PUTOPIS JEDNOG MAČKA - Hiro Arikava Izdavač: BOOKA strana:243 Pismo:latinica Povez:mek Format:20cm Godina izdanja:2023 Moćna priča o prijateljstvu i ljubavi, kako između ljudi i njihovih ljubimaca, tako i prema onima koji su tu za nas kada nam je najteže. Roman Hiro Arikave, prividne jednostavnosti, prožet fenomenalnim opisima japanskih krajolika, studija je dobrote i izbora da, uprkos neminovnim gubicima u životu, budemo zahvalni na trenucima sreće koje smo imali. Nana je Satoruov mačak jednako koliko je i Satoru Nanin čovek. Međutim, Satoru mora da pronađe novi dom za mačka i njih dvojica kreću na put, obilaze Satoruove stare prijatelje u nadi da će neki od njih primiti Nanu. Dok putuju Japanom u srebrnom kombiju, kroz prekrasne krajolike i godišnja doba, Satoruova prošlost i prijateljstva koja su ga oblikovala polako se otkrivaju, kao i razlog zašto više ne može da zadrži Nanu. Instant međunarodni i indi bestseler, Putopis jednog mačka očarao je čitaoce širom sveta. Varljivo jednostavne proze, ispripovedana s retkom nežnošću i humorom, Nanina priča je priča o dobroti, odanosti, hrabrosti i zahvalnosti, koja pokazuje kako gestovi ljubavi, mali i veliki, mogu promeniti naše živote. Putopis jednog mačka japanske autorke Hiro Arikave, knjiga je koja zahteva par disklejmera. Naime, putovanje Satorua i njegovog mačka Nane koji obilaze Satoruove prijatelje u potrazi za novim domom za Nanu, naizmenično je pripovedano u trećem licu i naracijom samog mačka. Na svakom koraku, sa svakim prijateljstvom koje se otkriva, čitaocima postaje jasno da je Satoru vesela i pažljiva osoba, koja životne izazove prevazilazi bez gorčine, ljubomore ili samosažaljenja. Budući da veliki deo knjige na veoma duhovit način pripoveda mačak, moglo bi se pomisliti da je uglavnom neozbiljna i naivna, ali u njenom središtu je nešto duboko i neverovatno moćno – priča o prijateljstvu i ljubavi, kako između ljudi i njihovih ljubimaca, tako i prema onima koji su tu za nas kada nam je najteže. Ovo je takođe zadivljujuća i izuzetno promišljena priča o neminovnim gubicima – svi smo nekad nekog izgubili u životu – i biranju da, uprkos tuzi, budemo zahvalni na trenucima sreće koje su nam ti ljudi pružili. Roman prividne jednostavnosti, prožet fenomenalnim opisima japanskih krajolika, zapravo je studija dobrote i završava se na tako prekrasan, pun ljubavi i srceparajući način da vas neće biti stid da plačete. A plakaćete. Stoga, pripremite maramice. K.D.S.2.3.

DETALJNIJE Božić, jedan od najvećih hrišćanskih praznika, je dan rođenja Hristovog, dan praštanja, darivanja i ljubavi. U Srbiji čvrsto vezan za snežnu zimu, Božić je praznik kućne topline, porodice i zajedničkih uspomena. No, ta je priča samo delom idlilična, u nju se upleće motiv ljudske nevolje, njenim junacima uskraćeno je sve ono što čini lepotu Božića. Sudbine ovih junaka podsećaju nas da uvek budemo zahvalniji, saosećajniji i brižniji jedni prema drugima. Junaci Sremčevih i Nušićevih komičnih priča nam ukazuju na sve one vrline i mane jednog sasvim običnog čoveka koji zna biti u malim stvarima veliki, a u velikim stvarima mali čovek. Stankovićeva sećanja uokvirena su arhetipskim božićnim prizorom njegove rodne kuće i baba Zlate koja svoju ulogu domaćina prenosi na mladog Boru, uz sve one počasti onovremenog polozajničkog običaja. Nesreća i beznađe kao da dosežu dno u pričama Veljka Milićevića, Milutina Uskokovića, Janka Veselinovića, ipak na kraju sve obasjava čudesno i jarko božićno svetlo. Božić je nadahnuo najznačajnije srpske pisace pa su se tako najlepša dela srpske književnosti našla u ovoj antologiji. Sadržaj: Stevan Sremac — Božićna pečenica Branislav Nušić — Ministarsko prase Branislav Nušić — Svinjska njuška Branislav Nušić — Polaženik Branislav Nušić — „Gospođa Milhbrot” Ilija I. Vukićević — „Roždestvo tvoje...” Janko Veselinović — Božićnja radost Svetozar Ćorović — Prvi badnjak Svetozar Ćorović — Bogojavljenska noć Svetozar Ćorović — Na Novu godinu Borisav Stanković — Naš Božić Simo Matavulj — Prvi Božić na moru Simo Matavulj — Goba Mara Ivo Ćipiko — Na sami Badnjak Mileta Jakšić — Božitnji dan Veljko Milićević — Božićna priča Milutin Uskoković — Otac i sin Dragutin Ilić — Srpska Božićna legenda Vojislav J. Ilić Mlađi — Sveštenikova Drama Jovan Dučić — Moj otac Lazar Komarčić — Zlatna Kostadinka Jovan Protić — Božić Pavle Marković Adamov — Božić Milorad Popović Šapčanin— Monah Đenadije Manojlo Đorđević Prizrenac — Polažajnik Anđelko Krstić — Njihov Božić Ivan Ivanić — Badnje veče na mrtvoj straži Andra Gavrilović — Stari trubač Rastko Petrović — Snegovi na domovima snegovi u planinama Božić u dušama Miloš Crnjanski — Beograd u snegu Milorad Pavić — Vino i hleb Nikola Malović — Božićna priča Format: A5 Broj strana: 494 Pismo: Ćirilica Povez: Broš Godina izdanja: 2018

Autor: Eric van Lustbader Broj strana: 640 Pismo: latinica Povez: tvrd Format: 14x20 Roman o Nikoli Lajniru, neprevaziđenom majstoru ljubavi i smrti prepunjen erotike, akcije, zapleta, bogatije nego ijedna knjiga ovog žanra do sada objavljena. Nikola Lajnir, napola Englez, napola Orijentalac, vratio se u Japan, zemlju svog duhovnog života i srca. I baš tu, u toj zemlji gde je uvek nalazio mir i lepotu, on shvata da mu se život raspao; firma Tomkins industrija je u opasnosti, njegovo prijateljstvo s Tanzanom Nangijem doživljava veliko iskušenje, brak sa Justinom je u opasnost, jer posle smrti njegove male kćeri ništa više nije kao pre. Što je najgore, Nikola ne može da se oslanja na svoje magične izvore energije i moći. On shvata da je postao širo nindža - beli nindža. Na svim mestima, od političke arene Vašingtona do užurbanih ulica Tokija, njega proganjaju sumnje i strahovi koje ranije nije nikada upoznao. A za svo to vreme sledi ga neprijatelj - dorokusai, kome on kao da nije dorastao. Senka je pala na Mesečevu stazu, neprijatelj se uvukao u njegovu dušu. Da bi se oslobodio, Nikola mora da posegne za svojim najranijim poreklom i izvorima svoje moći. On mora da uđe u svet gde ludilo, nasilje i erotika zamračuju svetlost Mesečeve staze. Tek kada shvati istinu o svojoj prirodi i nasleđu koje ga opterećuju. Nikola će opet postati onaj stari i opet će naći put.

Autor: Erik van Lustbader Povez: tvrd Br. strana: 640 Format: 14x20 Roman o Nikoli Lajniru, neprevaziđenom majstoru ljubavi i smrti prepunjen erotike, akcije, zapleta, bogatije nego ijedna knjiga ovog žanra do sada objavljena. Nikola Lajnir, napola Englez, napola Orijentalac, vratio se u Japan, zemlju svog duhovnog života i srca. I baš tu, u toj zemlji gde je uvek nalazio mir i lepotu, on shvata da mu se život raspao; firma Tomkins industrija je u opasnosti, njegovo prijateljstvo s Tanzanom Nangijem doživljava veliko iskušenje, brak sa Justinom je u opasnost, jer posle smrti njegove male kćeri ništa više nije kao pre. Što je najgore, Nikola ne može da se oslanja na svoje magične izvore energije i moći. On shvata da je postao širo nindža – beli nindža. Na svim mestima, od političke arene Vašingtona do užurbanih ulica Tokija, njega proganjaju sumnje i strahovi koje ranije nije nikada upoznao. A za svo to vreme sledi ga neprijatelj – dorokusai, kome on kao da nije dorastao. Senka je pala na Mesečevu stazu, neprijatelj se uvukao u njegovu dušu. Da bi se oslobodio, Nikola mora da posegne za svojim najranijim poreklom i izvorima svoje moći. On mora da uđe u svet gde ludilo, nasilje i erotika zamračuju svetlost Mesečeve staze. Tek kada shvati istinu o svojoj prirodi i nasleđu koje ga opterećuju. Nikola će opet postati onaj stari i opet će naći put.

Antonio Gomes Rufo Bahova sobarica Autor: Antonio Gomes Rufo Izdavač: Laguna Beograd Godina izdanja: 2016 Broj strana: 522 Format: 21 x 13cm Povez: Meki povez Opis i stanje: Veoma dobro očuvana Nezaboravni portret služavke koja je, ne znajući to, postala prva žena novoga doba. Zgode ispripovedane ovde zbile su se u nemirnim godinama punim previranja koja su zadesila Evropu polovinom osamnaestog veka. Taj period obeležila su tri suštinski bitna događaja za istoriju sveta kakav danas poznajemo. U Engleskoj je otpočela industrijska revolucija. Francuski filozofi su u Enciklopediji izložili osnove ideala koji su u potonjim godinama doveli do prosvetiteljstva i Francuske revolucije. I naposletku, smrt Johana Sebastijana Baha, 1750. godine, podudarila se s početkom kraja starog načina gledanja na svet, i ubrzo su umetnički i estetički pokreti koji su pripadali baroku ustupili mesto novom obrascu poimanja umetnosti i života. Jednog snežnog dana te 1750. godine mala Madlena napustila je sirotište u Lajpcigu, u kojem je živela, da bi služila kao sobarica kod velikog muzičara Johana Sebastijana Baha. Devojka, zlatna, radoznala i željna učenja, postaje svetlo koje će praviti društvo geniju u poslednjoj godini njegovog života, ali će ubrzo upoznati stvarnost sveta u kojem nema mesta za nju. S upornošću kakvu daju samo beda i jaka volja, prkosiće okoštalim pravilima i tako postati, i ne znajući, prva žena novoga doba. Ovo je priča o njoj. 25.04.2024.

Autor:: Kristina Kaboni Žanrovi:: Drama, E-knjige Izdavač:: Laguna Godina izdanja:: 22. oktobar 2018. Broj strana: 392 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 13x20 cm Nezaboravna priča o jednoj pokidanoj vezi i dve devojke koje otkrivaju svoje korene amsterdamskih kanala, londonskih vrtova i toskanskih brežuljaka obraslih bujnim rastinjem. London, Sajam cveća u Čelsiju, najveća izložba cveća na svetu. Iris Donati je presrećna ispod lukova prepunih ruža: među cvećem se oseća kao kod kuće. Kao kod prave kuće, koju nikad nije imala, pošto je od malena putovala s ocem po svetu. Kad se bude nagnula da bolje osmotri jedan cvetni aranžman, Iris će se zalediti. Pred njom su dva oka istovetna kao njena. I ista kestenjasta kosa. Isto lice. Devojka pred njom je ista ona. Zove se Viola. I ona voli cveće i njeni buketi su među najtraženijima u Londonu. Ceo Irisin svet se srušio u trenu.Ta devojka je njena sestra bliznakinja. Razdvojene su kao sasvim male i dvadeset godina nijedna od njih dve nija znala za postojanje one druge. Zašto? Iris i Viola moraju to da otkriju sada kada su ponovo zajedno. Rešenje tajne se krije u Italiji, u Volteri, gde su rođene. Među drvoredima čempresa i zelenih obronaka uzdiže se stara vila okružena nepreglednim vrtom. Porodica Donati tu živi već generacijama. I tu ih čeka Đulija Donati, njihova baka. Jedino ona može da im objasni zašto su razdvojene i pomogne im da pronađu pravi put kako bi ostvarile sudbinu koja im je namenjena. Iris i Viola ne znaju da u toj porodici parovi blizanaca već vekovima obezbeđuju opstanak vrta i imaju veliku moć: leče dušu. „Ako već niste čitali romane Kristine Kaboni, ova knjiga će za vas biti pravo otkrovenje.“ Corriere della Sera „Kada pročitate Vrt tajnog cveća nećete se nimalo iznenaditi što su romani Kristine Kaboni na vrhu italijanskih i stranih lista bestselera.“ Io Donna

Nova knjiga, necitana, nema posvete. Prijatelj Jermenin - Andrej Makin Izdavač: Laguna Godina izdanja: 2022 Broj strana: 159 Format: 20 cm Povez: Broširani U ovom književnom dragulju Andrej Makin otkriva nezaboravnu epizodu iz svoje rane mladosti. Trinaestogodišnji pripovedač živi u sirotištu u Sibiru u doba slabljenja sovjetskog režima. U školskom dvorištu brani Vardana, koji je zbog svoje prostodušnosti, zrelosti i krhkosti savršena meta siledžija. Ispratiće Vardana kući, u kvart poznat kao „Đavolov kraj“, u kojem žive nekadašnji zatvorenici, ostareli pustolovi, zalutali beskućnici koji su „u čitavoj svojoj biografiji imali samo geografiju svojih lutanja“. Tamo ga dočekuje mala i neupadljiva kolonija Jermena, koje spaja zajednička sudbina: nastanili su se u tom kraju u nadi da će dočekati oslobođenje iz zatvora svojih bližnjih, optuženih za antisovjetsku zaveru i separatizam. Iz tog miljea se izdvajaju upečatljivi likovi: Vardanova majka Šamiram, njegova sestra Đulizar za kojom mnogi čeznu, lepa poput kavkaske princeze, i stari mudrac Sarven. Narator postaje zaštitnik mladom Jermeninu Vardanu, koji pati od smrtonosne bolesti. I sam narator će se naći u velikoj neprilici, tokom epizode kopanja tunela zarad dečje igre, za koju su režimski ljudi posumnjali da predstavlja pomoć pokušaju bekstva iz zatvora. U svetlosti dvostruke čežnje – Jermena za njihovom rodnom zemljom i pripovedača za prijateljem iz mladosti – ovaj roman odzvanja snagom velikog klasika. Andrej Makin, član Francuske akademije, rođen je u Krasnojarsku u Sibiru 1957. godine. Krajem osamdesetih nastanjuje se u Francuskoj. Autor je veoma značajnog i mnogo puta nagrađivanog književnog opusa: dobitnik je Gonkurove nagrade, Gonkurove nagrade gimnazijalaca i Nagrade Mediči za roman Francusko zaveštanje 1995, Velike nagrade RTL – Lire za Muziku jednog života 2001, dodeljeno mu je priznanje „Princ Pjer od Monaka“ za celokupno delo 2005, potom je 2013. dobio i nagradu „Kazanova“ za roman Voljena žena, a 2014. i Svetsku nagradu „Čino del Duka“ takođe za celokupno stvaralaštvo. Nekoliko dela objavio je i pod pseudonimom Gabrijel Osmond.

Stanje: Kao Novo - Nekorišćeno Naslov: Samoubistvo Autor: Mark Aldanov Prevodilac: Dejan Mihailović Izdavač: Laguna Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 13x20 cm Broj strana: 656 _____ Istorijska saga o propasti stare Evrope i carske Rusije. Remek-delo Marka Aldanova, jednog od najvećih ruskih pisaca istorijskih romana, do pre nekoliko decenija malo poznato u Rusiji, uzbudljiva je panorama prilika u Rusiji i Evropi početkom XX veka. Rasvetljavajući sudbine pojedinaca, klasa, naroda pa i čitave protekle epohe roman raspliće niti koje dovode do izbijanja Prvog svetskog rata i odgovornosti velikih sila koje su zbog pukog prestiža gurnule svet u globalnu kataklizmu. U romanu se mešaju zbivanja u Rusiji i evropskim prestonicima, svuda gde se okupljaju anarhosocijalisti svih boja i narodnosti u kojima verno i živo svoje istorijske uloge igraju Lenjin, Staljin, nemački car Vilhelm II, Franja Josif, Musolini, Ajnštajn i mnogi drugi istorijski i izmišljeni likovi s početka XX veka. Majstor psihološkog portretisanja, erudita i poznavalac epohe o kojoj piše, neumorni istraživač istorijske građe koju uspešno i nenametljivo utkiva u romaneskno tkivo, Aldanov za junake svog romana uzima bračni par Lastočkin, idealiste i predstavnike mladog industrijskog kapitala u Rusiji, zastupnike ideje pravednog i ustavnog društva, i ukidanja carskog samodržavlja. Oni idealizuju potencijale i perspektive Rusije na pragu XX veka, pomažu i podržavaju sve snažniji revolucionarni pokret u zemlji i inostranstvu, precenjujući njegove ciljeve i potencijale, pa će posle sloma carizma i dolaska boljševika na vlast podeliti sudbinu i stare Evrope i carske Rusije. „Imao sam čast da u više navrata predložim kandidaturu znamenitog ruskog pisca Marka Aldanova za Nobelovu nagradu.“ Ivan Bunjin „Aldanov piše blistavim stilom, a njegova erudicija je prosto čudovišna, on je Tolstoj XX veka.“ Ivan Solonevič „Lastočkini na svoj način trijumfuju nad istorijom jer je njihova ljubav jača od svega i jer, najzad, ljubav pobeđuje smrt.“ Georgij Adamovič

Odlično Gjuro Szabo: Stari Zagreb Predgovor, bilješke i tumačenja: Franjo Buntak Glavni i odgovorni urednik: Drago Zdunić Kolor fotografije: Milan Babić, Tošo Dabac, Vilko Zuber, Milan Pavić Crno bijele fotografije: Zdenko Strižić, Tošo Dabac, Muzej grada Zagreba Izdavači: Spektar, Znanje, Zagreb Jugoslavija Tisak: ČGP DELO 1971. Ljubljana Godina izdavanja: 1971 Mjesto izdavanja: Ljubljana Format: 17×24 cm Broj stranica: 224+64 Ljudske naseobine na širem zagrebačkom području postoje već u praistoriji. U pećini Veternici na jugozapadnim obroncima Medvednice, koja je paleolitskim lovcima služila kao sklonište ili boravište, pronađeno je kameno oruđe i oružje, kao i ostaci ognjišta čovekovih predaka koji su bili savremenici krapinskog pračoveka. Starost ostataka je datirana na oko 40.000 godina.[5] Tragovi života ljudi su pronađeni i u dolini reke Save, gde je pronađeno bronzano oruđe i grobovi kulture polja sa urnama, nazvane prema načinu sahranjivanja pokojnika. Antika Za vreme Rimskog carstva na području Zagreba, tačnije na mestu današnjeg sela Šćitarjeva u blizini Velike Gorice nalazila se Andautonija, starorimsko naselje i opština. Na mestu Andautonije se pre rimskog nalazilo ilirsko naselje. Andautonija se nalazila na desnoj obali reke Save na mestu gde je rimski put Siscija—Petovio (Sisak—Ptuj) prelazila reku. Arheološkim iskopavanjima otkriveni su bedemi, nekropole, termalni kompleks s vodovodom, kanalizacijom i sistemom za zagrevanje prostorija, tragovi luke i predmeti iz svakodnevnog života stanovnika. Andautonija gubi na značenju u razdoblju od 4. do 7. veka za vreme velikih seoba naroda. Srednji vek Kontinuirana istorija grada Zagreba može se pratiti od 1094. kada je ugarski kralj Ladislav I osnovao Zagrebačku biskupiju na Kaptolu.[6][7][8] Godine 1134, izdata je pismena povelja u kojoj se pominju osnivač biskupije kralj Ladislav, prvi zagrebački biskup sa sveštenstvom. Ta je povelja prvi pismeni trag o Zagrebačkoj biskupiji. Godine 1217, dovršena je i posvećena stolna crkva, koja je teško stradala pri najezdi Tatara 1242. godine.[9] Preživelo stanovništvo potražilo je spas u šumama Medvednice. Nakon odlaska Tatara deo stanovništva se vratio na viši breg koji je od susednog biskupskog naselja bio odeljen potokom Medveščakom. Ugarski kralj Bela IV, koji se i sam povlačio pred Tatarima, u znak zahvalnosti za sigurno utočište dodelio je novom naselju — Gradecu — i njegovim stanovnicima povelju kojom im je priznao znatne samoupravne povlastice u unutrašnjem uređenju, sudstvu i privrednom životu. Gradec je tako postao slobodna kraljevska varoš izuzeta od banske i županske vlasti i direktno podređena kralju.[6][7][8] Procenjuje se da je Zagreb tada imao približno 1.000 stanovnika. Novi vek Zagreb 1689. godine Gornji grad Zagreba Zagreb se prvi put spominje kao glavni grad Hrvatske 1557. godine.[6][7] Tokom 17. i 18. veka katastrofalni požari više puta su uništavali naselje. S postupnom gradnjom kuća od opeka vremenom je ograničena razorna moć čestih velikih požara. Isusovci su 1664. godine u Zagrebu osnovali prvu štampariju.[8] Godine 1669, osnovan je Zagrebački univerzitet.[7] Tada je kralj Leopold I poveljom Kraljevskoj akademiji potvrdio pravo univerziteta. U međuvremenu su 1667. godine izbili teški i krvavi sukobi u podgrađu i na mostu preko potoka Medveščaka koji je delio dva naselja. Između suparničkih varoških i kaptolskih stanovnika često je dolazilo do sporova, nesuglasica i sukoba, najčešće zbog prava lokalnog trgovanja, koji su kočili jači razvoj Zagreba u političko i privredno središte. Sukobi su se, međutim, vremenom stišali. Godine 1742, u Zagrebu je bilo 560 kuća sa 5.600 stanovnika. Dvadeset i pet godina kasnije, 1767. Kraljevsko veće je odredilo Varaždin za svoje privremeno sedište. No, nakon velikog požara u Varaždinu 1776. godine u kojem je uništena i zgrada Kraljevskog veća, u Zagreb su se trajno preselile visoke upravne, sudske i školske ustanove, kao i znatan deo plemstva.[6][7] 19. vek Početkom 19. veka u Zagrebu je živelo 7.706 stanovnika i taj broj je bio u stalnom porastu. Godine 1834, preuređenjem stare Gradske većnice Zagreb je dobio prvo stalno pozorište[6], a 1847. u Hrvatskom saboru, hrvatski jezik je proglašen službenim čime je zamenio dotadašnji službeni jezik — latinski. Revolucionarne 1848. godine Zagreb je, kao i ostatak Evrope, bio jedno od poprišta burnih političkih događaja. Središnji gradski trg je iste godine preimenovan u Jelačićev trg. Carskim patentom 7. septembra 1850. spojeni su dotadašnji delovi Zagreba u jedinstveno naselje,[6] čime su se stvorili uslovi za ubrzan razvoj modernog srednjoevropskog grada. To je bilo doba velike gradnje, u kojem je izraslo novo urbano središte, Donji grad. Za to vreme na Trnju i Trešnjevci su nastajala neplanski građena naselja siromašnih slojeva građana, dok se na severnim šumovitim brežuljcima gradio rezidencijalni deo grada. Godine 1862, kroz grad je prošla prva železnička pruga.[6] Pruga je izgrađena kao južni krak pruge Beč—Ljubljana—Trst i spajala je Zidani Most preko Zagreba sa Siskom.[8] Sledeće godine u rad je puštena gradska plinara. 1866. u Zagrebu je osnovana Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti (JAZU), današnja Hrvatska akademija znanosti i umjetnosti (HAZU). Iste godine na središnjem gradskom trgu postavljen je spomenik banu Jelačiću i dovršena je pravoslavna crkva na Trgu Petra Preradovića. Godine 1867, izgrađena je zagrebačka sinagoga, a 1874. Zagreb je dobio moderan univerzitet. Godine 1874. je uvedena javna plinska rasveta, a 1878. je počeo da radi javni gradski vodovod.[6] 9. novembra Godine 1880, Zagreb je zadesio snažan zemljotres u kojem su oštećene mnoge zgrade, ali bez većih ljudskih žrtava.[10][11] Usled oštećenja nastalih u zemljotresu, otpočela je obnova stolne crkve na Kaptolu i zagrebačka katedrala je dobila današnji izgled.[9] Prva telefonska linija u Zagrebu je proradila 1881, a od 1886. se uvodi javni telefonski saobraćaj. Zagreb dobija tramvaj 1891. godine,[6] a godinu kasnije izgrađena je glavna zgrada železničke stanice — Državni kolodvor — koju je projektovao glavni inženjer ugarskih državnih železnica Ferenc Faf (mađ. Ferenz Pfaff). Godine 1895, nikla je nova zgrada Hrvatskog narodnog kazališta. Zgrada Banskih dvora iz 1809. godine Ulaz na groblje Mirogoj izgrađeno 1876. godine Trg bana Jelačića 1880. godine sa spomenikom banu Jelačiću iz 1866. godine Zgrada JAZU, danas HAZU iz 1880. godine Novi neogotički tornjevi zagrebačke katedrale izgrađeni 1880—1902. Zgrada glavne železničke stanice iz 1892. godine 20. vek Pešačka zona u Ilici „Mamutica“ u Novom Zagrebu, po zapremini najveća zgrada u Zagrebu i Hrvatskoj, i jedna od najvećih zgrada u Evropi, sagrađena 1974. godine Zgrada Kockica na Prisavlju, izgrađena 1968. godine Na prelazu u 20. vek u Zagrebu je živelo 61.002 stanovnika. Nastavljeno je veliko proširivanje grada i gradskih sadržaja u kojem centar grada dobija današnji izgled. Grad se širi na istok prema Peščenici i na zapad prema Črnomercu. Prva dva stalna bioskopa u Zagrebu otvorena su 1906. godine. Iduće godine je u rad puštena prva javna elektrana, pa počinje izgradnja električne mreže i prvih kućnih priključaka. Kasno uvođenje električne energije u Zagreb pripisuje se ugovoru između Gradskog poglavarstva i plinare koja je imala koncesije na javnu plinsku rasvetu. Takođe, iste godine osnovana je i biblioteka namenjena građanstvu i koja čini jezgro današnjih Gradskih knjižnica. Električni tramvaj je zamenio tramvaj na konjsku vuču 1910. godine. Pred kraj Prvog svetskog rata i u prvim godinama nakon njega otvoreno je više fakulteta i visokih škola, među ostalima i Medicinski fakultet (1917), Poljoprivredno-šumarski fakultet (1919), Veterinarski fakultet (1924) i dr. 1921. godine u Zagrebu je prvi puta popisano više od 100.000 stanovnika, tačnije 108.674. Nakon rata na potezu između železničke pruge i reke Save grade se radnička naselja, dok se na nižim obroncima Medvednice dovršava gradnja rezidencijalne četvrti. Do 1931. godine stanovništvo Zagreba je poraslo za 70%, što je ujedno i najveći demografski skok u istoriji grada. Godine 1926, u Zagrebu je počela raditi prva radio-stanica — Radio Zagreb. Radio Zagreb je bio jedna od prvih radio-stanica u Evropi i prva radio-stanica u ovom delu Evrope.[12] 1929. Zagreb postaje sedište novoosnovane Savske banovine, a od koje će 1939. spajanjem sa Primorskom banovinom i delovima Zetske, Vrbaske, Drinske i Dunavske banovine nastati Banovina Hrvatska. Godine 1926. dovršen je hotel Milinov, današnji Dubrovnik, a otvoren je i veliki stambeni blok u istočnom delu Donjeg grada, najveći u Zagrebu do gradnje velikih stambenih zgrada u Novom Zagrebu. Dana 10. aprila 1941. u Zagrebu je proglašena Nezavisna Država Hrvatska (NDH). Iste godine je srušena zagrebačka sinagoga. Dana 8. maja 1945. godine Zagreb je oslobođen. Bogovićeva ulica Nakon rata započinje još jedan ciklus gradnje i industrijalizacije grada, koji za to vreme kontinuirano demografski raste. Zagreb ujedno postaje i administrativno središte, prvo NR, a potom i SR Hrvatske. Godine 1950, Zagreb je i upravno-teritorijalno proširen. Gradu su pripojena mnoga dotadašnja mala samostalna naselja: Podsused, Stenjevec, Vrapče, Špansko, Mlinovi, Gračani, Šestine, Remete, Markuševec. Zagreb se na desnu obalu Save počinje širiti od 1957. godine kada počinje izgradnja prvih velikih stambenih četvrti, najpre Savskog Gaja i Zapruđa.[8] Na prostoru gde je 1953. popisano samo 2.000 stanovnika niknuo je novi deo grada u kojem danas živi više od 100.000 stanovnika. U industrijskoj zoni na Žitnjaku iste godine počinje izgradnja postrojenja Organsko-kemijske industrije (OKI). 1964. godine Zagreb je pogodila najveća prirodna katastrofa u njegovoj istoriji.[6][8] Potkraj oktobra nabujale vode Save izlile su se iz rečnog korita i poplavile približno 60 km² uže teritorije grada. Da bi se izbegle opasnosti od novih poplava, 1971. godine je dovršen sistem novih savskih nasipa i odvodni kanal Sava—Odra—Sava. Iste godine u jesen, Zagreb je za vreme Hrvatskog proleća bio poprište studentskih demonstracija. Nakon sloma pokreta početkom decembra vodeći hrvatski političari su dali ostavke i povukli se iz političkog i javnog života, mnogi učesnici pokreta i studentske vođe bili su uhapšeni, a rad Matice hrvatske je zabranjen. Događanja iz te godine dovela su do toga da je 1974. godine donesen novi jugoslovenski Ustav u kojem su ispunjeni neki od zahteva pokreta. Godine 1975, otvoren je hotel „Interkontinental“, prvi hotel visoke kategorije u Zagrebu. Sledeće godine dovršena je najveća i tada najviša poslovna zgrada u Zagrebu, popularno nazvana Zagrepčanka. Za potrebe Univerzijade održane 1987. godine izgrađeno je ili obnovljeno mnoštvo sportskih objekata. Otvoreni su, prošireni ili izgrađeni i mnogi drugi objekti i prostori — muzej Mimara, Omladinski centar, Fakultet ekonomskih znanosti, hotel Dubrovnik, nova zgrada autobuske stanice, tj. „Autobusni kolodvor“. Uređeni su Trg bana Jelačića kao i fasade mnogih zgrada u Donjem gradu. Dana 11. jula iste godine u Zagrebu je simbolično obeleženo rođenje petmilijarditog stanovnika Zemlje. U Zagrebu je 8. oktobra 1991, tri meseca nakon Brionske deklaracije, stupila na snagu ustavna odredba Hrvatskog sabora iz meseca juna iste godine, o samostalnosti Hrvatske, sa Zagrebom kao glavnim gradom. Toj odluci je dan ranije prethodilo bombardovanje Banskih dvora za koje je optuženo Jugoslovensko ratno vazduhoplovstvo.[6] Tokom leta 1991. u Zagrebu je bilo sporadične pucnjave oko kasarne JNA „Maršal Tito“, ali intenzivnih borbi nije bilo pa je grad pošteđen razaranja. Nakon potpisivanja Sarajevskog primirja 3. januara 1992. godine, postignut je dogovor o povlačenju JNA, čije su se jedinice povukle tokom istog meseca. U maju 1995. Zagreb je bio meta raketnog napada u kojem je poginulo 6 civila, a ranjeno ih je najmanje 175.[6] Nakon što su Hrvatsku kao samostalnu zemlju priznale mnoge države, u Zagrebu se počinju otvarati ambasade od kojih je prvu otvorila SR Nemačka. Uvođenjem nove teritorijalne organizacije u Republici Hrvatskoj formirano je 20 županija i Grad Zagreb, takođe sa statusom županije. U Zagrebu se nalazi i sedište susedne Zagrebačke županije. Zgrada Hrvatskog državnog arhiva iz 1913. godine Trg burze 1930-ih godina Zgrada Hrvatske narodne banke Oblakoder Zagrepčanka iz 1976. godine (do 2005. najviša zgrada u Zagrebu) Zgrada Hrvatske radiotelevizije iz 1984. godine Zgrada Nacionalne i sveučilišne knjižnice iz 1995. godine Stanovništvo Raniji popisi Politika Privreda Kultura

Reka između - Ngugi va Tiongo nova Godina izdanja:: 2018. Broj strana: 208 Format: 14.5x20.5 cm Mladi Vaijaki rano se izdvojio kao neobična pojava u svom selu: još je bio dečkić kad su ljudi prepoznali njegove posebne osobine i sposobnosti. Vaijaki živi u ambijentu podela i nadmetanja: njegovo selo u stalnom je suparništvu sa susednim selom, od kojeg ga deli reka. Iako nije kadar da u celosti sagleda ulogu vođe, koju mu je predskazao otac, Vaijaki polako uviđa da je njegovo poslanje, u osnovi, da obezbedi školovanje svoj deci iz oba sela. Ubrzo će postati toliko zaokupljen tim ciljem da će zanemariti druge potrebe zajednice u kojoj živi, pa tako i nastojanje da se vrati vlasništvo nad zemljom koju su prigrabili kolonizatori. Za to vreme, seljani kuju zaveru i stvaraju tajnu organizaciju poznatu pod nazivom Kjama, čiji će glavni cilj, pa i jedini, biti da se očuva čistota plemenskog identiteta. Vaijaki je stekao neprijatelje... Jedan od najznačajnijih literarnih glasova afričke književnosti, kenijski pisac Ngugi va Tiongo, potvrđuje staru istinu umetnosti: velika dela prevazilaze granice. Pred čitaocima je neponovljivo iskustvo – uživanje u snažnom književnom talentu pisca koji dolazi iz nama malo poznate kulture. „Osećajan roman o pripadniku naroda Kikuju u melting potu, koji na trenutke doseže sjaj suštinske jednostavnosti.” – Guardian „Poseduje retke prednosti: suzdržanost, inteligenciju i osećajnost.” – Times Literary Supplement

Koliko li je generacija Hindusa, koliko raznih rasa, klečalo u prašini pred Trimurtijem, pred tvojom božanskom Trojicom, o Elefanta? Koliko je vekova bilo potrebno slabim ljudskim rukama da iz tvojih kamenih grudi isklešu ovaj grad hramova i oblikuju tvoje džinovske idole? Ko to može da kaže? Mnogo je godina prošlo od kako sam te poslednji put videla, tvoj drevni, tajanstveni hram, i još uvek mi se neprestano vraćaju iste misli, ista pitanja, da uzdrmaju moj spokoj kao i prvog puta, a ja još uvek nemam nikakav odgovor na njih. Za nekoliko dana ćemo se ponovo videti. Još jednom ću pogledom pretraživati tvoje surovo obličje, razastrto preko tri ogromna lica od granita, i ponovo ću se osetiti nemoćnom da prodrem u tajnu tvog postojanja. Ta tajna je dospela u sigurne ruke tri veka pre našeg. Ne hvali se uzalud stari portugalski istoričar Don Dijego de Kuta kako su „veliki četvrtasti kamenovi, pričvršćeni nad lukom hrama sa upadljivim natpisom, iščupani i poslati kao poklon kralju Dom Huanu III, tokom vremena tajanstveno nestali…“ i dalje dodaje da je „blizu ovog velikog hrama stajao još jedan, a malo dalje i treći, najlepši od svih, neverovatnih razmera i bogatstva materijala upotrebljenih za gradnju. Sve te hramove i pećine su izgradili kraljevi Kanade, (?) od kojih je najznačajniji bio Bonazur, i na te „bastione Satane“ su naši (portugalski) vojnici navaljivali takvom žestinom, da za nekoliko godina od njih nije ostao ni kamen na kamenu…“ A kao najgore od svega, nisu ostavili nikakve natpise koji bi mogli da ukažu na bilo kakav trag. Zahvaljujući fanatizmu portugalskih vojnika, hronologija pećinskih hramova Indije mora zauvek ostati zagonetka za arheologe, počevši od brahmana koji kažu da je Elefanta stara 374.000 godina, pa zaključno sa Fergusonom, koji pokušava da dokaže kako je isklesana tek u dvanaestom veku naše ere. Kad god se čovek obrati istoriji, sve što može da pronađe su mnoštvo pretpostavki i mrak koji ih okružuje. Pa opet, Garipuri se pominje još u epu Mahabharata, koji je napisan, prema Kolbruku i Vilsonu, mnogo pre vladavine Kira Persijskog. U drugoj drevnoj legendi se, opet, kaže da su hram Trimurtija na Elefanti sagradili sinovi Pandua, koji su učestvovali u ratu između Sunčeve i Mesečeve dinastije i, budući da su pripadali ovoj drugoj, bili zbačeni na kraju rata. Radžputi, koji su daleki potomci prve dinastije, još uvek pevaju o toj pobedi; ali čak ni u njihovim epskim pesmama nema ničeg pouzdanog. Vekovi su prošli i prolaziće i dalje, a drevna tajna će ostati zauvek izgubljena u kamenim grudima pećine, ostavši bez pisanog traga. Prevodilac: Dušan D. Stojanović Broj strana: 320 Pismo: Latinica Godina izdanja: 2021 Povez: Tvrd Format: 14 X 21 cm

Dušan Miklja: New York, Beograd Format: 13x20 Broj strana: 217 Izdavač: Laguna, 2012 Knjiga je kao nova. Priča o tri mlade devojke – Jeleni, Katarini i Mariji – događa se u Njujorku i Beogradu u dramatičnim godinama kada su mladi ljudi sa naših prostora nalazili utočište u svetu. Mada su sve tri devojke iz Beograda, iz istog kraja čak, prvi put se sreću u Njujorku, gde se bore za svoje mesto pod suncem i za malo sreće. Svaka od njih ima svoju priču, setnu i melanholičnu, ali povremeno i vedru i izuzetno duhovitu, i te priče se stiču u živopisan i uzbudljiv kolaž o starom i novom svetu i zamršenim i neočekivanim putevima na kojima se – kao lišće streseno vetrom – sučeljavaju pojedinačne sudbine. One su, više nego i u jednom drugom proznom delu iste tematike, verodostojni predstavnici i tumači nove srpske urbane generacije, koja ima dovoljno znanja, samopouzdanja i borbenosti da se – uprkos tmurnom vremenu i svakodnevnim neprilikama i ništa manje naglašenoj sopstvenoj osećajnosti – ne prepusti samo cmizdrenju i očajanju. U tom smislu se – kažemo to bez žaljenja i izvinjavanja – u velikoj meri razlikuje od stereotipnog i često nakaznog prikazivanja naših ljudi u svetu. Priče mladih devojaka se međusobno ukrštaju i prepliću kao i priče o gradovima: jednome u kome žive i drugom iz koga potiču. Veći deo romana je u formi dijaloga, koji najviše pristaje uzrastu devojaka, ali i scenariju po kome – poglavito u Njujorku i manjim delom u Beogradu – Nikita Milivojević snima svoj prvi igrani film.

Autor: Dušan Miklja Povez: broširan Br. strana: 220 Format: 13x20 Priča o tri mlade devojke – Jeleni, Katarini i Mariji – događa se u Njujorku i Beogradu u dramatičnim godinama kada su mladi ljudi sa naših prostora nalazili utočište u svetu. Mada su sve tri devojke iz Beograda, iz istog kraja čak, prvi put se sreću u Njujorku, gde se bore za svoje mesto pod suncem i za malo sreće. Svaka od njih ima svoju priču, setnu i melanholičnu, ali povremeno i vedru i izuzetno duhovitu, i te priče se stiču u živopisan i uzbudljiv kolaž o starom i novom svetu i zamršenim i neočekivanim putevima na kojima se – kao lišće streseno vetrom – sučeljavaju pojedinačne sudbine. One su, više nego i u jednom drugom proznom delu iste tematike, verodostojni predstavnici i tumači nove srpske urbane generacije, koja ima dovoljno znanja, samopouzdanja i borbenosti da se – uprkos tmurnom vremenu i svakodnevnim neprilikama i ništa manje naglašenoj sopstvenoj osećajnosti – ne prepusti samo cmizdrenju i očajanju. U tom smislu se – kažemo to bez žaljenja i izvinjavanja – u velikoj meri razlikuje od stereotipnog i često nakaznog prikazivanja naših ljudi u svetu. Priče mladih devojaka se međusobno ukrštaju i prepliću kao i priče o gradovima: jednome u kome žive i drugom iz koga potiču. Veći deo romana je u formi dijaloga, koji najviše pristaje uzrastu devojaka, ali i scenariju po kome – poglavito u Njujorku i manjim delom u Beogradu – Nikita Milivojević snima svoj prvi igrani film.

DETALJNIJE Emilo Belić započinje svoju knjigu tj. biografiju o vojvodi Stepi Stepanoviću poreklom, detinjstvom i školovanjem i uvodi nas neposredno u period školovanja i rane vojničke službe prikazujući nam ličnost vojvodinu i kroz svedočenja savremenika, oficira, podređenih i nadređenih. Autor se posebno posvetio ratovima za nezavisnost, srpsko-bugarskom ratu i ratovima za ujedinjenje 1912, 1913. i 1914-1918. godine . Koristio se i izvodima iz dnevnika o srpsko-turskom ratu Stepe Stepanovića: U beleškama ovoga dnevnika sav je vojvoda Stepa, onakav kakav je bio onda u 1885. godini i kakav je ostao do svoje smrti. Od nesebičnog patriotizma do svesnog i slepog izvršioca naređenja pa ma ga to i života koštalo. Ko samo malo pažljivo pročita ovaj dnevnik i unese se u dušu čoveka koji ga je pisao, odmah će uočiti sve dobre strane karaktera toga vojnika do srži kostijui toga dobrog i pitomog čoveka koji se brine za svoje ljude brigom koja premaša samo službenu brigu. Na prvom mestu jasno se uočava iskrenost kojom je pisano, zatim otvorenost i bezobzirnost koja nije svojstvena svakom mladom čoveku — a on je bio onda kada je pisao taj dnevnik svega 29 godina star. Veliki dar zapažanja, kritičarski duh i „spravedljivost“ njegova jasno se ističu, a isto tako kako ume da optužuje, ume iskreno da prizna svoje greške. Ni truna zavisti i pakosti, naprotiv, on se ljuti što neki oficiri, koji bi mogli, nisu hteli da pomognu da se oružje u koje narod toliko veruje „podrži“, jer to je od njih patriotizam zahtevao. Najzad, iz dnevnika se vidi sa koliko je poznavanja Vojvoda još onda cenio političke prilike kod nas i kako se gorko žalio što se i y vojsku unosi partizanstvo i protekcija. Format: A5 Broj Strana: 166 Pismo: Ćirilica Povez: Meki (Broš) Godina Izdanja: 2022

Detalji predmeta Stanje Polovno Stari Osijek Autor: Božo Plevnik STANJE: RABLJENO UVEZ: TVRDI FORMAT: 24X21 IZDAVAČ: L1 GODINA: 1987. STRANICA: 181 JEZIK: HRVATSKI Осијек С Википедије, слободне енциклопедије Пређи на навигацијуПређи на претрагу За другу употребу, погледајте страницу Осијек (Илиџа). „Осек” преусмерава овде. За друге употребе, погледајте Осек (вишезначна одредница). Осијек Osijek, Trg Ante Starčevića.jpg Трг Анте Старчевића у Осијеку Застава Застава Грб Грб Административни подаци Држава Хрватска Жупанија Осјечко-барањска Становништво Становништво ‍ — 2011. 84.104 — густина 497,66 ст./km2 Агломерација (2011.) 108.048 Географске карактеристике Координате 45°33′17″ СГШ; 18°41′44″ ИГДКоординате: 45°33′17″ СГШ; 18°41′44″ ИГД Временска зона UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST) Површина 169 km2 Осијек на мапи ХрватскеОсијекОсијек Осијек на мапи Хрватске Остали подаци Градоначелник Иван Вркић Поштански број 31000 Позивни број (+385) 31 Регистарска ознака OS Веб-сајт Службена презентација града Осијек (мађ. Eszék, нем. Esseg) је град у Хрватској и административно средиште Осјечко-барањске жупаније. Према резултатима пописа из 2011. у граду је живело 108.048 становника, а у самом насељу је живело 84.104 становника.[1] Смештен на подунавској равници на десној обали реке Драве 22 km од ушћа у Дунав. Осијек је највећи град у источном делу Хрватске и индустријско, управно, судско и финансијско седиште Славоније. Садржај 1 Територијална организација 2 Географски положај 3 Становништво 3.1 Попис 2011. 4 Историја 5 Срби у Осијеку 5.1 Други свјетски рат 6 Попис 1991. 7 Насељена места бивше општине Осијек, попис 1991. 8 Знаменитости 9 Познати Осјечани и Осјечанке 10 Партнерски градови 11 Види још 12 Референце 13 Литература 14 Спољашње везе 15 Литература Територијална организација До нове територијалне организације у Хрватској, постојала је велика предратна општина Осијек. Општина Осијек простирала се на површини од 659 km2, а на том подручју је према попису из 1991. године живело 165.253 становника, распоређених у 36 насељених места. После рата, општина Осијек је укинута. Формиран је Град Осијек (градско подручје) и општине: Антуновац, Владиславци, Вука, Ердут, Ернестиново, Чепин и Шодоловци. Географски положај Географски положај града: северна ширина 45° 32' источна ширина 18° 44' надморска висина 90 m површина града 169 km2 Просечна годишња температура је 11 °C: пролеће — 11 °C лето — 21 °C јесен — 11,8 °C зима — 0,2 °C Ваздух је прилично влажан, док током јесени и зиме има доста магле. Становништво Овај чланак садржи списак литературе (папирне изворе и/или веб-сајтове) коришћене за његову израду, али његови извори нису најјаснији зато што има премало извора који су унети у сам текст. Молимо вас да побољшате овај чланак тако што ћете додати још извора у сам текст (инлајн референци). Детаљније: Демографија Осијека Тренутно најстарији писани помен Срба у Осијеку је у писму посљедњег српског деспота Павла Бакића краљу Фердинанду, у којем он пише да је од осјечких Срба сазнао о правцу кретања Турака. То писмо се датира на 30. мај 1534. године. Јохан Вилхелм фон Таубе у књизи о Славонији и Сријему пише да је Горњи град насељен само католицима Нијемцима, а Доњи град пола православним а пола католичким Славонцима, Илирима. Он разликује Илире од Хрвата, који су тада кајкавци. Град "Осек" је 1885. године био у Даљском изборном срезу за Српски црквено-народни сабор у Карловцима, са својих 1776 православних душа.[2] Попис 2011. По попису становништва из 2011. године, Град Осијек је имао 108.048 становника, распоређених у 11 насељених места:[3] Бријест — 1.187 Бријешће — 1.318 Јосиповац — 4.101 Клиса — 324 Неметин — 139 Осијек — 84.104 Подравље — 357 Сарваш — 1.184 Тења — 7.376 Тврђавица — 578 Вишњевац — 6.680 Број становника по народности:[4] укупно: 108.048 Хрвати — 96.746 (89.54%) Срби — 6.751 (6.25%) Мађари — 979 (0.91%) Албанци — 437 (0.4%) Немци — 263 (0.24%) Словаци — 261 (0.24%) Бошњаци — 257 (0.24%) Македонци — 189 (0.17%) Црногорци — 155 (0.14%) Роми — 136 (0.13%) Словенци — 118 (0.11%) остали и непознато — 1.464 (1.36%) Историја Током раздобља римске власти на подручју данашњег Осијека постојао је римски град Мурса, у чијој се близини 351. године одиграла битка код Мурсе између цара Констанција II и узорпатора Магненција. Током средњег века, за време угарске власти, област око града Осијека припадала је старој Барањској жупанији, која је у то време обухватала и део подручја јужно од реке Драве, тако да Осијек никада није био у саставу Бановине Славоније. Ово подручје је потпало под турску власт у првој половини 16. века, а ослобођено је крајем 17. века. "Осјек" је проглашен слободним и краљевским градом дипломом, издатом 24. марта 1809. године. По тој дипломи у граду су три римокатоличке парохије и једна православна.[5] Осјечка народна читаоница почела је са радом 1862. године. Ђаковачки бискуп Јосип Штросмајер је крајем те године приложио читаоници 1000 ф.[6] Лазар Томановић је био у Осијеку 1883. године и записао је да тада има 17.000 становника. Град је леп, главни у Славонији и по предивној синагоги би се рекло да је највише Јевреја, по говору на улици, да је највише Немаца, а и мађарски се говорио више него српски. Тада су Јевреји, Мађари и Немци у Срему говорили српским, а у Хрватској и Славонији немачким и мађарским језиком.[7] Осек (екавски) је 1905. године био слободан краљевски град, насељен после изгона Турака око краја 17. века, за време цара аустријског Фердинанда. У Осијеку постоји 1820. године III Латинска школа. Град има 1905. године 24.930 становника, у 2.960 домова. Има те године ПТТ комуникације, две жељезничке станице, две паробродске станице, 15 лекара, пет апотека и три болнице. Ту је једна реална гимназија и с њом спојена виша трговачка школа, једна краљевска мушка учитељска школа и једна виша девојачка школа.[8] У Осијеку је у то време постојала и Државна осморазредна гимназија тј. Велика, на којој су се школовани и многи млади Србе, из средина где није било потпуне гимназије. Шећерана у Осијеку је отворена 1906. године. Срби у Осијеку Писани документи из 16. века помињу у западном Срему присуство великог броја Срба. Они се налазе и у граду Осијеку, измешани са прво Угарима (Мађарима), а потом Турцима. Хрвати се готово ни не помињу на том простору, него се само среће спорадично појам "католик". Српски војвода Павле Бакић пише 1534. године цару Фердинанду, шта су његовом човеку - изасланику "рекли неки Срби у Осијеку". Пигафета члан аустријског посланства, које је ишло 1567. године у Цариград, ради мировног споразума између две државе, описао је у повратку, то путовање: "Из Сотина дођоше у Осијек, у ком су становници Угри, а има и нешто Срба". А 1572. године други непознати путописац, у пратњи аустријског посланика Давида Угнада, који је ишао такође у Цариград, води белешке. Враћајући се из Цариграда, помиње Осијек као: "град насељен од Турака и Срба". Путописац турски Евлија Челебија описује Осијек 1579. године. Између осталог каже за "султанову" (Сулејманову) џамију у Осијеку, да је пре била црква. Катастарски попис из исте године помиње ту пет турских махала, са око 300 муслиманских кућа, док је хришћанских око 20 кућа.[9] У једном документу из 1708. године, туже се осјечки Срби против тамошњих језуита. Ови насиљем покушавају да поунијате осјечке православце, који немају ту свог владику. Њихов старешина одговара вишим властима, на "жалбе Срба грчкога закона", и на другом месту их назива (погрдно) "Власима".[10] Српска школа у Осијеку помиње се 1716. године (у Доњој вароши). Њен први познати учитељ био је 1726. године поп Никола Михајловић, за којим следи низ учитељских познатих имена. Тада је постојала мала дрвена православна црква, а у порти се сачувао гроб из 1726. године. И у осјечкој тврђави је постојала тада православна капела, при којој се последња литургија одслужила 27. априла 1763. године. Са оправком касарне иста је била порушена.[11] Казаматска православна капела посвећена Св. Георгију је 1848. године од стране Мађара била претворена у магацин. Ту су се одвијале црквене службе и 1863. године.[6] Посланик на Црквено-народном сабору био је 1744. године Манојло Фотовић из Осека. Из средине 18. века сачувана је књига Трговачког братства осјечког, које су чинили трговци Срби и Грци - "искључиво православци". Трговачки цех је тада казнио глобом и затварањем радње трговца Георгија Јовановића, због кршења цеховских правила. Марко Аксентијевић из Осијека је сачувао печет Карађорђев из 1813. године, из времена када је ту вожд избегао. Епископ епархије Пакрачке био је 1843—1864. године Јосиф Крагујевић родом из Осијека. Замонашио се у манастиру Раковцу у Србији 1828. године, па 1838. године је постао титуларни архимандрит хоповски, да би 1842. године био генерални викар далматинске епархије и догодине њен владика.[12] Претплатник једне српске књиге био је 1794. године поред пароха, поп Аксентија Поповића и извесни Мирон Себишанин - "службеник" осјечке цркве. У Осијеку (Осеку - по српском) Атанасије Спајић је парох, а Срета Радосављевић ђакон 1820. године. По државном шематизму православног клира у Угарској из 1846. године град "Eszekinum" (Осијек по латинском) је имао 1911 православних душа. Православно парохијско звање је основано и црквене матрикуле се воде од 1762. године. Православна црква је сазидана у виду лађе 1750. године, посвећена је празнику Успенију Пресвете Богородице. По предању православци су намеравали да на "Параденплацу" подигну нову мању богородичину цркву, али су тек након интервенције војних власти, темељи било проширени - црква била већа. Темпло резбарен у барокном раскошном стилу је осликао иконописац Јанко Халкозовић из Новог Сада, око 1760. године.[13] Нови храм који је дуго грађен, освештао је митрополит Павле Ненадовић. Многе црквене утвари и мобилијар, попут "неба", донети су из Беча. На гробљу има капела грађена 1894. године у византијском стилу.[8] У месту је те 1846. године српска православна црква, а свештенство православно чине пароси Спиридон Сенић и Лазар Боји

Knjiga je necitana, kupljena nova i stajala u vitrini. Nema posvete. Jugo, uspon i pad najgoreg automobila u istoriji - Džejson Vujić Izdavač: Štrik Godina izdanja: 2014 Broj strana: 281 Format: 20 cm Povez: Broširani Sve što nikada niste pomislili da pitate o jugu, a što će vas nasmejati, šokirati, rastužiti. Briljantno svedočenje o jednom vremenu između kapitalizma i komunizma, o jednoj zemlji između Istoka i Zapada, o jednom čoveku koji je pokušao nemoguće – da uveze jugo u Ameriku, najveću i najsuroviju automobilsku silu na svetu. „Odmah ću reći: to je najbolja, najduhovitija i najtačnija „studija slučaja“, ali ne jednog automobila, nego jedne države, pa i više od toga – jedne, u isti mah, propale i neumrle ideje“, iz prikaza Gorčina Stojanoviča, Blic “Džejson Vujić je bio običan momak. Vodio je relativno anoniman život profesora savremene evropske i svetske istorije na Koledžu Bridžvoter u Virdžiniji i ne sanjajući da će zahvaljujući tri decenije starom automobilu postati zvezda. A onda je napisao knjigu o jugu. Knjiga Jugo, uspon i pad najgoreg automobila u istorji prati ulazak jednog malog automobila napravljenog u komunističkoj zemlji na tržište Reganove Amerike i govori o tome kako je jedan takav mali automobil imao veliki uticaj na američku psihu. Nabavili smo primerak knjige očekujući lagano štivo dušu dalo za duge vožnje metroom. Umesto toga dobili smo fascinantnu i brižljivo istraženu istoriju zabavniju od svih viceva o jugu zajedno.” Džejson Vujić je pisac i istoričar iz Fort Vorta u Teksasu koji se specijalizovao za novinske tekstove o popularnim temama i knjige za široku čitalačku publiku. Prikazi njegove prve knjige Jugo, uspon i pad najgoreg automobila u istoriji, objavljeni su u više od šezdeset internet i štampanih medija, u ključujući Ekonomist, Vol strit žurnal, Vašington post, Kar end drajver, Mader džouns, wired.com, slate.com, time.com i vanityfair.com. Knjiga se takođe našla na listi pet knjiga u kolumni „Hot Type” u časopisu Veniti fer u martu 2010, i izabrana je za „knjigu dana” na ekskluzivnom vebsajtu veryshortlist.com. Diplomirao je na Univerzitetu Vejk Forest, stekao zvanje mastera na Ričmondskom univerzitetu i odbranio doktorat iz istorije na Univerzitetu Blumington u Indijani. Nosilac je stipendija Rotari ambasadorijal i Fulbrajt, i držao je predavanja po pozivu na prestižnim institucijama kao što su Univerzitet Vašington i Li i Harvadska poslovna škola. Džejson Vujić je vanredni profesor savremene evropske istorije na koledžu Bridžvoter u Bridžvoteru u Virdžiniji. Ne poseduje jugo…

Autor: Stefani Majer Format: 14,5x23,5 Povez: tvrd Br. strana: 518 Samo naizgled obična devojka Bela Svon rastrgnuta je između osećanja prema dvojici najdražih muškaraca, nepomirljivih prirodnih neprijatelja i ne zna kako da spoji ne samo njih dvojicu, već i dva dela sebe. Još gore od toga, Bela je ponovo u životnoj opasnosti: njen stari osvetnički nastrojeni neprijatelj opet joj je za petama, a vremenom otkriva da su čak i misteriozna ubistva koja se dešavaju u obližnjem Sijetlu tesno povezana s njom. I Edvardov vampirski klan i Džejkobov čopor čine sve što mogu da je zaštite, no usred svih napetih zbivanja najzad postaje jasno da Bela ne može da zadrži uz sebe i Edvarda i Džejkoba, i zato je primorana da bira... Film “Sumrak” nastao je prema bestseleru Stefani Majer koji je postao kulturni fenomen sa velikim brojem poklonika širom sveta koji su željno čekali ekranizaciju. Knjiga “Sumrak ” (Evro-Giunti) je prvi deo serijala od četiri knjige koji je proveo ukupno 91 nedelju na prvom mestu liste besselera lista The New York Times Rediteljka Ketrin Hardvik oživljava svetski literarni fenomen postavljajući priču o strasnoj i neočekivanoj romansi izmedju jedne tinejdžerke i tajanstvenog neodoljivog vampira, na filmsko platno. Glavne uloge su poverene Kristen Stjuart i Robertu Patinsonu koji glume postmoderne Romea i Juliju u ovoj napetoj akcionoj avanturi sa malo natprirodnog. Film “Sumrak” je izazvao veliko interesovanje u svetu i napravio brojne rekorde. Film je do sada zaradio preko $181 miliona dolara a u njegovo snimanje uloženo je samo $37 miliona dolara. Brojne on line diskusije pratile su pojavljivanje filma a oficijalni sajt imao je preko 8 miliona poseta, više nego što bilo koji sajt ima tokom celog svog trajanja. Prvo pojavljivanje finalnog trejlera na sajtu MySpace za 48 sati videlo je 3.5 miliona posetilaca.

Vodopadi Srbije: enciklopedijsko - turistički vodič / Dragovan Stojadinović Sule Beograd 2018. Tvrd povez, bogato ilustrovano, veliki format (30 cm), 204 strane Knjiga je nekorišćena (nova). Ods1 Srbija nema velike vodopade, ali daleko od toga da oni nisu interesantni, brojni i da, budući da poseduju raskošnu lepotu, ne zaslužuju posebnu pažnju. Stoga se s pravom postavlja pitanje zašto se o njima pisalo samo uzgred i pojedinačno, zašto se njima nikada nije prilazilo na sveobuhvatan način. I ne znajući da ne postoji odgovor na ova pitanja, sasvim slučajno, tumarajući južnim Kučajem (2004. godine), u susretu sa čarobnom slikom vodopada Prskalo, došao sam na ideju da, safotoaparatom u ruci, krenem od vodopada do vodopada i tako sačinim jedinstven atlas vodopada u Srbiji. Od tada, ne znajući, takođe, ni koliko ih ima, ni gde se nalaze, počeo sam sve više da se interesujem i tragam za vodopadima po Srbiji. Pored oskudne literature, zahvaljujući lokalnom stanovništvu i Internetu, za osam godina, uz puno odricanja, napora i strpljenja, uspeo sam da ih, manje-više, sve pronađem, obiđem i fotografišem. Za to vreme, terenskim vozilom i planinareći, prešao sam na hiljade kilometara po kanjonima, bespućima i najnepristupačnijim mestima širom Srbije. Nadam se da moj trud nije bio uzaludan i da će građanima Srbije od sada biti mnogo lakše da osmisle jednodnevni izlet ili čitav vikend ukoliko su zaljubljenici u prirodu. Ovo je istovremeno i poziv turističkim organizacijama u Srbiji da razmisle o ovim potencijalima. Sadržaj: O KNJIZI I PUTU DO VODOPADA O VODOPADIMA UMESTO UPUSTVA ZA KORIŠĆENJE VODIČA ILI VEČNI PLES VODE I KAMENA VODOPADI SRBIJE Babatalski skok Barska reka Beli izvor Beljanički buk Blederija Burev Cetina Crkvine ili slap Kt-3 Crna reka Ćosića vodopad Damjanik Divlje stene Semegnjevo - Drugančica - Kotroman Duboka Duboki potok Dumbovac Šakotinac Đavolja crkva Gostilje Grkavac Gvozdačka vrela Ivanjica Jelašnica Jelovarnik Kanjon Brnjice Kanjon Dubrašnice Kanjon Izubre Kanjon Rače Kanjon Sušice Kanjon Tribuće Karaklija Kašajna Kazanđol Komarica Kopajkošare Semegnjevo - Drugančica - Kotroman Krupajsko vrelo Malo vrelo Mokranjske stene Osanica Panjica Paskovac Potpeć Povlenska reka Prskalo Ripaljka Ripivoda Semegnjevo - Drugančica - Kotrorna Siga Skakalo Skakavci Sopotnica Stanjinac Suvodol Šumeća Taorska vrela Veliki Skakavac Veliko vrelo (Lisine) Vrelo 365 Zabava Zagrađe VODOPADI STARE PLANINE Bukovački... ...Piljski gornji ...Piljski donji ...Grujin skok ...Vurnja ...Krmoljski ...Kurtulski ...Čunguljski ...Koljćin skok Bela Bislavac Bratkovica Crveni breg Ivkov vir Jarisor Krajinci Javor do Jotin garak Jovički kamen Kaluđerski skokovi Kopren Orlov kamen Propadla Vunija Razdolje Rosomački skok Slapovi Arbinja Terziski vodopadi Tri kladenca Tupavica Vodopadi Jelovice Vrla strana

Grafička oprema Pavle Bihaly. Nolitovo izdanje, Biblioteka istorija i ekonomija, iz 1936. godine. Stanje - antikvarno vrlo dobro. Autor: Kurt Kersten Izdavač: Nolit, Beograd Izdanje: prvo/first Godina: 1936 Uvez: meki s klapnom Format: 14x20 Stranica: 304 predratni NOLIT RETKO U PONUDI, pogotovo s omotom Petar[1] I Aleksejevič ili Petar Veliki (rus. Пётр I Алексеевич ili Пётр Великий; Moskva, 30. maj/9. jun 1672 — Sankt Peterburg, 28. januar/8. februar 1725) bio je ruski car i imperator koji je vladao od 27. aprila/7. maja 1682, pa sve do svoje smrti 1725. godine. Petar I Aleksejevič Peter der-Grosse 1838.jpg Petar Veliki (Pol Delaroš,1838) Datum rođenja 9. jun 1672. Mesto rođenja Moskva Rusko carstvo Datum smrti 8. februar 1725. (52 god.) Mesto smrti Sankt Peterburg Rusija Ruska Imperija Dinastija Romanov Otac Aleksej Mihailovič Majka Natalija Nariškina Supružnik Jevdokija Lopuhina, Katarina I Aleksejevna Potomstvo Aleksej Petrovič, Ana Petrovna, Jelisaveta I Petrovna, Natalija Petrovna, Grand Duke Pyotr Petrovich, Natàlia Maria Petrovna, Alexander Petrovich Period 7. maj 1682 — 8. februar 1725. Prethodnik Ivan V Aleksejevič, Fjodor III Aleksejevič Naslednik Katarina I Aleksejevna Potpis Peter the Great Signature.svg Imperial Monogram of Tsar Peter I `The Great` of Russia, Variant 2.svg Monogram Petra Velikog Na presto je došao nakon mnogih dvorskih intriga i zavera. U početku je vladao zajedno sa slabim i bolesnim polubratom, Ivanom V, koji je umro 1696. godine. Nakon Ivanove smrti, kad je postao car, nemilosrdno je ugušio bilo kakav tip otpora, pa čak i u sopstvenoj porodici.[2] Petar je vladao sam do 1724, a potom je vladao zajedno sa svojom ženom, Katarinom Aleksejevnom. Modernizovao je u to vreme prilično zaostalu feudalnu Rusiju na društvenom, političkom, vojnom i ekonomskom planu, a u isto vreme vodio je ekspanzionističku politiku, uglavnom ka zemljama koje su izlazile na more. U toku svoje vladavine, pretvorio je Rusiju u vodeću evropsku silu tog vremena.[2] Odbacio je titulu cara 1721. godine i zamenio je titulom imperatora. Detinjstvo Mladost Početak vladavine Uredi Godina 1695. bila je veoma značajna godina u Petrovom životu. Te godine Petar je počeo da vlada samostalno. Bilo mu je i te kako jasno da Rusija ne može stati u red velikih sila ako ne savlada svoju zaostalost, a da je savlada bilo je potrebno, u prvom redu, ostvariti izlaz na more[2] i raskinuti kulturnu i ekonomsku izolovanost, naročito od zemalja zapadne Evrope.[4] U to vreme Rusija je kontrolisala jedino izlaz na Belo more. Švedska je kontrolisala Baltičko more, a kontrolu nad Kaspijskim morem Petar je mogao dobiti jedino potiskivanjem Tatara iz zona oko mora. Zato je Petar bio prisiljen da zarati sa Tatarima na Krimu koji su u to doba bili turski vazali. Petrov glavni cilj je bio zauzimanje Azova, tadašnjeg turskog uporišta u Rusiji na reci Donu. U leto 1695. Petar je napao Azov, ali je napad bio odbijen. U novembru iste godine, Petar, poučen neuspehom, izgradio je u Voronježu malu flotu[4] čiju je komandu poverio Lefortu koji je u julu 1696. zauzeo Azov[2] čime je Rusija dobila izlaz na Azovsko i Crno more.[4] Put u Evropu i pobune strelaca Uredi Sofija Aleksejevna (1698), ulje na platnu (Ilja Rjepin, 1879) Da bi zadržao Azov, Petar je shvatio da mora da formira veliku flotu, za čiju izgradnju on nije raspolagao ni inženjerima ni tesarima, kao ni mornarima ni pomorskim oficirima. Odmah je poslao stotine bojara u Englesku, Holandiju i Italiju na obuku u pomorskim veštinama, navigaciji i brodogradnji.[4] Kad se raščulo da i sam car želi da putuje u inostranstvo, neke vođe kozaka kao i neki strelci skovali su plan da ga ubiju, međutim, Petar je otkrio na vreme zaveru i strahovito se obračunao sa zaverenicima. Stotine zaverenika je bilo odvučeno na Kremljinski trg gde su pogubljeni vešanjem ili odsecanjem glave.[2] Podstaknut divljenjem i radoznalošću prema zapadnjačkom načinu života i tehnologijama, Petar je 1697. krenuo na put po Evropi, u pratnji brojne delegacije savetnika (tzv. „Velika ambasada“). Želeo je da što bolje upozna običaje i zanate Zapada kako bi ih posle primenio u sopstvenoj zemlji. Putovao je inkognito kao Petar Mihajlovič,[2] iako je na dvorovima koje je posećivao njegov pravi identitet bio poznat i dobijao je tretman dostojan svog položaja. Radio je neko vreme kao drvodelja u brodogradilištima u Amsterdamu, a kasnije i u Engleskoj, nedaleko od Londona. U mestu Sardamu kod Amsterdama sačuvana je kuća u kojoj je on kao prost šiber živeo. Na kući je postavljena dvodelna spomen-ploča 1814. godine, a na jednoj je uklesano: Ništa velikom maleno nije.[5] Posetio je glavne gradove Nemačke i Austrije, razgovarao je sa britanskim kraljem Vilijamom III i upoznao se sa engleskim visokim društvom koje je ruskog cara smatralo nadasve nesvakidašnjom pojavom jer nikad nije ranije videlo jednog monarha kako puši i pije po krčmama sa mornarima.[2] Petar je ovo putovanje iskoristio da unajmi stotine tehničara i oficira stranaca koji je trebalo da svoja znanja stave u službu Ruske Imperije. Takođe je stekao velika znanja iz oblasti brodogradnje i kartografije. S druge strane, Petar je takođe želeo da pokuša da dobije pomoć i podršku evropskih vladara u borbi protiv moćnog Osmanskog carstva. Međutim, Petrove nade su se izjalovile; Francuska je bila tradicionalni saveznik turskog sultana, a Austrija je nastojala da održi mir na Istoku da bi vodila svoje ratove na Zapadu. Osim toga, Petar je izabrao prilično loš trenutak za svoju diplomatsku ofanzivu: Evropa je u to vreme više razmišljala o tome ko će naslediti španskog kralja bez naslednika Karlosa II nego o borbi protiv Osmanskog carstva. Njegova poseta je iznenada prekinuta 1698. godine, kada je zbog pobune strelaca prisiljen da prekine svoje putovanje po Evropi i da krene nazad u Rusiju, međutim, pobuna je bila lako ugušena čak i pre nego što se Petar vratio kući, te je Petar onda ostao neko vreme u Poljskoj gde se upoznao sa poljskim kraljem Avgustom II s kim je sklopio savez u predstojećem ratu protiv Švedske čiji je cilj bio da se Rusiji obezbedi izlazak na more. Prve reforme Uredi Petar Veliki, portret (Žan Mark Natije, 1717) Kad se vratio u Moskvu, prvo se obračunao sa pobunjenicima. „Strelci“ su, kao vojna formacija, raspušteni, a mnogi od njih su bili mučeni, zakopavani živi ili proterani u Sibir.[2] Sam Petar je učestvovao u mučenju svoje polusestre Sofije[2] koju je na kraju doživotno zatvorio u manastir. Takođe je okončao svoj neuspeli 17-godišnji brak. Naterao je Jevdokiju da se odrekne braka i da ode u manastir.[2] Carica je Petru rodila tri sina, a samo jedan, Aleksej Petrovič, preživeo je, koji je sa osam godina bio odvojen od svoje majke. Odnosi između oca i sina su svakim danom bili sve gori — Aleksej je odbijao svaku poslušnost caru, a Petar je skoro svakodnevno tukao svog sina.[2] Petrova poseta Zapadu uverila ga je da su mnogi evropski običaji bili napredniji od tradicionalnih ruskih. Petar je zato zapovedio svim svojim činovnicima i zvaničnicima da obriju brade i da nose odeću skrojenu po evropskoj modi.[2] Od toga su bili izuzeti samo sveštenici, zemljoradnici i kočijaši.[4] Bojarima je naredio da skrate svoje duge rukave i suknje kaftana, tradicionalne moskovske odeće tatarskog porekla. Na jednom prijemu koji je priredio po povratku iz inostranstva, isekao je makazama brade velikodostojnicima, bez obzira što je u Rusiji nošenje brade imalo i verski značaj i što je crkva branila brijanje brade.[4] Ovo nisu bile jedine promene koje je uneo u rusko društvo. Verovatno poučen sopstvenim iskustvom, smatrao je ugovorene brakove varvarskim običajem,[6] te je zabranio sklapanje brakova protiv volje budućih supružnika i proglasio je obaveznim da budući supružnici budu vereni najmanje šest nedelja tokom kojih bi mogli da se slobodno viđaju i bolje upoznaju.[2] Takođe je naredio svojim dvoranima da priređuju zabave po evropskim običajima, a žene iz viših staleža su morale da odlaze na društvene skupove, čime je prekinuta tradicionalna izolovanost u kojoj su do tada žene bile držane, a što je predstavljalo zaostatak primitivnih tatarskih običaja.[4] Izvršio je takođe i korenite promene u vojsci, prema zapadnim standardima. Plemstvu je nametnuo obaveznu službu državi bilo u administraciji bilo u vojsci, a vojnu hijerarhiju je uredio tako da su se unapređenja dobijala na osnovu zasluga, a ne porekla, tako da je svako ko je svojim delima zaslužio, mogao da dostigne visoke vojne činove.[2] Takođe je uveo obaveznu vojnu službu što mu je stvorilo vojsku od 300.000 stalnih vojnika i mornara zajedno sa rezervistima. Da bi mogao da izdržava toliku vojsku, morao je da takođe izvrši korenite promene u privredi i da industrijalizuje zemlju. Podigao je mnogo fabrika, brodogradilišta i radionica koje su imale privilegije i državne subvencije. Stvorio je takav ekonomski sistem u kome je sve bilo podređeno vladaru. Car je imao monopol nad primarnim proizvodima, kao što su katran i potaša, kao i kože i svila iz Sibira.[2] Radna snaga se obezbeđivala tako što je trgovcima i vlasnicima fabrika i rudnika bilo dozvoljeno da kupuju cela sela sa sve njihovim stanovnicima koji su morali da rade na imanjima svojih gospodara. Crkva je takođe pretrpela promene. Patrijarh je bio zamenjen Svetim sinodom koji je bio pod direktnom carevom kontrolom.[2] Petar je 1699. napustio tradicionalni ruski kalendar u kom je godina počinjala 1. septembra i prihvatio je julijanski kalendar gde godina počinje 1. januara. Stvaranje Ruske Imperije Poslednje godine Smrt i naslednici Ličnost i karakter Petra Velikog Uredi Nemilosrdna borba između Petrove majke i Sofije, kao i stalna teskoba i neizvesnost kojoj je bio podvrgnut odmalena, učinili su da Petar postane prilično neuravnotežena osoba veoma osvetoljubivog karaktera,[2] nemilosrdan i veoma autoritativan. Imao je napade besa koji, u sprezi sa čestim opijanjima koja je praktikovao sa svojim drugovima od njega su pravili veoma opasnog po bilo koga ko mu se našao u blizini, bilo da je bio plemić ili sluga.[2] Katarina Aleksejevna, koju je Petar 1724. godine krunisao i proglasio caricom Rusije, bila je jedina osoba koja je mogla da se nosi sa carevim užasnim napadima besa.[2] S druge strane, odnosi sa sinom iz prvog braka, Aleksejem, bili su oduvek izuzetno zategnuti. Promene koje je izvršio Petar u ruskoj državi izazvale su veliki otpor među plemićima,[10] pristalicama starog poretka kojima se pridružio i jedan deo sveštenstva. Oni su svoje nade polagali u mladog carevića Alekseja, koga su vaspitavali sveštenici i koji je potpao pod uticaj protivnika svog oca. I sam Aleksej je priželjkivao očevu smrt i na kraju je postao čak i izdajnik — pobegao je u Austriju i pokušao da pridobije Karla VI Habzburškog da mu pomogne da svrgne oca sa prestola.[10] Petar ga je vratio u Rusiju, bacio u tamnicu i dugo mučio pre nego što ga je osudio na smrt, 1718. godine. Aleksejeve pristalice su takođe bile mučene najstrašnijim mukama, od kojih se nisu spasle ni kaluđerice manastira gde je bila zatvorena Evdoksija, Aleksejeva majka,[2] a i njoj je suđeno pod lažnim optužbama za neverstvo. Petar se potpuno razlikovao od svojih prethodnika — bio je jednostavan u držanju i odevanju i nije voleo paradne ceremonije.[10] Raniji ruski vladari su se pojavljivali u javnosti samo za vreme svečanosti, u zlatotkanim odorama i u crkvama, međutim, Petar se često šetao ulicama prestonice kao običan građanin u skromnom odelu. Bio je veoma krupan (visok skoro dva metra), i veoma snažan, posedovao je neverovatnu radnu energiju i polet, međutim, takođe je bio i brutalan, svirep, razvratan. Bio je dalekovidni političar, sposoban diplomata i odličan vojskovođa. Krajnje radoznalog duha, svoju politiku sprovodio je energično i nemilosrdno, imajući stalno pred očima snažnu i modernu Rusiju.[10] Titula Porodično stablo Potomstvo Reference Literatura Preporučena literatura avangarda avant-garde book cover covers

Silver Bowls from the Late Middle Ages in Serbia Средњовековни накит и предмети и драгоцености рађени за потребе цркве и духовног живота чине основу сачуваног старог српског златарства. У оквиру свих великих прегледа, публикација и изложби посвећених овој теми, сребрне чаше су увек налазиле своје место као примери сусрета различитих уметничких утицаја и мотива. Студија посвећена искључиво сребрним чашама позног средњег века у Србији настала је из потребе да се јасније издвоји и нагласи ова драгоцена целина, као сачувани сегмент профаног златарства на нашем тлу. Њихова специфична форма плиће зделице кружног пресека проистекла је из античких киликса и фијала. У античким временима, пре свега у периоду римске доминације на подручју данашње Србије, развијена је систематична експлоатација рудника сребра, које је обрађивано и коришћено како за ковање новца тако и за израду луксузних употребних предмета. Са даљњим усавршавањем рударства у средњем веку српска држава је створила основу за снажан економски напредак, развој производње и трговине сребром, у којој су живу улогу играли трговци са јадранског Приморја, понајвише Дубровчани. Од племенитих метала најцењеније и највише тражено било је тзв. гламско сребро, које је у себи садржало одређен проценат злата. Оно се у великој мери експлоатисало у највећем руднику средњовековне Србије, једном од највећих на Балкану оног времена, великом трговачком центру читаве регије, чувеном Новом Брду на Косову. Исти рударски центри били су и жива средишта занатске производње где су пристизали и радили како домаћи тако и страни мајстори. Средњовековни владари, богата српска властела, имућни трговци наручивали су и куповали чаше од сребра, којима се наздрављало и из којих се испијало вино у нарочитим приликама и свечаностима. Али ова њихова основна функција није била и најважнија: скупоцене чаше представљале су слику статуса, меру личног богатства, предмет даровања у јавном и приватном животу. Натписи који су сачувани на неким чашама, како оним из XIV тако и оним потоњим из XVI, XVII века, обично су помињали име власника и јасну намену чаше да се из ње пије у славу и уз помоћ Божију. Нажалост, број сачуваних чаша од племенитих метала из времена највећег успона српске државе сасвим је мали. Подаци и документи о депозитима драгоцености средњовековних великаша, које су склањане у Дубровник, сведоче о постојању великог броја округлих сребрних чаша. Депоноване су и склањане на сигурна места као залог за преживљавање несигурне будућности. Подаци из архива, као и сачувани примерци чаша и у Србији и ван ње, дозвољавају нам да претпоставимо величину њихове продукције у XIV и XV веку. Чаше од сребра представљале су мали универзум уметничких стилова, мотива и симбола – од складних античких форми, мотива винове лозе, Дионисових пантера, хришћанских јелена и птица, преко готичких розета, застрашујућих звери и митских бића средњовековља – до виртуозних орнамената, бескрајних лозица и геометријских арабески. У вековима и историјским околностима које никако нису постајале лакше, променљиви уметнички квалитети нису сваку чашу учинили непроцењивом, али је сваку чашу сребро учинило драгоценом. Отоманска освајања и потпуно другачије животне околности учинили су их скромнијим, мање личним а више посветним и декоративним. Користиле су се за различите потребе, њима се подизала слава светитељу, заштитнику храма и породице, поклањале су се црквама и манастирима у спомен и за душу драгих особа, коришћене су за разне потребе у свакодневици људи. Њихов пун живот, по нашем мишљењу, престао је онога тренутка када су изгубиле функцију чаше и постале само декоративно сећање на њих. Велики број чаша на овој изложби први пут ће бити представљен нашој јавности. Надамо се да ће понуђено истраживање бити од користи свима који ће се упустити у даљње изучавање чаша од сребра, како ових публикованих тако и оних чије ћемо постојање засигурно тек открити. ✰Izdavač: Muzej primenjene umetnosti, 2010. ✰Povez: kartonski sa klapnama, 269 strana, tiraž 600 ✰Nepodvlačena, nema posvetu, bogato ilustrovana, na kvalitetnom sjajnom papiru, veliki format (29cm.), malo uvijena, bez pratećeg CD-a, težina 1250 grama **

O VOJNOJ VEŠTINI 1 i 2 grupa autora, Vojnoizdavački zavod Vojno Delo , Beograd 1960, zbornik članaka, Tvrd povez , format 20x14 , 2 knjige, latinica , preko 1400 strana (711 + 713 strana ) Ocuvane dosta dobro za ovu starost i obim , kao na slici , bez vecih ostecenja jedna korica pozadi malo iskrzana , pozutele sa strane deo sadržaja: Teoretska razmatranja o osnovnim faktorima oružane borbe i ratne veštine Osnovni faktori rata i njihova uloga O borbenoj primeni RBH sredstava Obmanjivanje u ratu O pokretljivosti u savremenim uslovima Novo korišćenje nuklearne energije-Pavle Savić O upotrebi artiljerije Uloga ratne mornarice,zadaci i osnovni vidici dejstva Zadaci vojne psihologije Snabdevanje u savremenom ratu Mogućnosti zaštite stanovništva u uslovima nuklearnog rata Protivatomska tzaštita pomorskih baza Nemački sistem okupacije u Sloveniji 1941 Vođeni projektili Pogledi velikih sila na upotrebu taktičkog vazduhoplovstva Atomsko bombardovanje ciljeva taktičkog značaja Strategija i fortifilkacija i brojni drugi vojni i istorijski članci sa temom Drugog svetskog rata knjiga II Uloga ratnih iskustavau izgradnji teorije ratne veštine-Veljko Kadijević Ratni potencijal Vazdušni desanti-mogućnost i perspektive Problemi izviđanja u savremenim uslovima Maskiranje u savremenim uslovima O nekim merama ABH obezbeđenja trupa u borbi Torpedni čamci u uslovima atomskog rata Savremena mehanizacija kopnene vojske Manevar taktičke avijacije Voda i namirnice u savremenom ratu Uticaj atomskog dejstva na dužinu i strukturu artpripreme ABH odbrana aerodroma Pravni položaj ratnih zarobljenika O protivvazdušnoj odbrani trupa sa malih visina Evakuacija vazduhoplova sa mesta prinudnog sledanaj Dejstva na brdsko-planinskom zemljištu Neki problemi sadejstv lakih pomorskih snaga i avijacije Vojničke veštine i navike Značaj pravilnog određivanja uloge oklopnih jedinica i brojni drugi vojni i istorijski članci sa temom Drugog svetskog rata Vojno delo Beograd 1960 vojna vestina , vojna istorija , strucne knjige iz vojne istorije i teorije , vojska , drugi svetski rat , avijacija , oklopne jedinice , o vojnoj vestini , vojna taktika , artiljerija ŠIF427

Autor: Erik Van Lustbader Izdavač: Dečje novine Broj strana: 639 Pismo: Latinica Povez: Tvrd Format: 22 cm Roman o Nikoli Lajniru, neprevaziđenom majstoru ljubavi i smrti prepunjen erotike, akcije, zapleta, bogatije nego ijedna knjiga ovog žanra do sada objavljena. Nikola Lajnir, napola Englez, napola Orijentalac, vratio se u Japan, zemlju svog duhovnog života i srca. I baš tu, u toj zemlji gde je uvek nalazio mir i lepotu, on shvata da mu se život raspao; firma Tomkins industrija je u opasnosti, njegovo prijateljstvo s Tanzanom Nangijem doživljava veliko iskušenje, brak sa Justinom je u opasnost, jer posle smrti njegove male kćeri ništa više nije kao pre. Što je najgore, Nikola ne može da se oslanja na svoje magične izvore energije i moći. On shvata da je postao širo nindža - beli nindža. Na svim mestima, od političke arene Vašingtona do užurbanih ulica Tokija, njega proganjaju sumnje i strahovi koje ranije nije nikada upoznao. A za svo to vreme sledi ga neprijatelj - dorokusai, kome on kao da nije dorastao. Senka je pala na Mesečevu stazu, neprijatelj se uvukao u njegovu dušu. Da bi se oslobodio, Nikola mora da posegne za svojim najranijim poreklom i izvorima svoje moći. On mora da uđe u svet gde ludilo, nasilje i erotika zamračuju svetlost Mesečeve staze. Tek kada shvati istinu o svojoj prirodi i nasleđu koje ga opterećuju. Nikola će opet postati onaj stari i opet će naći put. Tvrd povez sa zaštitnim koricama. Zaštitne korice cepnute pri vrhu, u dužini oko 1cm (prikazano na slici). Knjiga je vrlo dobro očuvana.

Knjiga je potpuno nova, necitana, kao iz knjizare. Prevodiočeva verenica - Žoao Reiš Izdavač: Magnus Godina izdanja: 2021 Broj strana: 122 Format: 20 cm Povez: Broširani Nad papirima rasutim u velikom metežu vidim kovertu sa svojim imenom, već sam bio zaboravio na nju, da, pristigla je juče, od Valida, mog izdavača, tog krvopije, šta li hoće taj krmak kada me poziva u svoju kancelariju, otići ću tamo popodne, čak ni šešir nemam da se dostojno predstavim, nosim stari kišobran a on to možda ni ne primećuje, taj pacov retko obraća pažnju na takve stvari, tip i dalje živi u prošlom veku, ima bankarski račun pun do krova, njegova čekovna knjižica ima listova koliko i Biblija, ali štedi koliko može, kladim se da ni ne ruča samo da bi uštedeo, taj debeli stršljen morao bi bolje da mi plaća, smatra sebe velikim gospodinom jer ima pola tuceta dobrih knjiga, na kraju krajeva, šta mi preostaje nego da odem, nije to mnogo posla, mnogo mi duguju, ali malo plaćaju, dođavola sa svim tim, dođe mi da pocepam pismo; sve u svemu, znam da ću otići tamo. Ovo je prvi roman portugalskog pisca mlađe generacije Žoaoa Reiša (1985), koji je autor lično preveo na engleski. Kao beba, sa svega šest meseci života, doživeo je saobraćajni udes i tom prilikom zadobio povrede glave, što mu je, u mnogome odredilo karijeru. Radeći u mladosti svakojake poslove kako bi preživeo, pronašao je deo svog bića u hevi-metal muzici a prevodilački posao mu konačno omogućava da stekne dovoljno veštine i iskustva kako bi se i sam oprobao u pisanju. Među svojim uzorima, Reiš ističe Dostojevskog, Beketa i Tomasa Bernharda. U ovoj knjizi možete pronaći svakog od njih.

Potpuno novo, nečitano, kao iz knjižare. Vaspitavamo decu, vaspitavamo sebe - Naomi Aldort Izdavač: Eduka Godina izdanja: 2014 Broj strana: 231 Format: 22 cm Povez: Broširani ВАСПИТАВАМО ДЕЦУ, ВАСПИТАВАМО СЕБЕ Наоми Алдорт Стара је истина да подучавање мало вреди, уколико подучавајући некога не подучавамо и себе саме. Сходно томе, књига Наоми Алдорт, заснована на богатом искуству предавача, саветника, родитеља троје деце – полази од праксом потврђеног уверења да одгајајући децу, одгајамо и себе. Једна од свакако животно најодговорнијих улога јесте улога родитеља, која се, по мишљењу ове успешне терапеуткиње, најбоље остварује у садејству љубави и поштовања према детету, разумевању његових расположења, осећања и размишљања и умећа комуникације с њим. Тако се полазно поглавље „Промена парадигме“ заснива на уверењу да треба делити живот са дететом чија дела не произлазе из страха него из радости и љубави. На љубави, као најважнијем родитељском осећању, и основној смерници у васпитању, заснована су и сва наредна поглавља. Осећање љубави је кључно полазиште у свим поступцима, ситуацијама и смишљеним играма које ова ауторка препоручује како би се у детету развила и неговала здрава, емоционална, самостална, самопоуздана личност. Да би се то заиста и остварило, ауторка прецизно описује, представља и објашњава животне ситуације у којима је неопходно: волети другог, али и неговати љубав према себи; ослободити се страха од недовољно љубави, али и страха од губитка контроле; задржати доследност и разумети понашање детета; разликовати своје потребе и потребе детета; спречити „психологију жртве“ и решавати проблем агресивности… Наоми Алдорт је међународно призната ауторка књига о васпитању деце. Поред тема везаних за васпитање беба, деце предшколског узраста и тинејџера, Наоми Алдорт се бави и различитим аспектима родитељства и емоционалним потребама родитеља.Њена упутства не иду у правцу налажења мирних начина да се контролише дете, већ у правцу налажења начина васпитања без употребе механизама контроле; она говоре о родитељској способности деловања из љубави, о томе како треба радити на томе да деца буду успешна и дају све од себе својом вољом, а не да би од старијих добила одобравање.Њени чланци и саветодавне колумне могу да се пронађу у издањима широм света, укључујући Mothering Magazine (САД), The Journal of Attachment Parenting International, McGraw Hillov универзитетски уџбеник, Byron Child (Аустралија), Natural Parenting (Аустралија), The Mother (Велика Британија), Hand in Hand (САД), Life Learning Magazine (Канада), Taking Children Seriously (Велика Британија), Gentle Spirit, и други. Њени чланци преведени су на немачки, хебрејски, јапански, шпански и холандски језик.

Hiljadugodišnja istorija bajkovite crkve Arača u,nekorištene. Autor:Janoš Vajda. Izdavač:Torda 2007. Format:21cm x 15cm. Broj Strana: strane,ilustrovana,mek povez. Usred Banata, u sirotištu, napuštena crkva Puszta nosi zastavu mađarske svesti Mađara Turde, turske Beče i Beodre, ali sjajna zvezda Tokom ovih vekova očuha, hram Araka mogao je samo videti svoju tužnu sudbinu. Gledao je bezbožnike koji su nosili svoje kamenje, cigle, ali Bog nije dopustio njegovo potpuno uništenje, bdeo je nad njegovim hramom. Hrišćanski ugarski kraljevi smatrali su hrišćanske crkve važnim, koje su održavane radi jačanja hrišćanske vere. U slavno doba naših velikih kraljeva, crkva Araka je proglasila hrišćansku veru među Mađarima koji žive ovde u ovom regionu. Bilo bi dobro da su današnji mađarski „kraljevi“ toliko važni za Pustinjsku crkvu Mađara koji ovde žive, koja zrači porukom naših prethodnika da smo ovde u ovom regionu hiljadu godina, moramo ostati ovde, ostaju u našoj mađarskoj emocionalnoj hrišćanskoj veri.prošlost sa sadašnjošću u čijim zidovima nova generacija ulazi u staru veru i moramo učiniti sve što možemo da ostanemo ovde sa nama. Crkva divljine je nasleđe koje nas obavezuje da volimo svoju domovinu, da poštujemo istorijsku prošlost i da čuvamo tradicije našeg naroda. Crkva Puszta u Aracu je nosilac zastave, simbol i svetlost očiju sve manjih Mađara ovde, o čemu se mora brinuti za buduće generacije. Naše reči pomoći moraju čuti oni koji su za to kompetentni, jer ako to ne učinimo, nestaćemo zajedno sa ovom regijom zajedno sa crkvom Puszta. Na mestu gde stoji crkva Puszta, KSI. od svog osnivanja početkom 16. veka. Sve do okupacije sredinom 19. veka, delovala je arapska crkva. Međutim, ova crkva u Araku je tokom pet vekova nekoliko puta menjala svoj imidž. Kada je osnovan, bio je jednobrodni, zatim je dozidan toranj, zatim je za mnogo godina pregrađen u monumentalnu trobrodnu crkvu, koju su srušili Kumani i koja je vekovima ležala u ruševinama, a zatim je obnovila kraljica Elizabeta. Arakova crkva, a zatim i aradska Pusztatska crkva, vaskrsela je nekoliko puta u poslednjih hiljadu godina, poput ptice feniksa, i uspela je nekoliko puta da je obnovi. Molimo Svemogućeg Boga da još hiljadu godina predstavi crkvu Araka - crkvu Puszta, kako bi se mogla više puta obnavljati, da ima koren za mađarski narod koji ovde živi, za koji se možete držati.