије“ (1923), „Москва кафанска“ (1924), поема „Пугачов“. Песник је 1921. са својим другом Јаковом Бљумкиним путовао у Средњу Азију, посетио Урал и Оренбург. Од 13. маја[4] до 3. јуна гостовао је у Ташкенту код друга и песника Александра Ширјајевца. Тамо је Јесењин неколико пута наступао пред публиком и рецитовао песме на поетским вечерима. По речима очевидаца, Јесењин је волео да седи у старом граду и слуша узбекистанску поезију и музику. У возу, којим је путовао, он је и живео све време свог боравка у Ташкенту, затим је тим возом путовао у Самарканд, Бухару и Полторацк (данашњи Ашхабад). 3. јуна 1921. Сергеј одлази из Ташкента и 9. јуна 1921. се враћа у Москву. Стицајем околности, већи део живота ћерка песника, Татјана, проживела је у Ташкенту. Почетком 1920-их година Јесењин се активно бавио књижевно-издавачком делатношћу, а такође продајом књига у изнајмљеној књижари у Великој Никитској улици, што му је одузимало много времена. Последње године живота је много путовао по земљи. Три пута је посетио Кавказ, неколико пута је био у Лењинграду, седам пута — у Константинову. Од 1924. до 1925. је посетио Азербејџан, дао збирку песама на штампање. „Црвени исток“, се штампао у месној штампарији. Постоји верзија о томе, да је управо тамо, у мају 1925. била написана „Посланица јеванђелисту Демјану“. Године 1924. Јесењин је решио да напусти имажинизам због несугласица са А. Б. Маријенхофом. Јесењин и Иван Грузинов су објавили отворено писмо о распуштању групе. У новинама су почели да се појављују веома критички чланци о њему, који су га оптуживали за алкохолизам, вандализам по хотелским собама, свађе и друге антисоцијалне поступке, иако је песник и сам својим понашањем (посебно последњих година живота) понекад давао основ за те критике. Против Јесењина је било подигнуто неколико кривичних пријава због хулиганства; познато је такође и дело `Дело четырёх поэтов`, у вези с кривицом Јесењина и његових другова за антисемитске изјаве. Совјетска власт се „бринула“ за његово здравствено стање, па тако у писму Христијана Раковског Феликсу Дзержинском од 25. октобра 1925. Раковски моли „да се спаси живот познатог песника — несумњиво најталентованијег у нашем Савезу“, предлажући: „позовите га к себи, и пошаљите заједно с њим у санаторијум друга, који му не би дозвољавао пијанчење…“. Крајем новембра 1925. Софија Толстаја се договорила с директором психонеуролошке клинике Московског универзитета, професором Ганушкиним о хоспитализацији песника у његову клинику. О томе је знало само неколико блиских људи. 21. децембра 1925. он напушта клинику, узима са штедне књижице скоро сав новац и за дан одлази у Лењинград, где одседа у соби бр. 5 хотела „Англетер“. У Лењинграду последње дане живота Јесењина обележавају сусрети са Кљујевим, Г. Ф. Устиновим, Иваном Приблудним, В. И. Ерлихом, И. И. Садофјевим, Н. Н. Никитиним и другима. Приватни живот Потомци у Србији Године 1913. се Сергеј упознаје са Аном Романовном Изрјадновом, која је радила као лектор у штампарији „Друштва И. Д. Ситина“, где је Јесењин почео да ради. Неко време су се забављали и почели да живе заједно. Већ 21. децембра 1914. је Ана Изрјаднова родила сина, по имену Јуриј. Он је био најмистичнији, од све Јесењинове деце, јер је био ванбрачно дете, Ана се и после Јесењинове смрти борила по судовима да докаже да је дете његово, што је и доказала. Совјетске власти су Јурија Јесењина стрељале по лажној кривици 1937. али то није доказано, јер се тада прикривала цела истина о породици Јесењин. Недавно су се појавили докази да праунук Јурија, а чукунунук Сергеја, живи у Србији, јер је Јуриј пребегао за Југославију, када је сазнао да ће бити стрељан.[5] Бракови и деца Године 1917. се упознао, а 4. јула исте године и венчао у селу Кирики-Улита са глумицом Зинаидом Рајх, руском глумицом, будућом женом режисера Всеволода Мејерхолда. Венчање Сергеја и Зинаиде се одржало 30. јуна 1917. у цркви Кирика и Јулите, а свадба у згради хотела «Пасаж». Из тог брака се родила ћерка Татјана (1918—1992), новинар и списатељица,[6] и син Константин (1920—1986) — грађевински инжењер, фудбалски статистичар и новинар. Крајем 1919. (или почетком 1920), Јесењин напушта породицу, а у рукама трудне Зинаиде (са сином Константином), остаје једноипогодишња ћерка Татјана. 19. фебруара 1921. песник је поднео захтев за развод брака, у ком се обавезао материјално да их обезбеђује. Касније је Јесењин често посећивао своју децу, коју је усвојио Мејерхолд. Маријенхоф и Јесењин, лето, 1919. Москва. Године 1920. живи код своје секретарице Галине Бениславске. Током живота више пута се с њом виђа, а живи код ње, скоро до женидбе са Софијом Толстој 1925. Са Исидором Данкан, године 1923. У јесен 1921. у радионици Г. Б. Јакулова, Јесењин се упознаје с америчком плесачицом Исидором Данкан, коју је за 6 месеци и оженио, и био с њом у браку од 1922. до 1923. После свадбе је с њом путовао на турнеје по Европи (Немачка, Француска, Белгија, Италија) и у САД (4 месеца), где се налазио од маја 1922. до августа 1923. Необично је било то да он није говорио стране језике, док она је знала само неколико десетина речи руског. Обично, описујући тај „савез“, аутори наглашавају његову љубавно-скандалну страну, јер су та два уметника, несумњиво, зближили и односе стваралаштва.[7] Брак са Исидором није дуго трајао, тако да се у августу 1923. вратио у Москву. Године 1923. Јесењин се упознаје са глумицом Августом Миклашевском, којој је он посветио седам необично интимних песама из циклуса „Љубав хулигана“. У једном од стихова, шифровано наводи име глумице: „Што ми тако име твоје звони, као августовска свежина (рус. Что ж так имя твоё звенит, Словно августовская прохлада?)“.[8][9] У јесен 1976, када је глумици било већ 85 година, у разговору с књижевним научницима, Августа је признала, да је романса с Јесењином била платонска, и да се с њим чак никада није ни пољубила.[10] Дана 12. маја 1924. Јесењин је добио сина Александра Волпина, после романсе са песникињом и преводиоцем Надеждом Волпин. Касније је Александар постао познати математичар и дисидент. Сергеј и његова последња супруга Софија Толстој, унука Лава Толстоја Дана 18. септембра 1925. Јесењин се оженио трећи (и последњи) пут — Софијом Андрејевном Толстој (1900—1957),[11] унуком Лава Толстоја, која је тада била шеф библиотеке Савеза писаца. Тај брак му такође није донео среће и ускоро се распао. После смрти песника, Софија је посветила свој живот сакупљању, чувању, опису и припреми за штампу дела Јесењина, оставила мемоаре о њему.[12] Смрт Хотел Англетер Дана 28. децембра 1925. Јесењина су пронашли мртвог у лењинградском хотелу „Англетер“. Последња његова песма, била је `До виђења, друже, до виђења` `(рус. До свиданья, друг мой, до свиданья…)`. По сведочењу Волфа Ерлиха, папир где је Сергеј написао ову песму, предао му је он лично уочи смрти. Јесењин му се жалио да у соби нема мастила, и да је морао да пише својом крвљу.[13] Посмртна фотографија Јесењина После комеморације у Савезу песника у Лењинграду, тело Јесењина било је превезено возом у Москву, где је такође био организован опрост са учешћем родбине и пријатеља покојника. Сахрањен је 31. децембра 1925. у Москви на познатом Вагањковском гробљу. Намештено самоубиство На самом почетку, Јесењин је подржавао Октобарску револуцију, међутим касније се разочарао њеним последицама, што ће и његов живот довести у опасност. Велики број његових дела био је забрањен у Совјетском Савезу, нарочито у време Стаљина. Сахрана. Слева — друга супруга Јесењина Зинаида Рајх (с подигнутом руком) и Всеволод Мејерхолд, са десне стране — сестра Јекатерина и мајка Татјана Фјодоровна У периоду од 1970. до 1980, појавиле су се сумње о убиству песника са исценираним самоубиством (за организацију убиства оптужена је власт Совјетског Савеза). Акт на разраду те верзије донео је истражни судија Московског криминалистичког одсека милиције, пуковник у оставци, Едуард Хлисталов.[14][15] Верзија о убиству Јесењина процурела је у медије, у уметничкој форми је представљена у ТВ серији „Јесењин“ (2005). Године 1989. под окриљем Института светске књижевности „А. М. Горки“ Руске Академије Наука, сачињена је комисија под руководством совјетског и руског „јесењинолога“ Јурија Прокушева. По њеној молби, спроведен је низ експертиза, које су довеле до закључка, да је „читава верзија о убиству измишљена, како би се укаљала част нашег неприкосновеног Савеза“. Гроб Сергеја Јесењина 1983. После распада Совјетског Савеза, 90-их година 20. века, сумња, која је до тада постојала, да је то било заправо убиство по налогу агената званичне власти, ипак се испоставила као истинита. Истраживања из 2009. године показала су да је самоубиство младог песника исценирано, што доказују криминалистички експерименти о убиству песника Сергеја Јесењина.[16] Имао је 30 година. Галина Бениславскаја убила се на Јесењиновом гробу годину дана касније. Поезија Од првих збирки поезије („Радуница“, 1916; „Сеоски часослов“, 1918) иступио је као префињени лирик, мајстор дубоко психологизованог пејзажа, певач сеоске Русије, познавалац народног језика и народне душе. Од 1919—1923. сачињава групу имажиниста. Трагичко доживљавање света и душевна сметеност изражени су у циклусима „Кобыльи корабли“ (1920) и „Кафанска Москва“ (1924) и у поеми „Црни човек“ (1925). У поеми „Балада о двадесетшесторици“ (1924), посвећеној бакинским комесарима, збирци „Рус Совјетска“ (1925) и поеми „Ана Сњегина“ (1925), Јесењин стреми да достигне „комуном приморану Рус“, иако је наставио да се осећа песником „Русије одлазеће“, „златне избе“. Тематика стваралаштва Портрет и аутограм Јесењина на паспартуу, 1923 Из писама Јесењина 1911—1913 осликава се сложени живот песника у развитку, његово духовно сазревање. Све то, нашло је одраз у поетском свету његове лирике 1910—1913, када је написао више од 60 песама и поема. Овде су изражени његова љубав према свему живом, према животу, отаџбини. На тај начин, песнику посебно побуђује осећања околна природа („Изаткан на језеру пурпурна светлост зоре…“, „Бреза“, „Пролећно вече“, „Ноћ“, „Излазак сунца“, „Пева зима — јауче…“, „Звезде“, „Тамна мала ноћ, не да да се спије…“ и др.). Од првих, пак, стихова, поезију Јесењина чине теме завичаја и револуције. Од јануара 1914. песме Јесењина се појављују у штампи („Бреза“, „Ковач“ и др). Поетски свет постаје сложенији, а значајно место у њему почињу да заузимају библијски обрасци и хришћански мотиви. На почетку 1916. излази из штампе прва књига Јесењина „Радуница“. У називу, садржини већег дела песама (1910—1915) и у њиховом одабиру види се зависност Јесењина од расположења и укуса публике. Стваралаштво Јесењина 1914—1917. постаје сложено и противуречно („Микола“, „Јегориј“, „Рус“, „Марфа Посадница“, „Брк“, „Исус-младенац“, „Плаветнило“ и др. песме). У тим делима је представљена његова поетска концепција света и човека. Основа Јесењинове песничке инспирације је „изба“ (Сеоска дрвена кућа), са свим њеним атрибутима. У књизи „Кључеви Марије“ (1918), песник пише: „Изба простољудна — то је симбол схватања и односа према свету, које су разрадили још пре њега његови преци, који су далеки свет потчинили себи упоређивањем ствари њихових огњишта“. Избе, окружене двориштима, ограђене плотом од прућа и „повезане“ једна с другом путем или стазом, образују село. А село, ограничено околицом (оградом од прућа), заправо и јесте Јесењинова Русија, која је одсечена од великог света шумама и мочварама. „ Не видать конца и края, Только синь сосёт глаза… ” Касније је он говорио: „Замолио бих читаоце да се односе према свим мојим Исусима, Божјим мајкама и Миколама, као према нечему бајковитом у поезији“. Херој лирике се моли „земљи која се дими“, „на пурпурној зори“, и поклања се отаџбини: „Моја лирика, — говорио је касније Јесењин, — живи једном великом љубављу, љубављу према отаџбини. Осећање завичаја — основно је у мом стваралаштву“. У поетском свету Јесењина пре револуције, Русија је многолика: „замишљена и нежна“, смирена и бунтовна, ништавна и весела. У песми „Ниси ти у мог бога веровала…“ (1916), песник зове Русију — „принцезу поспану“, која се налази „на магловитом брду“, ка „веселој вери“, којој је сада привржен он сам. У песми „тучи с ожереба…“ (1916) песник буквално предсказује револуцију — „преображење“ Русије кроз „муке и крст“, и грађански рат. И на земљи и на небу, он супротставља само добре и зле, „чисте“ и „нечисте“. Заједно с Богом и његовим слугама, небесним и земаљским, код Јесењина од 1914—1918. делује могућа „нечистоћа“: шумска, водена и домаћа. Зла судбина, како је мислио песник, дотакла се и његове отаџбине, и положила свој печат на њен облик: „ Ниси ти у мог бога веровала, Русијо, отаџбино моја! Ти си, као чаробница, даљине мерила, И био сам, као посинак твој, ја. ” Али и у те, предреволуционарне године, песник је веровао у то, да ће зачарани круг бити разорен. Веровао је, јер је сматрао све „уском родбином“: значи, треба да наступи такво време, када ће сви људи постати „браћа“. Познате песме Бреза (1913) Јесен (1914) Песма о керуши (1915) Мангуп (1919) Исповест мангупа (1920) Ја сам последњи песник села (1920) Молитва за умрле (1920) Не жалим, не зовем, не плачем (1921) Пугачов (1921) Писмо мајци (1924) Кафанска Москва (1924) Ко сам, шта сам? (1925) Ана Сњегина (1925) Снежно поље (1925) Црни човек (1925) Качаловљевом псу (1925) До виђења, друже, до виђења (1925) Ти ме не волиш (1925) Публикације За живота 1916: С. А. Јесењин, Радуница. — Петроград: Издавач М. В. Аверјанов 1918: С. А. Јесењин, Исус-младенац. — Петроград С. А. Јесењин, Плаветнило. — Москва С. А. Јесењин, Радуница. — друго издање — Москва С. А. Јесењин, Сеоски часослов. — Москва С. А. Јесењин, Преображење. — Москва 1920: С. А. Јесењин, Плаветнило. — друго издање — Москва С. А. Јесењин, Кључеви Марије. — Москва С. А. Јесењин, Русејањ. - Москва: Аљциона С. А. Јесењин, Трерјадница. - Москва: Злак С. А. Јесењин, Триптих. Поеме. — Берлин: Скифы С. А. Јесењин, Россия и Инония. — Берлин: Скифы 1921: С. А. Јесењин, Исповест хулигана. — Москва С. А. Јесењин, Ражани коњи. - Москва: Аљциона С. А. Јесењин, Преображење. — друго издање — Москва: Имажинисти С. А. Јесењин, Трерјадница. — друго издање — Москва: Имажинисти С. А. Јесењин, Радуница. — 3-е изд. — Москва: Имажинисти С. А. Јесењин, Пугачов. — Москва: Имажинисти 1922: С. А. Јесењин, Аутобиографија // Савремено обозрение: Часопис новог типа (Књижевност — уметност — живот). — Петроград: Издавач «Ars». (Прва публикација аутобиографије Сергеја Јесењина у Русији за живота). С. А. Јесењин, Пугачов. — друго издање — Петроград: Ељзевир С. А. Јесењин, Пугачов. — треће издање — Берлин: Руско универзално издаваштво С. А. Јесењин, Изабрана дела. — Москва: Госиздат С. А. Јесењин, Сабране песме и поеме. - Москва — Том 1. — Берлин S. Esenin, Confession d’un voyou. — Paris (превод на француски: Франц Еленс и Марија Милославска) 1923: С. А. Јесењин, Песме кавгаџије. — Берлин: Издавач И. Т. Благов. Године 1924, С. А. Јесењин, Кафанска Москва. — Л., 1924. — 44 с. С. А. Јесењин, Песме (1920—24). — Москва: Круг С. А. Јесењин, Русија совјетска. — Баку: Бакински радник 1925: С. А. Јесењин, Земља совјетска. — Тифлис: Совјетски Кавказ С. А. Јесењин, Песма о великом походу. — Москва: Госиздат С. А. Јесењин, О Русији и револуцији. — Москва: Современная Россия С. А. Јесењин, Брезин циц. — Москва: Госиздат, 1925. — 100 с. С. А. Јесењин, Изабране песме. — Москва: Огонек, 1925. — 44 с. С. А. Јесењин, Персидски мотиви. — Москва: Современная Россия Међународне С. А. Јесењин, Ана Сњегина. Поема / Издање на 12 језика (руски, енглески, српски, бугарски, мађарски, италијански, немачки, румунски, словеначки, словачки, хрватски, чешки). — Москва: Центар књиге ВГБИЛ, М. И. Рудомино, 2010 Други о песнику Н. Виноградска, Како је живео Јесењин. — Л.: Огонек, 1926. — 36 с. Н. Бухарин, Зле забелешке. — Москва, ГИЗ, 1927. — 20 с. А. Маријенхоф, Роман без лажи. - Л.: 1928. В. Белоусов, Сергеј Јесењин. Књижевна хроника. Том 1. (1895—1920). — Москва: Сов. Россия, 1969. В. Белоусов, Сергеј Јесењин. Књижевна хроника. Том 2. (1921—1925). — Москва: Сов. Россия, 1970. Јесењин и савременост. Зборник. — Москва: Современник, 1975. — 406 с. П. Епифанов Двобој при месечевој светлости. Још једном о духовном свету поезије Сергеја Јесењина // Крила голубова : Алманах. — 2007. — № 1. — С. 50—79. О. Лекманов, М. Свердлов, Сергеј Јесењин: Биографија. — Москва: Астрељ, Corpus. 2011. ISBN 978-5-271-34953-9. А. М. Марченко, Јесењин: Пут и беспуће. — Москва: Астрељ, 2012. Сергеј Александрович Јесењин / Саставио С. Куњајев. Москва: Русскiй Мiръ, Жизнь и мысль, — 736 с., ил. — (Русскiй Мiръ в лицах). — 5000 экз. 2013. ISBN 978-5-8455-0136-

AGATA KRISTI NESREĆA NEVINIH Meki povez Džepni format Дама Агата Кристи (енгл. Agatha Christie; Торки, 15. септембар 1890 — Волингфорд, 12. јануар 1976) била је британска књижевница, ауторка бројних криминалистичких односно детективских романа. Као најпознатију светску списатељицу мистерија, називају је и „краљицом злочина”. Током своје књижевне каријере, која је трајала више од пола века, написала је 79 књига (од чега 66 криминалистичких романа) и више збирки кратких прича и других дела, која су продата до сада у више од две милијарде примерака широм света и преведена на више од 50 језика. Према Гинисовој књизи рекорда, најпродаванији је аутор свих времена.[1] Забележено је да су једино Библија и Шекспирова дела доживела већу продају од романа Агате Кристи.[2] Њена драма Мишоловка је премијерно изведена у Лондону 25. новембра 1952. године; ово дело је до сада најдуже непрестано игран комад у историји позоришта које је имало више од 25.000 извођења.[3] Проглашена је 2013. године за најбољег писца детективских прича, а њен роман Убиство Роџера Акројда за најбољи крими роман свих времена.[4] Под псеудонимом Мери Вестмакот Агата Кристи написала је и 6 љубавних романа.[5] Биографија Детињство и образовање Агата Кристи као дете Агата Мери Клариса Милер је рођена 15. септембра 1890. године у кући званој „Ешфилд” у Торкију, као кћерка Фредерика Алве Милера и Кларисе Маргарет Милер.[6] Отац је био амерички берзански посредник са самосталним приходима, али је умро када је Агата имала само 11 година, а мајка је била кћерка британског војног капетана.[7] Породица Милер је, поред Агате, имала још двоје деце — сина Луја и кћерку Маргарет. Обоје су били старији од Агате, брат 10, а сестра 11 година.[8] Иако одгајана као хришћанка, одрасла је у домаћинству са разним езотеричним веровањима; Агата је, као и њени брат и сестра, веровала да је њихова мајка Клара видовњак са способношћу да види „другу визију”.[9] Иако су у то време углавном дечаци ишли у школу, Агатина мајка, која није била конвенционална, послала је старију сестру у школу. Међутим, то исто није учинила и са Агатом, за коју је сматрала да је боље да се школује код куће, те је на себе преузела одговорност да је научи да чита и пише, као и да обавља основне аритметичке операције. Такође, мајка ју је подучавала музици, те ју је научила да свира клавир и мандолину.[10] Током одрастања, мајка је Агату охрабривала да пише поезију и кратке приче, а неке од њих су биле објављене у локалним часописима, али без запаженијег успеха. Током одмора у Египту, написала је свој први роман, којег је породични пријатељ, Иден Филипот, препоручио његовом књижевном агенту у Лондону, али нажалост без успеха.[11] У узрасту од 16 година, Агата је, како би завршила школу и стекла прво формално образовање, отишла у Париз на две године, где је студирала певање и клавир. Била је вешт пијаниста, али су је трема и стидљивост спречили да настави каријеру у музици.[12] Каријера и породични живот За време Првог светског рата, радила је у болници као медицинска сестра, према њеним речима „једна од најплеменитијих професија које да човек може да ради”.[13] Касније је радила у болничкој апотеци, што је имало велики утицај на њен књижевни рад, јер многа убиства у њеним књигама су извршена уз помоћ отрова. Године 1914. удала се за пуковника Арчибалда Кристија, авијатичара при Краљевским авио трупама.[14] Имали су једну ћерку, Розалинд Хикс,[15] а развели су се 1928. године, две године након што је Агата открила да је муж вара. Њен први роман, Мистериозна афера у Стајлзу, објављен је у 1920. године, а током брака са Арчибалдом, издала је шест романа, збирку приповедака, те објавила неколико кратких прича у разним часописима. У том првом роману, појављује се Херкул Поаро — лик који се појављује у њена 33 романа, као и неколико десетина кратких прича.[16] Након што је сазнала да је муж вара, затражила је развод. Након свађе, Арчибалд је отишао из њихове куће са љубавницом, а Агата је у потпуности нестала из јавног живота.[17] Њен нестанак је изазвао велико негодовање у јавности, која се углавном састојала од љубитеља њених романа. Након обимне потраге, пронађена је након једанаест дана, 19. децембра, након што су је препознали у једном хотелу у ком се лажно представила.[18] Никада није објаснила свој нестанак, нити разлоге, иако су неки лекари сматрали да је патила од психогене фуге, а мишљења јавности о разлозима за њен нестанак и даље су подељена.[19] Кристи се веома занимала за археологију, а 1930. године удала се за археолога Макса Малована, са којим се зближила након сарадње на археолошким ископавањима. Били су у браку 46 година, све до њене смрти.[20] Често је у својим причама користила поставке које су добро познате, а путовања са Малованом по Блиском истоку допринела су да управо та регија буде место дешавања у неколико њених романа. Неке од радњи романа, међу којима и радња романа Десет малих црнаца, смештене су у Торкију, њеном родном месту, а роман Убиство у Оријент експресу из 1934. године, написала је у хотелу „Пера Палас” у Истанбулу, у Турској.[21] Године 1932. Агата је објавила први од шест романа под псеудонимом Мери Вестмакот. Била је то добро чувана тајна, све до 1949. године, када је часопис Сандеј тајмс открио да је госпођа Вестмакот заправо Агата Кристи.[22] Током Другог светског рата, Кристи је радила у апотеци у Лондону, где је стекла знање о отровима, које је искористила у криминалистичким романима које је написала после рата. На пример, у роману Код Белог коња из 1961. године, користила је талијум као отров за убиство, а њен опис тровања талијумом био је толико прецизан, да је једном лекару помогао да реши случај.[23] Последње године У част својих књижевних дела, именована је за команданта Реда Британске Империје 1956. године,[24] а следеће године је постала председник „Клуба детектива”.[25] Године 1971. добила је највеће национално признање, орден Британског царства, три године након што је њен муж проглашен за витеза због свог рада у археологији. Били су један од ретких парова у ком су оба партнера стекла титулу због сопствених заслуга. Од 1968. године, због витештва њеног супруга, Агату су некад акредитовали под називом „Леди Агата Малован” или „Леди Малован”. Од 1971. до 1974. године, њено здравље је почело да се погоршава, али наставила је да пише. Недавно су, уз помоћ експеримената на текстовима, канадски истраживачи утврдили да је Агата можда патила од Алцхајмерове болести или неке друге деменције.[26][27][28][29] Умрла је природном смрћу, 12. јануара 1976. године, у својој кући у Волингфорду, близу Оксфорда, у 86. години живота. Ликови Херкул Поаро - приватни детектив, некада припадник белгијске полиције, који 1916. године долази у Енглеску као избеглица током Првог светског рата. Помало ексцентричан, често комичан, јајасте главе, увоштених бркова, изглачаних ципела али увек бриљантног ума. Често у дуету са бившим официром Артуром Хејстингсом решава најзамршеније случајеве широм планете. Појављује се у 33 романа, односно збирки приповедака.[30] Госпођица Марпл - Џејн Марпл, неудата старија дама, која се аматерски бави детекцијом и решава замршена убиства. Живи у малом селу по имену Свети Мери Мид. Појављује се у 33 романа, односно збирки приповедака.[31] Томи и Мрвица - брачни пар Томас и Пруденс Бересфорд, познатији као Томи и Мрвица упознају се током Првог светског рата. У почетку су у вези, а затим постају брачни пар и оснивају своју детективску агенцију.[32] Појављују се у 4 романа и једној збирци приповедака.[33] Харли Квин и Господин Сатервејт - ова два лика Агата Кристи уводи 1930. године, у збирци приповедака: Тајанствени господин Квин, а касније и у збиркама приповедака Три слепа миша и друге приче (1950) и Сервис за чај „Арлекин” (1977). Господин Сатервејт се, независно од Квина, појављује у још једном роману, помажући Херкулу Поароу.[34] Паркер Пејн - први пут појавјује 1934. године у збирци приповедака Паркер Пејн на делу. Приказан је као пензионисани службеник британске владе који у каснијим годинама постаје приватни детектив. Иако нијемеђу Агатиним најпознатијим детективима он се појавио у бројним кратким причама. Постоји и веза између њега и Херкула Поароа – госпођица Лемон је једно време радила као секретарица и код њега, а он сам је сарађивао у решавању злочина и са Ариадном Оливер.[35] Капетан Хејстингс, инспектор Џап, госпођица Лемон[36] - сарадници Херкула Поароа. Аријадна Оливер - пријатељица Херкула Поароа, писац детективских романа.[37] Занимљивости Једна од омиљених књига саме Агате Кристи био је роман Уклета кућа (Crooked House). У уводу овог романа она, између осталог, каже: „Ова књига ми је једна од омиљених. Смишљала сам је годинама, размишљала о њој, разрађивала је говорећи себи: ’Једног дана, када будем имала довољно времена и пожелим да се добро забавим, почећу да је пишем!’ Треба да нагласим нешто — од пет написаних књига само једна представља право задовољство, остале су посао. Уклета кућа била је право задовољство”[38] Романи са јунацима Агате Кристи написани после њене смрти Задужбина Агате Кристи је изабрала Софи Хану као писца који ће наставити дело Агате Кристи и њеног чувеног детектива Поароа. Ово је заједнички подухват у коме учествују писац, издавач `Харепер Колинс` и потомци велике списатељице крими романа Агате Кристи. Потомци су одобрили наставак рада на романима који су Кристијеву учинили најпродаванијим писцем у историји са више од две милијарде продатих примерака детективских романа.[39] До сада су у Србији објављени следећи романи Софи Хане са Херкулом Поароом у главној улози: Лице детета (2008, Младинска књига) Болно растојање (2014, Лагуна) Агата Кристи: Убиства с монограмом : нови случај Херкула Поароа (2014, Лагуна) Агата Кристи: Затворен ковчег : нови случај Херкула Поароа (2017, Лагуна) Агата Кристи: Мистерија три четвртине (2019, Лагуна) Споменик Агати Кристи у Лондону Признања Године 1971. Агата Кристи добила је највеће национално признање, Орден Британског царства,[40] три године након што је њен муж проглашен за витеза због свог рада у археологији;[41] Од 1988. године у њену част додељује се Награда Агата, књижевна награда за писце мистерија и кримића.[42] Један од основних услова за номинацију је да дело представља традиционалну мистерију какве представљају управо Агатина дела. Жанр је широко дефинисан као мистерије које не садрже експлицитни секс, прекомерну крв или неоправдано насиље. Награда се додељује у шест категорија: најбољи савремени роман, најбољи историјски роман, најбољи дебитантски роман, најбоље документарно дело, најбоља кратка прича и најбољи роман за децу и младе.[43] У близини Ковент Гардена у центру Лондона 2012. године подигнут је споменик Агати Кристи.[44] Споменик је у облику књиге на којој се налази биста њена са детаљима који осликавају њен живот и рад - мотиви госпођице Марпл, Херкула Поароа, египатских пирамида, Оријент експреса, мишоловке... Такође је приказан и низ мањих корица књиге које представљају чињеницу да су књиге Агате Кристи преведене на 50 различитих језика, тако да су наслови књига на многим језицима, као и на Брајевом писму. Ово је први споменик неком романописцу подигнут у Лондону.[45] Библиографија Књиге Агате Кристи су продате у више од милијарду примерака на енглеском језику, те у више од милијарду примерака на 45 Других светских језика. Њена представа Мишоловка држи рекорд најдужег приказивања у Лондону; први је пут приказана 25. новембра 1952. године, а укупно је одиграно више од 25.000 представа. Кристи је написала преко осамдесет романа и драма, углавном детективских. У многима од њих појављују се њени најпознатији ликови — Херкул Поаро и Мис Марпл. Иако се често поигравала са конвенцијама жанра — једно од њених ранијих дела, Убиство Роџера Акројда, садржи потпуни преокрет на крају — увек је у књиге постављала трагове према којима су читаоци могли и сами да открију починиоца. Већина њених књига и кратких прича адаптиране су у филмове, неке и више пута. Британска телевизија Би Би Си направила је радијске и телевизијске верзије многих прича о Поароу и Мис Марпл, а неки глумци, као што је Дејвид Суше, прославили су се у детективским серијалима заснованим на Агатиним књигама. 1920 — Загонетни догађај у Стајлсу (The Mysterious Affair at Styles; прва књига у којој се појављује Херкул Поаро) 1922 — Тајни непријатељи (The Secret Adversary) 1923 — Убиство на терену за голф (Murder on the Links) 1924 — Човек у браон оделу (The Man in the Brown Suit) 1924 — Поаро истражује (Poirot Investigates; 11 кратких прича) 1925 — Тајна замка Чимниз (The Secret of Chimneys) 1926 — Убиство Роџера Акројда (The Murder of Roger Ackroyd) 1927 — Велика четворка (The Big Four) 1928 — Мистерија Плавог воза (The Mystery of the Blue Train) 1929 — Партнери у злочину (Partners in Crime; 15 кратких прича) 1929 — Загонетка седам бројчаника (The Seven Dials Mystery) 1930 — Убиство у викаријату (The Murder at the Vicarage; упознајемо Џејн Марпл) 1930 — Тајанствени господин Квин (The Mysterious Mr Quin; упознајемо господина Харли Квина) 1931 — Ситафордска загонетка (The Sittaford Mystery) 1932 — Опасност у Енд Хаусу (Peril at End House) 1932 — Тринаест проблема (Thirteen Problems; 13 кратких прича) 1933 — Пас смрти и друге приче (The Hound Of Death And Other Stories; 12 кратких прича) 1933 — Лорд Еџвер умире (Lord Edgware Dies) 1934 — Убиство у Оријент експресу (Murder on the Orient Express) 1934 — Паркер Пејн на делу (Parker Pyne investigates; 12 кратких прича) 1934 — Мистерија Листердејл (The Listerdale mystery; 12 кратких прича) 1935 — Трагедија у три чина (Three Act Tragedy) 1935 — Зашто нису питали Еванса? (Why Didn`t They Ask Evans?) 1935 — Смрт у облацима (Death in the Clouds; познат и као Death in the Air) 1936 — Убиства по абецеди (The A.B.C. Murders) 1936 — Убиство у Месопотамији (Murder in Mesopotamia) 1936 — Карте на столу (Cards on the Table) 1937 — Смрт на Нилу (Death on the Nile) 1937 — Неми сведок (Dumb Witness) 1937 — Убиство у Мјусу (Murder In The Mews; 4 кратке мистерије) 1938 — Састанак са смрћу (Appointment with Death) 1939 — Десет малих црнаца (Ten Little Niggers; познат и као And Then There Were None, Ten Little Indians) 1939 — Убиство је лако (Murder is Easy) 1939 — Загонетка на регати (The Regatta Mystery; 9 кратких прича) 1939 — Божић Херкула Поароа (The Christmas of Hercule Poirot) 1939 — Мистерија регате и друге приче (The Regatta Mystery and Other Stories; 9 кратких прича) 1941 — Зло под Сунцем (Evil Under the Sun) 1941 — Н или М? (N or M?) 1941 — 1, 2, ципела се распала (One, Two, Buckle My Shoe) 1942 — Леш у библиотеци (The Body in the Library) 1942 — Пет прасића (Five Little Pigs) 1942 — Кобни прсти (The Moving Finger) 1943 — Проблем у Поленси (Problem at Polensa Bay; 8 кратких прича) 1944 — Нулта тачка (Towards Zero) 1944 — Искричави цијанид (Sparkling Cyanide) 1945 — Смрт долази на крају (Death comes as the End) 1946 — Шупљина (The Hollow) 1947 — Херкулови задаци (The Labours of Hercules; 12 кратких прича са Поароом) 1948 — Ко талас ухвати (There is a Tide; познат и као Taken at the Flood) 1948 — Сведок оптужбе (Witness For The Prosecution; 8 кратких прича) 1949 — Зла кућа (Crooked House) 1950 — Најављује се убиство (A Murder is Announced) 1950 — Три слепа миша и друге приче (Three Blind Mice And Other Stories; 9 кратких прича) 1951 — Операција Багдад (They Came to Baghdad) 1951 — У запећку и друге приче (The Underdog And Other Stories; 8 кратких прича) 1952 — Рука бржа од ока (They Do It With Mirrors) 1952 — Госпођа Макгинти је мртва (Mrs McGinty`s Dead) 1953 — Џеп пун жита (A Pocket Full of Rye) 1953 — После сахране (After the Funeral) 1955 — Хикори дикори док (Hickory Dickory Dock) 1955 — Непознато одредиште (Destination Unknown) 1956 — Вашар злочина (Dead Man`s Folly) 1957 — У 4.50 са станице Педингтон (4.50 from Paddington) 1957 — Несрећа невиних (Ordeal by Innocence) 1959 — Мачка међу голубовима (Cat Among the Pigeons) 1960 — Пустоловина Божићног пудинга (The Adventure Of The Christmas Pudding; 6 кратких прича) 1961 — Код белог коња (The Pale Horse) 1961 — Двоструки грех и друге приче (Double Sin And Other Stories; 8 кратких прича) 1962 — Напукло огледало (The Mirror Crack`d from Side to Side) 1963 — Сатови (The Clocks) 1964 — Карипска мистерија (A Caribbean Mystery) 1965 — У хотелу `Бертрам` (At Bertram`s Hotel) 1966 — Трећа девојка (Third Girl) 1967 — Вечита ноћ (Endless Night) 1968 — Трнци у прстима (By the Pricking of my Thumbs) 1969 — Ноћ вештица (Hallowe`en Party) 1970 — Путник за Франкфурт (Passenger to Frankfurt) 1971 — Немезис (Nemesis) 1972 — Слонови памте (Elephants Can Remember) 1973 — Врата судбине (Postern of Fate) 1974 — Рани случајеви Херкула Поароа (Poirot`s Early Cases; 18 кратких прича) 1975 — Завеса (Curtain; познат и као Последњи случај Херкула Поароа — написан у току Другог светског рата) 1976 — Уснуло убиство (Sleeping Murder; познат и као Последњи случај Госпођице Марпл — написан у току Другог светског рата) Сервис за чај „Арлекин” (1977) Последњи случајеви госпођице Марпл и још две приче (објављена постхумно 1979. године као збирка прича написаних између 1939. и 1954) Коауторка: 1931 — (The Floating Admiral) написала заједно са Џ. К. Честертоном, Дороти Л. Сајерс и са другим члановима Детекшн клуба. Ауторка је и бројних драма које је написала обрадивши своје крими романе, али је поред тога написала и неколико оригиналних драма које нису за подложак имале претходно објављени роман. То су: 1934 — Црна кафа (Black Coffee) прерађена у роман од стране Чарлса Озборна 2000. 1937 — Ехнатон (Akhnaton) 1952 — Мишоловка (The Mousetrap) 1953 — Сведок оптужбе (Witness For The Prosecution) 1954 — Пукова мрежа (драма) (Spider`s Web) прерађена у роман од стране Чарлса Озборна 2000. год. 1958 — Пресуда (Verdict) прерађена у роман од стране Чарлса Озборна 2000. год. 1962 — Тројно правило (Rule Of Three) 1953 — Виолински трио (Fiddlers three) Дела написана под именом Мери Вестмакот: 1930 — Дивов хлеб (Giant`s Bread) 1934 — Недовршени портрет (Unfinished Portrait) 1944 — Одсутна у пролеће (Absent in the Spring) 1947 — Ружа и тиса (The Rose and the Yew Tree) 1952 — Ћерка је ћерка (A Daughter`s a Daughter) 1956 — Бреме (The Burden) Дела написана под именом Агата Кристи Малован: 1946 — Хајде реци како живиш (Come, Tell Me How You Live) — путописи и сећања 1965 — Звезда над Витлејемом (Star Over Bethlehem) — песме и приче за децу Остала дела: 1930 — Пут снова (The Road Of Dreams) — поезија 1973 — Поезија (Poems) — збирка од 63 песме 1977 — Аутобиографија (An Autobiography) Референце Guinness Book of World Records, Sterling, 1976, стр. 210 Flemming, Michael (15. 2. 2000). „Agatha Christie gets a clue for filmmakers”. Variety. Приступљено 30. 10. 2013. Marsden, Sam (18. 10. 2012). „Agatha Christie`s The Mousetrap celebrates its 60th anniversary with star-studded show”. The Daily Telegraph. London. Архивирано из оригинала на датум 29. 11. 2019. Приступљено 30. 10. 2013. Агата Кристи је најбоља ауторка крими романа (Б92, 7. новембар 2013) „Ljubavni romani”. Agatha Christie EX-YU FanPage. Приступљено 30. 4. 2021. Morgan 1984, стр. 1. Morgan 1984, стр. 2–4. Morgan 1984, стр. 6–7. Morgan 1984, стр. 13. Morgan 1984, стр. 20–21. Morgan 1984, стр. 50–52. Morgan 1984, стр. 22–23, 37. Mallowan 1977, стр. 290. Morgan 1984, стр. 67–74. Morgan 1984, стр. 79. Delpont, Léa (2007). „Indétrônable Agatha Christie”. Le Figaro. Приступљено 29. 10. 2013. Kühne, Cecilia (2011). „El misterio de la escritora desaparecida”. El economista. Приступљено 29. 10. 2013. Fitzgibbon 1980, стр. 20. Thorpe, Vanessa. „Christie`s most famous mystery solved at last by Andrew Norman”. Приступљено 29. 10. 2013. Maunder 2007, стр. 69. Bottero, J (5. 6. 2008), Agatha Christie`s Hotel Pera Palace, Virtual globe trotting, Приступљено 29. 10. 2013 Thompson 2007, стр. 366. Emsley, John (20. 7. 1992). „The poison prescribed by Agatha Christie”. The Independent. „No. 40669”. The London Gazette (Supplement). 30. 12. 1955. стр. 11. „Biography: Agatha Christie”, Authors, Illiterarty, Приступљено 30. 10. 2013 Kingston, Anne (2. 4. 2009), „The ultimate whodunit”, Maclean`s, Canada, Приступљено 30. 10. 2013 Boswell, Randy (6. 4. 2009), „Study finds possible dementia for Agatha Christie”, The Ottawa Citizen, Архивирано из оригинала на датум 17. 04. 2012, Приступљено 30. 10. 2013 Devlin, Kate (4. 4. 2009). „Agatha Christie `had Alzheimer`s disease when she wrote final novels`”. The Daily Telegraph. London. Архивирано из оригинала на датум 13. 11. 2013. Приступљено 30. 10. 2013. Flood, Alison (3. 4. 2009). „Study claims Agatha Christie had Alzheimer`s”. The Guardian. London. Архивирано из оригинала на датум 1. 8. 2009. Приступљено 30. 10. 2013. „Hercule Poirot”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. „Miss Jane Marple”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. Maričić, Slobodan (15. 9. 2020). „Agata Kristi, Poaro i gospođica Marpl: Misterija stogodišnje popularnosti priča „Kraljice zločina`”. BBC News. Приступљено 3. 3. 2022. „Tommy & Tuppence”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. „Harley Quinn & Mr. Satterthwaite”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. „Parker Pyne”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. „Hastings, Japp & Miss Lemon”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. „Ariadne Oliver”. Agatha Christie EX-YU Fan Page. Приступљено 3. 3. 2022. Kristi, Agata (2013). „Predgovor”. Ukleta kuća. Beograd: Mladinska knjiga. стр. 5. ISBN 978-86-7928-391-7.COBISS.SR 201335820 „Софи Хана оживљава Херкула Поароа”. Вечерње новости онлајн. Вечерње новости. Приступљено 07. 9. 2018. „No. 45262”. The London Gazette (Supplement). 31. 12. 1970. „No. 44600”. The London Gazette (Supplement). 31. 5. 1968. „The Agatha Awards”. Minuteman Library Network. Приступљено 5. 3. 2022. „THE AGATHA AWARDS”. Malice Domestic. Приступљено 5. 3. 2022. „Agatha Christie Memorial, London”. inspirock. Приступљено 5. 3. 2022. „Agatha Christie Memorial”. agathachristie.fandom.com. Приступљено 5. 3. 2022. Литература Kristi, Agata (2013). „Predgovor”. Ukleta kuća. Beograd: Mladinska knjiga. стр. 5. ISBN 978-86-7928-391-7.COBISS.SR 201335820 Adams, Amanda (2010). Ladies of the Field: Early Women Archaeologists and Their Search for Adventure. Douglas & McIntyre. ISBN 978-1-55365-433-9.. Barnard, Robert (1980). A Talent to Deceive –An Appreciation of Agatha Christie. London: Collins. ISBN 978-0-00-216190-9. Прештампано као A Talent to Deceive, New York: Mysterious Press, 1987. Cade, Jared (1997). Agatha Christie and the Missing Eleven Days. Peter Owen. ISBN 978-0-7206-1280-6.. Dever, Norma (2004), „They Also Dug! Archaeologist`s Wives and Their Stories”, Near Eastern Archaeology, Boston: The American Schools of Oriental Research, 67 (3): 73—162, doi:10.2307/4132378 Fitzgibbon, Russell (1980). The Agatha Christie Companion. Popular Press. ISBN 978-0-87972-138-1.. Lubelski, Amy (2002), „Museums: In the Field with Agatha Christie”, Archaeology, 55 (2), Приступљено 25. 10. 2013 Kerridge, Jake (6. 10. 2007), She made murder a parlour game; review of Laura Thompson`s Agatha Christie: An English Mystery, London: The Daily Telegraph, стр. 24 Kerridge, Jake (11. 10. 2007). „The crimes of Agatha Christie” (review). London: The Daily Telegraph. Knepper, Marty S. (2005), „The Curtain Falls: Agatha Christie`s Last Novels”, Clues: A Journal of Detection, 23 (4): 69—84, doi:10.3200/CLUS.23.4.69-84 Mallowan, Agatha Christie (1977). Agatha Christie: An Autobiography. New York: Dodd, Mead & Company. ISBN 978-0-396-07516-5. Mann, Jessica (20. 10. 2007). „Taking liberties with Agatha Christie (review of Laura Thompson`s Agatha Christie: An English Mystery)”. The Daily Telegraph. London. Maunder, Andrew (2007), FOF Companion to the British Short Story, Infobase Publishing. Morgan, Janet P (1984), Agatha Christie: a biography, London: Collins. Osborne, Charles (1982). The Life and Crimes of Agatha Christie. London: Collins. ISBN 978-0-312-30116-3. Riley, Dick; McAllister, Pam (1986) [1979]. The (New) Bedside, Bathtub & Armchair Companion to Agatha Christie. Ungar. ISBN 978-0-8044-6725-4.. Roaf, Michael; Killick, Robert (1987), „A Mysterious Affair of Styles: The Ninevite 5 Pottery of Northern Mesopotamia”, Iraq, 49: 199—230, doi:10.2307/4200273 Sanders, Dennis; Lovallo, Len (1989) [1984]. The Agatha Christie Companion. Berkley. ISBN 978-0-425-11845-0.. Sova, Dawn B. (1996). The Agatha Christie A to Z. Checkmark. ISBN 978-0-8160-4311-8.. Thomas, WG, Murder in Mesopotamia: Agatha Christie and Archaeology, Архивирано из оригинала на датум 14. 4. 2013, Приступљено 25. 10. 2013. Thompson, Laura (2007). Agatha Christie: An English Mystery. London: Headline Review.

Izdavac - Nolit Povez - Tvrd sa omotom Format - 20x13 Broj strana - 203 Stanje kao na slici Očuvana dobro, omot malo iskrzan, korice i unutrašnjost u veoma dobrom stanju SKENDER KULENOVIĆ (Bosanski Petrovac, 02.09.1910 — Beograd, 25.01.1978) Kulenović je rođen 1910. u Bosanskom Petrovcu. U rodnom mjestu završio je osnovu školu, gimnaziju u Travniku, a prava je studirao na zagrebačkom Sveučilištu. Rano se opredijelio za napredni komunistički pokret: godine 1933. primljen je u SKOJ, a dvije godine kasnije u Komunističku partiju Jugoslavije. Učesnik je narodnooslobodilačke borbe od 1941. godine. Biran je i za člana AVNOJ-a. U toku narodnooslobodilačke borbe uređivao je partizanske listove, a po oslobođenju zemlje bavio se političkim radom i uređivanjem listova i časopisa (`Pregled`, `Književne novine`, `Nova misao`). Bio je dopisni član Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu i redovni član Srpske akadmije nauka i umjetnosti. Umro je u Beogradu 1978. Svoj prvi književni rad, sonetni vijenac Ocvale primule Kulenović je objavio 1927. godine u srednjoškolskom almanahu `Hrvatska vila`, u Travniku. Kasnije objavljuje lirsku prozu u časopisu `Novi behar` u Sarajevu, prvu pripovijetku Noć u vezirskom gradu u zagrebačkom časopisu `Putokaz`, koji uređuje Hasan Kikić, te pripovijetku Rakije u zagrebačkom časopisu `Izraz`, pod uredništvom Otokara Keršovanija. U tim drugim časopisima i listovima Kulenović, pored književnih radova, objavljuje i političke članke. Kao partizan, Kulenović se 1942. javlja prvom ratnom pjesmom Pismo Jove Stanivuka partizana crvenoarmejcu Nikolaju Ivanoviču Krilovu, objavljenom u listu `Krajiški partizan`, u selu Agiću kraj Banjaluke. Iste godine objavljeno je i najpoznatije djelo Skendera Kulenovića poema Stojanka majka Knežopoljka. Prvi put je štampana kao posebna knjiga 1945. godine, i odmah postala svojina čitavog naroda. Umjetničkim osobenostima — motivom, likom, jezikom i ritmikom — Stojanka majka Knežopoljka predstavlja jedinstvenu fresku o borbi i osveti u našoj literaturi sa temom narodnooslobodilačke borbe i revolucije. S pravom je književna kritika lik majke Stojanke Knežopoljke poredila sa legendarnim likom Majke Jugovića iz narodne poezije. Kulenović je, pored ostalih, objavio i djela: Komedije, Ševa (poema) Svjetlo na drugom spratu (drama), Poeme, Soneti i roman Ponornica (1977). U svojim zrelim godinama Kulenović je sve više iskazivao svoj intimni svijet. Posebno su zapaženi njegovi soneti, zgusnute misli i savršenog izraza. U njima je nastavljena ona nit sa kojom je ovaj pisac i ušao u literaturu. O Skenderu Kulenoviću pisali su: Milan Bogdanović, Eli Finci, Slavko Leovac, Božo Milačić, Stevan Raičković, Božo Bulatović i Novica Petković. Slobodan Kalezić & Miroslav Đurović | Čitanka za III razred srednje škole | 1980 Fotografija: krajina.ba Sačuvana Angelina Administrator ***** Van mreže Van mreže Poruke: 6361 Skender Kulenović (1910—1978) « Odgovor #1 poslato: Oktobar 02, 2011, 03:04:35 pm » ** STIH I JEZIK SKENDERA KULENOVIĆA Dovoljno su poznata svedočanstva mnogih pesnika, pa i svedočanstvo Skendera Kulenovića, čije reči ovde navodimo, da u početku poseduju `osnovni ton` pesme, `njenu kompoziciju`, `pa čak nekoliko prvih stihova` i `zvukove stihova koji treba da dođu`. Taj `osnovni ton`, `kompozicija`, `zvukovi stihova` koje tek treba ispuniti konkretnom jezičkom materijom — pripadaju obliku pesme, obliku koji kao da u početku sam sobom znači i u izvesnom smislu ima samoniklu, neverbalnu egzistenciju. Reči tek potom dolaze. Ali sa dolaskom reči i započinje pravi tvorački čin, muka i radost konkretnoga verbalnog otelotvorenja: reči jesu i nisu `ton` i `zvuk`, one prihvataju `kompoziciju` i istovremeno joj se opiru. Jer svaka reč je pre svega, i možda iznad svega, dvostrana: znakovna čovekova tvorevina koja oblikom posreduje artikulacionoakustičku materiju dajući joj smisao, ukršta neposredno, materijalno sa isposredovanim, značenjskim. Svojom drugom, značenjskom stranom, izvodi pesnika i čitaoca u svet `onostranih`, označenih predmeta. Oblikovati u rečima znači oblikovati već oblikovano, znači oblikovati u materijalu koji je uvek i bitno dvostran i čije se dve strane nalaze u dinamičnoj ravnoteži. Zato je tek realizacija, jezičko utelovljenje `osnovnoga tona`, jedini i pravi ontički čin u pesništvu; tu je dat praktično osetan ali teorijski gotovo nepojaman koloplet zamišljenog oblika i njegovoga konkretnog sačinjanja u pesmi. I koliko god su u tom pogledu primamljivi i tajanstveni pesnici koji između jednoga i drugoga — između zamišljenog oblika i njegovoga konkretnojezičkog utelovljenja u stihu i celoj pesmi — uspevaju da postignu određeno ravnovesje, za teoriju i kritiku su ponekad čak i interesantniji oni kod kojih jedna strana preteže. Pretezanje oblika, oblikotvorne discipline, svedoči o ustaljenim, u izvesnom smislu kanonizovanim postupcima; pretezanje druge strane, nemoć da se ovlada materijalom, `sadržajem`, svedoči o traganju za novim `stilom`. Zato su skice, zabeleške, nedovršeno i odbačeno komađe teksta osobito dragoceni izučavaocu, ali su retko interesantni za ponekog (probranog) čitaoca. Na ove momente ukazujemo zato što Skender Kulenović sigurno nije pesnik koji lako i često postiže oblikovnu ravnotežu; on, slikovito rečeno, svaki gram sklada dušom plaća. Stoga, verovatno, ne greše kritičari koji ističu fragmentarnost njegove poezije u celini uzete, čak i ako se ne uzmu u obzir znatni periodi ćutanja i nedoumice pre i posle tzv. ratne poezije. Jer u njegovome pesništvu ne postoji ni približno jedinstven oblikovni fokus, nego više njih, pa se dobija utisak kako je pred nama stalno fermentiranje poetskih oblika, ne njihovo postupno i metodično kristalizovanje. U potpunijoj, ambicioznijoj analizi, lako bi se moglo da pokaže kako je Kulenović neprekidno menjao svoju oblikovnu tačku ili gledište, ali bi mnogo teže bilo ukazati na prave uzroke takve nestabilnosti. Teže zato što pesnik ne bira slobodno svoju oblikovnu tačku gledišta, što je njegov izbor oblikovnih postupaka uslovljen kontekstom koji se širi od individualne naklonosti i odluke — preko dinamične hijerarhije književnih konvencija i stilskih opredeljenja — do `duha vremena` i `bila istorije`. Vremenskoistorijski kontekst neposredno se oseća u ratnim poemama, i o njemu se najpre i najradije govori, ali se pri tome ne dopire do unutarnje strukture Kulenovićevog stiha, nego se ističu spoljne veze, spoljni odnosi. Nesumnjivo je da ratni kontekst, kod nas izrazit ratnorevolucionarni, kad puca i društvena i kulturna hijerarhija, zahteva menjanje oblikovnog fokusa u poeziji. Ma koliko bio stabilan, iznutra organizovan, ma kakvu moć samorazvića posedovao, sistem književnostilskih konvencija uvek na neki način korelira sa širim kulturnim i društvenim sistemom. Izmene koje nastaju u navedenoj korelaciji predstavljaju pravi predmet književnoistorijskog istraživanja, a u takozvanoj ratnoj poeziji Skendera Kulenovića od posebnog su značaja za njeno svekoliko tumačenje. Jer je tu u Kulenovićevom stihu `osnovni ton`, odnosno `kompozicija` poeme, otelotvoren u jezičkim komponentama i slojevima koje je osoben istorijski trenutak istakao u prvi plan. Ratni vihor koji je pokrenuo one donje, elementarne narodne slojeve, primordijalne snage narodnoga bića, gde se na neponovljiv način i pati i likuje, povukao je za sobom i elementarne, iskonske i predajne slojeve jezika: Stojanka majka Knežopoljka sva je sačinjena od njih i u njima. Ovde je reč uzimana sa samog izvora, u onome obliku u kome se neposredno izgovara, u kome u narodu živi. Ali, da bi se bar donekle i letimično razjasnio ovaj drugačiji izbor reči, ovo posezanje za narodnom reči sa narodnih usana, za živom reči koja se ne izdvaja iz konteksta konkretne govorne upotrebe, koja se često preliva u bogatim dijalekatskim, ali isto tako i frazeološkim, katkada predajnim i mitskim bojama — neophodna su nekolika uopštenija objašnjenja. Jer, svako opredeljenje za određeni oblik jezičke građe podrazumeva prihvatanje jedne mogućnosti i odbacivanje drugih koje pruža dati sistem postojećih književnih konvencija. Taj je sistem književnih konvencija hijerarhijski organizovan i korelira sa kulturnim i društvenim. Izvesno je, naime, da ono što danas nazivamo prirodnim jezikom u sebi sadrži skup različitih upotreba toga jezika. Praktično se nikada ne komunicira na nekome prirodnome jeziku uopšte, nego uvek na nekome njegovom obliku, na nekome jezičkome stilu, odnosno na potkodu u okviru opšteg jezičkog koda. U svakome prirodnom jeziku, pa i u srpskome, postoji cela hijerarhija takvih potkodova. Književnost, u principu, upotrebljava jezik u celome njegovom dijapazonu, ali se njegova upotreba u prozi i u stihu po mnogo čemu bitnom razlikuje. Za razliku od proze, koja može da uključi i uključuje različite jezičke potkodove, stih poseduje ceo niz manje ili više strogih restrikcija i njegova mera ostaje u granicama jezičke jedinice ne dosežući do različitih sfera njene upotrebe. Donekle pojednostavljeno rečeno, proza instrumentira celokupnom hijerarhijom jezičkih potkodova, jer širi, sižejni razvoj njene strukture to dozvoljava; stih se, međutim, razvija i realizuje u razmaku koji se uspostavlja između stilskostihovnih uslovnosti i jezika. Zato je tzv. pesnički jezik oduvek težio da se izdvoji u poseban potkod; zato je stepen tradicionalne poetičnosti uvek bio u direktnom proporcionalnom odnosu sa selekcijom leksike i sa nastojanjem da se formira i osvešta poetski leksikon. U stihu se neprekidno oseća onaj `osnovni ton`, izabrani, nekako unapred dati oblik, koji je sadržan i utelovljen u raslojavanju jezičkih jedinica (od foneme do intonacije, od morfološke do sintaksičke strukture), izdvajanju određenih slojeva u jezičkim jedinicama. Ostvareni oblik i nije ništa drugo do stepen uređenja tih izdvojenih sastavaka jezičkih jedinica na različitim nivoima. Izbor drugih sastavaka i drugi stepen njihovoga uređenja ima dalekosežne ritmičke i semantičke posledice, uvek predstavlja prelazak na nov stil, obeležje je novog književnog pravca. Zato se i dešava da se opšta i konvencionalizovana stihovna forma ne menja a stih ipak zvuči različito. Ukratko, u prozi je reč celovita, jer u principu ovde jezik funkcioniše u svoj svojoj komunikacionosocijalnoj hijerarhiji. Stvar je stila i postupka šta će iz te hijerarhije biti izabrano, ali se uvek bira iz cele hijerarhije. U stihu je reč raslojena, jer se ovde strože uređuju samo određene komponente u govornome nizu, dok se druge zapostavljaju. Taj novi poredak nosilac je poetskog stila i osobenog `zvučanja` stiha. Za stilsko diferenciranje od izuzetnog je značaja sama selekcija određenih komponenata, ali isto tako i napon koji postoji između zadatoga stihovnog oblika i verbalnoga materijala u kome se on utelovljuje. Na ovome nivou analize mogla bi da se izdvoje dva slučaja: a. kad se u okviru konvencionalizovane stihovne forme otkrivaju nove oblikovne mogućnosti; b. kad se već otkrivene mogućnosti jednostavno primenjuju. U prvom slučaju je u pitanju pesnik koji u vlastitoj književnoj tradiciji začinje novu stilsku formaciju; u drugom — sledbenik, bez obzira na stvarnu vrednost i snagu koju njegova lirika može imati. Skender Kulenović je u svojim izuzetno ranim sonetima bio nesumnjivi sledbenik. Možda je suvišno još jednom ustvrditi da su Ocvale primule (1927) sledbenička lirika; međutim, nije suvišno ako pokušamo da ukažemo na neke momente koji će, možda, baciti izvesno svetlo na pesnikovo unutarnje kolebanje u potrazi za autentičnim, vlastitim stihovnim izrazom. Ono što današnjeg čitaoca i poznavaoca Kulenovićeve poezije može prijatno da iznenadi u Ocvalim primulama jeste dosta strogo i skladno izveden sonetni oblik. Ono pak što ga posebno može da zainteresuje jeste činjenica da pesnik više nikada nije hteo ili nije mogao, svejedno, da posegne za idealom tako stroge, skladne i ritmičnozvučne forme kao u svojoj sedamnaestoj godini. Posebno je interesantno što se Kulenović, nakon sveg svog poetskog iskustva, opet vratio sonetu, ali je ideal uravnoteženoga glasovnomelodijskosintaksičkoritmičkoga oblika ostao po strani. Kad bismo, na primer, nove Kulenovićeve sonete uporedili u tom smislu jedino sa sonetima Stevana Raičkovića — recimo sa izrazitim sonetom `Kamena uspavanka` — bilo bi posve jasno koliko je naš pesnik krenuo sasvim drugim putem. Raičković ovde vrlo strogo uređuje sintaksičkointonacione momente, čak bi se idući od stiha do stiha i od strofe do strofe moglo da pokaže kako je ritmičko talasanje dovedeno do svoga klimaksa u trećoj strofi i na početku četvrte, gde je primenjen postupak tzv. kadenciranja. To je doista melodioznomuzikalna tvorevina, ali se cena te muzikalnosti isto tako dobro oseća: reči su uveliko izgubile u svojoj samostalnosti, osobito semantičkoj. U Kulenovićevim najboljim sonetima, naprotiv, naglašeno je uranjanje u same reči: težina pojedinačnih reči, težina njihovih neprenesenih i prenesenih značenja, njihovih sintagmatskih i sintaksičkih veza, pa čak i njihovih samostalnih akcenata i glasovnih sastava — sve je to ovde gotovo opipljivo i onemogućava opšti ritmičkointonacioni polet strofe i celoga soneta. To, međutim, ne može da bude slučajno, i stoga se još jednom moramo da vratimo Ocvalim primulama u potrazi za odgovorom. S jedne strane je razumljivo što je u njima, dvadesetih godina, spoljna forma soneta strože, klasičnije izvedena, jer je tada u čitaočevom očekivanju skup formalnih obeležja soneta bio strože određen. Ali, s druge strane, tamo je unutarnje diferenciranje komponenata u govornome nizu odlučnije izvedeno: stroža selekcija leksike, izvesno potiranje konkretnih leksičkih značenja, njihovo ujednačavanje na osnovu zajedničke funkcije reči u stihu, stalno osećanje ritmičkointonacione linije, koja objedinjuje, ujednačava i time nužno stilizuje samostalne leksičke jedinice. Opšte i neodređeno značenje do izvesne mere potiskuje pojedinačna, jasno određena, u jeziku već fiksirana. Ne zalazeći u određivanje stvarne poetske mere Ocvalih primula, nas ovde interesuje sam unutarnji oblikovni mehanizam koji dejstvuje u skladu sa zamišlju da se ostvari stroža i ritmičkozvučna sonetna tvorevina: svaka reč se upotrebljava u donekle prenesenom značenju, a svaki trop se, sa svoje strane, ponaša kao da je u pitanju neprenesena upotreba. To ujednačavanje dislocira i olakšava leksičke jedinice uvodeći ih u uravnoteženo ritmičkointonaciono kretanje; stvara osećaj da je pred nama ona poetska tvorevina koja ne samo time što ima dva katrena, dva terceta i određeni sistem rimovanja, nego još i time što po dovoljnoj meri usaglašenosti jezički datoga materijala i konvencionalno zadate poetske forme ide u susret čitaočevom očekivanju strogog, skladnog, zvučnog oblika. Pojedini nazivi koji se pokatkada daju sonetu, kao nemačko Klinggedicht ili naše saglasnica, zvonjelica (A. B. Šimić, na primer, hotimično upotrebljava ovaj poslednji naziv kad želi da istakne savršeniju ritmičkozvučnu stranu matoševskog soneta), na dosta izrazit način pokazuju šta čitalac po ustaljenoj tradiciji može da očekuje od ove stihovne forme i, prema tome, na koji je način percipira. A čitalačko očekivanje stalno prisustvuje i u samome procesu autorovog stvaranja; odnos između stvaranja i čitanja pesme može se, po mnogim momentima, analoški posmatrati kao odnos između fonacije i audicije u govornome aktu. Ali isto onako kao što u različitim književnostima i u različitim stilskoevolutivnim epohama jedne iste književnosti ne postoji jednak skup formalnih obeležja koja čitaocu signalizuju da je u pitanju sonet, tako isto se od samog signala da je neka pesma sonet očekuje različit stepen i različita vrsta strogog, skladnog i zvučnog uređenja jezičkoga materijala. Ono što bi, međutim, mogla da bude neka vrsta konstante jeste: očekivanje strožeg uređenja uopšte, osetnije uravnoteženosti između samostalne vrednosti i težine jezičke materije i strogih restrikcija poetskog oblika. Ovo očekivanje kod autora postoji kao zadatak, a kod čitaoca kao ostvarenje toga zadatka. Taj je zadatak dovoljno razgovetan u Ocvalim primulama, a kao minimalna ilustracija može poslužiti prvi katren prvog soneta: To su tople kćerke vlažnih zavjetrina. Skrivene i nježne, za suncem se žute. Bez mirisa, na dnu žutih krvi slute skora iščeznuća s dolaskom vrelina. I u ovoj i u svim ostalim strofama pesnik manjeviše spretno utkiva niz tananih zapažanja o jagorčikama u opštu impresiju, atmosferu koju utelovljuje i sam uravnoteženi ritam. Preovladavanje žute boje, vlažnotoplog, nežnog, fragilnog itd. predstavlja samo jedan postupak da se niz konkretnih pejsažnih pojedinosti, opisnih detalja, podvede pod nekoliko dominantnih momenata, da se dođe do simbolotvornog uopštavanja, da se odabrane pojedinosti u prirodnome pejsažu prevedu na izvesna duhovnoduševna znamenja. I dalje, u sižejnome razvoju ovih soneta stalno se oseća preplitanje dvaju načela; između ostalog, u jednom trenutku se kao nosilac suprotnoga načela pojavljuje sused kukurek, koji `gizdav stiže`. I ove, nimalo slučajno navedene pojedinosti, i ceo niz drugih neposredno vezuju Ocvale primule za Matoševe naširoko poznate pejsažesonete. Da se samo prisetimo dveju strofa iz `Maćuhice`: 1. Crna kao ponoć, zlatna kao dan, Maćuhica ćuti ispod rosne vaze, U kadifi bajne boje joj se maze, Misliš: usred jave procvjetao san! 2. Kao samrt tamna, kao život sjajna Maćuhica cvate ali ne miriše — Ko ni njezin susjed, kicoš tulipan. Ona unutarnja ravnoteža, pored relativno disciplinovano izvedene spoljne sonetne forme, onaj dosegnut sklad između konkretnojezičkog i ritmičkostihovnog koji se oseća u Ocvalim primulama, ono ujednačavanje, uopštavanje i simbolizacija konkretnih jezičkih značenja, slika i glasovnoga kvaliteta — sve je to uglavnom nastalo primenom već poznatih poetskih postupaka. Selekcija jezičkih jedinica i selekcija određenih slojeva u njima izvršena je u okviru jedne stilske formacije u hrvatskoj književnosti sa početka veka, koja je svog prvog, najznačajnijeg epigona dala u pesničkome liku Ljube Viznera. A. B. Šimić u tekstu `Ekspresionizam i svečovječanstvo` svedoči o znatnoj ekspanziji ove stilske formacije u drugoj deceniji veka, ali i o sebi kao šesnaestogodišnjem matoševcu, pa čak i viznerovcu. Kulenović je, dakle, kao sedamnaestogodišnjak `osnovni ton` pesme, `njenu kompoziciju`, pa i postupke njihovoga utelovljenja, jednostavno preuzeo sa linije Matoš` Vizner. Ali su ti postupci već pokazali svoju pravu meru, na neki način su se iscrpli u Matoševim sonetima i delimice se epigonski kanonizovali kod Viznera, pa je Kulenović nakon svog ranog prvenca i nakon radikalnih stilskih lomova i vrenja posle prvog svetskog rata u hrvatskoj i srpskoj književnosti morao da traga za drugačijim, vlastitim `tonom` i `glasom`, ili da zaćuti. Hijerarhija književnih konvencija i stilskih opredeljenja bitno se izmenila tokom dvadesetih godina, i pejsažsonet matoševskog tipa već je bio pomeren prema periferiji književnih zbivanja. Upravo je ta nova hijerarhija sigurno vrednovala Ocvale primule u očima samog autora, i ukoliko su gimnazijski dani više odmicali, sve nemilosrdnije. S druge strane, bilo bi isto tako interesantno da se podrobnije ispita koliko je autorovo delimice publicističko, delimice književno saučestvovanje u grupi levo orijentisanih književnika i intelektualaca, kao i saradnja u socijalno angažovanim časopisima, uticalo na kritičko distanciranje od artističnoga i, uzmimo, artističnomeditativnoga lirskog oblika. Kao što je poznato, ovde je vrednosna lestvica bila sasvim drugačija i momenat čisto poetske, čisto umetničke koherencije bilo kog estetskog predmeta nije u njoj dobijao nimalo visoko mesto. Imajući sve to u vidu, možda i ne bi bilo tako teško da se odgovori zašto je pesnik Skender Kulenović tako dugo ćutao i zašto je tek u vreme korenitih socijalnih, narodnonacionalnih i svekolikih drugih pomeranja ponovo progovorio, i to na posve nov, samonikli, neponovljivi način. U vreme svih ovih pomeranja kao da je u samome osnovu pukla društvena, kulturna, pa i stilskoknjiževna i jezička čak piramida: sam se njen narodni, onaj večno delotvorni a često zapretani osnov, obelodanio. Skender Kulenović je neposredno sa tog izvora zahvatio celovitu reč, bez naknadnih književnih, književnostilskih, pa i standardnojezičkih i svekolikih drugih stilizacija. Ona je zato toliko jedra, silovita; Kulenović joj često beleži i akcenat zato što je živa, neposredno izgovorena i neotuđiva od sveukupnog svog zvučnog tkiva; ona ne prihvata nikakvu naknadnu meru, nego u okviru neposrednoga iskaza u kome živi tvori celinu koju nameće kao stihovnu celinu. Kad se pomnije osmotri stihovna razdeoba u Stojanki majci Knežopoljki, onda se vidi kako ovde postoje samo izgovorna jedinstva i kako je merilo dato u samome izgovornom dahu. Ovde oblikovnu meru diktuje sam glas, glas koji reč izgovara da bi se čula, a ne samo pojmila. Stih nije konvencionalna mera, nego glasnojezički gest. Stojanka majka Knežopoljka nije poema koja se čita, nego se uvek govori, i to glasno. Ona bi se čak morala u više glasova da izgovara, bez obzira na to što je u pitanju jedna ličnost. To potencijalno glasovno orkestriranje pripremaju već sami redovistihovi, u kojima se reči često grupišu na osnovu glasovne srodnosti, ali ne kao u artističnome stihu, nego kao u narodnim govornim obrtima, frazeološkim skupovima, izrekama, uzrečicama, poslovicama. Jezik se ovde ne odvaja od naroda, koji voli — kako nam o tome svedoče mnoge njegove umotvorine — da tvori jezičke oblike i katkada osetno uživa u samoj toj oblikotvornoj delatnosti. Kulenović kao da je hotimice hteo da se vrati toj oblikotvornoj jezičkoj delatnosti i da je reaktivira u Stojanki, u Pismima Jove Stanivuka i, na poseban način, u Ševi. Otud i navire ono jezičko obilje koje su kritičari toliko puta već isticali. Ali ovakva, celovita i neposredna reč, ne samo što je nerazdvojno data sa glasom koji je izgovara, nego isto tako podrazumeva i uho koje je sluša. Ona tka između usana i uha, pa je istovremeno i saopštenje i pitanje i odgovor. To mešanje različitih planova, taj neprekinuti dijalog i udvajanje, to jezičko menjanje perspektive oseća se i u sledećim stihovima. Stojanka, prvo, slikovito karakteriše svoje sinove iz dvostrane perspektive, iz mitskonacionalne i iskonskomajčinske: Joooj, tri goda srpska u mom vijeku, tri Obilića u mom mlijeku. Onda ih u naredna tri stiha zaziva i u polumetafori poistovećuje sa praznicima pomoću kojih se u narodu i vreme i život meri: joj, SrđaneĐurđevdane, joj, MrđaneMitrovdane, joj, MlađeneIlindane. U naredna dva stiha daje se paralelizam — poređenje u kome se sama Stojanka pojavljuje kao da je neko potajno oko sa strane vidi: Kozara izvila tri bora pod oblak, Stojanka podigla tri sina pod barjak! Sve te perspektive sažima, u sebi sadrži dinamična, živa reč u razgovoru, u sporenju sa drugima i sa samim sobom, sa vlastitim nedoumicama. Ona još nije uhvaćena u knjišku linearnost, pogotovu ne u mengele neumoljivoga sonetnog stiha. Ko je imao prilike da čita pisma ljudi nedovoljno vičnih pismenome izlaganju lako je mogao da primeti kako se reč u njima, slikovito rečeno, osvrće na sve strane: ne pristaje na postepeno izlaganje i linearno ulančavanje, nego neprekidno prelazi iz pitanja u odgovor, pa je i pitanje i odgovor u isto vreme; iz saopštenja prelazi u specifično kićenje, kad se reči ulančavaju po glasovnoj srodnosti, pa se pisma ne pišu, nego se kite; iz umiljatog jezičkog dodvoravanja promeće se u ljutito odsecanje itd. A sve to nalazimo, kako bi Šklovski rekao, kao ogoljeni postupak u Pismima Jove Stanivuka (mogli bismo ovde gotovo u celini da ih citiramo kao čistu ilustraciju) i u manjoj meri u Stojanki majci Knežopoljki. Takvu, nedovoljno disciplinovanu i, da tako kažem, razbokorelu reč, nalazimo i u poemi Ševa. Iz razbokorele reči izašla je sva ratna poezija Kulenovićeva, i u tome je i njena osobena vrednost i svi njeni nedostaci. Nedostaci pre svega zato što se lako i brzo prelaze granice koje stih kao osobeni oblik postavlja: u njemu se reči podvode pod višu jedinicu, usmerene su u jednom zajedničkom pravcu. Stih im daje izvesno zajedničko značenje — utoliko one gube svoja samostalna; stih ih uvodi u izvestan zajednički ritam i čak tempo – utoliko one gube svoj samostalni ritam; stih im daje izvesnu zajedničku intonacionu konturu — utoliko one gube svoju samostalnu sintagmatskosintaksičku intonaciju itd. U tom paralelizmu, suprotstavljanju i naponu između dvaju poredaka praktično i postoji stih kao specifična književna i istovremeno jezička jedinica. On uvek egzistira na dva plana istovremeno, između kojih se kolebamo sve dok je živ, sve dok ne pređe u kliše ili se ne ospe: stih je svojevrsna metafora. Ratne poeme Kulenovićeve, međutim, izrastaju iz potpuno osamostaljene reči, pa je Stojanka majka Knežopoljka izuzetno čedo jednog izuzetnog vremena. A već u Pismima Jove Stanivuka osećamo kako se stihovi razgrađuju, kako se u prozu osipaju, ili se možda iz proznoga medija nisu nikada ni mogli da izdvoje. Skender Kulenović će nakon objavljivanja ratne poezije opet zaćutati u potrazi za novim oblikovnim postupcima. Prvu knjigu soneta objavljuje tek 1968, a drugu 1974. Vraćanje sonetnom obliku kao da je bio svojevrsni produžetak Ocvalih primula; u stvari, prihvatanje sonetnog oblika sada predstavlja pokušaj da se samostalna, višestrana i dinamična reč podvede pod imanentne zakonitosti stihovnoga retka. Nije nimalo slučajno što se unošenje u stih tzv. dijaloške reči uvek karakteriše kao prozaizacija, kao što, s druge strane, nije slučajno što se isticanje samo jednog sloja u rečima i stroža organizacija govornoga niza samo na osnovu toga izdvojenog sloja isto tako redovito karakteriše kao poetizacija proznog tkiva. U ovom su tekstu ta dva principa različite organizacije govornoga niza prosleđena u granicama unutarnje, oblikovne mikrodrame koju naslućujemo u razvoju Kulenovićeve poezije. Poslednji `čin` te drame, iza koga je već ostalo nekoliko najznačajnijih Kulenovićevih sonetapesama, pokušao sam da interpretiram i donekle kritički procenim kada se 1968. pojavila prva Kulenovićeva knjiga Soneti. Stoga ovaj tekst predstavlja svojevrsni odgovor na neka prećutana pitanja u ranijoj kritici (v. N. Petković, Artikulacije pesme II, Sarajevo, 1972). Novica Petković (1976) `Slovenske pčele u Gračanici` Izabrani eseji, članci i razgovori Priredio Dragan Hamović Sačuvana Angelina Administrator ***** Van mreže Van mreže Poruke: 6361 Skender Kulenović (1910—1978) « Odgovor #2 poslato: Oktobar 02, 2011, 03:06:25 pm » ** ZVONKI DRAGULJI JEZIKA `Badava sve, bez boli bi tek život bio tužan`, veli mladi Skender Kulenović u svojim `Jesenskim vodama`, lirskoj prozi napisanoj godinu dana posle `Ocvalih primula`, buketa od pet soneta razbokorenih u adolescentskim godinama u travničkoj gimnaziji. Tu se već na neverovatno zreo način začeo veliki pesnik remboovske mladosti i siline. `U drugom gimnazije javila se u meni žlijezda pisanja`, ispoveda se Skender i dodaje, `da ne prestane nikad poslije`. Skender Kulenović je poeta vates i poeta doctus, u isti mah, pesnik nadahnuća i učenosti, prekognitivan i racionalan, a uza sve, evo, i po darovima koje sipa po nama živim pesnicima, poeta laureatus. U bitnom i obimnom eseju pod naslovom `Apsolutni Krajišnik Skender Kulenović` (1980), Radomir Konstantinović je eksplicitno i precizno postavio stvari na svoje mesto. Da — poezija uvek i nezaustavljivo crpi sokove iz fantazmagoričnih slika detinjstva. Svako naglašeno bežanje od zavičaja redovno vodi u pomodni osip jezika. Skender je to i te kako znao. Otuda njegova udivljenost ranim godinama života, prvim senzacijama i čudesima: I otac i mati jesu su važno Skenderovo žarište lirike. Naturalistički snažno, Skender kiti svoje pesme ruhom slikâ koje demistifikuju u šećer salivenu predstavu kućnog praga. U poemi `Na pravi sam ti put, majko, izišo`, bez zazora, istinito peva: `Pred svitanja,/ prigušiv dah i lampu,/ uz mrtvi sokak/ batrgav mu je korak osluškivala./ Pjanom,/ kundure mu ubljuvane odvezivala./ Stranca,/ pitomošću srne zalud ga je prodobrivala./ Voskom podova i mirisom mivene puti,/ svjetlinom odaja i grla,/ kajmakom na kahvi,/ cimetom jela i tijela,/ zalud ga je, zalud dočekivala:/ Sljepoočice nikad joj ne dirnu/ dlanovima dragosti, / već je istrga kliještima požude`. Istorijske turbulencije posle Prvog svetskog rata napravile su od Skenderove bogate porodice sirotinjsku raju: `Pijavica gladi/ tjemena nam je nesvjesticom sisala`. Skender je znao je da zavičajnost nosi arhetipski amblem univerzalnog, da nema lokalne reči, da svaka dotiče iskon, da takva reč doliva zvučnu boju tek podignutoj skeli pesme. Zato njegovo delo zrcali u ponornim strujama maternjeg jezika, u milinama korenske leksike, uvek otvoreno za novu koordinatu pogleda i uvida, a za nepatvoren i silan doživljaj. U jednom intervjuu, Skender veli: `Sve je moje iz Bosne... ovo što sada pišem takođe je vezano za Bosnu, za moj Petrovac, za moju Krajinu`. Čuvena poema `Stojanka majka Knežopoljka`, hipersenzibilna tvorevina napisana za jednu noć na Kozari, uz izlapelu baterijsku lampu, a pročitana narodu klonulom od stravične nesreće, sutradan, 21. avgusta 1942. godine na Paležu, već u prvom stihu donosi reč kakva se pre Skendera nije pojavila u srpskoj poeziji: `Svatri ste mi na sisi ćapćala... Joooj,/ tri goda srpska u mom vijeku,/ tri Obilića u mom mlijeku`. Glagol `ćapćati` idealan je primer poklapanja fonične i značenjske aure reči, zvučna slika koja ima inicijacijsku moć da prene i pokrene, da duh podoji i osvetli. Poema je ispisana čistom srpskom potkozarskom leksikom: vamilija umesto familija, rsak, a ne hrsak, uka od huka, ršum, a ne hršum, ambar od hambar, alapljivo spram halapljivo, i tako dalje. `Kao suza suzu, stih stiže stih, jedan pišem, drugi već šapćem`, priseća se Skender božanskog nadahnuća te čudesne noći, `pišem i Boga molim da se nastavi`. Majstor soneta raznovrsnog metra i stope, raskošno ozvučenih rimarijuma, Skender je izrana, prestar za svoje godine, tokom celog veka pokazivao umeće za prinčevsko gazdovanje ovom nepotrošivom formom. Široki rasponi tema i motiva čine svaki sonet malim romanom, lirskom pričom sa glavom i repom. U eseju `Pjesničko iskustvo`, Skender manifestno kaže: `Ja ne umijem da pišem prozu bez poezije. Neke svoje pjesme mogao sam napisati i kao pripovjetke, a neke pripovjetke i kao pjesme`. Možda se zato jedan njegov sonet i zove `Ponornica`, baš kao i sjajni, dosad čudom prećutkivan, roman, svojevremeno proglašen, a potom preko noći, lišen `Ninove nagrade`. I kad je misaon, Skenderov sonet je prošaran jarkom emocijom. A kad je naglašeno čulan, stih mu je stegnut snagom uma. U filozofskom kvintumu soneta `Baruh Benediktus de Spinoza brusač` zasjaju zvučne slike poput distiha: `Zvonki dragulj žudnje pod brusom slavuja/ I pčela žednica nektara i bruja`. Metapoetska mesta, na primer, u sonetu `Pjesma od dva ruba`, nedre moćnu predstavu o poeziji i beskraju: `Gle mojih stihova — stubovi betona,/ gle, dug ili kratak — kraj mu vasiona`. Skender je pesnik koji poseduje redak talenat za talenat, sposobnost za artikulaciju urođenog dara, ultrasvest o pesmi u činu nastajanja i, potom, zanat koji podrazumeva podvižničko bdenje i samodisciplinu. On se neprestano preispitivao i rvao sa preostalim značenjima jedne jedine reči, tražio joj kontekst gde će da legne kao dete u pelene, u slatki san. Skenderov kontakt sa rečima taktilne je prirode, neka vrsta vidovitog erosa. Znao je šta je `strnjika riječi` spram njene `zvjezdane mliječi`. Esej `Iz humusa (geneza jedne pjesme)`, o ojkačkoj pevaniji u starom kozarskom kolu na Paležu na kojem se pesnik našao nakon dvadeset pet godina, predstavlja najblistavije trenutke Skenderovog, u svim pravcima razmahanog, dara. Neviđene slike zemaljskog raja u vekovnoj `visoko zavitlanoj pjesmi koju pri predahu jednih odmah produžuju drugi`! Tu se jezik uposlio i poistovetio sa čudom koje prikazuje pa se ne zna ko je kome pastorak: `Kud tijelo, tud nek i jezik — bobu bob, popu pop, kolovođe u sirovom distihu, počnu da grizu kruške ispod ženskih košulja i da ismijavaju prisustvo ženskih gaća, a udovice, pa s njima i djevojke, ne ostaju im dužne, odgovore im za mjeru sirovije, kobilom i kobiljim repom, te nastane raspusno natpjevavanje`. Tako Skender, kao svaki veliki pesnik — čisto i jasno, bez puritanskog sablažnjavanja. U poemi `Pokrivanje kuće`, neka mi bude dopušteno, na dva mesta sam ugradio po rečenicu iz toga Skenderovog eseja koji je, dalo se odmah videti, čista poezija. To su sad u mojoj poemi ovi stihovi: `A pjesnik na Paležu onomad reče:/ Nekoliko djevojaka sučelice kolovođama, zapjevima sa usamljenog pletiva,/ sa jastuka nesanice,/ sa bistrog perila,/ prožmaraju kolo mutnim ljubavnim trepetom`. Zatim: `A pjesnik sa Paleža kaže:/ Pokreti se kližu/ kao na zejtinu u zglobovima,/ nadlaktice se traže i nalaze sa dojkama,/ djevojke i mlade udovice/ zaostaju lijevom nogom/ pa se kao tobož stoga iskošavaju/ muškarcima iza sebe — / kao da im se podmještaju.` U poemi `Pismo preko mora`, jednoj od sedam, iz ciklusa `Pisma Jove Stanivuka`, Skender se laća i deseteračkog narodnog dvostiha: `Što me nisi, orlovačo goro, /uzgojila da ti budem or`o... Oj , zekuljo, slobodna ti paša,/ da je tvoje varenike čaša`. A onda: `O, sunčeva iz talasâ zvijezdo,/ da sam vjetar pa da jezdim jezdom`. Mag jezika, Skender je rašljar-otkrivalac lekovitih zdenaca u rudači narodne leksike, u kojima bridi sačuvana reč, ona koja će živnuti ceo poetski habitus i dati mu zamajac za nove dosege. Skender vešto uobručuje reč u `rasprs grla`, cedi i pirka do usijanja — da zablista poput dijamanta. To se naročito očituje u sjajnoj poemi `Ševa`. Tu je reč `vruća rana`, `rasprh perja`, tu jezik klija, kipi, rađa... KC