Naslov: Georgije Mitrofanović Autor: Zdravko Kajmaković Izdavač: Sarajevo : Veselin Masleša Pismo: ćirilica Br. strana: 406 + 20 str. reprodukcija u boji ; ilustr. Format: 27,5 cm - veliki format Povez: tvrdi platneni, zaštitni providni PVC omot Knjiga je u celosti (korice, listovi, povez) odlično očuvana: listovi su potpuno čisti i ravni, nigde nema podvlačenja, dopisivanja, obeležavanja, `magarećih` ušiju` i sl., kao novi su, i odlično su povezani međusobno i sa koricama; zaštitni PVC omot neznatno pohaban u vrhu i u dnu rikne. https://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%93%D0%B5%D0%BE%D1%80%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B5_%D0%9C%D0%B8%D1%82%D1%80%D0%BE%D1%84%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B Georgije Mitrofanović (1550 — 1630) bio je srpski pravoslavni monah u manastiru Hilendaru na Svetoj Gori i srpski poznati – najugledniji slikar toga vremena. Njegovi najbolji radovi su freske u manastiru Morači, i u Krupskoj manastirskoj crkvi. Mitrofanović je bio monah koji je radio unutar radionice Hilandarskog manastira, na Svetoj Gori, pre dolaska u Crnu Goru, gde je radio na freskama u manastiru Morači. Patrijarh srpski Pajsije I inicirao je obnavljanje starih (13. i 14. vek) crkava Pećke patrijaršije 1620.godine. Sve kupole crkava su pokrivene olovom. Crkva Svetog Dimitrija je praktično obnovljena, a skoro polovinu freski je obnovio i oslikao Mitrofanović, dajući im novi sjaj. Freske u crkvi se nalaze u oltaru i na prostoru između kupole. Zadržane su stare teme uz poštovanje prethodnih kompozicionih rešenja. O životu Georgija Mitrofanovića ima vrlo malo podataka. Njegovo ime se navodi u literaturi kao Georgije ili Đorđe Mitrofanović. Kompletan sadržaj možete da pročitate ukoliko poslednju sliku uvećate do pune veličine. Mitrofanović Georgije, zograf, 17v | Hilandar | Crkva sv. Nikole | Ušće

Sveti Sava Princ monah Bane Kerac Sibin Slavković Dvanaesti vek na Balkanu bio je sve drugo samo ne period mira. Nije mogla da se sastavi ni godina a da Vizantinci sa juga ili Ugri sa severa nisu pokusali da osvoje drzavu srpskih zupana ili da je koriste kao bojno polje za svoje razmirice. Izmedju ceica i nakovnja, Srbi su uporno odrzavali svoju, kakvu-takvu, samostalnost. Sto oruzjem, sto pregovorima, uspevali su da otklone opasnosti koje su ih vrebale sa svakom promenom vladara u susednim drzavama. Ali, ni Srbija nije bila imuna na dinasticke borbe. Potomci velikog zupana Vukana iscrpljivali su zemlju svojim isterivanjem prava na vlast. To je dovelo do toga da su srpske zemlje (Raska, Zahumlje, Travunija i Zeta) ostajale vazali Vizantije, bez izgleda da se oslobode ropskih obaveza. Posto zupan Tihomir, naslednik velikog zupana Dese, nije pokazivao ambicije da izbavi zemlju iz okova Vizantijskog carstva, mladi Stefan Nemanja je po povratku iz Duklje, u kojoj je proveo mladost, silom preuzeo titulu i vodjstvo nad Srbima. Neustrasiv i obrazovan, vodio je uspesne bitke i prosirio svoju drzavu. Ognjem i macem, ali i uz diplomatsku poniznost kada je situacija to zahtevala, Stefan Nemanja vratio je Srbiji polozaj najjace drzave u sredistu Balkana… Nemanja i Ana su u svojim poznim godinama izrodili jos troje dece. Prvi se rodio Rastko, 1174. godine (prema nekim izvorima, 1169) u mestu Dezeva, kraj stare prestonice Rasa, u blizini danasnjeg Novog Pazara. Mali Rastko naprecac je postao dvorski mezimac. Po prirodi veseo, bistar i radoznao, mali princ provodio je bezbrizno detinjstvo u drzstvu dvorjana koji su se utrkivali ko ce mu pre ugoditi. Ni dolazak dve sestrice, cija imena isotrija, nazalost, nije upamtila, nije umanjio beskrajnu ljubav koju su Rastku davali svi, a pre svega, njegovi otac i majka… Format:29x20 cm. Broj strana: 69 Izdavač i godina izdanja: Zmaj 2005.g. Tvrd povez Stanje odlično L.1.O.1.P.1

Elementarne igre moga kraja - Branislav P. Milinkov fototipsko izdanje Priredila vrlo dobro ocuvana ,ima malo zutila na pocetku knjige ,na sredini stranica ,oko 1cm ,jedva vidljivo Prof. dr Nada P. Todorov veliki format ,tvrdi povez 144 stranica decije igre Knjiga u izdanju GB Karlo Bijelicki, koja će biti domaćin promocije, objavljena je prošle godine. Delo je objavljeno u originalnom rukopisu autora, za koji je profesor Živorad Marković iz Jagodine rekao da u potpunosti zadovoljava metodološke i sadržane kriterijume ovakve vrste rada, te da ima sve karakteristike samostalnog stručnog dela i predstavlja značajan doprinos aktuelnoj problematici u oblasti fizičkog vaspitanja. - Knjiga „Elementarne igre moga kraja“ Branislava Milinkova otkriva čitaocima nove stranice značajnog segmenta dečijih igara u prošlosti. Sa različitim porukama koje nam daje ova knjiga, treba istaći njen značaj jer je knjiga doprinos istoriji sporta u Šajkaškoj kao i divna ilustracija elementarnih igara u Vojvodini. Ovo je bio dugotrajan proces sakupljanja, vrlo sistematičan i precizan jer je sam autor bio i učitelj i profesor fizičkog vapitanja, organizator rekreacije i jedan od pokretača radničkog sporta u Vojvodini - navela je profesorka Vesna Habić. Autor je u knjizi pisao o 44 dečije igre za koje je uspeo da sazna kako počinju i kako se završavaju. Pisao je između ostalog o igranju „koše u jendeku”, „pil(n)cike”, „neka bije lopta di je”, „klipka”, „kobasičara”, „janjine”, „na kraj sela”... Najmanje trećinu igara prate fotografije stare više od pola veka. - Elementarne igre se menjaju, prilagođavaju, nestaju, a nove nastaju. Na takav njihov tok utiče vreme, razvoj i tekovine civilizacije, koje utiču na promenu pogleda na svet, razvoj novih interesovanja kod dece - zapisao je autor. (veliki beli ormar)

Naslov: Zvonko Bogdan : pesme i konji Priredio: Aco Dogandžić Notografija: Radomir Bogdanović Izdavač: Beograd : Narodno delo Pismo: latinica Br. strana: 351, ilustr. Format: 28cm - veliki format Povez: tvrdi, zaštitni omot, zaštitna kutija Knjiga je u celosti (korice, listovi, povez) odlično očuvana: listovi su potpuno čisti i ravni, nigde nema podvlačenja, obeležavanja, dopisivanja, `magarećih ušiju` i sl.; luksuzno izdanje u originalnoj zaštitnoj kutiji, zaštitni omot je od debljeg providnog mat papira, minimalno je zacepljen na uglovima uz riknu. Na belini predlista (prazan list, u vrhu je samo odštampan naziv biblioteke sitnim slovima) posveta, potpis i pečat izdavača koje mogu da na vaš zahtev uredno prelepim ili da pažljivo isečem taj list a da se ništa ne izgubi. obuhvaćeni i notni zapisi za šezdesetak pesama https://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%97%D0%B2%D0%BE%D0%BD%D0%BA%D0%BE_%D0%91%D0%BE%D0%B3%D0%B4%D0%B0%D0%BD Zvonimir „Zvonko“ Bogdan (rođen 5. januara 1942. u Somboru) je pevač narodne muzike. Pored toga što je poznat kao pevač, on je takođe i kompozitor, slikar, pesnik i džokej. Prepoznatljiv je i po svojim učtivim i džentlmenskim manirima. Njegove pesme nose mirise ravnice, prošlih dana, boemskog života, Dunava. One pevaju o ljubavi, konjima koji slobodno jure, ženama. Zvonko Bogdan peva originalne i tradicionalne pesme (naročito one vezane za Bunjevce) uz pratnju tamburaškog orkestra. Prvu autorsku pesmu „Svake noći tebi pevam“ snimio je 3. decembra 1968. godine. 45 godina rada obeležio je koncertom 24. novembra 2013. u Sava centru. Neke od njegovih najpoznatijih autorskih pesama su: Ej, salaši na severu Bačke Već odavno spremam svog mrkova Prošle su mnoge ljubavi Govori se da me varaš Kraj jezera jedna kuća mala Neko sasvim treći O tebi pevam najdraži grade Beše jedan čovek Jedan stari kontrabas Ljubav Ne mogu se setit` leta Ne vredi plakati Bunjevačko prelo Šta li radi moja ljubav Doći ću ti ko u staroj pismi Spušta se noć na ravni Srem

POVRATAK GRIFONA: crtačka heuristička igra po modelu Luisa Karola Treći Simpozijum o sintezi umetnosti: Crtežom prema sintezi Izdavač: Kulturno-propagandni centar, Vrnjačka Banja Povez: mek Broj strana: 32 Ilustrovano. Format: 19 x 25,5 cm Pečatirana, vrlo dobro očuvana. Retko u ponudi. „Odavno već imam običaj da na dugim, zamornim sednicama, ne znajući ni sam zašto, na hartijicama, na pozivnicama, pa čak i na tramvajskim kartama, uporno crtam teratomorfne prikaze. Zahvaljujući navici da sa mnogo više pažnje čuvam male no velike crteže, najednom sam otkrio, kad sam pretresao stare kofere, čitave serije malih monstruma koji su mi poslužili kao početni materijal. Kada sam iz kofera počeo da vadim hartijice, da stare crteže uvećavam i da na osnovu njih pravim nova, ili bar relativno nova obličja, onda sam tek shvatio da svaka od tih spodoba, makar i kao umetnička tvorevina, mora imati neko svoje pretpostavljeno trajanje, mora imati svoju romansiranu biografiju. Zar bi nas životinje na srednjovekovnim građevinama Evrope, Indije, kod Kmera, ili bilo gde drugde, mogle toliko uzbuđivati kad ne bismo bili sigurni da iza svake od njih stoji bogat, svestran mitski životopis. I tako, sad dolazimo do samog središta pitanja: ako današnji čovek želi sa u svoje arhitektonske prostore vrati životinjske prilike, on mora, pre svega, uz njihove pojave da objasni i njihove prave „ličnosti“, ili da se odluči kako da ih u mašti izgradi.“ (Bogdan Bogdanović) (K-116)

BOGIĆ RISIMOVIĆ RISIM Dvojezicno izdanje: Srpski/Engleski Izdavač: Umetnička galerija Nadežda Petrović, Čačak Godina izdanja: 2002. Broj strana: 180 Povez: tvrd Format: 30cm Ilustrovano Stanje kao na slici. Dobro očuvana. Korice malo zagrebane, listovi blago talasasti, izuzev toga u dobrom stanju Bogić Risimović Risim (Čačak, Kraljevina SHS, 14. mart 1926 — Beograd, SFRJ, 7. oktobar 1986) bio je srpski slikar. Rođen u Čačku, 14. marta 1926. godine, gde je završio osnovno i srednje obrazovanje. Visoko školstvo je nastavio na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu, gde je 1949. godine diplomirao u klasi profesora Mihaila Petrova i Đorđa Andrejevića-Kuna. Pored slikarstva bavio se filmskom scenografijom, ilustracijama u dnevnim novinama, listovima, časopisima i knjigama, pisao poeziju[1] i tekstove o umetnosti. Bio je profesor crtanja na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu. Izlagao je na velikom broju samostalnih i grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Dobitnik je nekoliko najvažnijih nagrada za umetnost i kulturu, kao i društvenih priznanja. Risimova dela inspirisana su u velikoj meri umetnošću krajputaša. Umro je 7. oktobra 1986. u Beogradu. Spomen zbirka Pošto je njegova porodica Skupštini opštine Čačak poklonila 40 slika, nekoliko stotina crteža, skica, ilustracija, literarnu zaostavštinu i arhivsku građu sa namerom da to kao celina bude osnova za legat, zbirka je formirana 1992. godine. Stručni poslovi su povereni Umetničkoj galeriji „Nadežda Petrović“ koja je u svom fondu već posedovala 16 Risimovih slika, koje sa novodobijenim omogućavaju dosta dobar pregled stvaralaštva ovog značajnog srpskog slikara. Za potrebe čuvanja i izlaganja zbirke rekonstruisana je stara kuća u Gospodar Jovanovoj 11, koja se kao izložbeni prostor pod nazivom Galerija Risim koristi i za druge programe. Slike i crteži iz zbirke povremeno se izlažu ne samo u tom prostoru nego i u drugim sredinama.

Sombor na dlanu : stručna monografija RETKA monografija ,bio je mali tiraz -A4 FORMAT -162 STRANICE -KVALITETAN MASNI PAPIR 2006 godina vrlo dobro ocuvana ,imaju samo pecati neke firme Sombor na dlanu : stručna monografija je knjiga o Somboru grupe autora Lazara Lazića, Milana Stepanovića, Jovana Romelića, Saše Kocošev, Jasne Jovanov, Vladimira Stojanovića, Dragoslava Pavića i Kristine Košić, objavljena 2006. godine u izdanju Prirodno-matematičkog fakulteta, Departmana za geografiju, turizam i hotelijerstvo iz Novog Sada.[1] [2][3] O knjizi Sombor na dlanu : stručna monografija je izdanje u ediciji `Vojvodina - kultura, turizam i održivi razvoj` Departmana za geografiju, turizam i hotelijerstvo PMF-a iz Novog Sada, koje je pored ove objavio u istoj ediciji još i Vojvodina - naučno-popularna monografija, Kulturna dobra u turističkoj ponudi Vojvodine, Zaštićena prirodna dobra i ekoturizma Vojvodine i Novi Sad na dlanu.[2] Knjiga ima karakter stručne monografije koja o Somboru daje, pored opštih, i informacije koje ističu specifičnosti i atraktivnosti grada. Knjiga je namenjena široj čitalačkoj publici, kako onima koji prvi put upoznaju ovaj grad, tako i onima koji ga dobro poznaju. Na jednom mestu se nalazi sveobuhvatni podsetnik sa aspekta geografske sredine, istorije, poznatih ličnosti, značajnih objekata i pojava koje su se vekovima stvarale u Somboru.[2] Knjigu čini devet poglavlja koje potpisuju različiti autori: Geografski položaj - Lazar Lazić Prirodne odlike - Lazar Lazić, Dragoslav Pavić i Vladimir Stojanović Istorija i razvoj - Milan Stepanović Stanovništvo - Saša Kicošev Staro gradsko jezgro - Milan Stepanović Ovo poglavlje donosi tekstove: Pašina kula, Crkva Svetog velikomučenika Georgija, Gradska kuća, Crkva Svetog trojstva, Franjevački samostan, Kapela Svetog Ivana Nepomuka, Krušperova kuća, Grašalkovićeva palata, Crkva Svetog Jovana Preteče, Županija, Turnerobva kuća, Hotel, Gradski muzej, Kuća Palanačkih,Somborska štedionica, Pozorište, Srpska čitaonica, Mađarska čitaonica, Gimnazija, Arterski bunar, Preparandija, Crkva Svetog Stjepana kralja i Karmelićanski manastir, Kronić-palata Škostvo - Milan Stepanović Sombor i njegovi umetnici -Jasna Jovanov Turizam - Kristina Košić (veliki beli ormar)

Autor: Dragan Stojković Povez: broširani Format: 21 cm Br. strana: 432 Posle izbora neki do sada prezauzeti političari i funkcioneri imaće vremena na pretek da listajući stare brojeve `Hronike` potraže odgovor na mnoga pitanja koja će ih posle izbora ostaviti u čudu. Izbor tekstova u ovoj knjizi upravo želi da pomogne u rasvetljavanju uzroka za ovakav obrt. Kako su počinioci raznih nedela, počinjenih do 2000. godine, pre svega zloupotrebe vlasti uzurpacijom zakona i para poreskih obveznika prošli nekažnjeno, ko im je to i kako omogućio... (`Honika` broj 91/ 20. decembar 2003.) DOSIJE ZEMUN predstavlja pokušaj da se izborom tekstova objavljenih u lokalnim novinama `Hronika za Zemun` pomogne u traženju odgovora na pitanje: Kako se dogodilo da Demokratska opozicija Srbije (DOS) koja je na izborima u septembru 2000. godine u Skupštini opštine Zemun osvojila 61. od 70 odborničkih mesta, na sledećim izborima 2004. godine dobije manje od polovine mandata i omogući povratak Srpske radikalne stranke na vlast? Tokom punih pet godina, izlazeći dvonedeljno, a poslednja četiri meseca i nedeljno, u 92 broja, u `Hronici` je objavljen veliki broj tekstova kojima je zabeležen život u Zemunu iz svih mogućih uglova. Izbor tekstova u ovoj knjizi je samo mali deo raznovrsne gra|e za rekonstrukciju istorijskog perioda koji nije samo formalno raskršće izme|u dva milenijuma. Za Srbiju je period 1999 - 2003. izuzetno značajan i tek predstoje istraživanja o tome šta nam se to dogodilo. To je bio period smene jednog političkog režima i početak transformacije društva u skladu sa zahtevima vremena. Period dramatičan, od ratnih trauma, masovnih narodnih protesta, velikih nadanja, radosti i optimizma pobednika, do atentata na premijera Zorana in|ića i povratka na političku scenu snaga za koje se smatralo da su smeštene u prošlost.

Beograd 2005. Tvrd povez, bogato ilustrovano, tekst uporedo na srpskom, engleskom i nemačkom jeziku, veliki format (24×34 cm), 206 strana. Knjiga je odlično očuvana. U Zemun dolaze oni koji vole malo staro, malo sporo, malo široko, malo malo, malo uzbrdo — nizbrdo, pa niz reku (pa uz nju), oni koji vole ušuškano i malo tesno, intimno, ali — pardon! — kulturno i, posebno, oni koji vole od svega toga (i još koje čega) pomalo, i malo više. Zemunci, pak, sve to (i još mnogo toga, što baš ne može da stane u reči) vole mnogo. I zato, verovatno, nikad ne odlaze iz Zemuna. Čak ni kada odu. A šta je zapravo Zemun, teško da iko može da opiše. Ipak, svako ko ga voli, složiće se da je više od grada — Zemun je atmosfera! To je mutni, vlažni, duboki miris Dunava i njegovih obala u rano proleće, za prvih iole toplijih dana i večeri (posebno večeri, kada se nebom pretapa prolećna i zimska svetlost); miris koji je toliko širok da se čini da ga pluća šetača po Keju, uz svu radost prvih nežnih lisnih izdanaka na drveću kraj reke, prosto neće moći da prime; miris koji u sećanje dovlači slike brodova i šajki koji su vekovima ranije pristajali u luku i donosili brodare, mornare i trgovce sa raznih strana i blago mnogo, u „srebrobogati” Zemun; prolećni miris plodne i obećavajuće vlage koja ne taži, već podstiče žeđ za životom. Zemun je pogled, mahom sa Gardoša i ka Gardošu u jesen odmaklu, ali ne i poznu, u neki zlatni dan, koji je prethodno oprala kiša. Dodirujući opeke Kule ili oštrinu ostatka bedema oko nje, damar potresa trk keltskih i rimskih vojnika, galop turske i austrijske konjice, otekuju zveket kopalja i sablji, puščani i topovski plotuni, struje vekovi, a pogled osvaja pitominu krovova kuća pod bregom i oštrinu crkvenih tornjeva, širinu Dunava i uzanost uličica, rumenilo gradskog parka i Ratnog ostrva i urbano sivilo XX veka. I pucaju vidici. I mnogo smo jaki. Ali možda u isto vreme, samo sa druge strane, neki zamišljeni alas ponovo gleda svoj Zemun. Dunav ga njija... I cela slika pred njim je tako mala. Ceo grad izgleda kao jedno ostrvce, čupavo od krovova i krošnji, čvrsto zauzdano najvišim bregom i Kulom na vrhu. I riba koju izvadi iz vode veća je od nje, kad je podigne naspram. I pita se opet — kud stade sve to tu, i vreme, i vekovi, i narodi, i vere, ijezici, i običaji, i stihovi, i tuge, i radosti...I čisto mu dođe da nekako zagrli to malo pred sobom. A lepo, najlepše... I poželi — i sam mali — da se što pre vrati tamo, zauzimajući svoje mesto.

Odlično Gjuro Szabo: Stari Zagreb Predgovor, bilješke i tumačenja: Franjo Buntak Glavni i odgovorni urednik: Drago Zdunić Kolor fotografije: Milan Babić, Tošo Dabac, Vilko Zuber, Milan Pavić Crno bijele fotografije: Zdenko Strižić, Tošo Dabac, Muzej grada Zagreba Izdavači: Spektar, Znanje, Zagreb Jugoslavija Tisak: ČGP DELO 1971. Ljubljana Godina izdavanja: 1971 Mjesto izdavanja: Ljubljana Format: 17×24 cm Broj stranica: 224+64 Ljudske naseobine na širem zagrebačkom području postoje već u praistoriji. U pećini Veternici na jugozapadnim obroncima Medvednice, koja je paleolitskim lovcima služila kao sklonište ili boravište, pronađeno je kameno oruđe i oružje, kao i ostaci ognjišta čovekovih predaka koji su bili savremenici krapinskog pračoveka. Starost ostataka je datirana na oko 40.000 godina.[5] Tragovi života ljudi su pronađeni i u dolini reke Save, gde je pronađeno bronzano oruđe i grobovi kulture polja sa urnama, nazvane prema načinu sahranjivanja pokojnika. Antika Za vreme Rimskog carstva na području Zagreba, tačnije na mestu današnjeg sela Šćitarjeva u blizini Velike Gorice nalazila se Andautonija, starorimsko naselje i opština. Na mestu Andautonije se pre rimskog nalazilo ilirsko naselje. Andautonija se nalazila na desnoj obali reke Save na mestu gde je rimski put Siscija—Petovio (Sisak—Ptuj) prelazila reku. Arheološkim iskopavanjima otkriveni su bedemi, nekropole, termalni kompleks s vodovodom, kanalizacijom i sistemom za zagrevanje prostorija, tragovi luke i predmeti iz svakodnevnog života stanovnika. Andautonija gubi na značenju u razdoblju od 4. do 7. veka za vreme velikih seoba naroda. Srednji vek Kontinuirana istorija grada Zagreba može se pratiti od 1094. kada je ugarski kralj Ladislav I osnovao Zagrebačku biskupiju na Kaptolu.[6][7][8] Godine 1134, izdata je pismena povelja u kojoj se pominju osnivač biskupije kralj Ladislav, prvi zagrebački biskup sa sveštenstvom. Ta je povelja prvi pismeni trag o Zagrebačkoj biskupiji. Godine 1217, dovršena je i posvećena stolna crkva, koja je teško stradala pri najezdi Tatara 1242. godine.[9] Preživelo stanovništvo potražilo je spas u šumama Medvednice. Nakon odlaska Tatara deo stanovništva se vratio na viši breg koji je od susednog biskupskog naselja bio odeljen potokom Medveščakom. Ugarski kralj Bela IV, koji se i sam povlačio pred Tatarima, u znak zahvalnosti za sigurno utočište dodelio je novom naselju — Gradecu — i njegovim stanovnicima povelju kojom im je priznao znatne samoupravne povlastice u unutrašnjem uređenju, sudstvu i privrednom životu. Gradec je tako postao slobodna kraljevska varoš izuzeta od banske i županske vlasti i direktno podređena kralju.[6][7][8] Procenjuje se da je Zagreb tada imao približno 1.000 stanovnika. Novi vek Zagreb 1689. godine Gornji grad Zagreba Zagreb se prvi put spominje kao glavni grad Hrvatske 1557. godine.[6][7] Tokom 17. i 18. veka katastrofalni požari više puta su uništavali naselje. S postupnom gradnjom kuća od opeka vremenom je ograničena razorna moć čestih velikih požara. Isusovci su 1664. godine u Zagrebu osnovali prvu štampariju.[8] Godine 1669, osnovan je Zagrebački univerzitet.[7] Tada je kralj Leopold I poveljom Kraljevskoj akademiji potvrdio pravo univerziteta. U međuvremenu su 1667. godine izbili teški i krvavi sukobi u podgrađu i na mostu preko potoka Medveščaka koji je delio dva naselja. Između suparničkih varoških i kaptolskih stanovnika često je dolazilo do sporova, nesuglasica i sukoba, najčešće zbog prava lokalnog trgovanja, koji su kočili jači razvoj Zagreba u političko i privredno središte. Sukobi su se, međutim, vremenom stišali. Godine 1742, u Zagrebu je bilo 560 kuća sa 5.600 stanovnika. Dvadeset i pet godina kasnije, 1767. Kraljevsko veće je odredilo Varaždin za svoje privremeno sedište. No, nakon velikog požara u Varaždinu 1776. godine u kojem je uništena i zgrada Kraljevskog veća, u Zagreb su se trajno preselile visoke upravne, sudske i školske ustanove, kao i znatan deo plemstva.[6][7] 19. vek Početkom 19. veka u Zagrebu je živelo 7.706 stanovnika i taj broj je bio u stalnom porastu. Godine 1834, preuređenjem stare Gradske većnice Zagreb je dobio prvo stalno pozorište[6], a 1847. u Hrvatskom saboru, hrvatski jezik je proglašen službenim čime je zamenio dotadašnji službeni jezik — latinski. Revolucionarne 1848. godine Zagreb je, kao i ostatak Evrope, bio jedno od poprišta burnih političkih događaja. Središnji gradski trg je iste godine preimenovan u Jelačićev trg. Carskim patentom 7. septembra 1850. spojeni su dotadašnji delovi Zagreba u jedinstveno naselje,[6] čime su se stvorili uslovi za ubrzan razvoj modernog srednjoevropskog grada. To je bilo doba velike gradnje, u kojem je izraslo novo urbano središte, Donji grad. Za to vreme na Trnju i Trešnjevci su nastajala neplanski građena naselja siromašnih slojeva građana, dok se na severnim šumovitim brežuljcima gradio rezidencijalni deo grada. Godine 1862, kroz grad je prošla prva železnička pruga.[6] Pruga je izgrađena kao južni krak pruge Beč—Ljubljana—Trst i spajala je Zidani Most preko Zagreba sa Siskom.[8] Sledeće godine u rad je puštena gradska plinara. 1866. u Zagrebu je osnovana Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti (JAZU), današnja Hrvatska akademija znanosti i umjetnosti (HAZU). Iste godine na središnjem gradskom trgu postavljen je spomenik banu Jelačiću i dovršena je pravoslavna crkva na Trgu Petra Preradovića. Godine 1867, izgrađena je zagrebačka sinagoga, a 1874. Zagreb je dobio moderan univerzitet. Godine 1874. je uvedena javna plinska rasveta, a 1878. je počeo da radi javni gradski vodovod.[6] 9. novembra Godine 1880, Zagreb je zadesio snažan zemljotres u kojem su oštećene mnoge zgrade, ali bez većih ljudskih žrtava.[10][11] Usled oštećenja nastalih u zemljotresu, otpočela je obnova stolne crkve na Kaptolu i zagrebačka katedrala je dobila današnji izgled.[9] Prva telefonska linija u Zagrebu je proradila 1881, a od 1886. se uvodi javni telefonski saobraćaj. Zagreb dobija tramvaj 1891. godine,[6] a godinu kasnije izgrađena je glavna zgrada železničke stanice — Državni kolodvor — koju je projektovao glavni inženjer ugarskih državnih železnica Ferenc Faf (mađ. Ferenz Pfaff). Godine 1895, nikla je nova zgrada Hrvatskog narodnog kazališta. Zgrada Banskih dvora iz 1809. godine Ulaz na groblje Mirogoj izgrađeno 1876. godine Trg bana Jelačića 1880. godine sa spomenikom banu Jelačiću iz 1866. godine Zgrada JAZU, danas HAZU iz 1880. godine Novi neogotički tornjevi zagrebačke katedrale izgrađeni 1880—1902. Zgrada glavne železničke stanice iz 1892. godine 20. vek Pešačka zona u Ilici „Mamutica“ u Novom Zagrebu, po zapremini najveća zgrada u Zagrebu i Hrvatskoj, i jedna od najvećih zgrada u Evropi, sagrađena 1974. godine Zgrada Kockica na Prisavlju, izgrađena 1968. godine Na prelazu u 20. vek u Zagrebu je živelo 61.002 stanovnika. Nastavljeno je veliko proširivanje grada i gradskih sadržaja u kojem centar grada dobija današnji izgled. Grad se širi na istok prema Peščenici i na zapad prema Črnomercu. Prva dva stalna bioskopa u Zagrebu otvorena su 1906. godine. Iduće godine je u rad puštena prva javna elektrana, pa počinje izgradnja električne mreže i prvih kućnih priključaka. Kasno uvođenje električne energije u Zagreb pripisuje se ugovoru između Gradskog poglavarstva i plinare koja je imala koncesije na javnu plinsku rasvetu. Takođe, iste godine osnovana je i biblioteka namenjena građanstvu i koja čini jezgro današnjih Gradskih knjižnica. Električni tramvaj je zamenio tramvaj na konjsku vuču 1910. godine. Pred kraj Prvog svetskog rata i u prvim godinama nakon njega otvoreno je više fakulteta i visokih škola, među ostalima i Medicinski fakultet (1917), Poljoprivredno-šumarski fakultet (1919), Veterinarski fakultet (1924) i dr. 1921. godine u Zagrebu je prvi puta popisano više od 100.000 stanovnika, tačnije 108.674. Nakon rata na potezu između železničke pruge i reke Save grade se radnička naselja, dok se na nižim obroncima Medvednice dovršava gradnja rezidencijalne četvrti. Do 1931. godine stanovništvo Zagreba je poraslo za 70%, što je ujedno i najveći demografski skok u istoriji grada. Godine 1926, u Zagrebu je počela raditi prva radio-stanica — Radio Zagreb. Radio Zagreb je bio jedna od prvih radio-stanica u Evropi i prva radio-stanica u ovom delu Evrope.[12] 1929. Zagreb postaje sedište novoosnovane Savske banovine, a od koje će 1939. spajanjem sa Primorskom banovinom i delovima Zetske, Vrbaske, Drinske i Dunavske banovine nastati Banovina Hrvatska. Godine 1926. dovršen je hotel Milinov, današnji Dubrovnik, a otvoren je i veliki stambeni blok u istočnom delu Donjeg grada, najveći u Zagrebu do gradnje velikih stambenih zgrada u Novom Zagrebu. Dana 10. aprila 1941. u Zagrebu je proglašena Nezavisna Država Hrvatska (NDH). Iste godine je srušena zagrebačka sinagoga. Dana 8. maja 1945. godine Zagreb je oslobođen. Bogovićeva ulica Nakon rata započinje još jedan ciklus gradnje i industrijalizacije grada, koji za to vreme kontinuirano demografski raste. Zagreb ujedno postaje i administrativno središte, prvo NR, a potom i SR Hrvatske. Godine 1950, Zagreb je i upravno-teritorijalno proširen. Gradu su pripojena mnoga dotadašnja mala samostalna naselja: Podsused, Stenjevec, Vrapče, Špansko, Mlinovi, Gračani, Šestine, Remete, Markuševec. Zagreb se na desnu obalu Save počinje širiti od 1957. godine kada počinje izgradnja prvih velikih stambenih četvrti, najpre Savskog Gaja i Zapruđa.[8] Na prostoru gde je 1953. popisano samo 2.000 stanovnika niknuo je novi deo grada u kojem danas živi više od 100.000 stanovnika. U industrijskoj zoni na Žitnjaku iste godine počinje izgradnja postrojenja Organsko-kemijske industrije (OKI). 1964. godine Zagreb je pogodila najveća prirodna katastrofa u njegovoj istoriji.[6][8] Potkraj oktobra nabujale vode Save izlile su se iz rečnog korita i poplavile približno 60 km² uže teritorije grada. Da bi se izbegle opasnosti od novih poplava, 1971. godine je dovršen sistem novih savskih nasipa i odvodni kanal Sava—Odra—Sava. Iste godine u jesen, Zagreb je za vreme Hrvatskog proleća bio poprište studentskih demonstracija. Nakon sloma pokreta početkom decembra vodeći hrvatski političari su dali ostavke i povukli se iz političkog i javnog života, mnogi učesnici pokreta i studentske vođe bili su uhapšeni, a rad Matice hrvatske je zabranjen. Događanja iz te godine dovela su do toga da je 1974. godine donesen novi jugoslovenski Ustav u kojem su ispunjeni neki od zahteva pokreta. Godine 1975, otvoren je hotel „Interkontinental“, prvi hotel visoke kategorije u Zagrebu. Sledeće godine dovršena je najveća i tada najviša poslovna zgrada u Zagrebu, popularno nazvana Zagrepčanka. Za potrebe Univerzijade održane 1987. godine izgrađeno je ili obnovljeno mnoštvo sportskih objekata. Otvoreni su, prošireni ili izgrađeni i mnogi drugi objekti i prostori — muzej Mimara, Omladinski centar, Fakultet ekonomskih znanosti, hotel Dubrovnik, nova zgrada autobuske stanice, tj. „Autobusni kolodvor“. Uređeni su Trg bana Jelačića kao i fasade mnogih zgrada u Donjem gradu. Dana 11. jula iste godine u Zagrebu je simbolično obeleženo rođenje petmilijarditog stanovnika Zemlje. U Zagrebu je 8. oktobra 1991, tri meseca nakon Brionske deklaracije, stupila na snagu ustavna odredba Hrvatskog sabora iz meseca juna iste godine, o samostalnosti Hrvatske, sa Zagrebom kao glavnim gradom. Toj odluci je dan ranije prethodilo bombardovanje Banskih dvora za koje je optuženo Jugoslovensko ratno vazduhoplovstvo.[6] Tokom leta 1991. u Zagrebu je bilo sporadične pucnjave oko kasarne JNA „Maršal Tito“, ali intenzivnih borbi nije bilo pa je grad pošteđen razaranja. Nakon potpisivanja Sarajevskog primirja 3. januara 1992. godine, postignut je dogovor o povlačenju JNA, čije su se jedinice povukle tokom istog meseca. U maju 1995. Zagreb je bio meta raketnog napada u kojem je poginulo 6 civila, a ranjeno ih je najmanje 175.[6] Nakon što su Hrvatsku kao samostalnu zemlju priznale mnoge države, u Zagrebu se počinju otvarati ambasade od kojih je prvu otvorila SR Nemačka. Uvođenjem nove teritorijalne organizacije u Republici Hrvatskoj formirano je 20 županija i Grad Zagreb, takođe sa statusom županije. U Zagrebu se nalazi i sedište susedne Zagrebačke županije. Zgrada Hrvatskog državnog arhiva iz 1913. godine Trg burze 1930-ih godina Zgrada Hrvatske narodne banke Oblakoder Zagrepčanka iz 1976. godine (do 2005. najviša zgrada u Zagrebu) Zgrada Hrvatske radiotelevizije iz 1984. godine Zgrada Nacionalne i sveučilišne knjižnice iz 1995. godine Stanovništvo Raniji popisi Politika Privreda Kultura

Vodopadi Srbije: enciklopedijsko - turistički vodič / Dragovan Stojadinović Sule Beograd 2018. Tvrd povez, bogato ilustrovano, veliki format (30 cm), 204 strane Knjiga je nekorišćena (nova). Ods1 Srbija nema velike vodopade, ali daleko od toga da oni nisu interesantni, brojni i da, budući da poseduju raskošnu lepotu, ne zaslužuju posebnu pažnju. Stoga se s pravom postavlja pitanje zašto se o njima pisalo samo uzgred i pojedinačno, zašto se njima nikada nije prilazilo na sveobuhvatan način. I ne znajući da ne postoji odgovor na ova pitanja, sasvim slučajno, tumarajući južnim Kučajem (2004. godine), u susretu sa čarobnom slikom vodopada Prskalo, došao sam na ideju da, safotoaparatom u ruci, krenem od vodopada do vodopada i tako sačinim jedinstven atlas vodopada u Srbiji. Od tada, ne znajući, takođe, ni koliko ih ima, ni gde se nalaze, počeo sam sve više da se interesujem i tragam za vodopadima po Srbiji. Pored oskudne literature, zahvaljujući lokalnom stanovništvu i Internetu, za osam godina, uz puno odricanja, napora i strpljenja, uspeo sam da ih, manje-više, sve pronađem, obiđem i fotografišem. Za to vreme, terenskim vozilom i planinareći, prešao sam na hiljade kilometara po kanjonima, bespućima i najnepristupačnijim mestima širom Srbije. Nadam se da moj trud nije bio uzaludan i da će građanima Srbije od sada biti mnogo lakše da osmisle jednodnevni izlet ili čitav vikend ukoliko su zaljubljenici u prirodu. Ovo je istovremeno i poziv turističkim organizacijama u Srbiji da razmisle o ovim potencijalima. Sadržaj: O KNJIZI I PUTU DO VODOPADA O VODOPADIMA UMESTO UPUSTVA ZA KORIŠĆENJE VODIČA ILI VEČNI PLES VODE I KAMENA VODOPADI SRBIJE Babatalski skok Barska reka Beli izvor Beljanički buk Blederija Burev Cetina Crkvine ili slap Kt-3 Crna reka Ćosića vodopad Damjanik Divlje stene Semegnjevo - Drugančica - Kotroman Duboka Duboki potok Dumbovac Šakotinac Đavolja crkva Gostilje Grkavac Gvozdačka vrela Ivanjica Jelašnica Jelovarnik Kanjon Brnjice Kanjon Dubrašnice Kanjon Izubre Kanjon Rače Kanjon Sušice Kanjon Tribuće Karaklija Kašajna Kazanđol Komarica Kopajkošare Semegnjevo - Drugančica - Kotroman Krupajsko vrelo Malo vrelo Mokranjske stene Osanica Panjica Paskovac Potpeć Povlenska reka Prskalo Ripaljka Ripivoda Semegnjevo - Drugančica - Kotrorna Siga Skakalo Skakavci Sopotnica Stanjinac Suvodol Šumeća Taorska vrela Veliki Skakavac Veliko vrelo (Lisine) Vrelo 365 Zabava Zagrađe VODOPADI STARE PLANINE Bukovački... ...Piljski gornji ...Piljski donji ...Grujin skok ...Vurnja ...Krmoljski ...Kurtulski ...Čunguljski ...Koljćin skok Bela Bislavac Bratkovica Crveni breg Ivkov vir Jarisor Krajinci Javor do Jotin garak Jovički kamen Kaluđerski skokovi Kopren Orlov kamen Propadla Vunija Razdolje Rosomački skok Slapovi Arbinja Terziski vodopadi Tri kladenca Tupavica Vodopadi Jelovice Vrla strana

Silver Bowls from the Late Middle Ages in Serbia Средњовековни накит и предмети и драгоцености рађени за потребе цркве и духовног живота чине основу сачуваног старог српског златарства. У оквиру свих великих прегледа, публикација и изложби посвећених овој теми, сребрне чаше су увек налазиле своје место као примери сусрета различитих уметничких утицаја и мотива. Студија посвећена искључиво сребрним чашама позног средњег века у Србији настала је из потребе да се јасније издвоји и нагласи ова драгоцена целина, као сачувани сегмент профаног златарства на нашем тлу. Њихова специфична форма плиће зделице кружног пресека проистекла је из античких киликса и фијала. У античким временима, пре свега у периоду римске доминације на подручју данашње Србије, развијена је систематична експлоатација рудника сребра, које је обрађивано и коришћено како за ковање новца тако и за израду луксузних употребних предмета. Са даљњим усавршавањем рударства у средњем веку српска држава је створила основу за снажан економски напредак, развој производње и трговине сребром, у којој су живу улогу играли трговци са јадранског Приморја, понајвише Дубровчани. Од племенитих метала најцењеније и највише тражено било је тзв. гламско сребро, које је у себи садржало одређен проценат злата. Оно се у великој мери експлоатисало у највећем руднику средњовековне Србије, једном од највећих на Балкану оног времена, великом трговачком центру читаве регије, чувеном Новом Брду на Косову. Исти рударски центри били су и жива средишта занатске производње где су пристизали и радили како домаћи тако и страни мајстори. Средњовековни владари, богата српска властела, имућни трговци наручивали су и куповали чаше од сребра, којима се наздрављало и из којих се испијало вино у нарочитим приликама и свечаностима. Али ова њихова основна функција није била и најважнија: скупоцене чаше представљале су слику статуса, меру личног богатства, предмет даровања у јавном и приватном животу. Натписи који су сачувани на неким чашама, како оним из XIV тако и оним потоњим из XVI, XVII века, обично су помињали име власника и јасну намену чаше да се из ње пије у славу и уз помоћ Божију. Нажалост, број сачуваних чаша од племенитих метала из времена највећег успона српске државе сасвим је мали. Подаци и документи о депозитима драгоцености средњовековних великаша, које су склањане у Дубровник, сведоче о постојању великог броја округлих сребрних чаша. Депоноване су и склањане на сигурна места као залог за преживљавање несигурне будућности. Подаци из архива, као и сачувани примерци чаша и у Србији и ван ње, дозвољавају нам да претпоставимо величину њихове продукције у XIV и XV веку. Чаше од сребра представљале су мали универзум уметничких стилова, мотива и симбола – од складних античких форми, мотива винове лозе, Дионисових пантера, хришћанских јелена и птица, преко готичких розета, застрашујућих звери и митских бића средњовековља – до виртуозних орнамената, бескрајних лозица и геометријских арабески. У вековима и историјским околностима које никако нису постајале лакше, променљиви уметнички квалитети нису сваку чашу учинили непроцењивом, али је сваку чашу сребро учинило драгоценом. Отоманска освајања и потпуно другачије животне околности учинили су их скромнијим, мање личним а више посветним и декоративним. Користиле су се за различите потребе, њима се подизала слава светитељу, заштитнику храма и породице, поклањале су се црквама и манастирима у спомен и за душу драгих особа, коришћене су за разне потребе у свакодневици људи. Њихов пун живот, по нашем мишљењу, престао је онога тренутка када су изгубиле функцију чаше и постале само декоративно сећање на њих. Велики број чаша на овој изложби први пут ће бити представљен нашој јавности. Надамо се да ће понуђено истраживање бити од користи свима који ће се упустити у даљње изучавање чаша од сребра, како ових публикованих тако и оних чије ћемо постојање засигурно тек открити. ✰Izdavač: Muzej primenjene umetnosti, 2010. ✰Povez: kartonski sa klapnama, 269 strana, tiraž 600 ✰Nepodvlačena, nema posvetu, bogato ilustrovana, na kvalitetnom sjajnom papiru, veliki format (29cm.), malo uvijena, bez pratećeg CD-a, težina 1250 grama **

O VOJNOJ VEŠTINI 1 i 2 grupa autora, Vojnoizdavački zavod Vojno Delo , Beograd 1960, zbornik članaka, Tvrd povez , format 20x14 , 2 knjige, latinica , preko 1400 strana (711 + 713 strana ) Ocuvane dosta dobro za ovu starost i obim , kao na slici , bez vecih ostecenja jedna korica pozadi malo iskrzana , pozutele sa strane deo sadržaja: Teoretska razmatranja o osnovnim faktorima oružane borbe i ratne veštine Osnovni faktori rata i njihova uloga O borbenoj primeni RBH sredstava Obmanjivanje u ratu O pokretljivosti u savremenim uslovima Novo korišćenje nuklearne energije-Pavle Savić O upotrebi artiljerije Uloga ratne mornarice,zadaci i osnovni vidici dejstva Zadaci vojne psihologije Snabdevanje u savremenom ratu Mogućnosti zaštite stanovništva u uslovima nuklearnog rata Protivatomska tzaštita pomorskih baza Nemački sistem okupacije u Sloveniji 1941 Vođeni projektili Pogledi velikih sila na upotrebu taktičkog vazduhoplovstva Atomsko bombardovanje ciljeva taktičkog značaja Strategija i fortifilkacija i brojni drugi vojni i istorijski članci sa temom Drugog svetskog rata knjiga II Uloga ratnih iskustavau izgradnji teorije ratne veštine-Veljko Kadijević Ratni potencijal Vazdušni desanti-mogućnost i perspektive Problemi izviđanja u savremenim uslovima Maskiranje u savremenim uslovima O nekim merama ABH obezbeđenja trupa u borbi Torpedni čamci u uslovima atomskog rata Savremena mehanizacija kopnene vojske Manevar taktičke avijacije Voda i namirnice u savremenom ratu Uticaj atomskog dejstva na dužinu i strukturu artpripreme ABH odbrana aerodroma Pravni položaj ratnih zarobljenika O protivvazdušnoj odbrani trupa sa malih visina Evakuacija vazduhoplova sa mesta prinudnog sledanaj Dejstva na brdsko-planinskom zemljištu Neki problemi sadejstv lakih pomorskih snaga i avijacije Vojničke veštine i navike Značaj pravilnog određivanja uloge oklopnih jedinica i brojni drugi vojni i istorijski članci sa temom Drugog svetskog rata Vojno delo Beograd 1960 vojna vestina , vojna istorija , strucne knjige iz vojne istorije i teorije , vojska , drugi svetski rat , avijacija , oklopne jedinice , o vojnoj vestini , vojna taktika , artiljerija ŠIF427

Hiljadugodišnja istorija bajkovite crkve Arača u,nekorištene. Autor:Janoš Vajda. Izdavač:Torda 2007. Format:21cm x 15cm. Broj Strana: strane,ilustrovana,mek povez. Usred Banata, u sirotištu, napuštena crkva Puszta nosi zastavu mađarske svesti Mađara Turde, turske Beče i Beodre, ali sjajna zvezda Tokom ovih vekova očuha, hram Araka mogao je samo videti svoju tužnu sudbinu. Gledao je bezbožnike koji su nosili svoje kamenje, cigle, ali Bog nije dopustio njegovo potpuno uništenje, bdeo je nad njegovim hramom. Hrišćanski ugarski kraljevi smatrali su hrišćanske crkve važnim, koje su održavane radi jačanja hrišćanske vere. U slavno doba naših velikih kraljeva, crkva Araka je proglasila hrišćansku veru među Mađarima koji žive ovde u ovom regionu. Bilo bi dobro da su današnji mađarski „kraljevi“ toliko važni za Pustinjsku crkvu Mađara koji ovde žive, koja zrači porukom naših prethodnika da smo ovde u ovom regionu hiljadu godina, moramo ostati ovde, ostaju u našoj mađarskoj emocionalnoj hrišćanskoj veri.prošlost sa sadašnjošću u čijim zidovima nova generacija ulazi u staru veru i moramo učiniti sve što možemo da ostanemo ovde sa nama. Crkva divljine je nasleđe koje nas obavezuje da volimo svoju domovinu, da poštujemo istorijsku prošlost i da čuvamo tradicije našeg naroda. Crkva Puszta u Aracu je nosilac zastave, simbol i svetlost očiju sve manjih Mađara ovde, o čemu se mora brinuti za buduće generacije. Naše reči pomoći moraju čuti oni koji su za to kompetentni, jer ako to ne učinimo, nestaćemo zajedno sa ovom regijom zajedno sa crkvom Puszta. Na mestu gde stoji crkva Puszta, KSI. od svog osnivanja početkom 16. veka. Sve do okupacije sredinom 19. veka, delovala je arapska crkva. Međutim, ova crkva u Araku je tokom pet vekova nekoliko puta menjala svoj imidž. Kada je osnovan, bio je jednobrodni, zatim je dozidan toranj, zatim je za mnogo godina pregrađen u monumentalnu trobrodnu crkvu, koju su srušili Kumani i koja je vekovima ležala u ruševinama, a zatim je obnovila kraljica Elizabeta. Arakova crkva, a zatim i aradska Pusztatska crkva, vaskrsela je nekoliko puta u poslednjih hiljadu godina, poput ptice feniksa, i uspela je nekoliko puta da je obnovi. Molimo Svemogućeg Boga da još hiljadu godina predstavi crkvu Araka - crkvu Puszta, kako bi se mogla više puta obnavljati, da ima koren za mađarski narod koji ovde živi, za koji se možete držati.

Hiljadugodišnja istorija bajkovite crkve Arača u,nekorištene. Autor:Janoš Vajda. Izdavač:Torda 2007. Format:21cm x 15cm. Broj Strana: strane,ilustrovana,mek povez. Usred Banata, u sirotištu, napuštena crkva Puszta nosi zastavu mađarske svesti Mađara Turde, turske Beče i Beodre, ali sjajna zvezda Tokom ovih vekova očuha, hram Araka mogao je samo videti svoju tužnu sudbinu. Gledao je bezbožnike koji su nosili svoje kamenje, cigle, ali Bog nije dopustio njegovo potpuno uništenje, bdeo je nad njegovim hramom. Hrišćanski ugarski kraljevi smatrali su hrišćanske crkve važnim, koje su održavane radi jačanja hrišćanske vere. U slavno doba naših velikih kraljeva, crkva Araka je proglasila hrišćansku veru među Mađarima koji žive ovde u ovom regionu. Bilo bi dobro da su današnji mađarski „kraljevi“ toliko važni za Pustinjsku crkvu Mađara koji ovde žive, koja zrači porukom naših prethodnika da smo ovde u ovom regionu hiljadu godina, moramo ostati ovde, ostaju u našoj mađarskoj emocionalnoj hrišćanskoj veri.prošlost sa sadašnjošću u čijim zidovima nova generacija ulazi u staru veru i moramo učiniti sve što možemo da ostanemo ovde sa nama. Crkva divljine je nasleđe koje nas obavezuje da volimo svoju domovinu, da poštujemo istorijsku prošlost i da čuvamo tradicije našeg naroda. Crkva Puszta u Aracu je nosilac zastave, simbol i svetlost očiju sve manjih Mađara ovde, o čemu se mora brinuti za buduće generacije. Naše reči pomoći moraju čuti oni koji su za to kompetentni, jer ako to ne učinimo, nestaćemo zajedno sa ovom regijom zajedno sa crkvom Puszta. Na mestu gde stoji crkva Puszta, KSI. od svog osnivanja početkom 16. veka. Sve do okupacije sredinom 19. veka, delovala je arapska crkva. Međutim, ova crkva u Araku je tokom pet vekova nekoliko puta menjala svoj imidž. Kada je osnovan, bio je jednobrodni, zatim je dozidan toranj, zatim je za mnogo godina pregrađen u monumentalnu trobrodnu crkvu, koju su srušili Kumani i koja je vekovima ležala u ruševinama, a zatim je obnovila kraljica Elizabeta. Arakova crkva, a zatim i aradska Pusztatska crkva, vaskrsela je nekoliko puta u poslednjih hiljadu godina, poput ptice feniksa, i uspela je nekoliko puta da je obnovi. Molimo Svemogućeg Boga da još hiljadu godina predstavi crkvu Araka - crkvu Puszta, kako bi se mogla više puta obnavljati, da ima koren za mađarski narod koji ovde živi, za koji se možete držati.

Autor: Zenon Kosidovski Izdavač: Srpska književna zadruga Broj strana: 530 Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd Format: 21 cm Zenon Kosidovski: `Moje knjige obično se svrstavaju u kategoriju naučno-popularne literature. Ne podcenjujući nikako tu korisnu oblast, moram priznati da moje ambicije sežu dalje. Možda san u zabludi, ali sebe smatram piscem koji je za umetničku građu jednostavno izabrao naučna dostignuća. Oduševljavaju me otkrića, ali još više sam pronalazač kao čovek, njegov trud, njegov napor i dramatičan događaj na putu do istine, njegovi uspesi koje često postiže po cenu zdravlja i života. Šta, naime, može biti zanosnije od tog dugog niza tihih istraživača, genijalnih i plemenitih čudaka ili nesebičnih avanturista žednih znanja, koji su uprkos svemu rušili predrasudu za predrasudom i puštali sve više svetlosti u naše zamračene glave. Njihovo stradalništvo i njihovi trijumfi - to su valjda najčudesnije literarne teme. U strahotama, kojih nas istorija nije poštedela i ne Štedi nas, oni su u suštini jedina afirmacija i opravdanje našeg ovozemaljskog života. Parafrazirajući Stendala, moglo bi se reći da bi čovečanstvo bez znanja bilo kao brod bez balasta prepušten neobuzdanoj vodenoj stihiji. Ako sam pisao o sudbinama drevnih kultura, onda sam to uvek činio tražeći upravo tu afirmaciju života, tu dragocenu osnovu ljudskog napretka koja se probija kroz burne periode ratova, strahota i mraka. Tražio sam čoveka koji je obimajući se okovima iskonskih nagona i sujeverja ipak, išao napred ka svetlim horizontima bitisanja, Praćenje njegovog lutanja punog rizika, kroz ere, epohe i stoleća - to je upravo tema mojih knjiga. Naime, nema uzbudljivije epopeje od hoda ljudskog roda od pećinskog čoveka do pronalazača atoma i tajni kosmosa. U toj perspektivi deo od velikog značaja čini upravo Stari zavet. On je hiljadama vlakana protkao našu kulturu, pod njegovim uticajima obrazovala se naša pokoljenja, naš jezik i naši običaji. A ipak kako smo malo upoznati sa njegovim sadržajem. Starije pokoljenje pamti izvođene fragmente, dok današnji naraštaj odgajan u laičkom duhu, valjda ništa ne zna o Bibliji. Stari prevodi, pa čak i neki savremeni, svojim arhaičnim jezikom ne podstiču prosečnog čoveka na čitanje, a ljude racionalnih uverenja odbija mišljenje da je to sakralna knjiga, puna mitova i ritualnih propisa. Međutim, zahvaljujući nauci izvršen je proces reevaluacije Bibiije kao svetovnog dokumenta koji sadrži veliku količinu istorijskih podataka. Počeci sistematskih istraživanja u toj oblasti, izuzimajući ranije sporadične pokušaje, događaju se polovinom XIX veka. Ali u relativno kratkom periodu, za nepunih sto godina, kako su se samo desile temeljne, revolucionarne promene u našim pogledima na Bibliju.` `Tražeći zalutalo jare u jednoj od mnogobrojnih pećina, jedan mali dečak pronašao je velike glinene ćupove pune nekih tajanstvenih svitaka. Kako je kasnije utvrđeno, bile su to druge trake od ovčije kože, ispisane arhaičnim znacima hebrejskog pisma. Prava vrednost tih otkrića u početku nije bila poznata...` Pažljivo koncipirana knjiga koja nam donosi osam poglavlja uvek interesantnih i poučnih priča i legendi. U svakom poglavlju dati su prvo kratki opisi likova i događaja, a zatim sledi tumačenje autora koje podstiče i osvetljava stvari koje se čine jasne ali nikad nisu do kraja. Knjiga je u odličnom stanju. Sadrži crno-bele fotografije. Na drugoj slici prikazan deo sadržaja.

Hiljadugodišnja istorija bajkovite crkve Arača u,nekorištene. Autor:Janoš Vajda. Izdavač:Torda 2007. Format:21cm x 15cm. Broj Strana:82 strane,ilustrovana,mek povez. Usred Banata, u sirotištu, napuštena crkva Puszta nosi zastavu mađarske svesti Mađara Turde, turske Beče i Beodre, ali sjajna zvezda Tokom ovih vekova očuha, hram Araka mogao je samo videti svoju tužnu sudbinu. Gledao je bezbožnike koji su nosili svoje kamenje, cigle, ali Bog nije dopustio njegovo potpuno uništenje, bdeo je nad njegovim hramom. Hrišćanski ugarski kraljevi smatrali su hrišćanske crkve važnim, koje su održavane radi jačanja hrišćanske vere. U slavno doba naših velikih kraljeva, crkva Araka je proglasila hrišćansku veru među Mađarima koji žive ovde u ovom regionu. Bilo bi dobro da su današnji mađarski „kraljevi“ toliko važni za Pustinjsku crkvu Mađara koji ovde žive, koja zrači porukom naših prethodnika da smo ovde u ovom regionu hiljadu godina, moramo ostati ovde, ostaju u našoj mađarskoj emocionalnoj hrišćanskoj veri.prošlost sa sadašnjošću u čijim zidovima nova generacija ulazi u staru veru i moramo učiniti sve što možemo da ostanemo ovde sa nama. Crkva divljine je nasleđe koje nas obavezuje da volimo svoju domovinu, da poštujemo istorijsku prošlost i da čuvamo tradicije našeg naroda. Crkva Puszta u Aracu je nosilac zastave, simbol i svetlost očiju sve manjih Mađara ovde, o čemu se mora brinuti za buduće generacije. Naše reči pomoći moraju čuti oni koji su za to kompetentni, jer ako to ne učinimo, nestaćemo zajedno sa ovom regijom zajedno sa crkvom Puszta. Na mestu gde stoji crkva Puszta, KSI. od svog osnivanja početkom 16. veka. Sve do okupacije sredinom 19. veka, delovala je arapska crkva. Međutim, ova crkva u Araku je tokom pet vekova nekoliko puta menjala svoj imidž. Kada je osnovan, bio je jednobrodni, zatim je dozidan toranj, zatim je za mnogo godina pregrađen u monumentalnu trobrodnu crkvu, koju su srušili Kumani i koja je vekovima ležala u ruševinama, a zatim je obnovila kraljica Elizabeta. Arakova crkva, a zatim i aradska Pusztatska crkva, vaskrsela je nekoliko puta u poslednjih hiljadu godina, poput ptice feniksa, i uspela je nekoliko puta da je obnovi. Molimo Svemogućeg Boga da još hiljadu godina predstavi crkvu Araka - crkvu Puszta, kako bi se mogla više puta obnavljati, da ima koren za mađarski narod koji ovde živi, za koji se možete držati.

RLG 1 28137) DNEVNIK APOKALIPSE Pravoslavna čitanka o poslednjim vremenima , grupa autora, Romanov Beograd 2010 , priredio Vladimir Dimitrijević , Što se više približavamo kraju sveta, to se mnogima sve više čini da kraja sveta neće, niti može biti. Došli su, kako reče Apostol, rugači koji žive po svojim željama, i koji se izruguju činjenici da ovakav svet, sve više ogrezao u zlu, ne može da postoji u sadašnjem stanju (2.Petr.3,1-10). Zato je ova knjiga tu da nas razbudi i da nam pomogne, da se ne izgubimo, da se ne igramo pravoslavlja, da ne utonemo u zaborav sebe i svoje duše. Sadržaj UVODNO SLOVO, 9 MALA KNJIGA O VELIKOJ MRŽNJI Mržnja prema Hristu i obnova paganizma, 15 O antihristu i duhu njegovom, 21 Stradanja Hristova, 27 `Da Vinčijev kod` i antihrišćanstvo za mase, 50 ZAPISI STAROG APOKALIPTIČARA Susret sa potonjim vremenima, 85 Kratka povest o antihristu, 87 Vladika Danilo i protestantski apokalipticizam, 113 `Kroz oganj apokalipse`, 118 O dolasku antihrista i drugom doalsku Hrista, 121 Monah Vasilije:Razmišljanja smirenog srca, 130 Crkva Hristova u vreme antihrista, 134 Pad pravoslavnih monarhija - početak kraja, 147 Predskazanje Sv. Serafima Sarovskog o budućnosti Rusije, 152 Krvava godišnjica i Sveti Jovan Kronštatski, 154 Komunizam i nacizam - dva oblika političke magije, 160 Sistem 666 je stigao, 165 Tajne bezakonja, 171 Znaci srpskom narodu, 173 NEBO I ZEMLJA ĆE PROĆI Uništavanje hrišćanske crkve u Etiopiji, 178 O okultnom genocidu, 182 Strategija zla, 196 Rusija i obova carstva, 202 Sekte i apokalipsa, 225 KROZ OGANJ APOKALIPSE Šengenska zona, 232 Zver apokalipse, 239 Žig novog poretka, 247 Jerusalimski hram kao znamenje vremena, 253 Carska vlast i smisao otpadije, 256 O stanju poslednjih hrišćana, 268 Požari u hramovima, 276 GLOBALIZAM I TOTALITARNA KONTROLA Hristos i globalizacija, 283 Šengenski sporazum i elktronske legitimacije - prihvatiti ili se odreći, 287 Apokalipsi treba budžetsko finansiranje, 293 Saopštenje Svetog sinoda Ruske Pravoslavne Crkve povodom elektronske indetifikacije ljudi, 304 Poslanica Sv. Sinoda Ukrajinske Pravoslavne Crkve, 307 Za život bez žiga, 311 BIH pod okom `Velikog brata`, 318 O klimi i ljudima, 328 Episkop Danilo Krstić:Ne strahujemo od smaka sveta, 332 mek povez, format 14,5 x 20,5 cm , ćirilica, 335 strana , datum i potpis na unutrašnjoj strani leđne korice

ĐORĐE KRSTIĆ - Miodrag Kolarić Izdavač: SANU Beograd Godina izdanja: 1977. Povez: tvrd sa zaštitnim omotom Broj strana: 108 Pismo: ćirilica Format: 28cm Ilustrovano. Stanje kao na slici. Očuvana dobro. Zaštitni omot iskrzan i ima fleke, jedan list odvojen od bloka, izizev toga u dobrom stanju. Đorđe Krstić (Stara Kanjiža, 19. april 1851—Beograd, 30. oktobar 1907), bio je srpski slikar. Uz Paju Jovanovića i Uroša Predića smatra se za najznačajnijeg srpskog slikara realizma. Đorđe Krstić je rođen u Staroj Kanjiži 1851. godine gde završava osnovnu školu. Gimnaziju je započeo u Sremskim Karlovcima a četiri razreda nastavio u Beogradu. Prešao je zatim na beogradsku Bogosloviju, kao blagodejanac mitropolita Mihaila. Tu se Krstić vezao za crkveno slikarstvo. Posle dve godine, bogoslova Krstića šalje kralj Milan Obrenović u Nemačku da studira slikarstvo. Proveo je u Minhenu osam godina školujući se kao kraljev pitomac. Završio je Likovnu akademiju u Minhenu, gde je i ostao do 1883. godine. Tu su nastala njegova prva dela pod uticajem nemačkog realizma: Utopljenica, Anatom, Pisac jevanđelja. Učio se u Minhenu kod Ota Sajca, Levca i drugih profesora. Boravio je izvesno vreme i u Rimu. Od 1888. godine pa do smrti radio je u Beogradu kao nastavnik crtanja u gimnaziji. Od 1883. godine živeo je u Srbiji i tu su nastale idilične slike: Pejzaž sa Kosova polja, Iz okoline Čačka, Iz Leskovca, Studenica, Žiča, itd. Naslikao je i više ikonostasa, od kojih posebnu pažnju zaslužuju onaj u Čurugu i u niškoj Sabornoj crkvi. U ikonopis je uneo novi, minhenski način rada, upotrebivši mrke boje i primenivši problem svetlosti i senke, sa težnjom da postigne što plastičniji izraz, pokaže što jače efekte. Čuruški rad je `kruna` njegovog rada, izveden po njegovoj zamisli da su sve ikone povezane u jedinstvenu vizuelnu celinu. Slikar Marko Murat je bio pozvan 1897. godine (od strane Čuružana) da kao stručnjak iznese svoje mišljenje o Čuruškom ikonostasu. Kolega je bio zadivljen i primećuje da je reč o veštaku i velikom slikaru koji sa malo detalja dubokim umjetničkim osjećajem, obraća našu pažnju na ono što treba. Niški ikonostas nije završio (1884—1891) jer su njegove slike smatrane isuviše profanim, posebno slika „Smrt kneza Lazara”, koja nikada nije postavljena na ikonostas. U požaru 12. oktobra 2001. godine izgoreo je Saborni hram u Nišu, a sa njime i ovaj vredni ikonostas sa jedanaest ikona Đorđa Krstića. Njegove ikone krase samo četiri pravoslavne bogomolje. Prvi ikonostas je uradio za hram u Adžibegovcu (Starom Selu; 1883-1885), pa osim Niša, još 1894. godine u Lozoviku, te na kraju u rodnom kraju Čurugu (1895—1897). Među njegovim najboljim delima su: Anatom, pejzaž Babakaj, Alaska vrata, Sveti Sava blagosilja decu, Smrt kneza Lazara. Dana 30. januara 1884. godine postao je član Srpskog učenog društva, a 1892. počasni član Srpske kraljevske akademije. Krstić je nailazio na nerazumevanje i osuđivanje zbog svog osobenog manira u crkvenom slikarstvu. Steva Todorović je od velikog prijatelja postao veliki protivnik i oponent; njihov sukob je podigao veliku `prašinu` u javnosti, ustalasao javno mnjenje, doveo do vrednosnog i estetskog preispitivanja tadašnjeg umetničkog trenutka. Umro je u Beogradu 17/30. oktobar 1907. godine. Sahranjen je na Novom groblju, umetničko društvo Lada je 1940. pokrenulo inicijativu da bude prenesen u Aleju velikana. Po njemu je nazvana jedna osnovna škola u Beogradu.

Republički društveni fond za geološka istraživanja Srbije, Beograd, 1995. 514 stranica, udžbenički format. Zaprljane korice i 15-ak stranica podvlačeno, inače ostalo u redu. UVOD KOPAONIK – najveća i najlepša planina Srbije. Zbog svojih morfoloških, hidroloških i klimatskih karakteristika, životinjskog i biljnog sveta i prirodnih spomenika proglašen je za nacionalni park. Međutim, Kopaonik je izuzetno interesantan i značajan zbog svog geološkog sastava, vulkanske aktivnosti, tektonskih i trusnih kretanja, mnoštva pojava i ležišta raznovrsnih mineralnih sirovina, termalnih i mineralnih voda. U geološkom smislu kopaonička oblast je uvek bila predmet interesovanja i izučavanja geologa svih specijalnosti, a studenti geologije su svoja prva teorijska i praktična saznanja iz geologije sticali na ovom jedinstvenom poligonu. Ovde je rudarenje počelo u starom veku, svoj vrhunac dostiglo u srednjem veku, a traje i danas na velikom broju aktivnih ležišta različitih mineralnih sirovina. Retka su mesta na svetu gde se na relativno malom prostoru nalazi toliko raznovrsnih metaličnih, nemetaličnih i energetskih mineralnih sirovina, termalnih i mineralnih voda, kao i prirodnih, geoloških, geomorfoloških i hidroloških spomenika. Upravo zbog ovakve geološke raznovrsnosti kopaoničke oblasti, njenog značaja za geološku nauku i struku i praktičnog značaja mineralnih resursa za privredu Srbije, Republički fond za geološka istraživanja odlučio je da organizuje naučni skup – Savetovanje o geologiji i metalogeniji Kopaonika. Ha ovom Savetovanju treba da se prikaže jedan deo geološke istorije Kopaonika, rezultati ispitivanja i istraživanja u svim geološkim disciplinama, čiji su autori najeminentniji naučnici i stručnjaci geolozi, koji su dobar deo svog profesionalnog rada proveli proučavajući geologiju i metalogeniju Kopaonika. Republički fond za geološkog istraživanja, koji preko 20 godina učestvuje u planiranju i finansiranju geoloških istraživanja u Srbiji, smatrao je svojom obavezom da organizuje ovo Savetovanje u čast zahvalnosti čitavoj plejadi geologa, koji su deo svog istraživačkog veka proveli na ovoj prelepoj planini i zaslužili da se na ovaj skroman način podsetimo njihovog dela i sačuvamo ga od zaborava. Republički fond za geološka istraživanja izražava zahvalnost, pre svega, autorima referata i svim ostalima koji su doprineli pripremi i organizovanju Savetovanja, kao i učesnicima Savetovanja. Organizacioni odbor Geološka građa Kopaoničke oblasti, Blok Kopaonika, seizmička obeležja Kopaonika, hidrogeologija Kopaonika... Aleksandar Despić, Slobodan Unković, Nikola Pantić, Stevan Karamata, Jordan Aleksić... MG32 (N)

Gradovi Srbije - Dragan Bosnić Dimenzije: veliki format 24 x 32 cm Broj stranica: 470 Tip poveza: Tvrdi povez Godina izdavanja: 2014 bogato ilustrovano u boji „U Srbiji ima gradova velikih i malih, mladih i starih, turskih, ćesarskih, Miloševih i još novijih, stešnjenih i prostranih, ravničarskih i brdskih, zelenih i sivih, bučnih i tihih, onih u kojima je život zapenušana bujica i onih u kojima on teče kao mirna ravničarska reka, graničnih i centralnih, onih čijim se ulicama širi miris roštilja i onih u kojima mirišu štrudle, industrijskih centara i vazdušnih banja – dovoljno različitih da se po kraju iz kog smo prepoznajemo, dovoljno sličnih da celu zemlju zovemo zavičajem. Ovo je putovanje kroz popločane staze Srbije uz malo nostalgije i mnogo vere u budućnost.” Bojana Dodić Putovanje kroz gradsku Srbiju, kroz prostor i vreme − 50 gradova − 470 strana − više od 1.200 fotografija prvi pomen grada • kako je grad dobio ime • koja je simbolika gradskog grba ili amblema • dan grada • zanimljivi detalji iz života grada: osnivanje prve čitaonice, otvaranje prve apoteke ili bolnice, prvi prolazak voza, prva sijalica, prva javna rasveta, prvi automobil... • tematski okvir „Kad kažem..., mislim...” – ljudi, mesta, događaji, građevine, proizvodi koji su postali sinonim grada iz kog potiču • šetnja kroz grad • kratka istorija grada • omiljena okupljališta, manifestacije, izletišta stanovnika grada • čuveni stanovnici grada • album sa starim fotografijama • osnovne informacije o gradu – okrug, geografske koordinate, broj stanovnika, nadmorska visina, poštanski i pozivni broj, registraciona oznaka, udaljenost od prestonice, naziv za stanovnike grada, susedne opštine − Gde je i kada zasvetleo prvi semafor u Beogradu i koje mu je bilo radno vreme? − Koja dva grada spaja najduži pešački most u Evropi? − U kom je gradu 1842. prvi put na Balkanu izveden neki Šekspirov komad? − Koji naš grad u svom grbu ima moto: „Nama dobro a nikome zlo”? − Otkuda dva ključa na grbu Sente? − Gde je napravljen prvi dalekovod u Srbiji? − Koliko je godina star najstariji bioskop u zemlji koji još radi? − Odakle su Nišani a odakle Nišlije? − U kom gradu se vreme meri po Milutinovom sunčanom časovniku na centralnom trgu? − Koji je jedini grad u Srbiji u kom se zvanično svake godine bira najbolji zet, onaj koji je zbog svoje lepše polovine zavoleo njen rodni grad i redovno u njega dolazi? − Koji grad je sedište Udruženja baksuza, ugursuza i namćora, osnovanog 1929, a koji sedište društva lažova, koje je bilo aktivno između dva svetska rata? − Kad je u Niš, nezvaničnu srpsku prestonicu bureka, donet prvi moderan, okrugli burek? − Ko je provezao prvi automobil kroz Novi Pazar, a ko prvi motocikl kroz Leskovac? − Zašto se u crkve na jugu Srbije, građene u tursko vreme, ulazilo NIZ stepenice? − Koji grad je ime dobio po rudničkom vojvodi Milanu Obrenoviću, bratu po majci kneza Miloša Obrenovića? − Gde se nalazi jedan od najstarijih gradskih parkova u Srbiji, podignut u XVIII veku, koji i danas nazivaju Šeriblov majur, po Francuzu na čijoj je zemlji podignut? knjiga je nova, ali ima vrlo malo ogrebane korice u donjem levom ćošku (vidi sliku)pa se zato prodaje kao korišćena

DANVANTARI AJURVEDA – Velika knjiga o Ajurvedi drevna mudrost o zdravom coveku retko u Srbiji ,hrvatsko izdanje -260 stranica, tvrde korice, format A4, full color. Autor: mr.sc. Dinko Bilić, magistar ayurvedske medicine i Vastua vrlo dobro ocuvana ,sadrzaj je čist ,ima samo na 2 stranice , mala zuta flekica -malo je izlizan donji ćošak hrbata knjige ,par mm ,vidi se na slici Danvantari Ajurveda je ultimativna knjiga o drevnoj medicinskoj znanosti Ajurvedi: na 260 stranica, ilustrirana u full coloru, autora mr.sc. Dinka Bilića, magistra ayurvedske medicine i Vastua. Detaljno su opisani svi aspekti Ajurvede, dijagnostika i različite vrste tretmana i pripravaka. Knjiga će vas naučiti kako izračunati svoju tjelesnu konstituciju, izbalansirati prehranu, poboljšati navike i zdravlje, dijagnosticirati zdravstveni problem i pronaći potreban lijek. Za razliku od sličnih uradaka, ova je knjiga napisana jednostavnim jezikom te je stoga laka za razumijevanje. Što je Ajurveda? Ajurveda ili ayurveda je cjeloviti sustav liječenja. Ayu znači “život” a veda “znanje”. Stoga Ayurveda znači “znanost o životu”. Ayurveda je zabilježena sanskrtom u Vedama prije 5000 godina. Znanje sadržano u Ayurvedi je od trajne vrijednosti. Ayurvedska se znanost ne temelji na promjenljivim podacima. Ono nije podložno nesavršenstvima i netočnostima empirijske (zapadne) medicinske znanosti. Ayurveda je znanje koje nije ograničeno nekim vremenskim razdobljem i objašnjenja koja se ovdje navode poslužit će čitaocu tijekom cijelog života. Ayurveda sadrži osam osnovnih grana medicine: pedijatriju, ginekologiju, primaljstvo, oftalmologiju, gerijatriju, otorino-laringologiju, opću medicinu i kirurgiju. Ayurveda ne obuhvaća samo znanost već i religiju (yogu) i filozofiju. Ayurveda je znanje o tome kako se istina izražava u životu. Ayurveda nije samo sustav medicine već znanost o zdravstvenom uzdizanju namijenjena da poveća našu dobrobit i sreću u svakom pogledu. Ona nam pokazuje ne samo kako da tretiramo bolest, već na koji način da živimo i dostignemo prirodno zdravlje, harmoniju i blaženstvo i maksimalno iskoristimo naše sposobnosti za dostizanje krajnjeg cilja, tj. savršenog zdravlja i sreće. Harmonija i blaženstvo je naše prirodno stanje. Da bi održali to stanje moramo poznavati našu prirodu i živjeti u skladu s njom, s našim realnim potrebama. To je ključ zdravlja. To je znanost o SAMOBRIZI koja nas poučava da živimo zdravo i sretno do smrti i u idućem životu. Nitko osim nas samih ne može nam podariti savršeno zdravlje, tj. fizičko i umno zdravlje, blaženstvo i vječnost. Svatko može i dužan je naučiti praktična znanja samoozdravljenja koja su navedena u Ayurvedi. Svatko može potpuno ukloniti ili znatno smanjiti bolesti uravnoteženjem svih energija u tijelu. Ayurveda uči da je čovjek mikrosvemir, tj. svemir unutar svemira. Postojanje pojedinca neodvojivo je od sveukupnog svemirskog očitovanja. Ayurveda promatra zdravlje i bolest u cjelini, uzevši tijesnu povezanost osobnog i svemirskog duha, osobne i svemirske svijesti, energije i tvari. Ayurveda jasno osvjetljava osnovne zakone i principe koji upravljaju životom na Zemlji. Razumjeti Ayurvedu znači, razumjeti sile koje uzrokuju naše blagostanje kao i one koje leže u korijenu naše bolesti. “Sushruta i Charaka Samhita”, su glavni komentari Ayurvede koji su dostupni danas, daju smjernice za zdravlje. U djelu Sutra Sthan, Sushruta kaže da savršeno zdravlje postoji kada su prisutna tri faktora: -sve doshe (energije) trebaju biti u odgovarajućoj ravnoteži -sva osjetila trebaju skladno funkcionirati -duša treba biti blažena Što Ayurveda nudi – osnovni cilj i postulati Ayurvede -Dostizanje prirodnog zdravlja -Zaštita ili održavanje našeg zdravlja u cijelosti (grubog i suptilnog materijalnog tijela) -Krajnje oslobođenje od patnje i blaženstvo u ovom životu Posljednji cilj može biti dostignut potpunim slijeđenjem reguliranog dnevnog ponašanja i sezonskih propisa, uzimanjem tvari za dugovječnost i pomlađivanje i yoga vježbe. Ovo potpuno slijeđenje je uvjet za uspjeh, tj. neprestano zdravlje i harmoniju. Potpun pristup Ayurvede je osnova na temelju prirodnog poticaja u tijelu za zaštitu života. U Charaka samhiti stoji da svako živo biće posjeduje tri osnovna ili prirođena instinkta ili želje: – instinkt za samozaštitom ili zaštitom života – instinkt za blagostanjem i – instinkt za samospoznajom. Od početka života postoji instinkt za zaštitu od negativnih utjecaja i djelovanja. Osjećamo da bi trebali biti zdravi, vječni i blaženi. Zdravlje, harmonija, vječnost i blaženstvo je naše prirodno svojstvo. Ne znamo kako to dostići. Ayurveda daje praktično znanje kako to dostići. Ako to nećemo ili ne znamo moramo patiti: Harmonija znači da ovo grubo tijelo, fino tijelo (um, inteligencija i lažni ego) i duša djeluju zajednički – prirodno. Vječnost znači da se više ne rađamo i ne umiremo (to je život u duhovnom, a ne u ovom materijalnom svijetu). Blaženstvo znači da smo uvijek sretni. Ta sreća je iznad bilo koje materijalne sreće. Ayurveda u dovoljnoj mjeri govori o savršenom zdravlju i kako ga dostići. Govori tko se smatra savršeno zdravom osobom. Onaj čije su tjelesne energije (vata, pitta, kapha) u ravnoteži sa izbalansiranom probavom i metabolizmom (agnijem), čije je djelovanje tjelesnih tkiva i izlučivanje otpadnih tvari normalno i tko pravilno djeluje u sretnom stanju postojanja, istinski je (savršeno) zdrava osoba. Ayurvedski životni propisi za prirodno zdravlje Svaki ozbiljni student Ayurvede trebao bi u skladu s ovim propisima načiniti program za svoj osobni život. Trebao bi to napisati i striktno slijediti. Takav ayurvedski prirodni način življenja trebao bi postati prirodna potreba i navika svakog ljudskog bića. Odgovorni smo i dužni brinuti se o sebi. Ako slijedimo ayurvedska propisana pravila života tijekom cijelog života možemo dostići dugovječnost, zdravlje i blaženstvo. Ayurveda preporuča tri važna, u prvom redu, preventivna pravila ili propisa za tu svrhu: 1. Osobna higijena i navike – Ovdje su uključeni dnevni propisi, sezonski (tijekom godišnjih doba) propisi i etički ili moralni propisi. Sve ovo obuhvaća i pravilnu svakodnevnu ishranu, fizičku, psihičku i spiritualnu harmoniju. 2. Metoda dugovječnosti, pomlađivanja i okrjepljenja Ovdje se koriste pomlađujuće i okrjepljujuće tvari. To su specijalne biljke koje odgađaju starost, daju snagu i imunitet, poboljšavaju mentalnu sposobnost i povećavaju vitalnost. 3. Yoga vježbe (asane) Ovo je posebna disciplina i kao oblik medicine smatra se dijelom pomlađujuće metode u Ayurvedi. Yoga vježbe drže grubo tijelo i um sposobnim i daju postojanost, te sprječavaju starenje i bolesti. Za trajno ozdravljenje svatko treba prvo ukloniti uzroke bolesti, tj. odbaciti pogrešnu ishranu i način življenja, a zatim primijeniti proces pročišćenja i ozdravljenja. Ako ne uklonimo spomenute uzroke, bolesti će se ponovno vratiti. (veliki beli ormar)

Prosveta, 1969. Broj strana: 495, 48 strana s tablama Format: 21x14 Povez: tvrd potpis ISTINA O MOME ŽIVOTU , Đorđe Karađorđević (1887-1972), Dobio je ime prema svome pradedi — Crnom Đorđu (Karađorđu), osnivaču dinastije i vođi Prvog srpskog ustanka. Na njega je imao neukrotivu i neobuzdanu narav. Često je išao na Adu u ribarenje sa svojim profesorom matematike i velikim prijateljem Mikom Alasom. Njegova preka narav dovodi ga u mnoge neprilike, bio je u neprijateljstvu sa Pašićem, Apisom i oficirom Petrom Živkovićem. Za razliku od njega, Petrov mlađi sin Aleksandar imao je mnogo više diplomatskog duha i taktike i bio je Pašićev miljenik. Jedan događaj bio je preloman za Đorđev život — smrt njegovog posilnog (tj. poslužitelja) Kolakovića. Jednom u besu prestolonaslednik Đorđe ga je udario jako nogom u stomak, od bolova i povreda sluga je posle nekoliko dana umro. Ovaj događaj izazvao je veliku buru u srpskoj, a naročito u Austrougarskoj štampi, pa je zbog svega toga i svoje griže savesti dobrovoljno ponudio abdikaciju 14/27. marta 1909. godine. Novi prestolonaslednik postao je Aleksandar koji tada dolazi iz Petrograda... format 13,5 x 20,5 cm , tvrd povez , zlatotisak, ćirilica, 495 strana, Porodica kralja Petra je živela na Cetinju kod kralja Nikole u periodu 1883—1894. Tada je u Srbiji na vlasti bila dinastija Obrenović i oni su na Cetinju, na neki način, bili u političkom izbeglištvu. Ovde su rođena sva Petrova i Zorkina deca, a porodičnu sreću prekinula je prerana smrt kneginje Zorke. Posle Zorkine smrti, Petar sa decom odlazi u Ženevu 1894. gde su u ulici Monetije 10 živeli sledeće 4 godine. Princ Đorđe je išao u vojnu školu u carskoj Rusiji, bio je to Kadetski korpus cara Aleksandra II. Često je tada od svojih drugova kadeta skrivao svoje vladarsko poreklo, tj. da mu je deda crnogorski knjaz Nikola čije su dve ćerke, Đorđeve tetke bile udate u Rusiji za članove carske porodice. Njegovo školovanje ovde prekinuo je Majski prevrat 1903. kada je u Srbiji ubijen kralj Aleksandar Obrenović i njegova žena kraljica Draga. Odlučeno je da novi kralj bude knez Petar Karađorđević, koji je tada živeo u Ženevi. Od 1903. Đorđe je imao titulu prestolonaslednika, kao najstariji kraljev sin. Roman počinje opisom autorovog hapšenja 2. maja 1925. godine, a onda se nastavlja hronološkim opisom njegovog života od djetinjstva na Cetinju, na dvoru njegovog djede kralja Nikole I, do aprila 1941. godine, kad su ga njemački okupatori Srbije oslobodili iz izolacije u lječilištu za duševno oboljele u Toponici kod Niša. Roman počinje rečenicom: `Bilo je jutro, drugog maja 1925. godine, kada sam se probudio u svom stanu u Beogradu, u Jevremovoj ulici`, a završava rečenicom: `- Zar je trebalo da ceo jedan narod ... narod čiji sam i ja sin, izgubi slobodu - da bih je ja stekao?` Jednogodišnje zatočeništvo princa Đorđa Karađorđevića u Lovačkom dvorcu u Tikvešu, koji je tada bio u sastavu kraljevskog dobra Belje, opisano je u poglavljima `Sve staro, samo - rešetke nove` (406-427) i `U predsoblju pakla` (428-442). Na tabli između stranica 448. i 449. objavljena je i fotografija s potpisom: `Stari lovački dvorac na Belju, u kojem je princ Đorđe bio u zatočenju godinu dana`. Belje Kad govori o prvom mjestu svog zatočeništva, princ Đorđe ne spominje ni Baranju, ni Tikveš, nego samo Belje, Lovački dom, Lovački dvorac, beljski park, beljske šume, beljski zatvor i beljsku stanicu (na kojoj je, ulazeći sporednim ulazom na malo udaljeni kolosek, ukrcan u vagon iz dvorskog željezničkog parka, kojim je prebačen u Toponicu). Uspoređujući svoje tamnovanje na Belju i u Toponici, princ piše: `Zatvor u Toponici teži je od beljskog zatvora. Istina, imam komfor, na koji nisu navikli ostali zatvorenici. Udobno sam smešten, hrana je dobra, posluga su mi bolničari i žandarmi. U drugom delu paviljona smeštena je straža: jedan oficir i šest žandarma. Stražari se smenjuju, uvek su po dvojica pred vratima moje sobe. Na svim prozorima su rešetke.` `Ovde mi je sloboda više uskraćena. Na Belju sam imao ogroman park i mogao sam da šetam u pratnji čuvara po velikom prostranstvu punom stoletnog drveća. Toponica ima manju šumu, pogdegde koje drvo, usamljeno i bez mnogo hlada. Dvorište je skučeno i osim sunca, koje za toplih dana prosto bije u prozore, mogu da vidim još jedino - nebo. Nema mnogo ni ptica, i one kao da beže iz ove atmosfere, u kojoj caruje mrtvilo.

Izdavač: Mladinska knjiga Beograd 2014. Tvrd povez, bogato ilustrovano, veliki format (33 cm), 479 strana. Knjiga je odlično očuvana. „U Srbiji ima gradova velikih i malih, mladih i starih, turskih, ćesarskih, Miloševih i još novijih, stešnjenih i prostranih, ravničarskih i brdskih, zelenih i sivih, bučnih i tihih, onih u kojima je život zapenušana bujica i onih u kojima on teče kao mirna ravničarska reka, graničnih i centralnih, onih čijim se ulicama širi miris roštilja i onih u kojima mirišu štrudle, industrijskih centara i vazdušnih banja – dovoljno različitih da se po kraju iz kog smo prepoznajemo, dovoljno sličnih da celu zemlju zovemo zavičajem. Ovo je putovanje kroz popločane staze Srbije uz malo nostalgije i mnogo vere u budućnost.” Bojana Dodić Putovanje kroz gradsku Srbiju, kroz prostor i vreme − 50 gradova − 470 strana − više od 1.200 fotografija prvi pomen grada • kako je grad dobio ime • koja je simbolika gradskog grba ili amblema • dan grada • zanimljivi detalji iz života grada: osnivanje prve čitaonice, otvaranje prve apoteke ili bolnice, prvi prolazak voza, prva sijalica, prva javna rasveta, prvi automobil... • tematski okvir „Kad kažem..., mislim...” – ljudi, mesta, događaji, građevine, proizvodi koji su postali sinonim grada iz kog potiču • šetnja kroz grad • kratka istorija grada • omiljena okupljališta, manifestacije, izletišta stanovnika grada • čuveni stanovnici grada • album sa starim fotografijama • osnovne informacije o gradu – okrug, geografske koordinate, broj stanovnika, nadmorska visina, poštanski i pozivni broj, registraciona oznaka, udaljenost od prestonice, naziv za stanovnike grada, susedne opštine − Gde je i kada zasvetleo prvi semafor u Beogradu i koje mu je bilo radno vreme? − Koja dva grada spaja najduži pešački most u Evropi? − U kom je gradu 1842. prvi put na Balkanu izveden neki Šekspirov komad? − Koji naš grad u svom grbu ima moto: „Nama dobro a nikome zlo”? − Otkuda dva ključa na grbu Sente? − Gde je napravljen prvi dalekovod u Srbiji? − Koliko je godina star najstariji bioskop u zemlji koji još radi? − Odakle su Nišani a odakle Nišlije? − U kom gradu se vreme meri po Milutinovom sunčanom časovniku na centralnom trgu? − Koji je jedini grad u Srbiji u kom se zvanično svake godine bira najbolji zet, onaj koji je zbog svoje lepše polovine zavoleo njen rodni grad i redovno u njega dolazi? − Koji grad je sedište Udruženja baksuza, ugursuza i namćora, osnovanog 1929, a koji sedište društva lažova, koje je bilo aktivno između dva svetska rata? − Kad je u Niš, nezvaničnu srpsku prestonicu bureka, donet prvi moderan, okrugli burek? − Ko je provezao prvi automobil kroz Novi Pazar, a ko prvi motocikl kroz Leskovac? − Zašto se u crkve na jugu Srbije, građene u tursko vreme, ulazilo NIZ stepenice? − Koji grad je ime dobio po rudničkom vojvodi Milanu Obrenoviću, bratu po majci kneza Miloša Obrenovića? − Gde se nalazi jedan od najstarijih gradskih parkova u Srbiji, podignut u XVIII veku, koji i danas nazivaju Šeriblov majur, po Francuzu na čijoj je zemlji podignut?

KLASICIZAM KOD SRBA - komplet 1-8 Izdavaci - Narodni Muzej u Beogradu , Prosveta , Beograd Godina - 1965. Povez - Tvrdi platneni , format 22x18 , cirilica Stanje kao na slici , ocuvane veoma dobro za ovu starost knjiga Na par knjiga na predlistu pecat i potpis licne biblioteke , ponegde podvucen red obicnom olovkom , bez vecih ostecenja i mana 1. Klasicizam kod Srba 1790-1848 2. Gradjevinarstvo 3. Slikarstvo i grafika 4. Stampa iz razdoblja klasicizma o umetnosti 5. Katalog gradjevinarstva 6. Katalog crkvenog slikarstva i primenjene umetnosti 7. Katalog slikarstva 8. Katalog crteza i grafike АРХИТЕКТУРА КЛАСИЦИЗМА У СРБИЈИ XIX И XX ВЕКА    У историјско социолошком смислу, крај 18. и прва половина 19. века је време стварања великих царстава  (француско Наполеоново, британско, немачко, руско, аустријско) и нових или обновљених држава (Италија, Грчка, Србија). Ове државе граде  своје велике репрезентативне објекте у класицистичком стилу који је својом  монументалношћу, строгошћу и античким елементима на најпогоднији начин  репрезентовао тежње за приказивањем државне моћи и нових демократских  стремљења народа. Класицизам је у Србији потекао из Аустрије, преко градитеља који  су деловали у градовима Аустријског царства, затим преко архитеката који су из  западних земаља долазили да граде у Србији и коначно, преко српских архитеката који  су се школовали у Аустрији, па то знање пренели у Србију. У Војводини се класицизам  често појављује на црквама, у виду класицистички обрађеног брода и портала цркве у  комбинацији са барокним звоником, затим на јавним репрезентативним грађевинама  (зграде државне управе, позоришта) и летњиковцима богатих грађана. У централној  Србији се појављује и на краљевским палатама и јавним објектима. Релативно мали  број класицистичких објеката прве половине 19. века проузрокован је недовољном  економском развијеношћу тек ослобођене земље. Наиме, земља је из феудалног  ниско‐акумулативног привредног система, карактеристичног за Отоманску империју, тек прелазила у нижи степен капитализма и то углавном захваљујући слободној  трговини и занатству. Такве околности су омогућиле да се озида само понеки  репрезентативни јавни објекат.   Као и у западној Европи, класицизам оживљава крајем 19. и почетком 20. века, мање  или више обогаћен формама везаним за академизам. Привредни потенцијал земље је  омогућио виши степен акумулације и већи грађевински замах. Осим тога, нова држава  Краљевина Југославија је имала потребу за изградњом објеката државне управе. Политичка инкорпорираност у западноевропске структуре (снажна веза са  савезницима из Првог светског рата и потпуна изолованост од СССР‐а) допринели су да  се пренесу токови западне уметности на домаћу архитектонску сцену (академизам, модернизам, прелазне форме). У овом периоду је, поред изузетних домаћих  стваралаца, веома утицајна група руских архитеката, настањених у Краљевини  Југославији, после избијања Октобарске револуције, који су оставили у наслеђе  реализоване пројекте веома репрезентативних јавних објеката. У новијој историји  Србије, класицизам је први стил са којим се земља сусрела у свом окретању од  оријенталног ка европском моделу живота и стварања. Поред тога, веома је битно  рећи да су грађевине стваране у акаемизираном класицистичким стилу 19. и почетка  20. века у великој мери оформиле данашњи урбани лик наших градова и тиме  оствариле везу са европском културом, које смо били лишени током вишевековне  отоманске окупације. Нарочито су класицистички објекти изграђени у првој половини  20. века дали печат препозантљиве монументалности урбаном језгру Београда.   КЉУЧНЕ РЕЧИ: aрхитектура, рационализам, демократија, протокласицизам, класицизам, oбнова, ампир, центар, осовина, субординација   НУЧНА ОБЛАСТ: Историја уметности и архитектуре Srbije , srbija u devetnaestom veku , istorija srbije i srpske umetnosti u osamnaestom , devetnaestom i dvadesetom veku  УЖА НАУЧНА ОБЛАСТ: Историја архитектуре   ŠIF425