ARHITEKTURA STAROG VEKA Deroko 1962 naučna knjiga beograd tvrd povez veliki format ispisana posveta na strani predgovora uglovi poveza malo pohabani drugih nedostataka nema stanje vrlo dobro

Biblija Sveto pismo Starog i Novog zaveta Glas crkve STARI ZAVET po prevodu Đure Daničića NOVI ZAVET po prevodu Vuka Karadžica i Svetog arhijerejskog sinoda po ispravkama i prevodima Svetog Vladike Nikolaja GLAS CRKVE 2005. ŠABAC-VALJEVO-BEOGRAD tvrd povez, strana 1294 25 cm veliki format Stanje: Vrlo dobro. na preseku strana se nalazi mala tačka nepoznatog porekla , drugih nedostataka nema .

Retko! Jako lepo očuvano Format 17 × 24 cm Autor J. H. Brennan Izdavač Thornpress Beograd Godina 1990 Astralna projekcija (ili astralno putovanje) je interpretacija bilo kog oblika vantelesnog iskustva koje pretpostavlja postojanje astralnog tela odvojenog od fizičkog tela i sposobnog da putuje izvan njega.[1] Ideja o astralnom putovanju je drevna i javlja se u više kultura. Savremenu terminologiju „astralne projekcije“ skovali su i promovisali teozofi iz 19. veka.[2] Ponekad se navodi u vezi sa snovima i oblicima meditacije.[3] „Razdvajanje duhovnog tela“ iz Tajne zlatnog cveta, kineskog priručnika o alhemiji i meditaciji. Neki pojedinci su prijavili percepcije slične opisima astralne projekcije koje su izazvane raznim halucinogenim i hipnotičkim sredstvima (uključujući samohipnozu). Ne postoje naučni dokazi da postoji svest čije su otelotvorene funkcije odvojene od normalne neuronske aktivnosti ili da se može svesno napustiti telo i vršiti opservacije fizičkog univerzuma, a astralna projekcija je okarakterisana kao pseudonauka.[4][5][6] Zapad Уреди Prema klasičnom, srednjovekovnom, renesansnom hermetizmu, neoplatonizmu, a kasnije teozofskoj i rozenkrojcerskoj misli, astralno telo je srednje telo svetlosti koje povezuje racionalnu dušu sa fizičkim telom, dok je astralna ravan posredni svet svetlosti između Neba i Zemlje. Smatralo se da su ove astralne sfere naseljene anđelima, demonima i duhovima.[7] Suptilna tela, i njihovi povezani nivoi postojanja, čine suštinski deo ezoteričnih sistema koji se bave astralnim fenomenima. U neoplatonizmu Plotina, na primer, pojedinac je mikrokosmos („mali svet“) univerzuma (makrokosmos ili „veliki svet“). „Racionalna duša... je srodna velikoj Duši sveta“, dok je „materijalni univerzum, kao i telo, napravljen kao izbledela slika Razumljivog“. Svaka naredna ravan ispoljavanja je kauzalna za sledeću, pogled na svet poznat kao emanacionizam; „iz Jednog proizilazi Intelekt, iz Intelekta Duša, a iz Duše – u njenoj nižoj fazi, ili onoj Prirode – materijalni univerzum“.[8] Često se ova tela i njihove ravni postojanja prikazuju kao niz koncentričnih krugova ili ugnežđenih sfera, sa posebnim telom koje prolazi kroz svako carstvo.[9] Ideja o astralu bila je istaknuta u delu francuskog okultiste iz devetnaestog veka Elifasa Levija, odakle ju je usvojila i dalje razvila teozofija, a potom koristili i drugi ezoterični pokreti. Biblijski i mitski Уреди Karington, Maldun, Peterson i Vilijams tvrde da je suptilno telo vezano za fizičko telo pomoću psihičke srebrne vrpce.[10] Završno poglavlje Propovednikove knjige često se citira u vezi s tim: „Pre nego što se srebrna vrpca odveže, ili zlatna posuda razbije, ili pre nego što se razbije krčag na izvoru, ili pre nego što se točak razbije kod čamca.“[11] Šerman, međutim, tvrdi da kontekst ukazuje na to da je ovo samo metafora, upoređivanje tela sa mašinom, a srebrna vrpca se odnosi na kičmu.[12] Uopšte se slaže da se Pavlova Druga poslanica Korinćanima odnosi na astralne planove:[13] „Znam čoveka u Hristu koji je pre četrnaest godina bio uznesen do trećeg neba. Bilo u telu ili van tela Ne znam — Bog zna.“[14] Ova izjava je dovela do Visio Paulija, traktata koji nudi viziju raja i pakla, preteču vizija pripisanih Adomnanu i Tnugdalu, kao i Danteove Božanstvene komedije. Stari Egipat Taoizam Hinduizam Japan Inuit Amazon Tags: Ezoterija astrologija magija okultizam

O izvanrednim sportskim postignućima „U srednjoj sam se školi pitao imaju li možda jamajčanski Amerikanci koji su naš trkački tim učinili tako uspješnim neki poseban gen sa svojeg majušnog otoka. Na studiju sam trčao s Kenijcima i pitao se jesu li geni za izdržljivost možda doputovali s njima iz istočne Afrike. Počeo primjećivati da petorica trkača u mom timu mogu zajedno trenirati, rame uz rame, dan za danom i bez obzira na to postati petorica posve različitih trkača. Kako je to moguće? Prirodni talenti. Ili možda nisu? Ta je rasprava jednako stara kao i tjelesna natjecanja. Jesu li zvijezde poput Usaina Bolta, Michaela Phelpsa i Serene Williams genetski čudaci poslani na Zemlju da dominiraju u svojim sportovima? Ili su oni samo normalni ljudi koji su nadišli svoja biološka ograničenja čistom snagom volje i opsesivnim treniranjem? Istina je mnogo zapetljanija od jednostavne dihotomije prirode i odgoja. U desetljeću nakon sekvenciranja ljudskog genoma znanstvenici su počeli otkrivati kako veza izmedu biološke nadarenosti i okruženja u kojem natjecatelj trenira utječe na sportsko umijeće. Sportski znanstvenici polako su zašli u doba modernog genetskog istraživanja. U knjizi Sportski gen se kolumnist časopisa Sports Illustrated David Epstein uhvatio ukoštac s velikom debatom o prirodi i odgoju te iznosi koliko je daleko znanost dospjela u rješavanju te zagonetke. On istražuje takozvano pravilo 10.000 sati kako bi otkrio je li strogo i redovito vježbanje od vrlo rane dobi jedini put u sportsku izvrsnost. Na svojem putu Epstein raspršuje mnoga naša shvaćanja o tome zašto su vrhunski sportaši tako izvrsni. Pokazuje zašto neke osobine za koje pretpostavljamo da su urođene, poput munjevito brzih reakcija udaraca u bejzbolu, to zapravo nisu te zašto druge osobine za koje pretpostavljamo da su posve voljne, kao što je sportaševa volja za treniranjem, zapravo možda imaju važne genetske sastavnice. On takoder istražuje kontroverzna pitanja: • Jesu li crni sportaši genetski predodređeni za dominiranje trčanjem i na kratke i na duge pruge i postoje li sposobnosti na koje utječe afrički zemljopis? • Postoje li genetski razlozi za odvajanje sportaša od sportašica u sportskim natjecanjima? • Trebamo li testirati gene male djece kako bismo utvrdili je li im suđen sportski uspjeh? • Može li se genetskim testiranjem utvrditi kome prijeti rizik od ozljede, oštećenja mozga ili čak smrti na terenu? Svojim terenskim izvještavanjem iz krajeva ispod ekvatora i iznad arktičkog kruga, razgovorima s vodećim znanstvenicima i olimpijskim prvacima te intervjuima sa sportašima koji imaju rijetke genetske mutacije ili tjelesne osobine, Epstein nas tjera da ponovo razmislimo o samoj prirodi sportskog umijeća. Kratki sadržaj: U potrazi za sportskim genom Kad te porazi cura bacanjem ispod ruke Priča o dva skakaca uvis Vid profesionalnih bejzbolaša i najbolji uzorak djece sportaša svih vremena Zašto muškarci imaju bradavice Talentiranost za poboljšanje treniranjem Superbeba, hrtovi „nalik na buldoga” i sposobnost poboljšanja mišica treniranjem Teorija velikog praska tjelesnih tipova Vitruvijev igrac NBA lige Svi smo mi crnci (na neki način) Teorija o ratniku-robu jamajačkog sprinta Malarija i mišićna vlakna Može li svaki Kenijac trčati? Najveće slučajno (visinsko) probiranje talenata na svijetu Vučni psi, ultramaratonci i geni za lijenost Gen slomljenog srca Mutacija za zlatnu medalju Povez: meki Format: 15,30 x 22,9 cm ISBN: 978-953-246-250-0

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Blago Srbije – kulturno-istorijska baština - Tamara Ognjević Autor:: Tamara Ognjević Žanrovi:: Umetnost Izdavač:: Mladinska knjiga Godina izdanja:: 2012 Broj strana: 528 Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd Format: 24x32 cm OD ČEGA JE SAČINJENO „BLAGO SRBIJE” • od 528 strana bogato ilustrovanih pitkih, zanimljivih i informativnih tekstova o spomeničkom nasleđu naše zemlje, kulturne mape Srbije, vremeplova u kom će biti prikazani najznačajniji trenucu i kulturnoj istoriji Srbije radi lakše hronološke orijentacije u knjizi i malog rečnika manje poznatih reči i stručnih termina iz istorije umetnosti i arheologije • od oko hiljadu sjajnih fotografija građevina, arheoloških nalaza, umetničkih dela, upotrebnih predmeta koji se ne viđaju svakog dana • od znanja, umeća i osećaja za lepo višestruko nagrađivanih domaćih autora (istoričarke umetnosti i književnika TAMARE OGNJEVIĆ i fotografa i novinara DRAGANA BOSNIĆA) • od prepoznatljivog raskošnog MK dizajna • od visokokvalitetnih boja i papira ukombinovanih u najboljoj štampariji u zemlji O ČEMU ĆETE ČITATI U „BLAGU SRBIJE” • o preistorijskim nalazištima na tlu Srbije i nalazima koja se čuvaju u našim muzejima (Lepenski Vir, Vinča, Belovode i Belolice, Atenica, Novi Pazar...) • o rimskim i vizantijskim gradovima (Gamzigrad, Caričin grad, Viminacijum, Sirmijum, Vija militaris, Medijana...) • o crkvama, manastirima i palatama (Petrova crkva u Rasu, Sopoćani, Studenica, Mileševa, Dečani, Manasija, Ravanica, Ljubostinja, Kalenić, Lazarica, Bogorodica Ljeviška, Gračanica, Đurđevi stupovi, Žiča, Banjska, Sv. Arhangeli kod Prizrena, manastiri Ovčarsko-kablarske klisure, Prohor Pčinjski, Stara i Nova Pavlica, kuršumlijske crkve, fruškogorski manastiri, Saborna crkva u Beogradu, Ruska crkva u Beogradu, Novosadska katedrala, pančevačke crkve ...) • o utvrđenjimaa, dvorovima, vladarskim letnjikovcima i konacima (Golubac, Bač, Gardoš, Koznik, Maglič, Mileševac, Ram, Smederevo, Užice, Petrovaradin, Kalemegdan, Fantast, Čelarevo, Kapetanovo, Kulpin, Ečka, Stari i Novi dvor u Beogradu, dvorovi na Dedinju, Konak kneginje Ljubice, Konak kneza Miloša, vila Obrenovića u Smederevu, Sremski Karlovci...) • o srednjovekovnim freskama i ikonama (Smrt Ane Dandolo, Beli anđeo, portreti prvih Nemanjića...) • o raskošnim delima primenjene umetnosti (keramika, stakleno posuđe, pribor za jelo, nošnja, nakit, nameštaj, upotrebni predmeti, crkveni mobilijar...) • o slikarstvu novog veka (romantizam, barok, secesija, modernizam...) • o remek-delima arhitekture (gradske kuće u Subotici, Somboru, Zrenjaninu, Hotel Moskva, zgrada francuske ambasade u Beogradu...) • o narodnom graditeljstvu (Manakova kuća, krajputaši, vinski podrumi...) • o rukopisanim, iluminiranim knjigama i opremi za knjige (Miroslavljevo jevanđelje, Beogradska Aleksandrida...) • o vajarstvu od preistorije do novijeg doba (Meštrović, Rosandić, Olga Jančić, Petrić...) • o islamskoj i jevrejskoj umetnosti na tlu Srbije (Bajrakli-džamija u Beogradu, Kalemegdan, Fetislam, Novi Pazar, Sjenica, Pešter, turski fermani, bogato ukrašene svete knjige, nošnja...) • o zadužbinama i umetničkim legatima (Kapetan-Mišino zdanje, legati Milene Pavlović Barili, Paje Jovanovića, Nadežde Petrović...) • o naivnoj umetnosti • o stvaraocima i naručiocima dela (Kapetan Miša Anastasijević, Katarina Ivanović, Jelisaveta Načić, Božidar Karađorđević, Sava Šumanović...) • o istorijskim okolnostima i zanimljivostima (Čegar i Ćele-kula, dinastički sukobi, bune i ustanci, ugovoreni vladarski brakovi...) • o velikim otkrićima (nalazišta ili predmeti značajni u svetskim razmerama) ZAŠTO „BLAGO SRBIJE” • zato što naša zemlja obiluje poznatim i nepoznatim blagom • zato što vodeći srpski muzeji ne rade godinama, što smo izgubili naviku odlaska u njih i što generacije stasavaju bez dovoljno znanja o svojoj kulturnoj baštini • zato što ćemo ono što dobro poznajemo više ceniti i voleti • zato što se niko nije odvažio da pokuša da sve to blago na jasan i pristupačan a vizuelno raskošan način predstavi svim ljudima u našoj zemlji Tamara Ognjević (5. januar 1965) srpska je istoričarka umetnosti, heritolog i književnica. Nakon završene Dvanaeste beogradske gimnazije, upisala je studije istorije umetnosti na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Tu je završila poslediplomske studije, a usavršavala se u SAD, Francuskoj i Velikoj Britaniji.[1] Pisala je tekstove i članke za listove Mladost, Reporter, Start, Svijet, Duga, Borba, Revijalna štampa, Pogledi, Politika, Večernje novosti, TV Studio B, Žena, Nada, Nadanova, Frankfurtske vesti, Dan, Vreme, Blic žena, Blic i NIN. Naučne radove je objavljivala u Zborniku Narodnog muzeja u Beogradu, Zborniku likovnih umetnosti Matice srpske, Leskovačkom zborniku, Novopazarskom zborniku... Autor je izložbe „Kneginja Jelisaveta - dugo putovanje kući” koja je bila izložena u Istorijskom muzeju Srbije od 15. septembra do 14. novembra 2019. godine.[2] Član je Udruženja književnika Srbije, Udruženja novinara Srbije, Međunarodne novinske federacije i Udruženja likovnik umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije (ULUPUDS).[1] Učestvovala je na brojnim međunarodnim i domaćim naučnim skupovima. Osnovala je 2009. godine Centar za istoriju, teoriju i menadžment umetnosti Artis, koji je član Međunarodnog saveta muzeja (ICOM).

Ракија: укус историје, вештина прављења, уметност испијања Аутори: Илија Маловић, Зоран Радоман, Владимир Дуловић Наслов: Ракија: укус историје, вештина прављења, уметност испијања Издавач: Mladinska knjiga Страна: 383 повез: тврди Писмо: ћирилица Формат: 21 x 29 cm Година издања: 2022 NOVO prosireno izdanje iz 2022. godine ( prvo izdanje iz 2017. godine rasprodato ). NOVA knjiga!!! U CELOFANU, slike koje sam postavio su preuzete sa interneta. Znaci slike prikazuju knjigu koju cete dobiti, ali ce vam stici u celofanu, potpuno nekoriscena! Садржај УВОД, 13 РАКИЈА КРОЗ ИСТОРИЈУ, 17 ОД АЛКОХОЛА ДО РАКИЈЕ, 19 Алхемија запаљиве воде, или: почеци дестилације алкохола, 20 Алкохол осваја свет (али се још увек не пије!), 22 Од лека до ужитка и добитка, 24 ВАТРЕНА ВОДА СТИЖЕ МЕЂУ СРБЕ, 27 Рођење и крштење ракије, 28 Од турског воћњака до српског казана, 30 БУРНО ПИЋЕ ЗА БУРНА ВРЕМЕНА (XVIII ВЕК), 33 РАКИЈА У СВОЈОЈ ДРЖАВИ (1804-1878), 39 ДОБА РАКИЈЕ (1878-1914), 45 РАКИЈА НА МУКАМА (1918-1945), 53 У МАШИНИ СОЦИЈАЛИЗМА, 59 ТЕХНОЛОГИЈА, 67 ШТА ЈЕ ТО РАКИЈА, 69 Квалитет ракије, 70 Ракија као симбол пркоса, 71 НАЧИНИ ДЕСТИЛАЦИЈЕ РАКИЈЕ, 73 Печење ракије на стари начин, 74 Како се ракија пече данас, 86 Фракциона дестилациј а, 86 Једноставни апарати за прекидну дестилацију, 89 Делови апарата за дестилацију (казана), 90 Мерни инструменти, 92 Апарати за сложену једнократну дестилацију, 94 Дефлегмација и рекгификација, 96 ОДЛЕЖАВАЊЕ РАКИЈЕ И ПОПРАВЉАЊЕ ЊЕНОГ КВАЛИТЕТА, 99 Најчешће мане ракија и њихово поправл»ање, 101 САЗРЕВАЊЕ (СТАРЕЊЕ) РАКИЈЕ, 105 Арома алкохолних пића, 107 Врсте дрвета у коме стари ракија, 108 Винска бурад и ракија, 116 Убрзано старење ракије, 117 ВРСТЕ РАКИЈА, 119 ШЉИВА И ШЉИВОВИЦА, 121 Шлљива у обичајима и традицији, 127 Аутохтоне и ракијске сорте шлљива, 128 Припрема и печење ракије од шлљиве, 140 Са којом се храном слаже шљивовица, 142 ШТА СВЕ МОЖЕМО ДА ОСЕТИМО У ЧАШИ ШЉИВОВИЦЕ, 145 Како се пије ракија, 146 Фазе дегустације, 150 МОЋ УКУСА, 153 Точак укуса код ракије шљивовице, 154 ЈАБУКА И ЈАБУКОВАЧА, 161 Старе и аутохтоне сорте јабука, 164 Новије сорте јабука, 166 Како се пече јабуковача, 171 Како се производи Његово величанство калвадос, 172 Како се производи амерички епл-џек, 172 Како се пије јабуковача, 174 КРУШКА И КРУШКОВАЧА, 177 Старе и аутохтоне сорте крушака, 180 Модерне сорте крушака, 182 Како се пече крушковача, 184 Како се пиј е крушковача, 187 ДУЊА И ДУЊЕВАЧА, 189 Сорте дуња, 191 Како се пече дуњевача, 192 Како се пиј е дуњевача, 193 КАЈСИЈА И КАЈСИЈЕВАЧА, 195 Сорте кајсија, 197 Како се пече кајсијевача, 200 Како се пије кајсијевача, 202 БРЕСКВА И БРЕСКОВАЧА, 205 Сорте бресака, 206 Како се пече бресковача, 208 Како се пије бресковача, 208 ГРОЖЂЕ И РАКИЈЕ ОД ГРОЖЂА, 211 Сорте грожђа за ракију, 214 Како се пече лозова ракија, 218 Берба грожђа, 218 Муљање грожђа, 218 Укомљавање, 218 Како се пече комовица, 220 Како се користи комовица, 220 Како се пије лозова ракија, 222 ВИЊАК, 225 Како је све почело, 226 Производња вињака, 229 Како се пије вињак, 230 ВИШЊЕВАЧА И ТРЕШЊЕВАЧА, 235 Сорте вишања, 236 Сорте трешања, 237 Како се производе, 238 Ликери од вишања и трешања, 240 Како се пију, 242 МАЛИНА И МАЛИНОВАЧА, 245 Сорте малине, 246 Како се пече малиновача, 248 Како се пије малиновача, 248 МЕД И МЕДОВАЧА, 251 Медовача, медовина или медица?, 252 Како се производи права медовача, 254 Како се пије медовача, 254 СРПСКА КЛЕКОВАЧА, 257 Српска верзија џина или нешто више, 259 Историјат клековаче у Србији, 260 Ужичке клековаче, 262 Бајинобаштанска клековача, 263 Клековача са планине Таре, 263 Како се добија српска клековача, 263 Како се пије клековача, 266 ТРАВАРИЦА, 269 Лечење уз помоћ ракије, 270 Кад је ракија делотворнија од чајева, 272 Како се праве траварице, 273 Врсте траварица, 274 НЕСТАЛЕ И РЕТКЕ ВРСТЕ РАКИЈА, 281 Нестале ракије, 282 Ретке ракије, 288 КУВАНА РАКИЈА И КОКТЕЛИ С РАКИЈОМ, 293 Коктели, 295 Све је у рецептури, 296 Рецепти за ракијске коктеле, 297 ДЕСТИЛЕРИЈЕ, 309 РАКИЈСКИ КОМБИНАТИ, 311 Навип, 312 Прокупац, 316 Рубин, 317 Таково, 319 МАНАСТИРСКЕ ДЕСТИЛЕРИЈЕ, 321 Манастир Буково, 322 Манастир Ковиљ, 322 Манастир Лелић, 323 ПРИВАТНЕ ДЕСТИЛЕРИЈЕ, 325 ББ Клековача д.о.о., 326 Бојковчанка, 327 Р. Б. Глобал, 328 Дестилерија Зарић, 329 Promont Group d.о.о., 330 Флорес, 331 МАЛИ РАКИЈСКИ ПОДРУМИ, 333 Аламбик Арт д.о.о., 334 Алексић Први д.о.о., 335 Виница Антић, 336 Атлић, СЗР Радовача, 336 033 Бенишек-Веселиновић, 337 Дестилерија Богдановић, 338 СЗТР Бонитас, 338 Мали подрум Гајић, 338 Гегула, 339 Дибонис, 340 СЗР Златна долина, 340 Урбана дестилерија, 342 Ракија Јараковић, 343 ПодрумЈеша, 343 Подрум Лукић, 344 Подрум Марић, 345 Вељко и синови, Подрум Миловановић-Шкорић, 345 Минићева кућа ракије, 346 Подрум Новићевић, 346 Газдинство Павле Паунић, 347 ЗР Воћне ракије Плазинић, 348 Винарија Познанић, 348 Подрум „ПП”, 349 Примагд.о.о., 349 БГ Рабел д.о.о., 350 Дестилерија Српско звоно, 350 Подрум Стојана Тасића, 351 Тим д.о.о., 352 Тим, 352 Браћа Томашевић д.о.о., 353 Токд. д.о.о., 353 Дестилерија Хуберт 1924, 354 Пољопривредно газдинство Читаковић, 355 ПОСЕБАН ДОДАТАК, 357 РАКИЈСКИ ФЕСТИВАЛИ, 359 Ракијада у Прањанима, 360 Фестивал српске ракије, 360 Парастос дуду, 362 Шљивовачки сајам домаће ракије, 362 Шумадијска краљица, 364 Дани шљиве, 364 Сајам шљиве, 365 Гледићка ракијада, 366 Жестивал, 367 Дани ракије, 368 Смотра ракије шљивовице Ибарске долине, 368 Фестивал младе ракије, 368 Ракијада у Баљевцу, 369 Никољдански фестивал ракије, 369 Ракија фест - Balkan Urban Experience 370 ОСТАЛИ ФЕСТИВАЛИ, 373 КАКВА ЈЕ БУДУЋНОСТ СРПСКЕ РАКИЈЕ, 375 Препознавање и брендирање традиције, 376 Препознавање и пласирање квалитета 377 Однос према традицији, 378 Будућност српске ракије, 379 РАКИЈУ НЕ МОРАТЕ ДА ПИЈЕТЕ, АЛИ МОРАТЕ ДА ЈЕ ИМАТЕ! Ракија је одувек у нашем народу важила за лек, а ми као народ смо се дичили својом вештином да „печемо” савршену домаћу шљивовицу, али и лозовачу, јабуковачу, дудовачу, дуњевачу, крушковачу и ракију од сваког другог воћа или меда, а некада и од кукурузног брашна, тикве, жита, кромпира или хлеба. Дакле, што у уста то у ракију! Сада имате прилику да у новој књизи РАКИЈА сазнате све о историји, производњи и технологији, врстама ракије, дестилеријама и фестивалима као и како да конзумирате и препознате добру ракију – традиционално пиће у Срба. Аутори ове књиге (Зоран Радоман, Владимир Дуловић и Илија Маловић) упустили су се у вишегодишње истраживање историје, традиције и културе производње ракије и уживања у њој. Књига је написана на занимљив и приступачан начин и обогаћена је са више од 400 сјајних фотографија које је већим делом усликао фотограф Драган Боснић. Сазнајте све о РАКИЈИ на једном месту! Да ли знате да је... ... 1921. године у тадашњој Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца у Управи за заштиту индустријске својине казан за печење ракије уписан као патент под редним бројем један (осмислио 1909. године Јовановић Милан, казанџија из Новог Сада) ... Србија крајем XИX века била највећи светски произвођач шљива и шљивовице ... просечан губитак у запремини течности код шљивовице 4% годишње (такозвани анђеоски део – нуспојава старења у дрвеном суду) ... за арому и укус ракије заслужно и дрво од кога је суд за чување направљен као и време које ракија проведе у истом ... млада јабуковача често основа за специјалне ракије – траварице ... комовица (ракија од грожђа) наша најстарија ракија ... за литар малиноваче јачине 40% алкохола потребно 1,2 килограма смрзнуте малине (савремени технолошки поступак) или 16 кг свеже малине (класичан поступак ферментације и дестилације) ... израз „медени месец” (време испуњено љубављу, здрављем и безбрижношћу) повезан са медовином или вином од меда (током првог месеца брака младенци би, по обичају, испијали велике количине медовине за коју се веровало да има афродизијачка својства) ... биљка жута линцура због неконтролисаног брања добила статус угрожене врсте и законом је заштићена ... чокањ (фраклић, фићок) данас симбол за домаћу ракију, некада служио искључиво за испијање меке ракије која није имала нарочито леп мирис Значајно место у нашој традицији има ракија – понос сваког домаћина из Србије, а ово је књига која заслужује почасно место у библиотеци сваке породице.

CIGANI SVETA KOLEKCIONARSKI PRIMERAK EXTRA OČUVANO Jugoslovenska revija Beograd, 1988. godine, 288 strana, veliki format 35 x 30 cm, tvrd povez, zaštitni omot, bogati ilustrovano. Knjiga je izvanredno očuvana, nova. Sasvim sitni, neznatni tragovi vremena. Unutrašnjost besprekorna. Knjiga nosi posvetu Zvezdinoj zvezdi, jednom od najboljih i najuspešnijih fudbalera, DRAGOSLAVU ŠEKULARCU, 1989. godine. KOLEKCIONARSKI PRIMERAK KAD SAM BIO GARAV Miroslav Mika Antić (Kao ilustracija za svu romsku decu sveta) U ona davna i daleka vremena, kad sam bio dečak, imao sam u osnovnoj školi druga Mileta Petrovića, malog buljookog Ciganina, koga su zvali Mile Glupavi, ili kako se to na ciganskom kaže: Mile Dileja. Mnogi Cigani zovu se Nikolići, Petrovići ili Jovanovići, mnogi se i danas zovu Mile, ali onaj moj drug, onakav Mile Dileja, bio je ipak, i ostao, nešto drukčije od svih ostalih. Ubili su ga fašisti 1942. godine u drugom svetskom ratu. Sahranjen je negdje ka selu Jabuci, kod Pančeva, u veliku zajedničku grobnicu bezimenih žrtava. Dve humke u ravnici, na dnu negdašnjeg Panonskog mora, liče na dva ostrva koje zapljuskuje veliko nisko nebo južnog Banata. Ponekad tamo odem, zapalim sveću i plačem. A meni se još i sad učini da Mileta ponekad sretnem. U gradskoj vrevi. U metežu autobuskih stanica ili aerodroma. Na obalama reka kraj kojih me nose brodovi. Na pustim poljanama u predvečerja, kad provirim kroz okno voza. Kroz vazduh, blag i pepeljast kao svila, ide čerga. A za njom, na pedeset koraka, providan kao staklo: Mile. Kad voze zađe za okuku, a on, kao da nadrasta krošnje, rasplinjuje se i pretvara u veliki beli oblak. I tako usamljen, dugo još lebdi na južnom nebu. Iako najmanji u razredu, Mile je uvek sedeo u poslednjoj klupi kao da nekom smeta, kao da je nešto drugo nego ostala deca. Tukli su ga svi redom, bez razloga, prosto zato što je Ciganin. Kad god neko nešto ukrade, Mile je dobijao batine ni kriv ni dužan. A vladalo je verovanje da je urokljiv, zbog zrikavih očiju, i da se noću druži s đavolima. Jednog dana, kad je sve to prevršilo meru, premestio sam Mileta kod sebe u prvu klupu i potukao se zbog njega do krvi. Proglasio sam ga za svog druga. Pravio sam se da sam i ja razrok kad smo plašili drugu decu. Naučio me je ciganski, pa smo nas dvojica govorili nešto što niko ne razume, i bili važni i tajanstveni. Bio sam dosta nežan dečak, plavokos i kukavica, ali odjednom se u meni probudio neki vrag i ja sam tukao sve redom, čak i one najjače. Danima sam dolazio kući raskrvavljen i pocepan. Šutirali su mi torbu po blatu. Napadala su me ponekad i petorica. Ali izdržao sam. Mile me je obožavao. Počeo je da krade zbog mene gumice, boljice, užine, olovke… i donosio mi sa nekom čudnom psećom vernošću. Imao sam zbog toga mnogo neprilika, jer morao sam sve te stvari posle krišom da vraćam, da ga ne uvredim. A vraćati je ponekad mnogo teže nego krasti. Mile Dileja je bio najveći pesnik koga sam poznavao u detinjstvu. Izmišljao je za mene ciganske pesme na već poznate melodije, prerađivao one stare koje je slušao od mame i bake, i dugo smo, danima, pamtim to kao iz neke čudne magle, dugo smo govorili o neobičnim svetovima bilja i životinja, o zlom duhu Čohana što jede decu, o snovima i kletvama, o čergama i skitnjama, i gorko, i šeretski, i tužno, i bezobrazno. Jednog dana rekao mi je svoju tajnu: loš đak je zato što ne može da misli, a da ne peva. Kad bi mogao, rekao je, da otpeva sve svoje lekcije, i zemljopis, i poznavanje prirode, i tablicu množenja, ali da sve to izvrne kako se njemu čini da je lepše, bio bi najbolji đak u razredu. Onda je došao rat. Došlo je strašno Čohano, koga se plaše i deca i odrasli Cigani. Probajte ako ne verujete: to je nešto u krvi. Čudno. Idite u neku cigansku kuću i, kad dete u kolevci plače, dete koje još ne zna ni da govori, plašite ga đavolom, vilenjacima, vešticama, plašite ga babarogom, čime god hoćete – vrištaće i dalje. Ali ako mu kažete, gledajući ga u oči: mir, ide Čohano – dete će okrenuti glavu, naježiti se i zaspati. U kućama Garavog sokaka tih prvih ratnih noći stalno su gorele sveće. Kažu da se Čohano boji svetlosti, jer je duh mraka i smrti. «Čohano jede sveće», govorili su. «Palite zato jednu na drugu da se produži svetlost». Moj Mile je morao da nosi na ruci žutu traku. Tako su okupatori odredili. Žuta traka je značila da on nije čovek, nego Ciganin, i da svako može da ga ubije kad hoće. Bio je nasmrt preplašen. Vodio sam ga kući iz škole, uzimao od njega traku i stavljao na svoj rukav. Dogodilo se da smo jednom, vraćajući se tako, sreli nemačkog vojnika. Jednog od ovih naših, domaćih, regrutovanih u diviziju «Princ Eugen». Bio je u šlemu, pod oružjem, a jedva šest ili sedam godina stariji od nas dvojice. Imao je dva plava oka, okruglo rumeno lice, u prvi mah činilo mi se čak dobroćudno. Uperio mi je pušku u grudi. U vilici mu se caklio zlatan zub. «Čega se to vas dvojica igrate?» «Ničega», rekao sam. «On se boji, a ja mu čuvam strah». «A šta je on tebi, kad mu čuvaš strah?» «Brat», rekao sam. I dalje se smeškao. Isukao je bajonet i stavio mi vrh u nozdrvu. Digao ga je tek toliko, koliko mogu da se uspnem na prste. «A koga se to bojiš?», upitao je Mileta. Mile je ćutao i gledao u zemlju. «Boji se da ga ne ubijete, gospodine vojniče», kazao sam dižući se i dalje na prste kao da ću poleteti. Osetio sam da mi nozdrva polako puca i krvari. «A ti se ne bojiš?» «Svako ko je mali mora da ima starijega brata koji će ga čuvati», rekao sam. «A gdje je tvoj stariji brat?» «Nemam ga, gospodine vojniče», kazao sam. «Zato se i ja bojim kad sam sam. Ali pred ovim dečakom ne smem». Ne prestajući da se smeška, vojnik me je poveo ulicom. Išao sam tako na prstima, sa bajonetom u pokidanoj nozdrvi i ljudi su nam se sklanjali s puta. Vojnika je sve to veoma zabavljalo. Očekivao je, valjda, da ću zaplakati. A ja, od silnog straha i bola, ništa drugo nisam umeo da mislim, nego sam stalno ponavljao u sebi: nemoj se saplesti, ostaćeš bez nosa. Mileta su jedne noći odveli s grupom Cigana i streljali. Ja sam ostao živ. I kad god vidim nekog Ciganina da mu treba pomoć, stanem uz njega da mu sačuvam strah. Jedno vrijeme odlazio sam u kafane gde sviraju najbolje ciganske družine. Oni to zovu: muzička kapela. Družim se s njima i plačem. Teram ih da mi sviraju Miletove pesme. Oni kažu da to ne postoji. Da reči tako ne idu. A ja znam da idu baš tako, i još ponešto izmišljam i sad već, polako, neki dobri orkestri kao što je Tugomirov ili Janike Balaža, Žarkova banda, Džanetova ili Miloša Nikolića iz Deronja, pevaju te pesme. «Iz poštovanja», kaže mi basista Steva iz Silbaša. «Žao nam kad plačete. Ako ne postoje pesme, izmislićemo ih za vas». I ja, evo, već godinama lutam i izmišljam pesme Roma. Romi – to je isto što i Cigani, samo što na ciganskom Romalen znači i: ljudi. I uvek se piše velikim slovom. A Mile Dileja? Ja u boga ne verujem. Ni u strašno Čohano. Ali ako ga negde ima, onda ga molim da tamo, u onom svetu mraka, korenja i tišine, kupi mom Miletu Dileji plišan šešir. Uvek ga je tako mnogo želeo. # 71

CATENA MUNDI - SRPSKA HRONIKA NA SVETSKIM VERIGAMA, TOM I i II Grupa autora Žanrovi: Enciklopedije, Istorija Izdavač: Catena Mundi Broj strana: 1826 Povez: Tvrd, zaštitni omot Format: 31 cm Opis Catena mundi je sinteza srpske istorije i duhovnosti u njenom dvomilenijumskom toku. To je „zbornik o srpstvu i Srbima, svemu onome što su činili i, naročito, onom čemu su težili, ujedno i bukvar i sveta knjiga“. Šta je Catena mundi? Prvo izdanje je objavljeno u vihoru rata 1992. godine. Čim je odštampana, veliko interesovanje publike za ovakvim štivom misteriozno je prekinuto nestajanjem enciklopedije Catena mundi sa polica knjižara. Po rečima prodavaca, neko je za nepunih desetak dana kupio skoro celokupan tiraž, tako da se enciklopedija nije mogla nabaviti. Enciklopedija Catena mundi – srpska hronika na svetskim verigama, čiji je priređivač Predrag Dragić Kijuk, predstavlja sintezu Srba i srpstva dugu dva milenijuma. Knjiga uobličava duhovnu i civilizacijsku tradiciju i najznačajnije domete srpske istorije na Balkanu, sa jasnom porukom da srpski narod treba ozbiljnije da se okrene samospoznaji. Catena mundi je zbirka istorijskih spisa i drugih publikacija koje su napisali različiti autori, a među mnogim poznatim imenima i vrsnim umova uvršteni su radovi: Miloša Crnjanskog, Vladete Jerotića, Radivoja Pešića, Aleksandra Solovjeva, Jovana Dučića, Rastka Petrovića, vladike Nikolaja Velimirovića i mnogih drugih…. Catena mundi je sinteza srpske istorije i duhovnosti u njenom dvomilenijumskom toku. To je „zbornik o srpstvu i Srbima, svemu onome što su činili i, naročito, onom čemu su težili, ujedno i bukvar i sveta knjiga“. U „Kateni“ piše ko smo, šta smo, odakle smo, i kuda idemo. Ko je tvorac Catene mundi? KijukPredrag Dragić Kijuk, tvorac Catene mundi, bio je i ostao remetnik: borio se protiv zaborava, a za trajne vrednosti, neodvojive od uspravnog stajanja pred Bogom i ljudima. U Kembridžovom enciklopedijskom izdanju (Cambridge, England) „2.000 intelektualaca u 21. veku”dobio je odrednicu na urednički poziv. Internacionalni biografski centar (St. Thomas Place, England) proglasio ga je 2010. godine za jednog od 100 slobodnih mislilaca u svetu. Bio je jedan od osnivača „Fonda istine“ (Beograd), Svetskog sabora Srba (Hajdelberg), Crkveno-narodnog sabora (Prizren), „Centra za hrišćanske studije“ (Beograd), udruženja intelektualaca „Srpska nacionalna svest“ (Niš) i izdavačke kuće „Euro Epistel“ (Ašafenbrug). Sva ova udruženja borila su se za istinu o Srbima u doba kada je ta istina, po nalozima Imperije, bila zabranjena, i kada je Vol strit zaratio protiv Kosovskog zaveta. Inicirao je i bio jedan od autora deklaracije na pet jezika („Slovo o srpskom jeziku“, 1998), koja je tražila hitnu obnovu srbistike umesto štetočinske serbokroatistike. Pokrenuo je i uređivao biblioteke – „Srpska dijaspora“ i „Srpska porodična biblioteka“. Enciklopedija Catena mundi nastajala je godinama u Kijukovoj radnoj sobi. Konačno, 1992. godine, ukazala se prilika da se ovako maestralno delo objavi. Iako je enciklopedija trebalo da predstavlja temelj nove srpske društvene, intelektualne i naučne svesti, ona nije u dovoljnoj meri pronikla u javno mnjenje, niti je doživela ozbiljniju promociju i put do čitalaca. Naime, čim je odštampana, veliko interesovanje publike za ovakvim štivom misteriozno je prekinuto nestajanjem enciklopedije Catena mundi sa polica knjižara. Po rečima prodavaca, neko je za nepunih desetak dana kupio preostali tiraž, koji nije unapred prodat u pretplati, tako da se enciklopedija nije mogla nabaviti. Enciklopedija u dva toma, na skoro 2000 strana, 260 autora, na desetine malo poznatih kolornih mapa, daje odgovore na sledeća pitanja: - Šta je istina o Srbima koji su pre deset vekova naselili Italiju? - Šta je istina o Slovenima na Mediteranu? - Ko je i kada podelio Srbe i Hrvate? - Ko je tvorac jugoslovenske ideje? - Da li su Hrvati konvertiti? - Da li Amerika ima kompleks stare Evrope? - Zašto Albanci kriju istinu o svojoj pravoj postojbini? - Zašto istorija prećutkuje srpsku državu u Tesaliji i Srbe na Peloponezu? - Gde su živeli Srbi, prema starim kartama? - Gde su sve u 17. veku naseljeni Srbi u Sloveniji? - Šta je vatikanska ideologija? - Kako se Vatikan odnosio prema srpskom pitanju? - Ko prećutkuje da je vinčansko pismo najstarije pismo na svetu? - Da li će se stvoriti nova Alpe-Adria-Nemačka? - Zašto karte nazivaju Bosnu i Hercegovinu vojvodstvom Svetog Save? - Gde je sakrivena arhiva o masakru nad Srbima? - Šta je istina o povijesnom pravu Hrvata? - Ko su i šta su u stvari bili oficiri NDH? - Da li je ostvariva ideja podunavske federacije? - Zašto je baron Sarkotić početak uspona NDH? - Gde su dečija stratišta u „Svetoj Hrvatskoj“? - Šta je istina o Srbima u Habzburškoj monarhiji? - Ko je odgovoran za podelu Srpske Crkve? - Da li su ustaše porušile 500 ili više srpskih crkava? - Zašto Rimokatolička crkva krije istinu o konkordatu sa Hitlerom? - Gde je arheološko blago Starčeva, Vinče, Banjice? - Je li Balkan kolevka svetske civilizacije? - Šta su Srbi dali mediteranskoj kulturi? - Otkud srpski knezovi na ostrvu Samos? - Kada je srpski istoričar napisao prvu hrvatsku istoriju? - Zašto NDH i HDZ imaju slične planove? - Čemu nas uče Kvaternik, Starčević i Pavelić? - Kako su nestali Srbi katolici? - Ko je federalizovao Drugu Jugoslaviju? - Da li se sudbina Srbije kroji za stolom velikih sila? Po Kijuku, ovo je „prva jedinstvena istorija o fenomenu i sudbini Srba, koja objašnjava istinu o narodu čija se država rasprostirala na istoj teritoriji gde i kolevka svetske civlizacije“, „prva martirijska istorija srpskog naroda i nema veće istine od one na njenim stranicama“; ona „prvi put kod nas progovara o razlozima lažne istoriografije Slovena i Srba i planovima katoličke ideologije“ i „jedina se do sada usuđuje da ponudi odgovore na sva, za Srbe, tragična pitanja – i pomaže vam da razlikujete nametnutu ulogu taoca od prave istine“… To je, istovremeno, i „prva knjiga o srpskim zabludama, istinama, vekovnim stradanjima i nametnutim politikama“, bez koje se, po Kijuku, ostaje u „paklenom rezervatu antislovenske ideologije“, a sa kojom se saznaje da naša „skrivene kulturna istorija nezaustavivo otvara vrata 21. veka“. Ona se bavila i sudbinom Srbije i Jugoslavije, svedočila o tobožnjem „hegemonističkom grehu Srba“ i, kako reče njen autor, o „satanizovanju naroda koji je „jugoslovensku ideju“ platio krvlju“. Po Kijuku, knjiga Catena mundi je kadra da zameni čitave biblioteke, jer pomaže našoj deci da se suoče sa „dostojanstvom istine“. Ona je po prvi put objavila geografske karte koje svedoče o rasprostranjenosti srpskog naroda, njegove Crkve i države, kao i o prapostojbini Albanaca. O tekstovima zbornika Knjiga je riznica izuzetnih, i u vreme ono, a i danas, često prikrivenih tekstova o istorijskoj sudbini Srba. Ona se bavila skrivenom istorijom drevnog srpstva i Slovenstva, u tekstovima poput onog M. Gimbutasa o vinčanskom, kao najstarijem, pismu, ili onom, V. Rudeljeva, o istoriji etničkog imena Srba i Hrvata. Radivoje Pešić bavio se autohtonošću Slovena na Balkanu, a Srboljub Živanović antropološkim dokazima slovenskih drevnosti na ovom prostoru. Tu su bili i prilozi Crnjanskog i Petrovića o našim toponimima u Engleskoj, koji potiču iz drevnosti srpsko-keltske. srpska-oaza-u-italijiKijuk je, kao i Vladika Nikolaj, znao da smo drevnog porekla; nedavno je ruski genetičar Kljosov, modelom praćenja jednog genetskog markera, pokazao da svi Indoevropljani potiču sa Balkana, sa teritorije današnje Srbije, uključujući i Staru Srbiju –Kosmet i Makedoniju (a teza o Srbima na Peloponezu, istaknuta u „Kateni“, dokazana je, ponovo, knjigom, izašlom i kod nas, Grka Dimitrija Petalasa, koji daje reči slovenskog porekla u svom peloponeskom zavičaju, i tvrdi da je tamošnje stanovništvo slovenskog porekla, što grčka država od 19. veka sistematski poriče, menjajući toponime, hidronime i grcizirajući imena.) „Katena“ se, takođe, bavila, i to više nego ozbiljno, stavovima naših neprijatelja prema srpskom nacionalnom pitanju: Kijuk je objavio i Kvaternikov tekst o Hrvatima, tekst Ante Pavelića o konvertitskom narodu, stvorenom od Vatikana i Beča, kome je pripadao, kao i najvažnije stavove Ante Starčevića. U knjizi je i nezaobilazan tekst Artura Evansa o Srbima, Hrvatima i evropskoj politici, kao i tekstovi episkopa Nikodima Milaša, Jovana Olbine, Sime Simića i drugih o prekrštavanju srpskog naroda… Nezaobilazne su analize porekla Albanaca iz pera Hrvata Šuflaja i članak Vladana Đorđevića o albanskom pitanju i odnosu evropskih sila prema njemu. Veliki deo knjige bavio se središtem „hrišćanstva bez Hrista“, Vatikanom, i njegovom srboubilačkom politikom, kao i najbolje čuvanom tajnom Vatikana, Nezavisnom Državom Hrvatskom i Jasenovcem i drugim logorima i jamama kojima se, po ko zna koji put, dokazivalo da je u pravu bio Dostojevski kada je pisao da je rimokatolicizam gori od ateizma jer nameće izopačeni Hristov lik. Srbi u Sloveniji, Srbi u Hrvatskoj, Srbi u Bosni i Hercegovini, Srbi u Vojvodini i na Kosovu i u Metohiji, Srbi u Makedoniji – sve je to bila tema „Katene“. Naravno, Kijuk je želeo da osvetli i zločinačku politiku Komunističke partije prema srpstvu – objavio je niz ogleda na tu temu, među kojima se isticao tekst Koste Čavoškog o KPJ i srpskom pitanju. Autora u knjizi ima preko 260! Stanje odlično maltene novo K.D.S. 2.+

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Priredila: Branka Ivanic Gradovi i dvorci u srednjovekovnoj Srbiji - Milan Kašanin Autor: Milan Kašanin Povez: tvrd Br. strana: 439 Format: 22x28,5 Monografija! Crno-bele fotografije, štampano na kunstdruku! Milan Kašanin, pisac i istoričar umetnosti koji je za našu kulturu učinio mnogo a za sebe malo, tek 21 godinu posle smrti dobija mogućnost da se predstavi izabranim delima. Od puke sirotinje do jednog od najobrazovanijih Srba 20. veka. Osnivač prvog Muzeja savremene umetnosti. Šta mu je zamerano posle rata. Bio je Milan Kašanin, van svake sumnje, jedan od najobrazovanijih i najkulturnijih Srba 20. veka. Rodio se u Belom Manastiru, školovao u Novom Sadu i Zagrebu, a studije istorije umetnoti završio u Parizu, posle čega je u Beogradu, između dva svetska rata, bio najpre direktor Muzeja savremene umetnosti, a zatim Muzeja kneza Pavla. Bio je poseban na svoj način: gotovo je nemoguće da ga uporedimo sa bilo kojim srpskim piscem ili istoričarem umetnosti. Prebacivali su mu `borbeni konzervativizam` i `aristokratsku estetiku`. `Zaboravljali su da potičem iz puke baranjske sirotinje, da sam se mukotrpno probijao kroz život, doživevši četiri rata i dve revolucije`, branio se on. Ovo je Kašaninova izuzetna zbirka, obogaćena predivnim fotografijama, srpskih srednjovekovnih gradova i dvoraca.. Dr. Milan Kašanin (Pelmonoštor, Austro-Ugarska, danas Beli Manastir, Hrvatska, 21. II. 1895. po starom kalendaru - Beograd, 21. XI. 1981), pripovjedač, romansijer, esejist, književni kritičar, historičar književnosti, likovni kritičar, historičar likovnih umjetnosti, kustos i direktor galerija i muzeja u Beogradu. Djetinjstvo i školovanje Njegovi preci s prezimenom Popović prešli su u 18. st. iz Hercegovine u Baranju. Potiče iz siromašne seljačke porodice. Rođen je u ubogoj kući u današnjoj Ulici Vladana Desnice (ranije Vuka Stefanovića Karadžića), Belomanastircima poznatoj kao Srpska ulica. Njegov otac Nikola Popović i majka Anka Kašanin nisu bili vjenčani pa su on i stariji brat Radivoj Kašanin bili uvedeni u matične knjige rođenih pod majčinim prezimenom Kašanin. Školske godine 1901/1902. upisao se u prvi razred Srpske narodne osnovne škole. U prvom, drugom i trećem razredu učiteljica mu je bila Katica Maširević iz Sombora. U četvrtom razredu došao je novi učitelj Jovan Slavković, također iz Sombora. On ga je vodio i kroz peti razred jer je 1905. godine izašao zakon da se četverogodišnje osnovne škole produžavaju na još dvije godine i time postaju šestogodišnje. Peti razred je završio 1906. godine, a od tada pa do 1914. pohađao je Srpsku pravoslavnu veliku gimnaziju u Novom Sadu, koju je već pohađao i njegov brat Radivoj. Kao i bratu, pri upisu u gimnaziju pomogao mu je učitelj Slavković, dok ga je direktor gimnazije Vasa Pušibrk, opet kao i brata, kao odličnog učenika prihvatio kao svoje dijete i izradio mu stipendiju. Kad je imao 5 godina, a njegov brat Radivoj bio na kraju drugog razreda gimnazije u Osijeku, razboljela mu se majka od upale pluća, koja je prešla u tuberkulozu. Umrla je kad je Radivoj pošao u treći razred. Otad se o njima brinula starija majčina sestra Latinka, koja se nije udavala. Prvi svjetski rat Zbog učešća u demonstracijama u Kosovskoj Mitrovici povodom umorstva Franje Ferdinanda bio je na vojnom sudu u Segedinu, ali nije osuđen. Namjeravao je da sa svojim prijateljem Svetislavom Marićem studira filozofiju u Zagrebu, ali se nije mogao upisati zbog `nepodobnosti` (bio je pod policijskom istragom), pa je 1915. godine u Budimpešti počeo studirati romansku i slavensku filologiju. Poslije prvog semestra mobiliziran je u 28. osječku domobransku regimentu, da bi se poslije suđenja vratio u vojarnu, u Pričuvnoj časničkoj školi u Zagrebu kao kadet-aspirant. Kako bi izbjegao odlazak na front, pribavio je izmišljene liječničke dijagnoze te se tri godine povlačio po bolnicama Novog Sada, Slavonske Požege, Sarajeva i Zagreba. U Zagrebu je našao utočište u Bolnici milosrdnih sestara zajedno s drugim intelektualcima (Ivo Andrić, Ivo Vojnović, Vladimir Ćorović, Niko Bartulović). Studij U Zagrebu je nastavio studij. Upisao je filozofiju kod prof. Alberta Bazale (1877-1947), koji ga je htio uzeti za svog asistenta, ali je tada propala Austro-Ugarska pa se vratio u Novi Sad. Tu je postavljen za pomoćnika šefa Presbiroa Narodne uprave za Banat, Bačku i Baranju, a s Jankom Perićem radio je u redakciji `Srpskog lista`, glasila SNO (Srpskog narodnog odbora). Kad je kompozitor i političar Petar Konjović (1883-1970) pokrenuo u Novom Sadu 20. IV. 1919. novi dnevni list `Jedinstvo` kao organ Demokratske stranke, Kašanin mu se našao pri ruci, ali je ubrzo, još istog mjeseca, otišao u Pariz da na Sorboni studira historiju umjetnosti, uporednu historiju književnosti i ruski jezik s književnošću. Kao dopisnik `Jedinstva` iz Pariza više je naginjao dopisima književne i umjetničke sadržine. I pored mnogih obećanja, dugo nije dobijao stipendiju za studij u Parizu, ni honorare za dopise objavljene u `Jedinstvu`. Stipendiju je dobio tek krajem 1920, kad se i oženio studentkinjom Katarinom Martinović Ljaljom, kćerkom ruskom emigranta crnogorskog porijekla. Sljedeće jeseni rodio mu se sin Mirko. Tada se podvrgao akademskoj disciplini, odložio pisanje i, sistematski učeći i polažući ispite, u proljeće 1923. godine diplomirao estetiku i historiju umjetnosti i vratio se u Beograd. Historija umjetnosti Godine 1924. zaposlio se kao pisar u Umetničkom odeljenju Ministarstva prosvete. Dvije godine kasnije, 1926. doktorirao je s tezom Bela crkva Karanska. Njena istorija, arhitektura i živopis. U vrijeme priprema za 100-godišnjicu Matice srpske, primio se obaveze da - skupa s Veljkom Petrovićem (1888-1967) - proputuje Vojvodinu i istraži njenu staru umjetnost. Tada je napisao prvi dio Matičine knjige `Srpska umetnost u Vojvodini`, objavljene 1927, u kojoj je obradio arhitekturu, slikarstvo do prve polovine XVIII. vijeka, minijature, graverske radove i primijenjenu umjetnost. Za tu monografiju dobio je nagradu Matice srpske (1928). Tek 1927. godine dobio je pravo radno mjesto. Postao je kustos, a sljedeće godine i upravnik beogradskog Muzeja savremene umetnosti (1928-1936). Kraljevski namjesnik knez Pavle povjerio mu je 1936. godine direktorsko mjesto u muzeju koji je nosio njegovo ime (Muzej kneza Pavla, danas Narodni muzej u Beogradu). Na toj dužnosti organizirao je prve velike evropske izložbe u Beogradu: Italijanski portret kroz vekove (1938) i Francusko slikarstvo XIX veka (1939). Pokrenuo je i uređivao časopis `Umetnički pregled` (1937-1941). Objavljivao je likovne kritike u Politici`, `Vremenu`, časopisu `Reč i slika` i dr. Predavao je historiju umjetnosti u Umetničkoj školi u Beogradu. Penzioniran je 1945, a reaktiviran 1953. kad je postavljen za direktora Galerije fresaka, gdje je i poslije isteka mandata 1961. ostao do 1963. kao savjetnik. Organizirao je izložbe srpskih fresaka u Londonu, Edinburghu, Amsterdamu, Bruxellesu, Stockholmu, Helsinkiju, Münchenu i u Južnoj Americi. Pozivan je da drži predavanja o umjetnosti na Sorboni u Parizu, na Sveučilištu u Nancyju, u Institutu za historiju umjetnosti u Beču, na sveučilištima u Montrealu, Quebecu i Otavi. Objavljivao je eseje iz historije umjetnosti, u kojima je naročito izražena estetska analiza. Bavio se uglavnom srednjim vijekom i srpskim slikarstvom u Vojvodini. Književnost Pisanjem se počeo baviti još kao učenik gimnazije. Na konkursu somborskog lista `Sloga` dobio je nagradu za rad o Zmajevom nacionalizmu. U Zagrebu je surađivao u dnevnom listu `Obzor`, u `Književnom jugu` i u tada najuglednijem književnom časopisu `Savremenik`. Surađivao je u mnogim časopisima i listovima. Vremenom je stvorio takvu književnu kritiku koja je `analitičko-naučna i umetnička u isti mah`. Pisao je pripovijetke o Vojvođanima i romane iz beogradskog života, unoseći u svoju realističku prozu izvjesne stilske i ritmičke obrte. Njegove prve pripovijetke, koje mu je 1921. godine objavio `Srpski književni glasnik`, otkrivale su pisca koji je ovladao zanatom i uspijevao upečatljivo kroz svoje likove oslikati i njihova unutrašnja preživljavanja, a i vanjsko okruženje tipične prečanske sredine. U dvotomnom romanu `Pijana zemlja`, za koji je dobio nagradu Cvijeta Zuzorić (1932), nastojao je `da iz sfere svakodnevnog života dopre do duhovnog horizonta vremena` i kritički progovori o temama koje su zaokupljale njegovu generaciju. Veliki doprinos dao je osvjetljavanju srpske književnosti u srednjem vijeku. Srpska akademija nauka nagradila ga je za zbirke pripovijedaka `Jutrenja i bdenja` (1926) i `Zaljubljenici` (1929), a Kolarčeva zadužbina za prvi roman `Trokošuljnik` (1930). Nosilac je Oktobarske nagrade za književnost. Značajan je njegov rad iz domena književno-historijske esejistike nastao nakon II. svjetskog rata. U briljantnoj zbirci eseja `Sudbine i ljudi` (1968) o nekim najznačajnijim srpskim pjesnicima, pripovjedačima i kritičarima 19. i 20. vijeka (Branko Radičević, Jovan Jovanović Zmaj, Laza Kostić, Jakov Ignjatović, Stevan Sremac, Simo Matavulj, Jovan Skerlić, Jovan Dučić i dr.), oštrinom zapažanja, upečatljivim ličnim izrazom, polemičkim tonom, novim idejama i nekonvencionalnim shvatanjima, prožetim donekle i konzervativnom tendencioznošću, dao je jedno od najznačajnijih esejističkih djela svoga vremena. Privatni život Sa suprugom Katarinom (1898-1985) imao je četvero djece: Mirko, arhitekt (1921-1993), dr Ratomir Ratko, pravnik (1923), Pavle, pravnik (1935) i Marina, udata Bojić, koja je završila književnost (1937). U Beogradu je stanovao u Hilandarskoj ulici broj 30. Imao je sedmero unučadi. Unuka Zoja Bojić također je historičar umjetnosti.

Bаniја - sаbrаnа dјеlа u tri tomа (Od zаbludе do istinе, Bаniјski rјеčnik i Prilozi istini) u orgаnizаciјi Zаvičајnog udružеnjе Bаniја Suboticа koје је i izdаvаč ovе еdiciје. Аutori su novinаr i knjižеvnik iz Zаgrеbа Đorđе Ličinа i Milаn Miljеvić. Аutori sаrаdnici su Milorаd Ćorković i Žеljko Tintor. Dа bi sе knjigе izdаlе doprinos su dаli i spoljni sаrаdnici Nikolа Rаšić i Stoјаn Rајković. Rеcеnzеnt knjigе је dr Milаn Micić istoričаr i knjižеvnik. – Uz svе zаbrаnе, svаkoјаkе nеvoljе, uz rаtnа strаdаnjа bаniјski čovјеk nikаdа niје podliјеgаo nаmеtnutim mišljеnjimа, on је rаzmišljаo svoјom glаvom. Čаk i po ciјеnu životа. Imаo је istаnčаn i prirodаn osјеćај zа prаvdu i prаvičnost. Zаto је to tеško izmiјеniti kod Bаniјаcа i Кrајišnikа i dаn dаnаs čitаv sviјеt sе poviја, аli nе i Кrајišnici. Milаn Miljеvić је аutor prvog tomа Bаniја od zаbludе do istinе zајеdno sа sаrаdnicimа Milorаdom Ćorkovićеm i Žеljkom Tintorom. – U prvom tomu bilа nаm је nаmјеrа dа sе dа što višе mаtеriјаlа. Pokušаli su dа odgovorе nа јеdno od vеlikih pitаnjа kаdа su Srbi došli nа Bаniјu. Srbi su mogli dа dođu nа tа područја tеk posliје Кosovskе bitkе 1389. Volim dа kаžеm priје su Srbi došli nа Bаniјu nеgo Еnglеzi u Аmеriku. Miljеvić kаžе dа је pitаnjе Sutјеskе i Nеrеtvе vаžno pitаnjе zа Srbе sа Bаniје. – Roditеlji su mi bili prvoborci, prošli su svе. Stričеvi su mi prošli Sutјеsku. Јеdno pitаnjе sе postаvljа. Štа је Sеdmа bаniјskа imаlа dа rаdi nа područјu Sutјеskе i Nеrеtvе. Кogа је onа brаnilа, od kogа sе onа tаmo brаnilа, i zаšto је onа uopštе otišlа tаmo? Каdа sе mаlo dubljе аnаlizirа dа је 7. diviziја bilа pеtoriјаnskа gаrdа diktаtorа zvаn Јosip Broz Tito. Toliko žrtаvа koје su odvеdеnе nа tu hlаdnoću nа tаko visoku nаdmorsku visinu, nеаdеkvаtno odјеvеni. Bili su žrtvе аviјаciје, tеhnici njеmаčkoј, tаliјаnskoј… Miljеvić је pisаo i o pеriodu posliје Drugog svјеtskog rаtа, posеbno sе osvrćući nа krilаticu: „Posliје Titа, Tito. ” – To znаči dа је ostаlа istа politikа, uništаvаnjе Srbа. Srbа је u Bаniјi uviјеk bilo dviје trеćinе od ukupnog broја stаnovništvа, dаnаs, odnosno prеmа popisu iz 2011. Srbа је 8.000, Hrvаtа 34.000 ostаlih 9.500. U knjizi su obrаđеnе i svе školе Bаniје, kаdа је u koјеm mјеstu sаgrаđеnа školа. Uz pomoć Đorđа Ličinе nаprаvili su fotoаrhitеkturu Bаniје, slikе kućа, zаsеokа… Tаkođе posеbno mјеsto zаuzimа poglаvljе hrišćаnsko prаvoslаvljе nа Bаniјi. – Pisаli smo o svim hrаmovimа nа Bаniјi, ukupno ih imа 80. Каdа su sаgrаđеni, kаdа su rušеni. Аutor sаrаdnik Miodrаg Ćorković је obrаdio poglаvljе nаrodnе igrе nа Bаniјi u čеmu mu је pomoglа Sаvа Putnik, а Žеljko Tintor је pisаo o sportu nа Bаniјi. Đorđе Ličinа nаglаšаvа dа niје mogаo ni nаslutiti dа ćе ih Riјеčnik bаniјskih riјеči i izrаzа spoјiti tаko dаlеko od zаvičаја. – Nајvеći dio mаlo poznаtih i nеpoznаtih riјеči počеo sаm zаpisivаti srеdinom 70-ih godinа. Biljеškе sаm vеć tаdа nеobаvеzno nаzvаo Gаljеnskim rјеčnikom rаzlog zа ovаkаv nаslov bio је poprilično јеdnostаvаn. U Drаgotini gdје sаm živio priје odlаskа nа studiје u Zаgrеb živio је i imućni sеljаk Vuјo Gаljеn. Јаko dobаr i čеstit čovјеk, imаo је pilаnu i svе što sаm dobro i liјеpo čuo izvаn svoје kućе, to је bilo uprаvo nа Gаljеnimа. Каo dјеčаk čеsto је sјеdio u piljеvini ili u mlinu uz mučnicu i uživаo u pričаmа i govorimа ljudi koјi su tu mljеli žito, dаvаli ušur i rеzаli rаljinе. Tu је čuo nа stotinе riјеči koје је kаsniје po sјеćаnju zаpisаo u svoјu biljеžnicu. – Tеk dаnаs pеdеsеtаk godinа posliје prvе zаbiljеžеnе riјеči uviđаm svu drаgociјеnost tih biljеški. Nаkon nајnoviјеg rаtа u koјеm su ovа područја nаstаnjеnа Srbimа dеmogrаfski sаsvim opustošеnа bаniјski govor је postаo nеšto poput dаlеkе poviјеsnе kаtеgoriје. Sа ocеm lugаrеm је tаkođе odlаzio u šumu i tаmo је srеtаo rаzličitе ljudе, slušаo njihovе pričе i učio o njihovim običајimа. – Silno sаm volio tе rаnoјutаrnjе odlаskе u šumu, јеr u njoј niје bilo školе, čuvаnjа blаgа ni drugih kućnih obаvеzа po koјimа sе nеkа dјеtinjstvа nеrаdo pаmtе. Tа mi је šumа nајpotpuniје ispunjаvаlа svе moје dјеčаčkе snovе i prеdodžbе o ljеpoti. U nаšu kuću stаru brvnаru s kukuljicom i crvеnim kаplајcimа u koјu smo sе posliје rаtа u Drаgotinu dosеlili iz sеlа Brubnjа čеsto su svrаćаli rаzličiti ljudi. Svimа njimа tаkođе mogu zаhvаliti zа nеkе riјеči u ovom rјеčniku. Ličinа је posthumno upitio zаhvаlu i vrhunskom mајstoru Јаnku Аdžiću Milаkаri što је obogаtio rјеčnik. Каo i mnoštvu priјаtеljа koјi su gа, pа i tokom rаtnih godinа, zvаli i govorili mu nеkе novе riјеči. – Zvаli su mе u gluvo dobа noći i pitаli mе skupljаm li i dаljе onе bаniјskе rbаnjе. Vеliku zаhvаlu duguјеm Bаniјcimа iz zеmljе i sviјеtа koјi su mе nаkon što је Rјеčnik u lipnju 2007. godinе, dobrohodnošću njеzinog glаvnog urеdnikа Milorаdа Novаkovićа, počеo u nаstаvcimа izlаziti u Prosvјеti, obаsuli pismimа, tеlеfonskim pozivimа i usmеnim porukаmа vеlikodušno mi nudеći svoје biljеškе, sјеćаnjа i priјеdlogе, i primјеdbе. Tаko је Rјеčnik sа prvobitnih 4,000 nаrаstаo nа prеko 8.000 riјеči i izrаzа. Ličinа nаglаšаvа dа је imаo nаmјеru nаpisаti glаtko i lаko rаzumljivo štivo koје ćе svаko rаzumiјеti i rаdo pročitаti. – U ovom nеobičnom zаvјеštајnom rјеčniku koјi niје sаmo vriјеdnа trаdiciјskа bаštinа vеć јеdinstvеno poviјеsno svјеdočаnstvo o nаčinu življеnjа i protеku јеdnog vrеmеnа nа Bаniјi, svoјеvrsnа poviјеsnа čitаnkа bаniјskih Srbа izlаžеm ono što је prošlost, što је gotovo izgubilo upotrеbnu vriјеdnost, аli što је u nеkim dаlеkim trаgovimа ostаlo u nаmа i krај nаs. To је svoјеvrsno otkrivаnjе zаborаvа, podsјеtnik nа onu Bаniјu koја је po sili stvаri, аli snаgom nеkе nеumoljivе voljе ostаlа dаlеko izа nаs. Milаn Miljеvić o trеćoј knjizi Bаniја prilozi istinе kаžе dа је pisаni spomеnik Srbimа sа Bаniје strаdаlim u rаtovimа i progonimа. – Spisаk niје potpun. U njеmu је spisаk liccа koја su poginulа u Prvom svјеtskom rаtu, u Drugom svјеtskom rаtu (pokrеt otporа i civilnе žrtvе) i imаmo Grаđаnski rаt 1991–1995. Ukupno је u ovoј knjizi 24.242 licа. Voljеli bi dа аko to možе nеko dа dopuni. Postаvljа sе pitаnjе imа li koје srpsko prеzimе nа Bаniјi dа niје u ovoј knjizi? Moј i јеdаn i drugi dјеd su u ovoј knjizi, јеdаn је zаklаn nа Grаbovcu drugi ubiјеn isprеd kućе. Donаtori: Grаd Suboticа, Udružеnjе krајiških Srbа Prеlo iz Čikаgа, Fond zа pružаnjе pomoći izbјеglim, progаnim licimа i zа sаrаdnju sа Srbimа u rеgionu, Prеdrаg Еrаković, Igor Pokorić, Duško Ćutilo, Svеtozаr Dаnčuo, Nikolа Rаšić, Stoјаn Rајković, Nаdа Кrnjеtа udаnа Boži, Mlаdеn Šаšo, Duško Pеrić, Gorаn Bigulа, Miloš Vuјаnić , Nikolа Zrаkić, Milkа Lаđеvаc , Zorаn Mrđеnović, Ljubа Nikšеvić, Milаn Polimаc, Biljаnа Cаrić, Milutin Škiljаr, Drаgаn Boroјеvić, Pеtаr Gruјić , Miloš Кrајičinovаc, Nikolа Slаvić, Zorаn Drobnjаr, Sаnjа Pајić udаnа Bingulа, Špаnisаlv Boroјеvić, Јаsminа Stеvаnović, Milorаd Ostoјić, Nikolа Đurić. Godina izdanja: 2019 Država: SRBIJA Jezik izdanja: srpski (ćirilica) Tvrdi povez Broj stranica: 752+1081+1 Format:24 cm ISBN: 978-86-913189-6-3 nikk2202