Retko! Jako lepo očuvano Format 17 × 24 cm Autor J. H. Brennan Izdavač Thornpress Beograd Godina 1990 Astralna projekcija (ili astralno putovanje) je interpretacija bilo kog oblika vantelesnog iskustva koje pretpostavlja postojanje astralnog tela odvojenog od fizičkog tela i sposobnog da putuje izvan njega.[1] Ideja o astralnom putovanju je drevna i javlja se u više kultura. Savremenu terminologiju „astralne projekcije“ skovali su i promovisali teozofi iz 19. veka.[2] Ponekad se navodi u vezi sa snovima i oblicima meditacije.[3] „Razdvajanje duhovnog tela“ iz Tajne zlatnog cveta, kineskog priručnika o alhemiji i meditaciji. Neki pojedinci su prijavili percepcije slične opisima astralne projekcije koje su izazvane raznim halucinogenim i hipnotičkim sredstvima (uključujući samohipnozu). Ne postoje naučni dokazi da postoji svest čije su otelotvorene funkcije odvojene od normalne neuronske aktivnosti ili da se može svesno napustiti telo i vršiti opservacije fizičkog univerzuma, a astralna projekcija je okarakterisana kao pseudonauka.[4][5][6] Zapad Уреди Prema klasičnom, srednjovekovnom, renesansnom hermetizmu, neoplatonizmu, a kasnije teozofskoj i rozenkrojcerskoj misli, astralno telo je srednje telo svetlosti koje povezuje racionalnu dušu sa fizičkim telom, dok je astralna ravan posredni svet svetlosti između Neba i Zemlje. Smatralo se da su ove astralne sfere naseljene anđelima, demonima i duhovima.[7] Suptilna tela, i njihovi povezani nivoi postojanja, čine suštinski deo ezoteričnih sistema koji se bave astralnim fenomenima. U neoplatonizmu Plotina, na primer, pojedinac je mikrokosmos („mali svet“) univerzuma (makrokosmos ili „veliki svet“). „Racionalna duša... je srodna velikoj Duši sveta“, dok je „materijalni univerzum, kao i telo, napravljen kao izbledela slika Razumljivog“. Svaka naredna ravan ispoljavanja je kauzalna za sledeću, pogled na svet poznat kao emanacionizam; „iz Jednog proizilazi Intelekt, iz Intelekta Duša, a iz Duše – u njenoj nižoj fazi, ili onoj Prirode – materijalni univerzum“.[8] Često se ova tela i njihove ravni postojanja prikazuju kao niz koncentričnih krugova ili ugnežđenih sfera, sa posebnim telom koje prolazi kroz svako carstvo.[9] Ideja o astralu bila je istaknuta u delu francuskog okultiste iz devetnaestog veka Elifasa Levija, odakle ju je usvojila i dalje razvila teozofija, a potom koristili i drugi ezoterični pokreti. Biblijski i mitski Уреди Karington, Maldun, Peterson i Vilijams tvrde da je suptilno telo vezano za fizičko telo pomoću psihičke srebrne vrpce.[10] Završno poglavlje Propovednikove knjige često se citira u vezi s tim: „Pre nego što se srebrna vrpca odveže, ili zlatna posuda razbije, ili pre nego što se razbije krčag na izvoru, ili pre nego što se točak razbije kod čamca.“[11] Šerman, međutim, tvrdi da kontekst ukazuje na to da je ovo samo metafora, upoređivanje tela sa mašinom, a srebrna vrpca se odnosi na kičmu.[12] Uopšte se slaže da se Pavlova Druga poslanica Korinćanima odnosi na astralne planove:[13] „Znam čoveka u Hristu koji je pre četrnaest godina bio uznesen do trećeg neba. Bilo u telu ili van tela Ne znam — Bog zna.“[14] Ova izjava je dovela do Visio Paulija, traktata koji nudi viziju raja i pakla, preteču vizija pripisanih Adomnanu i Tnugdalu, kao i Danteove Božanstvene komedije. Stari Egipat Taoizam Hinduizam Japan Inuit Amazon Tags: Ezoterija astrologija magija okultizam

O izvanrednim sportskim postignućima „U srednjoj sam se školi pitao imaju li možda jamajčanski Amerikanci koji su naš trkački tim učinili tako uspješnim neki poseban gen sa svojeg majušnog otoka. Na studiju sam trčao s Kenijcima i pitao se jesu li geni za izdržljivost možda doputovali s njima iz istočne Afrike. Počeo primjećivati da petorica trkača u mom timu mogu zajedno trenirati, rame uz rame, dan za danom i bez obzira na to postati petorica posve različitih trkača. Kako je to moguće? Prirodni talenti. Ili možda nisu? Ta je rasprava jednako stara kao i tjelesna natjecanja. Jesu li zvijezde poput Usaina Bolta, Michaela Phelpsa i Serene Williams genetski čudaci poslani na Zemlju da dominiraju u svojim sportovima? Ili su oni samo normalni ljudi koji su nadišli svoja biološka ograničenja čistom snagom volje i opsesivnim treniranjem? Istina je mnogo zapetljanija od jednostavne dihotomije prirode i odgoja. U desetljeću nakon sekvenciranja ljudskog genoma znanstvenici su počeli otkrivati kako veza izmedu biološke nadarenosti i okruženja u kojem natjecatelj trenira utječe na sportsko umijeće. Sportski znanstvenici polako su zašli u doba modernog genetskog istraživanja. U knjizi Sportski gen se kolumnist časopisa Sports Illustrated David Epstein uhvatio ukoštac s velikom debatom o prirodi i odgoju te iznosi koliko je daleko znanost dospjela u rješavanju te zagonetke. On istražuje takozvano pravilo 10.000 sati kako bi otkrio je li strogo i redovito vježbanje od vrlo rane dobi jedini put u sportsku izvrsnost. Na svojem putu Epstein raspršuje mnoga naša shvaćanja o tome zašto su vrhunski sportaši tako izvrsni. Pokazuje zašto neke osobine za koje pretpostavljamo da su urođene, poput munjevito brzih reakcija udaraca u bejzbolu, to zapravo nisu te zašto druge osobine za koje pretpostavljamo da su posve voljne, kao što je sportaševa volja za treniranjem, zapravo možda imaju važne genetske sastavnice. On takoder istražuje kontroverzna pitanja: • Jesu li crni sportaši genetski predodređeni za dominiranje trčanjem i na kratke i na duge pruge i postoje li sposobnosti na koje utječe afrički zemljopis? • Postoje li genetski razlozi za odvajanje sportaša od sportašica u sportskim natjecanjima? • Trebamo li testirati gene male djece kako bismo utvrdili je li im suđen sportski uspjeh? • Može li se genetskim testiranjem utvrditi kome prijeti rizik od ozljede, oštećenja mozga ili čak smrti na terenu? Svojim terenskim izvještavanjem iz krajeva ispod ekvatora i iznad arktičkog kruga, razgovorima s vodećim znanstvenicima i olimpijskim prvacima te intervjuima sa sportašima koji imaju rijetke genetske mutacije ili tjelesne osobine, Epstein nas tjera da ponovo razmislimo o samoj prirodi sportskog umijeća. Kratki sadržaj: U potrazi za sportskim genom Kad te porazi cura bacanjem ispod ruke Priča o dva skakaca uvis Vid profesionalnih bejzbolaša i najbolji uzorak djece sportaša svih vremena Zašto muškarci imaju bradavice Talentiranost za poboljšanje treniranjem Superbeba, hrtovi „nalik na buldoga” i sposobnost poboljšanja mišica treniranjem Teorija velikog praska tjelesnih tipova Vitruvijev igrac NBA lige Svi smo mi crnci (na neki način) Teorija o ratniku-robu jamajačkog sprinta Malarija i mišićna vlakna Može li svaki Kenijac trčati? Najveće slučajno (visinsko) probiranje talenata na svijetu Vučni psi, ultramaratonci i geni za lijenost Gen slomljenog srca Mutacija za zlatnu medalju Povez: meki Format: 15,30 x 22,9 cm ISBN: 978-953-246-250-0

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Radovan Ršumović, Miroslav Milojević, Mišo Lazarević SANU 1991 XII + 288 strana : ilustrovano Zlatibor je planina i park prirode[1] u Srbiji koja se prostire na površini od oko 1.000 km², dugačka je 55 km, a široka i do 20 km. Pruža se pravcem sjeverozapad–jugoistok. Najviši vrh je Tornik (1.496 m). Zlatibor se prostire između 43° 31` N i 43° 51` N, i između 19° 28` E i 19° 56` E. Poznato je ljetovalište i zimovalište, kao i klimatsko lječilište. Zlatibor se nalazi na sjeverom dijelu oblasti Stari Vlah, granične oblasti između Raške, Hercegovine i Polimlja. Obuhvata predjele tri opštine Republike Srbije: Čajetinu i jedan deo opštine Užice (Kremanska oblast) severni Zlatibor i jedan manji deo opštine Nove Varoši (Murtenička oblast) južni Zlatibor. Administrativni centar Zlatibora je varošica Čajetina. Južna i istočna granica Zlatibora su rijeke Uvac i Veliki Rzav. Na zapadu se Zlatibor graniči sa Bosnom i Hercegovinom, selima Mokrom Gorom, Semegnjevom i Jablanicom. Zlatibor je oduvijek imao veliki pogranični značaj. Na brdu Cigli kod Jablanice i danas se raspoznaje granica Srbije sa dvjema carevinama – Austrougarskom i Turskom. Zlatibor se nalazi na pola puta od Beograda do Crnogorskog i Dubrovačkog primorja. Preko njega prelaze mnogi značajni magistralni putevi i pruge, među kojima je i pruga Beograd—Bar. Najbliži veći grad je Užice. Poreklo imena Glavni članak: Zlatibor (poreklo imena) Postoji više pretpostavki kojima se objašnjava poreklo imena Zlatibor. U srednjem vijeku, ovaj kraj se nalazio u okviru župe Rujno, administrativne oblasti Raške, pa je i cijeli Zlatibor nosio takvo ime. Ono potiče od kržljave biljke ruja koja se koristila za bojenje (štavljenje) kože i izvozila se u Dubrovnik, a danas raste po selima Semegnjevu, Stublu i Uvcu. Od 18. vijeka, sve više se koristi naziv Zlatibor, a i 1855. godine je, prilikom nove administrativne podjele Srbije, Rujanski srez podijeljen na Ariljski i Zlatiborski, pa ime Zlatibor dospijeva i u zvanična dokumenta. Prve pisane tragove o nazivu Zlatibor imamo u izveštajima koje su u toku Prvog srpskog ustanka odavde slali ustanici. Takođe je izvesno da ga pisci tih izveštaja nisu izmislili već je on neko vreme i pre toga bio u opticaju, ali ne zna se koliko dugo. Slobodna je pretpostavka da je to od druge polovine 18. veka.[2] Postoje tri predanja o postanku imena Zlatibora. Izvjesno je da je to ime nastalo od riječi zlato, odnosno zlatni i bor, ali ne zna se na koji način. Jedno kaže da je ime Zlatibora nastalo od zlatne boje njegovih pašnjaka, što nije sasvim vjerovatno, jer zlatiborski pašnjaci nisu toliko stari, i ovo predanje ne objašnjava otkud riječ bor u imenu Zlatibora; drugo predanje kaže da su se doseljenici iz Crne Gore i Hercegovine na Zlatibor hvalili bogatstvom borove šume, govoreći: „Zlatan je to bor!`; a treće predanje, vjerovatno najtačnije, kaže da je to ime postalo od jedne veoma rijetke vrste bijelog bora, tzv. zlatnog bora, čije je naučno ime Pinus Silvestris Variegata Zlatiborica, po sarajevskom inžinjeru Salihu Omanoviću. Zlatnog bora još samo ima u selu Negbini i stavljen je pod zaštitu države.[3] Treba praviti razliku između imena planine i naziva nekadašnje administrativno-teritorijalne jedinice Srez zlatiborski čije se teritorije nisu morale u potpunosti podudarati. Sadašnji Zlatiborski okrug obuhvata znatno širu oblast od teritorije planine Zlatibor. Malu zabunu unosi i turističko mesto Zlatibor koje ima isti naziv kao i planina. Zlatibor je bio naseljen još u praistorijsko doba. Male grupe praistorijskih ljudi nalazile su svoja staništa u pećinama i gustim šumama. Prvi poznati stanovnici Zlatibora bili su Iliri, odnosno njihova plemena Partini i Autarijati. Po čitavom Zlatiboru ostavili su svoja groblja, za koja u narodu postoji predanje da su grčka. U skoro svim zlatiborskim selima nalaze se ostaci ilirskih grobalja. Najočuvaniji su u Kremnima, nedaleko od Misailovića kuća, na jednom širem terenu od Ljubiša do Mušveta, i preko čitavog Braneškog polja. Osim grobalja, na Zlatiboru postoje i ostaci praistorijskih naselja, tzv. gradina. To su Čajetinska, Krivorječka i Šljivovačka gradina. Istorija Zlatibora Praistorija Rimljani Srednji vek Prvi srpski ustanak Drugi srpski ustanak Prvi svetski rat Drugi svetski rat pru Čajetinska gradina imala je veliki značaj u doba Rimljana. Krivorječka gradina je prilično niska, a prilaz vidljivim temeljima nekadašnjih bedema je veoma nepristupačan. Utvrđenje, velikih razmjera i oblika nepravilnog kruga, zidano je slaganjem sitnog kamena. Na Šljivovačkoj gradini nalazilo se ilirsko utvrđenje locirano na ovom usamljenom kupastom brdu čija je visina tek 900 metara. Zbog svoje nepristupačnosti, odličnog pregleda, dobre vode i plodnog Braneškog polja, to je bilo idealno mjesto za izgradnju utvrđenja. Manja citadela na samom vrhu gradine, sada samo u ostacima, građena je od lomljenog kamena, a cijeli okolni prostor od podnožja do vrha utvrđen je sa tri suva kamena prstenasta zida koji okružuju gradinu. Takođe, vjeruje se da i neki geografski nazivi ovog kraja potiču od Ilira, kao što su Čigota, Negbina i Murtenica. U IV i III vijeku prije nove ere, današnju Srbiju i okolne oblasti naselila su keltska plemena iz Galije. Ona su se pomiješala sa Ilirima i stvorila ilirsko-keltska plemena. Međutim, do danas nije pronađen nijedan arheološki podatak koji bi potvrdio boravak Kelta na Zlatiboru. Zlatibor u doba Rimljana Glavni članak: Zlatibor u doba Rimljana Rimljani su se umiješali u odnose na istočnoj obali Jadranskog mora nakon Prvog punskog rata, da bi zaštitili grčke kolonije od velikog pritiska ilirsko-keltskih plemena. Osvojene zemlje su pripojene Rimskom carstvu, i ušle su u sastav provincije Ilirije, koju je kasnije zamijenila Dalmacija. Rimljani su se sukobili sa Ilirima i na Zlatiboru. Tokom tih borbi, ovdje su uništene mnoge znamenitosti tog vremena. Ipak, nova kultura koja je ubrzo nikla na ovim prostorima bila je na daleko višem stupnju od prethodne. Rimljani su podigli nova utvrđenja i popravili većinu starih ilirskih gradina. Čajetinsku gradinu, naslijedivši je od prethodnih plemena, prilagodili su svojim potrebama. Oko stare citadele kvadratnog oblika, dužine i širine po oko sedam metara, raspoznaju se temelji bedema vješto prilagođenih terenu. Čajetinska gradina je u doba Rimljana služila kao isključivo vojno utvrđenje. Njegova posada je štitila put prokopan pored istočne strane gradine, koji i danas služi za kolski saobraćaj. Preko čitavog Zlatibora Rimljani su podigli mrežu novih puteva i izvršili popravku starih. Svi putevi su vodili u – Malaviko. Malaviko je bio jedan od važnijih centara rimske provincije Dalmacije, a nalazio se na području sela Visibabe, u bližoj okolini Zlatibora. Rimljani su u ovom kraju ostavili priličan broj nadgrobnih spomenika, koji većinom datiraju iz II i III vijeka. Najveći broj spomenika nalazi se u selu Kremnima. Zlatibor u Srednjem vijeku Glavni članak: Zlatibor u srednjem veku Rani Srednji vijek Po novoj administrativnoj podjeli Vizantije, koja je izvršena u IX vijeku, nestalo je Dalmacije, a dijelovi njene teritorije oko Tare, Pive, Lima, Ibra i Zapadne Morave činili su srpsku državu Rašku, u okviru koje se nalazio i Zlatibor, mada nije bilo poznato kako se nazivao. Došavši u ovaj kraj, i Sloveni su, poput svojih prethodnika, počeli da podižu tvrđave. Vjeruje se da se Dresnik, grad koji vizantijski car Konstantin Porfirogenit pominje u Raškoj, nalazio na mjestu današnjeg sela Drežnika. U ovom selu, koje se nalazi na istočnoj granici Zlatibora, nađena je slovenska keramika i jedan srednjovjekovni ključ. Sloveni su naselili i stara utvrđenja ovog kraja, pa su tako obnovili Čajetinsku i Šljivovačku gradinu....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Blago Srbije – kulturno-istorijska baština - Tamara Ognjević Autor:: Tamara Ognjević Žanrovi:: Umetnost Izdavač:: Mladinska knjiga Godina izdanja:: 2012 Broj strana: 528 Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd Format: 24x32 cm OD ČEGA JE SAČINJENO „BLAGO SRBIJE” • od 528 strana bogato ilustrovanih pitkih, zanimljivih i informativnih tekstova o spomeničkom nasleđu naše zemlje, kulturne mape Srbije, vremeplova u kom će biti prikazani najznačajniji trenucu i kulturnoj istoriji Srbije radi lakše hronološke orijentacije u knjizi i malog rečnika manje poznatih reči i stručnih termina iz istorije umetnosti i arheologije • od oko hiljadu sjajnih fotografija građevina, arheoloških nalaza, umetničkih dela, upotrebnih predmeta koji se ne viđaju svakog dana • od znanja, umeća i osećaja za lepo višestruko nagrađivanih domaćih autora (istoričarke umetnosti i književnika TAMARE OGNJEVIĆ i fotografa i novinara DRAGANA BOSNIĆA) • od prepoznatljivog raskošnog MK dizajna • od visokokvalitetnih boja i papira ukombinovanih u najboljoj štampariji u zemlji O ČEMU ĆETE ČITATI U „BLAGU SRBIJE” • o preistorijskim nalazištima na tlu Srbije i nalazima koja se čuvaju u našim muzejima (Lepenski Vir, Vinča, Belovode i Belolice, Atenica, Novi Pazar...) • o rimskim i vizantijskim gradovima (Gamzigrad, Caričin grad, Viminacijum, Sirmijum, Vija militaris, Medijana...) • o crkvama, manastirima i palatama (Petrova crkva u Rasu, Sopoćani, Studenica, Mileševa, Dečani, Manasija, Ravanica, Ljubostinja, Kalenić, Lazarica, Bogorodica Ljeviška, Gračanica, Đurđevi stupovi, Žiča, Banjska, Sv. Arhangeli kod Prizrena, manastiri Ovčarsko-kablarske klisure, Prohor Pčinjski, Stara i Nova Pavlica, kuršumlijske crkve, fruškogorski manastiri, Saborna crkva u Beogradu, Ruska crkva u Beogradu, Novosadska katedrala, pančevačke crkve ...) • o utvrđenjimaa, dvorovima, vladarskim letnjikovcima i konacima (Golubac, Bač, Gardoš, Koznik, Maglič, Mileševac, Ram, Smederevo, Užice, Petrovaradin, Kalemegdan, Fantast, Čelarevo, Kapetanovo, Kulpin, Ečka, Stari i Novi dvor u Beogradu, dvorovi na Dedinju, Konak kneginje Ljubice, Konak kneza Miloša, vila Obrenovića u Smederevu, Sremski Karlovci...) • o srednjovekovnim freskama i ikonama (Smrt Ane Dandolo, Beli anđeo, portreti prvih Nemanjića...) • o raskošnim delima primenjene umetnosti (keramika, stakleno posuđe, pribor za jelo, nošnja, nakit, nameštaj, upotrebni predmeti, crkveni mobilijar...) • o slikarstvu novog veka (romantizam, barok, secesija, modernizam...) • o remek-delima arhitekture (gradske kuće u Subotici, Somboru, Zrenjaninu, Hotel Moskva, zgrada francuske ambasade u Beogradu...) • o narodnom graditeljstvu (Manakova kuća, krajputaši, vinski podrumi...) • o rukopisanim, iluminiranim knjigama i opremi za knjige (Miroslavljevo jevanđelje, Beogradska Aleksandrida...) • o vajarstvu od preistorije do novijeg doba (Meštrović, Rosandić, Olga Jančić, Petrić...) • o islamskoj i jevrejskoj umetnosti na tlu Srbije (Bajrakli-džamija u Beogradu, Kalemegdan, Fetislam, Novi Pazar, Sjenica, Pešter, turski fermani, bogato ukrašene svete knjige, nošnja...) • o zadužbinama i umetničkim legatima (Kapetan-Mišino zdanje, legati Milene Pavlović Barili, Paje Jovanovića, Nadežde Petrović...) • o naivnoj umetnosti • o stvaraocima i naručiocima dela (Kapetan Miša Anastasijević, Katarina Ivanović, Jelisaveta Načić, Božidar Karađorđević, Sava Šumanović...) • o istorijskim okolnostima i zanimljivostima (Čegar i Ćele-kula, dinastički sukobi, bune i ustanci, ugovoreni vladarski brakovi...) • o velikim otkrićima (nalazišta ili predmeti značajni u svetskim razmerama) ZAŠTO „BLAGO SRBIJE” • zato što naša zemlja obiluje poznatim i nepoznatim blagom • zato što vodeći srpski muzeji ne rade godinama, što smo izgubili naviku odlaska u njih i što generacije stasavaju bez dovoljno znanja o svojoj kulturnoj baštini • zato što ćemo ono što dobro poznajemo više ceniti i voleti • zato što se niko nije odvažio da pokuša da sve to blago na jasan i pristupačan a vizuelno raskošan način predstavi svim ljudima u našoj zemlji Tamara Ognjević (5. januar 1965) srpska je istoričarka umetnosti, heritolog i književnica. Nakon završene Dvanaeste beogradske gimnazije, upisala je studije istorije umetnosti na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Tu je završila poslediplomske studije, a usavršavala se u SAD, Francuskoj i Velikoj Britaniji.[1] Pisala je tekstove i članke za listove Mladost, Reporter, Start, Svijet, Duga, Borba, Revijalna štampa, Pogledi, Politika, Večernje novosti, TV Studio B, Žena, Nada, Nadanova, Frankfurtske vesti, Dan, Vreme, Blic žena, Blic i NIN. Naučne radove je objavljivala u Zborniku Narodnog muzeja u Beogradu, Zborniku likovnih umetnosti Matice srpske, Leskovačkom zborniku, Novopazarskom zborniku... Autor je izložbe „Kneginja Jelisaveta - dugo putovanje kući” koja je bila izložena u Istorijskom muzeju Srbije od 15. septembra do 14. novembra 2019. godine.[2] Član je Udruženja književnika Srbije, Udruženja novinara Srbije, Međunarodne novinske federacije i Udruženja likovnik umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije (ULUPUDS).[1] Učestvovala je na brojnim međunarodnim i domaćim naučnim skupovima. Osnovala je 2009. godine Centar za istoriju, teoriju i menadžment umetnosti Artis, koji je član Međunarodnog saveta muzeja (ICOM).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Veliki format. Đorđe Đoka Jovanović (Novi Sad, 21. januar 1861 — Beograd, 23. mart 1953) bio je srpski vajar i akademik Srpske akademije nauka i umetnosti. Kao jedan od osnivača Umetničke škole, iz koje je kasnije nastala Umetnička akademija, Jovanović je bio veoma posvećen pedagoškom radu. Najznačajniji deo njegovog stvaralačkog opusa predstavljaju javni spomenici i portreti, među kojima posebno mesto zauzimaju Spomenik kosovskim junacima u Kruševcu, Knezu Milošu u Požarevcu, Josifu Pančiću, Kosti Taušanoviću, Vuku Karadžiću i Vojvodi Vuku u Beogradu, kao i niz spomenika na beogradskom Novom groblju.[1] Biografija Rođen je u Novom Sadu kao najmlađe sedmo dete, u porodici grčkog porekla. Od oca Nikole Jovanovića koji bio je učitelj, a majke `lepe Grkinje` Johanide ili Jovanke (po srpski). Porodica se preselila zbog očeve službe u Požarevac, gde je završio on osnovnu školu. Učitelj Jovanović se tu družio sa kolegom Đurom Jakšićem, koji je `kir` Nikolu opisao u pripovetki `Čiča Tima`: `debeli daskal, rodom iz Jelade`. Đorđe je krenuo u Kragujevačku gimnaziju, pa je po majčinoj želji prešao ubrzo na Zemljodeljsko-šumarsku školu u Požarevcu. Po majčinoj smrti izmolio je ministra prosveta 1879. godine, da mu se dozvoli upis u gimnaziju.[2] Fotografija Jovanovića iz mlađih dana Po završenoj beogradskoj Realci 1882. godine, upisao je Veliku školu u Beogradu, gde je na Tehničkoj školi, na odseku za arhitekturu, studirao godinu dana. Studije je prekinuo zbog odlaska u Beč gde je 1884. upisao Akademiju likovnih umetnosti. Već naredne godine prešao je u Minhen, i nastavio studije na Akademiji, u klasi prof. M. Vidmana (M. Widnmann). Oženio se prvi put tokom studija u Minhenu, sa Nemicom, Emom Viktorijom Šajtler. Iz tog `neskladnog` braka rodila su se dva sina, Aleksandar i Mirko. Nakon rastavljanja, prebacio je otac oba sina u Pariz gde je nastavio obrazovanje. U prestonici Francuske upoznaće mladu devojku Parižanku od 15 godina - Margaretu, koja će mu prvo pomoći oko dece, a zatim postati i supruga.[3] Sin Mirko, će poginuti u Prvom svetskom ratu na reci Marni 1915. godine, boreći se kao dobrovoljac u francuskoj Legiji stranaca. Iz Minhena je 1887. prešao u Pariz i tamo je na École des Beaux-Arts, u klasi profesora Šapija i Enžablera diplomirao vajarstvo 1890. Bio je prvi srpski akademski vajar.[4] Vratio se u Srbiju i tokom 1891. radio kao nastavnik crtanja u Prvoj beogradskoj gimnaziji. Već 1892. ponovo je otišao u Pariz, gde je ostao do 1903. Ponovo se vratio u Beograd gde je postao profesor, a potom i direktor Umetničko-zanatske škole, od 1905. do 1919, s tim što je ratne godine proveo u Francuskoj. Posle rata, do penzionisanja 1926, radio je kao profesor u Četvrtoj beogradskoj gimnaziji i kao inspektor Ministarstva građevina. Član Srpske kraljevske akademije nauka i umetnosti od marta 1921.[5] Đorđe Jovanović je bio atletskog stasa i avanturističkog - sportskog duha, i spada u prve i najbolje srpske velosipediste i planinare. Pravio je nekoliko velikih evropskih tura, vozeći velosiped (preteču bicikla) po hiljadu i više kilometara kilometara u nizu, kao 1886. godine. Uputio se iz Pariza u rumunski grad Kostancu na obali Crnog mora. Njegova umetnički građena i ukrašena vila u beogradskoj ulici Skerlićeva 6. bila je pravi umetnički dom. U toj kući sa velikim ateljeom, on će izvajati sjajna dela i mirno proživeti uz svoju drugu suprugu, mnogo mlađu Francuskinju, obožavanu lepoticu Margo. On je jedan od osnivača slikarskog društva Lada i njen član do 1910. Bio je u član i umetničkog društva Medulić. Posle rata ponovo je bio član Lade, sve do 1932. Jedan je od osnivača Udruženja likovnih umetnika Beograda. Delo Prvi put je izlagao na Pariskom salonu i Svetskoj izložbi u Parizu 1889, tada je dobio bronzanu medalju. Dobio je zlatnu medalju na Svetskoj izložbi 1900. godine u Parizu. Samostalno je izlagao prvi put u Novom Sadu 1905, a potom često u Beogradu. Svoja dela je izlagao u okviru paviljona Kraljevine Srbije na međunarodnoj izložbi u Rimu 1911. godine.[6] Pripada prvoj generaciji srpskih vajara čije delovanje ima pionirski karakter. Uradio je veliki broj bista i skulptura, ali i medalja, plaketa. Od njegovih radova najpoznatiji su: Spomenik Josifu Pančiću (1891) u Univerzitetskom parku u Beogradu; spomenik knezu Milošu Obrenoviću (1898) u Požarevcu; spomenik Kosovskim junacima (1910) u Kruševcu; Crnogorac na straži (1903) u pariskoj opštini; spomenik Branku Radičeviću (1899) u Sremskim Karlovcima; spomenik vojvodi Mišiću (1921); Spomenik Vuku Karadžiću (1929) u Beogradu; spomenik vojvodi Stepi Stepanoviću (1930) itd. Izabran je za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 16. februara 1920. Đorđe Jovanović o umetnosti i umetnicima svog doba „... Oni mnogo lutaju, a trebali bi već da nađu svoj put. Vidite, mnogi od njih misle da je umetnost, samo ono što je najnovije, poslednja moda, pa bio to ma kakav ekstrem. A u umetnosti, nema novog i starog; postoji samo dobro – umetnost, i rđavo- neumetnost. Pravci, škole i razni „...izmi“ to je sve sporedno...“. Koliko naša sredina podstiče stvaralački rad Đ.Jovanović je rekao: „Izgleda vrlo malo. Kulturni ljudi koji razumeju šta je umetnost, profesori, učitelji – ti nemaju novaca, a oni koji kod nas imaju novaca ti se više interesuju za automobile.“

Kao nova samo ima malu posvetu na prvom listu Izdavač:...............Građevinska knjiga Biblioteka:...........Velike knjige arhitekture, 2 Mesto izdanja:.....Beograd Godina izdanja:...2005 Format:...............13,5 x 235 cm Povez:.................tvrdi Broj strana:.........304, latinica, ilustrovano Težina:................480 g Dvadesetak projekata i samo sedam ostvarenja ne bi uveli Dirana u istoriju arhitekture da ga nisu uvele njegove ideje, knjige, crteži, jedna nova misao. Za sve one koji misle da arhitektura nije završila sa epohom Baroka, Diranova knjiga i sve što ona donosi, može pokazati da su u pravu. (Iz Predgovora knjige, Ranko Radović) Jean-Nicolas-Louis Durand (rođen 18. septembra 1760. u Parizu, 31. decembra 1834. u Thiaisu) bio je francuski arhitekta klasicistike, arhitektonski teoretičar i profesor arhitekture. Durand je rođen u Parizu u obućaru. Studirao je na arhitektonskoj arhitekturi Academie roiale i radio je kao crtač radova iz 1776. godine za revolucionarnog arhitekte Etienne-Louis Boullee. 1779. i 1780. godine, Durand je osvojio drugu nagradu na Prik de Rome, a zatim su usledile razne nagrade na arhitektonskim konkursima u godinama nakon Francuske revolucije, ali to nije rezultiralo nikakvom strukturnom implementacijom. Zahvaljujući svom takmičarskom uspehu, uspeo je da se preporuči za podučavanje. 1794. godine u početku je bio crtač u novoosnovanoj politehnici Ecole u ​​Parizu, gde je od 1795. dobio katedru za arhitekturu. Pomoću modularnog sistema zasnovanog na kvadratnoj mreži, Durand je razvio metodologiju egalitarnog dizajna za sve važne tipove građevina. Uvek je predstavljao svoje šeme konstrukcijskih tipova, koje je sažeo u svojevrsni katalog građevina, u pogledu tlocrta, nadmorske visine i preseka. Po Durandovoj mašti nova arhitektura koju je razvio trebalo je da bude izgrađena na istoj mreži za sve građevinske zadatke. Kao čisto racionalan sistem koji se oslobodio umetničkih ćudljivosti i arhitektonskog uređenja, ova arhitektura bi trebalo da važi za sve ljude u svakom trenutku. Durand je osnovni cilj arhitekture video u najvišem stepenu ekonomičnosti i praktičnosti i ponudio je pravo rešenje za svaki građevinski zadatak. Posebno su ga zanimale javne zgrade. Na primer, razvio je motiv rotunde kao centralni element za vrstu zgrade muzeja. [2] Pristup koji pronalazi direktnu strukturnu implementaciju, posebno u Schinkelovom Starom muzeju u Berlinu (1830). Durand je do 1830. godine obučavao inženjere u Ecole Politechnikue i podučavao ih svom tipološki uređenom, strogo geometrijskom dizajnu. Svojim učenjem Durand je postao jedan od najvažnijih teoretičara svog vremena. Već između 1802. i 1805. Durand je objavio svoju teoriju arhitektonskog tipa kao udžbenik pod naslovom „Precis des lecons d’architectures donnees a l’Ecole Politechnikue“ (pregled predavanja o arhitekturi, koja se održavaju u politehničkoj školi). Kroz prepisivanja i prevode, ova publikacija postala je jedan od najvažnijih arhitektonskih trakta vremena. [3] Durand je uspeo da stvori teoretsku osnovu za standardizovanu, modularnu arhitekturu koja je sastavljena iz serijski proizvedenih delova. Važan nastavak ovog novog pristupa je Kristalna palača izgrađena od modularnih montažnih delova za Svetsku izložbu u Londonu 1851. godine, Joseph Pakton. U Njemačkoj su klasični arhitekti poput Friedricha Veinbrennera, Karla Friedricha Schinkela, Gustava Vorherra i Lea von Klenze-a posebno pod utjecajem Durandove metodologije dizajna. Gustav Vorherr i njegov naslednik Leo von Klenze otputovali su u Pariz kako bi prisustvovali predavanjima u Ecole Politechnikue Durands. S njim je studirao i Clemens Venzeslaus Coudrai, koji bi se mogao nazvati i veimarskim klasicistom.

Odlično kao na slikama Ahmad Saffar Moqaddam PERSIAN LANGUAGE Persijsko - engleski udžbenici: Ahmad Saffar Moqaddam PERSIAN LANGUAGE; Book one, basic lessons, 2007. Udžbenički format. Ahmad Saffar Moqaddam RADNA SVESKA, knjiga prva, 2011. Udžbenički format. Persijski (فارسی [Fārsi] — farsi) je jedan od zapadnoiranskih jezika unutar indoiranske grane indoevropske jezičke familije, i službeni je jezik Irana, Avganistana (zvanično poznat kao dari od 1958),[7] i Tadžikistana (zvanično poznat kao tadžički od sovjetske ere).[8] Koristi se i u nekim drugim regijama koje su istorijski bile persijanska društva i koje se smatraju delom Velikog Irana. Ovaj jezik se piše persijskim alfabetom, koji je modifikovana varijanta arapskog alfabeta. Persijski jezik se klasifikuje kao nastavljanje srednjopersijskog, zvaničnog religioznog i književnog jezika Sasanidskog carstva, koji je nastavljanje staropersijskog, jezika Ahemenidskog carstva.[9][10][11] Njegova gramatika je slična sa mnogim savremenim evropskim jezicima.[12] Persijski je dobio svoje ime po prestonici Ahemenidskog carstva, Persisu (sadašnja pokrajina Fars), stoga se naziva i farsi.[13] Osoba koja govori persijski se može nazvati persofonom.[14] Procenjuje se da oko 110 milionna ljudi širom sveta govori persijski, pri čemu jezik ima zvanični status u Iranu, Avganistanu, i Tadžikistanu. Vekovima je persijski bio prestižni kulturni jezik u drugim regionima zapadne, centralne, i južne Azije u raznim carstvima baziranim u tim regionima.[15] Persijski je imao znatan (prevashodno leksikografski) uticaj na susedne jezike, a posebno na turkijske jezike u centralnoj Aziji, Kavkazu, i Anadoliji, susedne iranske jezike, kao i jermenski, gruzinski, i indoarijske jezike, posebno urdu (koji je u osnovi hindustanskog). On je isto tako u izvesnoj meri uticao na arapski, a posebno na bahranski arapski jezik,[16] ali je isto tako pozajmio znatan deo svog vokabulara iz njega nakon arapskog osvajanja Irana.[9][12][17][17][18][19][20][21] Sa dugom istorijom literature u obliku srednjopersijskog pre islama, persijski je bio prvi jezik u muslimanskom svetu da se probije kroz arapski monopol nad pisanjem, i pisanje poezije u persijskom je uspostavljeno kao dvorska tradicija u mnogim istočnim dvorovima.[15] Neki od poznatih radova persijske literature su Šahname Firdusija, radovi Rumija, Rubaj Omara Hajama, Panđ ganđ Nezami Gandžavija, Divan Muhameda Hafiza i dve mešavine proze i stihova Saadija - Đulistan i Bustan. Klasifikacija[uredi | uredi izvor] Persijski je jedan od zapadnoiranskih jezika unutar indoevropske familije. Drugi zapadnoiranski jezici su kurdski jezici, gilanski, mazenderanski, tališki, i beludžiski. Persijski se klasifikuje kao član jugozapadne grupe među zapadnoiranskim jezicima, zajedno sa ahomskim, kumzarskim, i lurijskim jezikom.[22] Ime[uredi | uredi izvor] Jezik se naziva farsi (فارسی) u Iranu i Avganistanu; parsi (پارسی) je staro ime koje je potisnuto, jer simbol za „p“ ne postoji u arapskom jeziku; tadžički (narečje centralne Azije) ili dari (ime jezika u Avganistanu). Ovo je spisak najznačajnijih narečja persijskog jezika: zapadnopersijski jezik (Iran) istočnopersijski jezik (Avganistan) tadžički jezik (Tadžikistan) hazaragi (Avganistan) ajmak (Avganistan) buharski (Uzbekistan) dehvari (Pakistan) darvazi (Avganistan) pahlavani (Avganistan) Osobine[uredi | uredi izvor] Iranski jezici, među kojima je persijski, pripadaju porodici indoevropskih jezika. Istorija iranskih jezika započinje još u sedmom veku pre nove ere. Persijski je najznačajniji u grupi iranskih jezika i jedini za koga je, na osnovu pismenih spomenika, dokazano da je postojao kao stari jezik srednjeg doba i savremeni jezik. Kao indoevropski jezik, persijski ima određenih sličnosti sa ostalim jezicima iz indoevropske porodice, a naročito sa slovenskim jezicima pogotovo na sintaksičkom planu. Takođe, postoje mnoge sličnosti iranskih jezika, pa i farsija, sa južnoslovenskim jezicima. Persijski jezik je u svom razvoju imao tri glavna perioda: staropersijski jezik (jezik Aveste i Darijevih natpisa), srednjopersijski jezik (pahlavi) i novopersijski jezik, ili samo persijski. On datira od momenta prihvatanja arapskog alfabeta oko 650. godine n. e., kada je, u vreme otpočinjanja islamskog uticaja, poprimio veliki broj arapskih reči, postajući izvanredno bogat jezik. Persijski jezik je pretrpeo tako male promene u toku celog poslednjeg milenijuma, da obrazovan Iranac može čitati rukopise sačinjene vekovima unazad bez posebnih teškoća. Kada se govori o rečima orijentalnog podrekla najčešće misli na turcizme. U rečniku stranih riječi dr. B. Klaića uz ovaj pojam stoji sledeće objašnjenje: „Turcizam: reč ili izraz turskog porekla“. Međutim, treba dodati da su turcizmi zajednički naziv za sve reči orijentalnog, dakle turskog, persijskog i arapskog porekla, koje su putem turskog jezika počele prodirati u slavenske jezike. Sistematsko širenje turcizama započelo je dolaskom Osmanskih Turaka na Balkan i trajalo je tokom više stoljeća. Na taj su se način i mnoge reči izvorno persijskog porekla ukorenile kao turcizmi. Pismo[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Persijsko pismo Drevno persijsko pismo se naziva pahlevi i blisko je jermenskom pismu. Veći deo modernog persijskog jezika zapisuje se modifikovanim oblikom arapskog pisma. Latinica se koristi kao pomoćno sredstvo u transkripciji i informatičkim tehnologijama. Tadžički jezik, koji predstavlja narečje persijskog sa izvesnim ruskim uticajima, piše se ćirilicom. Abeceda persijskog jezika ima 32 znaka i još 3 posebna znaka koja to zapravno i nisu, nego su različiti pravopisni oblici za slova, i u slučaju lām alefa, ligatura. Gramatika[uredi | uredi izvor] Morfologija[uredi | uredi izvor] Sufiksi preovlađuju persijskom morfologijom, a broj prefiksa je mali. Glagoli mogu izražavati vreme i vid i kongruiraju sa subjektom u licu i broju. U persijskom jeziku nema rodova pa zamenice nisu označene rodovima. Sintaksa[uredi | uredi izvor] Uobičajene izjavne rečenice imaju oblik `(S)(PO)(O)G“. Ovo znači da rečenice uključuju mogući subjekat, prilošku odredbu i objekat ispred obaveznog glagola. Ako je objekat specifičan onda je praćen rečju „rā” (rā) i ide ispred priloške odredbe: `(S)(O+rā)(PO)G“. Glagoli[uredi | uredi izvor] -ati, -anti, pehlevijski glagolski koreni biti, pers. budan – konjugacija: književni govorni sam, jesam pers. hastam hasam si, jesi pers. hasti hasi je pers. hast ili ast -e smo, jesmo pers. hastim hasim ste, jeste pers. hastid hasid su, jesu pers. hastand hasand dati, pers. dadan, prezentska osnova: deh < srednjopers. prezentska osnova dad < staropers. prezentska osnova data-, imenica: dade derati, pers. daridan, prezentska osnova: dar čamiti, pers. čamidan, prezentska osnova: čam goriti, pers. goridan ili gor gereftan, prezentska osnova: gor, imenica gorre hteti, pers. hāstan – konjgacija: hoć(u) pers. xāh(am) hoć(eš) pers. xāh(i) hoć(e) pers. xāh(ad) hoć(emo) pers. xāh(im) hoć(ete) pers. xāh(id) hoć(e) pers. xāh(and) kušati, pokušati, pers. kušidan, prezentska osnova: kuš lajati, staropers. lāidan, prezentska osnova: lāj lizati, pers. lisidan, prezentska osnova: lis napisati, pisati, pers. neveštan ili nebeštan, prezentska osnova: nevis < pehlevijski pers. ni-pis < staropers. ni-piš prefiks: ni + koren: pais njušiti, novopers. njušidan, prezentska osnova: njuš < pers. prezentska osnova: niyōš- < pehlevijski staropers. prezentska osnova: niγōš < staropers. prezentska osnova: nigauš peći, staropers. pazidan, prezentska osnova: paz, < pehlevijski pers. glagolski koren pačati- pohovati, pers. pohtan (pazidan), prezentska osnova: paz, < pehlevijski pers. glagolski koren pačati- živeti, pers. zistan, prezentska osnova: zi < srednjopers. Ziwistan prezentska osnova: ziw < staropers. Žiwistan, prezentska osnova: živ Imenice[uredi | uredi izvor] adrija, pers. daryā: more, srednjopers. drayab < staropers. drayah Bog, staropers. bağ < sanskrit bağ ban, avestijski pāna < pers. bān: sufiks koji znači čuvar brat, pers. baradar < srednjopers. brad(ar) < staropers. bratar jesen, pers. hazān kolač, pers. koluče (vrsta kolača) kuća, pers. kuče (kujče): malo naselje, staropers. kuša, kušan govedar, pers. gāvdār (gāv: govedo, krava + dār: prezentska osnova od infinitiva daštan имати, држати) mater, pers. i srednjopers. mādar < staropers. matar miš, pers. muš mozak, pers. magz < srednjopersijski mazg < staropersijski mazga- nov, pers. nov < srednjopers. nōg < staropers. nava- obrva, pers. abru (u množini: abrovān) pazuh, pers. bazu (nadlaktica) poljubac, pers. bus, buse stan, pers. –stān (sufiks za mesto): obitavalište, mesto, npr. Armanestān: zemlja Armena (Jermenija), Ozbakestān: zemlja Uzbeka (Uzbekistan) uši, pers. guš < srednjopers. goš < staropers. Guša vetar, pers. bād < srednjopers. vāt < staropers. vāta žena, pers. i srednjopers. zan < staropers. žan zima, pers. zemestān: zem + sufiks za mesto, lokaciju stān < sanskrit hima: sneg, hladnoća (himalaji: stan snega, tamo gde sneg obitava) Brojevi[uredi | uredi izvor] dvesta, pers. dvist, devist jedan, pers. (jek)dāne (književni), jedāne ili jedune (govorni) : jedan, komad nečega srpski persijski sanskrt avestijski jedan jek eka aeva dva do dva dva tri se tri thri četiri čahar čatvar čathwar pet panđ panča panča šest šeš šaš xšvaš sedam haft sapta hapta osam hašt ašta ašta devet noh nava nava deset dah dasa dasa Predlozi[uredi | uredi izvor] iz (od), pers. az do, pers. tā Pridevi[uredi | uredi izvor] tanak, pers. tang više, pers. biš znan, pers. šenās < avestijski žnatar baština, pers. bāstān Sufiksi[uredi | uredi izvor] -ar, pers. kar ili gar: sufiks za zanimanje, kao u imenicama govedar, limar, itd. ili u persijskom gāvdār, lahimkār ili lahimgar itd. Upitne zamenice[uredi | uredi izvor] šta, pers. če ili či, npr. šta je? pers. (govorni) či-je? ko, pers. ki, npr. ko je? pers. (govorni) ki-je? Upitni prilog[uredi | uredi izvor] kuda, pers. kođā (kodja) Mesni prilozi[uredi | uredi izvor] onde, pers. ānđā (onđā) ili āndjā (ondjā) ovde, staropers. avadā

Lepo očuvano 1966. Autor/in: Hans Kayser Titel: Die Ägyptischen Altertümer im Roemer-Pelizaeus-Museum in Hildesheim Zustand: leichte Gebrauchsspuren Verlag: Cramm de Gruyter & Co. Hamburg Format: 22 x 19 x 2 cm Umetnost starog Egipta se odnosi na arhitektonske građevine, slike, vajarska i dela primenjenih umetnosti starog Egipta, počev od praistorije pa sve do rimskog osvajanja Egipta 30. godine p. n. e. Istorija Egipta je najduža od svih starih civilizacija koje su se razvijale na Sredozemlju i prostire se u vremenu od oko 3000. godine p. n. e. pa sve do 4. veka n. e. U ovoj zemlji koja se razvijala na obalama reke Nil i koja je bila zatvorena za spoljašnje kulturne uticaje, razvio se jedan umetnički stil koji je jedva doživeo promjene u svojoj trihiljadugodišnjoj istoriji.[1] Sve umetničke manifestacije starog Egipta bile su podređene državi, religiji i faraonu koji je smatran bogom na Zemlji. Od samih početaka verovanje u zagrobni život je diktiralo normu po kojoj se pokojnik sahranjivao zajedno sa svojim bogatstvom, kako bi se osigurao njegov put do večnosti. Regularnost prirodnih ciklusa, bujanje i izlevanje reke Nil, promene godišnjih doba i smenjivanje dana i noći smatrani su poklonima bogova stanovnicima Egipta. Egipatska misao, moral i kultura, bile su u uskoj vezi sa dubokim poštovanjem za red i ravnotežu. Umetnost je stvarana sa idejom da bude korisna i nije se govorilo o lepoti umetničkih dela nego o njihovoj efikasnosti. Promene i novost nikada nisu smatrane kao nešto važno samo za sebe, tako da su stil i konvencionalizmi predstavljanja uspostavljeni u prvom momentu, praktično bez promena ostali da važe skoro 3000 godina. Iz našeg savremenog ugla egipatski umetnički jezik može izgledati statično i rigidno, međutim njegova suštinska namena nije bila stvaranje jedne stvarne slike stvari, onako kako su one javljale, nego jedna sinteza za večnost suštine osobe, životinje ili drugih predmeta koji se mogu sresti u egipatskoj umetnosti.[1] Arhajski ili predinastički period[uredi | uredi izvor] Prvi praistorijski naseljenici su se naselili na terasama formiranim od sedimenata koje je reka Nil depozitovala na obale kroz svoj tok. Oruđa i alati koje su ostavili za sobom, pokazuju postepenu evoluciju od društva polunomadskih lovaca i sakupljača do društva koje se bazira na poljoprivredi. Predinastički ili arhajski period približno obuhvata vreme od 3200 do 2755. godine p. n. e. Pronađena su organizovana naselja iz ovog perioda kao i različita oruđa i predmeti, posebno oni povezani sa sahranjivanjem. Ti predmeti su stavljani u grobove zajedno sa pokojnikom kako bi njegov duh mogao da ih koristi u drugom životu. Zahvaljujući tome, sačuvan je veliki broj ličnih i keramičkih predmeta kao i drugih oruđa i oružja. Keramika je dekorisana slikama na kojima je prikazivan život i običaji epohe. Među čestim motivima sreću se slike ptica i životinja karakteristične za zone bliske reci Nil. Krajem predinastičkog perioda čest motiv je vrlo detaljan prikaz brodića i veslara na reci Nil. Bakar, u malim količinama, korišćen je za izradu ogrlica i nekih alata, međutim veći deo delova je od kamena. U ovo vreme su rađene male figure od slonovače, kosti i takođe u glini. Staro kraljevstvo[uredi | uredi izvor] Narmerova paleta (Egipatski muzej u Kairu) Staro egipatsko carstvo dominiraju faraoni iz III do VI dinastije, a obuhvata period od pet vekova između 2755. i 2255. godine p. n. e. Negde oko 3000. godine, Egipat se ujedino pod vođstvom moćnih lidera sa juga zemlje, međutim ideja jednog podeljenog Egipta na Gornji na jugu i Donji na severu, održala se još neko vreme. U ovom periodu dominiraju I i II dinastija a ističe se car Narmer (neki istoričari ga identifikuju sa carem Menesom), začetnik ujedinjenja i osnivač prve dinastije. Na Narmerovoj paleti isklesanoj u kamenu (oko 3100. godine p. n. e., Arheološki muzej u Kairu), predstavljen je sam faraon kako nosi krunu sa juga i potčinjava narod sa severa svojoj volji, sa isprepletenim vratovima lavova kao metaforom ujedinjenja Egipta pod vlast jednog faraona. Arhitektura[uredi | uredi izvor] Osnova piramide Amenehmeta I Piramide u Gizi U vreme prvih dinastija sagrađeni su važni zagrobni kompleksi za faraone u Abidu i Sakari koji su imitacija palata i hramova (grobnica je bila jedna sinteza hrama i privatne palate). Velike količine keramike, radova u kamenu, rezbarenih u slonovači ili kosti, potvrđuju visok stepen razvoja u ovoj epohi. Hijeroglifi (pismo pomoću crteža), tj. način na koji je pisan egipatski jezik, u to vreme se nalaze u prvom stadijumu evolucije a već pokazuju svoj karakter nečega živog, kao i ostatak dekoracije. U III dinastiji glavni grad postaje Menfis i faraoni počinju sa izgradnjom piramida, koje zamenjuju mastabe kao kraljevske grobnice. Arhitekta, naučnik i mislilac Imotep konstruiše kompleks u Sakari za faraona Džosera (oko 2737—2717. p. n. e.). Reč je o jednom nekropolju kog čini jedna stepenasta piramida od kamena, i grupa hramova, oltara i prostora koji ih povezuju u jednu celinu. Veliku stepenastu piramidu, gde se nalaze posmrtni ostaci faraona, sačinjava više mastaba postavljenih jedna na drugu i predstavlja najstariji primerak monumentalne arhitekture koji je sačuvan do danas. Takođe ilustruje jednu od faza razvoja ka piramidi kao arhitektonskom tipu. Arhitektura Starog kraljevstva se može smatrati monumentalnom pošto su lokalni krečnjak i granit korišćeni za izgradnju građevina i grobnica velikih dimenzija. Razvijena je izvanredna arhitektonska tehnika i upotrebljavani kolosalni kameni blokovi koji se savršeno uklapaju jedan sa drugim bez upotrebe maltera, a način na koji su podizani do njihove destinacije nam je nepoznat. Kupula kao arhitektonski elemenat je poznata ali se ne koristi u kamenoj arhitekturi. Od velikog broja sagrađenih hramova u ovom periodu sačuvano je samo nekoliko primera. Monumentalni kompleks u Gizi, gde su sahranjeni faraoni IV dinastije, pokazuje veštinu i sposobnost egipatskih arhitekti u izgradnji spomenika koji je još u antičko doba smatran jednim od Sedam svetskih čuda i pokazuje raskoš egipatske civilizacije. Snefru je počeo izgradnju prve piramide bez stepenica. Keops je bio njegov naslednik i izgradio je Veliku piramidu koja dostiže 146 metara visine, a čini je oko 2,3 miliona kamenih blokova prosečne težine oko 2,5 tone. Keopsov sin Kefren je izgradio jednu manju, a Mikerin je autor treće velike piramide ovog kompleksa.[1] Zadatak piramida je bio da zaštite i očuvaju tela faraona za večnost. Svaka piramida je deo kompleksa koji se sastojao od hrama u dolini, prilaza, komunikacionih prolaza i drugih prostora, među kojima je i prostor rezervisan sa religijske rituale pre sahrane. Oko tri piramide u Gizi (Keopsove, Kefrenove i Mikerinove), stvoren je nekropolj (grad mrtvih) koji čine mnogobrojne mastabe.[1] Ravnog krova i iskošenih zidova nazvane su mastabama pošto podsećaju na egipatske kuće od opeke (mešavina gline, peska i trske), u obliku zarubljene piramide. Mastabe su bile grobnice u kojima su sahranjivani članovi porodice faraona, plemstvo i državni službenici visokog ranga. Spoljašnji izgled mastabe podseća na odsečenu piramidu pravougaonog oblika, a u unutrašnjosti se nalazila mala soba zvana sirdab, gde je čuvana statua pokojnika, smatrana živim bićem, kao i lažna vrata koja su simbolički povezivala svet živih sa svetom mrtvih. Ispred njih su ostavljani darovi pokojniku i takođe se vršio pogrebni obred. Pod zemljom se nalazila komora grobnice, kojoj se pristupalo kroz jedan hodnik koji bi se zapečatio nakon deponovanja tela pokojnika. Suprotno relativnoj obilatosti sačuvanih ostataka monumentalnih grobnica, jedva da se sreću primerci kuća i civilne arhitekture egipatskih gradova iz vremena Starog kraljevstva; može se pretpostaviti njihov planski raspored, kao što je slučaj sa nekropoljem, ali upotreba adobe (opeke od mešavine gline i slame i pečene na suncu) za izgradnju kuća i palata, onemogućila je da se te građevine očuvaju do našeg vremena. Stoga, hramovi i grobnice konstruisani u kamenu i sa jasnom idejom da odole vremenu, budu večni, nude najveći deo i skoro jedinu informaciju o običajima i načinu života starih Egipćana. Vajarstvo[uredi | uredi izvor] Statua faraona Kefrena u Arheološkom muzeju u Kairu Počev od prvih figura u glini, kosti i slonovači iz predinastičkog perioda, egipatsko vajarstvo se razvilo velikom brzinom. U epohi Džosera (2737—2717. p. n. e.), radile su se velike statue faraona i vladara nad kojima je trebalo da stoje duhovi koji će ovekovečiti sećanje na pokojnika. Hijeratičnost, krutost, kubne forme i frontalnost su suštinske karakteristike egipatskog vajarstva.[1] Prvo bi se klesao jedan kameni blok pravougaonog oblika, nakon čega bi se pravio crtež figure koja je predmet predstavljanja, na frontalnoj i obe lateralne strane kamena. Kao posledica ovakvog pristupa, konačna statua je bila predviđena da bude posmatrana sa frontalne strane (zakon frontalnosti). Pošto je cilj bio da se stvori jedna slika za večnost suštine i duha portretirane osobe, nije bilo potrebe oblikovati figuru sa svih strana već je bilo dovoljna jedna frontalna kompozicija iste. Egipatski umetnik nije tražio predstavljanje pokreta. Od prvih vremena dinastičkog perioda postojalo je odlično znanje ljudske anatomije, ali joj se davala jedna idealizovana forma. Sedeća statua faraona Kefrena (oko 2530. godine p. n. e., Arheološki muzej u Kairu), koji je pokrenuo izgradnju druge najveće piramide u nekropolju u Gizi, sadrži u sebi sve karakteristike koje su činile egipatsko vajarstvo. Faraon je ovde predstavljen kako sedi na jednom tronu koji je dekorisan grbom ujedinjenih zemalja, sa rukama na kolenima, uspravne i ukočene glave, sa očima koje gledaju u beskonačnost. Soko koji predstavlja boga Horusa nalazi se iza Kefrenove glave, simbolišući da je on, faraon, živi Horus. Ova statua, isklesana u dioritu, u celini predstavlja veliko jedinstvo i ravnotežu kompozicije i takođe dočarava jednu snažnu sliku božanskog veličanstva. Istorija i glavne karakteristike[uredi | uredi izvor] Egipat reč je grčkog porekla. Reljefno, karakteristična je podeljenost, a spoj je bio preko Suecke prevlake, kao i reke Nil. Stanovništvo je hamitskog porekla. U 4. milenijumu beleži se dolazak stanovništva semitskog porekla. Hamiti su imali totemizam a Semiti su verovali u božanstva u ljudskom obliku. Razvojne faze u umetnosti se uglavnom podudaraju sa razvojem istorije i političke istorije Egipćana. Poznata je Manehtova podela na 30 dinastija. U III milenijumu faraon Naramer ujedinio je Egipat- mitski Menes smatra se za ujedinitelja Egipta-Gornjeg i Donjeg Egipta. Sa razvitkom zemljoradnje i stočarstva, tj pripitomljavanjem biljaka i životinja čovek odnosi pobedu nad prirodom. Međutim u dolinama velikih reka, „neolitska revolucija“ je doživela veliki uspeh i dozvolila je lokalnom stanovništvu da se umnoži više nego što je dozvoljavala postojeća količina hrane. Rešenje je međuplemenski rat ili ujedinjavanje u veća i naprednija društva – nastaju prva utvrđenja, prve civilizacije. Pronalaskom pisma počinje istorija. Stari Egipat nastaje u dolini reke Nil. Bila je razvijena zemljoradnja. Robovlasničko društvo sa faraonom na čelu (sin boga Ra, predstavljao božanstvo, glavnu karakteristiku egipatske civilizacije i određivao razvoj egipatske umetnosti). Pod Narmerom (Menes), koji je bio vladar Gornjeg Egipta, ujedinjuje se Gornji i Donji Egipat i nastaje Staro kraljevstvo. Egipatska umetnost je bila kultnog karaktera. Vezana je za hramove i grobnice i njihovu unutrašnjost - nije namenjna prostorima čovekovog življenja. Umetnička dela su potpuno izolovana od masa - ulazi u grobnice su pažljivo skrivani. Nema prave narodne umetnosti. Ona je vezana za provincije i napreduje sporo, naporno prateći opšti razvoj. Narmerova paleta predstavlja možda prvo umetničko delo u istoriji, u smislu da nije nastalo u magijske svrhe, već da govori o konkretnom događaju i konkretnoj osobi. Sa prednje strane palete je prikazan kralj Narmer kako ubija neprijatelja (verovatno kralja Donjeg Egipta) pod pokroviteljstvom boga sunca Horusa, predstavljenog u vidu sokola. Sa druge strane su dve životinje isprepletenih dugih vratova, koje verovatno predstavljaju ujedinjenje Gornjeg i Donjeg Egipta. Narmerova paleta nema narativnu ambiciju, već jezikom vizuelnih simbola slavi značajan događaj Egipatska kultura je vezana za Nil. Čovek je tu postojao još od paleolita u toku 4300. p. n. e. - duga podela ili 2000. p. n. e. kratka podela- jedna i druga podela se navode da bi se uočila relativnost ovih podataka. Računa se da je Menes ujedinio Egipat. Tada počinje epoha koja traje 2200 g. epoha Starog kraljevstva a zatim Srednje kraljevstvo i Novo kraljevstvo. U međuvremenu se događala i jedna velika najezda severnih naroda iz centralne Azije. Faraon je vrhovni sveštenik. Ujedinjenje je bilo neophodno jer je Nil plavio periodično svake godine u skoro isti dan. Promene boje; zelena znači raste, crvena, plavi- mogu se dve žetve izvući u toku jedne godine iz ovoga plodnog tla. Nil nadođe jer u Etiopiji i Somaliji padnu kiše, alge- zeleno, zemlja- crveno- Zeleni Nil i Crveni Nil. Religija proizilazi iz robovlasništva uspostavljanog 4000. p. n. e. godine. Čovek je želeo da kroz večnost ostane na zemlji, otuda misao o večitom životu faraona kao faraona a roba kao roba, bez promena. Javlja se grobna arhitektura.”Ka”jeste dvojnik od kamena za povratak duše koja se sada ima kamo vratiti. Odaje se dekorišu scenama koje bi ukazivale na momente iz života faraona. Staro kraljevstvo (3000. – 2105. p. n. e.), kraj carstva zbacivanjem VI dinastije Srednje kraljevstvo (2050. – 1778. p. n. e.), XI – XII dinastija Novo kraljevstvo (1500. – 1166. ili 1570. - |1085. p. n. e.) XVIII – XX dinastija Egipćani su verovali u kult mrtvih, to ih je povezivalo sa neolitskom prošlošću, ali mračni strah od duhova mrtvih nije postojao, izbrisana je granica između života i smrti. Egipćanin je opremao svoju grobnicu kao neku vrstu replike u senci svoje svakodnevne okoline, da bi njegov duh, njegov Ka mogao da uživa u njoj i gledao je da za svoj Ka obezbedi mumificirano telo ili statuu. Egipćani su sebi gradili grobnice (mastabe, piramide), domaćinstvo za njihov Ka. One su bile građene da večno traju i naše poznavanje egipatske civilizacije počiva samo na grobnicama i njihovom sadržaju. Religija diktira monumentalnost, uniformnost, frontalnost i ukočenost u umetnosti, međutim egipatska umetnost se koleba između konzervatizma i novatorstva, ali nikad nije statična. Osim arhitektonskih ostvarenja egipatsku umetnost čine: portretne statue biste slike reljefi Egipatska Arhitektura[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Egipatska arhitektura Egipatska arhitektura je glavni elemenat egipatske civilizacije, koja se smatra jednom od najznačajnih civilizacija starog veka, imajući u vidu vreme u kome je postojala, dostignuća i trajanje od 3.000 godina. Egipatska civilizacija je razvila specifično državno uređenje, religiju, arhitekturu, pismo i umetnost. Hram u Luksoru Hram u Luksoru Peristel dvorana u Medinet Habuu Peristel dvorana u Medinet Habuu Hram u Karnaku Hram u Karnaku Hram u Esni Hram u Esni Hram kraljice Hatšepsut Hram kraljice Hatšepsut Hram Isis Hram Isis Hram Nefertiri Hram Nefertiri Hram u Fili Hram u Fili Portretna skulptura[uredi | uredi izvor] Radi se za slučaj da mumija propadne. Svojstva: smiren stav i kod sedeće i kod stojeće figure. Ponekad izbačena noga, ona ne pokazuje kretanje, već povećava statičnost. Uzdržanost, ukočenost – reprezentativnost, monumentalnost. Naglašena je osa simetrije. Vajalo se pomoću projekcija pa su figure «sapete» i predstavljene su čeono. Zadnja strana skulpture je vezana za zid – pozađe, te figure nikad nisu slobodne. Verovatno su sve egipatske statue bile bojene, ali je boja na većini tokom vekova nestala. Očuvana je na dvojnoj statui princa Rahotepa i njegove žene, koja pokazuje koliko je boja davala utisak životnosti. Utisak je pojačan kvarcom koji se stavljao na mesto očiju. Reljef i slikarstvo[uredi | uredi izvor] Imaju iste pobude kao i skulptura – motivi vezani za život, ilustruju život umrlog. Sagledava se i put umrlog ka «onom svetu». Reljef je plitak i bliži slikarstvu nego vajarstvu. Postoje dve vrste: niski bareljef (blago ispupčeni oblici) upušten reljef (urezan) Reljef je blizak gravuri, nema svetlosti i senke, (plitak je), često je bojen istim bojama kao u slikarstvu. Muška tela su tamnija od ženskih. Bojenje je kontinuirano i uniformno, bez nijansi. U slikarstvu nema treće dimenzije. Egipatskim umetnicima nije bio cilj da stvore iluziju stvarnosti, već da što jasnije prenesu poruku. Ne postoji jedninstvo prostora i vremena, tako da se isti lik može pojaviti na više mesta. U egipatskoj umetnosti važi zakon frontaliteta, ortogonalno predstavljanje i uglovi se menjaju za 90 ili 180 stepeni. Oblici se vide pod pravim uglom. Ne poznaju perspektivu. Glava je prikazana u profilu, oko je frontalno, noge su u profilu, stopala su razmaknuta i oba viđena sa strane palca. Posrednim putem su dočaravali dubinu prostora. Poznavali su samo upravan način predstavljanja. Postoji princip superponiranja za dubinu prostora - ličnosti nacrtane najniže su najbliže, a svaki viši red je dalji. Koriste izokefalij – glave ličnosti istog ranga su u istoj veličini (hijerarhijsko dimenzionisanje), robovi su najmanji, a vladari najveći. Takav aksijalni metod, koji omogućava najširi pogled na telo, teži da pruži što jasniji i jednostavniji utisak. To je izraz odrećenog odnosa prema posmatraču - obraća mu se direktno i zahteva poštovanje. Reference[uredi | uredi izvor] ^ Vrati se na: a b v g d Janson 1975, str. 33–49 Literatura[uredi | uredi izvor] Aldred, Cyril, Development of Ancient Egyptian Art from 3200–1315 B. C., Tiranti, London, 1952 Aldred, Cyril, Middle Kingdom Art in Ancient Egypt, 2300–1590 B. C., Tiranti, London, 1950 Aldred, Cyril, New Kingdom Art in Ancient Egypt During the Eighteenth Dynasty, 1570–1320 B. C. 2. popr. i proš. izd., Tiranti, London, 1961 Aldred, Cyril, Old Kingdom Art in Ancient Egypt, Tiranti , London, 1949 Badawy, Alexander, A History of Egyptian Architecture, sv, I, Sh. Studio Misr, Giza, 1954; sv. II, University of California Press, 1966 Davies, Nina M., and Gardiner, Alan H., Ancient Egyptian Paintings, University of Chicago Press, 1936 Fakhry, Ahmed, The Pyramids, University of Chicago Press, 1952 Frankfort, Henri, ured., The Mural Painting of El`–Amarnek, Egyptian Exploration Society, London, 1929 Groenewegen-Frankfort, H. A., Arrest and Movement: An Essay on Space and Time in the Representational Art of the Ancient near East, University of Chicago Press, 1951 Hayes, William C., The Scepter of Egypt, u 2. sv., Harvard University Press, 1953-59 –Volumen 1 on Met Museum Lange, Kurt, and Hirmer, Max, Egypt, Phaidon, London, 1956 Michalowski, Kazimierz, Art and Ancient Egypt, Abrams, New York, 1969 Forter, B., And Moss, R., Topographical Bibliography of Ancient Egyptian Hieroglyphic Texts, Reliefs, and Paintings, u 7. sv., Oxford University Press, New York, 1927–52 Smith, William Stevenson, The Art and Architecture of Ancient Egypt, Pelican History of Art, Penguin Books, Baltimore, 1958 Janson, H. W. (1975). Istorija umetnosti – Pregled razvoja likovnih umetnosti od praistorije do danas (Umetnost). Beograd, Jugoslavija: Prosveta. Woldering, Irmgard, The Art of Egypt, Crown, New York 1967 Istorija umetnosti H.W. JANSON, Beograd 1982. Opšta istorija umetnosti ĐINA PIKSEL, Beograd 1974. Kako prepoznati umetnost, Ljubljana 1980. Istorija slikarstva Fernand Hazar, Beograd 1973.

Ракија: укус историје, вештина прављења, уметност испијања Аутори: Илија Маловић, Зоран Радоман, Владимир Дуловић Наслов: Ракија: укус историје, вештина прављења, уметност испијања Издавач: Mladinska knjiga Страна: 383 повез: тврди Писмо: ћирилица Формат: 21 x 29 cm Година издања: 2022 NOVO prosireno izdanje iz 2022. godine ( prvo izdanje iz 2017. godine rasprodato ). NOVA knjiga!!! U CELOFANU, slike koje sam postavio su preuzete sa interneta. Znaci slike prikazuju knjigu koju cete dobiti, ali ce vam stici u celofanu, potpuno nekoriscena! Садржај УВОД, 13 РАКИЈА КРОЗ ИСТОРИЈУ, 17 ОД АЛКОХОЛА ДО РАКИЈЕ, 19 Алхемија запаљиве воде, или: почеци дестилације алкохола, 20 Алкохол осваја свет (али се још увек не пије!), 22 Од лека до ужитка и добитка, 24 ВАТРЕНА ВОДА СТИЖЕ МЕЂУ СРБЕ, 27 Рођење и крштење ракије, 28 Од турског воћњака до српског казана, 30 БУРНО ПИЋЕ ЗА БУРНА ВРЕМЕНА (XVIII ВЕК), 33 РАКИЈА У СВОЈОЈ ДРЖАВИ (1804-1878), 39 ДОБА РАКИЈЕ (1878-1914), 45 РАКИЈА НА МУКАМА (1918-1945), 53 У МАШИНИ СОЦИЈАЛИЗМА, 59 ТЕХНОЛОГИЈА, 67 ШТА ЈЕ ТО РАКИЈА, 69 Квалитет ракије, 70 Ракија као симбол пркоса, 71 НАЧИНИ ДЕСТИЛАЦИЈЕ РАКИЈЕ, 73 Печење ракије на стари начин, 74 Како се ракија пече данас, 86 Фракциона дестилациј а, 86 Једноставни апарати за прекидну дестилацију, 89 Делови апарата за дестилацију (казана), 90 Мерни инструменти, 92 Апарати за сложену једнократну дестилацију, 94 Дефлегмација и рекгификација, 96 ОДЛЕЖАВАЊЕ РАКИЈЕ И ПОПРАВЉАЊЕ ЊЕНОГ КВАЛИТЕТА, 99 Најчешће мане ракија и њихово поправл»ање, 101 САЗРЕВАЊЕ (СТАРЕЊЕ) РАКИЈЕ, 105 Арома алкохолних пића, 107 Врсте дрвета у коме стари ракија, 108 Винска бурад и ракија, 116 Убрзано старење ракије, 117 ВРСТЕ РАКИЈА, 119 ШЉИВА И ШЉИВОВИЦА, 121 Шлљива у обичајима и традицији, 127 Аутохтоне и ракијске сорте шлљива, 128 Припрема и печење ракије од шлљиве, 140 Са којом се храном слаже шљивовица, 142 ШТА СВЕ МОЖЕМО ДА ОСЕТИМО У ЧАШИ ШЉИВОВИЦЕ, 145 Како се пије ракија, 146 Фазе дегустације, 150 МОЋ УКУСА, 153 Точак укуса код ракије шљивовице, 154 ЈАБУКА И ЈАБУКОВАЧА, 161 Старе и аутохтоне сорте јабука, 164 Новије сорте јабука, 166 Како се пече јабуковача, 171 Како се производи Његово величанство калвадос, 172 Како се производи амерички епл-џек, 172 Како се пије јабуковача, 174 КРУШКА И КРУШКОВАЧА, 177 Старе и аутохтоне сорте крушака, 180 Модерне сорте крушака, 182 Како се пече крушковача, 184 Како се пиј е крушковача, 187 ДУЊА И ДУЊЕВАЧА, 189 Сорте дуња, 191 Како се пече дуњевача, 192 Како се пиј е дуњевача, 193 КАЈСИЈА И КАЈСИЈЕВАЧА, 195 Сорте кајсија, 197 Како се пече кајсијевача, 200 Како се пије кајсијевача, 202 БРЕСКВА И БРЕСКОВАЧА, 205 Сорте бресака, 206 Како се пече бресковача, 208 Како се пије бресковача, 208 ГРОЖЂЕ И РАКИЈЕ ОД ГРОЖЂА, 211 Сорте грожђа за ракију, 214 Како се пече лозова ракија, 218 Берба грожђа, 218 Муљање грожђа, 218 Укомљавање, 218 Како се пече комовица, 220 Како се користи комовица, 220 Како се пије лозова ракија, 222 ВИЊАК, 225 Како је све почело, 226 Производња вињака, 229 Како се пије вињак, 230 ВИШЊЕВАЧА И ТРЕШЊЕВАЧА, 235 Сорте вишања, 236 Сорте трешања, 237 Како се производе, 238 Ликери од вишања и трешања, 240 Како се пију, 242 МАЛИНА И МАЛИНОВАЧА, 245 Сорте малине, 246 Како се пече малиновача, 248 Како се пије малиновача, 248 МЕД И МЕДОВАЧА, 251 Медовача, медовина или медица?, 252 Како се производи права медовача, 254 Како се пије медовача, 254 СРПСКА КЛЕКОВАЧА, 257 Српска верзија џина или нешто више, 259 Историјат клековаче у Србији, 260 Ужичке клековаче, 262 Бајинобаштанска клековача, 263 Клековача са планине Таре, 263 Како се добија српска клековача, 263 Како се пије клековача, 266 ТРАВАРИЦА, 269 Лечење уз помоћ ракије, 270 Кад је ракија делотворнија од чајева, 272 Како се праве траварице, 273 Врсте траварица, 274 НЕСТАЛЕ И РЕТКЕ ВРСТЕ РАКИЈА, 281 Нестале ракије, 282 Ретке ракије, 288 КУВАНА РАКИЈА И КОКТЕЛИ С РАКИЈОМ, 293 Коктели, 295 Све је у рецептури, 296 Рецепти за ракијске коктеле, 297 ДЕСТИЛЕРИЈЕ, 309 РАКИЈСКИ КОМБИНАТИ, 311 Навип, 312 Прокупац, 316 Рубин, 317 Таково, 319 МАНАСТИРСКЕ ДЕСТИЛЕРИЈЕ, 321 Манастир Буково, 322 Манастир Ковиљ, 322 Манастир Лелић, 323 ПРИВАТНЕ ДЕСТИЛЕРИЈЕ, 325 ББ Клековача д.о.о., 326 Бојковчанка, 327 Р. Б. Глобал, 328 Дестилерија Зарић, 329 Promont Group d.о.о., 330 Флорес, 331 МАЛИ РАКИЈСКИ ПОДРУМИ, 333 Аламбик Арт д.о.о., 334 Алексић Први д.о.о., 335 Виница Антић, 336 Атлић, СЗР Радовача, 336 033 Бенишек-Веселиновић, 337 Дестилерија Богдановић, 338 СЗТР Бонитас, 338 Мали подрум Гајић, 338 Гегула, 339 Дибонис, 340 СЗР Златна долина, 340 Урбана дестилерија, 342 Ракија Јараковић, 343 ПодрумЈеша, 343 Подрум Лукић, 344 Подрум Марић, 345 Вељко и синови, Подрум Миловановић-Шкорић, 345 Минићева кућа ракије, 346 Подрум Новићевић, 346 Газдинство Павле Паунић, 347 ЗР Воћне ракије Плазинић, 348 Винарија Познанић, 348 Подрум „ПП”, 349 Примагд.о.о., 349 БГ Рабел д.о.о., 350 Дестилерија Српско звоно, 350 Подрум Стојана Тасића, 351 Тим д.о.о., 352 Тим, 352 Браћа Томашевић д.о.о., 353 Токд. д.о.о., 353 Дестилерија Хуберт 1924, 354 Пољопривредно газдинство Читаковић, 355 ПОСЕБАН ДОДАТАК, 357 РАКИЈСКИ ФЕСТИВАЛИ, 359 Ракијада у Прањанима, 360 Фестивал српске ракије, 360 Парастос дуду, 362 Шљивовачки сајам домаће ракије, 362 Шумадијска краљица, 364 Дани шљиве, 364 Сајам шљиве, 365 Гледићка ракијада, 366 Жестивал, 367 Дани ракије, 368 Смотра ракије шљивовице Ибарске долине, 368 Фестивал младе ракије, 368 Ракијада у Баљевцу, 369 Никољдански фестивал ракије, 369 Ракија фест - Balkan Urban Experience 370 ОСТАЛИ ФЕСТИВАЛИ, 373 КАКВА ЈЕ БУДУЋНОСТ СРПСКЕ РАКИЈЕ, 375 Препознавање и брендирање традиције, 376 Препознавање и пласирање квалитета 377 Однос према традицији, 378 Будућност српске ракије, 379 РАКИЈУ НЕ МОРАТЕ ДА ПИЈЕТЕ, АЛИ МОРАТЕ ДА ЈЕ ИМАТЕ! Ракија је одувек у нашем народу важила за лек, а ми као народ смо се дичили својом вештином да „печемо” савршену домаћу шљивовицу, али и лозовачу, јабуковачу, дудовачу, дуњевачу, крушковачу и ракију од сваког другог воћа или меда, а некада и од кукурузног брашна, тикве, жита, кромпира или хлеба. Дакле, што у уста то у ракију! Сада имате прилику да у новој књизи РАКИЈА сазнате све о историји, производњи и технологији, врстама ракије, дестилеријама и фестивалима као и како да конзумирате и препознате добру ракију – традиционално пиће у Срба. Аутори ове књиге (Зоран Радоман, Владимир Дуловић и Илија Маловић) упустили су се у вишегодишње истраживање историје, традиције и културе производње ракије и уживања у њој. Књига је написана на занимљив и приступачан начин и обогаћена је са више од 400 сјајних фотографија које је већим делом усликао фотограф Драган Боснић. Сазнајте све о РАКИЈИ на једном месту! Да ли знате да је... ... 1921. године у тадашњој Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца у Управи за заштиту индустријске својине казан за печење ракије уписан као патент под редним бројем један (осмислио 1909. године Јовановић Милан, казанџија из Новог Сада) ... Србија крајем XИX века била највећи светски произвођач шљива и шљивовице ... просечан губитак у запремини течности код шљивовице 4% годишње (такозвани анђеоски део – нуспојава старења у дрвеном суду) ... за арому и укус ракије заслужно и дрво од кога је суд за чување направљен као и време које ракија проведе у истом ... млада јабуковача често основа за специјалне ракије – траварице ... комовица (ракија од грожђа) наша најстарија ракија ... за литар малиноваче јачине 40% алкохола потребно 1,2 килограма смрзнуте малине (савремени технолошки поступак) или 16 кг свеже малине (класичан поступак ферментације и дестилације) ... израз „медени месец” (време испуњено љубављу, здрављем и безбрижношћу) повезан са медовином или вином од меда (током првог месеца брака младенци би, по обичају, испијали велике количине медовине за коју се веровало да има афродизијачка својства) ... биљка жута линцура због неконтролисаног брања добила статус угрожене врсте и законом је заштићена ... чокањ (фраклић, фићок) данас симбол за домаћу ракију, некада служио искључиво за испијање меке ракије која није имала нарочито леп мирис Значајно место у нашој традицији има ракија – понос сваког домаћина из Србије, а ово је књига која заслужује почасно место у библиотеци сваке породице.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omot i rikna malo ostecene, ali nista strasno. Sve ostalo uredno! Tvrd povez, latinica, srpski jezik, 585. strana, format 18*25 cm. Izdavač - Nolit, Beograd, 1980. Sir Ernst Hans Josef Gombrich OM CBE FBA (/ˈɡɒmbrɪk/; nemački: [ˈgɔmbʁɪc]; 30. mart 1909 – 3. novembar 2001) bio je istoričar umetnosti rođen u Austriji koji je, nakon što se nastanio u Engleskoj 1936, postao prirodni Britanac državljanin 1947. i veći deo svog radnog veka proveo je u Ujedinjenom Kraljevstvu. Gombrih je bio autor mnogih dela iz istorije kulture i istorije umetnosti, od kojih je najznačajnija Priča o umetnosti, knjiga koja se smatra jednim od najpristupačnijih uvoda u vizuelne umetnosti, i Umetnost i iluzija, glavna rad u psihologiji percepcije koji je uticao na različite mislioce kao što su Karlo Ginzburg, Nelson Gudman, Umberto Eko, i Tomas Kun... Sin Karla Gombriha i Leonija Hoka, Gombrih je rođen u Beču, u Austrougarskoj, u asimilovanoj buržoaskoj porodici jevrejskog porekla koja je bila deo sofisticiranog društvenog i muzičkog miljea. Njegov otac je bio advokat i bivši kolega Huga fon Hofmanstala, a majka mu je bila istaknuta pijanistkinja koja je diplomirala na Bečkom konzervatorijumu sa Školskom medaljom odlikovanja. Na Konzervatorijumu je bila učenica, između ostalih, Antona Bruknera. Međutim, umesto da sledi karijeru koncertnog pijaniste (koju bi bilo teško kombinovati sa njenim porodičnim životom u ovom periodu), postala je asistentkinja Teodora Lešetickog. Poznavala je i Arnolda Šenberga, Gustava Malera, Huga Volfa i Johanesa Bramsa.[9] Rudolf Serkin je bio blizak porodični prijatelj. Adolf Buš i članovi Buš kvarteta redovno su se sastajali i svirali u porodičnoj kući. Tokom svog života Gombrih je zadržao duboku ljubav i poznavanje klasične muzike. Bio je kompetentan violončelista i kasnije je kod kuće u Londonu redovno svirao kamernu muziku Hajdna, Mocarta, Šuberta, Betovena i drugih sa suprugom i starijom sestrom Deom Forsdajk, koncertnom violinistkinjom. Gombrih se školovao na Terezijanumu i na Univerzitetu u Beču, gde je studirao istoriju umetnosti kod Hansa Ticea, Karla Marije Svoboda, Julijusa fon Šlosera i Jozefa Strigovskog, pri čemu je završio doktorsku tezu o manirističkoj arhitekturi Đulija Romana, pod nadzorom Fon Šlosera. Specijalizovan za karikaturu, bio je pozvan da pomogne Ernstu Krisu, koji je tada bio čuvar dekorativne umetnosti u Kunsthistorisches Museum, na njegovom diplomiranju 1933. godine.[10] Godine 1936. oženio se Ilzom Heler (1910–2006), učenicom njegove majke, a ona je bila uspešna pijanistkinja. Njihovo jedino dete, indolog Ričard Gombrih, rođen je 1937. Imali su dvoje unučadi: prosvetnog radnika Karla Gombriha, (r. 1965) i Leonie Gombrih (r. 1966), koja je njegov književni egzekutor.[11] Nakon što je 1936. objavio svoju prvu knjigu Mala istorija sveta na nemačkom jeziku, napisanu za decu i adolescente, i videvši da je postala hit samo da bi je nacisti zabranili zbog pacifizma, pobegao je u Britaniju 1936. da bi preuzeo dužnost asistent istraživač na Varburg institutu, Univerzitet u Londonu. Tokom Drugog svetskog rata, Gombrih je radio za Svetsku službu Bi-Bi-Sija, nadgledajući nemačke radio emisije. Kada je 1945. godine pred nadolazećom najavom bila Bruknerova sedma simfonija, napisana za smrt Riharda Vagnera, Gombrih je tačno pogodio da je Adolf Hitler mrtav i odmah saopštio Čerčilu vest.[12] Gombrih se vratio na Varburg institut u novembru 1945, gde je postao viši naučni saradnik (1946), predavač (1948), čitalac (1954) i na kraju profesor istorije klasične tradicije i direktor instituta (1959–76). . Izabran je za člana Britanske akademije 1960. godine, postao je CBE 1966., proglašen je za viteza 1972. i imenovan za člana Ordena za zasluge 1988. Nastavio je rad na Univerzitetu u Londonu do svoje smrti 2001. godine. Dobitnik je brojnih dodatnih priznanja, uključujući Geteovu nagradu 1994. i Balzanovu nagradu 1985. za istoriju zapadne umetnosti. Gombrih je bio blizak brojnim austrijskim emigrantima koji su pre anšlusa pobegli na Zapad, među kojima su Karl Poper (kome je bio posebno blizak), Fridrih Hajek i Maks Peruc. Bio je ključan u objavljivanju Poperovog velikog opusa Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji. Oboje su se poznavali tek prolazno u Beču, pošto je Gombrihov otac odslužio advokatski pripravnički staž kod Poperovog oca. U izgnanstvu su postali doživotni prijatelji. Rad Gombrih je primetio da je imao dve veoma različite javnosti: među naučnicima je bio poznat posebno po svom radu o renesansi i psihologiji percepcije, ali i svojim razmišljanjima o kulturnoj istoriji i tradiciji; široj, nespecijalističkoj publici, bio je poznat po pristupačnosti i neposrednosti svog pisanja i sposobnosti da na jasan i jednostavan način predstavi naučni rad. Prva Gombrihova knjiga, i jedina koju nije napisao na engleskom, bila je Eine kurze Veltgeschichte fur junge Leser („Kratka istorija sveta za mlade čitaoce“), objavljena u Nemačkoj 1936. Bila je veoma popularna i prevedena na nekoliko jezicima, ali nije bio dostupan na engleskom sve do 2005. godine, kada je prevod revidovanog izdanja objavljen kao Mala istorija sveta. Većinu ovog prevoda i revizije uradio je sam, a završile su ga njegova dugogodišnja pomoćnica i sekretarka Karolin Mustil i njegova unuka Leoni Gombrih nakon njegove smrti.[13] Priča o umetnosti, prvi put objavljena 1950. godine i trenutno u svom 16. izdanju, smatra se jednim od najpristupačnijih uvoda u istoriju vizuelnih umetnosti. Prvobitno namenjen čitaocima adolescenata, prodat je u milionima primeraka i preveden je na više od 30 jezika. Druge velike publikacije uključuju Umetnost i iluzija (1960), koju kritičari smatraju njegovom najvećom uticajan i dalekosežan rad, kao i eseji sakupljeni u Meditacijama na konju hobi (1963) i Slika i oko (1981). Druge važne knjige su Abi Varburg: Intellectual Biographi (1970), The Sense of Order (1979) i The Preference for the Primitive (posthumno 2002). Kompletna lista njegovih publikacija, E.H. Gombrih: Bibliografija, koju je objavio Džozef Barni Trap 2000. godine... Kenet Klark je opisao kao „jednu od najsjajnijih knjiga umetničke kritike koju sam ikada pročitao“, Umetnost i iluzija je klasična studija o stvaranju slika. Nastoji da odgovori na jednostavno pitanje: zašto postoji takva stvar kao što je stil? Pitanje je možda jednostavno, ali nema lakog odgovora, a briljantno i opsežno istraživanje profesora Gombriha o istoriji i psihologiji slikovnog predstavljanja vodi ga u bezbroj ključnih oblasti. Gombrih ispituje, preispituje i preispituje stare i nove ideje o stvarima kao što su imitacija prirode, funkcija tradicije, problem apstrakcije, validnost perspektive i tumačenje izraza: sve to otkriva da je slikovno predstavljanje daleko. od direktne stvari. Prvi put objavljen pre više od 40 godina, Umetnost i iluzija nije izgubila ništa od svoje vitalnosti i značaja. U primeni nalaza eksperimentalne nauke na nijansirano razumevanje umetnosti i u rešavanju složenih ideja i teorijskih pitanja, Gombrih je rigorozan. Ipak, uvek je začuđen neiscrpnim kapacitetom ljudskog mozga i suptilnošću odnosa uključenih u gledanje sveta i stvaranje i gledanje umetnosti. Sa dubokim znanjem i svojim izuzetnim darom za jasno izlaganje, on svaki argument iznosi kao hipotezu koju treba testirati. Problemi reprezentacije su zauvek fundamentalni za istoriju umetnosti: Umetnost i iluzija ostaju suštinski tekst za svakoga ko je zainteresovan za razumevanje složenosti umetnosti. Za šesto izdanje profesor Gombrih je napisao potpuno novi predgovor od 12 stranica, u kome koristi razliku između slike i znaka, kako bi pre svega razjasnio svoje namere u pisanju knjige....

CIGANI SVETA KOLEKCIONARSKI PRIMERAK EXTRA OČUVANO Jugoslovenska revija Beograd, 1988. godine, 288 strana, veliki format 35 x 30 cm, tvrd povez, zaštitni omot, bogati ilustrovano. Knjiga je izvanredno očuvana, nova. Sasvim sitni, neznatni tragovi vremena. Unutrašnjost besprekorna. Knjiga nosi posvetu Zvezdinoj zvezdi, jednom od najboljih i najuspešnijih fudbalera, DRAGOSLAVU ŠEKULARCU, 1989. godine. KOLEKCIONARSKI PRIMERAK KAD SAM BIO GARAV Miroslav Mika Antić (Kao ilustracija za svu romsku decu sveta) U ona davna i daleka vremena, kad sam bio dečak, imao sam u osnovnoj školi druga Mileta Petrovića, malog buljookog Ciganina, koga su zvali Mile Glupavi, ili kako se to na ciganskom kaže: Mile Dileja. Mnogi Cigani zovu se Nikolići, Petrovići ili Jovanovići, mnogi se i danas zovu Mile, ali onaj moj drug, onakav Mile Dileja, bio je ipak, i ostao, nešto drukčije od svih ostalih. Ubili su ga fašisti 1942. godine u drugom svetskom ratu. Sahranjen je negdje ka selu Jabuci, kod Pančeva, u veliku zajedničku grobnicu bezimenih žrtava. Dve humke u ravnici, na dnu negdašnjeg Panonskog mora, liče na dva ostrva koje zapljuskuje veliko nisko nebo južnog Banata. Ponekad tamo odem, zapalim sveću i plačem. A meni se još i sad učini da Mileta ponekad sretnem. U gradskoj vrevi. U metežu autobuskih stanica ili aerodroma. Na obalama reka kraj kojih me nose brodovi. Na pustim poljanama u predvečerja, kad provirim kroz okno voza. Kroz vazduh, blag i pepeljast kao svila, ide čerga. A za njom, na pedeset koraka, providan kao staklo: Mile. Kad voze zađe za okuku, a on, kao da nadrasta krošnje, rasplinjuje se i pretvara u veliki beli oblak. I tako usamljen, dugo još lebdi na južnom nebu. Iako najmanji u razredu, Mile je uvek sedeo u poslednjoj klupi kao da nekom smeta, kao da je nešto drugo nego ostala deca. Tukli su ga svi redom, bez razloga, prosto zato što je Ciganin. Kad god neko nešto ukrade, Mile je dobijao batine ni kriv ni dužan. A vladalo je verovanje da je urokljiv, zbog zrikavih očiju, i da se noću druži s đavolima. Jednog dana, kad je sve to prevršilo meru, premestio sam Mileta kod sebe u prvu klupu i potukao se zbog njega do krvi. Proglasio sam ga za svog druga. Pravio sam se da sam i ja razrok kad smo plašili drugu decu. Naučio me je ciganski, pa smo nas dvojica govorili nešto što niko ne razume, i bili važni i tajanstveni. Bio sam dosta nežan dečak, plavokos i kukavica, ali odjednom se u meni probudio neki vrag i ja sam tukao sve redom, čak i one najjače. Danima sam dolazio kući raskrvavljen i pocepan. Šutirali su mi torbu po blatu. Napadala su me ponekad i petorica. Ali izdržao sam. Mile me je obožavao. Počeo je da krade zbog mene gumice, boljice, užine, olovke… i donosio mi sa nekom čudnom psećom vernošću. Imao sam zbog toga mnogo neprilika, jer morao sam sve te stvari posle krišom da vraćam, da ga ne uvredim. A vraćati je ponekad mnogo teže nego krasti. Mile Dileja je bio najveći pesnik koga sam poznavao u detinjstvu. Izmišljao je za mene ciganske pesme na već poznate melodije, prerađivao one stare koje je slušao od mame i bake, i dugo smo, danima, pamtim to kao iz neke čudne magle, dugo smo govorili o neobičnim svetovima bilja i životinja, o zlom duhu Čohana što jede decu, o snovima i kletvama, o čergama i skitnjama, i gorko, i šeretski, i tužno, i bezobrazno. Jednog dana rekao mi je svoju tajnu: loš đak je zato što ne može da misli, a da ne peva. Kad bi mogao, rekao je, da otpeva sve svoje lekcije, i zemljopis, i poznavanje prirode, i tablicu množenja, ali da sve to izvrne kako se njemu čini da je lepše, bio bi najbolji đak u razredu. Onda je došao rat. Došlo je strašno Čohano, koga se plaše i deca i odrasli Cigani. Probajte ako ne verujete: to je nešto u krvi. Čudno. Idite u neku cigansku kuću i, kad dete u kolevci plače, dete koje još ne zna ni da govori, plašite ga đavolom, vilenjacima, vešticama, plašite ga babarogom, čime god hoćete – vrištaće i dalje. Ali ako mu kažete, gledajući ga u oči: mir, ide Čohano – dete će okrenuti glavu, naježiti se i zaspati. U kućama Garavog sokaka tih prvih ratnih noći stalno su gorele sveće. Kažu da se Čohano boji svetlosti, jer je duh mraka i smrti. «Čohano jede sveće», govorili su. «Palite zato jednu na drugu da se produži svetlost». Moj Mile je morao da nosi na ruci žutu traku. Tako su okupatori odredili. Žuta traka je značila da on nije čovek, nego Ciganin, i da svako može da ga ubije kad hoće. Bio je nasmrt preplašen. Vodio sam ga kući iz škole, uzimao od njega traku i stavljao na svoj rukav. Dogodilo se da smo jednom, vraćajući se tako, sreli nemačkog vojnika. Jednog od ovih naših, domaćih, regrutovanih u diviziju «Princ Eugen». Bio je u šlemu, pod oružjem, a jedva šest ili sedam godina stariji od nas dvojice. Imao je dva plava oka, okruglo rumeno lice, u prvi mah činilo mi se čak dobroćudno. Uperio mi je pušku u grudi. U vilici mu se caklio zlatan zub. «Čega se to vas dvojica igrate?» «Ničega», rekao sam. «On se boji, a ja mu čuvam strah». «A šta je on tebi, kad mu čuvaš strah?» «Brat», rekao sam. I dalje se smeškao. Isukao je bajonet i stavio mi vrh u nozdrvu. Digao ga je tek toliko, koliko mogu da se uspnem na prste. «A koga se to bojiš?», upitao je Mileta. Mile je ćutao i gledao u zemlju. «Boji se da ga ne ubijete, gospodine vojniče», kazao sam dižući se i dalje na prste kao da ću poleteti. Osetio sam da mi nozdrva polako puca i krvari. «A ti se ne bojiš?» «Svako ko je mali mora da ima starijega brata koji će ga čuvati», rekao sam. «A gdje je tvoj stariji brat?» «Nemam ga, gospodine vojniče», kazao sam. «Zato se i ja bojim kad sam sam. Ali pred ovim dečakom ne smem». Ne prestajući da se smeška, vojnik me je poveo ulicom. Išao sam tako na prstima, sa bajonetom u pokidanoj nozdrvi i ljudi su nam se sklanjali s puta. Vojnika je sve to veoma zabavljalo. Očekivao je, valjda, da ću zaplakati. A ja, od silnog straha i bola, ništa drugo nisam umeo da mislim, nego sam stalno ponavljao u sebi: nemoj se saplesti, ostaćeš bez nosa. Mileta su jedne noći odveli s grupom Cigana i streljali. Ja sam ostao živ. I kad god vidim nekog Ciganina da mu treba pomoć, stanem uz njega da mu sačuvam strah. Jedno vrijeme odlazio sam u kafane gde sviraju najbolje ciganske družine. Oni to zovu: muzička kapela. Družim se s njima i plačem. Teram ih da mi sviraju Miletove pesme. Oni kažu da to ne postoji. Da reči tako ne idu. A ja znam da idu baš tako, i još ponešto izmišljam i sad već, polako, neki dobri orkestri kao što je Tugomirov ili Janike Balaža, Žarkova banda, Džanetova ili Miloša Nikolića iz Deronja, pevaju te pesme. «Iz poštovanja», kaže mi basista Steva iz Silbaša. «Žao nam kad plačete. Ako ne postoje pesme, izmislićemo ih za vas». I ja, evo, već godinama lutam i izmišljam pesme Roma. Romi – to je isto što i Cigani, samo što na ciganskom Romalen znači i: ljudi. I uvek se piše velikim slovom. A Mile Dileja? Ja u boga ne verujem. Ni u strašno Čohano. Ali ako ga negde ima, onda ga molim da tamo, u onom svetu mraka, korenja i tišine, kupi mom Miletu Dileji plišan šešir. Uvek ga je tako mnogo želeo. # 71

Unutra odlično očuvano samo je dopisano na naslovnoj strani ispod stoleće - vek Omot kao na slici, korice odlične Rubens i njegovo stoleće. Frans Boduen. Izdavač: Vuk Karadžić, Jugoslovenska revija, Beograd 1977 veliki format Петер Паул Рубенс (хол. Peter Paul Rubens; Зиген, Вестфалија, 28. јун 1577 — Антверпен, 30. мај 1640) био је дипломата и фламански уметник барока. Његов стил наглашава покрет, боју и сензуалност. Он се опробао у сликању на разноврсне теме: од религије, до историје, од класичне митологије, сцена лова, портрета, па све до илустрација за књиге и дизајна таписерија. Био је веома плодан у погледу радова; процењује се да је иза њега остало око 3000 слика, делимично захваљујући члановима његове радионице.[1] Његови ученици су Јакоб Јорданс и Антонис ван Дајк.[2] Рубенс је владао са доста језика, био је велики хуманиста и добар дипломата.[1] Један је од највећих мајстора барокног стила у сликарству који је сјединио најбоље традиције северног и италијанског сликарства. Створио је слике пуне драматике, чулности и сјаја боја. Оне обично приказују алегорије инспирисане митолошком симболиком. Живио је највише у Антверпену, али је радио и у Француској и Шпанији. Изузетно богато Рубенсово дело заступљено је у богатству мотива, актови и митолошке теме, теме из лова као и мртве природе у којима се очитује традиција фламанске уметности у време барока и својим патосом и покретом представља најаутентичније изразе свога времена. Његова палета се карактерише топлим бојама и тоновима који блијеште са његових платна са до тада невиђеном жестином као да се утицаји које је направио могу сагледавати не само у сликарству фламанског барока већ у сликарству уопште и могу се пратити све до појаве Евген Делакроа а упоређујући га са сликарем свих времена назван је “сликарем тела” насупрот Рембранту који је назван “сликарем душе”. Мало је уметника у историји уметности било тако чувено и утицајно у своје време попут Рубенса. Историјски контекст[уреди | уреди извор] У 16. веку, Антверпен, престоница Фландрије, био је велики и богат пословни центар због своје важне луке, одакле је стизала роба из свих земаља. Зарађени новац трошио се брзо са лакоћом и великом радошћу, не само на забаву, већ и на културу, уметност и штампање радова који су углавном били намењени за увоз. Сликарство у Антверпену редовно прати трендове ренесансе захваљујући доприносима из Италије, који се шире по целој Холандији. Дирер, на путу до земље 1520. године, је срео сликаре Метсиса, Патинира и Холанђанина Лејдена. Фламанска уметност је утицала, допуштајући маниризму и реализму да живе њихове традиције. Са појавом Питера Бројгела, уметник је био у могућности да покаже више фламенка у својим делима од којих Рубенс гради потпуно иновативан ликовни израз, који је довео до генијалности у бароку.[3] Холандија је била под шпанску владавину, од времена кад су у браку Филип I од Кастиље и Хуана I од Кастиље, а касније и за време њихових наследника Карла V и након абдикације Филипа II 1555. Ни обичан народ ни аристократија, на челу са Вилемом Ћуталицом, није подржао диктатуру Филипа II, који је донео 15. априла 1566. Ни људи ни властеле, са Вилемом Ћуталицом на челу, уз подршку диктатуру Филип II, који је донео 15. априла 1566. представља Гов Маргарет, назван по Филипу II, петицију познату као `компромис од племића`, чији је циљ био елиминисање инквизиције и обнова слободе. То је промовисано од стране калвиниста, који користи конфликт који је довео овај захтев, цркава уништених, оскрнављена слике и запалили села. Овај устанак је био гувернер тражи помоћ за Филипа II, који је послао војвода од Албе. То, 1567. након неколико жестоких борби и освете, да ли се поново успостави мир и калвинисти су побегли у Немачку.[4] Површина је остала под шпанском влашћу до Споразума у Утрехту 1713, када се поново враћа у аустријски део Хабзбург. Уметници су радили и нашли своје мецене међу шпанском монархијом и племством, што је утицало на то шта је приказано радовима, нарочито у верским темама и темама битака, као и портрета. Фламанска школа сликања је утврђена у јужној Холандији, где је Католичка црква повећала највећи приказ тријумфа као религије. Ова победа је имала највећег интерпретатора Рубенса, који је био римокатолички дубоко религиозан.[5] Биографија[уреди | уреди извор] Портрет дечака (1619). Рубенс је често користио своју децу као моделе. Сматра се да је то био његов син Николас. Рубенс је био поносан на лепоту своје деце. Рубенс је насликао себе и Изабел Брант убрзо након њиховог венчања. Када је Изабел умрла, Рубенс је изјавио да `она је била оличење доброте и поштења`. Рани дани[уреди | уреди извор] Рубенс је рођен у Зигену, Немачка, од родитеља Јана Рубенса и Марије Пyпелинцкс. Петар Паул Рубенс добио је то име јер се родио 28. јуна, што је било уочи дана Св. Петра и Павла. Родио се као шесто од седморо деце. Његов отац и мајка су калвинисти који су побегли из Антверпена у Келн 1568. године након појачаних верских превирања и прогона протестаната за време Шпанске владавине Холандијом Фернанда Алвареза од Толеда, трећег војводе од Албе. Јан Рубенс је постао правним саветником (и љубавником) Ане Саске, друге жене Вилијама I те се доселио у њен двор у Зигену 1570. Уследило је притварање због прељуба. Породица се вратила у Келн следеће године. Године 1589, две године након очеве смрти, Рубенс се с мајком вратио у Антверпен где је примљен у католичку школу. Религија је одиграла важну улогу у његовом каснијем раду и Рубенс је касније постао водећи глас католичког противреформаторског сликарства.[6] У Антверпену, Рубенс је завршио хуманистичко образовање, учио латински и класичну литературу. С четрнаест година започео је уметничко образоваwе код понајбољих градских сликара тог доба.[7] Већина његовог образовања састојала се у копирању ранијих дела, као што су дрворези Ханса Холбеина млађег и графике Маркантонија Рајмондија према Рафаелу. Рубенс је завршио своје школовање 1598. у време када је примљен у “Цех св. Луке” као независан мајстор.[8] Коњанички портрет војводе од Лерма, Прадо, Мадрид. Рубенс је насликао ову слику приликом свог првог путовања у Шпанију 1603. Обожавање Девице, 1608. уље на легури и бакру, Санта Марија у Валичели, Рим. Ово је средишња плоча високог олтара. Године 1600. Рубенс је путовао у Италију, најприје у Венецију, где је видео дела Тицијана, Веронезе и Тинторета пре него што се сместио у Мантови на двору војводе Винченза I Гонзаге. Начин бојења и композиције Веронезеа и Тинторета имале су директан учинак на Рубенсово сликарство, а на његов каснији, зрели стил утицао је више Тицијан.[9] С војводином финансијском подршком Рубенс је отпутовао до Рима и Фиренце 1601. Тамо је студирао дела класичне грчке и римске уметности и копирао дела италијанских мајстора. Хеленистичка скулптура Лаоконт са синовима је имала посебан утицај на њега, као и уметност Микеланђела, Рафаела и Леонарда.[10] На њега су такође утицале и изразито натуралистичке слике Каравађа. Касније је чак направио копију његовог Полагања у гроб, те предложио је свом мецени, војводи од Мантове, да купи од Каравађа његову Смрт девице (Лувре).[11] Рубенс је путовао у Шпанију у дипломатској мисији 1603. носећи поклоне породице Гонзага на двор Филипа III. Док је био тамо видео је богату колекцију Рафаелових и Тицијанових дела које је скупио краљ Филип II.[12] Ово је било прво његово путовање, од многих у каријери, на којима је комбиновао уметност и дипломатију. Од 1604. провео је четири године у Мантови, Ђенови и Риму гдје је насликао бројне портрете на особит начин који ће касније утицати на рад сликара као што су: Антонис ван Дајк, Џошуа Рејнолдс и Томас Гејнсборо.[13] У то време започиње да слика градске палате и црквене олтаре као што је троделни олтар `Санта Марија у Валичелл`.[14] Утицај Италије на Рубенса био је изузетан. Поред уметничких утицаја, Рубенс се наставио да се дописује с италијанским пријатељима током цилог свој живота; чак се и потписивао као „Пиетро Паоло Рубенс“ и често говорио о повратку на полуострво – жеља која му се није остварила.[15] Принцеза Изабела Клара Еуђенија (1566–1633), 1615. Музеј историје уметности у Бечу. Зреле године у Антверпену (1609–1621)[уреди | уреди извор] Podizanje крста, 1610–11, средишња плоча олтара Госпине катедрале у Антверпену. Чувши за мајчину болест 1608, Рубенс се упутио у Антверпен, али мајка му је умрла пре његовог доласка. Његов повратак у Антверпен се подударао с годинама новог просперитета захваљујући „Антверпенском споразуму“ из 1609. којим је наступило „дванестогодишње примирје“. У октобру исте године Рубенс је постављен за дворског сликара аустријског војводе Алберта и Изабеле Шпанске, управитеља холандских покрајина. Дозвољено му је да свој студио из двора у Бриселу пресели у Антверпен. С надвојвоткињом Изабелом остао је у добрим односима све до њене смрти 1633, не само као њен сликар него и велепосланик. Још је више учврстио везе с градом 1609, оженивши Изабелу Брандт, кћерку водећег Антверпенског грађанина и хуманисте Јана Брандта. Године 1610, Рубенс се преселио у нову кућу с атељеом који је сам дизајнирао у маниру италијанских вила. Данас позната као Rubenshuis музеј у центру Антверпена, њему је служила као радионица, али и као школа за његове ученике и галерија за његову личну колекцију уметничких дела и књига која је била највећа у Антверпену. Његов најпознатији ученик био је Антонис ван Дајк, који ће постати водећим фламанским портретистом који је често сарађивао с Рубенсом. Такође је сарађивао с другим уметницима у граду, попут сликара животиња Франса Снајдерса, који је заслужан за орла на његовој слици Оковани Прометеј, као и сликаром цвећа и његовим добрим пријатељем Јаном Бројгелом Старијим. Петер Паул Рубенс и Франс Снајдерс, Оковани Прометеј, 1611-12, Музеј уметности, Филаделфија. Олтарске слике за Госпину катедралу у Антверпену су утврдиле његово место као водећег сликара Фландрије. „Подизање крста“, централна слика олтара, на пример, показује његову способност да уклопи Тинторетово Распело из Венеције, Микеланђелове динамичне фигуре и свој лични стил. Ова слика постала је репрезентативним примером барокног религијског сликарства.[16] Рубенс је искористио штампане илустрације у књигама како би још више проширио своју славу широм Еуропе. Изузев неколико сјајних бакрописа, он је само цртао скице по којима су стручњаци као Лукас Ворстерман правили графике.[17] Ипак је сам урадио неколико дрвореза. Рад за Марију де Медичи и дипломатске мисије (1621–1630)[уреди | уреди извор] Искрцавање Марије де Медичи у Марсељу, 1622—25., уље на платну, 394 × 295 cm, Лувр. Године 1621, краљица Француске, Марија Медичи наручила је од Рубенса две велике алегоријске слике које је требало да славе њен живот и њеног покојног мужа Анрија IV за „Луксембуршку палату“ у Паризу. Циклус Марије Медичи (сад у Лувру) је постављен 1625. Мада је он почео рад на другој серији то никада није било довршено.[18] Марију је протерао из Француске њен син Луј XIII, а умрла је у Келну 1642. године, у истој кући у којој је Рубенс живео као дечак.[19] По истеку Дванаестогодишњег примирја 1621. године, Шпански Хабсбурговци су поверили Рубенсу више дипломатских мисија и он је био веома активан до 1630. Кретао се од Енглеског до Шпанског двора у покушају да постигне мир између Шпанске Холандије и Холандских уједињених покрајина. Такође је путовао у северну Холандију као уметник, али и као дипломата. У том раздобљу двапут је примио витешки наслов, најприје од краља Филипа IV Шпанског 1624, а потом и од краља Карла I Енглеског 1630. Примио је и почасну титулу мајстора уметности универзитета у Кембриџу 1629.[20] Рубенс је провео неколико месеци у Мадриду од 1628.–1629. где је поред своје дипломатске мисије насликао и неколико важних дела за краља Филипа IV. Ту се спријатељио са сликаром Веласкезом, те су њих двојица планирали да заједно отпутују у Италију, али Рубенс се морао вратити у Антверпен и Веласкез је путовао без њега.[21] Рубенс је убрзо морао да отпутује у Лондон где је остао до 1630. и насликао једну од најважнијих слика овог периода – Алегорија Мира и Рата (1629; Национална галерија у Лондону.[22] Она осликава уметниково снажно залагање за мир, а поклоњена је краљу Карлу I. Портрет Хелене Фурман (Хет Пелскен), око 1630-их, Музеј историје уметности у Бечу. Посљедње године (1630–1640)[уреди | уреди извор] Рубенс је посљедњу деценију провео у АнтВерпену и околини. Иако је био заокупљен сликањем за свод Дворане за банкете архитекте Иниго Џоунса у Палати Вајтхол у Лондону, нашао је времена за лична уметничка истраживања. Године 1630, четири године након смрти његове супруге, 53-годишњи сликар оженио је 16-годишњу Јелену Фурман. Јелена је инспирисала позамашне фигуре на много његових слика из 1630-их, укључујући: Венерина гозба (Музеј историје уметности у Бечу), Три Грације (Прадо, Мадрид) и Парисов суд (Прадо, Мадрид). У каснијим сликама које је радио за шпански двор, уметникову младу жену су препознали на сликама. Фармери се враћају с поља, око 1635-8, Галерија Пити, Фиренца. Године 1635, Рубенс је купио имање изван АнтВерпена, дворац де Стен (Хет Стен) где је провео много свог времена сликајући пејзаже који одражавају његов касни стил који се ослања на холандску традицију Питера Бројгела. Рубенс је преминуо од гихта 30. маја, 1640. Сахрањен је у цркви св. Јакова у Антверпену. Оставио је за собом осморо деце, три с Исабелом и петоро с Јеленом; његово најмлађе дете је рођено осам месеци након његове смрти. Дела[уреди | уреди извор] Отмица Леукипових кћери, 1615, уље на платну, 224 x 211 cm, Стара пинакотека, Минхен. Рубенс је био плодан аутор који је стварао углавном религијске теме, историјске мотиве и ловачке сцене у које је укључивао митолошке ликове. Насликао је неколико портрета, углавном пријатеља и аутопортрете, као и неколико пејзажа пред крај свог живота. Дизајнирао је таписерије и графике, али и своју кућу. Његови цртежи су изузетно снажни али без детаља; такође је често користио скице с уљаним бојама. Посљедњи је уметник који је поред сликања на платну још сликао и на дрвеним плочама, те олтарне слике на камену шкриљевцу како би избегао рефлексије. Како је било уобичајено у то време, Рубенс је имао велику радионицу у којој је сликао, али понекад допуштајући другим сликарима да сликају поједине делове слике, а понекад само надгледајући стварање слике. Парисов суд, 1630, уље на платну, Национална галерија, Лондон. Његова страст за сликањем пунашних жена постала је појмом за Рубенсизам или Рубенсовски, док се користи и израз „Рубенсовске“ за пунашне жене, нарочито у Холандији. На аукцији куће Сотбис 10. јуна 2002, Рубенсова новопронађена слика “Масакр невиних” продана је за £49,5 милиона, или 76,2 милиона УСА $ лорду Томпсону. Хронолошки попис познатијих Рубенсових дела[уреди | уреди извор] Скидање с крста, 1602, -уље на дасци, 420.5 × 320 cm, олтар Госпине катедрале у Антверпену. Врт љубави, 1633—1634, -уље на платну, 286 × 198 cm, Прадо, Мадрид. Маркиза Бригида Спинола-Дориа, 1606, -уље на платну, Национална галерија, Вашингтон. Самсон и Далила, 1609-1610, -уље на платну, 185 × 205 cm, Национална галерија, Лондон. Битка с Амазонкама, 1619, -уље на платну, 121 × 165 cm, Стара пинакотека, у Минхену. Аутопортрет са Изабелом Брант, 1609-1610, -уље на платну, 178 × 136.5 cm, Стара пинакотека, Минхен. Подизање крижа, 1610-1611, -уље на дасци, 462 × 341 cm, Госпина катедрала у Антверпену. Масакр невиних, око 1611, -уље на платну, колекција Лихтенштајн, Беч. Оковани Прометеј, 1611-1612, -уље на платну, 243,5 × 209,5 cm, Музеј уметности, Филаделфија. Свети Јурај са змајем, око 1620, -уље на платну, 427 × 312 cm, Прадо, Мадрид. Циклус слика за Марију де Медичи, 1621–1630. Узнесење Девице, 1625-1626, -уље на дасци, 490 × 325 cm, Госпина катедрала у Антверпену. Пад човека, 1629, -уље на платну, 288 × 255 cm, Стара пинакотека, у Минхену. Венерина свечаност, око 1635, -уље на платну, 217 × 358 cm, Уметничко-историјски музеј, Беч. Три грације, 1636-1638, -уље на платну, 221 × 181 cm, Прадо, Мадрид. Парисов суд, око 1638-1639, -уље на платну, 144,8 × 193,7 cm, Национална галерија, Лондон.

Lepo očuvano Dr Ratibor Đurđević MASONERIJA osuđena iz sopstvenih dokumenata Retko MASONERIJA osuđena iz sopstvenih dokumenata ,Bendžamin L. Kuk , Ihtus Hrišćanska knjiga Beograd 1997 ,mek povez, format 12 x 16,5 cm , ćirilica, 161 strana Slobodno zidarstvo ili masonerija (franc. maçonnerie), takođe framasonerija (franc. franc-maçonnerie, prema francs maçons: slobodni zidari), jedna od najstarijih bratskih organizacija na svetu, čija je prva Velika Loža nastala u XVIII veku u Engleskoj,[1]. U svetu sada ima preko 200 Velikih Loža i Velikih Orijenata, od kojih je 100 samo u Severnoj Americi.[2]. U tim organizacijama trenutno ima između 3 i 4 miliona Slobodnih zidara u zavisnosti da li se gleda broj samo takozvanih `priznatih` Masona ili se računaju sve organizacije koje se izdaju kao masonske.[3] Sadržaj 1 Istorija i razvoj 2 Uloga i struktura 3 Slobodni zidari 3.1 Primanje u članstvo 3.2 Tri Stepena 3.2.1 Šegrt 3.2.2 Zanatlija 3.2.3 Majstor 4 Najveći sistemi 5 Masonski simboli 6 Napomene i reference 7 Literatura 8 Vidi još 9 Spoljašnje veze 10 Eksterni linkovi Istorija i razvoj[uredi | uredi kod] Iako je prva zvanična organizacija nastala 1717. godine i od tada je istorija masonerije uglavnom zvanično zabeležena, napraviti potpunu sliku o samom početku nije moguće, jer nema dovoljno dokumenata. Ono što se pouzdano zna je da je prva slobodnozidarska Loža - Kilwinning - nastala 1598. godine u Škotskoj[4]. Prva Velika Loža u kontinentalnoj Evropi je Velika Loža Francuske, nastala 1728. godine.[5]. Masonerija je u Sjedinjenim Američkim Državama dobila prvu Veliku Ložu 1731. godine u Pensilvaniji.[6]. Danas, skoro svaka demokratska država na svetu ima najmanje jednu Veliku masonsku Ložu. Uloga i struktura[uredi | uredi kod] Dobrotvorna karakteristika bratstva bila je odgovorna za uspostavljanje masonskih domova za brigu ostarelih masona, njihovih udovica i siročadi te škola za decu masonskih članova. Masoni su učeni da pomoć drugim masonima bude u drugom planu u odnosu na dužnost prema Bogu, otadžbini, porodici. Masoni se veoma razlikuju od ostalih dobrotvornih društava, kao i od Reda Čudnih Drugova (en. Order of Odd Felows), koje je sledeće najveće, privatno, međunarodno, bratsko udruženje, u tome što je milosrđe među članovima samo dobrovoljno. Slobodno zidarstvo je pre svega jedno obrazovno društvo koje teži da poduči svoje članove moralnoj filozofiji života. Masonske organizacije se nazivaju Lože. Primanje članova u lože vrši se po određenom ritualu, a mrak, sveće, lobanje i sablje i sl. treba da učine što mističniji utisak na novoprimljenog i uvere ga u značaj masonstva. Tri i više Loža mogu da se udruže u Veliku Ložu ili Veliki Orijent. U nekim, po broju članova, većim masonskim zemljama, kao što su Škotska i Engleska, bilo je neophodno da se Lože prvo organizuju u Provincijske ili Distriktne Velike Lože, pa onda u Velike Lože. Velike Lože su jednake i ne postoji nijedna koja ima primat. Odnosi između Velikih Loža se rešavaju međusobnim priznavanjem što članovima omogućava posećivanje. S druge strane, Masoni koji pripadaju Velikim Ložama koje međusobno nisu priznate je zabranjeno da ostvaruju masonski kontakt (naravno, to ne utiče na normalne odnose - prijateljske, rodbinske i slično). Slobodni zidari[uredi | uredi kod] Slobodni zidar može postati svaki muškarac. No, naravno moraju se ispuniti određeni uslovi. U angl-centričnoj masoneriji je vera u `Vrhovno Biće`, koje Slobodni Zidari nazivaju Vrhovni Neimar Svemira. Ateisti ne mogu postati masoni u anglo-centričnom sistemu, ali mogu u Velikom Orijentu Francuske (fr) i organizacijama koje VOF priznaje. Osim toga, jedini preostali uslov je da kandidat nema krivični dosije. Potom se uputi molba nekom masonu za prijem. Onda, Majstor sa Savetom poseti mogućeg člana i njegovu porodicu da bi ih upoznao, saznao zbog čega osoba želi da postane mason i slično. Na osnovu izveštaja masoni odlučuju da li će primiti novog brata ili ne (obično je odgovor pozitivan). Može se, pak desiti da mason sam izabere neku osobu istaknutu u društvu za budućeg brata - kako se masoni međusobno oslovljavaju. Osoba može postati mason i ako joj je otac bio mason. To su luftoni. Iako se izraz zvanično odnosi na članove osnovne, regularne ili takozvane `plave` Masonerije, u praksi obuhvata i članove sporednih masonskih redova među kojima su Škotski red, Jorški red i Templari. Primanje u članstvo[uredi | uredi kod] Suprotno verovanju, pristup u Masoneriju nije `na poziv`. Potencijalni kandidat mora da pokaže interesovanje, na koje će svaki Mason da odgovori pružanjem svih potrebnih informacija vezanih za Slobodno zidarstvo. Ako je kandidat i dalje zainteresovan, on će biti pozvan da se kroz nekoliko nezvaničnih sastanaka upozna sa nekolicinom ostalih članova Lože. Ako interesovanje i dalje postoji, kandidat biva pozvan na zvaničan intervju, na osnovu koga će članovi koji ga intervjuišu moći da predlože njegovo ime na zvaničnom sastanku Lože gde svi članovi imaju mogućnost da glasaju ZA ili PROTIV primanja novog kandidata. Ako glasanje prođe bez problema, kandidat biva zvanično pozvan na sledeći sastanak Lože gde se obavlja ceremonija inicijacije novog člana. Tri Stepena[uredi | uredi kod] Šegrt[uredi | uredi kod] Inicijacijom se postaje Slobodni zidar 1. stepena - Šegrt. Cela ceremonija traje oko sat vremena. Kandidatu se kroz simboliku predstavljaju moralne vrednosti kojih svaki Mason mora da se pridržava. U ovom, prvom stepenu se akcenat stavlja na moralne vrednosti i časno ponašanje. Zanatlija[uredi | uredi kod] Proces se nastavlja prelaskom u 2. stepen - Zanatlija. Ovaj ritual se koncentriše na važnost stalnog učenja, usavršavanja i razvoja. Majstor[uredi | uredi kod] Dobijanjem poslednjeg, 3. stepena, se postaje Majstor Mason. Ritual trećeg stepena je vrlo dramatičan i ima svrhu da nastajućeg Majstora natera da razmišlja o životu i smrti, o dobru i zlu, o prijateljima, o besmrtnosti duše i o još nizu manje ili više očiglednih prenesenih značenja. Najveći sistemi[uredi | uredi kod] Mnoštvo masonskih redova je buknulo počevši od XVII veka. Dva masonska sistema se zovu Red Jorka i Škotski Red. Nijedan od njih nije u vezi sa Jorkom, Engleskom ili Škotskom. Jorški Red je osnovan u kasnom XVIII veku i zove se Glavni, a članovi Kraljevski Venac (4 stepena); sledeći korak je Tajni Red, a članovi su Kraljevski i Odabrani Zidari (3 stepena); konačni je Viteški Red, a članovi su Vitezovi Hramovnici (3 stepena). Škotski Red je osnovan u Čarlstonu, Južna Karolina, 1801. (33 stepena uključujući tri Stepena Simboličke Lože). U mnogim drugim grupama, povezanim sa Jorškim Redom, članovi su uglavnom izabrani, ali ponekad i izglasni. Oni su zainteresovani za poseban vid slobodnog zidarstva uključujući i istraživanje slobodnog zidarstva. Poznati su: Kraljevski Red Škotske (engl. The Royal Order of Scotland), Savezni Masonski Stepeni (engl. The Allied Masonic Degrees), Crveni Krst Konstantina (engl. The Red Cross of Constantine), Masonsko Društvo Rozenkrojcera (engl. The Masonic Rosicrucian Society - SRICF), Red Strogog Obreda (engl. The Rite of Strict Observance - CBCS), Red Velike Akademije (engl. The Grand College of Rites), Red vitezova masona (engl. Knight Masons), Red Plute (engl. The Order of Corks), Jorški Krst Časti (engl. The York Cross of Honour), Plavi Monasi (engl. The Blue Friars), Sveti Kraljevski Venac Viteških Sveštenika Hrama (engl. The Holy Royal Arch Knights Templar Priests) i Red Istočne Zvezde (engl. Order of the Eastern Star) (red za supruge Masona). Postoje i „mistični stepeni“, poput Grobnica (engl. The Shrine), Pećina (engl. The Grotto) i Visoki Kedrovi Libana (engl. The Tall Cedars of Lebanon), takođe od značaja. Manje skupine se bave posebnim vidovima Veštine. Masonski simboli[uredi | uredi kod] Osnovni simboli su uglomer (prikazan sa stranama na gore i uglom na dole) i šestar (sa kracima na dole). Ovakva postavka ponekad sadrži i latinično slovo `G`. Svevideće oko. Obično predstavljeno u trouglu; simbol prisutan u mnogim kulturama Davidova zvezda ili Grb Kralja Solomona. ne pojavljuje se ni u jednoj staroj hebrejskoj knjizi; primenjivala se na Bliskom istoku zajedno sa svastikom. Davidova zvezda je simbol Kraljevskog Luka. Davidova zvezda je sačinjena od dva trougla, od kojih je jedan okrenut vrhom na dole dok je drugi okrenut vrhom ka gore. U okultizmu, trougao sa dva ugla gore, a jednim dole-predstavlja stilizaciju ljudskog bića, čoveka. Dok, trougao sa jednim uglom gore i dva dole, predstavlja stilizaciju vatre, plamena,... koji je u svim paganski, okultnim religijama bio stilizovani prikaz božanstva. Iz toga, da se izvesti logičan zaključak, da je Davidova zvezda stilizovani prikaz sjedinjavanja čoveka i nekog metafizičkog bića,... što je cilj, kako masonerije-tako i svih drugih okultnih religija: cilj je postati BOG-a ne služiti Bogu. T. Simbol „tau“ (T) je jevrejski simbol koji su nosili keniti pre nego ih je Mojsije pronašao u Sinajskoj pustinji; na takvom krstu je razapet Isus, ne na ovakvom - †; egipatski hijeroglif u obliku krsta znači Spasitelj - jevr. Ješua - grč. Isus; stoga, ovaj znak (†) ne predstavlja oblik raspeća već njegovo ime. Trostruki „tau“. Masonsko obeležje koje predstavlja kralja, sveštenika i proroka. Riba. Simbol nazoreja, na arapskom nazarani - male ribe, otuda Isus Nazarećanin; oznaka za sveštenstvo. Mitra. Mitra sa razdvojenim prednjim i zadnjim delom je i danas kapa biskupa. Jakov Pravednik je bio prvi biskup; hijeroglif za boga Amon-Ra. Amon iliti amin. Napomene i reference[uredi | uredi kod] ↑ Zvanični sajt Ujedinjene velike lože Engleske (en) ↑ Strane Velike Lože priznate od strane UVLE (en) ↑ Paul Bessel (en) ↑ Zvanični sajt Velike Lože Škotske (en) ↑ Pietre-Stones Review of Freemasonry (en) ↑ Velika Loža Pensilvanije Arhivirano 2010-07-07 na Wayback Machine-u (en) Literatura[uredi | uredi kod] Luiđi Troizi: Rečnik masona, ezoterizma, hermetizma, religija, mitova i simbola, „Filip Višnjić“ Džon Robinson: Rođeni u krvi (Izgubljena tajne masonerije), „Narodna knjiga“ Kristofer Najt i Robert Lomas: Hiramov ključ, „Kairos“, 2000, Novi Sad Majkl Bejdžent, Ričard Li i Henri Linkoln: Sveta krv, Sveti gral, „Bata knjiga“ Majkl Bejdžent, Ričard Li i Henri Linkoln: Mesijansko zaveštanje, „Bata knjiga“ Majkl Bejdžent i Ričard Li: Hram i loža, „Bata knjiga“ Majkl Bejdžent i Ričard Li: Svici sa Mrtvog mora (obmana), „Bata knjiga“ Danijel Ligu: Rečnik slobodnih zidara, „Paidea“ Ralf Eperson: Nevidljiva ruka, „Plavi krug“ Volter Lesli Vilmšurst: Značenje slobodnog zidarstva Domenico V. Ripa Montesano, Vademecum di Loggia, Edizione Gran Loggia Phoenix – Roma Italia 2009 ISBN 978-88-905059-0-4 Robert Lomas: Hiramova knjiga, Hiram-Smederevo Vidi još[uredi | uredi kod] Masonski rituali Masonerija u Beogradu Istorija slobodnog zidarstva Masoni tajna društva slobodni zidari slobodno zidarstvo

Veliki format, tvrd povez sa omotom druga i treca knjiga su nekoriscene a prvi tom sam samo ja procitao SRPSKA HRONIKA NA SVETSKIM VERIGAMA Broj strana: 1826 Catena mundi je sinteza srpske istorije i duhovnosti u njenom dvomilenijumskom toku. To je „zbornik o srpstvu i Srbima, svemu onome što su činili i, naročito, onom čemu su težili, ujedno i bukvar i sveta knjiga“. ; ; Šta je Catena mundi? ; ; Prvo izdanje je objavljeno u vihoru rata 1992. godine. Čim je odštampana, veliko interesovanje publike za ovakvim štivom misteriozno je prekinuto nestajanjem enciklopedije Catena mundi sa polica knjižara. Po rečima prodavaca, neko je za nepunih desetak dana kupio skoro celokupan tiraž, tako da se enciklopedija nije mogla nabaviti. ; ; Enciklopedija Catena mundi – srpska hronika na svetskim verigama, čiji je priređivač Predrag Dragić Kijuk, predstavlja sintezu Srba i srpstva dugu dva milenijuma. Knjiga uobličava duhovnu i civilizacijsku tradiciju i najznačajnije domete srpske istorije na Balkanu, sa jasnom porukom da srpski narod treba ozbiljnije da se okrene samospoznaji. ; ; Catena mundi je zbirka istorijskih spisa i drugih publikacija koje su napisali različiti autori, a među mnogim poznatim imenima i vrsnim umova uvršteni su radovi: Miloša Crnjanskog, Vladete Jerotića, Radivoja Pešića, Aleksandra Solovjeva, Jovana Dučića, Rastka Petrovića, vladike Nikolaja Velimirovića i mnogih drugih…. Catena mundi je sinteza srpske istorije i duhovnosti u njenom dvomilenijumskom toku. To je „zbornik o srpstvu i Srbima, svemu onome što su činili i, naročito, onom čemu su težili, ujedno i bukvar i sveta knjiga“. ; ; U „Kateni“ piše ko smo, šta smo, odakle smo, i kuda idemo. ; ; Ko je tvorac Catene mundi? ; ; KijukPredrag Dragić Kijuk, tvorac Catene mundi, bio je i ostao remetnik: borio se protiv zaborava, a za trajne vrednosti, neodvojive od uspravnog stajanja pred Bogom i ljudima. U Kembridžovom enciklopedijskom izdanju (Cambridge, England) „2.000 intelektualaca u 21. veku”dobio je odrednicu na urednički poziv. Internacionalni biografski centar (St. Thomas Place, England) proglasio ga je 2010. godine za jednog od 100 slobodnih mislilaca u svetu. ; ; Bio je jedan od osnivača „Fonda istine“ (Beograd), Svetskog sabora Srba (Hajdelberg), Crkveno-narodnog sabora (Prizren), „Centra za hrišćanske studije“ (Beograd), udruženja intelektualaca „Srpska nacionalna svest“ (Niš) i izdavačke kuće „Euro Epistel“ (Ašafenbrug). Sva ova udruženja borila su se za istinu o Srbima u doba kada je ta istina, po nalozima Imperije, bila zabranjena, i kada je Vol strit zaratio protiv Kosovskog zaveta. Inicirao je i bio jedan od autora deklaracije na pet jezika („Slovo o srpskom jeziku“, 1998), koja je tražila hitnu obnovu srbistike umesto štetočinske serbokroatistike. Pokrenuo je i uređivao biblioteke – „Srpska dijaspora“ i „Srpska porodična biblioteka“. ; ; ; Enciklopedija Catena mundi nastajala je godinama u Kijukovoj radnoj sobi. Konačno, 1992. godine, ukazala se prilika da se ovako maestralno delo objavi. ; ; Iako je enciklopedija trebalo da predstavlja temelj nove srpske društvene, intelektualne i naučne svesti, ona nije u dovoljnoj meri pronikla u javno mnjenje, niti je doživela ozbiljniju promociju i put do čitalaca. Naime, čim je odštampana, veliko interesovanje publike za ovakvim štivom misteriozno je prekinuto nestajanjem enciklopedije Catena mundi sa polica knjižara. Po rečima prodavaca, neko je za nepunih desetak dana kupio preostali tiraž, koji nije unapred prodat u pretplati, tako da se enciklopedija nije mogla nabaviti. ; ; ; Enciklopedija u dva toma, na skoro 2000 strana, 260 autora, na desetine malo poznatih kolornih mapa, daje odgovore na sledeća pitanja: ; ; -Šta je istina o Srbima koji su pre deset vekova naselili Italiju? ; -Šta je istina o Slovenima na Mediteranu? ; -Ko je i kada podelio Srbe i Hrvate? ; -Ko je tvorac jugoslovenske ideje? ; -Da li su Hrvati konvertiti? ; -Da li Amerika ima kompleks stare Evrope? ; -Zašto Albanci kriju istinu o svojoj pravoj postojbini? ; -Zašto istorija prećutkuje srpsku državu u Tesaliji i Srbe na Peloponezu? ; -Gde su živeli Srbi, prema starim kartama? ; -Gde su sve u 17. veku naseljeni Srbi u Sloveniji? ; -Šta je vatikanska ideologija? ; -Kako se Vatikan odnosio prema srpskom pitanju? ; -Ko prećutkuje da je vinčansko pismo najstarije pismo na svetu? ; -Da li će se stvoriti nova Alpe-Adria-Nemačka? ; -Zašto karte nazivaju Bosnu i Hercegovinu vojvodstvom Svetog Save? ; -Gde je sakrivena arhiva o masakru nad Srbima? ; -Šta je istina o povijesnom pravu Hrvata? ; -Ko su i šta su u stvari bili oficiri NDH? ; -Da li je ostvariva ideja podunavske federacije? ; -Zašto je baron Sarkotić početak uspona NDH? ; -Gde su dečija stratišta u „Svetoj Hrvatskoj“? ; -Šta je istina o Srbima u Habzburškoj monarhiji? ; -Ko je odgovoran za podelu Srpske Crkve? ; -Da li su ustaše porušile 500 ili više srpskih crkava? ; -Zašto Rimokatolička crkva krije istinu o konkordatu sa Hitlerom? ; -Gde je arheološko blago Starčeva, Vinče, Banjice? ; -Je li Balkan kolevka svetske civilizacije? ; -Šta su Srbi dali mediteranskoj kulturi? ; -Otkud srpski knezovi na ostrvu Samos? ; -Kada je srpski istoričar napisao prvu hrvatsku istoriju? ; -Zašto NDH i HDZ imaju slične planove? ; -Čemu nas uče Kvaternik, Starčević i Pavelić? ; -Kako su nestali Srbi katolici? ; -Ko je federalizovao Drugu Jugoslaviju? ; -Da li se sudbina Srbije kroji za stolom velikih sila? ; ; Po Kijuku, ovo je „prva jedinstvena istorija o fenomenu i sudbini Srba, koja objašnjava istinu o narodu čija se država rasprostirala na istoj teritoriji gde i kolevka svetske civlizacije“, „prva martirijska istorija srpskog naroda i nema veće istine od one na njenim stranicama“; ona „prvi put kod nas progovara o razlozima lažne istoriografije Slovena i Srba i planovima katoličke ideologije“ i „jedina se do sada usuđuje da ponudi odgovore na sva, za Srbe, tragična pitanja – i pomaže vam da razlikujete nametnutu ulogu taoca od prave istine“… ; ; To je, istovremeno, i „prva knjiga o srpskim zabludama, istinama, vekovnim stradanjima i nametnutim politikama“, bez koje se, po Kijuku, ostaje u „paklenom rezervatu antislovenske ideologije“, a sa kojom se saznaje da naša „skrivene kulturna istorija nezaustavivo otvara vrata 21. veka“. Ona se bavila i sudbinom Srbije i Jugoslavije, svedočila o tobožnjem „hegemonističkom grehu Srba“ i, kako reče njen autor, o „satanizovanju naroda koji je „jugoslovensku ideju“ platio krvlju“. Po Kijuku, knjiga Catena mundi je kadra da zameni čitave biblioteke, jer pomaže našoj deci da se suoče sa „dostojanstvom istine“. Ona je po prvi put objavila geografske karte koje svedoče o rasprostranjenosti srpskog naroda, njegove Crkve i države, kao i o prapostojbini Albanaca. ; ; O tekstovima zbornika ; ; Knjiga je riznica izuzetnih, i u vreme ono, a i danas, često prikrivenih tekstova o istorijskoj sudbini Srba. Ona se bavila skrivenom istorijom drevnog srpstva i Slovenstva, u tekstovima poput onog M. Gimbutasa o vinčanskom, kao najstarijem, pismu, ili onom, V. Rudeljeva, o istoriji etničkog imena Srba i Hrvata. Radivoje Pešić bavio se autohtonošću Slovena na Balkanu, a Srboljub Živanović antropološkim dokazima slovenskih drevnosti na ovom prostoru. Tu su bili i prilozi Crnjanskog i Petrovića o našim toponimima u Engleskoj, koji potiču iz drevnosti srpsko-keltske. ; ; srpska-oaza-u-italijiKijuk je, kao i Vladika Nikolaj, znao da smo drevnog porekla; nedavno je ruski genetičar Kljosov, modelom praćenja jednog genetskog markera, pokazao da svi Indoevropljani potiču sa Balkana, sa teritorije današnje Srbije, uključujući i Staru Srbiju –Kosmet i Makedoniju (a teza o Srbima na Peloponezu, istaknuta u „Kateni“, dokazana je, ponovo, knjigom, izašlom i kod nas, Grka Dimitrija Petalasa, koji daje reči slovenskog porekla u svom peloponeskom zavičaju, i tvrdi da je tamošnje stanovništvo slovenskog porekla, što grčka država od 19. veka sistematski poriče, menjajući toponime, hidronime i grcizirajući imena.) ; ; „Katena“ se, takođe, bavila, i to više nego ozbiljno, stavovima naših neprijatelja prema srpskom nacionalnom pitanju: Kijuk je objavio i Kvaternikov tekst o Hrvatima, tekst Ante Pavelića o konvertitskom narodu, stvorenom od Vatikana i Beča, kome je pripadao, kao i najvažnije stavove Ante Starčevića. U knjizi je i nezaobilazan tekst Artura Evansa o Srbima, Hrvatima i evropskoj politici, kao i tekstovi episkopa Nikodima Milaša, Jovana Olbine, Sime Simića i drugih o prekrštavanju srpskog naroda… ; ; Nezaobilazne su analize porekla Albanaca iz pera Hrvata Šuflaja i članak Vladana Đorđevića o albanskom pitanju i odnosu evropskih sila prema njemu. Veliki deo knjige bavio se središtem „hrišćanstva bez Hrista“, Vatikanom, i njegovom srboubilačkom politikom, kao i najbolje čuvanom tajnom Vatikana, Nezavisnom Državom Hrvatskom i Jasenovcem i drugim logorima i jamama kojima se, po ko zna koji put, dokazivalo da je u pravu bio Dostojevski kada je pisao da je rimokatolicizam gori od ateizma jer nameće izopačeni Hristov lik. Srbi u Sloveniji, Srbi u Hrvatskoj, Srbi u Bosni i Hercegovini, Srbi u Vojvodini i na Kosovu i u Metohiji, Srbi u Makedoniji – sve je to bila tema „Katene“. ; ; Naravno, Kijuk je želeo da osvetli i zločinačku politiku Komunističke partije prema srpstvu – objavio je niz ogleda na tu temu, među kojima se isticao tekst Koste Čavoškog o KPJ i srpskom pitanju. U1

Strana: 152 Povez: meki (sa fotografijama u koloru) Pismo: ćirilica Format: 19,5 cm „Prava vjera je vjera u jednoga Boga u Trojici, Tvorca Neba i zemlje, i svega vidljivoga i nevidljivog. Bog je Biće bez početka i bez kraja. Bog je duh koji je svuda prisutan, sve vidi, sve zna, sve može, o svemu brine. Bog je pun ljubavi prema svim ljudima i svim stvorenjima“. Sadržaj O TAJNI VJERE Šta je prava vjera? Ko je Bog Kakav je Bog Ko je čovjek? Ko su Nebeska braća čovjekova? Ko su zemaljska braća čovjekova? Šta je Otkrivenje Božije? Šta je Biblija ili Sveto Pismo? OTKRIVENjE U STAROM ZAVJETU Šta je Stari zavjet? Kako počinje Stari zavjet? Šta je stvorio Bog za šest dana? Šta je Raj u koji je Bog uveo čovjeka, stvorivši ga? Šta je Drvo poznanja dobra i zla? Ko je đavo? Ko je nagovorio Evu da pogazi zapovijest Božiju? Zašto su Adam i Eva bili istjerani iz Raja? Šta je Bog kazao Adamu i Evi kada ih je prognao iz Raja? Zašto je Kain ubio Avelja? Ko je bio Noje i kako se on spasao od potopa? Šta je idilopoklonstvo? Šta su zidali Vavilonci? Ko je bio Avraam? Koga je hteo Avraam da prinese na žrtvu? Koliko sinova je imao Jakov, sin Isaakov, nazvani Izrailj, po kome je izabrani narod dobio svoje ime? Kako je Josif dospio na dvor faraona, cara egipatskog? Kako su živjeli Jevreji u Egiptu? Ko je bio Moisije? Kako je Moisije izveo jevrejski narod iz egipatskog ropstva? Kako su se Jevreji hranili tokom četrdesetogodišnjeg lutanja po pustinji? Gde je Moisije primio Deset zapovijesti Božijih? Ko je bio David, a ko Golijat? Šta su Psalmi Davidovi? Ko su bili Proroci? Šta je Pasha? Gde je punoća Starog zavjeta? Koji je smisao starozavjetnih prinosa i žrtava? Šta je Novi zavjet? Kako počinje Novi zavjet? Ko je opisao Hristov zemaljski život? Ko je vladao Judejskom zemljom u doba kada se Hristos rodio na zemlji? Kako su se zvali roditelji Presvete Bogorodice Marije? Šta se dogodilo na Blagovijesti? Gdje se rodio Spasitelj? Šta znači ime Isus? Ko je prvi posjetio i prepoznao novorođenoga Hrista Boga? Šta su pjevali Anđeli na Nebesima kada se rodio Bogočovjek? Ko su bili Jevanđelski mudraci sa Istoka? Šta je tražio lukavi car Irod od Mudraca? Kuda su otišli pravedni Josif i Bogorodica Marija sa malim Hristom? Ko je bio pobožan starac Simeon? Zašto je mali Hristos kada mu je bilo osam dana, bio odnesen u Jerusalimski hram? Koji prorok je neposredno pripremio ljude za doalzak Sina Božijeg? Gde je živio i čime se hranio Sveti Jovan Krstitelj? Kako je Sveti Jovan Krstitelj završio svoj život? Šta je rekao Sveti Jovan Krstitelj kada je prvi put vidio Gospoda Hrista? Sveti Jovan Krstitelj je znao da je Hristos bez grijeha i da nema potrebe da bude kršten, zašto ga je, ipak, krstio u rijeci Jordanu? Kako se javio Bog na Jordanu? Čime je Đavo kušao Hrista? Zašto Gospoda Hrista nazivamo Bogočovjekom? Koliko je bilo apostola i koji su bili prvi pozvani? Koje je prvo čudo učinio Hristos? Šta je Hristos rekao ženi Samarjanki o molitvi? Kako je Hristos iscjelio carevog činovnika koji mu je došao i rekao: „Gospode, dođi dok nije umrlo dijete moje“? Kako je Hristos iscjelio gubavoga? Kako su Hrista primili u Njegovom rodnom gradu Nazaretu? Kako je Hristos iscelio uzetoga? Šta je Hristos kazao o suboti? Šta su Blaženstva? Kome je Gospod Hristos rekao: „Vi ste so zemlji… Vi ste svjetlost svijetu“? Koje su dvije najveće zapovijesti? Hristos kao čudotvorac Šta znače riječi Hristove: „Otac je u meni i ja u Njemu… Ja i otac – jedno smo“! Šta znače riječi Hristove: „Lakše je kamili proći kroz iglene uši nego li bogatašu ući u Carstvo Nebesko? Šta je rekao Hristos o plaćanju poreza caru ili državi? Šta je učinio Hristos sa trgovcima u hramu? Ko je dočekao Spasitelja u Jerusalimu na Cvijeti? Kada je bila Tajna Večera? Šta je Hristos rekao na Tajnoj Večeri kada je blagoslovio hljeb? Šta je Hristos rekao na Tajnoj Večeri kada je čašu vina? Kako se zove Sveta Tajna koju je Hristos ustanovio na Tajnoj večeri? Šta je rekao Hristos Apostolima u Getsimanskom vrtu uoči Velikog Petka? Šta je Hristos rekao Judi izdajniku, posle izdajničkog poljubca? Kako je umro Juda izdajnik? Koliko se puta Petar odrekao Hrista? Ko je pomogao Hristu da nosi Krst do Golgote? Koje su bile poslednje riječi raspetoga Hrista na Krstu? Šta se desilo kada je Hristos izdahnuo na Krstu? Ko je skinuo Hristovo mrtvo tijelo sa Krsta? Ko je prvi saznao da je Hristos vaskrsao iz mrtvih? Poslije Vaskresenja, od Uskrsa do Vaznesenja, koliko se puta javio Gospod svojim učenicima? Šta je rekao Hristos Apostolima u četrdeseti dan poslije vaskrsenja, prije nego što se uznio na Nebesa? Šta znače riječi Gospodnje o krštavanju svih ljudi i naroda u Ime Oca i Sina i Svetoga Duha Šta se dogodilo na pedesetnicu (Trojičindan, Duhovdan)? Šta je Crkva i koja su njena svojstva? Kako počinje istorija novozavjetne Crkve? Pored „Djela apostolskih“, gdje su opisani propovijed, djela i učenje Svetih Apostola, kao i osnivanje prvih hrišćanskih opština? Ko je produžio propovijed i djelo Svetih Apostola u svijetu? Koje je Svete Tajne Gospod predao preko Apostola svojoj Crkvi? Šta je Sveta tajna Pokajanja (i Ispovijesti)? Šta je Sveto Predanje? Šta su Vaseljenski Sabori? Koji je prvi Sabor u istoriji Crkve? Koliko je bilo Vaseljenskih Sabora i koje su odluke donijeli? Da li je bilo još Vaseljenskih Sabora? Zašto Crkva mora biti samo jedna? Kada se Rimska Patrijaršija odvojila od Pravoslavne Crkve i zašto? Koja su bila glavna središta hrišćanske vaseljene tokom prvog hiljadugodišta istorije Crkve? Ko su bili Sveta braća Kirilo i Metodije? Kada su Srbi primili vjeru pravoslavnu? Ko je produžio djelo Svete Braće i njihovih učenika? Ko je bio prvi Arhiepiskop i najveći Svetitelj i prosvjetitelj srpski? Ko je bio Stefan Nemanja? Gdje je umro Sveti Sava? Šta se dogodilo sa moštima Svetog Save? Kada je osnovana prva Srpska Patrijaršija? Šta je to Kosovski zavjet? Ko su bili novomučenici? Zašto je Sveti Mučenik Avakum Beogradski, idući na gubilište, pjevao pesmu: „Njema ljepše vjere od hrišćanske, Srb je Hristov – raduje se smrti? Kada je bila ponovo vaspostavljena Srpska Patrijaršija? Otkud Krsna slava kod Srba i koji je njen smisao? Ko su monasi i kakva je bila njihova uloga u istoriji Crkve? Šta je Sveta Gora? Ko su isihasti ili tihovatelji? Ko su bili koljivari ili dobrotoljupci? Pored Srpske Crkve koje još pomjesne Pravoslavne Crkve postoje danas u svijetu? Šta je to Pravoslavna dijaspora? Koja je danas misija Pravoslavne Crkve u svijetu? Da li je Pravoslavna Crkva – Misionarska crkva? Da li Pravoslavna Crkva ima danas svoje misionare među nekrštenim narodima? Šta je Pravoslavno Bogosluženje Koja su stalna svakidašnja crkvena bogosluženja? Koje najvažnije Bogolsuženje Crkve? Koje praznike hrišćani praznuju? Šta je molitva? Šta je lično molitveno pravilo? Kako se treba moliti? Zašto se Očenaš naziva Molitvom Gospodnjom? Kako glasi Molitva Gospodnja? Šta znači „hljeb nasušni“, ili tačnije „nadsuštni“? Koje još molitve treba da budu na ustima Hrišćanina? Kako glasi Simvol vjere? Šta znače riječi: „Čekam vaskrsenje mrtvih i život budućeg vijeka“? Šta je Poslednji dan ili dan Strašnoga suda? Bez čega se ne može zamisliti dom pravoslavnog hrišćanina? Šta su Žitija Svetih? Otkuda post i čemu on služi? Šta je to oboženje čovjeka? Ako bi želeo da sažmeš u jednu molitvu sve molitve Crkve i čitavo bogosluženje Crkve, sve vapaje i sve Želje Hrišćanske – koja bi to molitva bila Ako bi te neko zamolio da u dvije rijeći iskažeš svu vjeru pravoslavnu, koje bi bile te dvije riječi? Skraćenice naziva starozavjetnih i novozavjetnih knjiga?

Odlično očuvano! Autor - osoba Vitruvije Polio, Mark Naslov Deset knjiga o arhitekturi / Vitruvije ; [prevela Renata Jadrešin Milić] Jedinstveni naslov Vitruvii De architectura libri decem. scc Ostali naslovi Vitruvijevih deset knjiga o arhitekturi Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2003 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Građevinska knjiga, 2003 (Novi Sad : Stylos print) Fizički opis 233 str., [28] str. s tablama : ilustr. ; 24 cm Drugi autori - osoba Jadrešin-Milić, Renata Radović, Ranko, 1935-2005 = Radović, Ranko, 1935-2005 Zbirka Velike knjige arhitekture / [Građevinska knjiga, Beograd] ; 1 Napomene Prevod dela: Vitruvii De architectura libri decem Tiraž 500 Str. 7-10: Evo Vitruvija, prve velike knjige arhitekture / Ranko Radović Napomene uz tekst. Predmetne odrednice Arhitektura, grčka antička Arhitektura, rimska Marcus Vitruvius Pollio Deset knjiga o arhitekturi! „Deset knjiga o arhitekturi“ (lat. De architectura libri decem) je traktat o arhitekturi poznatog rimskog arhitekte Marka Vitruvija Pollion. Traktat je jedino sačuvano antičko delo o arhitekturi i jedno od prvih na latinskom jeziku. Prema samom Vitruviju, u vreme pisanja traktata na latinskom jeziku, postojale su samo četiri knjige o arhitekturi: Fuficia, Terence Varron i dve – Publius Septimius. Knjiga je posvećena caru Avgustu u znak zahvalnosti za pruženu pomoć. Vitruvije je opisao šest osnovnih principa nauke (lat. Scientia) arhitekture. Ordinatio (sistematičnost, red, redosled) - opisuje opšte principe arhitekture, osnove formiranja volumena (kvantita), osnove proporcija, osnove proporcija veličine (modul). Evo čuvene triade Vitruvije: tri kvaliteta koje arhitektura mora nužno posedovati: firmitas (konstrukcijska čvrstoća), utilitas (dobra), venustas (lepota). Dispozitorij (dispozicija, lokacija, baza) - opisuje osnove organizacije prostora, osnove projekta i njihovo prikazivanje u tri glavna crteža: ihnografija (tlocrt), ortografija (crtež) i skenografija (perspektivni prikaz). Eurthmija (eurithmi) – definiše lepe proporcije, sastav se proučava. Simetria (simetrija) – u ovoj kategoriji se krije snažni antropomorfizam. Naglašen je modul zasnovan na delovima ljudskog tela (nos, glava). Dekor – ova kategorija nije ograničena samo na dekoraciju i opisuje sistematičnost narudžbi. Distributio – kategorija opisuje kako ekonomski koristiti objekt. U prvoj knjizi Vitruvije objašnjava nauku arhitekte koja se sastoji od teorije i prakse. On skreće pažnju na potrebu geometrije i crtanje za studije arhitekture, kao i znanje iz oblasti filozofije, prava, medicine i astronomije. Knjiga II sadrži opis građevinskih materijala: cigle (lat. Laterum), peska, kreča i kamena. Knjiga III opisuje Vitruvijinog čoveka sa njegovim proporcijama (lice zauzima desetinu tela, a pupak je centar kompozicije). Knjiga IV opisuje hramove i položaje oltara. V knjiga je posvećena organizaciji foruma, bazilika, pozorišta, kupališta i brodogradilišta. Knjiga VI posvećena je rasporedu prostorija (atrijuma) i njihovim temeljima. U knjizi VII opisuje pripremu boja (bela, crvena, crna, zelena, plava i oker) i maltera. U knjizi VIII opisuje hidraulične konstrukcije (bunari, vodovodne cevi). U knjizi IX opisuje raspored solarnih i vodenih satova. U knjizi X, on je suprotstavio mašine (kombinacija delova za pomeranje utega) i alate (lat. Organa), a takođe je opisao i razne mehanizme, poput mlinova za vodu, baliste i katapulta. Rad na Vitruvijevom tekstu kao početnoj tački u savremenom pristupu edukacije arhitekata, odlikuje dinamičan, višeslojan i nekonvencionalan pristup, a rezultati pokazuju koliko je ovaj antički autor inspirativan i koliko i danas podstiče na razmišljanje. Kroz diskusije sa studentima, otkrivaju se beskrajno velike mogućnosti savremenog korišćenja ovog traktata, koji podstiče maštu, svestranost i kreativnost. Skoncentrisanost na kritičko posmatranje materije i otklon od uobičajenih faktografskih pristupa, do sada su činili da ovo delo bude zaista omiljeno među studentima, aktivno podstaknutim da se bave istraživačkim radom, da definišu i uobliče sopstvene stavove u oblasti projektovanja, istorije i teorije arhitekture i umetnosti, ali i vizuelne kulture uopšte, da izgrade prepoznatljiv način prezentacije i „odbrane“ svojih ideja kada su u pitanju i drugi predmeti iz različitih oblasti na Arhitektonskom fakultetu. U prethodnim podnaslovima predgovora je dat poseban osvrt na dalekosežniji uticaj Vitruvijevog dela na renesansne arhitekte i teoretičare arhitekture, koji ujedno može biti osnova za rad na proučavanju savremenih teorija arhitekture. Pregled i analiza pojedinih važnih problema koji su se kroz razvoj arhitekture postavljali pred graditelje, a aktuelni su i za savremenog arhitektu prilikom rešavanja projektantskih problema danas, predstavlja početnu tačku u sagledavanju kontinuiteta i transformacija vezanih za filozofiju građenja i osnovne tokove arhitektonske misli. Vrednost i značaj ovakvog izdavačkog poduhvata su višestruki. Najveće interesovanje i značajnu potrebu za Vitruvijevim tekstom svakako uvek imaju studenti arhitekture, svih nivoa studija. Pored toga, knjiga zaslužuje pažnju naučne i stručne javnosti koja se bavi istorijom i teorijom arhitekture i urbanizma, ali i istraživača iz drugih polja kulture i umetnosti. Takođe, sa sigurnošću se može reći da Vitruvijevo delo uvek nailazi na veliko interesovanje i kod šire javnosti, kod arhitekata u praksi, kao i istinskih ljubitelja arhitekture svih profesija. Vitruvijev traktat ima univerzalnu vrednost. Iako njegovoj kompoziciji nedostaje uređenosti, a jeziku pročišćenosti, on je vanvremen i ostaje izvor inspiracije za mlade arhitekte koji mu uz pomoć svoje mašte pomažu da i dalje živi. Čak i kada često iskreno, otvoreno i samokritično govori o teškoćama koje je imao prilikom pisanja i svojim ograničenjima, ili kada skromno i nenametljivo pribegava anegdotama i zanimljivim pričama, Vitruvije nam posredno skreće pažnju na činjenicu da se danas teorija arhitekture pogrešno povezuje samo sa istorijom arhitekture i da ona realno pripada svim oblastima delovanja u arhitekturi, a prvenstveno arhitektonskom projektovanju. Ona je zapravo korisna i potrebna kao razjašnjenje kako su određeni projektantski principi primenjeni u arhitektonskoj praksi, što znači da povezuje teoretsku i praktičnu stranu struke. Vitruvije nas i danas potseća da svako arhitektonsko delo ima prostorna, vizuelna i formalna svojstva, često nezavisna od kulturno - istorijske epohe u kojoj je nastalo, a proučavanje načina na koje su arhitekti probleme njegovog nastanka rešavali u prošlosti predstavlja najznačajnije dostignuće koje istorija arhitekture može da ponudi modernoj arhitektonskoj praksi. Marko Vitruvije Polio (lat. Marcus Vitruvius Pollio, živio i radio u prvom vijeku p. n. e.), bio je rimski pisac, arhitekta i inženjer i autor slavnog rimskog arhitektonskog traktata „De architectura, libri decem“ (Deset knjiga o arhitekturi). Vrlo malo je poznato iz njegovog života, osim onoga što se može zaključiti iz njegovog pisanja u traktatu. Iako Vitruvije nigdje ne identifikuje imperatora za kojeg je radio, mnogi smatraju da je riječ o Avgustu i da je traktat pisan oko 27. godine. Pošto Vitruvije u traktatu sebe opisuje kao starog čovjeka, neki autori su zaključili da je vrlo vjerovatno da je bio aktivan u vrijeme Julija Cezara. Vitruvije takođe kaže da je radio na gradnji bazilike u Fanomu (današnji Fano). Izdanje na italijanskom iz 1521. godine koje je ilustrovao i preveo s latinskog italijanski arhitekta Cezare Cezarijano Traktat „O arhitekturi“, bazira se na njegovom ličnom iskustvu, ali i teoriji poznatih grčkih arhitekata, npr. na Hermogenu. Raspravlja o skoro svakom aspektu arhitekture, a podijeljen je u deset poglavlja: planiranje grada, građevinski materijali, izgradnja hramova i upotreba grčkih redova, civilno građevinarstvo (pozorišta, banje), privatne građevine, dekoracija poda i zidova, hidraulika i civilne i vojne mašine. Prevodi Vitruvijevog dela na srpski jezik Vitruvijevo delo Deset knjiga o arhitekturi prvi put je prevedeno na srpski 1951. Prevodilac je bio Matija Lopac, a izdavač „Svjetlost“ iz Sarajeva. Isti izdavač je objavio delo i 1990. godine. Beogradski izdavač „Građevinska knjiga“ objavio je, u prevodu Renate Jadrešin-Milić, tri izdanja: 2000, 2003, i 2006., a beogradski Zavod za izdavanje udžbenika, u prevodu Zoje Bojić, svoje izdanje 2009. godine. MG86 (K)

Odlično stanje unutar knjige Korice lepo očuvane za ovaj tip knjige Kao na slikama Dušan D. Vuksan: PETAR I PETROVIĆ NJEGOŠ I NJEGOVO DOBA - NAUČNO DRUŠTVO NR CRNE GORE - ISTORIJSKI INSTITUT Mek povez - udžbenički format, 391strana, izdavač: NARODNA KNJIGA - Cetinje Petar I Petrović Njegoš, kanonizovan kao Sveti Petar Cetinjski (Njeguši, 1748 — Cetinje, 18. oktobar 1830) bio je srpski pravoslavni mitropolit crnogorsko-primorski i poglavar (Stare) Crne Gore od 1784. do 1830. godine, a počevši od 1796. godine njegovo starešinstvo je priznavao i znatan deo oblasti Brda. Potpisivao se kao vladika Crne Gore, Skenderije i Primorja. Bio je nosilac ruskog Ordena Svetog Aleksandra Nevskog.[1][2] Titula Stara Crna Gora i njena plemena `Vla(di)ka Petar`, `vla(di)ka Petr na službi`, `vaš brat Petr Petrovič`, `pokorni sluga Petr Petrovič`, `ja vla(di)ka Petrovič Njeguš`, `ja vla(di)ka Petr Petrovič`, `mitropolit Petr Petrovič`, `m(itropolit) č(ernogorski) Petr Petrovič`, `černogorskij mitropolit Petrovič`, `Il metropolita di Montenegro Pietro Petrovich`, `mitropolit černogorskij, skenderinski i primorski, i ordena svjatago Aleksandra Nevskago kavaljer Petr Petrovič`, `mitropolit Petr Petrovič s Njeguš`, `il archives. e metropol. di Montenegro, Albania e litor. ed l`imp. russo cavaliere Pietro Petrovich`, `v. Petr`, `vladika Petar svojeručno`, `m. černogorski Petrovič`, `mitropolit Petrovič`, `mitropolit Petr Petrovič Njeguš`, `Petr Petrovič Njegoš, mitropolit Černaja Gori, Skenderiji i Primorja`, `smireni mitropolit černogorskij, skenderiski i primorski Petr Petrovič Njeguš` `smirenij mitropolit Černija Gori, Skenderiji i Primorja`, `Petr Petrovič Njeguš`, `pokorni sluga i bogomoljac m. Petr Petrovič Njegoš`, `černogorskij. mitropolit Njegoš`.[3] Biografija Petar I Petrović Njegoš rođen je 1748. godine u Njegušima, od oca Marka i majke Anđelije (rođene Martinović). Njegovi preci su došli u Crnu Goru iz tadašnje Hercegovine, ispod planine Njegoš.[4] Petar se zamonašio oko 1760. godine, a sa svega 17 godina postao je đakon. Od 1765. godine nalazio se na školovanju u Rusiji. Nakon povratka rukopoložen je za jeromonaha i proizveden za arhimandrita.[5] Petar je 1779. godine bio u crnogorskoj delegaciji koja je u Beču od carice Marije Terezije tražila pokroviteljstvo i finansijsku podršku crnogorskoj državi.[traži se izvor] Hirotonija u Sremskim Karlovcima Karlovački mitropolit Mojsije Putnik, koji je hirotonisao Petra za vladiku (1784) Za vrijeme uprave vladike Arsenija Plamenca (koji nije bio iz porodice Petrovića-Njegoša) u Crnoj Gori je ponovo došlo do unutrašnje plemenske anarhije. Kada je vladika Arsenije počeo da poboljeva, narodni glavari su odlučili da se pobrinu ia blagovremeni izbor njegovog nasljednika. Pošto je Pećka patrijaršija bila ukinuta još od 1766. godine, crnogorski glavari su se obratili Karlovačkoj mitropoliji, kojom je u to vrijeme upravljao učeni mitropolit Mojsije Putnik. U svom obraćanju karlovačkom mitropolitu, narodni glavari su sredinom 1783. godine preporučili arhimandrita Petra za novog crnogorskog vladiku. Krenuvši iz Crne Gore, arhimandrit Petar se u Trstu sastao sa guvernadurom Jovanom Radonjićem, od koga je u jesen 1783. godine dobio preporuku za mitropolita Putnika, nakon čega se uputio u Beč, radi dobijanja saglasnosti za hirotoniju. Po pribavljanju iste, zaputio se u Sremske Karlovce. U međuvremenu, u Crnoj Gori je 15. maja 1784. godine preminuo vladika Arsenije Plamenac, čime je vladičanski tron na Cetinju ostao upražnjen. Nakon obavljanja zvaničnog sinodalnog izbora, svečana arhijerejska hirotonija arhimandrita Petra za novog crnogorskog vladiku obavljena 13. oktobra 1784. godine u Sremskim Karlovcima, od strane mitropolita Mojsija Putnika i trojice episkopa. Time je vladičansko dostojanstvo vraćenu u kuću Petrovića-Njegoša.[6] Rukopolaganje je bilo u crkvi Svetih apostola Petra i Pavla. Boravak u Rusiji Vladika Petar je iz Sremskih Karlovaca pošao u Rusiju na prijem kod carice Katarine II u cilju normalizacije odnosa sa ruskim dvorom, koji su bili narušeni za vrijeme vladavine Šćepana Malog. Vladika Petar i njegov budući sekretar Frančesko Dolči naišli su u Rusiji na neočekivano loš prijem. Knez Grigorij Potemkin ga je čak dao proterati iz Petrograda u jesen 1785. godine. U istoriografiji se smatra da se jedan od mogućih razloga za vladičino proterivanje nalazio u njegovim vezama sa ruskim generalom Simeonom Zorićem, koli je rodom bio Srbin, ali i protivnik kneza Potemkina. Nije isključena ni mogućnost da se u Petrogradu doznalo za ranije tužbe pojedinih crnogorskih glavara na Rusiju u austrijskoj prestonici. Međutim, jedan od ključnih razloga je ležao u neostvarenoj namjeri ruskih državnih vlasti da promjenu na cetinjskom vladičanskom tronu iskoriste za uspostavljanje crkvene nadležnosti Ruskog sinoda nad Crnom Gorom, što je bilo onemogućeno Petrovim odlaskom u Sremske Karlovce. Iznenađen takvim namjerama zvanične Rusije, koje su se kosile sa pomjesnim crkvenim poretkom, vladika Petar je krajem 1785. godine u svom protestnom obraćanju ruskim vlastima izričito naglasio da Ruski sinod nema nikakvu nadležnost izvan same Rusije, dodavši da neposredna crkvena nadležnost nad njegovim narodom ne pripada čak ni četvorici istočnih patrijaraha, pošto njegov narod od davnina ima sopstvenu jerarhiju, kojoj i on sam pripada. Ova vladičina odbrana svoje srpske pomjesne hirotonije u Sremskim Karlovcima predstavljala je svjedočanstvo o njegovoj visoko razvijenoj kanonskoj svijesti, a ujedno je predstavljala i svjedočanstvo o kanonskoj neutemeljenosti tadašnjih pretenzija Ruskog sinoda na Crnu Goru.[7] Sukob sa Osmanskim carstvom Područje Stare Crne Gore (1) i područja dvaju brdskih plemena (zeleno): Bjelopavlića (2) i Pipera (3) Stega crnogorska i brdska (1796) prvi pisani zakon Crne Gore i Brda Dok je 1785. godine bio u poseti Rusiji, Crnu Goru je napao skadarski vezir Mahmud-paša Bušatlija, koji je tvrdio da mu je Staniša (Skender-beg) Crnojević predak. Bušatlija je prodro do Cetinja gdje je spalio Cetinjski manastir. Kada se Petar I vratio, odazvao se pozivu Austrije i Rusije da Crnogorci učestvuju u ratu protiv Osmanlija. Da ne bi bila preduhitrena, Porta je sama 13. avgusta 1787. objavila rat Rusiji, u koji je, kao ruski saveznik, posle šest meseci, trebalo da uđe i Austrija. Između nje i Rusije bilo je, pored svega uveravanja o prijateljstvu, i suviše mnogo nepoverenja i surevnjivosti. To se videlo po njihovu radu i tu, na srpskoj granici, a još jasnije po njihovu radu u Crnoj Gori. Kada je Rusija, pozivajući narod na borbu, uputila u Crnu Goru majora Savu Mirkovića, našlo se u Beču odmah da je to povreda savezničkoga sporazuma i stoga su austrijska dva kapetana, Filip Vukasović i Ludvig Pernet, upućena isto tako da pokrenu Crnogorce u ime Josifa II, bila spremna da Mirkovića ili smaknu ili zatvore; ali, kolebali su se, jer su se bojali da tim ne razdraže Crnogorce. A i Mirković, zaista, u Crnoj Gori radio je protiv Austrije, prikazujući je kao protivnicu pravoslavlja. Vukasović je podržao guvernadura Jovana Radonjića, Petrovog proaustrijskog konkurenta te grupu oko njega okupljenih crnogorskih vođa, došlo je do nejedinstva i Crnogorci nisu imali vojnoga uspjeha.[traži se izvor] Austrija i Rusija su 1791. i 1792. godine okončale rat sa Osmanskim carstvom, pa je usamljena Crna Gora bila suočena sa starim neprijateljem - Mahmut-pašom Bušatlijom. Uz to što je imao brojnu i organizovanu vojsku, Mahmut-paša je novcem i prijetnjama širio neslogu, kako među plemenima u Brdima, tako i u dijelu Stare Crne Gore. U kritičnim momentima, uoči osmanskog napada, Petar je okupio Crnogorce i Brđane nakon čega je na crnogorsko-brdskom zboru izglasana, napisana i potpisana Stega crnogorska i brdska (zakletva).[2] 1796. su izvojevane dvije velike pobjede: Bitka kod Martinića (1796) i Bitka na Krusima. U ovoj drugoj bici 3. oktobra 1796. godine 30.000 osmanskih vojnika pod vođstvom Mahmud-paše Bušatlije i sedam francuskih oficira je pobijeđeno od strane 6.000 vojnika. Sam Mahmud-paša Bušatlija je poginuo u boju, a glava mu je, kao simbol pobjede, za osvetu odsječena i donesena u Cetinjski manastir koji je bio spalio deceniju ranije. Crnoj Gori i Brdima su se pridružili Bjelopavlići i Piperi.[2] Pod mitropolitom Petrom Crna Gora dobila je prvi pisani zakon 1798, koji je proširila Narodna skupština na Cetinju 1803. godine. Njime je ustanovljen sud, koji se zvao „Praviteljstvo suda crnogorskog i brdskog“.[2] Nesporazumi sa Ruskim sinodom Vladika Petar I Petrović Njegoš Nakon propasti Mletačke republike (1797), područje Boka kotorske je potpalo pod vlast Habzburške monarhije, koja je time postala neposredni susjed Crne Gore. U novonastalim okolnostima, vladika Petar se trudio da održava dobre odnose sa habzburškim vlastima u Boki, čime je dao povoda svojim protivnicima da ga počnu sumnjičiti za austrofilstvo i okretanje ka zapadnim državama, među kojima je najmoćnija u to vrijeme bila Napoleonova Francuska. Takve i slične sumnje nanijele su veliku štetu vladici u očima ruskog dvora. Znajući da je vladika primio hirotoniju od karlovačkog mitropolita, koji je bio habzburški podanik, ruski dvor je u cilju suzbijanja drugih uticaja odlučio da obnovi raniju zamisao o uspostavljanju nadležnosti Ruskog sinoda nad Crnom Gorom. Stoga je u jesen 1803. godine došlo do neposrednog obraćanja Ruskog sinoda sveštenstvu i narodu u Crnoj Gori, uz iznošenje niza optužbi protiv vladike Petra, koji je pozvan da se pojavi pred Ruskim sinodom radi opravdanja. U isto vrijeme, vladici Petru je zaprijećeno da će u slučaju neodazivanja biti svrgnut, a narod pozvan da izabere novog vladiku, koji bi radi hirotonije došao upravo u Rusiju. Ovakav neočekivani napad na vladiku Petra, praćen jasno formulisanim planom o uspostavljanju duhovne vlasti Ruskog sinoda nad crkvom u Crnoj Gori, naišao je na složno odbijanje narodnih prvaka, koji su sredinom 1804. godine stali u odbranu vladike Petra. U odgovorima Ruskom sinodu i carskoj vladi, vladika Petar je zajedno sa crnogorskim glavarima odlučno pobio sve optužbe kao neosnovane, odbacivši u isto vrijeme i bilo kakvu nadležnost Ruskog sinoda nad Crnom Gorom i srpskim zemljama u cjelini. Tim povodom, Crnogorci su podsjetili rusku vladu da je srpski narod imao svoju Pećku patrijaršiju koja je ukinuta silom, nakon čega je preostali dio srpske jerarhije nastavio da se zalaže za njenu obnovu, i upravo tim povodom su prebacili Ruskom sinodu da bi veća korist bila ako bi se ruska strana založila za poboljšanje položaja srpskih eparhija pod turskom vlašću, koje su se nalazile u rukama grčke jerarhije. Ovakvim odgovorom, koji je na kraju uvažen od ruske strane, otklonjena je opasnost od otvorenog sukoba sa Ruskim sinodom, nakon čega su sporna pitanja razjašnjena, a ruski car je 1806. godine vladiki Petru na poklon poslao i bijelu mitropolitsku kamilavku, u znak priznanja za njegovo zasluge u borbi protiv zajedničkih neprijatelja.[8][9][10] Sukob sa Napoleonom Vladika Petar Prvi Petrović Njegoš kao ratnik (po francuskom crtežu) Godine 1806. armije Napoleona Bonaparte pokušavale su da učvrste svoju vlast u Crnoj Gori, napredujući iz Bokokotorskog zaliva. Vojska Vladike Petra I ojačana ruskim odredima i sa ruskom flotom pod vođstvom admirala Senjavina, istjerala je francuske snage čak i iz Dubrovnika. Ruski car, Aleksandar I, je pokušao ubijediti vladiku Petra da preda Boku Austrijskom carstvu, ali Vladika nije htio pristati već je naredio da se crnogorske snage učvrste u Herceg-Novom. Aleksandar I je promenio svoj stav i pomogao je Crnogorcima osvojiti Korčulu i Brač.[traži se izvor] Dalja napredovanja su prekinuta dolaskom francuske velike flote, a ruska flota se morala povući da brani Jonska ostrva. Po ugovoru u Tilzitu iz 1807. godine završeni su sukobi između Francuskog i Ruskog carstva, a Boka kotorska je predata Francuskoj. U ratu od 1807—1812, Osmanske snage ojačane francuskim odredima napale su Brda i Crnu Goru, ali ih nisu uspele zauzeti. Vladika Petar je održavao stalne veze sa Karađorđem za vrijeme Prvog srpskog ustanka i sa njim je sklopio savez za oslobođenje potčinjenih Srba, te je sa tim ciljem vodio znatne borbe sa Turcima. 1813. godine, Crnogorci su uz rusku i britansku pomoć ponovo preoteli Boku kotorsku od Francuza. Bečki kongres koji je uslijedio iste godine je, međutim, vratio Boku kotorsku Austrijskom carstvu, a Crnoj Gori nije priznata nezavisnost.[traži se izvor] Nakon ovog razočarenja, Crnu Goru su zadesila teška vremena. Hiljade Crnogoraca je umrlo od gladi, a stotine emigriralo u Kneževinu Srbiju i Carevinu Rusiju. Bolja vremena se najavljuju kad Brđani iz Morače 1820. godine, pod vođstvom serdara Mrkoja Mijuškovića.[traži se izvor] Petar I je za nasljednika spremao Đorđija Savova Petrovića, ali je ovaj više voleo vojsku i oficirski poziv. Zbog toga je za svog naslednika 20. januara 1827. proglasio Radeta Tomova Petrovića, budućeg Petra II Petrovića Njegoša.[traži se izvor] Njegov testament je prvi put izložen javnosti februara 2013. godine u Narodnoj biblioteci Srbije.[11] Sukob sa Bjelopavlićima Prilikom jednog od pokušaja hercegovačkog oslobađanja Nikšića od Turaka, Čolak Anta je pozvao vladiku Petra da s Crnogorcima i Brđanima pomogne Hercegovcima osvojiti Nikšić. Čolak se ponudio da sa Srbijancima prvi ide u juriš. Predlog su rado primili Bjelopavlići i Pješivci. To prinudi vladiku Petra da i on pristane. Pri udaru na grad vladika s Crnogorcima ostane pasivan, čime izloži Bjelopavliće velikoj pogibiji i ovom izdajom omogući Turcima veliku pobedu. Poginuo je barjaktar Bjelopavlića, Zrno Stankov Bošković. Zbog ove izdaje vladike Petra umalo nije došlo do pokolja između Bjelopavlića i Crnogoraca. Tada je čuveni bjelopavlićki junak Đorđije Vujadinović, Ostroški iguman, gađao vladiku iz puške nazivajući ga izdajicom i `drobošarom`. Zbog ove izdaje vladike Petra više nikada nije moglo doći do sloge između Bjelopavlića i Crnogoraca. Korespondencija sa srbijanskim vladarima Sačuvano je nekoliko pisama Petra I Karađorđu [12] i knezu Milošu Obrenoviću. 1807. godine u pismu Karađorđu piše: `...sam Bog molitvami i hodatajstvom srbskih svetiteljej budet nam pomoščnik`.[13] Iako je Petar Cetinjski imao negativan stav prema iseljavanju iz Crne Gore [14], u odnosu na Srbiju nema takav stav. U pismu knezu Milošu piše: `... Ako bi moguće bilo da se nekoliko žitelja u Vašu državu preseli... jer bi oni bili među svojom jednovjernom i jednokrvnom braćom i pod vladenijem svojega a ne tuđega gospodara...` (1824).[15] Miloš Obrenović mu je pisao, a Petar mu je u odgovoru između ostaloga napisao svoje viđenje tadašnje Crne Gore: `...No evo, ljubazni Knjaže, moje teške žalosti, što ja sa suzama vidim, da je ovaj bijedni narod prinuđen od gladi i ćeskote rasijati se, i da se ova mala iskra slavenosrpska slobodna ugasiti hoće, koja je od davnih vremena u ovim gorama sunastavovaše.`[16] Korespondencija sa ruskim vladarima Petar I Petrović Njegoš je ruskog cara u svojim brojnim poslanicima i pismima nazivao naš car, a sultan je bio car naših muslimana, pa je i u dopisivanju sa muslimanima našeg jezika pisao naš i vaš car. Iz nekoliko pisama upućenih caru Aleksandru doznajemo tadašnja političke odnose Crne Gore i Rusije. Petar Cetinjski izvještava cara da su crnogorski i brcki činonačalnici primili njegovu carsku gramatu preko ruskog konsula u Kotoru. Gramata je primljena sa najvećom radošću. Pevalo se na Cetinju u slavu njihovog protektora, pucalo zbog veselja i svi su veleglasno vikali `da živi veliki Aleksadnar`. Petar mu preporučuje da se u Kotoru oformi komisija sastavljena od Rusa, da bi se otklonili nesporazumi usled zlih kleveta na račun njega i naroda. Narod crnogorski i brdski je radostan zbog uređenja konsulata u Kotoru.[17] Povodom ulaska Francuza u Moskvu 1812. vladika Petar je napisao [18] : Ja sam sveđer u strahu ot dvorjanstva rosijskoga, koje obožava Franciju i koje se nije staralo o vojenim djelima, no kako će bolje u razkoš živjet i na balove ljevše tancovat, stideći se svojim narodnim jezikom govorit, ono je odavno počelo Franciju vozvišat i svoje otečestvo prezirat. Jedva su, mislim, mnozina i dočekali da vide svoje bogove u njihova mjesta, ostavivši istinoga Boga, koji je i dopustio da prime takovo bezčesno pokazanije ot svojih mnimih bogov i da ostanu sramotni pred cijelim svijetom, ali se na vsesilnog i miloserdnoga Boga uzdam, da neće sasvim hristijanstvo posijskoje bit iztrebljeno kako misle izmjenci vjere Hristove i svojega otečestva neprijatelji. Testament Testament vladike Petra pisao je njegov sekretar, Sima Milutinović Sarajlija, po diktiranju vladičinom. „ A sad upućujem svesrdno i najpotonje pozdravlje blagorodnoj gospodi duhovnog i mirskog čina, glavarima i starješinama i svemu narodu crnogorskom i brdskom - sam Bog znade koliko sam muke zbog njih prepatio, a opet mi se teško od njih otkinuti, a još je teže iskazati zadnji pozdrav. Svako znade i vidi da sam ja davnog vremena oronuo i panuo, te ne mogu već nikud, nešto od starosti, a najviše od svakojake muke i truda, koje sam u velji moj vijek za narod crnogorski i brdski podnosio i za slobodu hrišćanske vjere i našega otačastva pretrpio čuvajući narod i sirotinju kao dušu svoju. No to i sam videći i poznavajući svoju slabost i bolest neizlečivu i da mi se smrt približava, napisao sam neka potrebna pisma i knjige, tako i vama i svemu narodu crnogorskom i brdskom napisah i ostavih ovu knjigu, koju svi da čujete i dobro razumijete prijed nego me ukopate. Molim svakoga Crnogorca i Brđanina, maloga i velikoga, kojemu sam što sagriješio ili kakvu žalost učinio, da mi svak oprosti od sveg srca i duše, i tako ja opraštam svakojega, maloga i velikoga, koji mi je gođ što sagriješio... Pak najprvi svemu narodu činim amanet i svom silom nebesnom zaklinjem svekoliko, da me s mirom u tišini i ljubavi opštenarodnoj krotko ukopate i ožalite, da ne bi krvnik krvniku tader progovorio ni grke riječi. Drugu vas molbu molim i strašnijem i svemogućijem Bogom zaklinjem, da na moje mrtve prsi vjeru zadate i utvrdite kroz svu našu zemlju i eparhiju, kroza sve nahije, sela i plemena, da niko nikoga ni za šta ne tiče do Đurđeva-dne i dotader, nadam se ti Gospoda i Spasa našega, da će vam način življenja biti zanogo učinjen i sud u svu zemlju carsku postavljen, koje sam ja u našega svagdašnjega pokrovitelja i branitelja isprosio i isplakao, i to sam vama i prijed govorio nekijema, da ja za vas i za opštenarodno blagopolučije i dobro življenje i brižim i rabotam, kako ćete i vi svikolici do malo vremena znati i vidjeti. A ja na moje mjesto nasljednika i upraviteljem i čuvateljem od svega mojega, narodskoga i crkvenoga, činim i ostavljam sinovca mojega, Rada Tomova, u kojega se nadam da će biti čovjek od posla i razuma, koliko je preblagi Otac Nebesni blagovolio podariti, i kojega Bogu i caru našemu i svemu, narodu crnogorskom i brdskom na vijeki preporučavam srcem i svom dušom. I ja vas vjerno i pošteno ovijem putem, na koji ću zadovijek, svakoga uvjeravam, da od sve lafe moskovske, kako se govori, ništa nikuđ destregao nijesam, no eto je sva u gotovu i na gomilu, i da je ona od Cara meni na obraz i na raspoloženje po mojim molbama došla, i na polzu svega naroda srpskoga, nego da te novce ni ja bez velike preše i najveće nužde ne trošim, kako i nijesam nikuđ ni dinara, đo što sam na kuluk, dokle ga opet silni i bezumni ljudi ne razvrgoše, za koje ja čist ostajem pred ljudima i pred Bogom. Pak sam i ja za te novce našem u caru i pokrovitelju pisao, da učini on za te njegove aspre kakvu hoće naredbu, i odgovorio mi je, da će svojega oficijela ovamo poslati, koji će i te aspre primiti i harčiti na sud, koji će on postaviti u našu zemlju, i moja je najveća rana na srcu, koju ću i u grob ponijeti, što i to još ne dočekah za moga života. Ako bi se ko našao u narodu našem da ne primi ove moje potonje riječi i preporuke za istinite, ili ako ne bi sve tako poslušao, kako ova knjiga izgovara, nego bi kakvu smutnju i razdor među narodom usudio se činiti slovom ili delom, toga svakoga, koji gođ on bio, mirski ili duhovni, ja na smrtni čas moj vječnome prokletstvu i anatemi predajem,, kako njega, tako i njegov rod i narod, da mu se trag i dom iskopa i umre. Svijema pak dobrijema, vijernijema i koji gođ ovo moje potenje pismo posluša i izvrši, da bude moje najusrdnije, otačarsko i arhipastirsko blagoslovenije od roda u rod.` [19] ” Srpska pravoslavna crkva Srpska pravoslavna crkva ga proslavlja 31. oktobra[20] kada i sv. apostola i jevanđelisti Luku. Cetinjski manastir čuva njegove mošti.[traži se izvor] Srpstvo Petra I Petar I je bio pripadnik srpske nacije, koja je po njemu podjeljena na više naroda (u užem, teritorijalnom smislu). Njegovo poimanje naroda i nacionalne pripadnosti se najbolje vidi iz njegovih poslanica i pisama. Tako u pismu ruskom caru Aleksandru piše: `Jednovjerni i jednoplemeni, s nama graničeći, narodi, a osobito Ercegovci...` [21] . A kada se obraća jednom od tih Hercegovaca, arhimandritu manastira Pive, Arseniju Gagoviću, piše: `... Mi smo Serbli takovi, ne znademo niti hoćemo znati drugo nako jedan drugoga gnati i u nesreću bez čest postavljati, i što koji više radi za dobro obštenarodnje to se više zavist protiv njega vooružava, koja u serbskom narodu, kako i u grečeskom, gordost carstvujet...`.[22]. U užem smislu zna za primorski, crnogorski, brđanski, hercegovački... narod, a u širem smislu svi su mu oni Slavenoserbi. U njegovo vrijeme se ne koristi termin Srbijanci (kao kasnije), tako da za žitelje Srbije koristi termin Srbi: `...da se mi i Srblji sastanemo`.[23] Čak i za muslimane našega jezika je napisao: `..zato naš car ne hoće rat s Turcima, koji su od srpskoga roda, jerbo su Srblji i Rusi po krvi braća... nego naš car ratuje s carem Otomanovićem i s Turcima, koji su od onoga roda, što su iz Azije izašli i srpsko carstvo uzeli...` [24]. I pred bitku na Martinićima i Krusima sokoli svoje Crnogorce: `Da pokažemo da u nama neugašeno srbsko srce kuca, srbska krvca vrije...` [25]. Crmničani su bili sujevjerni, vjerovali su u vještice, pa ih mitropolit Petar kori: Ja sam po svijetu u neka mjesta hodio i nekoliko knjigah čitao i nigđe ne nađoh, niti mi ko kaza da ima vješticah i vjedogonjah, nako među slijepim i žalostnim srbskim narodom, a zašto nego zato što je slijep i zašto više laži vjeruje, negoli jevangelije Hristovo... [26] Pošto su neki Brđani i Crnogorci bili skloni izdajništvu (priklanjanje Turcima) često ih kori da ne budu kao Vuk Branković [27], Dušanovo carstvo mu je `naše carstvo` [28], a Pećku patrijaršiju (za koju je više puta blagoslovio prikupljanje pomoći) [29] su mu ogradili `cari naši` [30]. Blagoslovio je u svom vladičanstvu i prikupljanje pomoći za manastir Hilandar [31]. Crna Gora mu je `iskra slavenoserbske volnosti` koju Mahmut-paša Bušatlija želi da ugasi.[32] U poslanici Bjelicama [33]. je napisao: Eto vidite što čine Ozrinići, kako jedni udaraju biti, robiti i pljenivati našu istu braću i krajičnike Brđane... ne prestaju daviti jadne i žalostne Grahovljane i Banjane, koji su se pri Crnoj Gori davno u Katunsku Nahiju pripisali... Ja mislim, da nijesu ovi Ozrinići u to djelo zdogovornici i ništa više ne žalim, nego sramni glas, koji po svijetu ide, da Crnogorci pomagaju Turcima klati i daviti hristijane u vrijeme, kada je Bog sojedinio srbski narod, da se od turskog jarma oslobodi i kada hristijansko oružje... Ali se nadam, da ostali Crnogorci neće to ime i sramotu na sebe nositi, nego da će biti što i ostali pošteni junaci srbski koji su sebe oslobodili, pak idu da i druge Srblje pomognu osloboditi. U pismu Dositeju Obradoviću je napisao: Primio sam s punim udovolstvijem Vaše počteno pismo, također i novo napečatane u našem jeziku knjige ot ljubavi Vaše k meni poslane, na koje čuvstitelno blagodareći Vam serdačno želim što bi u našem dragom rodu sveđer više takvih ljudej bilo, koji bi svoji darovanija i trudi po primjeru Vašemu... na prosvješčenije svojej naciji posječavali. [34]. Petar Cetinjski imao je plan o stvaranju slaveno-serbske države, koja bi obuhvatala Bosnu, Srbiju, Hercegovinu, Crnu Goru i Boku kotorsku, sa prestonicom u Dubrovniku. Plan je bio da ruski car bude i car Srba, dok bi crnogorski vladika bio njegov savladar. Tada to nije bilo moguće, pa je plan ostao bezuspješan.[35] Pisana dela Petar I Petrović Njegoš je ostavio za sobom preko 250 arhijerejskih poslanica. Veći broj njih je prvi objavio Dušan Vuksan (Poslanice mitropolita Crnogorskog Petra I, Cetinje 1935) Sveti Vladika je napisao i jednu nedovršenu `Kratku istoriju Crne Gore`, pisao je i pesme (izdao ih je Trifun Đukić, izd. `Narodne knjige`, Cetinje, 1961. g.). Najpoznatija među njima je pesma na pohvalu pokojnom Karađorđu Petroviću.[traži se izvor] Zanimljivosti U atmosferi neprestanih krvnih osveta mirio je zavađena plemena, ali je jednom prilikom preporučio Katunjanima, kao manje zlo nego ono što su napravili, da je bolje da su odsjekli 10-20 glava [36] . Ja znam da su oni dosta zla i bezakonija učinili i da je svaki Katunjanin na njih ijedak i srdit bio, ali i to znam ja, a znate i vi, da bi bolje za njih bilo da ste im 10 oli 20 glavah posjekli, negoli što su poharani opaljeni ostali, jer da nijesu kuće i ostalo izgubili, mogla bi se opet ostala čeljad nekako okopirkati i održat živa, ma su i u to oni krivi, no nijesu svikolici jednako skrivili ni za to, ni za ostalo... za sve zlo, koje su Doljani vama učinili... i da mogi Brđani slobodno pasavat k vama i vi k Brđanima. Cetinjani su mu zbog kulturne zaostalosti (pljačke, ubistva...) zadavali velike probleme, kao i danas Mitropoliji crnogorsko-primorskoj,[37] pa je razmišljao i o napuštanju Cetinja:[38] Ja sam odavno vidio da ovdje živjeti ne mogu i evo dođe vrijeme da se od sile Cetinjske pod starost bježim iz Cetinja. Jučer udariše Bajice na čeljad donjekrajsku pred manastir, koja nosahu žito u mlin, skočiše moji ljudi i ne dadoše da žito uzmu. Tu su puške natezali da ove naše pobiju. Iza toga se zađe boj među Bajicama i Donjokrajcima za cijeli dan, neki Donjokrajci u Vlašku Crkvu, a Bajice okolo crkve i na svaku stranu oko Donjega kraja. Čeljad koja bjehu u mlin pošla ne smiju se doma vratit, zakumila naše momke da ih provedu do kućah... a kad došli mimo crkve na velju livadu, sretnu ih Bajice i ubiju u njihove ruke jednu đevojku Špadijerovu, koja je panula mrtva na njihove noge i haljine okrvavila. Kažu mi da su i šiljež i koze crkovne uzeli, koje smo predali na zimnicu u Donji Kraj. Sad pomislite je li moguće ovo trpjeti. Da među Turcima živim, ne bih toliki zulum trpio, koliko trpim od Crnogoracah. Zato vi pišem neka znate, vi i ostali Katunjani, da ovo ni pod koji način podnositi ne mogu, nego hoću bježat, no bez vašega i ostalijeh Katunjana znanja nijesam ktio bješati u Riječku oli Crmničku nahiju ili na drugu stranu, da ne rečete jere sam krijući pobjegao... Na Cetinje 21.11.1823. Vladika Petar. Petar Prvi je od ruske crkve dobio na poklon bijelu kamilavku koju dobija u znak zahvalnosti za zajedničko ratovanje protiv Francuza u Boki.[39] Istu je nosio i Njegoš. Danas se to u Crnoj Gori tumači kao dokaz da je crkva u Crnoj Gori bila autokefalna, jer je praksa srpske crkve da samo patrijarh nosi bijelu kamilavku. Ipak, praksa ruske i bugarske crkve i onda i danas je da i mitropoliti nose bijele kamilavke. Nakon Petra Prvog i Drugog, Ilarion Roganović, Mitrofan Ban... se vraćaju staroj praksi nošenja crnih kamilavki. Ogist Marmon je zamjerio Petru Prvom što odsijecaju turske glave, a Petar mu je odgovorio da se čudi da mu to zamjeraju oni koji su sami svom kralju i kraljici odsjekli glave.[40] Vidi još Petrovići Njegoši Mitropolija crnogorsko-primorska Spisak svetitelja Srpske pravoslavne crkve Istorija crne gore crnogoraca crnogorci crna gora

CATENA MUNDI - SRPSKA HRONIKA NA SVETSKIM VERIGAMA, TOM I i II Grupa autora Žanrovi: Enciklopedije, Istorija Izdavač: Catena Mundi Broj strana: 1826 Povez: Tvrd, zaštitni omot Format: 31 cm Opis Catena mundi je sinteza srpske istorije i duhovnosti u njenom dvomilenijumskom toku. To je „zbornik o srpstvu i Srbima, svemu onome što su činili i, naročito, onom čemu su težili, ujedno i bukvar i sveta knjiga“. Šta je Catena mundi? Prvo izdanje je objavljeno u vihoru rata 1992. godine. Čim je odštampana, veliko interesovanje publike za ovakvim štivom misteriozno je prekinuto nestajanjem enciklopedije Catena mundi sa polica knjižara. Po rečima prodavaca, neko je za nepunih desetak dana kupio skoro celokupan tiraž, tako da se enciklopedija nije mogla nabaviti. Enciklopedija Catena mundi – srpska hronika na svetskim verigama, čiji je priređivač Predrag Dragić Kijuk, predstavlja sintezu Srba i srpstva dugu dva milenijuma. Knjiga uobličava duhovnu i civilizacijsku tradiciju i najznačajnije domete srpske istorije na Balkanu, sa jasnom porukom da srpski narod treba ozbiljnije da se okrene samospoznaji. Catena mundi je zbirka istorijskih spisa i drugih publikacija koje su napisali različiti autori, a među mnogim poznatim imenima i vrsnim umova uvršteni su radovi: Miloša Crnjanskog, Vladete Jerotića, Radivoja Pešića, Aleksandra Solovjeva, Jovana Dučića, Rastka Petrovića, vladike Nikolaja Velimirovića i mnogih drugih…. Catena mundi je sinteza srpske istorije i duhovnosti u njenom dvomilenijumskom toku. To je „zbornik o srpstvu i Srbima, svemu onome što su činili i, naročito, onom čemu su težili, ujedno i bukvar i sveta knjiga“. U „Kateni“ piše ko smo, šta smo, odakle smo, i kuda idemo. Ko je tvorac Catene mundi? KijukPredrag Dragić Kijuk, tvorac Catene mundi, bio je i ostao remetnik: borio se protiv zaborava, a za trajne vrednosti, neodvojive od uspravnog stajanja pred Bogom i ljudima. U Kembridžovom enciklopedijskom izdanju (Cambridge, England) „2.000 intelektualaca u 21. veku”dobio je odrednicu na urednički poziv. Internacionalni biografski centar (St. Thomas Place, England) proglasio ga je 2010. godine za jednog od 100 slobodnih mislilaca u svetu. Bio je jedan od osnivača „Fonda istine“ (Beograd), Svetskog sabora Srba (Hajdelberg), Crkveno-narodnog sabora (Prizren), „Centra za hrišćanske studije“ (Beograd), udruženja intelektualaca „Srpska nacionalna svest“ (Niš) i izdavačke kuće „Euro Epistel“ (Ašafenbrug). Sva ova udruženja borila su se za istinu o Srbima u doba kada je ta istina, po nalozima Imperije, bila zabranjena, i kada je Vol strit zaratio protiv Kosovskog zaveta. Inicirao je i bio jedan od autora deklaracije na pet jezika („Slovo o srpskom jeziku“, 1998), koja je tražila hitnu obnovu srbistike umesto štetočinske serbokroatistike. Pokrenuo je i uređivao biblioteke – „Srpska dijaspora“ i „Srpska porodična biblioteka“. Enciklopedija Catena mundi nastajala je godinama u Kijukovoj radnoj sobi. Konačno, 1992. godine, ukazala se prilika da se ovako maestralno delo objavi. Iako je enciklopedija trebalo da predstavlja temelj nove srpske društvene, intelektualne i naučne svesti, ona nije u dovoljnoj meri pronikla u javno mnjenje, niti je doživela ozbiljniju promociju i put do čitalaca. Naime, čim je odštampana, veliko interesovanje publike za ovakvim štivom misteriozno je prekinuto nestajanjem enciklopedije Catena mundi sa polica knjižara. Po rečima prodavaca, neko je za nepunih desetak dana kupio preostali tiraž, koji nije unapred prodat u pretplati, tako da se enciklopedija nije mogla nabaviti. Enciklopedija u dva toma, na skoro 2000 strana, 260 autora, na desetine malo poznatih kolornih mapa, daje odgovore na sledeća pitanja: - Šta je istina o Srbima koji su pre deset vekova naselili Italiju? - Šta je istina o Slovenima na Mediteranu? - Ko je i kada podelio Srbe i Hrvate? - Ko je tvorac jugoslovenske ideje? - Da li su Hrvati konvertiti? - Da li Amerika ima kompleks stare Evrope? - Zašto Albanci kriju istinu o svojoj pravoj postojbini? - Zašto istorija prećutkuje srpsku državu u Tesaliji i Srbe na Peloponezu? - Gde su živeli Srbi, prema starim kartama? - Gde su sve u 17. veku naseljeni Srbi u Sloveniji? - Šta je vatikanska ideologija? - Kako se Vatikan odnosio prema srpskom pitanju? - Ko prećutkuje da je vinčansko pismo najstarije pismo na svetu? - Da li će se stvoriti nova Alpe-Adria-Nemačka? - Zašto karte nazivaju Bosnu i Hercegovinu vojvodstvom Svetog Save? - Gde je sakrivena arhiva o masakru nad Srbima? - Šta je istina o povijesnom pravu Hrvata? - Ko su i šta su u stvari bili oficiri NDH? - Da li je ostvariva ideja podunavske federacije? - Zašto je baron Sarkotić početak uspona NDH? - Gde su dečija stratišta u „Svetoj Hrvatskoj“? - Šta je istina o Srbima u Habzburškoj monarhiji? - Ko je odgovoran za podelu Srpske Crkve? - Da li su ustaše porušile 500 ili više srpskih crkava? - Zašto Rimokatolička crkva krije istinu o konkordatu sa Hitlerom? - Gde je arheološko blago Starčeva, Vinče, Banjice? - Je li Balkan kolevka svetske civilizacije? - Šta su Srbi dali mediteranskoj kulturi? - Otkud srpski knezovi na ostrvu Samos? - Kada je srpski istoričar napisao prvu hrvatsku istoriju? - Zašto NDH i HDZ imaju slične planove? - Čemu nas uče Kvaternik, Starčević i Pavelić? - Kako su nestali Srbi katolici? - Ko je federalizovao Drugu Jugoslaviju? - Da li se sudbina Srbije kroji za stolom velikih sila? Po Kijuku, ovo je „prva jedinstvena istorija o fenomenu i sudbini Srba, koja objašnjava istinu o narodu čija se država rasprostirala na istoj teritoriji gde i kolevka svetske civlizacije“, „prva martirijska istorija srpskog naroda i nema veće istine od one na njenim stranicama“; ona „prvi put kod nas progovara o razlozima lažne istoriografije Slovena i Srba i planovima katoličke ideologije“ i „jedina se do sada usuđuje da ponudi odgovore na sva, za Srbe, tragična pitanja – i pomaže vam da razlikujete nametnutu ulogu taoca od prave istine“… To je, istovremeno, i „prva knjiga o srpskim zabludama, istinama, vekovnim stradanjima i nametnutim politikama“, bez koje se, po Kijuku, ostaje u „paklenom rezervatu antislovenske ideologije“, a sa kojom se saznaje da naša „skrivene kulturna istorija nezaustavivo otvara vrata 21. veka“. Ona se bavila i sudbinom Srbije i Jugoslavije, svedočila o tobožnjem „hegemonističkom grehu Srba“ i, kako reče njen autor, o „satanizovanju naroda koji je „jugoslovensku ideju“ platio krvlju“. Po Kijuku, knjiga Catena mundi je kadra da zameni čitave biblioteke, jer pomaže našoj deci da se suoče sa „dostojanstvom istine“. Ona je po prvi put objavila geografske karte koje svedoče o rasprostranjenosti srpskog naroda, njegove Crkve i države, kao i o prapostojbini Albanaca. O tekstovima zbornika Knjiga je riznica izuzetnih, i u vreme ono, a i danas, često prikrivenih tekstova o istorijskoj sudbini Srba. Ona se bavila skrivenom istorijom drevnog srpstva i Slovenstva, u tekstovima poput onog M. Gimbutasa o vinčanskom, kao najstarijem, pismu, ili onom, V. Rudeljeva, o istoriji etničkog imena Srba i Hrvata. Radivoje Pešić bavio se autohtonošću Slovena na Balkanu, a Srboljub Živanović antropološkim dokazima slovenskih drevnosti na ovom prostoru. Tu su bili i prilozi Crnjanskog i Petrovića o našim toponimima u Engleskoj, koji potiču iz drevnosti srpsko-keltske. srpska-oaza-u-italijiKijuk je, kao i Vladika Nikolaj, znao da smo drevnog porekla; nedavno je ruski genetičar Kljosov, modelom praćenja jednog genetskog markera, pokazao da svi Indoevropljani potiču sa Balkana, sa teritorije današnje Srbije, uključujući i Staru Srbiju –Kosmet i Makedoniju (a teza o Srbima na Peloponezu, istaknuta u „Kateni“, dokazana je, ponovo, knjigom, izašlom i kod nas, Grka Dimitrija Petalasa, koji daje reči slovenskog porekla u svom peloponeskom zavičaju, i tvrdi da je tamošnje stanovništvo slovenskog porekla, što grčka država od 19. veka sistematski poriče, menjajući toponime, hidronime i grcizirajući imena.) „Katena“ se, takođe, bavila, i to više nego ozbiljno, stavovima naših neprijatelja prema srpskom nacionalnom pitanju: Kijuk je objavio i Kvaternikov tekst o Hrvatima, tekst Ante Pavelića o konvertitskom narodu, stvorenom od Vatikana i Beča, kome je pripadao, kao i najvažnije stavove Ante Starčevića. U knjizi je i nezaobilazan tekst Artura Evansa o Srbima, Hrvatima i evropskoj politici, kao i tekstovi episkopa Nikodima Milaša, Jovana Olbine, Sime Simića i drugih o prekrštavanju srpskog naroda… Nezaobilazne su analize porekla Albanaca iz pera Hrvata Šuflaja i članak Vladana Đorđevića o albanskom pitanju i odnosu evropskih sila prema njemu. Veliki deo knjige bavio se središtem „hrišćanstva bez Hrista“, Vatikanom, i njegovom srboubilačkom politikom, kao i najbolje čuvanom tajnom Vatikana, Nezavisnom Državom Hrvatskom i Jasenovcem i drugim logorima i jamama kojima se, po ko zna koji put, dokazivalo da je u pravu bio Dostojevski kada je pisao da je rimokatolicizam gori od ateizma jer nameće izopačeni Hristov lik. Srbi u Sloveniji, Srbi u Hrvatskoj, Srbi u Bosni i Hercegovini, Srbi u Vojvodini i na Kosovu i u Metohiji, Srbi u Makedoniji – sve je to bila tema „Katene“. Naravno, Kijuk je želeo da osvetli i zločinačku politiku Komunističke partije prema srpstvu – objavio je niz ogleda na tu temu, među kojima se isticao tekst Koste Čavoškog o KPJ i srpskom pitanju. Autora u knjizi ima preko 260! Stanje odlično maltene novo K.D.S. 2.+

SREDNJOVEKOVNI PUTOVOĐA Radivoj Radić Radoslav Petković NOVO idealno za poklon Žanrovi: Istorija Izdavač: Službeni glasnik Broj strana: 128 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Format: 19 x 25 cm Godina izdanja: 2011. Opis GDE SMO BILI, ŠTA SMO VIDELI Poznata je priča o savremenom putniku (turisti) koji u nekom gradu, pred nekom svetskom znamenitošću, zadivljen, uključuje digitalni aparat, profesionalnih tehničkih mogućnosti, bori se sa drugim okupljenim putnicima (turistima) za što bolju poziciju, ne bi li imao kadar „za pamćenje“, te zbunjen, pošto je napravio desetinu snimaka, jedva uspeo da izađe iz gužve i najzad došao do daha, pita prvog do sebe: „A šta li je ono bilo?“ Međutim ni drugi putnik (turista) ne zna odgovor. Sleže ramenima. Mada je i on do maločas uporno fotografisao to nešto, veoma značajno i lepo. Kasnije će obojica u „informativnom“ vodiču saznati „sve“, slike će završiti u kompjuteru, u fajlu koji će u početku učestalo, s ponosom, pokazivati rođacima i prijateljima, a onda sve ređe i ređe, jer će novi digitalni trofeji zameniti stare. Pitanje je koliko će se uopšte sećati onog nečeg značajnog i lepog. Jer, sećanje je prepušteno mašini. Sprave memorišu umesto nas. Možda nije daleko dan kada ćemo pamtiti samo kako se one uključuju. Srednjovekovni putovođa Radivoja Radića i Radoslava Petkovića lagano, pouzdano, na uzbudljiv i na zanimljiv način rekonstruiše jedno drugo vreme, kada se putovanje nije preduzimalo zbog dokolice ili radi prestiža. Kada se podrazumevalo da je čovek taj koji je stvoren da bi pamtio. Knjigu valja pročitati makar zbog toga. I valja nekada putovati bez digitalnog aparata, osloniti se više na sopstveno sećanje i sopstveno osećanje za lepo, doživeti sve, a ne samo ono što je neko drugi za nas odabrao i sažeo u „informativnom“ turističkom vodiču. U suprotnom, dovoljan je kvar ili strujni udar, čak i običan pritisak na pogrešan taster, pa da zaboravimo gde smo bili, šta smo videli.  Radivoj Radić Radoslav Petković Rasprodato Srbija i komentari sreda, 20.10.2010. u 22:00 Насловна страна књиге Божанске ситнице „Službeni glasnik” je između dva Sajma knjiga objavio oko 270 naslova. „Glasnikov” uređivački koncept, ističe Slobodan Gavrilović, direktor i glavni urednik, otvoren je za svaku naučnu, stručnu i kritičku misao koja tvori ili je utkana u kulturni milje Srbije. Sa jedne strane, trudeći se da rehabilituje zaboravljene umove, a sa druge da otvori prostor sadašnjim i budućim tvorcima kulturnog establišmenta, „Glasnik” je okupio najrazličitije autore, uspostavljajući demokratičan način poslovanja, ostavljajući čitaocima, kritici i sudu vremena da bira i procenjuje. „Glasnik” je u protekloj godini objavio: „Rečnik zaljubljenika u Latinsku Ameriku” ovogodišnjeg nobelovca Marija Vargasa Ljose, „Leksikon meničnog prava” Aleksandra Gloginića, „Rečnik psihologije” Artura i Emili Reber, „Enciklopediju društvenih nauka”, reprezentativnu monografiju „Izgubljena riznica manastira Mileševe” Dragiše Milosavljevića, „Crna – Istorija jedne boje” Mišela Pasturoa, „Sekstant” Marija Kopića, „Moj život” Lu Salome, „Dnevnik samoće” Vidosava Stevanovića, „Detinjstvo naroda” Vojina Matića, „Spekulacija i filozofija od Fihtea do Marksa” Milana Kangrge, i niz drugih značajnih naslova. Među najpopularnijim, što znači i najprodavanijim „Glasnikovim” knjigama, između dva sajma, našao se i „Rečnik zaljubljenika u Latinsku Ameriku” Marija Vargasa Ljose, u prevodu Milana Komnenića. Mario Vargas Ljosa je čovek svih strasti, a prevashodno strasti pisanja. Tokom čitavog života ispoljavao je strasnu ljubav prema Latinskoj Americi. Stoga je sve odrednice u „Rečniku zaljubljenika u Latinsku Ameriku” vremenski označio. Razumljivo je što se piščeva misao, podsticana ljubavlju i strašću, menjala u toku pola veka. „Sve do danas ne prestaju moje zanimanje, radoznalost i strasna ljubav prema tom složenom, tragičnom, neobičnom svetu ogromne stvaralačke nadarenosti, neopisivih stradanja i patnji, u kome se najdivniji oblici kulture mešaju sa najgroznijim varvarstvom”. (M. V. Ljosa) U izdanju „Službenog glasnika” na Beogradskom sajmu knjiga pojaviće se prvo kolo nove kolekcije „Srbija i komentari”, čiji je urednik Goran Petrović. U prvom kolu biće objavljeno pet knjiga: „Leksikon božjih ljudi” koji su priredili Slavoljub Marković i Vasa Pavković; „Ruka, boja, hram – Veliko i malo: srpsko monumentalno slikarstvo XIII veka / Na sliku cele zemlje” autora Svetlane Pejić i Milete Prodanovića; „Kupite nešto i ovde – Vek reklame/ Instant mitologizacija” autora Milanke Todić i Vladimira Pištala; „Crno u koloru – Crni humor u srpskom filmu/ Crni citat” Srđana Vučinića i Vladana Matijevića i „Božanske sitnice – Čovek i leptir/ Opis dnevnih leptira Srbije” Vase Pavkovića i Milana Đurića. Knjige u kolekciji „Srbija i komentari”, ističe Goran Petrović, tematizuju sve ono što podrazumevamo pod umetnošću i kulturom, a odlikuje ovaj prostor, ovo društvo i ovaj narod. Jedna knjiga je jedna tema, iz posebnog ugla. Većina knjiga u kolekciji „Srbija i komentari” okuplja najmanje dva autora, pa je uz tekst pridodat i veliki broj ilustracija, tako da čitalac u jednoj knjizi zapravo dobija i naučnoesejističko viđenje i književno razigravanje i vizuelnu predstavu teme. Čemu bi se mogla dodati i želja urednika da se različita viđenja ukrštaju, negde sustižu, prestižu i naprosto prate... Z. R. Представљене нове књиге колекције СРБИЈА И КОМЕНТАРИ 01. ДЕЦЕМБАР 2011. Гласник је у среду, 30. новембра у Клубу – књижари – галерији Гласник представио четири књиге, новог, другог кола колекције „Србија и коментари“ уредника Горана Петровића. Петровић је истакао да је изненађен којом се брзином остварује његова првобитна идеја за серију у којој би свака књига била другачија али увек складан спој есејистичког и стручног текста. Он је веома задовољан ауторима које је назвао репрезентацијом најбољих у којој, раме уз раме, стоје научници и писци. У ново коло укључене су књиге Читање пророчанства, Бојана Јовановића и Мирка Демића, Средњовековни путовођа Радивоја Радића и Радослава Петковића, Бити рокенрол, Петра Пеце Поповића и Михајла Пантића и Код српског писца – Кухињска дела, коју је приредио Миодраг Раичевић. За Поповића Бити рокенрол јесте сентиментално путовање кроз музику Београда и Србије од 1964. до 1996, и кроз 18 песама које су њему битне дао је ауторски поглед на историју домаћег рокенрола. Он је објаснио да се није враћао у саме почетке поп музике, јер сматра да свака генерација има своју музику, док је себи дао задатак да сачува од заборава музичаре који су стварали за његову генерацију, а којима је својим текстовима одао почаст. Пантић је оценио да књига о року јесте важна и као извор доброг расположења што је пожелео и свим читаоцима. Уместо одсутног Петковића, о књизи Средњовековни путовођа говорио је водећи српски византолог и медијевиста Радић, објаснивши на почетку да му циљ био да Србију опише очима средњевековних путника којих је било много рушећи представе да се у средњем веку ретко и мало путовало. Књига Читање пророчанства са поднасловом Изречено и проречено или о предсказањима креманских видовњака и Утваре четвртог пророштва за антрополога Јовановића је покушај да се демистификује институција пророчанстава, која су људи тражили од најдревнијих времена плашећи се онога што их чека. Он не оспорава да су припадници породице Тарабић из Кремана имали моћ да проричу, али износи низ података како су та пророчанства експлоатисана и лажирана. Демић је објаснио да је у литерарној форми желео да каже једну од могућих истина о Тарабићима, уводећи у причу и имагинарног четвртог пророка, јер је уверен да треба демистифицирати креманска пророчанства и скинути им ауру коју не заслужују. Раичевић је окупио више од 120 писаца свих генерација за литерарни кувар, да по својој вољи напишу или рецепте у које би додали мало књижевности, или књижевне текстове у које би уденули своје гастрономско умеће. Он је је књигу назвао „Ђаконијаром“ који ће подједнако задовољити књигољупце, гурмане и естете, али и лингвисте, јер показује богатство српског језика.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Priredila: Branka Ivanic Gradovi i dvorci u srednjovekovnoj Srbiji - Milan Kašanin Autor: Milan Kašanin Povez: tvrd Br. strana: 439 Format: 22x28,5 Monografija! Crno-bele fotografije, štampano na kunstdruku! Milan Kašanin, pisac i istoričar umetnosti koji je za našu kulturu učinio mnogo a za sebe malo, tek 21 godinu posle smrti dobija mogućnost da se predstavi izabranim delima. Od puke sirotinje do jednog od najobrazovanijih Srba 20. veka. Osnivač prvog Muzeja savremene umetnosti. Šta mu je zamerano posle rata. Bio je Milan Kašanin, van svake sumnje, jedan od najobrazovanijih i najkulturnijih Srba 20. veka. Rodio se u Belom Manastiru, školovao u Novom Sadu i Zagrebu, a studije istorije umetnoti završio u Parizu, posle čega je u Beogradu, između dva svetska rata, bio najpre direktor Muzeja savremene umetnosti, a zatim Muzeja kneza Pavla. Bio je poseban na svoj način: gotovo je nemoguće da ga uporedimo sa bilo kojim srpskim piscem ili istoričarem umetnosti. Prebacivali su mu `borbeni konzervativizam` i `aristokratsku estetiku`. `Zaboravljali su da potičem iz puke baranjske sirotinje, da sam se mukotrpno probijao kroz život, doživevši četiri rata i dve revolucije`, branio se on. Ovo je Kašaninova izuzetna zbirka, obogaćena predivnim fotografijama, srpskih srednjovekovnih gradova i dvoraca.. Dr. Milan Kašanin (Pelmonoštor, Austro-Ugarska, danas Beli Manastir, Hrvatska, 21. II. 1895. po starom kalendaru - Beograd, 21. XI. 1981), pripovjedač, romansijer, esejist, književni kritičar, historičar književnosti, likovni kritičar, historičar likovnih umjetnosti, kustos i direktor galerija i muzeja u Beogradu. Djetinjstvo i školovanje Njegovi preci s prezimenom Popović prešli su u 18. st. iz Hercegovine u Baranju. Potiče iz siromašne seljačke porodice. Rođen je u ubogoj kući u današnjoj Ulici Vladana Desnice (ranije Vuka Stefanovića Karadžića), Belomanastircima poznatoj kao Srpska ulica. Njegov otac Nikola Popović i majka Anka Kašanin nisu bili vjenčani pa su on i stariji brat Radivoj Kašanin bili uvedeni u matične knjige rođenih pod majčinim prezimenom Kašanin. Školske godine 1901/1902. upisao se u prvi razred Srpske narodne osnovne škole. U prvom, drugom i trećem razredu učiteljica mu je bila Katica Maširević iz Sombora. U četvrtom razredu došao je novi učitelj Jovan Slavković, također iz Sombora. On ga je vodio i kroz peti razred jer je 1905. godine izašao zakon da se četverogodišnje osnovne škole produžavaju na još dvije godine i time postaju šestogodišnje. Peti razred je završio 1906. godine, a od tada pa do 1914. pohađao je Srpsku pravoslavnu veliku gimnaziju u Novom Sadu, koju je već pohađao i njegov brat Radivoj. Kao i bratu, pri upisu u gimnaziju pomogao mu je učitelj Slavković, dok ga je direktor gimnazije Vasa Pušibrk, opet kao i brata, kao odličnog učenika prihvatio kao svoje dijete i izradio mu stipendiju. Kad je imao 5 godina, a njegov brat Radivoj bio na kraju drugog razreda gimnazije u Osijeku, razboljela mu se majka od upale pluća, koja je prešla u tuberkulozu. Umrla je kad je Radivoj pošao u treći razred. Otad se o njima brinula starija majčina sestra Latinka, koja se nije udavala. Prvi svjetski rat Zbog učešća u demonstracijama u Kosovskoj Mitrovici povodom umorstva Franje Ferdinanda bio je na vojnom sudu u Segedinu, ali nije osuđen. Namjeravao je da sa svojim prijateljem Svetislavom Marićem studira filozofiju u Zagrebu, ali se nije mogao upisati zbog `nepodobnosti` (bio je pod policijskom istragom), pa je 1915. godine u Budimpešti počeo studirati romansku i slavensku filologiju. Poslije prvog semestra mobiliziran je u 28. osječku domobransku regimentu, da bi se poslije suđenja vratio u vojarnu, u Pričuvnoj časničkoj školi u Zagrebu kao kadet-aspirant. Kako bi izbjegao odlazak na front, pribavio je izmišljene liječničke dijagnoze te se tri godine povlačio po bolnicama Novog Sada, Slavonske Požege, Sarajeva i Zagreba. U Zagrebu je našao utočište u Bolnici milosrdnih sestara zajedno s drugim intelektualcima (Ivo Andrić, Ivo Vojnović, Vladimir Ćorović, Niko Bartulović). Studij U Zagrebu je nastavio studij. Upisao je filozofiju kod prof. Alberta Bazale (1877-1947), koji ga je htio uzeti za svog asistenta, ali je tada propala Austro-Ugarska pa se vratio u Novi Sad. Tu je postavljen za pomoćnika šefa Presbiroa Narodne uprave za Banat, Bačku i Baranju, a s Jankom Perićem radio je u redakciji `Srpskog lista`, glasila SNO (Srpskog narodnog odbora). Kad je kompozitor i političar Petar Konjović (1883-1970) pokrenuo u Novom Sadu 20. IV. 1919. novi dnevni list `Jedinstvo` kao organ Demokratske stranke, Kašanin mu se našao pri ruci, ali je ubrzo, još istog mjeseca, otišao u Pariz da na Sorboni studira historiju umjetnosti, uporednu historiju književnosti i ruski jezik s književnošću. Kao dopisnik `Jedinstva` iz Pariza više je naginjao dopisima književne i umjetničke sadržine. I pored mnogih obećanja, dugo nije dobijao stipendiju za studij u Parizu, ni honorare za dopise objavljene u `Jedinstvu`. Stipendiju je dobio tek krajem 1920, kad se i oženio studentkinjom Katarinom Martinović Ljaljom, kćerkom ruskom emigranta crnogorskog porijekla. Sljedeće jeseni rodio mu se sin Mirko. Tada se podvrgao akademskoj disciplini, odložio pisanje i, sistematski učeći i polažući ispite, u proljeće 1923. godine diplomirao estetiku i historiju umjetnosti i vratio se u Beograd. Historija umjetnosti Godine 1924. zaposlio se kao pisar u Umetničkom odeljenju Ministarstva prosvete. Dvije godine kasnije, 1926. doktorirao je s tezom Bela crkva Karanska. Njena istorija, arhitektura i živopis. U vrijeme priprema za 100-godišnjicu Matice srpske, primio se obaveze da - skupa s Veljkom Petrovićem (1888-1967) - proputuje Vojvodinu i istraži njenu staru umjetnost. Tada je napisao prvi dio Matičine knjige `Srpska umetnost u Vojvodini`, objavljene 1927, u kojoj je obradio arhitekturu, slikarstvo do prve polovine XVIII. vijeka, minijature, graverske radove i primijenjenu umjetnost. Za tu monografiju dobio je nagradu Matice srpske (1928). Tek 1927. godine dobio je pravo radno mjesto. Postao je kustos, a sljedeće godine i upravnik beogradskog Muzeja savremene umetnosti (1928-1936). Kraljevski namjesnik knez Pavle povjerio mu je 1936. godine direktorsko mjesto u muzeju koji je nosio njegovo ime (Muzej kneza Pavla, danas Narodni muzej u Beogradu). Na toj dužnosti organizirao je prve velike evropske izložbe u Beogradu: Italijanski portret kroz vekove (1938) i Francusko slikarstvo XIX veka (1939). Pokrenuo je i uređivao časopis `Umetnički pregled` (1937-1941). Objavljivao je likovne kritike u Politici`, `Vremenu`, časopisu `Reč i slika` i dr. Predavao je historiju umjetnosti u Umetničkoj školi u Beogradu. Penzioniran je 1945, a reaktiviran 1953. kad je postavljen za direktora Galerije fresaka, gdje je i poslije isteka mandata 1961. ostao do 1963. kao savjetnik. Organizirao je izložbe srpskih fresaka u Londonu, Edinburghu, Amsterdamu, Bruxellesu, Stockholmu, Helsinkiju, Münchenu i u Južnoj Americi. Pozivan je da drži predavanja o umjetnosti na Sorboni u Parizu, na Sveučilištu u Nancyju, u Institutu za historiju umjetnosti u Beču, na sveučilištima u Montrealu, Quebecu i Otavi. Objavljivao je eseje iz historije umjetnosti, u kojima je naročito izražena estetska analiza. Bavio se uglavnom srednjim vijekom i srpskim slikarstvom u Vojvodini. Književnost Pisanjem se počeo baviti još kao učenik gimnazije. Na konkursu somborskog lista `Sloga` dobio je nagradu za rad o Zmajevom nacionalizmu. U Zagrebu je surađivao u dnevnom listu `Obzor`, u `Književnom jugu` i u tada najuglednijem književnom časopisu `Savremenik`. Surađivao je u mnogim časopisima i listovima. Vremenom je stvorio takvu književnu kritiku koja je `analitičko-naučna i umetnička u isti mah`. Pisao je pripovijetke o Vojvođanima i romane iz beogradskog života, unoseći u svoju realističku prozu izvjesne stilske i ritmičke obrte. Njegove prve pripovijetke, koje mu je 1921. godine objavio `Srpski književni glasnik`, otkrivale su pisca koji je ovladao zanatom i uspijevao upečatljivo kroz svoje likove oslikati i njihova unutrašnja preživljavanja, a i vanjsko okruženje tipične prečanske sredine. U dvotomnom romanu `Pijana zemlja`, za koji je dobio nagradu Cvijeta Zuzorić (1932), nastojao je `da iz sfere svakodnevnog života dopre do duhovnog horizonta vremena` i kritički progovori o temama koje su zaokupljale njegovu generaciju. Veliki doprinos dao je osvjetljavanju srpske književnosti u srednjem vijeku. Srpska akademija nauka nagradila ga je za zbirke pripovijedaka `Jutrenja i bdenja` (1926) i `Zaljubljenici` (1929), a Kolarčeva zadužbina za prvi roman `Trokošuljnik` (1930). Nosilac je Oktobarske nagrade za književnost. Značajan je njegov rad iz domena književno-historijske esejistike nastao nakon II. svjetskog rata. U briljantnoj zbirci eseja `Sudbine i ljudi` (1968) o nekim najznačajnijim srpskim pjesnicima, pripovjedačima i kritičarima 19. i 20. vijeka (Branko Radičević, Jovan Jovanović Zmaj, Laza Kostić, Jakov Ignjatović, Stevan Sremac, Simo Matavulj, Jovan Skerlić, Jovan Dučić i dr.), oštrinom zapažanja, upečatljivim ličnim izrazom, polemičkim tonom, novim idejama i nekonvencionalnim shvatanjima, prožetim donekle i konzervativnom tendencioznošću, dao je jedno od najznačajnijih esejističkih djela svoga vremena. Privatni život Sa suprugom Katarinom (1898-1985) imao je četvero djece: Mirko, arhitekt (1921-1993), dr Ratomir Ratko, pravnik (1923), Pavle, pravnik (1935) i Marina, udata Bojić, koja je završila književnost (1937). U Beogradu je stanovao u Hilandarskoj ulici broj 30. Imao je sedmero unučadi. Unuka Zoja Bojić također je historičar umjetnosti.

Bаniја - sаbrаnа dјеlа u tri tomа (Od zаbludе do istinе, Bаniјski rјеčnik i Prilozi istini) u orgаnizаciјi Zаvičајnog udružеnjе Bаniја Suboticа koје је i izdаvаč ovе еdiciје. Аutori su novinаr i knjižеvnik iz Zаgrеbа Đorđе Ličinа i Milаn Miljеvić. Аutori sаrаdnici su Milorаd Ćorković i Žеljko Tintor. Dа bi sе knjigе izdаlе doprinos su dаli i spoljni sаrаdnici Nikolа Rаšić i Stoјаn Rајković. Rеcеnzеnt knjigе је dr Milаn Micić istoričаr i knjižеvnik. – Uz svе zаbrаnе, svаkoјаkе nеvoljе, uz rаtnа strаdаnjа bаniјski čovјеk nikаdа niје podliјеgаo nаmеtnutim mišljеnjimа, on је rаzmišljаo svoјom glаvom. Čаk i po ciјеnu životа. Imаo је istаnčаn i prirodаn osјеćај zа prаvdu i prаvičnost. Zаto је to tеško izmiјеniti kod Bаniјаcа i Кrајišnikа i dаn dаnаs čitаv sviјеt sе poviја, аli nе i Кrајišnici. Milаn Miljеvić је аutor prvog tomа Bаniја od zаbludе do istinе zајеdno sа sаrаdnicimа Milorаdom Ćorkovićеm i Žеljkom Tintorom. – U prvom tomu bilа nаm је nаmјеrа dа sе dа što višе mаtеriјаlа. Pokušаli su dа odgovorе nа јеdno od vеlikih pitаnjа kаdа su Srbi došli nа Bаniјu. Srbi su mogli dа dođu nа tа područја tеk posliје Кosovskе bitkе 1389. Volim dа kаžеm priје su Srbi došli nа Bаniјu nеgo Еnglеzi u Аmеriku. Miljеvić kаžе dа је pitаnjе Sutјеskе i Nеrеtvе vаžno pitаnjе zа Srbе sа Bаniје. – Roditеlji su mi bili prvoborci, prošli su svе. Stričеvi su mi prošli Sutјеsku. Јеdno pitаnjе sе postаvljа. Štа је Sеdmа bаniјskа imаlа dа rаdi nа područјu Sutјеskе i Nеrеtvе. Кogа је onа brаnilа, od kogа sе onа tаmo brаnilа, i zаšto је onа uopštе otišlа tаmo? Каdа sе mаlo dubljе аnаlizirа dа је 7. diviziја bilа pеtoriјаnskа gаrdа diktаtorа zvаn Јosip Broz Tito. Toliko žrtаvа koје su odvеdеnе nа tu hlаdnoću nа tаko visoku nаdmorsku visinu, nеаdеkvаtno odјеvеni. Bili su žrtvе аviјаciје, tеhnici njеmаčkoј, tаliјаnskoј… Miljеvić је pisаo i o pеriodu posliје Drugog svјеtskog rаtа, posеbno sе osvrćući nа krilаticu: „Posliје Titа, Tito. ” – To znаči dа је ostаlа istа politikа, uništаvаnjе Srbа. Srbа је u Bаniјi uviјеk bilo dviје trеćinе od ukupnog broја stаnovništvа, dаnаs, odnosno prеmа popisu iz 2011. Srbа је 8.000, Hrvаtа 34.000 ostаlih 9.500. U knjizi su obrаđеnе i svе školе Bаniје, kаdа је u koјеm mјеstu sаgrаđеnа školа. Uz pomoć Đorđа Ličinе nаprаvili su fotoаrhitеkturu Bаniје, slikе kućа, zаsеokа… Tаkođе posеbno mјеsto zаuzimа poglаvljе hrišćаnsko prаvoslаvljе nа Bаniјi. – Pisаli smo o svim hrаmovimа nа Bаniјi, ukupno ih imа 80. Каdа su sаgrаđеni, kаdа su rušеni. Аutor sаrаdnik Miodrаg Ćorković је obrаdio poglаvljе nаrodnе igrе nа Bаniјi u čеmu mu је pomoglа Sаvа Putnik, а Žеljko Tintor је pisаo o sportu nа Bаniјi. Đorđе Ličinа nаglаšаvа dа niје mogаo ni nаslutiti dа ćе ih Riјеčnik bаniјskih riјеči i izrаzа spoјiti tаko dаlеko od zаvičаја. – Nајvеći dio mаlo poznаtih i nеpoznаtih riјеči počеo sаm zаpisivаti srеdinom 70-ih godinа. Biljеškе sаm vеć tаdа nеobаvеzno nаzvаo Gаljеnskim rјеčnikom rаzlog zа ovаkаv nаslov bio је poprilično јеdnostаvаn. U Drаgotini gdје sаm živio priје odlаskа nа studiје u Zаgrеb živio је i imućni sеljаk Vuјo Gаljеn. Јаko dobаr i čеstit čovјеk, imаo је pilаnu i svе što sаm dobro i liјеpo čuo izvаn svoје kućе, to је bilo uprаvo nа Gаljеnimа. Каo dјеčаk čеsto је sјеdio u piljеvini ili u mlinu uz mučnicu i uživаo u pričаmа i govorimа ljudi koјi su tu mljеli žito, dаvаli ušur i rеzаli rаljinе. Tu је čuo nа stotinе riјеči koје је kаsniје po sјеćаnju zаpisаo u svoјu biljеžnicu. – Tеk dаnаs pеdеsеtаk godinа posliје prvе zаbiljеžеnе riјеči uviđаm svu drаgociјеnost tih biljеški. Nаkon nајnoviјеg rаtа u koјеm su ovа područја nаstаnjеnа Srbimа dеmogrаfski sаsvim opustošеnа bаniјski govor је postаo nеšto poput dаlеkе poviјеsnе kаtеgoriје. Sа ocеm lugаrеm је tаkođе odlаzio u šumu i tаmo је srеtаo rаzličitе ljudе, slušаo njihovе pričе i učio o njihovim običајimа. – Silno sаm volio tе rаnoјutаrnjе odlаskе u šumu, јеr u njoј niје bilo školе, čuvаnjа blаgа ni drugih kućnih obаvеzа po koјimа sе nеkа dјеtinjstvа nеrаdo pаmtе. Tа mi је šumа nајpotpuniје ispunjаvаlа svе moје dјеčаčkе snovе i prеdodžbе o ljеpoti. U nаšu kuću stаru brvnаru s kukuljicom i crvеnim kаplајcimа u koјu smo sе posliје rаtа u Drаgotinu dosеlili iz sеlа Brubnjа čеsto su svrаćаli rаzličiti ljudi. Svimа njimа tаkođе mogu zаhvаliti zа nеkе riјеči u ovom rјеčniku. Ličinа је posthumno upitio zаhvаlu i vrhunskom mајstoru Јаnku Аdžiću Milаkаri što је obogаtio rјеčnik. Каo i mnoštvu priјаtеljа koјi su gа, pа i tokom rаtnih godinа, zvаli i govorili mu nеkе novе riјеči. – Zvаli su mе u gluvo dobа noći i pitаli mе skupljаm li i dаljе onе bаniјskе rbаnjе. Vеliku zаhvаlu duguјеm Bаniјcimа iz zеmljе i sviјеtа koјi su mе nаkon što је Rјеčnik u lipnju 2007. godinе, dobrohodnošću njеzinog glаvnog urеdnikа Milorаdа Novаkovićа, počеo u nаstаvcimа izlаziti u Prosvјеti, obаsuli pismimа, tеlеfonskim pozivimа i usmеnim porukаmа vеlikodušno mi nudеći svoје biljеškе, sјеćаnjа i priјеdlogе, i primјеdbе. Tаko је Rјеčnik sа prvobitnih 4,000 nаrаstаo nа prеko 8.000 riјеči i izrаzа. Ličinа nаglаšаvа dа је imаo nаmјеru nаpisаti glаtko i lаko rаzumljivo štivo koје ćе svаko rаzumiјеti i rаdo pročitаti. – U ovom nеobičnom zаvјеštајnom rјеčniku koјi niје sаmo vriјеdnа trаdiciјskа bаštinа vеć јеdinstvеno poviјеsno svјеdočаnstvo o nаčinu življеnjа i protеku јеdnog vrеmеnа nа Bаniјi, svoјеvrsnа poviјеsnа čitаnkа bаniјskih Srbа izlаžеm ono što је prošlost, što је gotovo izgubilo upotrеbnu vriјеdnost, аli što је u nеkim dаlеkim trаgovimа ostаlo u nаmа i krај nаs. To је svoјеvrsno otkrivаnjе zаborаvа, podsјеtnik nа onu Bаniјu koја је po sili stvаri, аli snаgom nеkе nеumoljivе voljе ostаlа dаlеko izа nаs. Milаn Miljеvić o trеćoј knjizi Bаniја prilozi istinе kаžе dа је pisаni spomеnik Srbimа sа Bаniје strаdаlim u rаtovimа i progonimа. – Spisаk niје potpun. U njеmu је spisаk liccа koја su poginulа u Prvom svјеtskom rаtu, u Drugom svјеtskom rаtu (pokrеt otporа i civilnе žrtvе) i imаmo Grаđаnski rаt 1991–1995. Ukupno је u ovoј knjizi 24.242 licа. Voljеli bi dа аko to možе nеko dа dopuni. Postаvljа sе pitаnjе imа li koје srpsko prеzimе nа Bаniјi dа niје u ovoј knjizi? Moј i јеdаn i drugi dјеd su u ovoј knjizi, јеdаn је zаklаn nа Grаbovcu drugi ubiјеn isprеd kućе. Donаtori: Grаd Suboticа, Udružеnjе krајiških Srbа Prеlo iz Čikаgа, Fond zа pružаnjе pomoći izbјеglim, progаnim licimа i zа sаrаdnju sа Srbimа u rеgionu, Prеdrаg Еrаković, Igor Pokorić, Duško Ćutilo, Svеtozаr Dаnčuo, Nikolа Rаšić, Stoјаn Rајković, Nаdа Кrnjеtа udаnа Boži, Mlаdеn Šаšo, Duško Pеrić, Gorаn Bigulа, Miloš Vuјаnić , Nikolа Zrаkić, Milkа Lаđеvаc , Zorаn Mrđеnović, Ljubа Nikšеvić, Milаn Polimаc, Biljаnа Cаrić, Milutin Škiljаr, Drаgаn Boroјеvić, Pеtаr Gruјić , Miloš Кrајičinovаc, Nikolа Slаvić, Zorаn Drobnjаr, Sаnjа Pајić udаnа Bingulа, Špаnisаlv Boroјеvić, Јаsminа Stеvаnović, Milorаd Ostoјić, Nikolа Đurić. Godina izdanja: 2019 Država: SRBIJA Jezik izdanja: srpski (ćirilica) Tvrdi povez Broj stranica: 752+1081+1 Format:24 cm ISBN: 978-86-913189-6-3 nikk2202

Pisac: Vladimir Dimitrijević Izdavač: Stanek Broj stranica: 168 Format: 19cm Povez: Broš Pismo: Latinica Godina izdanja: 2008 Mesto izdanja: Varaždin „Jelen – Lov na jelensku divljač` autora Vladimira Dimitrijevića predstavlja dragoceni praktični priručnik koji je nastao kao rezultat petnaestogodišnjeg iskustva i posvećenog rada autora u lovstvu. Ova knjiga, koja je prvobitno bila dostupna u ograničenom broju kopija, sada je dostupna široj lovačkoj javnosti, kako bi se operativi pružila potrebna znanja i veštine za uspešan lov na jelensku divljač. Autorova praktična iskustva, zapažanja i nova saznanja su objedinjena u ovom priručniku, čineći ga neprocenjivim resursom za sve lovce. Knjiga sadrži opise i primere rogova jelenske divljači, naglašavajući važnost selektivnog odstrela u cilju unapređenja populacije. Ova detaljna i informativna knjiga postaje neizostavan resurs za sve praktičare i stručnjake u oblasti lova na jelene, pružajući sveobuhvatni uvid u ovu vrstu lova i savete za uspešnu praksu na terenu. Jeleni (lat. Cervidae) su porodica životinja iz reda papkara (Artiodactyla). Porodica obuhvata 45 vrsta, između ostalih i jelene, srne, irvase i losove. Najupadljivija karakteristika ove porodice su rogovi koji kod različitih vrsta imaju različit oblik, a uglavnom ih imaju samo mužjaci. Rogovi ove porodice bitno se razlikuju od rogova porodice šupljorožaca (Bovidae). Građeni su od koštane supstance, i svake godine izrastu novi, dok su kod šupljorožaca trajni i neprekidno rastu cijeli život. Osobine Južni pudu (lat. Pudu puda), najmanja vrsta porodice jelena. Veličina jelena varira od vrste do vrste: dužina tijela se kreće od 70 do 290 cm, visina u ramenima od 30 do 90 cm, a masa se kreće od 7 do 800 kg. Najveća živjeća vrsta je los, a najmanja južni pudu. Kod većina vrsta je izražen polni dimorfizam. Oblik tijela je različit, tako da neke vrste imaju vitka tijela, a neke nabijenu tjelesnu građu. Noge su po pravilu vitke i srazmjerne dužine. Rep je uglavnom kratak. Boja krzna kod većine je smeđa ili siva. Mladunčad većih vrsta imaju pjege po krznu, koje samo neke vrste zadrže tokom cijelog života. Irvas (lat. Rangifer tarandus), najkrupnija vrsta porodice jelena. Jeleni su preživari, pa prema tome imaju i građu organa za varenje kao i ostali preživari. Rogovi Karakteristika mužjaka ove porodice su rogovi koji ostavljaju utisak kod ženki i služe za borbu sa drugim mužjacima za pravo na parenje. Rogovi jelena rastu iz koštanih izraslina na čelu, i, za razliku od rogova šupljorožaca, građeni su od koštane supstance. Oblik rogova zavisi od vrste i starosti jedinke. Kod nekih vrsta su jednostavne, ravne i glatke izrasline, dok su kod drugih vrlo razgranati. Za vrijeme rasta obavijeni su kožom („bast“), koja snabdjeva koštanu tvorevinu krlju, i prekriveni kratkom dlakom. Kada dosegnu punu veličinu, koža odumire i više ne snabdjeva rogove krvlju, pa ne osjećaju bol. Životinje ih tada skidaju struganjem o rastinje. Nakon perioda parenja, mužjaci ih odbacuju i tada započinje rast novih. Kod vrsta sa određenim vremenom parenje, gubljenje rogova se događa u određeno vrijeme. Kod srna i mužjaka irvasa se dešava u kasnu jesen, a kod ženki irvasa i drugih evropskih vrsta u kasnoj zimi ili proljeće. Za vrste koje žive u tropima, za ovaj proces nema određenog vremena. Od ovog pravila odstupaju vodeni jeleni koji uopšte nemaju rogove, kao i irvasi kod kojih oba pola, kao jedini u porodici, imaju rogove. Glava i zubi Prednji dio glave je izdužen, a uši su duge i uspravne. Suzni kanal se grana, a na prednjem rubu očne duplje nalaze se dva suzna otvora. Nijedna vrsta nema sekutiće u gornjoj vilici, ali u donjoj imaju šest, po tri u svakoj polovini. Kod vrsta koje nemaju (vodeni jelen) ili imaju male rogove (rod mužjaci), gornji očnjaci su uvećani i izlaze iz usta, dok su kod ostalih vrsta vrlo mali ili ih uopšte nema. Donji očnjaci liče na sekutiće. U svakoj polovini čeljusti imaju tri predkutnjaka i tri kutnjaka sa niskim krunama. Ukupno imaju 32-34 zuba, a dentalna formula je sljedeća: Kao kod svih papkara osovina noge je između trećeg i četvrtog prsta koji su uvećani i jedini dodiruju podlogu. Uopšte nemaju prvi prst, dok su drugi i peti smanjeni i ne dodiruju podlogu. Stepen redukcije drugog i petog prsta je veoma važan kriterijum kod razlikovanja između potporodica. Kod većine vrsta se između prstiju nalaze mirisne žlijezde. Rasprostranjenost i životni prostor Srne (lat. Capreolus capreolus) su najčešći predstavnici ove vrste u Evropi. Prirodno stanište velikog broj vrsta obuhvata prostranstva Evroazije i Amerika. U Africi nastanjuju samo sjeverne dijelove, južno od Sahare ih uopšte nema. Ljudi su ih doveli i na područja na kojima nisu živjeli, tako da ih danas ima i u Australiji, Novom Zelandu, Novoj Gvineji i nekim Karipskim ostrvima. Način života Neke vrste su samotnjaci, ali većina živi u grupama čija brojnost zavisi od vrste i okoline. Najčešće su to grupe u kojima mužjak okuplja više ženki i potomstvo i ne podnosi prisustvo drugog konkurentskog mužjaka. To znači da vlada poliginijsko ponašanje pri parenju, tj. jedan mužjak se pari sa više ženki. Tokom vremena parenja, mužjaci se često bore za pravo na parenje. Borbe se vode kljovastim očnjacima (kod mužjaka) ili rogovima čija veličina varira, kao što je već rečeno, sa razdobljem parenja. Za međusobno sporazumjevanje, kao i obilježavanje teritorije, koriste se sekretom žlijezda na glavi i između prstiju, kao i urinom. U tropima parenje se može odvijati tokom cijele godine, dok je u umjerenim područjima uglavnom u jesen ili zimu. Vrijeme bremenitosti je najčešće od šest do osam mjeseci. Ženka rađa jedno ili dvoje mladunaca, a ponekad čak i više. Jeleni su biljojedi i hrane se različitim dijelovima biljke, ali za razliku od šupljorožaca, radije biraju mekše i sočnije dijelove. Jeleni i ljudi Korist i ugroženost Ljudi od davnina iz različitih razloga love jelene. Sa jedne strane lovom se dobija meso, kao i koža i krzno. Sa druge strane lov može biti sportska aktivnost, tokom koje najviše stradaju mužjaci zbog svojih grandioznih rogova. Jedna vrsta srna je pripitomljena i od nje se ne koristi samo meso, koža i krzno, nego i mlijeko, a može i da služi tokom prenosa tereta. Kao životinje koje se koriste za lov, veliki broj vrsta je doveden na područja koja nisu njihova prirodna i prvobitna staništa. Nasuprot novoj rasprostranjenosti pojedinih vrsta, postoji opasnost od izumiranja niza drugih vrsta. Za njihovo izumiranje kriv je lov, kao i uništavanje prirodnog staništa. Vrsta Šomburgkov jelen (lat. Rucervus schomburgki) je istrebljena u 20. vijeku, a druga vrsta, Davidov jelen (lat. Elaphurus davidianus) je izbjegla tu sudbinu zahvaljujući uzgoju u evropskim uzgajalištima, ali još se smatra krajnje ugroženom vrstom. Spisak IUCN sadrži četiri vrste u grupi jako ugroženih vrsta, a šest u grupi ugroženih, dok za neke nedostaju precizni podaci. Jeleni u kulturi Jeleni su sastavni dio mitologija i kultura mnogih naroda. Još tokom paleolita nastajali su pećinski crteži, kako životinja, tako i ljudi sa jelenskim rogovima. Sve stare kulture su poznavale neki oblik obožavanja jelena. Tako se sreću u keltskoj, grčkoj i nordijskoj mitologiji, kao i u hrišćanstvu. Sistematika Živuće potporodice rodovi i vrste Klasifikacija porodice jelena (Cervidae) zasnovana na molekularnim i filogenetskim studijama zoologa Grouvsa, Graba i drugih: Potporodica Capreolinae Pleme Alceini Rod Alces Los (A. alces) Pleme Capreolini Rod Capreolus Srna (C. capreolus) Sibirska srna (C. pygargus) Pleme Rangiferini ili Odocoileini Rod Blastocerus Močvarni jelen (B. dichotomus) Rod Hippocamelus Severni gvemali (H. antisensis) Južni gvemali (H. bisulcus) Rod Mazama Amazonska mazama (M. nemorivaga) Centralnoamerička mazama (M. temama) Patuljasta mazama (M. chunyi) Siva mazama (M. gouazoubira) Riđa mazama (M. rufina) Meridska mazama (M. bricenii) Mala mazama (M. nana) Velika mazama (M. americana) Bororska mazama (M. bororo) Jukatanska mazama (M. pandora) Rod Odocoileus Ušati jelen (O. hemionus) Belorepi jelen (O. virginianus) Rod Ozotoceros Pampaski jelen (O. bezoarticus) Rod Pudu Severni pudu (P. mephistophiles) Južni pudu (P. pudu) Rod Rangifer Irvas (R. tarandus) Potporodica Cervinae Pleme Cervini Rod Axis Čital (A. axis) Rod Cervus Evropski jelen (C. elaphus) Toroldov jelen (C. albirostris) Sika jelen (C. nippon) Vapiti (C. canadensis) Rod Dama Jelen lopatar (D. dama) Persijski jelen lopatar (D. mesopotamica) Rod Elaphurus Per Davidov jelen (E. davidianus) Rod Hyelaphus Kulijev jelen (H. kuhlii) Kalamijanski jelen (H. calamianensis) Indijski svinjski jelen (H. porcinus) Indokineski svinjski jelen (H. annamiticus) Rod Panolia Eldijev jelen (P. eldii) Rod Rucervus Barašinga jelen (R. duvaucelii) Rod Rusa Filipinski sambar (R. marianna) Filipinski pegavi jelen (R. alfredi) Sundski sambar (R. timorensis) Sambar (R. unicolor) Pleme Muntiacini Rod Elaphodus Ćubasti jelen (E. cephalophus) Rod Muntiacus Anamitski muntjak (M. truongsonensis) Bornejski žuti muntjak (M. atherodes) Fein muntjak (M. feae) Džinovski muntjak (M. vuquangensis) Gongšanski muntjak (M. gongshanensis) Crni muntjak (M. crinifrons) Indijski muntjak (M. muntjak) Putajski muntjak (M. putaoensis) Puhoatski muntjak (M. puhoatensis) Kineski muntjak (M. reevesi) Ruzveltov muntjak (M. rooseveltorum) Sumatranski muntjak (M. montanum) Potporodica Hydropotinae Pleme Hydropotini Rod Hydropotes Vodeni jelen (H. inermis) MG138 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Oštra janpanska manga stil umetnosti skače sa stranica ove dinamične knjige za crtanje korak po korak napisane i ilustrovane kao super obožavatelj mange, tinejdžerka Kejti Kup. Šesnaestogodišnja autorka i ilustratorka Kejti Kup pretvorila je svoju ljubav prema japanskoj strip umetnosti u super-kul, korak po korak proces za decu. Laka za praćenje sa svojim prevelikim formatom i pristupačnim tekstom i slikama, ova knjiga sa uputstvima za crtanje naći će publiku među ljubiteljima animea, mange i svih crtača stripova. Uključuje poglavlja o početku rada, licima, izrazima, telima, završnim detaljima i materijalima. Manga (jap. 漫画 ili まんが)¹ je japanska reč za strip. Izvan Japana, uglavnom se koristi kao naziv za japanske stripove. Od 2006. godine, mange su postale tržište koje obrće milijarde dolara. Manga se razvila od mešavine japanskog umetničkog pravca zvanog ukijo-e i stranih stilova crtanja, a osnovne karakteristike današnjeg izgleda nastale su ubrzo po završetku II svetskog rata. Uglavnom su crno-bele, sa izuzetkom korica i prvih nekoliko stranica, a retke su one kod kojih su sve strane u boji. Najpopularnije mange često doživljavaju adaptaciju u vidu anime čim se za to pojavi interes na tržištu. Mange se među manje upućenima često nazivaju animama, i obrnuto. Adaptirane priče se retko modifikuju na način kojim će imati veću prođu na mejnstrim tržištu. Iako to nije uobičajeno, ponekad se po originalnim animama prave mange, kao što su recimo Gundam (Gandem), Neon Genesis Evangelion (Neon Dženezis Evangelion), Cowboy Bebop (Kauboj Bibop), Dragon Ball Super (Zmajeva Kugla Super) i Tenchi Muyo (Tenči Mujo). Uobičajeno je da originalne mange i anime pored japanskog naziva sadrže i englesku verziju naslova ili da imaju engleski naziv transkribovan na japanski. Manga u bukvalnom prevodu znači `slučajne (ili ćudljive) slike)`. Reč je ušla u običajenu upotrebu krajem XVIII veka sa izdanjima poput radova Suzuki Kankeijevog Mankaku zuihitsu (Mankaku Zuhicu, 1771) i Santo Kjodenove slikovnice Shiji no yukikai (Šidži no jukikaji, 1798). Početkom XIX veka to su Aikava Minvin Manga hyakujo (Manga Hjakudžo, 1814) i slavna Hokusai manga u kojoj su se nalazili izabrani crteži poznatog ukijo-e umetnika Hokusaija. Međutim, giga (doslovno `smešne slike`), naročito chōjū jinbutsu giga (鳥獣人物戯画 — doslovno `smešne slike ljudi i životinja`) crtanih u XII veku od strane različitih umetnika, sadrže dosta karakteristika mange, kao što su važnost priče i umetnički uprošćene linije. Manga se razvila iz mešavine ukijo-e stila i stranih artističkih pokreta. Kada su Sjedinjene države započele trgovinu sa Japanom, Japan je ušao u period ubrzane modernizacije i globalizacije, tako da su doveli inostrane umetnike da poduče japanske studente stvarima kao što su linija, forma i boja, na koje se u ukijo-e pravcu nije toliko obraćala pažnja jer je ideja koja se krije iza slike bila mnogo važnija od nje same. Manga je u ovom periodu bila nazivana ponči-e (Punch-picture) i poput svog britanskog dvojnika, magazina Punch (Panč), sastojala se od humorističkih i politički satiričnih slika, malog formata od jedne ili četiri slike. Slike kupača iz Hokusai mange. Između kraja Meidži perioda i početka II svetskog rata, najpoznatije mange uključivale su radove Rakuten Kitazave i Ipei Okamotoa. Rakuten Kitazava bio je učenik Frenka A. Nankivela, australijskog umetnika. Sarađivao je sa Džidži Šimpoom sa kojim ga je upoznao Jukiči Fukuzava. Nakon toga, Rakuten je objavio poznate komične stripove kao što su Tagosakuov i Mokubin izlet u Tokio (田吾作と杢兵衛の東京見物, Tagosaku to Mokubē no Tōkyō-Kenbutsu) i Neuspesi Kidoro Haikare (灰殻木戸郎の失敗, Haikara Kidorō no Sippai), oba iz 1902. godine. Ipei Okamoto je osnivač prve asocijacije crtača u Japanu — Nippon Mangakai. Njegovi manga manbun radovi, kao što je Život čoveka (人の一生, Hito no Isshō) iz 1921. godine, bile su uzor za fantastične mange koje su se kasnije pojavile. Osamu Tezuka, začetnik moderne mange Manga kakvu ljudi poznaju u XX i XXI veku nastala je kada je Dr Osamu Tezuka, naširoko poznat kao otac mange zasnovane na priči, postao popularan. Godine 1945, Tezuka koji je studirao medicinu, video je ratni propagandni animirani film Momotarou Uminokaihei na čiji je stil vidno uticala Disneyjeva (Volt Dizni) Fantazija. Tezuku je ovaj film veoma inspirisao, tako da je odlučio da postane strip crtač, što je u to vreme (pa čak i danas) bila nezamisliva stvar za jednog doktora medicine. Kasnije je komentarisao da je razlog zbog koga je upisao medicinu jednim delom bio taj kako bi izbegao vojnu obavezu i da zapravo nije voleo da vidi krv. Tezuka je uveo filmsko pripovedanje i likove čije je pojavljivanje u kraćim epizodama stripa deo veće pripovedačke celine. Jedini tekst u Tezukinim stripovima su dijalozi između likova, što je stripovima dalo kvalitet filma. Uveo je i diznijevske facijalne ekspresije kod kojih su oči, usta, obrve i nos likova povremeno previše izraženi, što ih je činilo veoma upečatljivim, a njegov rad veoma popularnim. Ovo je donekle oživelo staru ukijo-e tradiciju u kojoj je slika pre proizvod ideje nego stvarne fizičke realnosti. Njegovi stripovi su prvobitno objavljivani u dečijim magazinima, ali su ubrzo prerasli u zasebna nedeljna i mesečna strip izdanja. Tezuka je u svojim stripovima obradio skoro sve filmske žanrove svog vremena. Njegove mange idu od akcione avanture (Kimba − Beli lav, ili Leo kralj džungle) do ozbiljne drame (Crni Džek) te naučne fantastike (Moćni Atom, poznatiji kao Astro Boy (Astro Boj), horora (Dororo, čovek sa tri oka). Iako je na zapadu uglavnom poznat kao tvorac Astro Boja, mnoge od njegovih mangi poseduju veoma ozbiljnu radnju, a ponekad i mračne tonove. Recimo, Atoma (Astro Boya) je stvorio ožalošćeni naučnik koji je želeo da napravi imitaciju svog preminulog sina, da bi kasnije napustio dečaka; Kimbinog oca su ubili lovci, a sukob između čoveka i prirode je glavna tema stripa; Hijakimaru u Dodorou je rođen delimično obogaljen jer je je njegov otac ponudio četrdeset osam dela Dodoroovog tela četrdeset osmorici demona dok je ovaj bio beba. Neki ipak kritikuju preteranu upotrebu dramatizacije u njegovim pričama. Kako je manga generacija dece odrastala, tako je raslo i tržište mangi koja je ubrzo postala jedan od glavnih kulturnih uticaja Japana. Tezuka je radio i na društvenom prihvatanju mange. Njegova doktorska diploma i ozbiljne priče bile su korisne za odbijanje kritika po kojima su mange vulgarne i nepodobne za decu. Bio je mentor velikom broju važnih strip crtača, kao što su Fudžiko Fudžio (tvorac Doramona), Fudžio Akacuka i Šotaro Išinomori. Gekiga Još jedan važan pravac u mangi bio je gekiga (`dramatične slike`). Između 1960-ih i 1970-ih postojale su dve strip struje. Prva, u obliku mange, bila je bazirana na prodaji antologijskih magazina koji su sadržavali desetine naslova. Druga, gekiga, bila je bazirana na obliku iznajmljivanja kompletne `knjige` sa samo jednim naslovom. Mange su se pojavljivale u nedeljnim i dvonedeljnim publikacijama, tako da je produkcija bila brza, sa poštovanjem rokova. Vremenom je većina manga autora prihvatila Tezukin stil crtanja, gde su likovi crtani jednostavno, ali sa prenaglašenim izrazima lica, sa karakterističnim ogromnim okruglim očima, što je u inostranstvu postalo asocijacija za japanski strip. Kontrast je bila gekiga, koja je imala kompleksniju i zreliju radnju i veću posvećenost pri izradi svake stranice. Zbog ovoga je smatrano da gekiga ima mnogo veću umetničku vrednost. Međutim, gekigin model iznajmljivanja knjiga ugasio se `70-ih godina, dok su crtači mange značajno poboljšali svoj kvalitet. Konačno, gekiga se pripojila mangi i danas se pod ovim imenom misli na mangu koja nema komični crtež. Verovatno najpoznatija manga gekiga stila je Akira. Međutim, gekiga nije uticala na samo na vizualni stil mange: nakon `70-ih, pojavile su se mange koje su imale slike i dijaloge namenjene starijoj publici. Mnoge su imale značajan broj slika sa scenama seksa i nasilja, a bile su namenjene tinejdžerima: za razliku od Tezukinog vremena deca su sada imala mnogo veći džeparac, tako da su mogli sami da kupe mangu, umesto da traže od roditelja da im je kupe. Zbog toga izdavači mange nisu morali da prilagođavaju svoje stripove mišljenju roditelja. Povrh svega, dominacija nedeljnih serijala dovela je do toga da mange značajno postanu `petparačke priče`, sa velikom količinom nasilja i golotinje (prevashodno, iako ne samo, namenjene dečacima). Reprezentativni naslovi ovog žanra bili su Harenchi Gakuen (Harenči Gakuen), Goa Nagaija i Makoto-chan (Makoto Čan) Kazua Umezua, oba sa obiljem krvi, golotinje i vulgarnih šala. Slično kao i u Sjedinjenim Državama tokom `Strip panike` `40-ih i `50-ih, nastavnici i roditelji žalili su se na sadržaj mangi, ali za razliku od SAD-a nije bilo pokušaja da se osnuje kontrolni odbor poput Comics Code Authorityja (Komiks koud autoriti). Interesantno je da su manga časopisi `za decu` `70-ih imali mnogo više vulgarnih tema (zahvaljujući tome što je u to vreme to bio jedini dostupni štampani format), ali `80-ih i `90-ih, su se pojavili novi časopisi namenjeni tinejdžerima. Kulturološki uticaj U Japanu je prodaja stripova mnogo veća nego bilo gde u svetu. Nekoliko glavnih manga časopisa koje sadrže desetak epizoda različitih autora, nedeljno prodaju po nekoliko miliona kopija. Manga je podjednako cenjena i kao umetnička forma, i kao popularna literatura, mada još uvek nije dostigla prihvatanje poput onog kakvo imaju muzika ili film. Međutim, opšte odobravanje Hajao Mijazakijevih anima i nekih manga, značajno menja pogled na animu i mangu, približavajući ih statusu `viših umetnosti`. Najveću zaradu u istoriji japanske kinematografije, od 30,4 milijardi jena, ostvario je Mijazakijev Začarani grad (千と千尋の神隠し Sen to Chihiro no Kamikakushi).[2] U Americi su mnoge mange kritikovane da su nasilne ili sa mnogo seksa. Na primer, filmske adaptacije mangi poput Ubice Ičija ili Starog momka su u Sjedinjenim Državama zabranjene za mlađe od 18 godina. Međutim, nije bilo zvaničnih pokušaja da se donesu zakoni o tome šta sme, a šta ne sme biti prikazano u mangi, osim nejasnih zakona o pristojnosti koji kažu da `preterano skaradni materijal ne sme da se prodaje`. Ova sloboda omogućila je autorima da prave mange za svaku starosnu grupu, sa ogromnim brojem različitih tema. Manga stil Popularni prepoznatljivi stil mange je veoma karakterističan. Važnost je obično stavljena na liniju umesto na formu, a pripovedanje i raspored panela razlikuje se od američkog i evropskog stripa. Paneli i table se po pravilu čitaju s desna na levo, u skladu sa japanskim pravopisom. Međutim, neki inostrani izdavači menjaju smer čitanja s leva na desno, tako što stranice štampaju `kao u ogledalu`. Mnogi čitaoci, pa čak i sami autori, kritikuju ovakav način izdavaštva tvrdeći da se time menjaju njihove originalne namere. Recimo, dešnjaci postaju levoruki, natpisi postaju nečitljivi itd. Impresionističke pozadine su uobičajene, kao i scene u kojima su umesto likova prikazani delovi eksterijera. Dok crtež može biti neverovatno realan ili komičan, primetno je da likovi imaju velike oči (ženski likovi uglavnom imaju veće oči od muških), male noseve, sićušna usta i ravna lica. Velike oči su postale sastavni deo mange i anime od 1960. kada je Osamu Tezuka (vidi gore) počeo da ih crta na taj način, kopirajući stil Disneyjevih crtanih filmova. Balončići za dijaloge: Postoji nekoliko vrsta balončića, od kojih su neki jedinstveni. Ivice balončića menjaju se u zavisnosti od raspoloženja onoga ko ih izgovara. Na primer, kada je neko besan, njegov balončić ima oštre, eksplozivne ivice. Takođe, manga obično ne prati zapadnjački način stripskog govora — balončići nemaju dugačke jezičke uperene u onoga ko izgovara tekst, kao ni više malih balončića koji izlaze iz većeg kada neko razmišlja. Ovakva vrsta balončića upotrebljava se kada neko šapuće, što može da zbuni inostrane čitaoce. Brze linije: U akcionim scenama, pozadina će obično biti pokrivena preciznim linijama koje se kreću u tačno određenom pravcu i dočaravaju pokret. Ove linije mogu se primeniti i na likove, kako bi prikazale pokrete njihovih tela (pre svega udova). Ovaj stil, naročito u pozadini, pojavljuje se u većini akcionih mangi. Mini flešbekovi: Mnogi crtači uzimaju kopije segmenata iz ranijih poglavlja i ubacuju ih u priču u vidu flešbeka (obično su malo retuširani tamnijim tonovima kako bi se razlikovali od centralne radnje). Ovo se smatra konvencionalnom metodom za podsećanje na glavne događaje u stripu. Scene u kojima junaku prolaze kroz misli događaji iz njegovog života, često su prikazane na dve strane, sa pozadinom koja se u celosti sastoji od segmenata iz ranijih poglavlja. Apstraktni pozadinski efekti: Ovo uključuje grafičko senčenje u pozadini i služi da uputi ili naglasi na vrstu zapleta. Takođe može da služi da opiše psihičko stanje lika. Simboli: Određeni vizuelni simboli razvili su se tokom godina i postali uobičajeni način naglašavanja emocija, fizičkog stanja ili raspoloženja. Sledi kratak pregled osnovnih manga simbola i njihove upotrebe: Preuveličana kapljica znoja na glavi, obično ukazuje na zbunjenost, nervozu i nesigurnost. Velika, okrugla oteklina, ponekad i veličine bejzbol lopte, je preuveličavanje oteklina koje nastaju nakon povrede. Kada nekome naglašeno curi krv iz nosa, znači da je seksualno uzbuđen. Nabubrele vene, obično prikazane na čelu, naglašavaju da je lik besan ili iznerviran. Obrazi osenčeni malim paralelnim crticama, upućuju na to da je nekome neprijatno ili da ga je sramota. Manga format Manga časopisi obično sadrže po nekoliko serijala koji uporedo izlaze u jednom izdanju, na 20−40 stranica po broju. Ovi manga časopisi, ili `antologijski časopisi, (neformalno i `telefonski imenici`), obično se štampaju na novinskom papiru lošijeg kvaliteta i najčešće imaju između 200 i 850 stranica. Manga časopisi sadrže i stripove koji se ne nastavljaju već predstavljaju kompletnu epizodu, kao i različite četvoropanelne jonkome (strip kajševi). Ukoliko su uspešni, pojedini serijali mogu da izlaze i po nekoliko godina. Autori mange ponekad započinju karijeru tako što objave kratku, kompletnu epizodu kako bi pokušali da skrenu pažnju na sebe. Ukoliko strip naiđe na dobre kritike, nastavljaju sa radom. Posle nekog vremena izlaženja serijala, nastavci se obično spajaju i štampaju u obliku knjiga, takozvanih tankōbona. U američkom strip izdavaštvu, ekvivalent ovome su trade paperback (trejd pejperbek) izdanja, a kod nas bi se, uslovno rečeno, smatrali strip-albumima. Ova izdanja štampana su na papiru većeg kvaliteta i služe da bi novi čitaoci mogli da se `priključe` serijalima u časopisima ili ih kupuju kolekcionari. U novije vreme, štampaju se i luksuzna izdanja namenjena isključivo kolekcionarima, takozvane `deluxe` verzije. Reprinti starih mangi štampaju se na papiru lošijeg kvaliteta i prodaju po ceni od 100 jena (približno 1$). Manga je prvenstveno klasifikovna po godištu i polu ciljne grupacije. U praksi, knjige i časopisi za dečake (shōnen) i devojčice (shōjo) imaju različiti stil naslovnica i u većini knjižara stoje na odvojenim policama. U Japanu postoje i manga kafei, poznati kao manga kisaten. U manga kisatenima, mušterije piju kafu i čitaju mangu. Tipovi mange Sa ogromnim tržištem u Japanu, manga obuhvata široko polje različitih tema koje zadovoljavaju različite interese čitalaca. Popularna manga namenjema mejnstrim čitalaštvu obično uključuje SF, akciju, fentasi i komediju. Neki od najpopularnijih serijala zasnovane su na korporativnom biznismenu (Shima Kousaku), rođaku iz Kine (Iron Wok Jan), kriminalističkom trileru (Monster) i vojnoj politici (The Silent Service). Kao rezultat, mnogi žanrovi se dobro uklapaju i u anime (koje često uključuju adaptaciju mangi) i japanskih video igara (od kojih su neke takođe adaptacije mangi). Vrste Prema polu i godištu mange se dele na: Josei (ili redikomi) žena Kodomo deca Seinen muškarci Shōjo devojčice i tinejdžerke Shōnen dečaci i tinejdžeri Žanrovi Alternativa Gekiga — realistična manga La nouvelle manga — Francusko-belgijsko/japanski umetnički pokret Polu-alternativa — popularna izdanja osobenog stila Ratni drug — neoficijalan naziv Dōjinshi — fan-art ili samizdat Mahō shōjo — magična devojka Robot/Mecha — gigantski roboti Moé, takođe i mahō kanojo — magična devojka Shōjo-ai ili yuri — lezbejska manga Shōnen-ai ili yaoi — gej manga Hentai — porno manga ....

Odiseja Batanjskih Srba Milan Micić *6423*12-2022 Priča o Srbima koji su preseljeni iz Batanje (Mađarska) u Novu Batanju (Makedonija) 1924. godine. Milan Mićić(autor) Izdavač: Art-Projekt Zrenjanin 2003.g Tvrd povez; ćirilica; ; 112 strana.Kunstdruk, ilustrovano,format: 23,5 x 17 cm, težina 470.grama stanje: nekorišteno - novo✔️ Batanja (mađ. Battonya, rumunski: Batania) je manji grad u županiji Bekeš u republici Mađarskoj. Po poslednjem popisu iz 2001. godine Batanja ima 6.447 stanovnika. Geografske odlike Naselje Batanja se nalazi u istočnoj Mađarskoj, blizu granice sa Rumunijom. Grad se nalazi u Pomorišju, koje je nekada imalo brojnu srpsku populaciju. Batanja je poznata po prisutnosti srpske manjine, nekada znatno brojnije, a danas i dalje prisutne (5,1% po datom popisu). Atar naselja obuhvata 46,34 km kvadratnih. Najstariji ostaci naselja potiču 11. veka. Otomanske vlasti, koje su vladale ovim delom Panonije tokom 16. i 17. veka, naselile su Srbe na ovom mestu 1718. godine. Srbi su svoju crkvu izgradili 1778-1779. godine. Hram je posvećen Rođenju Presvete Bogorodice (Mala Gospojina). Početak rada srpske pravoslavne veroispovedne škole datiran je 1793. godine. Po potpadanju mesta pod habzburšku vlast u Batanju se naseljavaju i Mađari, Rumuni i Slovaci i tako Batanja postaje višenarodna. Srbi su bili većina u naselju do sredine 19. veka. Neposredno pre Prvog svetskog rata bilo je 2600 Srba u Batanji. Posle rata veći deo srpskog stanovništva je optirao i iselio se u srpske delove novoformirane Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Njihovi potomci danas žive u Vojvoda Stepi, Mužlji i Banatskom Višnjićevu, većinom u Banatu. O optaciji batanjskih Srba naučnu knjigu objavio je Milan Micić `Odiseja batanjskih Srba` (Zrenjanin,2003).Inspirisan istorijskim, ujedno i tragičnim događanjima prilikom iseljenja batanjskih Srba u Kraljevinu SHS 1923. godine, Godine 1846. u Batanji je bilo 3464 pravoslavne duše, a činodejstvovalo je nekoliko sveštenika. Bili su to parosi Konstantin Georgijević, Georgije Georgijević i Nićifor Božidar, zatim pomoćnik parohijski ili kapelan Sinesije Petrović i đakon Leontije Petrović. Batanja se javlja 1847. godine kao prenumerantski punkt za nabavku srpske knjige. Na spisku kupaca vodi se ko su ugledni stanovnici mesta. Tu se nalaze sveštenici - oba Georgijevića i Leontije Petrović, zatim advokati - Pavao i Georgije Sabo, kmetovi opštinski (porotnici) Jakov Panić i Aron Georgijević, crkvenjak Radivoj Pandak i Jovan Pavlović isluženi stražmešter. Kanonska podela između Srba i Rumuna dovela je 1868. godine, do prelaska Batanje i drugih parohija, iz aradske (koja je postala rumunska) u susednu temišvarsku eparhiju. Godini 1869. u Batanji su se Rumuni iz mesta odelili od srpske zajednice. Istakao se tom prilikom Srbin, sveštenik Leontije Popović, koji je za srpsku stvar, priložio svojih 1000 f. Smatralo se 1893. godine u jednom crkvenom izveštaju da Batanja spada u najjače i najimućnije srpske crkvene opštine u Pomorišju. Mesni stari paroh Arsenije Božidar, rođeni Batanjac (1818-1896) `preselio se u večnost` februara 1896. godine. Otkako je 1847. godine zapopljen, služio je neprekidno u crkvi rodnog mesta. Prvo je bio deset godina kapelan, a zatim izabran za paroha u Batanji i činodejstvovao jš punih 39 godina. Crkveno-opštinske stvari su 1896. godine bile u neredu, manipulisalo se na loš način ovlašćenjima, pa je naredbom viših vlasti morao biti izabran novi valjani predsednik te opštine. Raspisan je maja 1897. godine konkurs za kapelana u batanjskoj parohiji četvrte platežne klase. Pop Leontije Popović je i dalje, 1897. godine u Batanji, kao protoprezviter, i bunio se zbog raspisanog stečaja za kapelana i administratora u upražnjenoj drugoj parohiji. Neposredno pre Prvog svetskog rata bilo je 2600 Srba u Batanji. Oni su 1902. godine prvi u okolini, osnovali mesnu Srpsku zemljoradničku zadrugu, sa neograničenom odgovornošću. Zadruga je imala u početku 15 zadrugara, a 1910. godine već 66 članova, od kojih su 56 ratara (i tri udovice), pet zanatlija, dva sveštenika, jedan učitelj, jedna učiteljica i jedan trgovac. Njen kapital je 1905. godine iznosio čak 63.026 k, a vodili su je tada: predsednik Mihajlo Pandurović i poslovođa Dušan Ćirić. To je bila vrlo uzorna zadruga čiji broj članova stalno raste, jer je to selo sa oko 3000 Srba. Članovi zaruge poseduju 1910. godine svojih 525 jutara zemlje, a obrađuju u zakupu 1227 jutara (tu je i manastirska zemlja bezdinska). Kod Saveza SZZ u Zagrebu imaju kapital deponovan od 100.000 kruna. Godišnji obrt te seljačke zadruge prelazio je 800.000 kruna. Ali intenzivna mađarizacija i užasni Prvi svetski rat, uništili su polet tom dičnom velikom srpskom mestu. Na kraju rata dočekalo je svoju propast, koja ih je navela na iseljavanje. Posle rata veći deo srpskog stanovništva je optirao i iselio se u srpske delove novoformirane Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Između dva rata po mišljenju jednog agrarnog stručnjaka, opštanti iz Mađarske i Bačke su `stradali` u Južnoj Srbiji. Mislio je da naseljeni Srbi iz Mađarske koji su tu u Ovčjem Polju zasnovali koloniju `Novu Batanju`, ekonomski nisu dobro prosperirali. Od 160 domova u tom najvećem naselju, već 1925. godine ostalo je samo 60. Problem glavni im je bio bolest malarija, nedostatak vode i sušne godine. Jedan deo Batanjaca, tridesetak porodica naselilo se 1924. godine kod Novog Sada na posedu grofa Koteka, ali su ubrzo morali da se isele, što je izazvalo proteste u Novom Sadu. Batanjski naseljeni u Banatu su se održali, i njihovi potomci danas žive u Vojvoda Stepi, Mužlji i Banatskom Višnjićevu, većinom u Banatu. U leto 1925. u Batanji mestu nadomak Arada bilo je mnogo Srba. Njih 1900 duša živelo je u 400 srpskih domova. Od 8390 jutara, njima je pripadalo 3000 jutara. Srbi Batanjci su bili na glasu kao `najbogatiji i najkonzervativniji`

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Kuran Casni Kuran (arapski: أَلْقُرآن al-qur`ān - u prenesenom prijevodu `kazivanje`; takođe zvan Al Qur`a-n Al Kari-m; ili izvedeni nazivi Quran, Koran, Kuran Časni, te rijetko Alcoran) je sveta knjiga Islama. Muslimani vjeruju da je Kuran objava Božjih riječi i kulminacija Božje objave čovječanstvu, preko Božjeg poslanika Muhameda u periodu od 23 godine preko meleka (anđela) Džabraila (Jibril - Gabriel). Kuran je napisan u 7. veku Format Kuran se sastoji od 114 sura sa ukupno 6236 ajeta isključujući 112 bismilla koje se obično podrazumijevaju kao bezbrojne, ili 6348 uključujući i njih; tačan broj ajeta je različit, ne zbog sadržaja, nego zbog različitih metoda njihovog brojanja. Muslimani obično povezuju sure, ne sa njihovim brojevima, nego sa arapskim imenima koja su izvedena na neki način iz date sure. (Pogledajte listu imena sura.) Sure nisu poredane po hronološkom redu (po redu po kojem islamski učenjaci vjeruju da su i objavljivani) nego po drugačijem redu, prvenstveno prema veličini sura, što muslimani vjeruju da je takođe inspirisano od Boga. Nakon kratkog uvoda, Kuran nastavlja sa najdužom surom, a završava sa nekim najkraćima. Često se zaboravlja da Islam priznaje ranije Knjige (Stari i Novi zavet) kao svoje svete knjige, s tom razlikom što ih nadograđuje novom svetom knjigom - Kur`an-om koja dolazi od istog Boga ,a objavio ju je prorok Muhamed. Lista imena sura: Sura 1. - Fatiha (Al-Fatiha) Sura 2. - Krava (Al-Baqarah) Sura 3. - Imranova obitelj (Ali-Imran) Sura 4. - Žene (An-Nisa`) Sura 5. - Trpeza (Al-Maidah) Sura 6. - Stada (Al-Anam) Sura 7. - Al-Araf Sura 8. - Plijen (Al-Anfal) Sura 9. - Pokajanje (At-Tawbah) Sura 10. - Jona (Yunus) Sura 11. - Hud Sura 12. - Josip (Yusuf) Sura 13. - Grmljavina (Ar-Raad) Sura 14. - Abraham (Ibrahim) Sura 15. - Hidžra (Al-Hijr) Sura 16. - Pčele (An-Nahl) Sura 17. - Noćno putovanje (Al-Isra) Sura 18. - Pećina (Al-Kahf) Sura 19. - Marija (Maryam) Sura 20. - Ta-Ha Sura 21. - Navjesnici (Al-Anbiya) Sura 22. - Hodočašće (Al-Hajj) Sura 23. - Oni koji vjeruju (Al-Muminune) Sura 24. - Svjetlost(An-Nur) Sura 25. - Al Furqan Sura 26. - Pjesnici (As-Shuaraa) Sura 27. - Mravi (An-Naml) Sura 28. - Pripovijest (Al-Qasas) Sura 29. - Pauk (Al-Ankabut) Sura 30. - Rimljani (Ar-Rum) Sura 31. - Luqman Sura 32. - Klanjanje (As-Sajda) Sura 33. - Saveznici (Al-Ahzab) Sura 34. - Saba Sura 35. - Stvoritelj (Fatir) Sura 36. - Ya-Sin Sura 37. - Redovi (As-Saffat) Sura 38. - Sad Sura 39. - Skupine (Az-Zumar) Sura 40. - Onaj koji oprašta (Gafir) Sura 41. - Izloženi Redci (Fussilat) Sura 42. - Savjet (Achoura) Sura 43. - Ures (Azzukhruf) Sura 44. - Dim (Ad-Dukhan) Sura 45. - Ona koja kleči (Al-Jathya) Sura 46. - Al-Ahqaf Sura 47. - Muhamed (Muhammad) Sura 48. - Blistava pobjeda (Al-Fath) Sura 49. - Nastambe (Al-Hujurat) Sura 50. - Qaf Sura 51. - Rasipnik (Ad-Dariyat) Sura 52. - Gora (At-Tur) Sura 53. - Zvijezda (An-Najm) Sura 54. - Mjesec (Al-Qamar) Sura 55. - Premilostivi (Ar-Rahman) Sura 56. - Događaj (Al-Waqi`a) Sura 57. - Željezo (Al-Hadid) Sura 58. - Razprava (Al-Mujadalah) Sura 59. - Izlazak (Al-Hasr) Sura 60. - Iskušenica (Al-Mumtahanah) Sura 61. - Red (As-Saff) Sura 62. - Petak (Al-Jumua) Sura 63. - Licemjeri (Al-Munafiqun) Sura 64. - Veliki gubitak (At-Tagabun) Sura 65. - Razvod (At-Talaq) Sura 66. - Zabrana (At-Tahrim) Sura 67. - Kraljevsko dostojanstvo (Al-Mulk) Sura 68. - Pero (Al-Qalam) Sura 69. - Vjerodostojnica (Al- Haqqah) Sura 70. - Putevi uzašašća (Al- Maarij) Sura 71. - Noe (Nuh) Sura 72. - Djinni (Al-Jinn) Sura 73. - Ovijeni (Al-Muzzamil) Sura 74. - Ogrnuti ogrtačem (Al-Muddattir) Sura 75. - Uskrsnuće (Al-Qiyamah) Sura 76. - Čovjek (Al-Insan) Sura 77. - Poslanici (Al-Mursalate) Sura 78. - Novost (An-Naba) Sura 79. - Angjeli koji čupaju duše (An-Naziate) Sura 80. - On se namrgodio (Abasa) Sura 81. - Zatamnjenje (At-Takwir) Sura 82. - Prekid (Al-Infitar) Sura 83. - Prevaranti (Al-Mutaffifune) Sura 84. - Raskid (Al-Insiqaq) Sura 85. - Sazviježđa (Al-Buruj) Sura 86. - Noćna zvijezda (At-Tariq) Sura 87. - Svevišnji (Al-Ala) Sura 88. - Obvijajuća (Al-Gasiyah) Sura 89. - Zora (Al-Fajr) Sura 90. - Šetalište (Al-Balad) Sura 91. - Sunce (Ach-Chams) Sura 92. - Noć (Al-Layl) Sura 93. - Svitanje (Ad-Duha) Sura 94. - Otvaranje (As-Sarh) Sura 95. - Datulja (At-Tin) Sura 96. - Pristupanje (Al-Alaq) Sura 97. - Sudbina (Al-Qadr) Sura 98. - Dokaz (Al-Bayyinah) Sura 99. - Stres (Az-Zalzalah) Sura 100. - Jurišnici (Al-Adiyate) Sura 101. - Treska (Al-Qariah) Sura 102. - Nadmetanje (At-Takatur) Sura 103. - Vrijeme (Al-Asr) Sura 104. - Klevetnik (Al-Humazah) Sura 105. - Slon (Al-Fil) Sura 106. - Kurajši (Koraïsh) Sura 107. - Oruđa (Al-Maun) Sura 108. - Obilje (Al-Kawtar) Sura 109. - Nevjernici (Al-Kafirune) Sura 110. - Spasenja (An-Nasr) Sura 111. - Vlakna (Al-Masad) Sura 112. - Čisto bogoštovlje (Al-Ihlas) Sura 113. - Praskozorje (Al-Falaq) Sura 114. - Ljudi (An-Nas) Jezik Kuran je jedna od prvih pisanih knjiga u Arabiji. On je napisan u ranoj formi klasičnog književnog arapskog jezika, poznatog u engleskom jeziku kao `Kuranski` arapski. Postoji nekoliko ostalih primjera arapskog iz tog vremena.(Mu`allaqat, ili suspendirana oda, za koju se vjereuje da je jedan primjer arapskog jezika prije islama; ostali kažu da je kreirana poslije Muhameda Preživjelo je samo pet natpisa iz pred islamskog arapskog jezika.) Ubrzo nakon smrti Muhameda 632. godine, Islam se proširio izvan Arabije, te osvojio znatan tadašnjeg Rimskog carstva, usled tek završenih ratova između Vizantije i Persije pod vođstvom cara Iraklija koji su ostavili za sobom veliki nenastanjen prostor i razrušene gradove. Arapi su se morali suočiti s milionima stranih osoba, s kojima su morali na neki način komunicirati. Jezik se brzo mjenjao da bi mogao odgovoriti novonastaloj situaciji, gubeći na svojoj složenosti i nejasnom rječniku. Nekoliko generacija nakon Prorokove smrti, mnoge riječi korištene u Kuranu postale su nejasne za obične ljude koji su govorili svakodnevni arapski, budući da je arapski jezik evoluirao velikom brzinom, a Kur`an i jest zapisan književnim jezikom, a ne pučkim govorom. Beduini su govorili izmjenjenim jezikom, prihvatljivo malom brzinom izgovaranja, tako da su rani arapski leksikografi njih tražili kako bi im objasnili nerazumljive riječi ili razjašnjavanju neke točke gramatike. Dijelom zbog potrebe religije da objasni Kuran slabijim govornicima, arapska gramatika i leksika su postale značajne nauke, pa je model za literarni jezik zadržao do danas taj govor iz Kuranskih dana, prije nego neki od trenutno važećih dijalektata Muslimani smatraju Kur`an velikim i značajnim zbog njegove poezije i dotjeranosti, kao i da je ta njegova literarna perfekcija dokaz njegovog božanskog porijekla. Budući da je ta perfekcija vidljiva samo za govornike arapskog jezika, stoji kao još jedan razlog zašto se samo originalni arapski tekst smatra kao pravi Kuran. Prijevodi su smatrani manje sjajnič, radije kao tumačenjima Božjih poruka, nego li same izravne Božje objave. Tradicionalno ravnanje bprijevodima i publikacijama Kur`ana traži da objavljena knjiga ne nosi jednostavni naslov `Kur`an`. Naslov uvijek mora sadržavati odredbeni pridjev (sprječavajući konfuziju sa ostalim `recitacijama`, u arapskom smislu), pa zbog toga najviše izdanja Kur`ana nosi naslove poput Sveti Kur`an, Plemeniti Kur`an, Kur`an Časni i sl. Svaki priznati znanstvenik islamske škole trebao bi moći čitati i razumijevati Kur`an u njegovoj izvornoj formi. Mnogi muslimani, djeca i odrasli, uključujući i one koji uopće ne razumiju arapski jezik niti ono što memoriraju, uče Kuran na pamet, djelomično ili u cjelini, u izvornom obliku, radi obavljanja molitve - namaza, što kod hrišćana korespondira liturgijskom obredu ili misi...