O izvanrednim sportskim postignućima „U srednjoj sam se školi pitao imaju li možda jamajčanski Amerikanci koji su naš trkački tim učinili tako uspješnim neki poseban gen sa svojeg majušnog otoka. Na studiju sam trčao s Kenijcima i pitao se jesu li geni za izdržljivost možda doputovali s njima iz istočne Afrike. Počeo primjećivati da petorica trkača u mom timu mogu zajedno trenirati, rame uz rame, dan za danom i bez obzira na to postati petorica posve različitih trkača. Kako je to moguće? Prirodni talenti. Ili možda nisu? Ta je rasprava jednako stara kao i tjelesna natjecanja. Jesu li zvijezde poput Usaina Bolta, Michaela Phelpsa i Serene Williams genetski čudaci poslani na Zemlju da dominiraju u svojim sportovima? Ili su oni samo normalni ljudi koji su nadišli svoja biološka ograničenja čistom snagom volje i opsesivnim treniranjem? Istina je mnogo zapetljanija od jednostavne dihotomije prirode i odgoja. U desetljeću nakon sekvenciranja ljudskog genoma znanstvenici su počeli otkrivati kako veza izmedu biološke nadarenosti i okruženja u kojem natjecatelj trenira utječe na sportsko umijeće. Sportski znanstvenici polako su zašli u doba modernog genetskog istraživanja. U knjizi Sportski gen se kolumnist časopisa Sports Illustrated David Epstein uhvatio ukoštac s velikom debatom o prirodi i odgoju te iznosi koliko je daleko znanost dospjela u rješavanju te zagonetke. On istražuje takozvano pravilo 10.000 sati kako bi otkrio je li strogo i redovito vježbanje od vrlo rane dobi jedini put u sportsku izvrsnost. Na svojem putu Epstein raspršuje mnoga naša shvaćanja o tome zašto su vrhunski sportaši tako izvrsni. Pokazuje zašto neke osobine za koje pretpostavljamo da su urođene, poput munjevito brzih reakcija udaraca u bejzbolu, to zapravo nisu te zašto druge osobine za koje pretpostavljamo da su posve voljne, kao što je sportaševa volja za treniranjem, zapravo možda imaju važne genetske sastavnice. On takoder istražuje kontroverzna pitanja: • Jesu li crni sportaši genetski predodređeni za dominiranje trčanjem i na kratke i na duge pruge i postoje li sposobnosti na koje utječe afrički zemljopis? • Postoje li genetski razlozi za odvajanje sportaša od sportašica u sportskim natjecanjima? • Trebamo li testirati gene male djece kako bismo utvrdili je li im suđen sportski uspjeh? • Može li se genetskim testiranjem utvrditi kome prijeti rizik od ozljede, oštećenja mozga ili čak smrti na terenu? Svojim terenskim izvještavanjem iz krajeva ispod ekvatora i iznad arktičkog kruga, razgovorima s vodećim znanstvenicima i olimpijskim prvacima te intervjuima sa sportašima koji imaju rijetke genetske mutacije ili tjelesne osobine, Epstein nas tjera da ponovo razmislimo o samoj prirodi sportskog umijeća. Kratki sadržaj: U potrazi za sportskim genom Kad te porazi cura bacanjem ispod ruke Priča o dva skakaca uvis Vid profesionalnih bejzbolaša i najbolji uzorak djece sportaša svih vremena Zašto muškarci imaju bradavice Talentiranost za poboljšanje treniranjem Superbeba, hrtovi „nalik na buldoga” i sposobnost poboljšanja mišica treniranjem Teorija velikog praska tjelesnih tipova Vitruvijev igrac NBA lige Svi smo mi crnci (na neki način) Teorija o ratniku-robu jamajačkog sprinta Malarija i mišićna vlakna Može li svaki Kenijac trčati? Najveće slučajno (visinsko) probiranje talenata na svijetu Vučni psi, ultramaratonci i geni za lijenost Gen slomljenog srca Mutacija za zlatnu medalju Povez: meki Format: 15,30 x 22,9 cm ISBN: 978-953-246-250-0

ISTORIJA SRPSKOG USTANKA 1-2 OD LAZARA ARSENIJEVICA BATALAKE AUTOR - LAZAR ARSENIJEVIC - BATALAKA VREDNO KAPITALNO ANTIKVARNO IZDANJE Izdanje Batalakinog Fonda , Beograd , 1898. Stampano u Stampariji Kraljevine Srbije 1898-89. Povez - Tvrdi Format - 22x15 , 23x16 Broj strana - ukupno 1020 Stanje kao na slici Ocuvane veoma dobro za ovu starost , potpis , pisano malo na par mesta , na dva lista zacepljen beli deo , opste dobro stanje poveza i knjiga Лазар Арсенијевић Баталака (Буковик, Крагујевац, 1793 — Београд, 15/27. јануар 1869) је био српски историчар. Биографија Образовање је стекао током Првог српског устанка на Великој школи коју је основао Иван Југовић (Јован Савић). Ту му је професор био и Лазар Војновић (1783-1812), коме је одржао посмртни говор. По пропасти устанка, 1813, одлази у избеглиштво најпре у Аустрију где је кратко боравио у Новом Саду а потом у Русији где је у Хоћину и Кишињеву провео више од десет година. У изгнанству је био у вези са истакнутим устаничким вођама (Карађорђе, Луком Лазаревићем, Вулом Илићем, Јанићијем Ђурићем, Савом Филиповићем и другима) а издржавао се подучавајући децу имућнијих српских избеглица. У Србију се вратио 1827. и ступио у државну службу. Најпре је служио у разним надлештвима, у Пожаревцу, Кладову, Крагујевцу (где му је Димитрије Давидовић наденуо наимак „Баталака“), Београду и Смедереву. Након династичког преврата у Србији 1842, нагло је напредовао у државној служби. Државни саветник постао је 1842, потом капућехаја у Цариграду (1846 — 1847), министар просвете и правде (1848) и поново министар просвете (1852 — 1854). Поновни династички преврат у Србији (1858) овога пута се негативно одражава на његову политичку каријеру. После краткотрајног притвора, са осталим државним саветницима у војној болници у Београду пензионисан је 1858. након тога се посветио писању мемоара (1858-1864) и делимично сарадњи са Гарашанином на националној пропаганди. Историографију је задужио управо својим делом које је писао по пензионисању, Историја српског устанка. Значај његовог дела и чењеница да је приликом писања користио много аутентичне историјске грађе и до данас изазива недоумицу да ли се његов рад може сврстати у научну литературу или је пак реч о класичном мемоарском делу. Истовремено, нескривена наклоност Карађорђу и оштри полемички ставови према неким историјским личностима и ауторима (Вуку Караџићу на пример) наводе на претпоставку да његов рад садржи и елементе политичког списа. У основи, реч је о једном од важнијих мемоарских дела о Првом српском устанку (први део издат 1898, други део 1899, а заједно су објављени тек 1979. године). Осим овог дела написао је само још један рад Карактеристика Црног Ђорђа издато 1854. prvi srpski ustanak , istorija srbije , srbija u devetnaestom veku , istorija srpskog naroda , vredne i retke kapitalne antikvarne knjige prva izdanja ŠIF409

Nova knjiga, necitana, nema posvete. Sablasni podstanar - Henri Džejms Izdavač: Otvorena knjiga Godina izdanja: 2017 Broj strana: 149 Format: 21 cm Povez: Broširani Henri Džejms (184-1916.) poznati i uticajni britanski pisac rođen u Americi, smatra se jednim od najvažnijih predstavnika književnog realizma 19. veka. Našoj publici je poznat uglavnom po romanu “Portret jedne ledi” i noveli “Okretaj zavrtnja.” U svojoj plodnoj karijeri Džejms je napisao više od dvadeset romana, kao i veliki broj pripovetki, putopisa i književnih kritika. U prividnom neskladu sa svojim realizmom i temama poređenja Starog i Novog sveta, tradicije i novog morala i slobode, Džejms je celog života pisao izvanredne “gotske” priče. Ovde je pred čitaocima izbor iz njegovih sablasnih priča, koje istovremeno pružaju dobar uvid u njegov prepoznatljiv stil i stavove. Upravo ono za šta su ga kritičari često optuživali, neodređenost, dugačke rečenice i preterano “latinizovan” i intelektualan jezik, daje određenu baroknu raskoš njegovim pričama o natprirodnom i omogućava mu da ih, bez banalnih i previše upotrebljavanih stilskih sredstava, učini istinski napetim i jezivim. “Kirija za duha” je napet i neobičan iskorak iz šablona priče o ukletoj kući, u kojoj atmosfera jeze, krivice i kajanja dovodi do sasvim neočekivanog raspleta. Ni u jednom trenutku se ne hvatajući u zamke žanra, autor je zaokružio priču o kući koju avet koristi kao podstanar u pravo malo remek delo tog istog žanra, svesno ne odgovarajući na očigledna pitanja, on daje neke tim vrednije moralne i društvene odgovore. “Oven Vingrejv” se takođe bavi pitanjem morala viđenog kroz vizuru društvene, odnosno porodične tradicije. Mladi vojnik koji najviše obećava u celoj klasi pitomaca, sagledavši moralnu trulež rata i vojničkog zanata, odlučuje da odustane od takve karijere. Pritisak raste, tragedija kao da je unapred najavljena, oživljavaju predački duhovi u staroj i zlokobnoj kući, ali posledice su ipak drugačije nego što je iko mogao da predvidi. “Prijatelji prijatelja” su neka vrsta “sablasne romanse,” još jedan iskorak u neočekivanom pravcu koji ipak ostaje u okvirima žanra, i vođen znalačkom rukom stiže do izvanrednog raspleta. Cela priča je džejmsovski uglađena, puna psihološkog naboja i impresionizma, ali ono što čitaoca tera da sve vreme bude “kao na iglama” nije čisti strah ili šok ili užas kakvom se pribegava u omasovljenom hororu, već pre imanentna neizvesnost, jedna duboka i neotklonjiva nelagoda. Na kraju, “Stvarno prava stvar” je priča o preminulom poznatom piscu čiji poštovalac i učenik dobija posao od piščeve supruge da napiše knjigu o njemu. Duhovno prisustvo pokojnika postaje sve jače, gotovo opipljivo, učenik i udovica ga osećaju i tumače na različite načine, i neumitno se nameće pitanje da li je njihovo postupanje zaista u skladu sa pokojnikovim željama. Zar i mrtvi nemaju pravo na intimu? Istinski uznemirujuća psihološka dilema završava se tipično – potpunim porazom.

Naslov: Dječak Motl Autor: Šolom Alejhem Prevod sa ruskog: Angelina Zubac Izdavač: Sarajevo : Polet Pismo: latinica Br. strana: 120 ; ilustr. Format: 20 cm Povez: meki Knjiga je u celosti (listovi, korice, povez) veoma lepo očuvana iako je stara preko 70 godina; listovi su potpuno čisti i ravni, bez tragova pisanja i bez `magarećih ušiju`. Prvo izdanje na našem jeziku, retko u ponudi! Knjiga je ilustrovana crtežima G. Ingera iz originala. O autoru možete da pročitate na Vikipediji: https://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%A8%D0%BE%D0%BB%D0%B5%D0%BC_%D0%90%D0%BB%D0%B5%D1%85%D0%B5%D0%BC Šolem Alehem (hebr. שלום עליכם ; Pereslavlje, 2. mart 1859 — Njujork, 13. maj 1916) je bio jevrejski književnik rođen kao Šalom Rabinovič u siromašnoj patrijarhalnoj jevrejskoj porodici u Pereslavlju, istočno od Kijeva u carskoj Rusiji. ...Inspirisao ga je Robinzon Kruso, pa je sa petnaest godina napisao vlastitu verziju čuvenog romana. Tada je usvojio pseudonim Šolem Alehem, što znači mir sa vama. Kada je 1876. završio školu sa odličnim uspehom dao se u potragu za poslom. Tri godine je učio Olgu, bogatu ćerku veleposednika sa kojim se oženio 1883. i imao šestoro dece. ...U početku je pisao ruski i hebrejski. Od 1883. pisao je na jidišu, koji je bio govorni jezik, koga su pogrdno nazivali žargon. U to vreme većina ruskih Jevreja pisala je na hebrejskom, liturgijskom jeziku, kojim su se koristili samo učeni Jevreji. Do 1890. Šolem je postao ključni pisac na jidišu. ...Pisao je i na ruskom za jevrejsku štampu na ruskom. U tom periodu je dobio tuberkolozu. U svojim radovima opisuje malog jevrejskog čoveka iz ruske provincije. Sa velikom dozom humora opisuje teškoće kojima je opterećen i opisuje veru u bolje. Posle 1891. živeo je u Odesi, a kasnije u Kijevu. Emigrirao je 1905. tokom vala pogroma u južnoj Rusiji. U početku je živeo u Njujorku, a njegova porodica u Ženevi. Nije imao dovopljno novca, pa se vratio u Ženevu. Iako je bio jako popularan, nije dovoljno zarađivao. Posvetio se jidišu i cionizmu. Bio je američki delegat 1907. na cionističkom kongresu. Tokom 1908. na turneji u Rusiji onesvestio se i proveo je dva meseca u bolnici oporavljajući se od tuberkoloze. Tokom četiri godine živeo je kao napola invalid. Porodica mu je živela od donacija prijatelja i onih koji su bili oduševljeni njegovim radom. Većina Alehemove porodice emigrirala je 1914. u SAD. Sin Miša je imao tuberkolozu i umro je 1915. u Švajcarskoj, što je jako delovalo na Šolema. Pogledajte i ostale antikvarne knjige koje trenutno imam u ponudi: https://www.kupindo.com/pretraga.php?Grupa=357&Pretraga=&CeleReci=0&UNaslovu=0&Prodavac=bebaimoca&Okrug=-1&Opstina=-1&CenaOd=&CenaDo=&submit=tra%C5%BEi

Kapetan Nitrat odlično stanje engleski jezik Borislav Stanojević, Aleksandar Sotirovski, Siniša Radović, KAPETAN NITRAT Jugoslovenska kinoteka, 2014. 278 strana, kvalitetan papir, A4 format. Fenomen super heroja u stripu vezuje se za američku strip scenu na kojoj je nominalno nastao i na kojoj je i nadalje vrlo tražena roba pod okriljem korporativne indistrije zabave. Od samog nastanka (pre gotovo osam decenija) na tržište se „punom parom“ izbacuju buljuci junaka sa svakovrsnim natprirodnim moćima koje trebaju da zadive čitaoce, primarno dečake koji više nisu mali ali nisu dostigli do puberteta (kada će ih zainteresovati druge teme). U tom nadmetanju heroji su trebali da budu što neobičniji a avanture što uzbudljivije (naravno, super junaci moraju da imaju super neprijatelje da bi borba bila impozantnija). Naknadno su generacije odrasle na ovakvim stripovima pokušale da ih uozbilje, analiziraju i opravdaju što, ipak, nije potpuno uspelo. „Očovečenje“ super junaka kao tekući trend uglavnom donosi proizvode sumnjivog domašaja i kvaliteta. Izvan sfera američkih super heroja nastalo je srazmerno malo njihovih strip kolega; na ovdašnjim prostorima najduže opstaje Kapetan Nitrat, koga je osmislio Borislav Stanojević a prvu avanturu, objavljenu u Beogradu 1996. g., nacrtao Siniša Radović. Posle premijernog albuma „Usamljenost superheroja: Kapetan Nitrat 1- Nitratna Zavera“ slede epizode „Captain Nitrate 2 - War Games“ (Bitolj, 1999) i „Kapetan Nitrat 3&4 - Kratki(?) rezovi“ (Beograd, 2011) koje je nacrtao Aleksandar Sotirovski. Sada su sve četiri epizode, kao svojevrsni prvi tom avantura Kapetana Nitrata, sakupljene u jednu knjigu sa tvrdim povezom i visokih tehničkim standardima štampe; u knjizi je objavljeno i nekoliko ogleda o ovom stripu iz pera domaćih i stranih autora a posebnu pažnju zaslužuju i Stanojevićevi pronicljivi eseji o serijalnoj naraciji odnosno super herojima. REČ KRITIKE Kapetan Nitrat je najpre bio Vatroslav Vostok, filmski arhivista iz Slavigrada u Južnoj Beoviji, koji pokušava da od propasti i samozapaljivanja spasi stare nitratne filmove čija je slika neprevaziđeno kristalna. Služeći se alhemijom otkriva čudotvornu materiju koja može da poprimi bilo koji oblik i koja se mentalno povezuje s njim. Zahvaljujući tome on preživljava eksploziju, koju su podmetnule zle sile namerne da nitratne filmove iskoriste za oružje kojim će pokoriti svet i svemir, i postaje Kapetan Nitrat sposoban da kontroliše snagu nitrata. Obmotan filmskom trakom kroz koju i gleda i viteškim plaštom, Kapetan se bori protiv vladara sveta iz senke, pod imenom „Odozdo“, otima nitratne filmove i šalje ih u orbitu Zemlje koju potom spasava do Sunčevog metka. Kapetanu pomažu elektromagnetni Razvodnik Daljinac i Žonglari (molekularne veličine); s duge strane, odmažu mu i gnjave ga Melijes i braća Limijer, bogovi filma koji se međusobno ne trpe, te Orson Vels, otpadnik, kontraverzni, haotični genije. Listi neprijatelja priključiće se Fantomas, doktor Mabuze i Fu Manču koji će sići sa velikog platna praćeni King Kongom, Godzilom i zmajem Fafnerom. U velikom finalu Kapetan izaziva na dvoboj organizaciju „Odozdo“. Naravno, nastavak sledi... „Kapetan Nitrat“ je nadahnuta parodija superherojskih koncepata (kao i njihovog očovečenja) koja se iz epizode u epizodu razvija i lako nadrasta šablone postajući zanimljiva i zabavna igrarija povezana sa bogatom istorijom filmske umetnosti. Kako se priča usložnjava tako se i njen strip jezik oslobađa i razmahnuto dopunjuje tekst. Rečju, „Kapetan Nitrat“ nije obični super heroj već samosvojna pojava koja, u najboljoj tradiciji postmoderne, spoja iskustva raznih medija i kultura u originalnu, razbarušeni i vrcavu celinu. („Dnevnik“, 2014)

Knjiga je u upotrebljivom stanju,čitljiva.Korice izlizane,kao na slici. ,,Истина о моме животу, романсирана аутобиографија принцa Ђорђа Карађорђевића (1887—1972), у издању београдске „Просвете“, штампана ћирилицом у љубљанском „Делу“ 1969. године. Формат: 14 x 21 cm. Друго издање објављено је 1988. године у Београду (импресум: Београд : Иванка Марковић—Сонтић, Владимир Васић, Перо Дрвеница; штампарија: Београд : „Слободан Јововић“; 494 стр., 32 стр. са фотографијама). Роман је преведен и на словеначки језик (преводилац: Франчек Шафар) и објављен под насловом `„Ресница о мојем живљењу`“ у два издања 1970. и 1979. године. Оба издања објавила је љубљанска Државна заложба Словеније, прво као књигу (447 стр. + 48 стр. с фотографијама, висина 21 cm), а друго у две џепне књиге (висина 18 cm, 256 стр. и 266 стр.), у библиотеци „Медзаложнишка збирка Жепна књига“. Књигу је штампало љубљанско „Дело“, а џепне књиге љубљанска „Младинска књига“. Роман почиње описом ауторовог хапшења 2. маја 1925. године, а онда се наставља хронолошким описом његовог живота од детињства на Цетињу, на двору његовог деде краља Николе I, до априла 1941. године, кад су га немачки окупатори Југославије ослободили из изолације у болници за душевно оболеле у Топоници код Ниша. Роман почиње реченицом: „Било је јутро, другог маја 1925. године, када сам се пробудио у свом стану у Београду, у Јевремовој улици“, а завршава реченицом: „— Зар је требало да цео један народ ... народ чији сам и ја син, изгуби слободу — да бих је ја стекао?“ Једногодишње заточеништво принца Ђорђа Карађорђевића у Ловачком дворцу у Тиквешу, који је тада био у саставу краљевског добра Беље, описано је у поглављима „Све старо, само — решетке нове“ (406—427) и „У предсобљу пакла“ (428—442). На табли између страница 448. и 449. објављена је и фотографија с потписом: „Стари ловачки дворац на Бељу, у којем је принц Ђорђе био у заточењу годину дана“. Кад говори о првом месту свог заточеништва, принц Ђорђе не спомиње ни Барању, ни Тиквеш, него само Беље, Ловачки дом, Ловачки дворац, бељски парк, бељске шуме, бељски затвор и бељску станицу (на којој је, улазећи споредним улазом на мало удаљени колосек, укрцан у вагон из дворског железничког парка, којим је пребачен у Топоницу). Упоређујући своје тамновање на Бељу и у Топоници, принц пише: „ Затвор у Топоници тежи је од бељског затвора. Истина, имам комфор, на који нису навикли остали затвореници. Удобно сам смештен, храна је добра, послуга су ми болничари и жандарми. У другом делу павиљона смештена је стража: један официр и шест жандарма. Стражари се смењују, увек су по двојица пред вратима моје собе. На свим прозорима су решетке. Овде ми је слобода више ускраћена. На Бељу сам имао огроман парк и могао сам да шетам у пратњи чувара по великом пространству пуним столетним дрвећем. Топоница има мању шуму, погдегде које дрво, усамљено и без много хлада. Двориште је скучено и осим сунца, које за топлих дана просто бије у прозоре, могу да видим још једино — небо. Нема много ни птица, и оне као да беже из ове атмосфере, у којој царује мртвило.``

DOK SAM BIO ZIV - Jaša Grobarov Autor: Jaša Grobarov Izdavač: Udruženje srpskih izdavača, Beograd Godina izdanja: 2013. Broj strana: 143 Pismo: ćirilica Povez: mek Format: 20x12 Stanje kao na slici. Dobro očuvana za ovu straost. Listovi požuteli, donji ćošak listova malo savijen. Matija Bećković: Kada se planeta zaustavi da i Jakov Grobarov siđe, neće se znati ko je bio i odakle je banuo među nas ovaj čovek, koji nam je ostavio svoje ožiljke kao jedine isprave koje je imao. Ljubivoje Ršumović: Značka savremene beogradske i srpske boemije, Grobarov je pesnik, i to `ukleti pesnik`, kako su nekada nazivali boeme. Jaša o sebi: Rođen sam pored Neretve, njen huk uveo me je u poeziju... i došao u Beograd, pravo u kafanu `Tri šešira`. Na Obilićevom vencu postojao je Klub mladih pisaca, u kome su bili Petar Pajić, Brana Crnče- vić, Dragan Kolunxija, Mića Danojlić, Božidar Timotijević. Tu sam upoznao i Stevu Raičkovića, i mnoge ljude od pera, koji su me odmah prihvatili i pokazivali mi beogradske kafane kao turističke znamenitosti. I ja sam se uklopio u taj milje, apsolutno. Upisao sam se na teologiju, ali brzo sam je napustio. Bio sam mnogo glasan, mnogo agresivan... Popnem se na sto, recitujem Jesenjina i Majakov- skog, valjda im je moj stil smetao... Pod Beketovim uticajem počeo sam da pišem i kratku prozu, priče koje sam objavljivao u NIN-u. Smenjivali su se urednici, a ja sam dugo objavljivao, i afirmisao se. Gledali su me drugačije, kao ozbiljnog pisca... Iz knjige: Klub književnika nekad i sad I sada se u, nadaleko čuveni, „Klub književnika” silazi iz Francuske ulice istim onim stepenicama kojima su dostojanstveno i bez pompe nekada silazili naši i strani velikani iz sveta kulture, umetnosti, sporta, politike i šarlatanstva. Sve je isto, samo nema Andrića da vodi Desanku ispod ruke i na njenu upadicu da mora za nekoga da se uhvati, jer kad god sama silazi niz stepenice, uvek polomi neku od nogu, Andrić se čudi: – Pobogu, Desanka, nisam znao da ste stonoga. Nema više ni kotrljanja veselih pesnika pred silnom najezdom njihovih brižnih i nasrtljivih muza. Ali će vas zato ljubazno dočekati pokretno parče žive istorije, uvek nasmejani Buda, za čije zdravlje su se još u prošlom veku raspitivali dokoni šetači sa Jelisejskih polja. Bogatije usedelice i sada sakupljaju informacije o njihovim potencijalnim zabavljačima. A iz starog sastava tu su još i brzonogi i brzojavni Mikica i Bane, a iz kuhinje šire se isti oni davni mirisi pod budnim okom Branke i Ljube, a za sve preostale inovacije pomno se brine novi menadžer „Kluba”, gospodin Nebojša Dapčević. Posmatram novu klijentelu. – Ako tražiš neke od književnika teško da ćeš ih naći – požali se Mikica. Kao da su u zemlju propali. Nikola mi saopštava, za mene poražavajuću vest. Umro je Zoran Ojdanić, moj stari drugar, koji je ovde, na ovom mestu godinama tražio svoju senku, a ona se uporno skrivala iza njega. Bio je razapet u sebi, slobodan je bio samo njegov duh. I neuhvatljiv. Potom stiže i neizostavni „mazut” koji mi pripomaže da neopaženo otvorim svoju starovremensku arhivu. I dok osluškujem kako me prošlost davi, ispod crnog šešira sa širokim obodom smeška se najmaštovitiji među maštarima, karikaturista Miki Živadinović i po svom starom dobrom običaju vidno raspoložen dao mu ga do daske, prepušten mašti svemira po ne znam koji put prepričava svoju čudesnu avanturu kada je kao pilot RAFa oboren negde iznad Lajbaha koji je po njegovoj priči nešto malo veći od Dorćola. Kljun njegovog aviona zabio se u neki lekoviti izvor, a on se umrtvio da ga ne bi provalile Švabe. Tražili su ga danima ali bezuspešno. Čuo je njihove glasove, lajanje njihovih kerova. Ahtung, ahtung odjekivalo je u njegovim ušima do samog kraja rata, do bezuslovne kapitulacije Nemačke. Vratila me u stvarnost Borka Božović iz galerije „Haos” koja je upravo pristigla sa svojim gostima. Klub se polako puni starom i novom klijentelom. Za jednim od susednih stolova povede se žustra rasprava o novootvorenom SOS marketu u Bulevaru kralja Aleksandra za građanstvo sa nižim primanjima. Bio sam i video sam i ne ide mi u glavu da su neki artikli u tom marketu skuplji nego u hipermarketima. Ne bih da se upuštam u diskusiju. Zašto da kvarim tuđe raspoloženje. Prvi put mučim se sa „mazutom” i to me baca u očajanje. Ne mogu samoga sebe da prepoznam. Vreme je da se izmaknem. I da se prepustim mašti. Osećam da zemlja klizi ispod mojih nogu, joj čekaj, zemljo, oče, gde je moje telo. Poslali smo ga, sine, za ručak velikom Bogu... Tako je pisao i pevao Brana Petrović Naslov za treću i poslednju zbirku priča iz serijala `Kafanski biseri` dao je sam autor nekoliko meseci pre kraja života.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Radovan Ršumović, Miroslav Milojević, Mišo Lazarević SANU 1991 XII + 288 strana : ilustrovano Zlatibor je planina i park prirode[1] u Srbiji koja se prostire na površini od oko 1.000 km², dugačka je 55 km, a široka i do 20 km. Pruža se pravcem sjeverozapad–jugoistok. Najviši vrh je Tornik (1.496 m). Zlatibor se prostire između 43° 31` N i 43° 51` N, i između 19° 28` E i 19° 56` E. Poznato je ljetovalište i zimovalište, kao i klimatsko lječilište. Zlatibor se nalazi na sjeverom dijelu oblasti Stari Vlah, granične oblasti između Raške, Hercegovine i Polimlja. Obuhvata predjele tri opštine Republike Srbije: Čajetinu i jedan deo opštine Užice (Kremanska oblast) severni Zlatibor i jedan manji deo opštine Nove Varoši (Murtenička oblast) južni Zlatibor. Administrativni centar Zlatibora je varošica Čajetina. Južna i istočna granica Zlatibora su rijeke Uvac i Veliki Rzav. Na zapadu se Zlatibor graniči sa Bosnom i Hercegovinom, selima Mokrom Gorom, Semegnjevom i Jablanicom. Zlatibor je oduvijek imao veliki pogranični značaj. Na brdu Cigli kod Jablanice i danas se raspoznaje granica Srbije sa dvjema carevinama – Austrougarskom i Turskom. Zlatibor se nalazi na pola puta od Beograda do Crnogorskog i Dubrovačkog primorja. Preko njega prelaze mnogi značajni magistralni putevi i pruge, među kojima je i pruga Beograd—Bar. Najbliži veći grad je Užice. Poreklo imena Glavni članak: Zlatibor (poreklo imena) Postoji više pretpostavki kojima se objašnjava poreklo imena Zlatibor. U srednjem vijeku, ovaj kraj se nalazio u okviru župe Rujno, administrativne oblasti Raške, pa je i cijeli Zlatibor nosio takvo ime. Ono potiče od kržljave biljke ruja koja se koristila za bojenje (štavljenje) kože i izvozila se u Dubrovnik, a danas raste po selima Semegnjevu, Stublu i Uvcu. Od 18. vijeka, sve više se koristi naziv Zlatibor, a i 1855. godine je, prilikom nove administrativne podjele Srbije, Rujanski srez podijeljen na Ariljski i Zlatiborski, pa ime Zlatibor dospijeva i u zvanična dokumenta. Prve pisane tragove o nazivu Zlatibor imamo u izveštajima koje su u toku Prvog srpskog ustanka odavde slali ustanici. Takođe je izvesno da ga pisci tih izveštaja nisu izmislili već je on neko vreme i pre toga bio u opticaju, ali ne zna se koliko dugo. Slobodna je pretpostavka da je to od druge polovine 18. veka.[2] Postoje tri predanja o postanku imena Zlatibora. Izvjesno je da je to ime nastalo od riječi zlato, odnosno zlatni i bor, ali ne zna se na koji način. Jedno kaže da je ime Zlatibora nastalo od zlatne boje njegovih pašnjaka, što nije sasvim vjerovatno, jer zlatiborski pašnjaci nisu toliko stari, i ovo predanje ne objašnjava otkud riječ bor u imenu Zlatibora; drugo predanje kaže da su se doseljenici iz Crne Gore i Hercegovine na Zlatibor hvalili bogatstvom borove šume, govoreći: „Zlatan je to bor!`; a treće predanje, vjerovatno najtačnije, kaže da je to ime postalo od jedne veoma rijetke vrste bijelog bora, tzv. zlatnog bora, čije je naučno ime Pinus Silvestris Variegata Zlatiborica, po sarajevskom inžinjeru Salihu Omanoviću. Zlatnog bora još samo ima u selu Negbini i stavljen je pod zaštitu države.[3] Treba praviti razliku između imena planine i naziva nekadašnje administrativno-teritorijalne jedinice Srez zlatiborski čije se teritorije nisu morale u potpunosti podudarati. Sadašnji Zlatiborski okrug obuhvata znatno širu oblast od teritorije planine Zlatibor. Malu zabunu unosi i turističko mesto Zlatibor koje ima isti naziv kao i planina. Zlatibor je bio naseljen još u praistorijsko doba. Male grupe praistorijskih ljudi nalazile su svoja staništa u pećinama i gustim šumama. Prvi poznati stanovnici Zlatibora bili su Iliri, odnosno njihova plemena Partini i Autarijati. Po čitavom Zlatiboru ostavili su svoja groblja, za koja u narodu postoji predanje da su grčka. U skoro svim zlatiborskim selima nalaze se ostaci ilirskih grobalja. Najočuvaniji su u Kremnima, nedaleko od Misailovića kuća, na jednom širem terenu od Ljubiša do Mušveta, i preko čitavog Braneškog polja. Osim grobalja, na Zlatiboru postoje i ostaci praistorijskih naselja, tzv. gradina. To su Čajetinska, Krivorječka i Šljivovačka gradina. Istorija Zlatibora Praistorija Rimljani Srednji vek Prvi srpski ustanak Drugi srpski ustanak Prvi svetski rat Drugi svetski rat pru Čajetinska gradina imala je veliki značaj u doba Rimljana. Krivorječka gradina je prilično niska, a prilaz vidljivim temeljima nekadašnjih bedema je veoma nepristupačan. Utvrđenje, velikih razmjera i oblika nepravilnog kruga, zidano je slaganjem sitnog kamena. Na Šljivovačkoj gradini nalazilo se ilirsko utvrđenje locirano na ovom usamljenom kupastom brdu čija je visina tek 900 metara. Zbog svoje nepristupačnosti, odličnog pregleda, dobre vode i plodnog Braneškog polja, to je bilo idealno mjesto za izgradnju utvrđenja. Manja citadela na samom vrhu gradine, sada samo u ostacima, građena je od lomljenog kamena, a cijeli okolni prostor od podnožja do vrha utvrđen je sa tri suva kamena prstenasta zida koji okružuju gradinu. Takođe, vjeruje se da i neki geografski nazivi ovog kraja potiču od Ilira, kao što su Čigota, Negbina i Murtenica. U IV i III vijeku prije nove ere, današnju Srbiju i okolne oblasti naselila su keltska plemena iz Galije. Ona su se pomiješala sa Ilirima i stvorila ilirsko-keltska plemena. Međutim, do danas nije pronađen nijedan arheološki podatak koji bi potvrdio boravak Kelta na Zlatiboru. Zlatibor u doba Rimljana Glavni članak: Zlatibor u doba Rimljana Rimljani su se umiješali u odnose na istočnoj obali Jadranskog mora nakon Prvog punskog rata, da bi zaštitili grčke kolonije od velikog pritiska ilirsko-keltskih plemena. Osvojene zemlje su pripojene Rimskom carstvu, i ušle su u sastav provincije Ilirije, koju je kasnije zamijenila Dalmacija. Rimljani su se sukobili sa Ilirima i na Zlatiboru. Tokom tih borbi, ovdje su uništene mnoge znamenitosti tog vremena. Ipak, nova kultura koja je ubrzo nikla na ovim prostorima bila je na daleko višem stupnju od prethodne. Rimljani su podigli nova utvrđenja i popravili većinu starih ilirskih gradina. Čajetinsku gradinu, naslijedivši je od prethodnih plemena, prilagodili su svojim potrebama. Oko stare citadele kvadratnog oblika, dužine i širine po oko sedam metara, raspoznaju se temelji bedema vješto prilagođenih terenu. Čajetinska gradina je u doba Rimljana služila kao isključivo vojno utvrđenje. Njegova posada je štitila put prokopan pored istočne strane gradine, koji i danas služi za kolski saobraćaj. Preko čitavog Zlatibora Rimljani su podigli mrežu novih puteva i izvršili popravku starih. Svi putevi su vodili u – Malaviko. Malaviko je bio jedan od važnijih centara rimske provincije Dalmacije, a nalazio se na području sela Visibabe, u bližoj okolini Zlatibora. Rimljani su u ovom kraju ostavili priličan broj nadgrobnih spomenika, koji većinom datiraju iz II i III vijeka. Najveći broj spomenika nalazi se u selu Kremnima. Zlatibor u Srednjem vijeku Glavni članak: Zlatibor u srednjem veku Rani Srednji vijek Po novoj administrativnoj podjeli Vizantije, koja je izvršena u IX vijeku, nestalo je Dalmacije, a dijelovi njene teritorije oko Tare, Pive, Lima, Ibra i Zapadne Morave činili su srpsku državu Rašku, u okviru koje se nalazio i Zlatibor, mada nije bilo poznato kako se nazivao. Došavši u ovaj kraj, i Sloveni su, poput svojih prethodnika, počeli da podižu tvrđave. Vjeruje se da se Dresnik, grad koji vizantijski car Konstantin Porfirogenit pominje u Raškoj, nalazio na mjestu današnjeg sela Drežnika. U ovom selu, koje se nalazi na istočnoj granici Zlatibora, nađena je slovenska keramika i jedan srednjovjekovni ključ. Sloveni su naselili i stara utvrđenja ovog kraja, pa su tako obnovili Čajetinsku i Šljivovačku gradinu....

Podgorica / Tivat 2019. Tvrd povez sa zaštitnim omotom, ilustrovano, veliki format (25×30 cm), 404 strane. Knjiga je nekorišćena (nova) - još uvek je u celofanu. Kotorski misal (Misal Svetog Jakova od Lođe) iz XII vijeka je jedna od najstarijih knjiga koje su bile u upotrebi u Crnoj Gori. Riječ je o periodu kada nije bilo papira i štamparija, kada se pisalo na pergamentu guščijim perom i kada je malo ko znao pisati i čitati. Među vrijednostima Kotorskog misala koji ga svrstavaju u svjetsku kulturnu baštinu je beneventansko pismo, nastalo u VIII vijeku u italijanskom Monte Kasinu, kaže Lenka Blehova Čelebić, istraživačica srednjevjekovne istorije, koja je pronašla jedini primjerak Kotorskog misala u Berlinu, obradila ga paleografski i priredila njegovo fototipsko izdanje. “Beneventana je bilo staro, ukrasno pismo, sporo za pisanje, još teže za čitanje. Zato je beneventanu istisnula praktičnija gotica, pa je do danas u svijetu sačuvano svega oko 1.300 beneventanskih rukopisa”, kaže ona. Misal je knjiga koja se koristi tokom bogosluženja u katoličkoj crkvi, i sadrži molitve i pjevanja za mise i druge obrede. No, Kotorski misal je kao istorijski, književni i muzikološki manuskript važan i kao svjedok crkvenog i svjetovnog života u vrijeme svog nastanka. Prema riječima Blehove Čelebić, izvjesno je da je Misal u Boku dospio prije 1.200 godine, pretpostavlja se iz Barija, gdje je postojao skriptorij, ili po narudžbi Kotorske biskupije, ili je dobijen kao poklon. “Knjiga je oko šest stotina godina bila u posjedu i upotrebi kotorske crkve sv. Jakova od Lođe, nakon čega je vjerovatno prodata u XIX vijeku kada su zapadne biblioteke pod uticajem vodećih intelektualaca, poput Hegela i istaknutih slavista, počele skupljati vrijedne knjige sa naših područja. Tako u Berlinu, na primjer, postoji i zbirka zvana Vuk – zbirka rukopisa koje je tamo dopremio Vuk Karadžić. I drugi su nosili sa ovih područja na Zapad rijetke rukopise. U Pragu, recimo, postoji zbirka sa Balkana koju je skupljao Josef Šafarik, kao i Vrhobreznički hronograf (ljetopis) koji je izradio Gavrilo Troičanin u manastiru Sv. Trojice u Pljevljima”, kaže ova naučnica koja je prvi put prelistala jedini primjerak Kotorskog misala prije tri godine, a potom ga obradila paleografski (paleografija – proučavanje i dešifrovanje starih rukopisa). Blehova Čelebić objašnjava zašto za takav posao treba dosta vremena: “Srednjovjekovni rukopisi su spori za čitanje, ne samo zbog oštećenja i izblijedjelih mjesta, već zbog skraćenica. Tekst je zbog njih vrlo zgusnut, a tačke i zarezi se nisu koristili. Treba dobro znati latinski da se snađemo u rečenici koja je u tom jeziku veoma duga. Jer, lakoća izražavanja nije bila cilj autora. Naprotiv, cilj je bio da se kroz složenu rečenicu pokaže učenjaštvo.` Ono što Blehova Čelebić navodi kao najinteresantnije u Misalu su imena i zanimanja Kotorana i drugih Bokelja upisanih u rukopis, koji pokazuju da je Kotor i u XII vijeku bio kosmopolitska sredina sa izmiješanim romanskim, slovenskim i drugim stanovništvom. “Bio je to jedan otvoreni, nikako učmali grad”, navodi ona. Lenka Blehova Čelebić je i ranije istraživala srednjevjekovno kulturno nasljeđe u knjigama “Žene srednjevjekovnog Kotora” i “Hrišćanstvo u Boki 1200-1500”.

DZ R R TOLKIN HOBIT tamo i natrag,ilustracije Alan Li *3833*08-2022 Hobit Tolkin ilustracije Alan Li ISBN 978-86-10-03063-1 Džon Ronald Ruel Tolkin (John Ronald Reuel Tolkien) autor Van naučnih krugova najpoznatiji je kao autor romana Gospodar prstenova, zatim njegovog prethodnika, Hobita, IZDAVAČ: čAROBNA KNJIGA bEOGRAD 2012,g povez broš, 419 strana,latinica,ilustracije Alan Li,format: 20,5 x 14,5 cm, težina 560.grama,Ilustracije u boji su na kvalitetnom papiru stanje: kao nova-nema tragova korišćenja SADRŽAJ I Neočekivani posetioci 13 II Ovčije pečenje 49 III Kratak odmor 73 IV Preko brda i ispod brda 85 V Zagonetke u tami 103 VI Iz tiganja u vatru 133 VII Neobično konačište 161 VIII Muve i pauci 197 IX Beg u buretu 241 X Srdačan doček 263 XI Na pragu 281 XII Tajne informacije 293 XIII Nikog kod kuće 323 XIV Vatra i voda 341 XV Dolazak oluje 355 XVI Lopov u noći 369 XVII Provala oblaka 379 XVIII Povratak kući 395 XIX Poslednja deonica 409 * * * Ilustracije Trorova mapa * 8 Bilbo u Ulici rupa prednja unutrašnja korica Neočekivani posetioci 33 Trorova mapa 34 U Usamljenoj Zemlji 67 Trolovi čekaju zoru 68 Most do Rivendela 101 Veliki Goblin 102 Zagonetke u tami 135 Bilbo se suočava sa stražarima 136 Varge 169 Karstena 170 Gandalfov oproštaj 203 Leptiri u krošnjama 204 Zarobljenici paukova 237 Kapija kralja vilovnjaka 238 Beg u buretu 271 Jezergrad 272 Približavanje tajnom ulazu 305 Smaug Veličanstveni 306 Smaugov bes 339 Glavni ulaz 340 Smaugova smrt 373 Dolazak oluje 374 Bitka pet armija 407 Kralj pod Planinom 408 Gandalfov oproštaj zadnja unutrašnja korica Mapa Divljozemlja* 420 * Mape napravio Dž. R. R. Tolkin * * * Ova priča je veoma stara. U to davno doba, jezici i pismo bili su potpuno drugačiji od današnjih. Koristio sam engleski da predstavim sve te jezike. Ali treba napomenuti dve stvari. Prvo, u engleskom je jedina ispravna množina reči dwarf (patuljak) – dwarfs, a pridev je – dwarfish. U ovoj priči pominju se dwarves i dwarvish, ali samo kad se govori o drevnom narodu kom pripadaju Torin Hrastoštit i njegova družina. Drugo, orc (ork) nije engleska reč. Pojavljuje se na nekoliko mesta, ali se obično prevodi kao goblin (ili hobgoblin, ako je posredi krupnija vrsta). Orc je ime koje su hobiti u to vreme nadenuli tim stvorenjima i nema nikakve veze s orc ili ork, kako nazivamo jednu vrstu delfina. Rune su znakovi starog pisma koje su nekad klesane ili urezivane u drvo, kamen ili metal, i zbog toga su tanke i uglaste. U vreme kad se odvija ova priča, samo su se još patuljci redovno služili tim pismom, posebno u svojim privatnim ili tajnim beleškama. Njihove rune su u ovoj knjizi predstavljene engleskim runama, koje poznaje malo ljudi. Glava I Neočekivani posetioci U jednoj rupi u zemlji živeo je jedan hobit. Ne u nekoj odvratnoj, prljavoj, vlažnoj rupi, ispunjenoj ostacima crva i vonjem mulja, niti u suvoj, nenameštenoj, peščanoj rupi u kojoj nema ničeg za sedenje ni za jelo; ovo je bila hobitska rupa, a to podrazumeva udobnost. Imala je okrugla vrata poput brodskog prozora, obojena u zeleno, sa sjajnom žutom mesinganom kvakom tačno na sredini. Vrata su se otvarala prema predvorju u obliku cevi, nalik na tunel: veoma udoban tunel bez dima, zidova obloženih drvetom, s popločanim podom prekrivenim tepihom, lakiranim stolicama, i mnogo, mnogo čiviluka za kape i kapute – ovaj hobit je voleo goste. Tunel se protezao i protezao uvlačeći se u ne baš sasvim pravoj liniji pod brdo – Brdo, kako su ga zvali svi kilometrima unaokolo – a mnoga okrugla vratašca vodila su iz tunela, prvo na jednu, a zatim na drugu .......................... Džon Ronald Ruel Tolkin (John Ronald Reuel Tolkien) Džon Ronald Ruel Tolkin (John Ronald Reuel Tolkien) rođen je 3. januara 1892. godine u Blumfontejnu, u današnjoj Južnoafričkoj Republici. Bio je profesor anglosaksonskog jezika na Oksfordskom univerzitetu u periodu od 1925. do 1945. godine, kao i profesor engleskog jezika i književnosti, takođe na Oksfordu, od 1945. do 1959. godine. Bavio se pisanjem epske fantastike, fantastike uopšte i poezije tokom celog života, što mu je donelo međunarodnu slavu. Van naučnih krugova najpoznatiji je kao autor romana Gospodar prstenova, zatim njegovog prethodnika, Hobita, kao i velikog broja posthumno izdatih knjiga o istoriji zamišljenog sveta zvanog Arda, najviše jednog njenog kontinenta, Srednje zemlje, gde se odigrava radnja njegova dva najpoznatija romana. Velika popularnost i uticaj ovih dela ustoličili su Tolkina kao oca žanra moderne visoke fantastike (engl. High-fantasy). Što se tiče naučnih krugova, bio je visoko uvaženi leksikograf i stručnjak za anglosaksonski i staronordijski jezik. Pripadao je književnoj diskusionoj grupi The Inklings i bio je blizak prijatelj sa K. S. Luisom (C. S. Lewis). Preminuo je 2. septembra 1973. godine u Oksfordu.

KAO NOVA KNJIGA ISBN: 978-89-7950-012-0 Broj strana: 364 Povez: Mek Format: 130x200mm Crveni kralj i njegov prijatelj su zajedno šetali šumom. Bila je zlatna jesen i lišće je padalo oko njih poput sjajnih novčića. Kralj je bio visok, u crnoj kosi nije imao ni traga sedih a njegova tamna koža je bila glatka, ali je tuga u njegovim očima bila vekovima stara. Matonvi, čarobnjak, bio je niži čovek. Njegova kosa i brada su bile srebrnobele a leđa su mu bila povijena od godina provedenih u šumi. Nosio je tamnoplavi ogrtač posut izbledelim zvezdama. Deset koraka iza njih išla su tri leoparda; sada su bili stari i ne toliko brzi kao nekada, ali njihovi pogledi ni na trenutak nisu napuštali kralja. On je bio njihov gospodar i njihov prijatelj i oni bi išli za njim i kroz vatru. Matonvi je bio uznemiren. Znao je da ovo nije jedna od onih prijatnih šetnji u koje je često odlazio sa kraljem. Danas je njihova šetnja imala dublji smisao. Svaki korak ih je odvodio dalje od sveta ljudi, i bliže samom srcu šume. Najzad su došli do livade gde je čak i opalo lišće bilo nemo. Trava je bila boje meda a glogovo žbunje teško od crvenih bobica. Matonvi sede na oboreno deblo ali je kralj stajao, gledajući kroz gole grane. Nebo je postalo vatreno crveno ali se na jednom visokom tamnoplavom pramenu pojavila prva zvezda. „Hajde da založimo vatru“, reče kralj. Matonvi je obožavao lomače. Pevao je na velškom dok je sakupljao granje i vesela pesma je sakrila strah koji je nosio u srcu. Opale grančice su bile suve i ubrzo su imali mali plamen. Tanak stub dima se izdizao kroz drveće i kralj reče da je to jedan od najslađih mirisa na celom svetu. Sada, pomisli Matonvi, sada će me pitati. Ali ipak nije još. „Najpre mačke“, reče kralj. „One ne mogu još mnogo poživeti u zemlji hladnih zima i surovih lovaca. Dođite ovamo, moje dobre zveri.“ Leopardi priđoše kralju. Čulo se njihovo predenje dok su trljali glave o njegovu šaku. „Vreme je za vaše novo krzno“, reče im kralj. „Pronađite gospodara koji je dobar, zato što ovaj sada mora da vas napusti.“ To je to. Matonvi zadrhta. Znači, kralj odlazi. Kako će mu prazna biti šuma bez saputnika koji je ispunio njegov um čudesima, koji je delio njegove misli, odgovarao na njegove sumnje, razgovarao s njim od izlaska do zalaska sunca. Kralj je šetao oko vatre dugim odmerenim koracima a leopardi su ga sledili, okolo unaokolo. „Čuvajte moju decu“, naredi im kralj. „Tražite potomke dece koja su za mene izgubljena: sinove i ćerke hrabrog Amadisa i bistrog Petrela, decu nežne Guanhamare i mudrog Tolemeja, potomke mog najmlađeg deteta Amoret. Pomažite im, moje verne mačke, i štitite ih.“ Kada se kralj odmakao od vatre velike mačke nastaviše da kruže oko nje. Sada su već trčale, cupkajući i poskakujući. Kralj podiže ruku. „Jarki plamenu, goruće sunce i zlatna zvezdo“, reče on svečano. „Čuvajte moju decu svojim divljiim srcima. Živite bezbedno u svetu ljudi, ali zauvek ostanite ono što jeste.“ Matonvi je i pre video čarolije kao što je ova, ali je večeras kraljeva magija imala posebnu lepotu. Skakutavi leopardi postadoše vatreni obruč. Varnice poleteše ka drveću i blistava kiša zapljusnu grane, kupajući livadu svim duginim bojama koje su se neprestano smenjivale. Kada kralj spusti ruku, obruč poče da bledi; leopardi su nestali. Matonvi ustade. „Gde su?“ Kralj pokaza na drvo iza čarobnjaka. Na jednoj niskoj grani su sedele tri mačke. Jedna je bila boje bakra, jedna je bila narandžasta kao plamen, a treća nalik bledozlatnoj zvezdi. „Pogledaj. Ovo su Arijes, Leo i Sagitarijus. Dlaka im se promenila ali ja i dalje znam ko su oni.“ Kralj se radosno nasmeja, zadovoljan svojom magijom. „A sada je red na mene.“ Matonvi uzdahnu. Iz nabora svog ogrtača on izvuče tanak jasenov štap – svoj čarobni štapić. „Šta želiš da uradim?“ Kralj se osvrnu oko sebe. „Šuma je postala moj dom. Odgovaraće mi maska drveta.“ „Za to ti nije potrebna moja pomoć“, reče čarobnjak. „Ti možeš da menjaš oblike s istom lakoćom s kojom ptica leti.“ Kralj pogleda svog jedinog prijatelja. „Promena oblika nije ono što mi treba, Matonvi. Potrebna mi je trajna promena. Ako sam već osuđen da živim zauvek, onda želim da se oslobodim svog ljudskog oblika i da preuzmem neku spokojniju formu.“ „Želiš da živiš zauvek kao drvo?“ upita Matonvi. „Drvo, koje ne može da govori, da se kreće? Šta ako dođu ljudi da poseku ovu šumu?“ Kralj razmisli o ovome. „Možda ću naučiti da se krećem“, reče on sa svojim nestašnim osmehom. „Ne tuguj, prijatelju. Sinoć sam video dečaka u oblacima i znao sam da je on jedan od mojih. Buduće dete. A čuj ovo, Matonvi: znam da je on i iz tvoje loze. To saznanje mi je pružilo trenutak velike sreće. Sada osećam da Crveni kralj može da napusti svet.“

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Blago Srbije – kulturno-istorijska baština - Tamara Ognjević Autor:: Tamara Ognjević Žanrovi:: Umetnost Izdavač:: Mladinska knjiga Godina izdanja:: 2012 Broj strana: 528 Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd Format: 24x32 cm OD ČEGA JE SAČINJENO „BLAGO SRBIJE” • od 528 strana bogato ilustrovanih pitkih, zanimljivih i informativnih tekstova o spomeničkom nasleđu naše zemlje, kulturne mape Srbije, vremeplova u kom će biti prikazani najznačajniji trenucu i kulturnoj istoriji Srbije radi lakše hronološke orijentacije u knjizi i malog rečnika manje poznatih reči i stručnih termina iz istorije umetnosti i arheologije • od oko hiljadu sjajnih fotografija građevina, arheoloških nalaza, umetničkih dela, upotrebnih predmeta koji se ne viđaju svakog dana • od znanja, umeća i osećaja za lepo višestruko nagrađivanih domaćih autora (istoričarke umetnosti i književnika TAMARE OGNJEVIĆ i fotografa i novinara DRAGANA BOSNIĆA) • od prepoznatljivog raskošnog MK dizajna • od visokokvalitetnih boja i papira ukombinovanih u najboljoj štampariji u zemlji O ČEMU ĆETE ČITATI U „BLAGU SRBIJE” • o preistorijskim nalazištima na tlu Srbije i nalazima koja se čuvaju u našim muzejima (Lepenski Vir, Vinča, Belovode i Belolice, Atenica, Novi Pazar...) • o rimskim i vizantijskim gradovima (Gamzigrad, Caričin grad, Viminacijum, Sirmijum, Vija militaris, Medijana...) • o crkvama, manastirima i palatama (Petrova crkva u Rasu, Sopoćani, Studenica, Mileševa, Dečani, Manasija, Ravanica, Ljubostinja, Kalenić, Lazarica, Bogorodica Ljeviška, Gračanica, Đurđevi stupovi, Žiča, Banjska, Sv. Arhangeli kod Prizrena, manastiri Ovčarsko-kablarske klisure, Prohor Pčinjski, Stara i Nova Pavlica, kuršumlijske crkve, fruškogorski manastiri, Saborna crkva u Beogradu, Ruska crkva u Beogradu, Novosadska katedrala, pančevačke crkve ...) • o utvrđenjimaa, dvorovima, vladarskim letnjikovcima i konacima (Golubac, Bač, Gardoš, Koznik, Maglič, Mileševac, Ram, Smederevo, Užice, Petrovaradin, Kalemegdan, Fantast, Čelarevo, Kapetanovo, Kulpin, Ečka, Stari i Novi dvor u Beogradu, dvorovi na Dedinju, Konak kneginje Ljubice, Konak kneza Miloša, vila Obrenovića u Smederevu, Sremski Karlovci...) • o srednjovekovnim freskama i ikonama (Smrt Ane Dandolo, Beli anđeo, portreti prvih Nemanjića...) • o raskošnim delima primenjene umetnosti (keramika, stakleno posuđe, pribor za jelo, nošnja, nakit, nameštaj, upotrebni predmeti, crkveni mobilijar...) • o slikarstvu novog veka (romantizam, barok, secesija, modernizam...) • o remek-delima arhitekture (gradske kuće u Subotici, Somboru, Zrenjaninu, Hotel Moskva, zgrada francuske ambasade u Beogradu...) • o narodnom graditeljstvu (Manakova kuća, krajputaši, vinski podrumi...) • o rukopisanim, iluminiranim knjigama i opremi za knjige (Miroslavljevo jevanđelje, Beogradska Aleksandrida...) • o vajarstvu od preistorije do novijeg doba (Meštrović, Rosandić, Olga Jančić, Petrić...) • o islamskoj i jevrejskoj umetnosti na tlu Srbije (Bajrakli-džamija u Beogradu, Kalemegdan, Fetislam, Novi Pazar, Sjenica, Pešter, turski fermani, bogato ukrašene svete knjige, nošnja...) • o zadužbinama i umetničkim legatima (Kapetan-Mišino zdanje, legati Milene Pavlović Barili, Paje Jovanovića, Nadežde Petrović...) • o naivnoj umetnosti • o stvaraocima i naručiocima dela (Kapetan Miša Anastasijević, Katarina Ivanović, Jelisaveta Načić, Božidar Karađorđević, Sava Šumanović...) • o istorijskim okolnostima i zanimljivostima (Čegar i Ćele-kula, dinastički sukobi, bune i ustanci, ugovoreni vladarski brakovi...) • o velikim otkrićima (nalazišta ili predmeti značajni u svetskim razmerama) ZAŠTO „BLAGO SRBIJE” • zato što naša zemlja obiluje poznatim i nepoznatim blagom • zato što vodeći srpski muzeji ne rade godinama, što smo izgubili naviku odlaska u njih i što generacije stasavaju bez dovoljno znanja o svojoj kulturnoj baštini • zato što ćemo ono što dobro poznajemo više ceniti i voleti • zato što se niko nije odvažio da pokuša da sve to blago na jasan i pristupačan a vizuelno raskošan način predstavi svim ljudima u našoj zemlji Tamara Ognjević (5. januar 1965) srpska je istoričarka umetnosti, heritolog i književnica. Nakon završene Dvanaeste beogradske gimnazije, upisala je studije istorije umetnosti na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Tu je završila poslediplomske studije, a usavršavala se u SAD, Francuskoj i Velikoj Britaniji.[1] Pisala je tekstove i članke za listove Mladost, Reporter, Start, Svijet, Duga, Borba, Revijalna štampa, Pogledi, Politika, Večernje novosti, TV Studio B, Žena, Nada, Nadanova, Frankfurtske vesti, Dan, Vreme, Blic žena, Blic i NIN. Naučne radove je objavljivala u Zborniku Narodnog muzeja u Beogradu, Zborniku likovnih umetnosti Matice srpske, Leskovačkom zborniku, Novopazarskom zborniku... Autor je izložbe „Kneginja Jelisaveta - dugo putovanje kući” koja je bila izložena u Istorijskom muzeju Srbije od 15. septembra do 14. novembra 2019. godine.[2] Član je Udruženja književnika Srbije, Udruženja novinara Srbije, Međunarodne novinske federacije i Udruženja likovnik umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije (ULUPUDS).[1] Učestvovala je na brojnim međunarodnim i domaćim naučnim skupovima. Osnovala je 2009. godine Centar za istoriju, teoriju i menadžment umetnosti Artis, koji je član Međunarodnog saveta muzeja (ICOM).

Gljive – meso naših šuma, Milutin Urbani Zagreb 1946.g *6119*08-2022 Stručna literatura- Priručnici Milutin Urbani autor izdavač: Poljoprivredna naklada Zagreb 1946.g,štampa Vjesnik Zagreb Povez mek karton, latinica,69.strana, crno bele ilustracije, format: 20,5 x 14,5 cm, težina 120.grama stanje: vrlo očuvana za godine, uredna-stranice čiste bez ispisivanja Sadržaj Predgovor Život gljiva Hranive sastojine gljiva O otrovnosti gljiva Kako ćemo odrediti rod i vrstu neke gljive Opis najobičnijih jestivih i otrovnih gljiva Gdje i kako se nađu gljive Umjetni uzgoj gljiva Konzerviranje gljiva Priređivanje jela od gljiva Dodatak: Popis gljiva spomenutih u ovoj knjizi Popis slika * * * Gljive su oduvijek vrlo cijenjene za pripremanje ukusnih i finih jela. U starom Rimu davali su dobro priređenim gljivama prednost pred mnogim drugim jelima. U kasnijim vremenima počele su gljive dobivati sve veću važnost za prehranu pučanstva, pogotovo za ratova u novije vrijeme. U pomanjkanju dušične hrane i vitamina, gljive su često zamijenile meso i povrće. Počeli su ih na veliko gojiti u okolini velikih gradova za dnevni potrošak, ali i za sušenje i konzerviranje. Dok su iz zapadnih zemalja k nama uvažane gljivne konzerve: gljive uložene u ulju, octu ili vinu, zatim razne mirodijske prašine od gljiva (Poudre friande) i ekstrakti priređeni iz gljiva — iz naših krajeva izvažani su samo sušeni vrganji. Postepeno su gljive postale važne i za narodno gospodarstvo pojedinih zemalja. Naše šume su gotovo čitavu godinu pune jestivih gljiva. Naš narod nije znao dovoljno cijeniti to šumsko blago, pa nije ni brao sve jestive gljive: sabirao je samo vrganje, lisice, tu i tamo još i puze, sve ostale jestive gljive propale su neiskorišćene. Tome je svemu uzrok u prvome redu neznanje, a u drugom redu strah pred otrovanjem. Strah pred otrovnim gljivama je svakako pretjeran. Kod nas ima kojih 200 vrsti gljiva, koje bi se dale prirediti za jelo — a samo sedam ih ima, koje su doista otrovne. Te otrovnice treba da upoznamo, pa se onda neće tako lako dogoditi nesreće uslijed otrovanja gljivama. Jestive gljive treba znati prirediti, da bude hrana tečna i da ne naškodi. Ova knjižica napisana je sa svrhom da ukloni sve te nedostatke, koji kod nas postoje samo zbog pukog neznanja. Ona ima biti prva uputa našim sabiračima gljiva. Priručnika za naše gljivare ima veoma malo, a do njih je danas i teško doći. Prijevod Lorinserove knjige, koga je priredio prof. J. Janda („Najvažnije jestive, sumnjive i otrovne gljive“) izašao je prije kojih 70 godina. „Mali gljivar“ sastavio je Dr V. Vouk prije 30 godina. Najbolja hrvatska knjiga ove vrsti je od poznatog stručnjaka — sada već pokojnog — K. Blagaića. Tu knjigu („Gljive naših krajeva“, g. 1931.) teško je dobaviti jer je izdana u maloj nakladi. Tim izvrsnim djelom sam se najviše služio, iz njeg sam vadio nazive naših gljiva, a upotrijebio sam i njegovu terminologiju, jer je K. Blagaić kroz čitav svoj život proučavao gljive naših krajeva i sabirao njihova narodna imena. Nadam se da će ova knjižica zaista uspjeti da dobro posluži onoj svrsi kojoj je i namijenjena, tj. da pomogne sabiračima gljiva u proširenju njihovog znanja i poboljšanju rada, a time napretku cjelokupne ove grane naše privrede. Zagreb, u siječnju 1946. Prof. Milutin Urbani Hranive sastojine gljiva Već odavna zove narod gljive »mesom iz šume«. Time je istaknuta važnost gljiva za prehranu. Ma da su svježe gljive pune vode (75 do 92%), ipak imade u njihovoj suhoj tvari razmjemo mnogo važnih hranivih sastojaka. U gljivama ima ugljohidrata, bjelančevina (proteina), nešto masti, fermenata (encima), vitamina i rudnih soli. Život gljiva Nijedna druga skupina bilja nije tako mnogobrojna i tako raširena, kao što su raširene gljive. Računa se da ima do 60.000 vrsti gljiva. Naš narod jedva pozna one najveće, najsavršenije gljive, koje rastu u našim šumama. No to je samo mali broj gljiva. U velikoj većini su gljive tako sitna bića, da ih ne primjećujemo, pa ih i slabo poznamo. One se drže pokvarene hrane, zaležanog, vlažnoga kruha, bolesnoga voća, proizvoda raspadanja bilja i sličnih organskih tvari. U ovoj knjiižici govorit ćemo samo o najvišim gljivama, o onima, koje rastu na humusu, na vlažnoj zemlji crnici, na trulom drvu i panjevima naših šuma. To su najsavršenije i najveće gljive; one razvijaju nad zemljom lijepa plodišta sa stručkom i klobukom. Upravo ta plodišta mi nazivamo gljivama i njih beremo. Razvoj pečurke: 1 — micelij sa začecima plodišta; 2, 3 i 4 — raz :i stupnjevi u razvoju gljive nije i najveće gljive; one razvijaju nad zemljom lijepa plodišta sa stručkom i klobukom. Upravo ta plodišta mi nazivamo gljivama i njih beremo. Izostavljeno iz prikaza Plodište je zapravo samo nadzemni dio gljive, koji — poput cvijeta kod višeg bilja — služi za razmnažanje i širenje vrsti. Glavni dio tijela gljive vuče se pod površinom tla — u humusu ili truležu. Ono sastoji od tankih vlakanaca — tzv. hifa —, koje se prepliću i spletu u mrežasto tijelo — micelij, Micelij živi po više godina, a iz njega — u povoljnim prilikama — izbijaju nadzemna plodišta. Micelij raste: krajevi se šire sve dalje, a na početnom mjestu obamre, pa se tako od tog središta udaljuje na sve strane u krugu. Budući da micelij stvara uvijek nova plodišta, to se događa da se gljive pojavljuju u krugovima — -vijencima, koje narod zove »vilina« ili »vrzina kola«. Niti micelija nižih gljiva prepliću se često na samoj površini podloge, na kojoj gljiva živi, pa se čini kao da je podloga prevučena bijelom mrežicom (kako to vidimo na pljesnivoj hrani ili koži, na pljesnivom voću i dr.),

Izdavač:...............Društvo hrvatskih srednjoškolskih profesora Biblioteka:...........Književna izdanja, Knjiga treća Mesto izdanja:.....Zagreb Godina izdanja:...1909. Format:...............15 x 23 cm Povez:.................tvrdi Broj strana:.........176, latinica Težina:................290 g Stanje knjige:......uglovi hrbata i korica su pohabani, na predlistu, nultom listu i strani 59 pisani su imena i znaci, na 6 strana u predgovoru reči i delovi rečenice su podvlačeni, na 5 strana pojedini stihovi označavani sa strane, sve grafitnom olovkom, na strani 9 tamna mrlja koja se prenela na susedne strane, ostalo je potpuno očuvano ANTUN MATIJA RELJKOVIĆ (1732—1798) bio je srpski književnik i oficir iz Slavonije. Rodio se 6. januara 1732. godine u posavskom Svinjaru (danas Davoru) na reci Savi. Porodica vodi poreklo iz Hercegovine, odakle se premeštajući preko Bosne (zbog ratova) prešavši reku Savu, naselila u Svinjaru, selu na levoj obali. Reljkovići iz Svinjara su bili rimokatolici, ali pitanje nacionalne pripadnosti ostalo je nerazjašnjeno. Slavonsko stanovništvo mahom pravoslavno, doživelo je veliko pokatoličenje nakon oslobođenja od Turaka, ali se etnički (srpski duh) dugo održalo, o čemu svedoče stihovi Reljkovićevi. Hrvatska strana ga međutim svojata, sudeći po njegovoj (katoličkoj) veri, ali Reljkovćeva `životna filozofija` i samo književno delo - `Satir`, te staro poreklo - su fakta koja itekako idu u prilog srpskoj strani. Na srpski trag navodi i njegov familijarac - potomak iz 19. veka. Godine 1830. kupio je ćiriličnu srpsku knjigu u Novoj Gradiški, Gavril Reljković, kapetan iz Svinjara. Pored njegovog pominjanja junaka Marka Kraljevića sina Vukašinovog, te poimence fruškogorskih pravoslavnih manastira, kao glavni dokaz ipak najviše je citiran stih iz 4. glave `Satira`: O Slavonče, ti se vrlo varaš, Koji god mi tako odgovaraš; Vaši stari jesu knjigu znali, Srbski štili a srbski pisali. Reljković bi se zato sa pravom pre mogao uvrstiti u Šokce, Srbe katolike u Slavoniji, negoli u Hrvate. U Svinjaru je 1732. godine bila vojna posada - četa hajdučka (pešačka) pod komandom satnika (kapetana) Stefana Reljkovića, starinom Bosanca. Početkom te godine rodio se mali Matija, sin kapetanov. Kada je 1741. godine kapetan krenuo u rat u Italiju, obezbedio je uslove da mu sin izuči školu. Predao je fratru Mihovilu Pavunoviću `redovniku i čuvaru države Sv. Ivana Kapistranskog u samostanu (manastiru) Cerničkom`. Osnovnu školu je tako izučio kod franjevaca, a zatim ugledajući se na oca graničarskog oficira, stupio u austrijsku vojsku kao prost vojnik (1748). U vojnoj hijerhiji je brzo napredovao; kada je proizveden u zastavnika oženio se, da bi 1753. godine postao poručnik carski. U sedmogodišnjem ratu Austrije protiv Pruske (1756-1763), Antun je učestvovao u bitkama kod Kolina i Bratislave. Kada je deo njegovog Brodskog puka bio opkoljen on je zarobljen, zatočen u Frankfurtu na reci Odri. Književnošću je počeo da se bavi tokom internacije u kući svog domaćina. Naučio je tada francuski jezik i počeo da piše. Kada se vratio u vojnu jedinicu - Brodsku regimentu, borio se u još dve bitke, kod Torgave i Maksena 1759. godine. Kada je 1767. godine preveo indijske pripovetke, bio je u činu oberlajtanta. Stekao je zatim zbog zasluga čin satnika (kapetana) i plemićku titulu sa predikatom Ot Ehrendorfa. Kada se skrasio u Nemačkoj, tu je napisao 1761. godine svoje glavno delo `Satir iliti divlji čovik`, objavljeno 1762. godine u Drezdenu. Reljkovićev sin vinkovački župnik Josip Stefan Reljković (umro 1801.) ugledajući se na oca, napisao je narodnom desetercu delo `Kućnik`. Kod sina u Vinkovcima je u starosti živeo i umro ostareli Matija, i počiva na tamošnjem groblju. Dana 27. septembra 1880. godine podignut mu je dostojan spomenik i to nad grobom, na Vinkovačkom rimokatoličkom groblju. “SATIR ILITI DIVJI ČOVIK” je delo Matije Antuna Reljkovića koje opisuje nemarnost ljudi i njihovu izgubljenost prema mestu u kojem žive, ali ujedno i potiče samog čitaoca da razmisli o svom odnosu prema mestu u kojem živi. Slavonci su stanovnici krasne oaze koja obiluje mnoštvom prirodnih lepota. Sve u njoj ispunjeno je veličanstvenim i gotovo nestvarnim stvarima i mestima za koja čovek nije ni zamislio da postoje u stvarnom životu. Veliki propust ili čak greh bio bi da te prirodne lepote izgube svoju čar i svoju vrednost zbog nemara običnih ljudi i nestašne naravi. „Satir iliti divlji čovik“ je prvo delo hrvatske književnosti sa svetovnim sadržajem, nastankom vezano za Slavoniju, napisano šezdesetak godina nakon proterivanja Turaka iz Slavonije. Prvi put je štampan 1762, bez imena autora, bez naznake mesta štampanja (bio je to Dresden) i bez imena štampara. Po opsegu, no ne i po značaju, skromno je to delo, štampano u malom formatu, na 82 neoznačene stranice. Jedini sačuvani primerak nalazi se u Nacionalnoj i sveučilišnoj biblioteci u Zagrebu, gde je dospeo još u XIX.veku iz biblioteke porodice Brlić iz Slavonskog Broda. Drugi je put „Satir iliti divlji čovik“ Matije Antuna Reljkovića štampan („na svitlo dat“) u Osijeku „sa slovih Martina Divalt“ 1779, u osmini, nepagirano (180 str.). Delo je prošireno sa 1938 na 3498 stihova, s predgovorom i nekoliko proznih umetaka: o Novoj Gradiški, o čuvanju šuma, o baronu Ljubibratiću, o poštovanju („štimanju“) težaka, komedija iliti vesela prikaza naravi, tragedija iliti strahovita prikaza naravi. (107/19-264-kp/783)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Veliki format. Đorđe Đoka Jovanović (Novi Sad, 21. januar 1861 — Beograd, 23. mart 1953) bio je srpski vajar i akademik Srpske akademije nauka i umetnosti. Kao jedan od osnivača Umetničke škole, iz koje je kasnije nastala Umetnička akademija, Jovanović je bio veoma posvećen pedagoškom radu. Najznačajniji deo njegovog stvaralačkog opusa predstavljaju javni spomenici i portreti, među kojima posebno mesto zauzimaju Spomenik kosovskim junacima u Kruševcu, Knezu Milošu u Požarevcu, Josifu Pančiću, Kosti Taušanoviću, Vuku Karadžiću i Vojvodi Vuku u Beogradu, kao i niz spomenika na beogradskom Novom groblju.[1] Biografija Rođen je u Novom Sadu kao najmlađe sedmo dete, u porodici grčkog porekla. Od oca Nikole Jovanovića koji bio je učitelj, a majke `lepe Grkinje` Johanide ili Jovanke (po srpski). Porodica se preselila zbog očeve službe u Požarevac, gde je završio on osnovnu školu. Učitelj Jovanović se tu družio sa kolegom Đurom Jakšićem, koji je `kir` Nikolu opisao u pripovetki `Čiča Tima`: `debeli daskal, rodom iz Jelade`. Đorđe je krenuo u Kragujevačku gimnaziju, pa je po majčinoj želji prešao ubrzo na Zemljodeljsko-šumarsku školu u Požarevcu. Po majčinoj smrti izmolio je ministra prosveta 1879. godine, da mu se dozvoli upis u gimnaziju.[2] Fotografija Jovanovića iz mlađih dana Po završenoj beogradskoj Realci 1882. godine, upisao je Veliku školu u Beogradu, gde je na Tehničkoj školi, na odseku za arhitekturu, studirao godinu dana. Studije je prekinuo zbog odlaska u Beč gde je 1884. upisao Akademiju likovnih umetnosti. Već naredne godine prešao je u Minhen, i nastavio studije na Akademiji, u klasi prof. M. Vidmana (M. Widnmann). Oženio se prvi put tokom studija u Minhenu, sa Nemicom, Emom Viktorijom Šajtler. Iz tog `neskladnog` braka rodila su se dva sina, Aleksandar i Mirko. Nakon rastavljanja, prebacio je otac oba sina u Pariz gde je nastavio obrazovanje. U prestonici Francuske upoznaće mladu devojku Parižanku od 15 godina - Margaretu, koja će mu prvo pomoći oko dece, a zatim postati i supruga.[3] Sin Mirko, će poginuti u Prvom svetskom ratu na reci Marni 1915. godine, boreći se kao dobrovoljac u francuskoj Legiji stranaca. Iz Minhena je 1887. prešao u Pariz i tamo je na École des Beaux-Arts, u klasi profesora Šapija i Enžablera diplomirao vajarstvo 1890. Bio je prvi srpski akademski vajar.[4] Vratio se u Srbiju i tokom 1891. radio kao nastavnik crtanja u Prvoj beogradskoj gimnaziji. Već 1892. ponovo je otišao u Pariz, gde je ostao do 1903. Ponovo se vratio u Beograd gde je postao profesor, a potom i direktor Umetničko-zanatske škole, od 1905. do 1919, s tim što je ratne godine proveo u Francuskoj. Posle rata, do penzionisanja 1926, radio je kao profesor u Četvrtoj beogradskoj gimnaziji i kao inspektor Ministarstva građevina. Član Srpske kraljevske akademije nauka i umetnosti od marta 1921.[5] Đorđe Jovanović je bio atletskog stasa i avanturističkog - sportskog duha, i spada u prve i najbolje srpske velosipediste i planinare. Pravio je nekoliko velikih evropskih tura, vozeći velosiped (preteču bicikla) po hiljadu i više kilometara kilometara u nizu, kao 1886. godine. Uputio se iz Pariza u rumunski grad Kostancu na obali Crnog mora. Njegova umetnički građena i ukrašena vila u beogradskoj ulici Skerlićeva 6. bila je pravi umetnički dom. U toj kući sa velikim ateljeom, on će izvajati sjajna dela i mirno proživeti uz svoju drugu suprugu, mnogo mlađu Francuskinju, obožavanu lepoticu Margo. On je jedan od osnivača slikarskog društva Lada i njen član do 1910. Bio je u član i umetničkog društva Medulić. Posle rata ponovo je bio član Lade, sve do 1932. Jedan je od osnivača Udruženja likovnih umetnika Beograda. Delo Prvi put je izlagao na Pariskom salonu i Svetskoj izložbi u Parizu 1889, tada je dobio bronzanu medalju. Dobio je zlatnu medalju na Svetskoj izložbi 1900. godine u Parizu. Samostalno je izlagao prvi put u Novom Sadu 1905, a potom često u Beogradu. Svoja dela je izlagao u okviru paviljona Kraljevine Srbije na međunarodnoj izložbi u Rimu 1911. godine.[6] Pripada prvoj generaciji srpskih vajara čije delovanje ima pionirski karakter. Uradio je veliki broj bista i skulptura, ali i medalja, plaketa. Od njegovih radova najpoznatiji su: Spomenik Josifu Pančiću (1891) u Univerzitetskom parku u Beogradu; spomenik knezu Milošu Obrenoviću (1898) u Požarevcu; spomenik Kosovskim junacima (1910) u Kruševcu; Crnogorac na straži (1903) u pariskoj opštini; spomenik Branku Radičeviću (1899) u Sremskim Karlovcima; spomenik vojvodi Mišiću (1921); Spomenik Vuku Karadžiću (1929) u Beogradu; spomenik vojvodi Stepi Stepanoviću (1930) itd. Izabran je za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 16. februara 1920. Đorđe Jovanović o umetnosti i umetnicima svog doba „... Oni mnogo lutaju, a trebali bi već da nađu svoj put. Vidite, mnogi od njih misle da je umetnost, samo ono što je najnovije, poslednja moda, pa bio to ma kakav ekstrem. A u umetnosti, nema novog i starog; postoji samo dobro – umetnost, i rđavo- neumetnost. Pravci, škole i razni „...izmi“ to je sve sporedno...“. Koliko naša sredina podstiče stvaralački rad Đ.Jovanović je rekao: „Izgleda vrlo malo. Kulturni ljudi koji razumeju šta je umetnost, profesori, učitelji – ti nemaju novaca, a oni koji kod nas imaju novaca ti se više interesuju za automobile.“

60978) TOPLIČKI ZBEG , Zvezdan Ćurčić , Prometej Novi Sad 2014 , Roman opisuje događaje iz Topličkog ustanka 1917. godine, koje je Ćurčić opisao kroz sećanje svog dede Milića Dragovića. Roman Toplički zbeg je priča o običnim ljudima, oustanku u Toplici podignutom 1917. godine protiv tadašnjih svetskih vojnih sila – Austrougarske, Nemačke i Bugarske – o njihovim sudbinama posle propasti ustanka u zbegu iz svog sela Mačija Stena u selo Gojinovac. Toplički ustanak je bio jedini ustanak u Evropi na teritoriji okupiranoj od vojske Centralnih sila, osim ustanka u Irskoj koji je trajao samo jedan dan. Narodno nezadovoljstvo i ogorčenje najavljenom bugarskom regrutacijom sposobnog srpskog stanovništva, početkom februara 1917. godine, rezultiralo je tada njihovim masovnim bežanjem u planine ispred bugarskih regrutnih komisija. To su bili budući ustanici koje su predvodili vojvoda Kosta Vojinović, potporučnik i Kosta Milovanović Pećanac, rezervni pešadijski poručnik. Stvorena je tzv „Četnička država” sa sedištem u Prokuplju, koja se prostirala pravcem sever-jug na površini od oko 80 km2. Teritoriju te „države” na frontu odbrane od 240 km, branilo je 12.762 ustanika pešaka i 364 konjanika koji su bili naoružani starim puškama, sa 150 metaka i jednom bombom. Oko 60.000 vojnika Centralnih sila napalo je „Četničku državu”, slomivši ubrzo otpor ustanika, i posle dvadesetak dana trajanja te „države” ona je prestala da postoji 25. marta 1917. godine. Ustanička vojska se pred naletom neprijatelja sama raspala na male grupe ustanika koji su se krili po šumama Toplice i Jablanice. U toku gušenja ustanka, okupator je činio teške zločine. Zločini bugarskog okupatora bili su mnogo veći kada su krenuli u poteru za ustanicima. Narod beži u zbegove. Ljudi su bežali od vešanja, klanja, odsecanja delova tela, zakopavanja živih ljudi, spaljivanja i silovanja. Sloveni (Bugari i Srbi) su se po ko zna koji put u istoriji ubijali međusobno na nagovor Germana (Austrijanci i Nemci). Otići u zbeg je iz određenih krajeva bio jedini spas. U zbeg su otišli i stanovnici sela Mačija Stena. Okupator je spalio 55 sela i 55.000 objekata, a Međunarodna anketna komisija posle rata, izbrojala je 20.000 ubijenih Srba u ustanku i posle njega. Počinjen je genocid, to je jedina reč koja bi mogla da važi za ove zločine. Najviše je bilo ubijenih civila u ustanku. Čiča-Krsto, ispod Bećovog krša, čuvši da je susedno selo Trpeze spaljeno, poveo je stanovnike iz Mačije Stene u zbeg. Zbeg koji je u Vražjem potoku doživeo jednu od strahota rata, silovanje žena od okupatora. Učesnici zbega su srećno došli kod svojih prijatelja u selo Gojinovac gde su sačekali kraj rata. Osvetu, sastavni deo rata, izvršio je komita Sreten, ubivši bugarske silovatelje. Sreten je osvetio pre toga i Pavu, koju su ubili bugarski vojnici prilikom silovanja u Vražijem potoku. U izbeglištvu desila se i ljubav silovane od Bugara devojke Stoje i Radoša iz Gojinovca. Ubrzo nakon venčanja dvoje mladih, izbeglice se vraćaju na zgarišta svojih kuća i njihovim obnavljanjem vraćaju život svom selu. Ljudi vraćaju život nekom selu, a ne grobovi. U selo se vraćaju nakon završetka rata i muškarci sa fronta: Pavin muž Radoje, Krstov sin jedinac Maša, Stanojkin muž Stevan i dr. Život se vratio u Mačiju Stenu. „Nema slobode bez krvi. Moramo se boriti do poslednjeg” bile su reči vojvode Koste Vojinovića. Srbi Jablanice i Toplice borili su se do poslednjeg. Ovi krajevi su poslali najbolje tj. prvopozivce i drugopozivce u Gvozdeni puk da pronesu slavu srpskog oružja u Velikom ratu. U Topličkom ustanku 1917. godine, učesnici su bili Srbi koji nisu otišli u rat, oni koji su ostali ranjeni kod svojih kuća posle slavnih bitaka na Ceru i Kolubari, oni koji su bili mladi ili stari za vojsku, žene i deca. Jednom rečju, Srbi iz Toplice i Jablanice su svi bili učesnici Velikog rata bez obzira na pol i uzrast. Prilikom otkrivanja spomenika stradalim Topličanima u Velikom ratu, 9. septembra 1934. godine, Nj. Sv. Patrijarh g. Varnava rekao je između ostalog: „Toplica, ime veliko i slavno po besprimernim zaslugama i delima svojih topličkih sinova, u svim epohama naše istorije, izvedeno na vrhunac slave i veličine, sudbonosnom periodu Svetskoga rata postalo je veliki simbol srpskog heroizma, neuporediva trofeja srpske slave, nedostižni primer uzvišenog mučeništva jedne nacije. Istorija Toplice je u sjajnoj minijaturi istorija celog našeg naroda”. Rat, zbeg, grob, stradalništvo, odseljavanje, doseljavanje, spomenici, to je istorija Toplice i istorija srpskog naroda. To je i istorija stanovnika jednog sela u Kosanici, Mačije Stene. Sećanja Milića Dragovića, podsećaju u romanu na tu istoriju. Deda Milić je tu priču ispričao svom unuku Zvezdanu Ćurčiću, a on je to sročio u roman. Zvezdan je uradio ono što smo trebali svi da uradimo, da poslušamo priče svojih dedova i pradedova i da to zabeležimo i objavimo. Napisati, to znači ne zaboraviti. Greh je ne zabeležiti junaštvo ovih ljudi u Velikom ratu. Vrednost ovog narativnog izvora je što nam donosi neke nove podatke o životu u ustanku, o novim ustanicima (Stevan), o novim vojnicima i podoficirima Gvozdenog puka (Stevan, Maša, Radoje), o novim žrtvama (Pava i silovane žene iz Mačije Stene), ukratko rečeno, o svemu onome čega nema u izvorima prvog reda. Kazivanje Milića Dragovića dalo nam je nove podatke o ustanku. O učešću stanovnika iz Mačije Stene u ustanku do sada nismo imali nikakvih podataka. Ovo su prvi podaci, pa je zato i kazivanje Milića Dragovića od izuzetne vrednosti za istoriju Topličkog ustanka. Darko Žarić,Istoričar, viši kustos Narodnog muzeja Toplice u Prokuplju NOVO , tvrd povvez, format 14 x 21 cm , ilustrovano, ćirilica, 150 strana

Kao nova samo ima malu posvetu na prvom listu Izdavač:...............Građevinska knjiga Biblioteka:...........Velike knjige arhitekture, 2 Mesto izdanja:.....Beograd Godina izdanja:...2005 Format:...............13,5 x 235 cm Povez:.................tvrdi Broj strana:.........304, latinica, ilustrovano Težina:................480 g Dvadesetak projekata i samo sedam ostvarenja ne bi uveli Dirana u istoriju arhitekture da ga nisu uvele njegove ideje, knjige, crteži, jedna nova misao. Za sve one koji misle da arhitektura nije završila sa epohom Baroka, Diranova knjiga i sve što ona donosi, može pokazati da su u pravu. (Iz Predgovora knjige, Ranko Radović) Jean-Nicolas-Louis Durand (rođen 18. septembra 1760. u Parizu, 31. decembra 1834. u Thiaisu) bio je francuski arhitekta klasicistike, arhitektonski teoretičar i profesor arhitekture. Durand je rođen u Parizu u obućaru. Studirao je na arhitektonskoj arhitekturi Academie roiale i radio je kao crtač radova iz 1776. godine za revolucionarnog arhitekte Etienne-Louis Boullee. 1779. i 1780. godine, Durand je osvojio drugu nagradu na Prik de Rome, a zatim su usledile razne nagrade na arhitektonskim konkursima u godinama nakon Francuske revolucije, ali to nije rezultiralo nikakvom strukturnom implementacijom. Zahvaljujući svom takmičarskom uspehu, uspeo je da se preporuči za podučavanje. 1794. godine u početku je bio crtač u novoosnovanoj politehnici Ecole u ​​Parizu, gde je od 1795. dobio katedru za arhitekturu. Pomoću modularnog sistema zasnovanog na kvadratnoj mreži, Durand je razvio metodologiju egalitarnog dizajna za sve važne tipove građevina. Uvek je predstavljao svoje šeme konstrukcijskih tipova, koje je sažeo u svojevrsni katalog građevina, u pogledu tlocrta, nadmorske visine i preseka. Po Durandovoj mašti nova arhitektura koju je razvio trebalo je da bude izgrađena na istoj mreži za sve građevinske zadatke. Kao čisto racionalan sistem koji se oslobodio umetničkih ćudljivosti i arhitektonskog uređenja, ova arhitektura bi trebalo da važi za sve ljude u svakom trenutku. Durand je osnovni cilj arhitekture video u najvišem stepenu ekonomičnosti i praktičnosti i ponudio je pravo rešenje za svaki građevinski zadatak. Posebno su ga zanimale javne zgrade. Na primer, razvio je motiv rotunde kao centralni element za vrstu zgrade muzeja. [2] Pristup koji pronalazi direktnu strukturnu implementaciju, posebno u Schinkelovom Starom muzeju u Berlinu (1830). Durand je do 1830. godine obučavao inženjere u Ecole Politechnikue i podučavao ih svom tipološki uređenom, strogo geometrijskom dizajnu. Svojim učenjem Durand je postao jedan od najvažnijih teoretičara svog vremena. Već između 1802. i 1805. Durand je objavio svoju teoriju arhitektonskog tipa kao udžbenik pod naslovom „Precis des lecons d’architectures donnees a l’Ecole Politechnikue“ (pregled predavanja o arhitekturi, koja se održavaju u politehničkoj školi). Kroz prepisivanja i prevode, ova publikacija postala je jedan od najvažnijih arhitektonskih trakta vremena. [3] Durand je uspeo da stvori teoretsku osnovu za standardizovanu, modularnu arhitekturu koja je sastavljena iz serijski proizvedenih delova. Važan nastavak ovog novog pristupa je Kristalna palača izgrađena od modularnih montažnih delova za Svetsku izložbu u Londonu 1851. godine, Joseph Pakton. U Njemačkoj su klasični arhitekti poput Friedricha Veinbrennera, Karla Friedricha Schinkela, Gustava Vorherra i Lea von Klenze-a posebno pod utjecajem Durandove metodologije dizajna. Gustav Vorherr i njegov naslednik Leo von Klenze otputovali su u Pariz kako bi prisustvovali predavanjima u Ecole Politechnikue Durands. S njim je studirao i Clemens Venzeslaus Coudrai, koji bi se mogao nazvati i veimarskim klasicistom.

Autor: Džon Golsvordi Izdavač: Prosveta Broj strana: 943 Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd Format: 21 cm Saga o Forsajtima je priča o porodici, ljubavi i gubicima, promenama i neverovatnoj upornosti da se neke stvari nikada ne promene. U njima ćete pronaći ljubavne priče od par rečenica zapleta do onih sudbinskih koje će uzdrmati temelje familije. Ovaj porodični ep je smeša duhovitosti i bolećivosti prema Forsajtima, jer koliko god su zamišljeni kao slika jednog vremena i društva, svaki od njih je kao pojedinac fascinantan sam za sebe. Čitajući ga naučićemo da je osluškivanje sopstvenog srca uvek najbolji put koji treba da biramo, ali i da svaka generacija nosi promene, pa isto koliko smo ih mi nosili, jednog dana će se pojaviti neki sasvim novi koji će zameniti nas. Engleski pisac Džon Golsvordi je zahvaljujući ovom delu dobio Nobelovu nagradu za književnost 1932. godine. Trilogija, koja se sastoji iz tri romana: Posednik, U konzistoriji i Za izdavanje, počinje impozantnim rodoslovom Forsajta i njihovog porekla, čiji je rodonačelnik Džolion Forsajt iz Dorseta, farmer, kamenorezac i građevinar, a potom prikazuje porodicu koja se za nekoliko decenija uspela do više srednje klase zahvaljujući uspesima u trgovini, izdavačkoj delatnosti i akcijama u raznim firmama. Međutim, pisac radnju ubrzo sužava na jednu granu Forsajta, oličenu u Somsu Forsajtu, potomku kome u krvi najviše leži želja za uvećavanjem materijalnog bogatstva, ma koliko mu ono ne donosi sreću. U centru pažnje je njegov brak sa lepom, ali siromašnom Ajrin, koju Soms posmatra samo kao jedno materijalno dobro više i njena teskoba u braku koji liči na zlatni kavez sa posesivnim gospodarom iz koga uporno pokušava da se oslobodi. Situacija se zapetljava kada se u radnju uključi grana starog Džoliona Forsajta, ostarelog oca čiji je sin, crna ovca familije, napustio suprugu zbog ljubavi prema guvernanti svoje ćerke i umetničkom načinu života. Saga o Forsajtima je remek-delo koje prati nekoliko generacija u istorijskom okviru viktorijanske i edvardijanske epohe prikazujući na koji način se sa sudbinom bore skorojevići u klasno podeljenom engleskom društvu. Objavljivano je između 1906. i 1921. godine i bilo veoma popularno među čitaocima. Međutim, ličnosti koje se na ovim stranicama pojavljuju najmanje su tipični predstavnici Engleza koji drže do protokola, uštogljenog vaspitanja i odmerenih reči, naprotiv, ispod uglađenosti i otmenosti kriju se nesloga i mnogobrojne nesuglasice. Veliki broj likova porodice Forsajt je čitav jedan svet veoma stvarnih i životnih karaktera koji će vam kao na dlanu nuditi svoje misli i osećanja: ljubav, pohlepu, mržnju, strast, ljubomoru, požudu, iskrenost, poštenje, izdaju, čineći tako jedinstven mozaik neponovljivih fizionomija. U trilogiji postoje dva težišta radnje oko kojih se priča plete. Jedna je ona u kojoj se, obmotanu finom ironijom, navodi kako je rodonačelnik Forsajta zaboravio prve dane svog braka koje je proveo u siromaštvu, ali nije kućicu u kojoj je živeo i koju je mnogo godina kasnije prodao za 400 funti, čime je u sebi zapatio klicu koja će rasti u svim Forsajtima – ljubav prema opeci i malteru i želju za posedovanjem nekretnina, koje će se ogledati u raskošnim viktorijanskim vilama u srcu Londona u kome će ih opsluživati lakeji i kućne pomoćnice. Druga ključna tačka je stav mladog Džoliona Forsajta koji na sebe preuzima ulogu da zaštiti Ajrin od nesrećnog bračnog života i izražava stav da svaka žena koja ne voli svog muža treba da izađe iz braka bez ljubavi. Na ovaj način je Saga o Forsajtima napravila malu prekretnicu na književnoj sceni engleske književnosti koja je počivala na piscima koji su veličali viktorijansko vreme. Golsvordi je, naprotiv, bio prvi koji je počeo da piše o društvenim klasama i zalagao se za razvode nesrećnih brakova. Doduše, pričalo se da je to činio iz ličnih razloga jer se i sam zaljubio u udatu ženu, suprugu svog rođaka, koju je oženio nakon deset godina tajne veze i njenog razvoda od muža, ali su svakako novine koje uveo u svoje delo ostavile dubok trag. Tvrd povez. Na prednjoj strani korici tamna fleka (vidljivo na slici), listovi sa strane požuteli od starosti.

Odlično kao na slikama Ahmad Saffar Moqaddam PERSIAN LANGUAGE Persijsko - engleski udžbenici: Ahmad Saffar Moqaddam PERSIAN LANGUAGE; Book one, basic lessons, 2007. Udžbenički format. Ahmad Saffar Moqaddam RADNA SVESKA, knjiga prva, 2011. Udžbenički format. Persijski (فارسی [Fārsi] — farsi) je jedan od zapadnoiranskih jezika unutar indoiranske grane indoevropske jezičke familije, i službeni je jezik Irana, Avganistana (zvanično poznat kao dari od 1958),[7] i Tadžikistana (zvanično poznat kao tadžički od sovjetske ere).[8] Koristi se i u nekim drugim regijama koje su istorijski bile persijanska društva i koje se smatraju delom Velikog Irana. Ovaj jezik se piše persijskim alfabetom, koji je modifikovana varijanta arapskog alfabeta. Persijski jezik se klasifikuje kao nastavljanje srednjopersijskog, zvaničnog religioznog i književnog jezika Sasanidskog carstva, koji je nastavljanje staropersijskog, jezika Ahemenidskog carstva.[9][10][11] Njegova gramatika je slična sa mnogim savremenim evropskim jezicima.[12] Persijski je dobio svoje ime po prestonici Ahemenidskog carstva, Persisu (sadašnja pokrajina Fars), stoga se naziva i farsi.[13] Osoba koja govori persijski se može nazvati persofonom.[14] Procenjuje se da oko 110 milionna ljudi širom sveta govori persijski, pri čemu jezik ima zvanični status u Iranu, Avganistanu, i Tadžikistanu. Vekovima je persijski bio prestižni kulturni jezik u drugim regionima zapadne, centralne, i južne Azije u raznim carstvima baziranim u tim regionima.[15] Persijski je imao znatan (prevashodno leksikografski) uticaj na susedne jezike, a posebno na turkijske jezike u centralnoj Aziji, Kavkazu, i Anadoliji, susedne iranske jezike, kao i jermenski, gruzinski, i indoarijske jezike, posebno urdu (koji je u osnovi hindustanskog). On je isto tako u izvesnoj meri uticao na arapski, a posebno na bahranski arapski jezik,[16] ali je isto tako pozajmio znatan deo svog vokabulara iz njega nakon arapskog osvajanja Irana.[9][12][17][17][18][19][20][21] Sa dugom istorijom literature u obliku srednjopersijskog pre islama, persijski je bio prvi jezik u muslimanskom svetu da se probije kroz arapski monopol nad pisanjem, i pisanje poezije u persijskom je uspostavljeno kao dvorska tradicija u mnogim istočnim dvorovima.[15] Neki od poznatih radova persijske literature su Šahname Firdusija, radovi Rumija, Rubaj Omara Hajama, Panđ ganđ Nezami Gandžavija, Divan Muhameda Hafiza i dve mešavine proze i stihova Saadija - Đulistan i Bustan. Klasifikacija[uredi | uredi izvor] Persijski je jedan od zapadnoiranskih jezika unutar indoevropske familije. Drugi zapadnoiranski jezici su kurdski jezici, gilanski, mazenderanski, tališki, i beludžiski. Persijski se klasifikuje kao član jugozapadne grupe među zapadnoiranskim jezicima, zajedno sa ahomskim, kumzarskim, i lurijskim jezikom.[22] Ime[uredi | uredi izvor] Jezik se naziva farsi (فارسی) u Iranu i Avganistanu; parsi (پارسی) je staro ime koje je potisnuto, jer simbol za „p“ ne postoji u arapskom jeziku; tadžički (narečje centralne Azije) ili dari (ime jezika u Avganistanu). Ovo je spisak najznačajnijih narečja persijskog jezika: zapadnopersijski jezik (Iran) istočnopersijski jezik (Avganistan) tadžički jezik (Tadžikistan) hazaragi (Avganistan) ajmak (Avganistan) buharski (Uzbekistan) dehvari (Pakistan) darvazi (Avganistan) pahlavani (Avganistan) Osobine[uredi | uredi izvor] Iranski jezici, među kojima je persijski, pripadaju porodici indoevropskih jezika. Istorija iranskih jezika započinje još u sedmom veku pre nove ere. Persijski je najznačajniji u grupi iranskih jezika i jedini za koga je, na osnovu pismenih spomenika, dokazano da je postojao kao stari jezik srednjeg doba i savremeni jezik. Kao indoevropski jezik, persijski ima određenih sličnosti sa ostalim jezicima iz indoevropske porodice, a naročito sa slovenskim jezicima pogotovo na sintaksičkom planu. Takođe, postoje mnoge sličnosti iranskih jezika, pa i farsija, sa južnoslovenskim jezicima. Persijski jezik je u svom razvoju imao tri glavna perioda: staropersijski jezik (jezik Aveste i Darijevih natpisa), srednjopersijski jezik (pahlavi) i novopersijski jezik, ili samo persijski. On datira od momenta prihvatanja arapskog alfabeta oko 650. godine n. e., kada je, u vreme otpočinjanja islamskog uticaja, poprimio veliki broj arapskih reči, postajući izvanredno bogat jezik. Persijski jezik je pretrpeo tako male promene u toku celog poslednjeg milenijuma, da obrazovan Iranac može čitati rukopise sačinjene vekovima unazad bez posebnih teškoća. Kada se govori o rečima orijentalnog podrekla najčešće misli na turcizme. U rečniku stranih riječi dr. B. Klaića uz ovaj pojam stoji sledeće objašnjenje: „Turcizam: reč ili izraz turskog porekla“. Međutim, treba dodati da su turcizmi zajednički naziv za sve reči orijentalnog, dakle turskog, persijskog i arapskog porekla, koje su putem turskog jezika počele prodirati u slavenske jezike. Sistematsko širenje turcizama započelo je dolaskom Osmanskih Turaka na Balkan i trajalo je tokom više stoljeća. Na taj su se način i mnoge reči izvorno persijskog porekla ukorenile kao turcizmi. Pismo[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Persijsko pismo Drevno persijsko pismo se naziva pahlevi i blisko je jermenskom pismu. Veći deo modernog persijskog jezika zapisuje se modifikovanim oblikom arapskog pisma. Latinica se koristi kao pomoćno sredstvo u transkripciji i informatičkim tehnologijama. Tadžički jezik, koji predstavlja narečje persijskog sa izvesnim ruskim uticajima, piše se ćirilicom. Abeceda persijskog jezika ima 32 znaka i još 3 posebna znaka koja to zapravno i nisu, nego su različiti pravopisni oblici za slova, i u slučaju lām alefa, ligatura. Gramatika[uredi | uredi izvor] Morfologija[uredi | uredi izvor] Sufiksi preovlađuju persijskom morfologijom, a broj prefiksa je mali. Glagoli mogu izražavati vreme i vid i kongruiraju sa subjektom u licu i broju. U persijskom jeziku nema rodova pa zamenice nisu označene rodovima. Sintaksa[uredi | uredi izvor] Uobičajene izjavne rečenice imaju oblik `(S)(PO)(O)G“. Ovo znači da rečenice uključuju mogući subjekat, prilošku odredbu i objekat ispred obaveznog glagola. Ako je objekat specifičan onda je praćen rečju „rā” (rā) i ide ispred priloške odredbe: `(S)(O+rā)(PO)G“. Glagoli[uredi | uredi izvor] -ati, -anti, pehlevijski glagolski koreni biti, pers. budan – konjugacija: književni govorni sam, jesam pers. hastam hasam si, jesi pers. hasti hasi je pers. hast ili ast -e smo, jesmo pers. hastim hasim ste, jeste pers. hastid hasid su, jesu pers. hastand hasand dati, pers. dadan, prezentska osnova: deh < srednjopers. prezentska osnova dad < staropers. prezentska osnova data-, imenica: dade derati, pers. daridan, prezentska osnova: dar čamiti, pers. čamidan, prezentska osnova: čam goriti, pers. goridan ili gor gereftan, prezentska osnova: gor, imenica gorre hteti, pers. hāstan – konjgacija: hoć(u) pers. xāh(am) hoć(eš) pers. xāh(i) hoć(e) pers. xāh(ad) hoć(emo) pers. xāh(im) hoć(ete) pers. xāh(id) hoć(e) pers. xāh(and) kušati, pokušati, pers. kušidan, prezentska osnova: kuš lajati, staropers. lāidan, prezentska osnova: lāj lizati, pers. lisidan, prezentska osnova: lis napisati, pisati, pers. neveštan ili nebeštan, prezentska osnova: nevis < pehlevijski pers. ni-pis < staropers. ni-piš prefiks: ni + koren: pais njušiti, novopers. njušidan, prezentska osnova: njuš < pers. prezentska osnova: niyōš- < pehlevijski staropers. prezentska osnova: niγōš < staropers. prezentska osnova: nigauš peći, staropers. pazidan, prezentska osnova: paz, < pehlevijski pers. glagolski koren pačati- pohovati, pers. pohtan (pazidan), prezentska osnova: paz, < pehlevijski pers. glagolski koren pačati- živeti, pers. zistan, prezentska osnova: zi < srednjopers. Ziwistan prezentska osnova: ziw < staropers. Žiwistan, prezentska osnova: živ Imenice[uredi | uredi izvor] adrija, pers. daryā: more, srednjopers. drayab < staropers. drayah Bog, staropers. bağ < sanskrit bağ ban, avestijski pāna < pers. bān: sufiks koji znači čuvar brat, pers. baradar < srednjopers. brad(ar) < staropers. bratar jesen, pers. hazān kolač, pers. koluče (vrsta kolača) kuća, pers. kuče (kujče): malo naselje, staropers. kuša, kušan govedar, pers. gāvdār (gāv: govedo, krava + dār: prezentska osnova od infinitiva daštan имати, држати) mater, pers. i srednjopers. mādar < staropers. matar miš, pers. muš mozak, pers. magz < srednjopersijski mazg < staropersijski mazga- nov, pers. nov < srednjopers. nōg < staropers. nava- obrva, pers. abru (u množini: abrovān) pazuh, pers. bazu (nadlaktica) poljubac, pers. bus, buse stan, pers. –stān (sufiks za mesto): obitavalište, mesto, npr. Armanestān: zemlja Armena (Jermenija), Ozbakestān: zemlja Uzbeka (Uzbekistan) uši, pers. guš < srednjopers. goš < staropers. Guša vetar, pers. bād < srednjopers. vāt < staropers. vāta žena, pers. i srednjopers. zan < staropers. žan zima, pers. zemestān: zem + sufiks za mesto, lokaciju stān < sanskrit hima: sneg, hladnoća (himalaji: stan snega, tamo gde sneg obitava) Brojevi[uredi | uredi izvor] dvesta, pers. dvist, devist jedan, pers. (jek)dāne (književni), jedāne ili jedune (govorni) : jedan, komad nečega srpski persijski sanskrt avestijski jedan jek eka aeva dva do dva dva tri se tri thri četiri čahar čatvar čathwar pet panđ panča panča šest šeš šaš xšvaš sedam haft sapta hapta osam hašt ašta ašta devet noh nava nava deset dah dasa dasa Predlozi[uredi | uredi izvor] iz (od), pers. az do, pers. tā Pridevi[uredi | uredi izvor] tanak, pers. tang više, pers. biš znan, pers. šenās < avestijski žnatar baština, pers. bāstān Sufiksi[uredi | uredi izvor] -ar, pers. kar ili gar: sufiks za zanimanje, kao u imenicama govedar, limar, itd. ili u persijskom gāvdār, lahimkār ili lahimgar itd. Upitne zamenice[uredi | uredi izvor] šta, pers. če ili či, npr. šta je? pers. (govorni) či-je? ko, pers. ki, npr. ko je? pers. (govorni) ki-je? Upitni prilog[uredi | uredi izvor] kuda, pers. kođā (kodja) Mesni prilozi[uredi | uredi izvor] onde, pers. ānđā (onđā) ili āndjā (ondjā) ovde, staropers. avadā

Lepo očuvano 1966. Autor/in: Hans Kayser Titel: Die Ägyptischen Altertümer im Roemer-Pelizaeus-Museum in Hildesheim Zustand: leichte Gebrauchsspuren Verlag: Cramm de Gruyter & Co. Hamburg Format: 22 x 19 x 2 cm Umetnost starog Egipta se odnosi na arhitektonske građevine, slike, vajarska i dela primenjenih umetnosti starog Egipta, počev od praistorije pa sve do rimskog osvajanja Egipta 30. godine p. n. e. Istorija Egipta je najduža od svih starih civilizacija koje su se razvijale na Sredozemlju i prostire se u vremenu od oko 3000. godine p. n. e. pa sve do 4. veka n. e. U ovoj zemlji koja se razvijala na obalama reke Nil i koja je bila zatvorena za spoljašnje kulturne uticaje, razvio se jedan umetnički stil koji je jedva doživeo promjene u svojoj trihiljadugodišnjoj istoriji.[1] Sve umetničke manifestacije starog Egipta bile su podređene državi, religiji i faraonu koji je smatran bogom na Zemlji. Od samih početaka verovanje u zagrobni život je diktiralo normu po kojoj se pokojnik sahranjivao zajedno sa svojim bogatstvom, kako bi se osigurao njegov put do večnosti. Regularnost prirodnih ciklusa, bujanje i izlevanje reke Nil, promene godišnjih doba i smenjivanje dana i noći smatrani su poklonima bogova stanovnicima Egipta. Egipatska misao, moral i kultura, bile su u uskoj vezi sa dubokim poštovanjem za red i ravnotežu. Umetnost je stvarana sa idejom da bude korisna i nije se govorilo o lepoti umetničkih dela nego o njihovoj efikasnosti. Promene i novost nikada nisu smatrane kao nešto važno samo za sebe, tako da su stil i konvencionalizmi predstavljanja uspostavljeni u prvom momentu, praktično bez promena ostali da važe skoro 3000 godina. Iz našeg savremenog ugla egipatski umetnički jezik može izgledati statično i rigidno, međutim njegova suštinska namena nije bila stvaranje jedne stvarne slike stvari, onako kako su one javljale, nego jedna sinteza za večnost suštine osobe, životinje ili drugih predmeta koji se mogu sresti u egipatskoj umetnosti.[1] Arhajski ili predinastički period[uredi | uredi izvor] Prvi praistorijski naseljenici su se naselili na terasama formiranim od sedimenata koje je reka Nil depozitovala na obale kroz svoj tok. Oruđa i alati koje su ostavili za sobom, pokazuju postepenu evoluciju od društva polunomadskih lovaca i sakupljača do društva koje se bazira na poljoprivredi. Predinastički ili arhajski period približno obuhvata vreme od 3200 do 2755. godine p. n. e. Pronađena su organizovana naselja iz ovog perioda kao i različita oruđa i predmeti, posebno oni povezani sa sahranjivanjem. Ti predmeti su stavljani u grobove zajedno sa pokojnikom kako bi njegov duh mogao da ih koristi u drugom životu. Zahvaljujući tome, sačuvan je veliki broj ličnih i keramičkih predmeta kao i drugih oruđa i oružja. Keramika je dekorisana slikama na kojima je prikazivan život i običaji epohe. Među čestim motivima sreću se slike ptica i životinja karakteristične za zone bliske reci Nil. Krajem predinastičkog perioda čest motiv je vrlo detaljan prikaz brodića i veslara na reci Nil. Bakar, u malim količinama, korišćen je za izradu ogrlica i nekih alata, međutim veći deo delova je od kamena. U ovo vreme su rađene male figure od slonovače, kosti i takođe u glini. Staro kraljevstvo[uredi | uredi izvor] Narmerova paleta (Egipatski muzej u Kairu) Staro egipatsko carstvo dominiraju faraoni iz III do VI dinastije, a obuhvata period od pet vekova između 2755. i 2255. godine p. n. e. Negde oko 3000. godine, Egipat se ujedino pod vođstvom moćnih lidera sa juga zemlje, međutim ideja jednog podeljenog Egipta na Gornji na jugu i Donji na severu, održala se još neko vreme. U ovom periodu dominiraju I i II dinastija a ističe se car Narmer (neki istoričari ga identifikuju sa carem Menesom), začetnik ujedinjenja i osnivač prve dinastije. Na Narmerovoj paleti isklesanoj u kamenu (oko 3100. godine p. n. e., Arheološki muzej u Kairu), predstavljen je sam faraon kako nosi krunu sa juga i potčinjava narod sa severa svojoj volji, sa isprepletenim vratovima lavova kao metaforom ujedinjenja Egipta pod vlast jednog faraona. Arhitektura[uredi | uredi izvor] Osnova piramide Amenehmeta I Piramide u Gizi U vreme prvih dinastija sagrađeni su važni zagrobni kompleksi za faraone u Abidu i Sakari koji su imitacija palata i hramova (grobnica je bila jedna sinteza hrama i privatne palate). Velike količine keramike, radova u kamenu, rezbarenih u slonovači ili kosti, potvrđuju visok stepen razvoja u ovoj epohi. Hijeroglifi (pismo pomoću crteža), tj. način na koji je pisan egipatski jezik, u to vreme se nalaze u prvom stadijumu evolucije a već pokazuju svoj karakter nečega živog, kao i ostatak dekoracije. U III dinastiji glavni grad postaje Menfis i faraoni počinju sa izgradnjom piramida, koje zamenjuju mastabe kao kraljevske grobnice. Arhitekta, naučnik i mislilac Imotep konstruiše kompleks u Sakari za faraona Džosera (oko 2737—2717. p. n. e.). Reč je o jednom nekropolju kog čini jedna stepenasta piramida od kamena, i grupa hramova, oltara i prostora koji ih povezuju u jednu celinu. Veliku stepenastu piramidu, gde se nalaze posmrtni ostaci faraona, sačinjava više mastaba postavljenih jedna na drugu i predstavlja najstariji primerak monumentalne arhitekture koji je sačuvan do danas. Takođe ilustruje jednu od faza razvoja ka piramidi kao arhitektonskom tipu. Arhitektura Starog kraljevstva se može smatrati monumentalnom pošto su lokalni krečnjak i granit korišćeni za izgradnju građevina i grobnica velikih dimenzija. Razvijena je izvanredna arhitektonska tehnika i upotrebljavani kolosalni kameni blokovi koji se savršeno uklapaju jedan sa drugim bez upotrebe maltera, a način na koji su podizani do njihove destinacije nam je nepoznat. Kupula kao arhitektonski elemenat je poznata ali se ne koristi u kamenoj arhitekturi. Od velikog broja sagrađenih hramova u ovom periodu sačuvano je samo nekoliko primera. Monumentalni kompleks u Gizi, gde su sahranjeni faraoni IV dinastije, pokazuje veštinu i sposobnost egipatskih arhitekti u izgradnji spomenika koji je još u antičko doba smatran jednim od Sedam svetskih čuda i pokazuje raskoš egipatske civilizacije. Snefru je počeo izgradnju prve piramide bez stepenica. Keops je bio njegov naslednik i izgradio je Veliku piramidu koja dostiže 146 metara visine, a čini je oko 2,3 miliona kamenih blokova prosečne težine oko 2,5 tone. Keopsov sin Kefren je izgradio jednu manju, a Mikerin je autor treće velike piramide ovog kompleksa.[1] Zadatak piramida je bio da zaštite i očuvaju tela faraona za večnost. Svaka piramida je deo kompleksa koji se sastojao od hrama u dolini, prilaza, komunikacionih prolaza i drugih prostora, među kojima je i prostor rezervisan sa religijske rituale pre sahrane. Oko tri piramide u Gizi (Keopsove, Kefrenove i Mikerinove), stvoren je nekropolj (grad mrtvih) koji čine mnogobrojne mastabe.[1] Ravnog krova i iskošenih zidova nazvane su mastabama pošto podsećaju na egipatske kuće od opeke (mešavina gline, peska i trske), u obliku zarubljene piramide. Mastabe su bile grobnice u kojima su sahranjivani članovi porodice faraona, plemstvo i državni službenici visokog ranga. Spoljašnji izgled mastabe podseća na odsečenu piramidu pravougaonog oblika, a u unutrašnjosti se nalazila mala soba zvana sirdab, gde je čuvana statua pokojnika, smatrana živim bićem, kao i lažna vrata koja su simbolički povezivala svet živih sa svetom mrtvih. Ispred njih su ostavljani darovi pokojniku i takođe se vršio pogrebni obred. Pod zemljom se nalazila komora grobnice, kojoj se pristupalo kroz jedan hodnik koji bi se zapečatio nakon deponovanja tela pokojnika. Suprotno relativnoj obilatosti sačuvanih ostataka monumentalnih grobnica, jedva da se sreću primerci kuća i civilne arhitekture egipatskih gradova iz vremena Starog kraljevstva; može se pretpostaviti njihov planski raspored, kao što je slučaj sa nekropoljem, ali upotreba adobe (opeke od mešavine gline i slame i pečene na suncu) za izgradnju kuća i palata, onemogućila je da se te građevine očuvaju do našeg vremena. Stoga, hramovi i grobnice konstruisani u kamenu i sa jasnom idejom da odole vremenu, budu večni, nude najveći deo i skoro jedinu informaciju o običajima i načinu života starih Egipćana. Vajarstvo[uredi | uredi izvor] Statua faraona Kefrena u Arheološkom muzeju u Kairu Počev od prvih figura u glini, kosti i slonovači iz predinastičkog perioda, egipatsko vajarstvo se razvilo velikom brzinom. U epohi Džosera (2737—2717. p. n. e.), radile su se velike statue faraona i vladara nad kojima je trebalo da stoje duhovi koji će ovekovečiti sećanje na pokojnika. Hijeratičnost, krutost, kubne forme i frontalnost su suštinske karakteristike egipatskog vajarstva.[1] Prvo bi se klesao jedan kameni blok pravougaonog oblika, nakon čega bi se pravio crtež figure koja je predmet predstavljanja, na frontalnoj i obe lateralne strane kamena. Kao posledica ovakvog pristupa, konačna statua je bila predviđena da bude posmatrana sa frontalne strane (zakon frontalnosti). Pošto je cilj bio da se stvori jedna slika za večnost suštine i duha portretirane osobe, nije bilo potrebe oblikovati figuru sa svih strana već je bilo dovoljna jedna frontalna kompozicija iste. Egipatski umetnik nije tražio predstavljanje pokreta. Od prvih vremena dinastičkog perioda postojalo je odlično znanje ljudske anatomije, ali joj se davala jedna idealizovana forma. Sedeća statua faraona Kefrena (oko 2530. godine p. n. e., Arheološki muzej u Kairu), koji je pokrenuo izgradnju druge najveće piramide u nekropolju u Gizi, sadrži u sebi sve karakteristike koje su činile egipatsko vajarstvo. Faraon je ovde predstavljen kako sedi na jednom tronu koji je dekorisan grbom ujedinjenih zemalja, sa rukama na kolenima, uspravne i ukočene glave, sa očima koje gledaju u beskonačnost. Soko koji predstavlja boga Horusa nalazi se iza Kefrenove glave, simbolišući da je on, faraon, živi Horus. Ova statua, isklesana u dioritu, u celini predstavlja veliko jedinstvo i ravnotežu kompozicije i takođe dočarava jednu snažnu sliku božanskog veličanstva. Istorija i glavne karakteristike[uredi | uredi izvor] Egipat reč je grčkog porekla. Reljefno, karakteristična je podeljenost, a spoj je bio preko Suecke prevlake, kao i reke Nil. Stanovništvo je hamitskog porekla. U 4. milenijumu beleži se dolazak stanovništva semitskog porekla. Hamiti su imali totemizam a Semiti su verovali u božanstva u ljudskom obliku. Razvojne faze u umetnosti se uglavnom podudaraju sa razvojem istorije i političke istorije Egipćana. Poznata je Manehtova podela na 30 dinastija. U III milenijumu faraon Naramer ujedinio je Egipat- mitski Menes smatra se za ujedinitelja Egipta-Gornjeg i Donjeg Egipta. Sa razvitkom zemljoradnje i stočarstva, tj pripitomljavanjem biljaka i životinja čovek odnosi pobedu nad prirodom. Međutim u dolinama velikih reka, „neolitska revolucija“ je doživela veliki uspeh i dozvolila je lokalnom stanovništvu da se umnoži više nego što je dozvoljavala postojeća količina hrane. Rešenje je međuplemenski rat ili ujedinjavanje u veća i naprednija društva – nastaju prva utvrđenja, prve civilizacije. Pronalaskom pisma počinje istorija. Stari Egipat nastaje u dolini reke Nil. Bila je razvijena zemljoradnja. Robovlasničko društvo sa faraonom na čelu (sin boga Ra, predstavljao božanstvo, glavnu karakteristiku egipatske civilizacije i određivao razvoj egipatske umetnosti). Pod Narmerom (Menes), koji je bio vladar Gornjeg Egipta, ujedinjuje se Gornji i Donji Egipat i nastaje Staro kraljevstvo. Egipatska umetnost je bila kultnog karaktera. Vezana je za hramove i grobnice i njihovu unutrašnjost - nije namenjna prostorima čovekovog življenja. Umetnička dela su potpuno izolovana od masa - ulazi u grobnice su pažljivo skrivani. Nema prave narodne umetnosti. Ona je vezana za provincije i napreduje sporo, naporno prateći opšti razvoj. Narmerova paleta predstavlja možda prvo umetničko delo u istoriji, u smislu da nije nastalo u magijske svrhe, već da govori o konkretnom događaju i konkretnoj osobi. Sa prednje strane palete je prikazan kralj Narmer kako ubija neprijatelja (verovatno kralja Donjeg Egipta) pod pokroviteljstvom boga sunca Horusa, predstavljenog u vidu sokola. Sa druge strane su dve životinje isprepletenih dugih vratova, koje verovatno predstavljaju ujedinjenje Gornjeg i Donjeg Egipta. Narmerova paleta nema narativnu ambiciju, već jezikom vizuelnih simbola slavi značajan događaj Egipatska kultura je vezana za Nil. Čovek je tu postojao još od paleolita u toku 4300. p. n. e. - duga podela ili 2000. p. n. e. kratka podela- jedna i druga podela se navode da bi se uočila relativnost ovih podataka. Računa se da je Menes ujedinio Egipat. Tada počinje epoha koja traje 2200 g. epoha Starog kraljevstva a zatim Srednje kraljevstvo i Novo kraljevstvo. U međuvremenu se događala i jedna velika najezda severnih naroda iz centralne Azije. Faraon je vrhovni sveštenik. Ujedinjenje je bilo neophodno jer je Nil plavio periodično svake godine u skoro isti dan. Promene boje; zelena znači raste, crvena, plavi- mogu se dve žetve izvući u toku jedne godine iz ovoga plodnog tla. Nil nadođe jer u Etiopiji i Somaliji padnu kiše, alge- zeleno, zemlja- crveno- Zeleni Nil i Crveni Nil. Religija proizilazi iz robovlasništva uspostavljanog 4000. p. n. e. godine. Čovek je želeo da kroz večnost ostane na zemlji, otuda misao o večitom životu faraona kao faraona a roba kao roba, bez promena. Javlja se grobna arhitektura.”Ka”jeste dvojnik od kamena za povratak duše koja se sada ima kamo vratiti. Odaje se dekorišu scenama koje bi ukazivale na momente iz života faraona. Staro kraljevstvo (3000. – 2105. p. n. e.), kraj carstva zbacivanjem VI dinastije Srednje kraljevstvo (2050. – 1778. p. n. e.), XI – XII dinastija Novo kraljevstvo (1500. – 1166. ili 1570. - |1085. p. n. e.) XVIII – XX dinastija Egipćani su verovali u kult mrtvih, to ih je povezivalo sa neolitskom prošlošću, ali mračni strah od duhova mrtvih nije postojao, izbrisana je granica između života i smrti. Egipćanin je opremao svoju grobnicu kao neku vrstu replike u senci svoje svakodnevne okoline, da bi njegov duh, njegov Ka mogao da uživa u njoj i gledao je da za svoj Ka obezbedi mumificirano telo ili statuu. Egipćani su sebi gradili grobnice (mastabe, piramide), domaćinstvo za njihov Ka. One su bile građene da večno traju i naše poznavanje egipatske civilizacije počiva samo na grobnicama i njihovom sadržaju. Religija diktira monumentalnost, uniformnost, frontalnost i ukočenost u umetnosti, međutim egipatska umetnost se koleba između konzervatizma i novatorstva, ali nikad nije statična. Osim arhitektonskih ostvarenja egipatsku umetnost čine: portretne statue biste slike reljefi Egipatska Arhitektura[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Egipatska arhitektura Egipatska arhitektura je glavni elemenat egipatske civilizacije, koja se smatra jednom od najznačajnih civilizacija starog veka, imajući u vidu vreme u kome je postojala, dostignuća i trajanje od 3.000 godina. Egipatska civilizacija je razvila specifično državno uređenje, religiju, arhitekturu, pismo i umetnost. Hram u Luksoru Hram u Luksoru Peristel dvorana u Medinet Habuu Peristel dvorana u Medinet Habuu Hram u Karnaku Hram u Karnaku Hram u Esni Hram u Esni Hram kraljice Hatšepsut Hram kraljice Hatšepsut Hram Isis Hram Isis Hram Nefertiri Hram Nefertiri Hram u Fili Hram u Fili Portretna skulptura[uredi | uredi izvor] Radi se za slučaj da mumija propadne. Svojstva: smiren stav i kod sedeće i kod stojeće figure. Ponekad izbačena noga, ona ne pokazuje kretanje, već povećava statičnost. Uzdržanost, ukočenost – reprezentativnost, monumentalnost. Naglašena je osa simetrije. Vajalo se pomoću projekcija pa su figure «sapete» i predstavljene su čeono. Zadnja strana skulpture je vezana za zid – pozađe, te figure nikad nisu slobodne. Verovatno su sve egipatske statue bile bojene, ali je boja na većini tokom vekova nestala. Očuvana je na dvojnoj statui princa Rahotepa i njegove žene, koja pokazuje koliko je boja davala utisak životnosti. Utisak je pojačan kvarcom koji se stavljao na mesto očiju. Reljef i slikarstvo[uredi | uredi izvor] Imaju iste pobude kao i skulptura – motivi vezani za život, ilustruju život umrlog. Sagledava se i put umrlog ka «onom svetu». Reljef je plitak i bliži slikarstvu nego vajarstvu. Postoje dve vrste: niski bareljef (blago ispupčeni oblici) upušten reljef (urezan) Reljef je blizak gravuri, nema svetlosti i senke, (plitak je), često je bojen istim bojama kao u slikarstvu. Muška tela su tamnija od ženskih. Bojenje je kontinuirano i uniformno, bez nijansi. U slikarstvu nema treće dimenzije. Egipatskim umetnicima nije bio cilj da stvore iluziju stvarnosti, već da što jasnije prenesu poruku. Ne postoji jedninstvo prostora i vremena, tako da se isti lik može pojaviti na više mesta. U egipatskoj umetnosti važi zakon frontaliteta, ortogonalno predstavljanje i uglovi se menjaju za 90 ili 180 stepeni. Oblici se vide pod pravim uglom. Ne poznaju perspektivu. Glava je prikazana u profilu, oko je frontalno, noge su u profilu, stopala su razmaknuta i oba viđena sa strane palca. Posrednim putem su dočaravali dubinu prostora. Poznavali su samo upravan način predstavljanja. Postoji princip superponiranja za dubinu prostora - ličnosti nacrtane najniže su najbliže, a svaki viši red je dalji. Koriste izokefalij – glave ličnosti istog ranga su u istoj veličini (hijerarhijsko dimenzionisanje), robovi su najmanji, a vladari najveći. Takav aksijalni metod, koji omogućava najširi pogled na telo, teži da pruži što jasniji i jednostavniji utisak. To je izraz odrećenog odnosa prema posmatraču - obraća mu se direktno i zahteva poštovanje. Reference[uredi | uredi izvor] ^ Vrati se na: a b v g d Janson 1975, str. 33–49 Literatura[uredi | uredi izvor] Aldred, Cyril, Development of Ancient Egyptian Art from 3200–1315 B. C., Tiranti, London, 1952 Aldred, Cyril, Middle Kingdom Art in Ancient Egypt, 2300–1590 B. C., Tiranti, London, 1950 Aldred, Cyril, New Kingdom Art in Ancient Egypt During the Eighteenth Dynasty, 1570–1320 B. C. 2. popr. i proš. izd., Tiranti, London, 1961 Aldred, Cyril, Old Kingdom Art in Ancient Egypt, Tiranti , London, 1949 Badawy, Alexander, A History of Egyptian Architecture, sv, I, Sh. Studio Misr, Giza, 1954; sv. II, University of California Press, 1966 Davies, Nina M., and Gardiner, Alan H., Ancient Egyptian Paintings, University of Chicago Press, 1936 Fakhry, Ahmed, The Pyramids, University of Chicago Press, 1952 Frankfort, Henri, ured., The Mural Painting of El`–Amarnek, Egyptian Exploration Society, London, 1929 Groenewegen-Frankfort, H. A., Arrest and Movement: An Essay on Space and Time in the Representational Art of the Ancient near East, University of Chicago Press, 1951 Hayes, William C., The Scepter of Egypt, u 2. sv., Harvard University Press, 1953-59 –Volumen 1 on Met Museum Lange, Kurt, and Hirmer, Max, Egypt, Phaidon, London, 1956 Michalowski, Kazimierz, Art and Ancient Egypt, Abrams, New York, 1969 Forter, B., And Moss, R., Topographical Bibliography of Ancient Egyptian Hieroglyphic Texts, Reliefs, and Paintings, u 7. sv., Oxford University Press, New York, 1927–52 Smith, William Stevenson, The Art and Architecture of Ancient Egypt, Pelican History of Art, Penguin Books, Baltimore, 1958 Janson, H. W. (1975). Istorija umetnosti – Pregled razvoja likovnih umetnosti od praistorije do danas (Umetnost). Beograd, Jugoslavija: Prosveta. Woldering, Irmgard, The Art of Egypt, Crown, New York 1967 Istorija umetnosti H.W. JANSON, Beograd 1982. Opšta istorija umetnosti ĐINA PIKSEL, Beograd 1974. Kako prepoznati umetnost, Ljubljana 1980. Istorija slikarstva Fernand Hazar, Beograd 1973.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Knjige najverovatnije nisu ni citane. Redje izdanje !!! Likovno opremio: Boris Dogan Dostojevski Djela 1-12 komplet Autor: Fjodor Mihajlović Dostojevski Sabrana djela I - XII. 1. Bijedni ljudi / Dvojnik / Roman u devet pisama / Gospodin proharicin / Gazdarica / Polzunkov / Slabo srce / Posteni lopov / Bozicno drvce i svadba / Tudja zena i muz pod posteljom 2. Bijele noći / Njetocka nezvanova / Mali junak / Selo stepancikovo 3. Poniženi i uvrijeđeni / Ujakov san 4. Zapisi iz mrtvog doma / Zapisi iz podzemlja / Zimske beleske o letnjim utiscima 5. Kockar / Svinjarija / Krokodil / Vjecni Muz 6. Zločin i kazna 7. Idiot 8. Bjesovi I. dio 9. Bjesovi II. dio 10. Zutokljunac 11. Braća Karamazovi I-II dio 12. Braća Karamazovi III-IV dio Izdavač: Zora / Znanje Godina izdanja: 1978. Mesto izdanja: Zagreb, Broj stranica: 6360 Format: 21x14 cm Povez: Tvrdi Fjodor Mihajlovič Dostojevski (rus. Фёдор Михайлович Достоевский; rođen 11. novembra, odnosno 30. oktobra po starom kalendaru, 1821. godine u Moskvi, preminuo 9. februara, odnosno 28. januara po starom kalendaru, 1881. godine u Sankt Peterburgu) bio je ruski pisac i jedan od najvećih pisaca svih vremena.[1] Završio je vojnu školu. U dvadesetosmoj godini zbog učešća u revolucionarnoj organizaciji bio je osuđen na smrt. Nakon pomilovanja proveo je četiri godine na prisilnom radu u Sibiru. On je jedan od najuticajnijih pisaca ruske književnosti. Prema širini i značaju uticaja, posebno u modernizmu, on je bio svetski pisac u rangu Šekspira i Servantesa. Realizam Dostojevskog predstavlja svojevrsni prelaz prema modernizmu, jer njegovo stvaranje upravo u epohi modernizma postaje nekom vrstom uzora načina pisanja. Sa aspekta književne tehnike njegovi su romani još uvek bliski realizmu zbog obuhvata celine, načina karakterizacije i dominirajuće naracije, dok dramatični dijalozi, filozofske rasprave i polifonija čine od njega preteču modernizma. Utemeljitelj je psihološkog romana.[1] Po mnogima je i preteča egzistencijalizma. Fjodor je bio drugi od sedmoro dece Mihaila i Marije Dostojevski, koji su bili potomci beloruskih imigranata. Porodica Dostojevski vuče poreklo od beloruskih unijatskih (grkokatoličkih) plemića koji su se kasnije vratili u okvire pravoslavlja. Ubrzo pošto je majka umrla od tuberkoloze 1837. godine, on i brat Mihail su poslati u Vojnu akademiju u Sankt Peterburgu. Godine 1839. umro mu je i otac, penzionisani vojni hirurg i nasilni alkoholičar, koji je služio kao lekar u bolnici za siromašne „Marinski“ u Moskvi. Pretpostavlja se da su Mihaila ubili njegovi kmetovi, za koje je poznato da su u više navrata bili ogorčeni Mihailovim ponašanjem u pijanom stanju. Fjodoru nije previše dobro išlo u Vojnoj akademiji u Sankt Peterburgu, pošto je bio loš iz matematike koju je prezirao. Umesto toga se posvetio književnosti. Tada je visoko cenio Onore de Balzaka, te je 1843. godine čak preveo jedno od njegovih najvećih dela, „Evgenija Grande“, na ruski jezik. Dostojevski je počeo da piše svoju dela otprilike u ovo vreme i 1846. godine se pojavio njegov prvi roman u formi epistolarne proze, „Bedni ljudi“, koji je dobio odlične kritike, a jedan kritičar (Visarion Belinski) je dao čuvenu karakterizaciju: „Rođen je novi Gogolj!“. Progon u Sibir i književno stvaralaštvo Ubrzo nakon objavljivanja pripovetke „Bele noći”[2] u rano jutro 23. aprila 1849. godine, Dostojevski je uhapšen i proveo je osam meseci u pritvoru u Petropavlovskoj tvrđavi.[3] Na dan 16. novembra iste godine je osuđen na smrt zbog delanja protiv vlasti u sklopu intelektualnog kruga, tzv. Kruga Petraševskog. Presuda je glasila: „Inženjerski poručnik F. M. Dostojevski, star 28 godina, zbog učešća u zločinačkim planovima i pokušaja širenja brošura i proklamacija štampanih u tajnoj štampariji — osuđuje se na smrt streljanjem“.[4] Smrtana kazna je 19. novembra preinačena na zaključak vojnog suda na osam godina teškog rada. Tokom ovog perioda povećao se broj epileptičnih napada za koje je imao genetsku predispoziciju. Godine 1854. je pušten iz zatvora da bi služio u Sibirskom regimentu.[5] Dostojevski je proveo narednih pet godina kao poručnik u sedmom bataljonu, koji je bio stacioniran u tvrđavi u Semipalatinsku, u današnjem Kazahstanu. Ovaj period se smatra za prekretnicu u njegovom životu. Dostojevski je napustio ranije političke stavove i vratio se tradicionalnim ruskim vrednostima. Postao je ubeđeni hrišćanin i veliki protivnik filozofije nihilizma. U to vreme je upoznao i Marju Dmitrijevnu Isajevu, udovicu prijatelja iz Sibira, kojom se potom oženio.[6] Godine 1860. se vratio u Sankt Peterburg, gde započinje nekoliko neuspešnih književnih časopisa sa svojim bratom Mihailom. Dostojevski biva izuzetno potresen smrću supruge 1864. godine, a odmah zatim i smrću svoga brata. Bio je u lošoj finansijskoj situaciji, a morao je da izdržava i udovicu i decu svoga brata. U to vreme je potonuo u depresiju, kockajući se, često gubeći i zadužujući se. Fjodor Dostojevski 1876. Dostojevski je imao problem sa kockom. Tako je i jedno od njegovih najpoznatijih dela, „Zločin i kazna“ napisano u rekordno kratkom roku i brzo objavljeno da bi uspeo da isplati kockarske dugove, a pošto ih je otplatio ponovo je ostao gotovo bez novca. Roman mu je doneo slavu, ali ga nije spasao bede.[7] Izdavač Stelovski ga ucenjuje, nudi tri hiljade rubalja za pravo da izdaje njegova dela, ali uz obavezu da napiše još jedan roman. Nemajući izbora, Dostojevski je pristao.[7] U isto vreme je napisao i knjigu „Kockar“ da bi zadovoljio ugovor sa svojim izdavačem. Dostojevski je u ovo vreme putovao po zapadnoj Evropi. Tamo je prvo pokušao da obnovi ljubavnu vezu sa Apolinarijom Suslovom, mladom studentkinjom, ali je ona odbila da se uda za njega. Još jednom mu je slomljeno srce, ali je uskoro upoznao Anu Grigorjevnu, dvadesetogodišnju devojku koja je radila kao stenografkinja, kojom se oženio 1867. godine. U tom periodu je napisao svoja najveća dela. Od 1873. do 1881. godine izdaje, ovaj put uspešan, mesečni književni časopis sa kratkim pričama, karikaturama i člancima o aktuelnim dešavanjima — Piščev dnevnik. Piščev dnevnik se izdavao u novinama kneza Meščerskog „Graždanin“, gde je Dostojevski bio urednik. Časopis je doživeo ogroman uspeh. Za vreme srpsko-turskog rata 1876—1877. više puta je pisao o Srbiji i Crnoj Gori, Černjajevu i dobrovoljcima.[7] Tih godina počinje rad na romanu Braća Karamazovi. Dostojevski je 1877. godine održao počasni govor na sahrani pesnika Nekrasova, koji je tada pobudio mnoge kontroverze, a godine 1880. održao je poznati Puškinov govor na otvaranju spomenika Puškinu u Moskvi. Pred kraj života je živeo u gradu Staraja Rusa u Novgorodskoj oblasti, nedaleko od Sankt Peterburga. Preminuo je 9. februara po novom, odnosno 28. januara po starom, kalendaru, 1881. godine u Sankt Peterburgu od posledica krvarenja uzrokovanog epileptičnim napadom. Posle dva dana, njegovo telo je ispratila na groblje bezbrojna gomila naroda, monaštva i sveštenstva. Sahranjen je na groblju „Tihvin“ pri manastiru Aleksandar Nevski, u Sankt Peterburgu, u Rusiji. Procenjuje se da je 40.000 ljudi prisustvovalo njegovoj sahrani, mahom omladina i studenti, a sam se pogreb pretvorio u demonstracije protiv carizma - uprkos piščevom nedvosmislenom stavu prema celom tom pitanju. Takva počast odavana je jedino telima preminulih ruskih careva. Na njegovom nadgrobnom spomeniku piše: „Zaista, zaista vam kažem, ako zrno pšenično, padnuvši na zemlju, ne umre, onda jedno ostane; ako li umre, mnogo roda rodi.“ (Jevanđelje po Jovanu XII,24), što je i epigraf njegovog poslednjeg romana, „Braća Karamazovi“.

Ракија: укус историје, вештина прављења, уметност испијања Аутори: Илија Маловић, Зоран Радоман, Владимир Дуловић Наслов: Ракија: укус историје, вештина прављења, уметност испијања Издавач: Mladinska knjiga Страна: 383 повез: тврди Писмо: ћирилица Формат: 21 x 29 cm Година издања: 2022 NOVO prosireno izdanje iz 2022. godine ( prvo izdanje iz 2017. godine rasprodato ). NOVA knjiga!!! U CELOFANU, slike koje sam postavio su preuzete sa interneta. Znaci slike prikazuju knjigu koju cete dobiti, ali ce vam stici u celofanu, potpuno nekoriscena! Садржај УВОД, 13 РАКИЈА КРОЗ ИСТОРИЈУ, 17 ОД АЛКОХОЛА ДО РАКИЈЕ, 19 Алхемија запаљиве воде, или: почеци дестилације алкохола, 20 Алкохол осваја свет (али се још увек не пије!), 22 Од лека до ужитка и добитка, 24 ВАТРЕНА ВОДА СТИЖЕ МЕЂУ СРБЕ, 27 Рођење и крштење ракије, 28 Од турског воћњака до српског казана, 30 БУРНО ПИЋЕ ЗА БУРНА ВРЕМЕНА (XVIII ВЕК), 33 РАКИЈА У СВОЈОЈ ДРЖАВИ (1804-1878), 39 ДОБА РАКИЈЕ (1878-1914), 45 РАКИЈА НА МУКАМА (1918-1945), 53 У МАШИНИ СОЦИЈАЛИЗМА, 59 ТЕХНОЛОГИЈА, 67 ШТА ЈЕ ТО РАКИЈА, 69 Квалитет ракије, 70 Ракија као симбол пркоса, 71 НАЧИНИ ДЕСТИЛАЦИЈЕ РАКИЈЕ, 73 Печење ракије на стари начин, 74 Како се ракија пече данас, 86 Фракциона дестилациј а, 86 Једноставни апарати за прекидну дестилацију, 89 Делови апарата за дестилацију (казана), 90 Мерни инструменти, 92 Апарати за сложену једнократну дестилацију, 94 Дефлегмација и рекгификација, 96 ОДЛЕЖАВАЊЕ РАКИЈЕ И ПОПРАВЉАЊЕ ЊЕНОГ КВАЛИТЕТА, 99 Најчешће мане ракија и њихово поправл»ање, 101 САЗРЕВАЊЕ (СТАРЕЊЕ) РАКИЈЕ, 105 Арома алкохолних пића, 107 Врсте дрвета у коме стари ракија, 108 Винска бурад и ракија, 116 Убрзано старење ракије, 117 ВРСТЕ РАКИЈА, 119 ШЉИВА И ШЉИВОВИЦА, 121 Шлљива у обичајима и традицији, 127 Аутохтоне и ракијске сорте шлљива, 128 Припрема и печење ракије од шлљиве, 140 Са којом се храном слаже шљивовица, 142 ШТА СВЕ МОЖЕМО ДА ОСЕТИМО У ЧАШИ ШЉИВОВИЦЕ, 145 Како се пије ракија, 146 Фазе дегустације, 150 МОЋ УКУСА, 153 Точак укуса код ракије шљивовице, 154 ЈАБУКА И ЈАБУКОВАЧА, 161 Старе и аутохтоне сорте јабука, 164 Новије сорте јабука, 166 Како се пече јабуковача, 171 Како се производи Његово величанство калвадос, 172 Како се производи амерички епл-џек, 172 Како се пије јабуковача, 174 КРУШКА И КРУШКОВАЧА, 177 Старе и аутохтоне сорте крушака, 180 Модерне сорте крушака, 182 Како се пече крушковача, 184 Како се пиј е крушковача, 187 ДУЊА И ДУЊЕВАЧА, 189 Сорте дуња, 191 Како се пече дуњевача, 192 Како се пиј е дуњевача, 193 КАЈСИЈА И КАЈСИЈЕВАЧА, 195 Сорте кајсија, 197 Како се пече кајсијевача, 200 Како се пије кајсијевача, 202 БРЕСКВА И БРЕСКОВАЧА, 205 Сорте бресака, 206 Како се пече бресковача, 208 Како се пије бресковача, 208 ГРОЖЂЕ И РАКИЈЕ ОД ГРОЖЂА, 211 Сорте грожђа за ракију, 214 Како се пече лозова ракија, 218 Берба грожђа, 218 Муљање грожђа, 218 Укомљавање, 218 Како се пече комовица, 220 Како се користи комовица, 220 Како се пије лозова ракија, 222 ВИЊАК, 225 Како је све почело, 226 Производња вињака, 229 Како се пије вињак, 230 ВИШЊЕВАЧА И ТРЕШЊЕВАЧА, 235 Сорте вишања, 236 Сорте трешања, 237 Како се производе, 238 Ликери од вишања и трешања, 240 Како се пију, 242 МАЛИНА И МАЛИНОВАЧА, 245 Сорте малине, 246 Како се пече малиновача, 248 Како се пије малиновача, 248 МЕД И МЕДОВАЧА, 251 Медовача, медовина или медица?, 252 Како се производи права медовача, 254 Како се пије медовача, 254 СРПСКА КЛЕКОВАЧА, 257 Српска верзија џина или нешто више, 259 Историјат клековаче у Србији, 260 Ужичке клековаче, 262 Бајинобаштанска клековача, 263 Клековача са планине Таре, 263 Како се добија српска клековача, 263 Како се пије клековача, 266 ТРАВАРИЦА, 269 Лечење уз помоћ ракије, 270 Кад је ракија делотворнија од чајева, 272 Како се праве траварице, 273 Врсте траварица, 274 НЕСТАЛЕ И РЕТКЕ ВРСТЕ РАКИЈА, 281 Нестале ракије, 282 Ретке ракије, 288 КУВАНА РАКИЈА И КОКТЕЛИ С РАКИЈОМ, 293 Коктели, 295 Све је у рецептури, 296 Рецепти за ракијске коктеле, 297 ДЕСТИЛЕРИЈЕ, 309 РАКИЈСКИ КОМБИНАТИ, 311 Навип, 312 Прокупац, 316 Рубин, 317 Таково, 319 МАНАСТИРСКЕ ДЕСТИЛЕРИЈЕ, 321 Манастир Буково, 322 Манастир Ковиљ, 322 Манастир Лелић, 323 ПРИВАТНЕ ДЕСТИЛЕРИЈЕ, 325 ББ Клековача д.о.о., 326 Бојковчанка, 327 Р. Б. Глобал, 328 Дестилерија Зарић, 329 Promont Group d.о.о., 330 Флорес, 331 МАЛИ РАКИЈСКИ ПОДРУМИ, 333 Аламбик Арт д.о.о., 334 Алексић Први д.о.о., 335 Виница Антић, 336 Атлић, СЗР Радовача, 336 033 Бенишек-Веселиновић, 337 Дестилерија Богдановић, 338 СЗТР Бонитас, 338 Мали подрум Гајић, 338 Гегула, 339 Дибонис, 340 СЗР Златна долина, 340 Урбана дестилерија, 342 Ракија Јараковић, 343 ПодрумЈеша, 343 Подрум Лукић, 344 Подрум Марић, 345 Вељко и синови, Подрум Миловановић-Шкорић, 345 Минићева кућа ракије, 346 Подрум Новићевић, 346 Газдинство Павле Паунић, 347 ЗР Воћне ракије Плазинић, 348 Винарија Познанић, 348 Подрум „ПП”, 349 Примагд.о.о., 349 БГ Рабел д.о.о., 350 Дестилерија Српско звоно, 350 Подрум Стојана Тасића, 351 Тим д.о.о., 352 Тим, 352 Браћа Томашевић д.о.о., 353 Токд. д.о.о., 353 Дестилерија Хуберт 1924, 354 Пољопривредно газдинство Читаковић, 355 ПОСЕБАН ДОДАТАК, 357 РАКИЈСКИ ФЕСТИВАЛИ, 359 Ракијада у Прањанима, 360 Фестивал српске ракије, 360 Парастос дуду, 362 Шљивовачки сајам домаће ракије, 362 Шумадијска краљица, 364 Дани шљиве, 364 Сајам шљиве, 365 Гледићка ракијада, 366 Жестивал, 367 Дани ракије, 368 Смотра ракије шљивовице Ибарске долине, 368 Фестивал младе ракије, 368 Ракијада у Баљевцу, 369 Никољдански фестивал ракије, 369 Ракија фест - Balkan Urban Experience 370 ОСТАЛИ ФЕСТИВАЛИ, 373 КАКВА ЈЕ БУДУЋНОСТ СРПСКЕ РАКИЈЕ, 375 Препознавање и брендирање традиције, 376 Препознавање и пласирање квалитета 377 Однос према традицији, 378 Будућност српске ракије, 379 РАКИЈУ НЕ МОРАТЕ ДА ПИЈЕТЕ, АЛИ МОРАТЕ ДА ЈЕ ИМАТЕ! Ракија је одувек у нашем народу важила за лек, а ми као народ смо се дичили својом вештином да „печемо” савршену домаћу шљивовицу, али и лозовачу, јабуковачу, дудовачу, дуњевачу, крушковачу и ракију од сваког другог воћа или меда, а некада и од кукурузног брашна, тикве, жита, кромпира или хлеба. Дакле, што у уста то у ракију! Сада имате прилику да у новој књизи РАКИЈА сазнате све о историји, производњи и технологији, врстама ракије, дестилеријама и фестивалима као и како да конзумирате и препознате добру ракију – традиционално пиће у Срба. Аутори ове књиге (Зоран Радоман, Владимир Дуловић и Илија Маловић) упустили су се у вишегодишње истраживање историје, традиције и културе производње ракије и уживања у њој. Књига је написана на занимљив и приступачан начин и обогаћена је са више од 400 сјајних фотографија које је већим делом усликао фотограф Драган Боснић. Сазнајте све о РАКИЈИ на једном месту! Да ли знате да је... ... 1921. године у тадашњој Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца у Управи за заштиту индустријске својине казан за печење ракије уписан као патент под редним бројем један (осмислио 1909. године Јовановић Милан, казанџија из Новог Сада) ... Србија крајем XИX века била највећи светски произвођач шљива и шљивовице ... просечан губитак у запремини течности код шљивовице 4% годишње (такозвани анђеоски део – нуспојава старења у дрвеном суду) ... за арому и укус ракије заслужно и дрво од кога је суд за чување направљен као и време које ракија проведе у истом ... млада јабуковача често основа за специјалне ракије – траварице ... комовица (ракија од грожђа) наша најстарија ракија ... за литар малиноваче јачине 40% алкохола потребно 1,2 килограма смрзнуте малине (савремени технолошки поступак) или 16 кг свеже малине (класичан поступак ферментације и дестилације) ... израз „медени месец” (време испуњено љубављу, здрављем и безбрижношћу) повезан са медовином или вином од меда (током првог месеца брака младенци би, по обичају, испијали велике количине медовине за коју се веровало да има афродизијачка својства) ... биљка жута линцура због неконтролисаног брања добила статус угрожене врсте и законом је заштићена ... чокањ (фраклић, фићок) данас симбол за домаћу ракију, некада служио искључиво за испијање меке ракије која није имала нарочито леп мирис Значајно место у нашој традицији има ракија – понос сваког домаћина из Србије, а ово је књига која заслужује почасно место у библиотеци сваке породице.

Detalji predmeta Stanje Polovno deutsche geschichte und kultur bilder aus 2000 jahren A4 format, vrlo dobro očuvano SA VIKIPEDIJE Историја Немачке С Википедије, слободне енциклопедије Овај чланак садржи списак литературе, сродне писане изворе или спољашње везе, али његови извори остају нејасни, јер нису унети у сам текст. Помозите у његовом побољшавању навођењем прецизнијих извора. (детаљније о уклањању овог шаблона обавештења) Део серије о историји Немачке Историја Немачке Germany Рана историја Средњи век Рана савремена историја Прво уједињење Немачки рајх Хладни рат Савремена историја Flag of Germany.svg Портал Немачка пру Немачки језик и „германизам“ постоје више од хиљаду година, али је држава по имену Немачка као модерна национална држава формирана тек 1871. године, када је Пруска предводила немачке државе до победе над Француском. Тада је настао други немачки Рајх (нем. Reich), обично препознатљив као Царство. Први рајх, познатији као Свето римско царство Немачке нације, је настао поделом Каролиншког царства (843), кога је раније основао Карло Велики. Царство је трајало све до 1806. Током ових хиљаду година, Немци су успешно проширили свој утицај на исток уз помоћ Католичке цркве, Тевтонског витешког реда и Ханзеатске лиге. Године 1530, покушај протестантске реформације Католичке цркве је пропао, што је довело до формирања нове, Протестантске цркве, која је постала нова званична религија у многим немачким државама. Ова догађања су довела до Тридесетогодишњег рата (1618), који је, када се завршио Вестфалским миром (1648), учинио да Немачка постане економски исцрпљена и политички нестабилна. Оваква ситуација је онемогућила да Немачка понуди ефикасан отпор Наполеону и Свето римско царство је било укинуто 1806. После пада Наполеона склопљена је Немачка конфедерација (Deutscher Bund), где је главну реч имала Аустрија. Конфедерација се састојала од 39 малих држава. Амбициозни премијер Пруске, Ото фон Бизмарк, је искористио тежње за националним уједињењем да вештом унутрашњом и спољном политиком наметне доминацију Пруске монархије. Бизмарк је био познат као „културни борац“ против римокатолицизма и борац за социјалне реформе. После француског пораза у Француско-пруском рату (1870.), Други рајх је проглашен у Версају, 18. јануара 1871. Оснивање модерне Немачке, Версај, 1871. Међутим, у Првом светском рату (1914—1918), када је инвазија на Француску била главни циљ, на крају је победила Француска. Тиме је окончан Други немачки рајх, када је немачки цар Виљем II био принуђен да абдицира. После револуције и одбацивања монархије, конституисана је демократска Вајмарска Република. Велики економски проблеми Немачке изазвани Великом депресијом и диктатима Версајског мира, довели су до одбацивања демократије од стране и лево и десно оријентисаних немачких грађана. Садржај 1 Сеоба народа 2 Франачка 2.1 Покрштавање 2.2 Пипин и Карло 2.3 Оснивање Светог римског царства 2.4 Карлови наследници и распад Франачке 3 Немачка под влашћу Отонске династије (919—1024) 4 Владари Салијске династије (1024—1125) 5 Немачко друштво у раном средњем веку 5.1 Феудализам у Немачкој 6 Династија Хоенштауфен 7 Свето римско царство у 14. и 15. веку 8 Реформација 8.1 Немачки сељачки рат 9 Свето римско царство у 16. веку 10 Тридесетогодишњи рат 10.1 Вестфалски мир 11 Успон Пруске 11.1 Рат за аустријско наслеђе 11.2 Седмогодишњи рат 11.3 Рат за баварско наслеђе 12 Француска револуција и Наполеонови ратови 12.1 Револуционарни ратови 12.2 Распад Светог римског царства 12.3 Немачка у коалицијама против Наполеона 12.4 Бечки конгрес 13 Немачке земље до 1848. године 13.1 Царински савез 13.2 Нове идеје 14 Револуција 1848. године у Немачкој 15 Подељеност Немачке средином 19. века 15.1 Други шлезвички рат 16 Аустријско-пруски рат 17 Француско-пруски рат 18 Немачко царство крајем 19. века 18.1 Немачка превласт у Европи 19 Немачка почетком 20. века 20 Немачка у Првом светском рату 21 Међуратна Немачка 21.1 Нацистичка Немачка 21.2 Послератна Немачка 22 Референце 23 Литература 23.1 Енциклопедија 23.2 Часописи 23.3 Атлас и мапе 23.4 Прегледи 23.5 Средњи век 23.6 Реформација 23.7 Рани нови век до 1815. 23.8 1815–1890. 23.9 1890–1933. 23.10 Нацистички период 23.11 Од 1945. 23.11.1 Примарни извори 23.12 ГДР 23.13 Историографија 24 Спољашње везе Сеоба народа Детаљније: Велика сеоба народа Германи су у Римско царство најпре долазили као слуге и колони. Варвари су били у различитом степену колонизовани у зависности од близине римској граници. Утицај Рима на варваре могао је бити далеко већи да су Римљани показали интересовање за ширење својих интереса међу њима. Први Римљани који су се за то интересовали били су хришћани. Најранија позната отаџбина Германа била је област око западног дела Балтичког мора, северне Немачке, до реке Одре на истоку. До Христа, Германи заузимају област целе данашње Немачке одакле су њихово напредовање зауставиле јаке границе римске државе. На доњој Рајни живели су Франци, а на горњој Алемани. У Чешкој су живели Маркомани, док су Вандали и Гепиди живели у угарској равници. Одатле до реке Дон простирала се област Гота. У северозападној Немачкој живели су Саси, док су Англи и Јити насељавали Јитланд. Источно од Саксонаца живели су Свеви, а још даље Лангобарди. Франачка Детаљније: Франачка Каролиншко царство под Пипином и Карлом Великим. Франци су западногерманска скупина која се први пут помиње у 3. веку. Делили су се на три језгра: северна скупина, Батавци или Салијски Франци, насељавали су област данашњег Келна. Рипауријски Франци насељавали су област средње Рајне, а Хати источно од Рипауријских франака. Најјача скупина били су Салијски Франци који 357. године стичу статус римских федерата и насељавају Тоскандрију. Под вођством Меровеја учествују у бици на Маурицијаковом пољу након чега освајају целу северну Галију до Соме. Након пада Западног римског царства, Аквитанију заузимају Визиготи, а облашћу између Франака и Визигота је до 486. године владао римски намесник Сијагрије. Сијагрије је страдао у бици против франачког владара Хлодовеха, а Франци постају суседи Визигота. Године 496. Хлодовех је освојио државу Аламана. Неколико година раније је прихватио хришћанство. Године 500. Хлодовех неуспешно напада Бургундију којој у помоћ притичу Визиготи. Године 507. Франци су у бици код Вујеа поразили Визиготе и протерали их из Галије. Римљани су му доделили титулу конзула. Године 509. Хлодовех постаје и краљ Рипауријских Франака. Престоница му је била у Паризу. Умро је 511. године, а држава је подељена међу четворицом синова. Покрштавање Из англосаксонских центара, хришћанство се почело ширити у области делте Рајне. Англосаксонски мисионари деловали су један век. Најважнији су били Вилиброрд (Климент) и Винфрит (Бонифација). Вилиброрд (658—739) је, уз подршку франачког краља, ширио хришћанство међу Фризима. Постао је први фризијски архиепископ са седиштем у Утрехту (данашња Холандија). Од Фризије до Тирингије и Баварске деловао је Винфрит. Винфрит је основао манастир у Фулди и носио титулу „архиепископ Германа“ са седиштем у Мајнцу. Након смрти франачког краља Дагоберта који је био последњи меровиншки краљ са стварном влашћу, у Франачкој су владали краљеви главни помоћници – мајордоми. Од 687. године ова функција је била резервисана за династију Каролинг. Након смрти Карла Мартела, мајордоми су постали његови синови Пипин и Карломан, знатно побожнији. Они су спровели корените реформе франачке цркве у складу са канонским правом позног Римског царства. Карломан се 747. године замонашио, а мајордом целе Франачке постаје Пипин. Положај му је оспоравао други брат те је Пипину била потребна потврда легитимитета од стране папе. Истовремено је желео да постане и формално краљ Франачке и збаци меровиншког владара Хилдерика. Пипинова тежња да добије пристанак за свргавање Меровинга поклопила се са потребама папе Захарија да се заштити од Лангобарда који су вршили притисак на Рим. Папа је дао легитимитет Пипиновој побуни и свргавању Хилдерика. Пипин је изабран за франачког краља (751). Пипин је, за узврат, поразио лангобардског краља, а освојене територије (некада византијске) прикључио папиној држави. Ова „Пипинова даровница“ представља почетак папске државе која је постојала до уједињења Италије 1870. године, а постоји и данас као држава Ватикан. Германске војсковође углавном су поштовале хришћанску цркву. Франачки владар Хлодовех (486—511) склопио је са црквом савез схватајући њену важност у обезбеђивању верности народа. Хлодовех је постао заштитник католичке цркве у Галији. Године 496. покорио је Алемане, а 507. протерао Визиготе из Галије (сем Септиманије). Претња великог остроготског владара Теодориха спречила је Хлодовеха да освоји Бургундију, али су то учинили његови наследници 534. године након Теодорихове смрти (умро 526. године). Пипин и Карло Детаљније: Пипин Мали Детаљније: Карло Велики Карло Велики. Хлодовех је био први владар династије Меровинг. Франачки престо био је изборни с тим што је избор био ограничен на лозу Меровинга. Након смрти Хлодовеха, држава се распала те је распарчана остала (изузев мањих прекида) током читаве владавине Меровинга. Старе франачке земље, са обе стране Рајне, чиниле су Аустразију. Северна Галија називана је Неустријом, некадашње Бургундијско војводство је чинило трећу франачку државу, а југозападна Франачка била је позната као Аквитанија. Франачки краљеви подржавали су католичку цркву, али су истовремено захтевали да је потпуно контролишу. Краљ је утицао на избор епископа, сазивао саборе и потврђивао саборске одлуке и сл. Након изумирања прве генерације свештеника, на њихово место долазе углавном Франци због чега писменост и црквена дисциплина опадају. О историји Франачке у доба Меровинга сазнајемо највише на основу дела „Црквена историја Франака“ епископа Гргура из Тура. Ученост је била веома ретка, а писменост тек изузетак. У последњем веку Меровинга, стварна моћ краљева веома је опала. Многи од краљева били су малолетни те је функцију регента вршио мајордом (управник краљевог двора) или вођа Франака (dux Francorum). Мајордо

Odlično stanje ARMANSA / OPATICA IZ KASTRA Stendal Minerva Subotica 1976 tvrd povez, format 14,5 x 19,5 cm zaštitni omot, latinica, 371 strane Mari-Anri Bel (franc. Marie-Henri Beyle; Grenobl, 23. januar 1783 — Pariz, 23. mart 1842), poznatiji pod pseudonimom Stendal,[1][2][3] bio je francuski pisac čija se dela smatraju pretečom realizma. Stendal Stendhal.jpg Stendalov portret, Johan Olaf Zodermark Puno ime Mari-Anri Bel Datum rođenja 23. januar 1783. Mesto rođenja Grenobl, Francuska Datum smrti 23. mart 1842. (59 god.) Mesto smrti Pariz, Francuska Biografija Uredi Stendal je rođen u Grenoblu 23. januara 1783. godine. Imao je teško detinjstvo. Kasnije je uspeo da proputuje Nemačkom, ali je bio više vezan za Italiju gde je postao konzul. Većinu svojih dela je napisao u Italiji i objavio pod pseudonimom Stendal. Njegov roman Crveno i crno zasnovan je na istinitom događaju objavljenom u novinskoj hronici. Najpoznatija Stendalova dela su romani Crveno i crno, Parmski kartuzijanski manastir i Rasprava o ljubavi. Po opštem mišljenju, Parmski kartuzijanski manastir je jedan od najuzbudljivijih ljubavnih romana u francuskoj i evropskoj književnosti.[4] S obzirom da je živeo u periodu romantizma, njegova realističarska dela nisu bila cenjena u to vreme. Svoj rad je posvetio „nekolicini srećnika“, misleći pritom na one koji su, posle njegove smrti, početkom XX veka „otkrili“ njegov talenat. Detinjstvo i mladost Uredi Iz njegove autobiografije Život Anrija Brilara se može saznati da je njegova majka umrla na porođaju kada je imao sedam godina. Taj događaj ne samo da je odredio njegovo detinjstvo, već je odredio njegov kasniji život. Otac mu je bio „pobožani građanin koji je mislio samo na zaradu“. Odgajio ga je deda Anri Ganjon, lekar koga se Stendal seća kao „ljubaznog i zabavnog“. Deda mu je bio obrazovan i posvećivao mu je pažnju, čitao mu, uticao da zavoli književnost. Vrlo rano Stendal čita Molijera, Voltera, Horacija… Sa 13 godina upisuje se u Centralnu školu u Grenoblu, počinje da se druži sa vršnjacima, stiče prijatelje i izuzetno je uspešan u matematici. Zahvaljujući baš matematici, dobija stipendiju i sa 16 godina upisuje Politehničku školu u Parizu. Nije očaran Parizom, doživljava „grad svetlosti“ kao “blatnjav, bez planina”, grad vrlo zauzetih ljudi koje on ne poznaje. Razboljeva se. Posle ozdravljenja, napušta studije, želi da bude zavodnik i „da piše komedije“. Međutim, zapošljava se u Ministarstvu rata. Kada se Napoleon proglasio za cara, 1804. godine imenovao je Stendala za prvog konzula u Italiji. Dve godine kasnije vraća se u Pariz kao oficir Napoleonove armije i prati neposredno, na bojnom polju Bonapartine vojne uspehe u Nemačkoj, ukidanje Svetog rimskog carstva, stvaranje Rajnske konfederacije.[5][6][7] U autobiografiji kaže da je tim događajem, oficirskim pozivom „bio potpuno opijen, lud od sreće i radosti.“ Istovremeno boraveći u Nemačkoj otkriva Mocarta, njegovu muziku i fasciniran je, zanesen njenom lepotom. Ta opčinjenost lepotom umetničkog dela ili nekom prirodnom lepotom, čemu je bio sklon Stendal naziva „Stendalov sindrom“ u medicini i podrazumeva ubrzan rad srca, gušenje… Priključiće se i Napoleonovom pohodu na Moskvu septembra 1812. godine. Biće svedok pobede kod Borodina, a kasnije 1815. godine definitivnog velikog Napoleonovog poraza i predaje. Vraća se u Italiju, u „novu i pravu domovinu“ kako kaže. U Italiji je napisao: Život Hajdnov, Istoriju slikarstva u Italiji i putopis Rim, Napulj, Firenca. Pod sumnjom da šuruje sa karbonarima, tajnim grupama koje su se borile protiv restauracije monarhije i koje su se raširile po Apeninskom poluostrvu, Stendal je proteran iz Italije. Vraća se u Pariz, grad u kome je napisao neka od najvažnijih dela: studiju Rasin i Šekspir, Život Rosinijev i svoje kapitalno delo Crveno i crno. Kasniji život i smrt Uredi Od 1831. godine ponovo je u Italiji. Opet je konzul u Čivitavekiji, malom gradiću blizu Rima. Čita stare italijanske hronike i u njima nalazi motive za mnogobrojne novele, kao i za svoj drugi veliki roman Parmski kartuzijanski manastir. Pred kraj života, vraća se u Pariz 1841. godine pošto je prethodno ostao bez položaja, prilično bolestan. Piše pod pseudonimima: Luiz Aleksandar, Bombe, Anastas de Sarpijer. Umro je u proleće 1842. godine. Posthumno su objavljena mnogobrojna njegova dela, među kojima još jedan roman, Lisjan Leven. Dela Uredi Crveno i crno (1830), Parmski kartuzijanski mananstir (1839) Rasprava o ljubavi Lisjan Leven Život Hajdnov Istorija slikarstva u Italiji Rim, Napulj, Firenca Rasin i Šekspir Život Rosinijev Nedovršena autobiografska dela Uredi Memoari jednog egoiste (1892), Život Anrija Brilara (1890).

Izdanje francuskosrpska knjižara A.M. Popovića, Beograd, biblioteka školskih klasika, nema godine izdanja, verovatno oko 1930. Mek povez, 86 strana, format 23cm, korice nisu original, osim toga sasvim solidno očuvana Petar fon Preradović (Grabrovnica kod Pitomače, 19. mart 1818 — Farafeld kod Beča, 18. avgust 1872)bio je pesnik, slovenofil i general-major Autrougarske vojske srpskog porekla. Preradovići pravoslavni Srbi vode poreklo iz Stare Srbije,odakle se u XVII veku, pre velike Seobe Srba, preselili u Bačku i nastanili u selu Leđen (danas Riđici) u gornjoj Bačkoj, između Baje i Sombora. U vreme preseljenja starešina zadruge Preradovića bio je sveštenik Srpske pravoslavne crkve. Većina muških članova porodice Preradović posvetila se u Vojnoj krajini vojnom pozivu. Postojale su tri grane Preradovića i de Preradovića (Depreradovića), leđenska, ruska i gornjo-krajiška. Jedna grana Preradovića dobila je ugarsko plemstvo 1722. i koristila predikat de Preradović. Od te grane porodice vodi poreklo ruski dvorjanski (plemićki) rod Depreradovič, čiji su članovi ruski general-major Rajko (Rodion) Stepanovič Depreradovič, bivši austrijski graničarski potpukovnik koji je došao sa porodicom u Rusiju 1752. godine. Zatim njegov sin, ruski general-major Ivan Rodionovič Depreradovič i unuk ruski general konjice Nikolaj Ivanovič Depreradovič (1767—1843), koji se proslavio u ratovima protiv Napoleona, kao i poručnik lajb-gardijskog konjičkog puka Nikolaj Nikolajevič Depreradović (1802—1884) i general-major, komandir Sejmenovskog puka, Leontij Ivanovič Depreradovič (1766—1844). Kada je 1740. godine ukinuta Potiska vojna krajina sa sedištem u Somboru, onda je nekoliko oficira iz porodice Preradović, prešlo, sa porodicama u tzv. Gornju krajinu. Iz te grane Preradovića je Petar Preradović Petar Preradović rodio se 19. marta 1818. godine u selu Grabrovnici, đurđevačke regimente u srpskoj pravoslavnoj porodici Jovana Preradovića, austrijskog graničarskog oficira - zastavnika, rodom iz Grubišnog Polja u Vojnoj krajini, i majke Pelagije rođene Grivičić, iz Đurđevca.[9] Kršten je Petar u pravoslavnoj crkvi u selu Mala Trešnjevica, kod koje su mu kasnije sahranjeni roditelji. Kumovao mu je oberlajtant Teodor Piščević iz Otrovaneca.[10] Školovanje je započeo u Grubišnom Polju, pa nastavio u Đurđevcu i vojničkoj školi u Bjelovaru. Kad je umro Jovan Preradović (1828)[11], Petar je bio dete. Majka Pelagija koju često pominje u svojim pesmama, ostala je samohrana udovica. Školovanje, pokatoličenje i ponemčenje Kada je napunio 12 godina, 1830. godine, Petar Preradović je upisan u Vojnu akademiju (kadetsku školu) u Viner Nojštatu (nem. Wiener Neustadt, Bečko Novo Mesto), gde je proveo narednih 8 godina. Tokom školovanja svi đaci te škole vođeni su kao rimokatolici, što je moglo da bude izmenjeno, na izričit zahtev pitomca. Međutim, do toga je retko dolazilo, pa su pravoslavni pitomci postepeno, odlaženjem na katoličke mise sa drugovima, bez formalnog pokatoličavanja, postepeno postajali rimokatolici. Tako je i Petar Preradović, kao dečak-pitomac kadetske škole, prećutno zapisan (po Statutu iz 1771) kao rimokatolik i iz pravoslavne veroispovesti preveden u katoličku, a da nije obavljen formalni čin konverzije. Njegova pripadnost rimokatoličkoj crkvi, kasnije je pojačana pošto su mu obe žene bile rimokatoličke veroispovesti Odmalena odvojen od porodice i školovan na nemačkom jeziku Petar Preradović je pokatoličen, ponemčen i skoro potpuno je zaboravio maternji jezik. Kada je 1838. godine po završetku Vojne akademije, posetio majku i sestru Mariju i jedva se sa njima sporazumevao. Povratak maternjem jeziku Prva služba, po završetku Akademije, bila je u Milanu, gde se 1838. godine upoznao sa takođe austrijskim oficirom hrvatskim piscem Ivanom Kukuljevićem Sakcinskim koji je uticao na „povratak“ maternjem jeziku. Petar je do tada pravio poetske pokušaje samo na nemačkom jeziku. Prvu pesmu je napisao 1834. godine `Der brand von Neustadt`; lirski je opisao veliki požar u tom gradu. Petar Preradović svedoči u svojim pesmama, kako se prisećao reči svoje majke iz ranog detinjstva. Isti susret izvršio je hrvatski uticaj na Petra Preradovića i zainteresovao ga za složene političke i kulturne prilike u banskoj Hrvatskoj koja se kao deo Kraljevine Mađarske (Ugarske) nalazila u Austrijskom carstvu, i nešto kasnije u Austrougarskoj. Prilikom prekomande u Zadar 1842. godine Petar Preradović se upoznao sa Spirodonom Spirom Dimitrovićem Kotoraninom, u čijoj kući su se često okupljali istaknuti dalmatinski Srbi. Na rastanku sa Spirom Dimitrovićem, Petar Preradović mu je obećao da će mu poslati pesmu na srpskom jeziku. Tako je nastala prva Preradovićeva pesma na maternjem jeziku Poslanica Špiri Dimitroviću. Preradović je dobro primljen u srpskom Budimu, gde su nastali njegovi prvi književni koraci. Srpski kalendar `Dragoljub` koji je izlazio u Budimu štampao je 1846. godine njegovu pesmu Elica, koja pokazuje da on izuzetno vlada narodnim srpskim jezikom. Iste godine januara, takođe budimski srpski list je objavio njegovu uspelu pesmu Početak ljubavi.[13] Sa druge strane, naklonost ima još više među Hrvatima. Njegovom približavanju Hrvatima doprineli su Ljudevit Gaj i Stanko Vraz;[14] prvi je (ponovo) objavio prvu njegovu pesmu u `Danici`, a drugi se dopisivao i vršio mu ispravke. Kada je 1847. godine Preradović stigao u Zagreb, među katoličkim i ilirskim krugovima je kao poznat bio - `jedva dočekan` i uveden u književne krugove.