tvrd povez nova

Divot izdanje! Predgovor i komenatri Ljiljana Juhas Georgievska Izdanje na srpskoslovenskom Tomislav Jovanovic Izdavac - SKZ, Beograd Godina - 2017. Hilandarska povelja, Zitije svetog Simeona, Povelja o prijateljstvu i trgovini sa Dubrovnikom, Zicki natpisi, Povelja manastira Svete Bogorodice na Mljetu Stara srpska knjizevnost, Srednjovekovna knjizevnost, Srednji vek Knjiga u odlicnom stanju,bez podvlacenja ili ostecenja,bez ispisane posvete,divot povez,format 19 cm,187 str. (54)

Опис Књига Свети Сава – књижевник и књижевни јунак зборник је текстова у коме су на једном месту сабрана нека од најзначајних дела утемељивача српске духовности и текстови оних писаца (од средњег века до наших дана) који су били инспиративни ликом првог српског архиепископа, просветитеља и књижевника, монаха и светитеља. Први део књиге теко представља извод из Савиног дела, почев од Карејског, Хиландарског и Студеничког типика, Житија светог Симеона, Службе светом Симеону, па све до Писма студеничком игуману Спиридону. Други део књиге доноси нам најрепрезентативнија дела средњовековне народне и уметничке књижевности (службе, каноне, похвале, Тедосијево Житије светог Саве, народне песме, легенде и предања, као и песме Војислава Илића, владике Николаја Велимировића, Васка Попе, Слободана Ракитића, Матије Бећковића, Љубомира Симоновића и Миодрага Павловића) посредством којих можемо поступно пратити како се развијао Савин лик у књижевности…

Autor: Luka MičetaŽanrovi: Autobiografije i biografije, IstorijaPismo: ĆirilicaBroj strana: 312Povez: MekFormat: 13x20 cmGodina izdanja: 9. jun 2015.Biografija prvog srpskog kraljailiZašto Srbi nisu katoliciSudbina je Stefanu Nemanjiću nenadano dodelila vlast. Na srpski presto došao je spletom istorijskih događaja, tuđom zaslugom – ali je zato sve ostalo bilo isključivo plod njegovih sposobnosti. U doba kada je svako sa svakim ratovao, ovaj prvi krunisani srpski kralj uzdao se u pamet i diplomatsku veštinu pre nego u golu snagu.Da je bio vladar kultivisanog duha kome književno umeće nije bilo strano, Stefan Prvovenčani pokazao je u Žitiju Svetog Simeona, životopisu svog oca i utemeljivača srpske države.Upravo vladarska smelost i široko obrazovanje omogućili su Stefanu Prvovenčanom da svaki istorijski događaj svoje epohe preokrene u korist sopstvenog kraljevstva. Zahvaljujući mudro vođenoj politici, on je u istoriji ostao zapamćen kao vladar koji je znao kako da osvoji i, još važnije, kako da sačuva ono što je stekao. 2/26

Knjiga je dobro očuvana.Na nekim stranama ima blago podvučenih delova običnom olovkom. ,,Biografija prvog srpskog kralja ili Zašto Srbi nisu katolici Sudbina je Stefanu Nemanjiću nenadano dodelila vlast. Na srpski presto došao je spletom istorijskih događaja, tuđom zaslugom – ali je zato sve ostalo bilo isključivo plod njegovih sposobnosti. U doba kada je svako sa svakim ratovao, ovaj prvi krunisani srpski kralj uzdao se u pamet i diplomatsku veštinu pre nego u golu snagu. Da je bio vladar kultivisanog duha kome književno umeće nije bilo strano, Stefan Prvovenčani pokazao je u Žitiju Svetog Simeona, životopisu svog oca i utemeljivača srpske države. Upravo vladarska smelost i široko obrazovanje omogućili su Stefanu Prvovenčanom da svaki istorijski događaj svoje epohe preokrene u korist sopstvenog kraljevstva. Zahvaljujući mudro vođenoj politici, on je u istoriji ostao zapamćen kao vladar koji je znao kako da osvoji i, još važnije, kako da sačuva ono što je stekao.``

Autor: Luka MičetaŽanrovi: Autobiografije i biografije, IstorijaPismo: ĆirilicaBroj strana: 312Povez: MekFormat: 13x20 cmGodina izdanja: 9. jun 2015.Biografija prvog srpskog kraljailiZašto Srbi nisu katoliciSudbina je Stefanu Nemanjiću nenadano dodelila vlast. Na srpski presto došao je spletom istorijskih događaja, tuđom zaslugom – ali je zato sve ostalo bilo isključivo plod njegovih sposobnosti. U doba kada je svako sa svakim ratovao, ovaj prvi krunisani srpski kralj uzdao se u pamet i diplomatsku veštinu pre nego u golu snagu.Da je bio vladar kultivisanog duha kome književno umeće nije bilo strano, Stefan Prvovenčani pokazao je u Žitiju Svetog Simeona, životopisu svog oca i utemeljivača srpske države.Upravo vladarska smelost i široko obrazovanje omogućili su Stefanu Prvovenčanom da svaki istorijski događaj svoje epohe preokrene u korist sopstvenog kraljevstva. Zahvaljujući mudro vođenoj politici, on je u istoriji ostao zapamćen kao vladar koji je znao kako da osvoji i, još važnije, kako da sačuva ono što je stekao. 2/26

1. SVETI PRVOMUČENIK ARHIĐAKON STEFAN, 2. SV. VMUČ. STEFAN DEČANSKI, 3. SV. VMUČ. DIMITRIJE SOLUNSKI, 4. PREPODOBNA PETKA PARASKEVA, 5. PREPODOBNI SIMEON MIROTOČIVI, 6. SV. SAVA - PRVI ARHIEPISKOP SRPSKI, 7. AKATIST SVETOME SAVI - PRVOM ARHIEPISKOPU SRPSKOM. Autor svih žitija je Sveti Justin Ćelijski (Popović). Akatist Sv. Savi preveo je i objasnio prof. Sava Petković, protojerej. Sve knjige izdao je manastir Hilandar između 1994. i 1996. _____________________________________________________________________________________________________________________________________ TAGS: Srbija, Srpska pravoslavna Crkva, SPC, Sveta Gora, Atos, hram, sveštenstvo, monaštvo, Svetitelj, Pravoslavlje, hrišćanstvo

Biografija prvog srpskog kralja ili Zašto Srbi nisu katolici Ovom knjigom – koju Laguna izdaje povodom osamstote godišnjice od krunisanja Stefana Prvovenčanog – Luka Mičeta nam je predstavio vanvremensko delo Stefana Prvovenčanog, prvog kralja svih srpskih zemalja, podsećajući nas zbog čega je Stefan Nemanjić uživao veliko i nepodeljeno poštovanje svojih savremenika kao i zbog čega uživa divljenje svojih potomaka. Činjenica da je posle šest vekova srpski vožd Karađorđe poveo Srbe na ustanak pod stegom na kome se nalazio lik upravo ovog srpskog vladara samo je još jedan dokaz značaja i nezaborava Stefana Nemanjića, koji traje evo više od osam stoleća. Sa blagoslovom Njegove Svetosti, arhiepiskopa pećkog, mitropolita beogradsko-karlovačkog i Patrijarha srpskog Gospodina Irineja Sudbina je Stefanu Nemanjiću nenadano dodelila vlast. Na srpski presto došao je spletom istorijskih događaja, tuđom zaslugom – ali je zato sve ostalo bilo isključivo plod njegovih sposobnosti. U doba kada je svako sa svakim ratovao, ovaj prvi krunisani srpski kralj uzdao se u pamet i diplomatsku veštinu pre nego u golu snagu. Da je bio vladar kultivisanog duha kome književno umeće nije bilo strano, Stefan Prvovenčani pokazao je u Žitiju Svetog Simeona, životopisu svog oca i utemeljivača srpske države. Upravo vladarska smelost i široko obrazovanje omogućili su Stefanu Prvovenčanom da svaki istorijski događaj svoje epohe preokrene u korist sopstvenog kraljevstva. Zahvaljujući mudro vođenoj politici, on je u istoriji ostao zapamćen kao vladar koji je znao kako da osvoji i, još važnije, kako da sačuva ono što je stekao.

Biografija prvog srpskog kralja ili Zašto Srbi nisu katolici Ovom knjigom – koju Laguna izdaje povodom osamstote godišnjice od krunisanja Stefana Prvovenčanog – Luka Mičeta nam je predstavio vanvremensko delo Stefana Prvovenčanog, prvog kralja svih srpskih zemalja, podsećajući nas zbog čega je Stefan Nemanjić uživao veliko i nepodeljeno poštovanje svojih savremenika kao i zbog čega uživa divljenje svojih potomaka. Činjenica da je posle šest vekova srpski vožd Karađorđe poveo Srbe na ustanak pod stegom na kome se nalazio lik upravo ovog srpskog vladara samo je još jedan dokaz značaja i nezaborava Stefana Nemanjića, koji traje evo više od osam stoleća. Sa blagoslovom Njegove Svetosti, arhiepiskopa pećkog, mitropolita beogradsko-karlovačkog i Patrijarha srpskog Gospodina Irineja Sudbina je Stefanu Nemanjiću nenadano dodelila vlast. Na srpski presto došao je spletom istorijskih događaja, tuđom zaslugom – ali je zato sve ostalo bilo isključivo plod njegovih sposobnosti. U doba kada je svako sa svakim ratovao, ovaj prvi krunisani srpski kralj uzdao se u pamet i diplomatsku veštinu pre nego u golu snagu. Da je bio vladar kultivisanog duha kome književno umeće nije bilo strano, Stefan Prvovenčani pokazao je u Žitiju Svetog Simeona, životopisu svog oca i utemeljivača srpske države. Upravo vladarska smelost i široko obrazovanje omogućili su Stefanu Prvovenčanom da svaki istorijski događaj svoje epohe preokrene u korist sopstvenog kraljevstva. Zahvaljujući mudro vođenoj politici, on je u istoriji ostao zapamćen kao vladar koji je znao kako da osvoji i, još važnije, kako da sačuva ono što je stekao.

Biografija prvog srpskog kralja ili Zašto Srbi nisu katolici Ovom knjigom – koju Laguna izdaje povodom osamstote godišnjice od krunisanja Stefana Prvovenčanog – Luka Mičeta nam je predstavio vanvremensko delo Stefana Prvovenčanog, prvog kralja svih srpskih zemalja, podsećajući nas zbog čega je Stefan Nemanjić uživao veliko i nepodeljeno poštovanje svojih savremenika kao i zbog čega uživa divljenje svojih potomaka. Činjenica da je posle šest vekova srpski vožd Karađorđe poveo Srbe na ustanak pod stegom na kome se nalazio lik upravo ovog srpskog vladara samo je još jedan dokaz značaja i nezaborava Stefana Nemanjića, koji traje evo više od osam stoleća. Sa blagoslovom Njegove Svetosti, arhiepiskopa pećkog, mitropolita beogradsko-karlovačkog i Patrijarha srpskog Gospodina Irineja Sudbina je Stefanu Nemanjiću nenadano dodelila vlast. Na srpski presto došao je spletom istorijskih događaja, tuđom zaslugom – ali je zato sve ostalo bilo isključivo plod njegovih sposobnosti. U doba kada je svako sa svakim ratovao, ovaj prvi krunisani srpski kralj uzdao se u pamet i diplomatsku veštinu pre nego u golu snagu. Da je bio vladar kultivisanog duha kome književno umeće nije bilo strano, Stefan Prvovenčani pokazao je u Žitiju Svetog Simeona, životopisu svog oca i utemeljivača srpske države. Upravo vladarska smelost i široko obrazovanje omogućili su Stefanu Prvovenčanom da svaki istorijski događaj svoje epohe preokrene u korist sopstvenog kraljevstva. Zahvaljujući mudro vođenoj politici, on je u istoriji ostao zapamćen kao vladar koji je znao kako da osvoji i, još važnije, kako da sačuva ono što je stekao.

Biografija prvog srpskog kralja ili Zašto Srbi nisu katolici Ovom knjigom – koju Laguna izdaje povodom osamstote godišnjice od krunisanja Stefana Prvovenčanog – Luka Mičeta nam je predstavio vanvremensko delo Stefana Prvovenčanog, prvog kralja svih srpskih zemalja, podsećajući nas zbog čega je Stefan Nemanjić uživao veliko i nepodeljeno poštovanje svojih savremenika kao i zbog čega uživa divljenje svojih potomaka. Činjenica da je posle šest vekova srpski vožd Karađorđe poveo Srbe na ustanak pod stegom na kome se nalazio lik upravo ovog srpskog vladara samo je još jedan dokaz značaja i nezaborava Stefana Nemanjića, koji traje evo više od osam stoleća. Sa blagoslovom Njegove Svetosti, arhiepiskopa pećkog, mitropolita beogradsko-karlovačkog i Patrijarha srpskog Gospodina Irineja Sudbina je Stefanu Nemanjiću nenadano dodelila vlast. Na srpski presto došao je spletom istorijskih događaja, tuđom zaslugom – ali je zato sve ostalo bilo isključivo plod njegovih sposobnosti. U doba kada je svako sa svakim ratovao, ovaj prvi krunisani srpski kralj uzdao se u pamet i diplomatsku veštinu pre nego u golu snagu. Da je bio vladar kultivisanog duha kome književno umeće nije bilo strano, Stefan Prvovenčani pokazao je u Žitiju Svetog Simeona, životopisu svog oca i utemeljivača srpske države. Upravo vladarska smelost i široko obrazovanje omogućili su Stefanu Prvovenčanom da svaki istorijski događaj svoje epohe preokrene u korist sopstvenog kraljevstva. Zahvaljujući mudro vođenoj politici, on je u istoriji ostao zapamćen kao vladar koji je znao kako da osvoji i, još važnije, kako da sačuva ono što je stekao.

Mali prolog – Žitija najčešćih slava kod Srba / Sveti Vladika Nikolaj SADRŽAJ SVETI VLADIKA NIKOLAJ, 5 JANUAR, 9 2./20. SVETI IGNATIJE BOGONOSAC, 9 9./27. SVETI ARHIĐAKON STEFAN, 13 14./1. SVETI VASILIJE VELIKI, 15 20./7. SVETI JOVAN KRSTITELj, 19 27./14. SVETI SAVA, 21 29./16. SVETI APOSTOL PETAR, 25 FEBRUAR, 27 12./30. SVETA TRI JERARHA, 27 14./1. SVETI MUČENIK TRIFUN, 30 16./3. SVETI SIMEON BOGOPRIMAC, 33 26./13. SIMEON MIROTOČIVI, 35 APRIL, 38 LAZAREVA SUBOTA – VRBICA, 38 MAJ, 42 6./23. SVETI VELIKOMUČENIK GEORGIJE, 42 8./25. SVETI APOSTOL MARKO, 45 12./29. SVETI VASILIJE OSTROŠKI, 49 22./9. PRENOS MOŠTIJU SV. NIKOLAJA, 51 24./11. SVETI KIRILO I METODIJE, 53 JUN, 56 3./21. SVETICAP KONSTANTIN I CARICA JEPENA, 56 28./15. SVETI VELIKOMUČENIK LAZAR, 59 JUL, 62 7./24. ROĐENjE SVETOG JOVANA KRSTITELjA, 62 12./29. SVETI APOSTOL PETAR I PAVLE, 65 14./1. CBETI MUČENICI KOZMA I DAMJAN, 69 21./8. SVETI VELIKOMUČENIK PPOKOPIJE, 72 30./17. SVETA MUČENICA MAPINA, 76 AVGUST, 80 2./20. SVETI PROROK ILIJA, 80 9./27.SVETI VELIKOMUČENIK PANTELEJMON, 83 OKTOBAR, 86 12./29. PRPODOBNI KIRIJAK OTŠELNIK, 86 19./6. SVETI APOSTOL TOMA, 89 20./7. SVETI MUČENICI SERGIJE I VAKH, 92 27./14. PREPODOBNA PETKA, 95 31./18. SVETI APOSTOL LUKA, 98 NOVEMBAR, 101 8./26. SVETI VELIKOMUČENIK DIMITRIJE, 101 14./1. SVETI ČUDOTVORCI KOZMA I DAMJAN, 1 04 16./3. ĐURĆIC , 107 21./8. SVETI ARHISTRATIG MIHAILO, 109 24./11. SVETI STEFAN DEČANSKI, 112 DECEMBAR, 114 9./26. PREPODOBNI ALIMPIJE STOLPNIK, 114 13./30. SVETI APOSTOL ANDREJ, 117 19./06. SVETI NIKOLAJ, 120 25./12. SVETI SPIRIDON ČUDOTVORAC, 123 POREKLO SLAVE, 126 KAKO SE SLAVI, 128 Slavski kolač, 130 Žito (koljivo), 131 140 str.

Превод са старогрчког и коментари: др Александар Стојановић кожни повез, 16.5 х 24.5 цм Језик: српски, грчки Страна: 177, колор штампа Евергетидски типик је био основа Хиландарског и Студеничког типика које је написао Свети Сава. По први пут ово критичко издање, које је приредио др Александар Стојановић, садржи превод на српски језик, уз упоредни текст на старогрчком, као и уз пратеће регистре. У овом издању налази се и велика уводна студија Свети Сава и Евергетиски манастир, коју је написао Архимандрит Тихон Ракићевић, значајна за разумевање успостављених веза Св. Симеона и Св. Саве са Евергетидским манастиром и за разумевање обнове источноромејских традиција. Такође, у монографији читаоци могу да виде и изабране фототипије из манастирских типика, житија и других дела, штампане у пуном колору.

Izdavač: Dečje novine, Gornji Milanovac 1986 Autor: Miodrag M. Petrović Povez: tvrd Broj strana: 182 Ilustrovano. Osim manjih tragova na koricama od stajanja i precrtane posvete na drugoj strani, kao nova. Vidi slike. Studenički tipik je srpski srednjovekovni dokument iz XIII veka. Napisao ga je Sveti Sava u Studeničkoj isposnici 1208. godine, i u sebi sadrži i žitije Savinog oca — Stefana Nemanje, kasnije monaha Simeona. Predstavlja prvi ustav Srpske pravoslavne crkve. Pisan je za manastir Studenicu. Uređuje organizaciju života u monaškoj zajednici Studenice, uređenje i organizaciju manastirske uprave, molitve, ishrane, posta. Studenički tipik je pisan po ugledu na Karejski tipik, a kasnije bio uzor za Žički tipik i sve druge manastire širom srpskih zemalja. Pišući Studenički tipik, nazvan i Obraznik Svetog Save, Sveti Sava nema za cilj da propiše samo spoljašnju zakonik o ustrojstvu života u manastiru, već prenosi živo monaško predanje i iskustvo Svete gore i drugih duhovnih centara Istoka, naročito onih u Carigradu, Palestini (Lavra Sv. Save Osvećenog) i na Sinaju. S A D R Ž A J: - Crkvenodržavna ideologija svetoga Save u Studeničkom tipiku - Istorijsko-pravna strana Homatijanovog pisma „najprečasnijem među monasima i sinu velikog župana Srbije kir Savi“ - Povelja-pismo despota Jovana Uglješe iz 1368. godine o raskolu i izmirenju Srpske i Carigradske crkve - Zaključak Izvori - Iz Studeničkog tipika. - Pismo Dimitrija Homatijana svetom Savi. - Povelja-pismo despota Jovana Uglješe o raskolu i izmirenju Srpske i Carigradske crkve. - Odluka Jeremije I, patrijarha carigradskog, o pravima Ohridske crkve nad Srpskom. - Likovni Pilozi - Imenik lica - Imenik mesta, ustanova, spisa i naroda

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zastitni omotac ostecen sa zadnje strane, sve ostalo uredno! Manastir Studenica je muški manastir Srpske pravoslavne crkve. Osnovao ga je 1186. godine srpski župan Stefan Nemanja.[1] Godine 1206. na mesto igumana dolazi princ Rastko — u monaštvu prvi arhiepiskop srpski, Sveti Sava — i pod njegovim starateljstvom Studenica postaje kulturni, umetnički, medicinski i duhovni centar srpske države. Starešina manastira je arhimandrit Tihon (Rakićević), na čelu od 2004. godine.[2] Nalazi se na 57 kilometara južno od Kraljeva, i na 44 kilometra severno od Raške. Pripada Eparhiji žičkoj Srpske pravoslavne crkve. Manastirski kompleks sastoji se od konaka i četiri crkve — Bogorodične, Kraljeve (crkve Svetih Joakima i Ane), Crkve Svetog Nikole, i još jedne, očuvane u temeljima. Bogorodičina crkva u Studenici poznata je kao začetnica i najreprezentativniji nosilac raškog stila u arhitekturi, koji je nastao kao mešavina romaničkih i vizantijskih, tj. zapadnih i istočnih srednjovekovnih arhitektonskih uticaja. Crkvu i dan−danas krasi najbogatija romanička fasadna plastika u srpskoj kulturi.[3] Pored toga, manastir je poznat i po svojoj kolekciji fresaka iz 13. i 14. veka,[4][5] od kojih je daleko najpoznatija freska Raspeće Hristovo iz 1207. godine, jedno od najvećih dostignuća umetnosti srednjeg veka. Zamišljena kao svojevrsni mauzolej rodonačelnika dinastije Nemanjić, Bogorodičina crkva danas čuva mošti velikog župana Stefana Nemanje, velike županice Ane (Anastasije) Nemanjić, prvog srpskog kralja, Stefana Prvovenčanog i kralja Stefana Radoslava. Kao jedan od najstarijih i najvećih srpskih srednjovekovnih manastira, Studenica predstavlja nepokretno kulturno dobro Republike Srbije i spomenik kulture od izuzetnog značaja. UNESKO je 1986. godine uvrstio Studenicu u listu Svetske baštine čovečanstva. Često se navodi kao prvi u rangu, i najugledniji srpski manastir.[6] Istorija Vreme Nemanjića Manastirska crkva Uspenja Presvete Bogorodice nalazi se 12 kilometra od ušća Studenice u reku Ibar, Svetska baština (Unesko) od 1986. godine. Zadužbina velikog župana Stefana Nemanje, koja je izgrađena oko 1186. godine. Gradili su je najbolji majstori kamenoresci iz srpskih primorskih zemalja, odnosno sa jugoistočne jadranske obale dok su freske oslikali najbolji grčki majstori oko 1208. godine. Manastir Studenicu je gradio veliki župan Stefan Nemanja, rodonačelnik dinastije Nemanjića. Radovi su trajali od 1183. do 1196. godine.[7] Smatra se da je glavna manastirska crkva, posvećena Uspenju Presvete Bogorodice, izgrađena 1186. godine.[7] Gradili su je najbolji majstori romanike sa jadranske obale. Kompleks je nastao na severnim padinama Golije, u predelu „koji beše lovište zverova”.[8] Freska sa likovima Svetog Save i Svetog Simeona Kada su radovi zaokruženi u proleće 1196. godine, Stefan Nemanja je sazvao državni sabor, na kome je prepustio presto svom sinu Stefanu Prvovenčanom i povukao se u svoju zadužbinu.[9] Veliki župan je 1198. godine otišao u svoju drugu zadužbinu, manastir Hilandar, gde je primio monaški postrig i uzeo ime Simeon. Tu je i umro 1199. godine.[7] Za to vreme o Studenici se brinuo kralj Stefan. Studenički tipik (1208), detalj Nemanjin treći sin, Sava Nemanjić, preneo je 1207. godine mošti svoga oca iz Hilandara u Studenicu, gde su položene u već pripremljenu grobnicu. Sveti Sava je nad očevim moštima izmirio svoju zavađenu braću, Stefana i Vukana Nemanjića. Pod njegovim starateljstvom, Studenica je postala politički, kulturni, medicinski i duhovni centar srednjovekovne Srbije. On je upravo tu napisao Studenički tipik, u kom je zadao ustrojenje monaškog života u manastiru Studenica. U njemu piše da je iguman Studenice po starešinstvu iznad igumana svih drugih manastira i da vladar nema vlast nad manastirom, već je tu samo kako bi bratstvo zaštitio od napada neprijatelja.[10] Ovim su udareni temelji autokefalnosti buduće Srpske pravoslavne crkve.[10] U drugom delu, Žitije Svetog Simeona, ostavio je izvore o duhovnom i monaškom životu u njegovom vremenu. Zajedničkim ulaganjima Stefan i Vukan doveli su početkom 13. veka najbolje grčke slikare, koji su završili živopis Bogorodičine crkve oko 1207. godine. Kruna tih radova bila je već tada monumentalna freska Raspeće Hristovo, koja se nametnula kao jedno od najvećih dostignuća u srednjovekovnoj umetnosti Evrope.[7] Dve godine kasnije Bogorodičina crkva bila je u potpunosti završena, u celosti oslikana freskama koje su je činile jednim od najlepših hramova na svetu.[7] Sveti Sava je sredinom druge decenije 13. veka otišao iz Studenice. Iste godine, kako beleže letopisi, iz Simeonovog sarkofaga počelo je da teče lekovito miro, uz koje se beleže još i isceljenja i druga čuda, pa Stefan Nemanja postaje Simeon Mirotočivi. Priprata Bogorodičine crkve je zadužbina kralja Radoslava, koja je sagrađena oko 1230. godine. Studenica je uživala pažnju i drugih članova dinastije Nemanjića. Kralj Radoslav je 1245. dodao crkvi pripratu, a kralj Milutin je sagradio malu crkvu posvećenu svetim Joakimu i Ani. Vreme Turaka Od pada poslednje srpske srednjovekovne države 1459, Turci su često napadali manastir. Prva značajna restauracija je izvršena 1569, kada su freske Bogorodičine crkve ponovo naslikane. Početkom 17. veka, požar i zemljotres su oštetili manastir, a istorijski dokumenti i značajni delovi umetničke baštine su uništeni i izgubljeni zauvek. U okolini se nalaze Gornja Savina isposnica i Donja Savina isposnica. U manastiru se nalazi plaštanica Antonija Iraklijskog iz 14. veka.[11] Uz južni portal Bogorodične crkve u Studenici nalazi se najstariji srpski časovnik, u pitanju je sunčanik kod koga senka umesto na brojke pada na slova.[12] Moderno doba Početkom 19. veka Studenica je bila razorena i opustošena, ali tada postepeno počinje i njena rekonstrukcija. Najpre je, za vreme vladavine kneza Miloša, bila ograđena, da bi knez zatim 1839. godine podigao jedan konak,[6] a kralj Petar i drugi, 1912 godine.[8] Međutim, do prave obnove manastira dolazi i sa obnovljenim interesovanjem naučne javnosti prvom polovinom 19. veka, čemu su prvenstveno doprineli istraživački radovi Feliksa Kanica, i kasnije Mihaila Valtrovića i Dragutina Milutinovića, članovima Srpskog učenog društva.[6] Obavljena su prva snimanja Bogorodičine crkve i reprodukcije hramovne mermerne plastike. Manastir je tokom četvrte decenije 20. veka, neposredno pred rat, ponovo bio osiromašen i zapušten. U blizini je 1938. podignuta česma i zasađen orašar od 500 stabala i mešoviti voćnjak od 1.000, radilo se na opravci pristupnog puta.[16] Drugo razdoblje u obnovi manastira počelo je posle Drugog svetskog rata, kada država preuzima na sebe aktivnije staranje o kulturnom nasleđu.[17] Godine 1949. osnovana je Služba za zaštitu spomenika, na čiju inicijativu su započeta ponovna istraživanja oko manastira. Prema Popoviću, ona zapravo ni nisu bila prava arheološka istraživanja, koliko konzervatorski radovi.[17] Između 1952. i 1956. godine rekonstrusina je srednjovekovna studenička Trpezarija, obnovljeni su konaci i zalečena je kamena plastika glavne crkve. Povodom 800 godina manastira, 1986. godine su o Studenici objavljene dve monografije, dva zbornika radova, a 1988. i katalog izložbe Blago manastira Studenica. Julijan Knežević je bio iguman manastira od (1961—2001). Umetnost Arhitektura Crkva posvećena Bogorodičinim roditeljima Svetom Joakimu i Ani, zadužbina je kralja Milutina podignuta oko 1314. godine. Bogorodičina crkva je jednobrodna crkva s kupolom. Na njenom istočnom kraju je trostrana apsida, a na zapadnom je kralj Radoslav dozidao veliku pripratu. Na severnoj i južnoj strani su predvorja. Fasade su izgrađene od blokova belog mermera. Iznutra je crkva obložena tufom. Spolja gledano, u crkvi se skladno mešaju romanički i vizantijski stil. Mešavina ta dva stila će na kraju proizvesti poseban stil arhitekture poznat kao raška škola. Severozapadno od Bogorodičine crkve je crkva Svetog Joakima i Ane, poznata i kao Kraljeva crkva po svom ktitoru kralju Milutinu. Crkva je sagrađena 1314, u obliku sažetog krsta s oktogonalnom kupolom. Izgrađena je od kamena i tufa, a fasade su obložene gipsom. Kompleks manastira obuhvata i crkvu Nikoljaču, jednobrodnu crkvicu bez kupole, iznutra oslikana u 12. ili početkom 13. veka. Između crkve Nikoljače i Kraljeve crkve nalaze se temelji crkve posvećene Svetom Jovanu Krstitelju. Zapadno od Bogoridičine crkve je trpezarija, sagrađena od kamena za vreme arhiepiskopa Save. Na zapadnoj strani kompleksa je zvonik podignut u 13. veku. Nekada je u njemu bila kapela, a sada se mogu videti samo fragmenti fresaka. Ostaci fresaka, koji prikazuju rodoslovno stablo Nemanjića, mogu se takođe naći na spoljašnjem delu priprate. Severno od trpezarije su konaci iz 18. veka. Danas se u njima nalazi muzej, u kome su izložene brojne dragocenosti iz riznice Studenice, iako je ona znatno osiromašena čestim ratovima i pljačkama. Arheološkim istraživanjima 2012. godine otkrivene su ostaci još dve crkve iz 13. veka, a deo objavljenih nalaza otkriven je ranije. Višegodišnji proces obnavljanja starih fresaka u Studenici uspešno se sprovodi tokom 21. veka...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zastitni omotac malo ostecen (nista strasno) sve ostalo uredno! Manastir Studenica je muški manastir Srpske pravoslavne crkve. Osnovao ga je 1186. godine srpski župan Stefan Nemanja.[1] Godine 1206. na mesto igumana dolazi princ Rastko — u monaštvu prvi arhiepiskop srpski, Sveti Sava — i pod njegovim starateljstvom Studenica postaje kulturni, umetnički, medicinski i duhovni centar srpske države. Starešina manastira je arhimandrit Tihon (Rakićević), na čelu od 2004. godine.[2] Nalazi se na 57 kilometara južno od Kraljeva, i na 44 kilometra severno od Raške. Pripada Eparhiji žičkoj Srpske pravoslavne crkve. Manastirski kompleks sastoji se od konaka i četiri crkve — Bogorodične, Kraljeve (crkve Svetih Joakima i Ane), Crkve Svetog Nikole, i još jedne, očuvane u temeljima. Bogorodičina crkva u Studenici poznata je kao začetnica i najreprezentativniji nosilac raškog stila u arhitekturi, koji je nastao kao mešavina romaničkih i vizantijskih, tj. zapadnih i istočnih srednjovekovnih arhitektonskih uticaja. Crkvu i dan−danas krasi najbogatija romanička fasadna plastika u srpskoj kulturi.[3] Pored toga, manastir je poznat i po svojoj kolekciji fresaka iz 13. i 14. veka,[4][5] od kojih je daleko najpoznatija freska Raspeće Hristovo iz 1207. godine, jedno od najvećih dostignuća umetnosti srednjeg veka. Zamišljena kao svojevrsni mauzolej rodonačelnika dinastije Nemanjić, Bogorodičina crkva danas čuva mošti velikog župana Stefana Nemanje, velike županice Ane (Anastasije) Nemanjić, prvog srpskog kralja, Stefana Prvovenčanog i kralja Stefana Radoslava. Kao jedan od najstarijih i najvećih srpskih srednjovekovnih manastira, Studenica predstavlja nepokretno kulturno dobro Republike Srbije i spomenik kulture od izuzetnog značaja. UNESKO je 1986. godine uvrstio Studenicu u listu Svetske baštine čovečanstva. Često se navodi kao prvi u rangu, i najugledniji srpski manastir.[6] Istorija Vreme Nemanjića Manastirska crkva Uspenja Presvete Bogorodice nalazi se 12 kilometra od ušća Studenice u reku Ibar, Svetska baština (Unesko) od 1986. godine. Zadužbina velikog župana Stefana Nemanje, koja je izgrađena oko 1186. godine. Gradili su je najbolji majstori kamenoresci iz srpskih primorskih zemalja, odnosno sa jugoistočne jadranske obale dok su freske oslikali najbolji grčki majstori oko 1208. godine. Manastir Studenicu je gradio veliki župan Stefan Nemanja, rodonačelnik dinastije Nemanjića. Radovi su trajali od 1183. do 1196. godine.[7] Smatra se da je glavna manastirska crkva, posvećena Uspenju Presvete Bogorodice, izgrađena 1186. godine.[7] Gradili su je najbolji majstori romanike sa jadranske obale. Kompleks je nastao na severnim padinama Golije, u predelu „koji beše lovište zverova”.[8] Freska sa likovima Svetog Save i Svetog Simeona Kada su radovi zaokruženi u proleće 1196. godine, Stefan Nemanja je sazvao državni sabor, na kome je prepustio presto svom sinu Stefanu Prvovenčanom i povukao se u svoju zadužbinu.[9] Veliki župan je 1198. godine otišao u svoju drugu zadužbinu, manastir Hilandar, gde je primio monaški postrig i uzeo ime Simeon. Tu je i umro 1199. godine.[7] Za to vreme o Studenici se brinuo kralj Stefan. Studenički tipik (1208), detalj Nemanjin treći sin, Sava Nemanjić, preneo je 1207. godine mošti svoga oca iz Hilandara u Studenicu, gde su položene u već pripremljenu grobnicu. Sveti Sava je nad očevim moštima izmirio svoju zavađenu braću, Stefana i Vukana Nemanjića. Pod njegovim starateljstvom, Studenica je postala politički, kulturni, medicinski i duhovni centar srednjovekovne Srbije. On je upravo tu napisao Studenički tipik, u kom je zadao ustrojenje monaškog života u manastiru Studenica. U njemu piše da je iguman Studenice po starešinstvu iznad igumana svih drugih manastira i da vladar nema vlast nad manastirom, već je tu samo kako bi bratstvo zaštitio od napada neprijatelja.[10] Ovim su udareni temelji autokefalnosti buduće Srpske pravoslavne crkve.[10] U drugom delu, Žitije Svetog Simeona, ostavio je izvore o duhovnom i monaškom životu u njegovom vremenu. Zajedničkim ulaganjima Stefan i Vukan doveli su početkom 13. veka najbolje grčke slikare, koji su završili živopis Bogorodičine crkve oko 1207. godine. Kruna tih radova bila je već tada monumentalna freska Raspeće Hristovo, koja se nametnula kao jedno od najvećih dostignuća u srednjovekovnoj umetnosti Evrope.[7] Dve godine kasnije Bogorodičina crkva bila je u potpunosti završena, u celosti oslikana freskama koje su je činile jednim od najlepših hramova na svetu.[7] Sveti Sava je sredinom druge decenije 13. veka otišao iz Studenice. Iste godine, kako beleže letopisi, iz Simeonovog sarkofaga počelo je da teče lekovito miro, uz koje se beleže još i isceljenja i druga čuda, pa Stefan Nemanja postaje Simeon Mirotočivi. Priprata Bogorodičine crkve je zadužbina kralja Radoslava, koja je sagrađena oko 1230. godine. Studenica je uživala pažnju i drugih članova dinastije Nemanjića. Kralj Radoslav je 1245. dodao crkvi pripratu, a kralj Milutin je sagradio malu crkvu posvećenu svetim Joakimu i Ani. Vreme Turaka Od pada poslednje srpske srednjovekovne države 1459, Turci su često napadali manastir. Prva značajna restauracija je izvršena 1569, kada su freske Bogorodičine crkve ponovo naslikane. Početkom 17. veka, požar i zemljotres su oštetili manastir, a istorijski dokumenti i značajni delovi umetničke baštine su uništeni i izgubljeni zauvek. U okolini se nalaze Gornja Savina isposnica i Donja Savina isposnica. U manastiru se nalazi plaštanica Antonija Iraklijskog iz 14. veka.[11] Uz južni portal Bogorodične crkve u Studenici nalazi se najstariji srpski časovnik, u pitanju je sunčanik kod koga senka umesto na brojke pada na slova.[12] Moderno doba Početkom 19. veka Studenica je bila razorena i opustošena, ali tada postepeno počinje i njena rekonstrukcija. Najpre je, za vreme vladavine kneza Miloša, bila ograđena, da bi knez zatim 1839. godine podigao jedan konak,[6] a kralj Petar i drugi, 1912 godine.[8] Međutim, do prave obnove manastira dolazi i sa obnovljenim interesovanjem naučne javnosti prvom polovinom 19. veka, čemu su prvenstveno doprineli istraživački radovi Feliksa Kanica, i kasnije Mihaila Valtrovića i Dragutina Milutinovića, članovima Srpskog učenog društva.[6] Obavljena su prva snimanja Bogorodičine crkve i reprodukcije hramovne mermerne plastike. Manastir je tokom četvrte decenije 20. veka, neposredno pred rat, ponovo bio osiromašen i zapušten. U blizini je 1938. podignuta česma i zasađen orašar od 500 stabala i mešoviti voćnjak od 1.000, radilo se na opravci pristupnog puta.[16] Drugo razdoblje u obnovi manastira počelo je posle Drugog svetskog rata, kada država preuzima na sebe aktivnije staranje o kulturnom nasleđu.[17] Godine 1949. osnovana je Služba za zaštitu spomenika, na čiju inicijativu su započeta ponovna istraživanja oko manastira. Prema Popoviću, ona zapravo ni nisu bila prava arheološka istraživanja, koliko konzervatorski radovi.[17] Između 1952. i 1956. godine rekonstrusina je srednjovekovna studenička Trpezarija, obnovljeni su konaci i zalečena je kamena plastika glavne crkve. Povodom 800 godina manastira, 1986. godine su o Studenici objavljene dve monografije, dva zbornika radova, a 1988. i katalog izložbe Blago manastira Studenica. Julijan Knežević je bio iguman manastira od (1961—2001). Umetnost Arhitektura Crkva posvećena Bogorodičinim roditeljima Svetom Joakimu i Ani, zadužbina je kralja Milutina podignuta oko 1314. godine. Bogorodičina crkva je jednobrodna crkva s kupolom. Na njenom istočnom kraju je trostrana apsida, a na zapadnom je kralj Radoslav dozidao veliku pripratu. Na severnoj i južnoj strani su predvorja. Fasade su izgrađene od blokova belog mermera. Iznutra je crkva obložena tufom. Spolja gledano, u crkvi se skladno mešaju romanički i vizantijski stil. Mešavina ta dva stila će na kraju proizvesti poseban stil arhitekture poznat kao raška škola. Severozapadno od Bogorodičine crkve je crkva Svetog Joakima i Ane, poznata i kao Kraljeva crkva po svom ktitoru kralju Milutinu. Crkva je sagrađena 1314, u obliku sažetog krsta s oktogonalnom kupolom. Izgrađena je od kamena i tufa, a fasade su obložene gipsom. Kompleks manastira obuhvata i crkvu Nikoljaču, jednobrodnu crkvicu bez kupole, iznutra oslikana u 12. ili početkom 13. veka. Između crkve Nikoljače i Kraljeve crkve nalaze se temelji crkve posvećene Svetom Jovanu Krstitelju. Zapadno od Bogoridičine crkve je trpezarija, sagrađena od kamena za vreme arhiepiskopa Save. Na zapadnoj strani kompleksa je zvonik podignut u 13. veku. Nekada je u njemu bila kapela, a sada se mogu videti samo fragmenti fresaka. Ostaci fresaka, koji prikazuju rodoslovno stablo Nemanjića, mogu se takođe naći na spoljašnjem delu priprate. Severno od trpezarije su konaci iz 18. veka. Danas se u njima nalazi muzej, u kome su izložene brojne dragocenosti iz riznice Studenice, iako je ona znatno osiromašena čestim ratovima i pljačkama. Arheološkim istraživanjima 2012. godine otkrivene su ostaci još dve crkve iz 13. veka, a deo objavljenih nalaza otkriven je ranije. Višegodišnji proces obnavljanja starih fresaka u Studenici uspešno se sprovodi tokom 21. veka...

ccc Studenički tipik i samostalnost srpske crkve, Miodrag Petrović Izdavac: Decje novine, Beograd 1986 Cirilica, tvrdi povez, 24×17,5cm, strana 182, ilustrovano kartama i fotografijama + 30 slika delova tipika, povelja i pisama. Studenički tipik je srpski srednjovekovni dokument iz XIII veka. Napisao ga je Sveti Sava u Studeničkoj isposnici 1208. godine, i u sebi sadrži i žitije Savinog oca — Stefana Nemanje, kasnije monaha Simeona. Predstavlja prvi ustav Srpske pravoslavne crkve. Pisan je za manastir Studenicu. Uređuje organizaciju života u monaškoj zajednici Studenice, uređenje i organizaciju manastirske uprave, molitve, ishrane, posta Pisan je , od napuštanja prestola pa sve do prestavljenja. Istorija Studenički tipik je pisan po ugledu na Karejski tipik, a kasnije bio uzor za Žički tipik i sve druge manastire širom srpskih zemalja. Pišući Studenički tipik, nazvan i Obraznik Svetog Save, Sveti Sava nema za cilj da propiše samo spoljašnju zakonik o ustrojstvu života u manastiru, već prenosi živo monaško predanje i iskustvo Svete gore i drugih duhovnih centara Istoka, naročito onih u Carigradu, Palestini (Lavra Sv. Save Osvećenog) i na Sinaju. Studeničkim tipikom osniva se u Studenici i prva bolnica kod Srba, po vizantijskim manastirskim uzorima. U tipiku se govori o detaljima organizacije bolnice u kome se nalaze podaci o rasporedu ležaja za bolesnike, radu osoblja, kućnom redu, načinu spravljanja lekova, postupanju kod masovnog oboljevanja i drugo. Studenička bolnica je imala četiri prostorije i 12 kreveta, a bolesni su nakon izlečenja (zalečenja) otpuštani sa otpusnom listom. Pored uputstava za rad bolnice, Sveti Sava je propisao i zabranu nadrilekarstva. Studenica se ovim ustavom određuje kao slobodan od crkvenih i svetovnih vlasti, s tim što je poverena onome koji vlada srpskom zemljom „njega da ima za osvetitelja onome koji bi hteo da prekrši bilo koje manastirsko pravo”.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Studenički tipik i samostalnost srpske crkve, Miodrag Petrović Izdavac: Decje novine, Beograd 1986 Cirilica, tvrdi povez, 24×17,5cm, strana 182, ilustrovano kartama i fotografijama + 30 slika delova tipika, povelja i pisama. Studenički tipik je srpski srednjovekovni dokument iz XIII veka. Napisao ga je Sveti Sava u Studeničkoj isposnici 1208. godine, i u sebi sadrži i žitije Savinog oca — Stefana Nemanje, kasnije monaha Simeona. Predstavlja prvi ustav Srpske pravoslavne crkve. Pisan je za manastir Studenicu. Uređuje organizaciju života u monaškoj zajednici Studenice, uređenje i organizaciju manastirske uprave, molitve, ishrane, posta Pisan je , od napuštanja prestola pa sve do prestavljenja. Istorija Studenički tipik je pisan po ugledu na Karejski tipik, a kasnije bio uzor za Žički tipik i sve druge manastire širom srpskih zemalja. Pišući Studenički tipik, nazvan i Obraznik Svetog Save, Sveti Sava nema za cilj da propiše samo spoljašnju zakonik o ustrojstvu života u manastiru, već prenosi živo monaško predanje i iskustvo Svete gore i drugih duhovnih centara Istoka, naročito onih u Carigradu, Palestini (Lavra Sv. Save Osvećenog) i na Sinaju. Studeničkim tipikom osniva se u Studenici i prva bolnica kod Srba, po vizantijskim manastirskim uzorima. U tipiku se govori o detaljima organizacije bolnice u kome se nalaze podaci o rasporedu ležaja za bolesnike, radu osoblja, kućnom redu, načinu spravljanja lekova, postupanju kod masovnog oboljevanja i drugo. Studenička bolnica je imala četiri prostorije i 12 kreveta, a bolesni su nakon izlečenja (zalečenja) otpuštani sa otpusnom listom. Pored uputstava za rad bolnice, Sveti Sava je propisao i zabranu nadrilekarstva. Studenica se ovim ustavom određuje kao slobodan od crkvenih i svetovnih vlasti, s tim što je poverena onome koji vlada srpskom zemljom „njega da ima za osvetitelja onome koji bi hteo da prekrši bilo koje manastirsko pravo”.

OMOT 5 5CD 5 NOVI NESLUŠANI Biveco ‎– CD 228 Format: 5 × CD, Compilation, Cardboard Box Set Country: Serbia Released: Genre: Non-Music Style: Religious Tracklist Hide Credits Српско Православно Божићно Појање 1 Ој Бадњаче 3:27 2 Витлејеме 1:17 3 Вси Јазици 1:13 4 Божић, Божић 1:42 5 Звезда Се Зсја 2:00 6 Свану Нам Красан Дан 1:17 7 Запевајте Песму 2:15 8 О Радосне Вести 2:43 9 Августу Јединоначалствујушчу 2:40 10 Велије И Преславноје Чудо 1:11 11 Византијско Божићно Појање 23:53 12 Катавасија 1:01 13 Божићна Антифона 3:11 14 Божићна Антифона 5:59 15 Божићна Антифона 4:07 16 Входноје 1:31 17 Божићни Тропар 1:31 18 Божићни Кондак 2:06 19 Јелици Во Христа Креститесја 2:40 20 Ликуј Днес. Сионе 1:28 21 Слава Бо Вишњих Богу 2:25 Свети Сава - Житије - Служба - Беседа 1 Химна 4:17 2 Тропар Св. Симеону 1:32 3 Житије Св. Саве 8:32 4 Стихира Светом Сави 1:11 5 Стихира Светом Сави 1:30 6 Стихира Treћа Светом Сави 1:15 7 Тропар Св. Сави 2:35 8 Кондак Св. Сави 1:45 9 Презрев Нижнјаја 5:53 10 Величаније 3:35 11 Тропар, Глас 8 1:45 12 Светилан 1:07 13 Величаније 2:00 14 Ум Ваперив 4:54 15 Школска Слава 6:54 16 Свети Сава 2:21 17 Светосавска Беседа Преп. Авве Јустина У Ман. Ћелије 1966 24:46 Српско Православно Појање 1 Оче Наш 2 Ниње Отпушчајеши 3 Ој Бадњаче, Бадњаче 4 Витлајеме 5 Божићни Антифон 6 Слава Во Вишњих Богу 7 Ликуј Днес, Сионе 8 Химна Светом Сави 9 Стихире Светом Сави 10 Величаније Светом Сави 11 Свјати Мученици 12 Да Исправитсја Молитва Моја 13 Јелици Во Христа Креститесја 14 Херувика 15 Достојно Јест 16 Скажи Ми, Господи 17 Великопоносно Појање Музика Старе Србије - Music Of Old Serbia 1 Свадбарска Пошалица 2 Заспала Ми Царица Милица 3 Путничка Мелодија Ноћу 4 Игра Скомраха 5 Девојачко Коло 6 Оф Мори, Врбо Зелена 7 Соко Бира`е Ће Наћи Мир 8 Коло (Пирот) 9 Острољанка (Неготин) 10 Високо Дрво `лад Нема 11 Стара Шетња (Шумадија) 12 Шумадијске Двојнице 13 Тропар Св. Ћирилу И Методију 14 Величаније Св. Ћирилу И Методију 15 Стихира I Светом Сави 16 Стихира II Светом Сави 17 Стихира Св. Сави `Ум Ваперив` 18 Светилан Светом Сави 19 По Рождастве Твојем (1553) 20 Стихира Св. Кнезу Лазару 21 Стихира Српским Светитељима 22 Аллилуиа (Исаија Србин, 15. Век) 23 Сугуба Јектенија (15. Век) 24 Србски Причастен (16. Век) Света Литургија На Васкрс 1 Звона Манастира Жиче 2 Јутрење На Васкрс 3 Антифони На Васкрс 4 Јелици Во Христа 5 Херувика 6 Милост Мира 7 Ангел Вопијаше Written-By – Лука Гавриловић* 8 Оче Наш Written-By – Јосиф Маринковић* 9 Скажи Ми, Господи Written-By – Корнелије Станковић* 10 Благословен 11 Звона Манастира Хиландара Companies, etc. Distributed By – Multimedia Music Credits Choir – Певачка Дружина Руковет* Composed By – Д. Млађеновић* (tracks: CD3: 4, 7, 17), Ј. Маринковић* (tracks: CD3: 1,), К. Станковић* (tracks: CD3: 15, 16), К. Манојловић* (tracks: CD3: 2), Стеван Стојановић Мокрањац* (tracks: CD2: 7, 10, CD3: 5, 8, 10, 12, 13, 14, CD5), С. Пашћан* (tracks: CD3: 6) Conductor – Драган Р. Млађеновић* Ensemble – Ансамбл Ренесанс* (tracks: CD4) Soloist – Гордана Илић* (tracks: CD4: 13, 14), Учитељ Љуба* (tracks: CD4: 3, 11, 12), Људмила Грос* (tracks: CD4: 2, 7), Војка Ђорђевић* (tracks: CD4: 6, 10), Жорж Грујић* (tracks: CD4: 4, 5) Voice – Свештеник Драган Радовановић* (tracks: CD5), Станимир Спасовић* (tracks: CD4: 23) Barcode and Other Identifiers Barcode: 9788687119406

SRBLJAK Službe, kanoni, akatisti, Knjiga 2 uređivački odbor: Dimitrije Bogdanović, Sreten Petković, Đorđe Trifunović SKZ Beograd 1970, tvrdi povez, bez omota, u dobrom stanju Biblioteka stara srpska književnost ilustracije, ćirilica Србљак је посебна врста минејских зборника који се формирао највероватније у XV веку. Садржи оригинална дела старог српског црквеног песништва — службе и житија канонизованих Срба. Нема строго утврђени састав. Избор текстова који чине поједини Србљак зависи од жеље наручиоца па их је због тога немогуће типолошки разврстати. Најстарији србљак потиче из последње четвртине XV века (рукопис Пећке патријаршије број 78) Схваћен у најширем смислу Србљак је јединствена књига, без премца у српској књижевности. Она је писана у току читавих осам векова постојања српске књижевности, од Савине Службе св. Симеону, првог домаћег литургијског дела написаног почетком XIII века, до служби насталих у XX веку, при чему ниједано столеће није прошло а да није дало неки прилог том зборнику: од писаца XIII века, најплоднијег и у службама као и у житијима, потиче 10 служби, службе старим и новим светитељима стварају се даље у XIV, XV, XVI и XVII веку, до Стихире светом кнезу Лазару коју је написао Кипријан Рачанин крајем XVII века. То је последња служба националном светитељу настала у оквирима традиције старе књижевности. Изван те традиције, у XVIII, XIX и XX веку, написано је још 14 служби.

Čigoja štampa, 2017. Tiraž 300 Pogovori: Dušan Stojković, Branislav Todić, Mina Đurić Jedini primerak u ponudi na dan postavljanja! Прва збирка песама професора средњовековне књижевности Томислава Јовановића је књига за песничке сладокусце. Почевши да се поези јом бави тек у позним годинама, на крају своје универзитетске каријере, Јовановић је у њу унео доста онога што је нау чио проу чавајући средњо ве ковну књижевност. Чита лац ће у неким песмама пронаћи теме и мо ти ве из нашег средњег века. Број таквих песама није мали. Међу тим, то ни је оно што суштински карактерише Јовановићеву поезију. Он не поку ша ва да прикаже битке, политичку ситуацију, значајне историјске до га ђаје. Ако бисмо тражили јунака Јовановићевих песама, то би био пре писивач у манастирској библиотеци. Кроз овај лик се прожима све оно чи ме се Јовановић као стручњак бавио – стари текстови, и сама Јовано ви ћева свакодневица која је окружена истим тим књигама. Тај лик сред њо вековног преписивача је отуда ванвремен. Док сам студирао код про фесора Јовановића, сећам се да је он са уз буђењем реаговао ка да би на мар гини рукописа пронашао нешто што је сведочило о самом писару, па макар то и не било много. На пример, три речи, „Хладно ми је”, Јовано ви ћа су одмах враћале у манастире средњега века, призивале свећу која се топи испред писара који жури да заврши препис. Из такве перспективе би можда и треба ло читати Јовановићеву поезију. Он је неко ко се служи књи гама, проучава их и предаје даље, наредним генерацијама. И управо је та мала мера дописивања каква је маргина на једном препису оно што Јо вановић жели да остави у својој поезији. То је поезија која улази дубље у живот онога ко седи за књигом и чита, онога који у књизи не остаје. Је зик Јованови ћеве поезије није српскословенски, али он није ни са времени српски језик. Пре него што је почео да пише поезију, Јовановић 918 је превео велики број књига са српскословенског на нама разу мљивији срп ски језик. Међутим, ту се водио неким начелима. Избегавао је турци зме и дру ге језичке утицаје и осмислио једну варијанту српског језика која би сада била могућа да није било ових страних утицаја и да се језик нео метано развијао у складу са сопственим правилима. Тај језик, језик тих превода, Јовановић сада користи као језик поезије. Неоп ходно је на гласити да тај језик није настао у поезији већ током деценијског пре вођења старих српских писаца. Тај језик није језик поезије, то је Јова но вићева варијанта српског језика. Из тог разлога, неопходно је одмах на гласити колико се и на који начин ова књига разликује од књига пе сама које су се бавиле средњим веком, као и књига песама које су кори сти ле архаичан језик. Тра жим поми ловање Де санке Максимовић није књи га о сред њем веку, то је књи га о правди и о ми лосрђу. Ду шанов за коник је овде персона, маска, симбол сваког могућег законика. Прави сми сао ове књиге је усмерен ка савременим догађајима и савремним схва тањима правде. Настасијевићев језик је настао као потреба да се до ђе до звука језика, као да се унутар тог звука коначно разрешава ло све што је би ло неразмрсиво у људским односима које он описује кроз не колико својих опсесивних тема. Миодраг Павловић се према средњем ве ку односи као према руднику културног блага којим се савремена пе сма може оплеменити. Јовановићева поезија јесте средњи век, а у оној мери у којој је успешна она је и оно што је средњовековно данас, и што ће то бити и сутра. Јовановић тражи универзалност средњовековне књи жев ности и средњовековног начина живота. У време у коме свака гене ра ција живи сасвим другачији живот него што су њихови роди тељи могли и сањати, тежња да се нађе нешто универзално у људском жи вљењу је драгоцена. Књи га почиње песмом „Уз свећу” и ту одмах видимо писара/пе сни ка у свом кла сич ном амбијен ту. То је оно што се не ме ња. Човек и књи га. Самоћа је увек иста. И песма готово банално говори о квалитету хартије на коjoj треба да се напише текст. Али за тај лош квалитет кри ви су и неки Латин који му је подстакао несмотреност, Дубровчани ко ји су претовара ли хартију и брат Пахомије који је изабрао лоше таба ке. Цео средњовековни свет је дат ту. На неисписаном листу папи ра. Сада, међу тим, задатак је писара да на тој „злој хартији” напише о њој „безлобије”. У супротном, он ће бити тај који је крив што му слова „нису богохвал на”. Већ у овој пе сми је све ре чено о пе сни ку. На ње му је да хва ли свет мада у њему види безбројне мане и подлости. На песнику је да то прева зиђе. Отуда је ово похва ла песнику који зла света раздваја од свог светог позива. Уз све то видљив је и троп света као празне хар ти је. Та хартија се има исписати богоу год ним дели ма, а није до онога ко је испису је да суди о њеном квали те ту нити да због њега осуђу је дру ге. 919 Пе сма „Проба пера” на сличан начин уводи писара који сада про верава перо и хар тију пи шући на њему оно што је у том тре нутку чуо. А то је глас који је испустила чавка: „а а а а г р а а”. На кратком просто ру прика зано је оно што је битно у књижевном послу. Не измишљање, већ тачно бележење света око себе. Песма је сведочанство неког тренутка, тре нутак замрзнут кроз векове. У песми „Књига кожаница”, као и у песми „Уз свећу”, говори се о предмету у коме је текст сачуван. Овде се, међу тим, уводи још нешто. Нису само писци ти који свој трену так овекове чују у тексту. Књига о којој је реч наста ла је од овчје коже и тај детаљ такође ула зи у свет књи ге. Очи гледно је да смо овде доста да леко од са временог схватања књиге, где је она нешто што се масовно производи. Овде је књи га пред мет. И сва ки њен део, не са мо онај за писа ни, има сво ју причу. Пе сма „Риба са маргине”, како Јовановић каже у предговору, је прва од његових песама. „Једном приликом (сам) се замислио над цртежом ри бе која се у старим рукописима повремено јављала на маргинама, окре ну та главом ка одређеном реду указујући на његову важност. Уз цртеж би понекад стаја ле речи писара ’Зри зде’ у значењу ’Гледај овде’.” Цртеж ри бе се нала зи на неколико места у књизи, али као чиста декорација. Јо вановић није искористио техничко средство за истицање појединих сти хова по којима је и насловио књигу. Модерна поезија је од Маларме о вих „Бачених коцака” видела многе варијанте истицања појединих де ло ва песме као важнијих и то што се Јовановић није барем мало послужио овим средњовековним средством у својој књизи је једна пропу штена прилика, пошто се ни на који начин оно не би могло тако смислено упо требити као у књизи са баш овим насловом. Тако би и на једноставан на чин наслов упечатљиво обу хватао целину књиге без обзира на њену те матску разноврсност. Велики број песама у књизи говори о нашим манастирима, предањима, од ређеним ру кописима и још много чему што се може сматрати строго историјском тематиком. Ипак, ни оне се не баве важним историјским догађајима већ оним широким и данас ма ло коме познатим простором приватног живота у средњем веку. Тако песма „Пред Дечанском хри совуљом” после лоци рања места где се све то одвија наставља са описом природе. Још једно озбиљно питање – природа онда и сада – још је дан мотив који сугерише ванвременост. После описа магли, сунца, муња у потоку, облака и тадашњих звезда, одједном се појављују људи – ора чи, пивари, „јуноше протркују / тек потковане ждрепце”, а неда леко од њих „На Почива лишту / кости предачке // благују и отишују / чувајући ме ђе неу клоне”. Песма „Хвостански жетеоци” неоспорно повезује про шлост и сада шњост. О томе говори и сам Јовановић у поговору овој књи зи: „Лични доживљаји и фикција, садашњост и прошлост дотица ли су се, надовезива ли и неочекивано спаја ли. Тако се, између осталог, мој 920 до живљај жетве, када се у шумадијским крајевима још жњело српом пре точио у песму ’Хвостански жетеоци’.” Тај мотив се још упечатљи ви је види у једној од најбољих Јовановићевих песама „Очев одла зак на њиву”. Отац озлаћен сунцем, до струка у житу „урања у њиву / ведрином небоплава” (боје у песми су као на сликама позног Ван Гога); „Погледом осме хе злати / молитвом призива поветарје, // длановима пребира грбину ко се / откосима да прегршти руковети / по класју орођује драгоу копи зној”. Слику која је дата карактерише потпуни мир. Овде нема никаквог на си ља над природом. Човек и природа се размењују. Отац откосима „даје” прегршти ру ковети. А раднички зној се враћа класју као што је од њега узето зрно. Ово је поезија финих асоцијација, поезија за истан чане духове. По езија која више даје што јој се читалац више посвећује. Данас су ретке ова кве књиге. А самим тим и драгоцене. Узбудљиво ће бити у будућно сти видети неког младог песника одраслог у градовима који ће за неке са свим другачије делове свог живота откри ти да су ванвремени, као што је то све у овој поезији. Никола ЖИВАНОВИЋ Томислав Јовановић (Београд, 28. октобар 1949) српски је филолог. Бави се проучавањем средњовековне књижевности и рукописног наслеђа. Основне студије (Група за српскохрватски језик и југословенску књижевност, 1973) завршио је на Филолошком факултету Универзитета у Београду, на коме завршава и постдипломске студије (књижевноисторијски смер, 1977) одбранивши магистарски рад Текстолошка и стилска анализа књижевних дела о светом кнезу Стефану Штиљановићу. Године 1991. одбранио је докторску дисертацију Књижевно дело патријарха Пајсија.[1] На Филолошком факултету запослен је од 1978. године и држи наставу српске средњовековне књижевности. Као хонорарни професор наставу је држао и на Филозофском факултету у Бањалуци (1992—1994) и на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу (1996—2009), а као гостујући професор на универзитетима у Бечу, Урбину, Будимпешти и Нишу. За допринос проучавању српске књижевности 2007. год. је добио награду Александар Арнаутовић. Орденом Кантакузина Бранковић Загребачко-љубљанске епархије одликован је 2010. год. БиблиографијаУреди Азбучни показатељ речи у списима светога Саве, Археографски прилози, 2, додатак(и као посебна књига), Београд 1980. (У сарадњи са Ђорђем Трифуновићем и Љиљаном Јухас). Патријарх Пајсије, Сабрани списи. Превод, предговор и коментари Томислав Јовановић, Библиотека Стара српска књижевност у 24 књиге, књига 16, Просвета – Српска књижевна задруга, Београд 1993. Студенички типик. Цароставник манастира Студенице. Издање, превод и поговор Томислав Јовановић. Народна библиотека Србије – Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 1994. Свети Сава, Стефан Првовенчани, Житије светог Симеона. Превео Драгутин Костић, приредио и поговор написао Томислав Јовановић, „Кантакузин“, Крагујевац 1997. Стара српска књижевност. Избор из средњовековне књижевности: поезија, похвале, апокрифи. Избор и пропратни текстови Томислав Јовановић, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 1997. Сава Хиландарац, Историја манастира Хиландара. Успомена на седамстогодишњицу оснивања, [Превео Спира Калик], Приредио и поговор написао Томислав Јовановић, Народна библиотека Србије, Београд 1997. Свети Сава, Сабрана дела, Приредио и превео Томислав Јовановић, Српска књижевна задруга, Коло ХСI, књига 602, Београд 1998. Стефан Првовенчани, Сабрана дела, Предговор, превод дела и коментари Љиљана Јухас-Георгиевска, Издање на српскословенском Томислав Јовановић, Српска књижевна задруга, Коло ХСII, књига 608, Београд 1999. Стара српска књижевност. Хрестоматија. Приредио и превео Томислав Јовановић, Филолошки факултет, Београд – „Нова светлост“, Крагујевац, Београд 2000. Сава Хиландарац, Типикарница Светог Саве у Кареји, Приредио Томислав Јовановић, Предговор Бојан Радовановић, Са немачког превела Јасна Вељановски, Serbian Literary Company, Toronto 2000. Агапије Ландос Крићанин, Чуда Пресвете Богородице, Превод са српскословенског и поговор Томислав Јовановић, Епархија банатска, Вршац 2000.

"Тамо где Господ хоће, побеђује се природни поредак", каже једна црквена песма. Ова књига говори о тој победи љубави и правде Божије над природним поретком, поретком у ком је "природно" живети у греху, у нељубави, поретку у коме је природно умрети. Бог у Кога верују православни је Бог Који превазилази људски ум; истовремено Он је Бог Који учествује у историји народа и читавог човечанства и Који учествује у сваком људском животу појединачно, Чуда су доказ тог Божијег учествовања - од чуда помоћи и исцелења до чуда очинске опомене и казне. Оно што православног хришћанина највише радује јесте чињеница да Бог Који је створио све галаксије и сав бескрај космоса, у исти мах са очинском љубављу брине о једној малој планети на рубу Млечног пута и њеним становницима. Поставши човек, Бог је показао да му нису страни људске патње и људске радости, а Своја чуда је оставио да би нам то и доказао. Србија, Русија, Грчка, Румунија: у свакој земљи Божјој налазе се докази Његовог благовољења према грешном али и кајућем се човечанству. Оно што ћете читати записано је од веродостојних сведока; циљ написанога је сведочење да Бог Живи и Истинити дела у сваком па и у нашем маловерном времену, и да је спреман да помогне сваком оном ко Га из дубине душе призива. Ова књига сваком ко то жели може бити повод за дубоко размишљање и искрену молитву јер је заиста велики Господ и чудесна су дела Његова. САДРЖАЈ Јеромонах Сергије (Рибко) О ЧУДИМА БОЖИЈИМ, 5 ЧУДА БОЖИЈА У XX ВЕКУ ЧУДА У ГРЧКОЈ МИЛОСТ МАЈКЕ БОЖЈЕ, 15 ЧУДЕСНА ИСЦЕЛЕЊА, 17 ПОМОЋ БОЖИЈА, 19 МИРОТОЧЕЊЕ, 21 Василика Василопулу ВЕЛИКОМУЧЕНИК СВЕТИ ЈЕФРЕМ ЧУДОТВОРАЦ, 24 Житије светог Јефрема, 26 На рушевинама старог манастира, 39 Виђења и чуда Светог великомученика Јефрема Чудотворца (1384-1426), 42 Чуда светог Јефрема, 43 ХИМНЕ СВЕТОМ ЈЕФРЕМУ ЧУДОТВОРЦУ, 97 Митрополит Игуменице, Аксиопоља и Поликастра Димитрије ЖИВОТ ИЗ ГРОБОВА ПОТРЕСНА ИСТИНИТА СВЕДОЧЕЊА О ЧУДЕСНОМ ЈАВЉАЊУ СВЕТИХ РАФАИЛА, НИКОЛАЈА И ИРИНЕ МНОГОВЕКОВНА ПРЕД ИСТОРИЈА, 99 На Ораховом брежуљку, 99 Тајанствени монах, 102 ”ПУНОЋА ВРЕМЕНА", 106 Гроб непознатог покојника, 106 Испуњење завета, 107 Неочекивано откриће, 109 Почетак откривања, 111 "Кости су моје", 114 Преподобни мученик Рафаило, 115 Прво чудо, 116 Цолакисово покајање, 118 "Име ми је Рафаило", 120 Чудесна знамења, 123 НОВА ГОЛГОТА, 128 Гроб ђакона Николаја, 129 "Код оца Василија из Морије", 129 Проналазак доње вилице, 131 Митрополитове недоумице, 132 Нагореле дечије кости, 133 Тачна локација, 134 Период одлагања искушења, 135 Несумњива похвала, 138 "Ја сам свети Николај", 142 Званична канонизација светих Рафаила, Николаја и Ирине, 146 Литија, 148 Нова ископавања, 149 Откриће новог мученика, 149 ,,Горите јер газите по нама", 151 Гробови осталих мученика, 153 ИЗВОРНИ СИНАКСАР, 156 Манастир на Ораховом брежуљку, 156 Последље године Византије, 157 Избегли на Лезвос, 160 Мучеништво Христа ради, 162 "Заклани као јагњад", 166 Борили су се као једна душа, 168 Надгробна тугованка, 172 СЛАВА ЦРКВЕ, 174 Извор нових духовних блага, 175 Агијазма, 175 "Видеће многи и уплашиће се" (Псе, 39,4), 177 "Светлост свијету” (Јн 8, 12), 180 Мистагогија светих Рафаила и Николаја, 184 Света Ирина на икони и у светој служби, 186 Нови период, 190 Нови пут, 190 Велико чудо, 191 Преподобна мученица Олимпија, 194 Црква посвећена мученицима и светковање Светлог уторка, 195 Крипта старог манастира, 197 ЧУДА У РУСИЈИ МИЛОСТ МАЈКЕ БОЖИЈЕ, 200 ЉУДИ БОЖИЈИ, 208 ЧУДЕСНА ИСЦЕЛЕЊА, 250 ЧУДЕСНА СПАСЕЊА, 262 ПОМОЋ БОЖИЈА, 273 ОТКРИВЕЊА БОЖИЈА, 286 ОПОМЕНЕ БОЖИЈЕ, 291 КАЗНЕ БОЖИЈЕ, 304 МИРОТОЧЕЊЕ, 309 С ОНЕ СТРАНЕ ГРОБА, 311 ЧУДА У СРБИЈИ МИЛОСТ МАЈКЕ БОЖИЈЕ, 333 ЉУДИ БОЖИЈИ, 341 ЧУДЕСА СВЕТИХ ВРАЧА У МАНАСТИРУ ЗОЧИШТУ, 347 ЧУДЕСНА ИСЦЕЛЕЊА, 362 ЧУДЕСНА СПАСЕЊА, 383 ПОМОЋ БОЖИЈА, 395 ОТКРИВЕЊА БОЖИЈА, 400 ОПОМЕНЕ БОЖИЈЕ, 410 КАЗНЕ БОЖИЈЕ, 122 С ОНЕ СТРАНЕ ГРОБА, 434 ЧУДА У РУМУНИЈИ, 439 ЧУДА У СВЕТУ МИЛОСТ МАЈКЕ БОЖЈЕ, 495 ЉУДИ БОЖЈИ, 499 ОТКРИВЕЊА БОЖЈА, 510 ОПОМЕНЕ БОЖИЈЕ, 512 КАЗНЕ БОЖЈЕ, 513 МИРОТОЧЕЊА, 514 УМЕСТО ЕПИЛОГА, 523 ГОСПОД ЈЕ СВУДА И СА СВИМА БЛАЖЕНИ АНДРЕЈ КАНАДСКИ И ЊЕГОВО "МАЛО ОТКРИВЕЊЕ", 527 АМЕРИЧКИ ДОМОРОДАЦ - САБЕСЕДНИК АНГЕЛА, 541 НЕНАДОКНАДИВИ ГУБИТАК ЗА РУСКУ ПРАВОСЛАВНУ ЗАГРАНИЧНУ ЦРКВУ - ЈОСИФ МУЊОЗ РАЗГОВОРИ И СЕЋАЊА, 547 ЈЕРОМОНАХ ПРИПОВЕДА О ЧУДИМА, 560 МОЛИТЕ СЕ И ДАЋЕ ВАМ СЕ - ЧУДА ОД ЛОЗЕ СВЕТОГ СИМЕОНА МИРОТОЧИВОГ, 569 БЕСЕДА ОЦА јОИЛА, настојатеља манастира Светог Кирила и Методија ЧУДА СВЕТОГ ВАСИЛИЈА ОСТРОШКОГ, 573 УМЕСТО ЕПИЛОГА СУСРЕТ СА ГОСПОДОМ, 577 Наслов: Чуда Божија: Знаци времена Издавач: Образ светачки Страна: 600 (cb) Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 15 x 21 cm Година издања: 2013 ИСБН: 978-86-86555-59-5

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Justin Popović ili Sveti Justin Ćelijski ] (svetovno: Blagoje Popović; Vranje, 6. april 1894 — manastir Ćelije, 7. april 1979) novokanonizovani je srpski svetitelj. Bio je arhimandrit manastira Ćelije, doktor teologije, profesor Beogradskog univerziteta i duhovnik. Blagoje Popović, potonji otac Justin, je rođen u Vranju 6. aprila (25. marta po julijanskom kalendaru) 1894. godine od oca Spiridona i majke Anastasije. Porodica Popovića se doselila u selo Gornje Žapsko iz okoline Tetova, kasnije se spustila u Vranje.[12] Bila je kroz generacije sveštenička porodica, jedino je Blagojev, otac Spiridon bio samo crkvenjak. Blagoje je bio najmlađe dete, a imao je starijeg brata Stojadina i sestru Stojnu.[13] U devetorazrednoj beogradskoj Bogosloviji stekao je puno prijatelja i sa njima se okupljao u razna bogoslovska, molitvena bratstva. Jedan od njegovih prijatelja je bio i Milan Đorđević, potonji episkop dalmatinski Irinej. Kao mlad bogoslov, Blagoje je pored svetootačkih dela čitao najviše Dostojevskog. Brat Stojadin, kao student prava je izgubio nesrećnim slučajem život, ispavši iz voza pri jednom svome povratku sa studija kući. Blagoje tada svima otvoreno govori da želi ceo svoj život da posveti Bogu da bi bio što bliži njemu i svome bratu. Roditelji mu se protive toj želji i na sve načine pokušavaju da spreče svoje dete da ode u monahe.[14] Blagoje biva mobilisan u „đačku četu“ pri vojnoj bolnici u Nišu tokom Prvog svetskog rata, a kasnije oni se zajedno sa vojskom i sveštenstvom povlače preko Albanije. Stigavši u Skadar, Blagoje moli patrijarha Dimitrija za monaški postrig, patrijarh blagosilja i bogoslov Blagoje postaje monah Justin.[15] Tadašnja vlast prebacuje jednim starim brodom bogoslove do Barija, a posle toga preko Pariza, bogoslovi stižu u London gde ih prihvata jeromonah Nikolaj Velimirović. Iz Engleske gde je sa grupom bogoslova privremeno smešten, blagoslovom patrijarha srpskog Dimitrija, Justin prelazi u Duhovnu akademiju u Petrogradu. Zbog nemira koji su nadolazili, bogoslovi su 1916. godine povučeni nazad u Englesku. U Engleskoj, Justin studira teologiju na Oksfordu i sam se izdržava, a ne od stipendija engleske vlade. Svoju kritiku zapadnog sveta izložio je u svojoj doktorskoj tezi „Religija i filosofija Dostojevskog“, koja nije prihvaćena. Bez diplome se vraća u Srbiju 1919. godine. Patrijarh Dimitrije ga ubrzo po povratku šalje u Grčku. Postao je stipendista Svetog sinoda. Za vreme jednoga kratkoga boravka kući, biva promovisan u čin jerođakona. U Grčkoj, kao i u Rusiji i Engleskoj, upoznaje tamošnji svet. Na njega je posebno utisak ostavila jedna starija baka, Grkinja, kod koje je stanovao. Za nju je rekao da je od nje više naučio nego na celom Univerzitetu. Često je kao jerođakon sasluživao u grčkim hramovima. U Atini stiče doktorat bogoslovlja. Sveti sinod mu najednom uskraćuje stipendiju, pred sam doktorat. Morao je 1921. godine da se povuče u Srbiju i postane nastavnik karlovačke bogoslovije. Predavao je Sveto pismo Novoga zaveta, Dogmatiku i Patrologiju. Tu dobija jeromonaški čin. Vremenom postaje urednik pravoslavnoga časopisa Hrišćanski život. Poznati su njegovi članci „Sa uredničkog stola“. Ponekad mu je pero „bilo oštrije“ i doticalo se i nekih tadašnjih nepravilnosti u sveštenstvu SPC i bogoslovskim školama. U karlovačkoj bogosloviji (u koju je u međuvremeno bio premešten), neko mu krade sa radnoga stola doktorsku disertaciju o gnoseologiji Svetog Isaka Sirijskog i Svetog Makarija Egipatskog. Ali ipak je za par dana napisao okvirno istu disertaciju „Problem ličnosti i poznanja po učenju Sv. Makarija Egipatskog“ i doktorira u Atini, 1926. godine. Ubrzo potom proteran je iz Karlovačke bogoslovije u Prizren, gde je proveo oko godinu dana, tačno onoliko vremena koliko je trebalo da se časopis Hrišćanski život ugasi. U to vreme na Zapadu, u Češkoj javlja se pokret koji je želeo da se vrati u Pravoslavnu veru. Justin biva izabran za pomoćnika vladici Josifu Cvijoviću u misiji u Prikarpatskoj Rusiji. Ubrzo je Sveti sinod odlučio da ga hirotoniše kao episkopa. On je to odbio uz obrazloženje da je nedostojan tog čina. Posle toga nijednom nije biran ili predlagan za episkopa. Zatim je postavljen za profesora Bitoljske bogoslovije. Na bogosloviji je bio u stalnom kontaktu sa vladikom Nikolajem i svetim Jovanom Šangajskim. Zajedno sa arhijerejima SPC borio se protiv uvođenja Konkordata u Srbiju 1936. godine. Često je pomagao i pisao pohvalno o bogomoljačkom pokretu koji je vodio sveti vladika Nikolaj i bio satrudnik na misionarskom polju sa izbeglim pravoslavnim Rusima, ispred crvene revolucije. Od 1934. godine je profesor Bogoslovskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Godine 1938. zajedno sa Branislavom Petronijevićem osnovao je Srpsko filosofsko društvo u Beogradu. Bavio se prevođenjem bogoslovsko-asketske i svetootačke literature. Sveti Justin Ćelijski se obraća vojnicima Jugoslovenske vojske u otadžbini leta 1944. godine u Manastiru Kalenić, sa leve strane je Miodrag Palošević. Po izbijanju Drugog svetskog rata, otac Justin boravi po mnogim manastirima. Najviše vremena je provodio u ovčarsko-kablarskim manastirima, u kojima je i uhapšen posle rata od strane komunističkih vlasti. Posle pritvora, premestio se u manastir Ćelije kod Valjeva. U Ćelije je došao 1948. godine po blagoslovu vladike šabačko-valjevskog Simeona i mati igumanije Sare, koja je došla sa nekoliko svojih sestara iz manastira Ljubostinje u Ćelije, nekoliko godina ranije. U svome životu u Ćelijama stalno je bio proganjan, saslušavan, privođen od vlasti. Malo je bilo onih koji bi stajali u njegovu odbranu. To su bile ćelijske sestre s mati igumanijom Glikerijom na čelu, prota Živko Todorović — lelićki paroh, avvini učenici i poštovaoci... Otac Justin, upokojio se na dan posle svog rođendana — na praznik Blagovesti 7. aprila (25. marta) 1979. godine.[16] Dana 2. maja 2010. godine, odlukom Svetog arhijerejskog sabora SPC Justin Popović kanonizovan je u red svetitelja SPC kao Prepodobni Justin Ćelijski sa Simeonom Dajbabskim u Hramu Svetog Save na Vračaru. Njegove mošti su prenete u crkvu manastira Ćelije 14. juna 2014. godine.[17] Spomenik Justinu Popoviću u gradskom parku njegovog rodnog grada Vranja Književno-bogoslovski rad Ubrzo posle Prvog svetskog rata javio se knjigom Filozofija i religija F. M. Dostojevskog (1923). Po oceni nekih ovo delo Justinovo je jedna od prvoklasnih i najboljih studija uopšte o genijalnom ruskom piscu.[18] Justin Popović, koji je u međuvremenu postao profesor dogmatike na Teološkom fakultetu, svoju temu o Dostojevskom je unekoliko proširio u novoj knjizi pod naslovom Dostojevski o Evropi i Slovenstvu (1940). Religiozna misao ruskog pisca poslužila je Justinu Popoviću da reinterpretira religioznu filozofiju pravoslavlja. Postavljajući u novim uslovima, pred Drugi svetski rat, pitanje odnosa Evrope i slovenstva, kojom su se bavili još slovenofili, bliski Dostojevskom, Justin Popović je posredno otvarao i srpsko pitanje. Bilo je to pred sam početak Drugog svetskog rata. Priredio je 12 tomova Žitija svetih, za svaki mesec u godini po jedna knjiga. Svaki tom ima po nekoliko stotina strana i predstavlja sintezu mnogo raznih izvora sistematično sakupljenih i priređenih. Osim ovih žitija, sabrana dela Justina Popovića imaju 33 toma. Govorio je tečno četiri strana jezika: grčki, ruski, nemački i engleski i bavio se prevođenjem sa više jezika. Značajnija dela: Filosofija i religija F. M. Dostojevskog (1923), Dogmatika pravoslavne crkve, 1-3 (1932), Dostojevski o Evropi i slovenstvu (1940), Svetosavlje kao filosofija života (1953), Filosofske urvine (Minhen, 1957), Žitija svetih, 1-12 (1972 — 1977), Pravoslavna crkva i ekumenizam (Solun, 1974), Put bogopoznanja (1987). Duhovnik manastira Ćelije Grob (do 2014. godine) svetog Justina u manastiru Ćelije Po kazivanju nekih ćelijskih sestara, u Ćelije je došao 28. maja 1948. godine. Prognan sa Bogoslovskog fakulteta, ovde se nalazio u nekoj vrsti zatočeništva. Ćelije tada postaju mesto hodočašća za mnoge koji su želeli da ga vide i dobiju duhovne pouke i savete. To je opisao Dušan Vasiljević u svome „Sećanju na oca Justina“.[19] Među najznačajnije njegove učenike ubrajaju se: mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije Radović, umirovljeni episkop zahumsko-hercegovački i primorski Atanasije Jevtić, umirovljeni episkop raško-prizrenski Artemije Radosavljević i episkop bački Irinej Bulović. Na Bogoslovskom fakultetu predavao je i patrijarhu Pavlu Dogmatiku. Preko trideset godina je proveo u Ćelijama, učinivši ih jednim od najpoznatijih srpskih manastira. Njegov grob, koji se nalazi u neposrednoj blizini manastirske crkve, i danas privlači posetioce i poštovaoce. Na ovom grobu su se, prema predanjima, dešavala čudesa i isceljenja. Postoji i ikona na kojoj je predstavljen kao prepodobni Justin Ćelijski i drži u ruci knjigu Žitija svetih. Bio je protivnik ekumenizma u pravoslavlju nazivajući ga jednim imenom „svejeres“. Svoje mišljenje o tome izneo je u knjizi Pravoslavna crkva i ekumenizam. U Valjevu postoji Duhovna biblioteka „Otac Justin“. Čuda koja se pripisuju Svetom Justinu Nova zavetna crkva Svetog Oca Justina u manastiru Ćelije 6 km od Valjeva u kojoj se nalaze mošti ovog svetitelja NA GROBU OCA JUSTINA Na grobu oca Justina, Kod manastira Ćelije, Sestra zamenjuje cveće I tepa mu da brže raste. Vidiš, kaže mi crnorizac Amfilohije, Ava nije imao dece po telu, Otkako je briznuo u plač za Hristom Ničim se na zemlji nije mogao utešiti, A opet na njoj ima bezbrojnu duhovnu decu. One mu humku greju vrućim suzama, Poljske cvetove smenjuju neuvelkom, Neutešnoj sveći ne daju da presvisne, A tolikim roditeljima, pored rođene dece, Grob negde samotari urušen u šikari. autor: Matija Bećković, 1992. godina., [20] Ovde se navode neka čuda koja se pripisuju Svetom Justinu. Godina 1952. Te godine desilo se čudo u manastirskoj pekari, u Ćelijama. U manastiru je bilo četrdeset sestara, a u kuhinji je poslovala mati Nina. Pošto je umesila hleb za večeru, ostala je još jedna vangla brašna. Za večerom požalila se sestrama, a ava Justin je rekao: „Molite se Bogu, Gospod brine za nas!“ Sutradan izjutra kad je mati Nina otišla u pekaru našla je puna dva okna (sanduka) brašna. Ava Justin, mati Sara i sve sestre videle su ovo čudo i zajedno zablagodarili su Gospodu.[21]. Godina 1953. Žena iz okoline Valjeva je bolovala dvanaest godina. Verovalo se da je bila opsednuta demonima. Često je viđala đavole, a oni su je mnogo tukli, mučili i mrcvarili. Dok su njeni ukućani kadili kuću, videla je đavole kako beže od tamjana. Često se ispovedala i pričešćivala kod oca Justina i tako je potpuno ozdravila. Posle toga se zamonašila i postala monahinja Tatijana. Časopis Dveri Srpske, Spasovdan 2004. godine, dvobroj 3, Izdavač: Dveri Srpske ISBN 1451-6993 stranica u časopisu: 91[21] Godina 1959. Kćerka jednog čoveka iz Strmne Gore kod Lelića bila je bolesna. Tri godine je nepokretno ležala na postelji. Jednom su je kolima dovezli i u ćebetu je uneli u crkvu. Ava Justin joj je čitao molitve. Posle molitve se uspravila, a posle tri godine je prohodala. I tada je, kao i prvi put došla u crkvu kolima, a posle molitve, sama je došla do kola i sela. Motor, međutim nije hteo da upali. Ljudi su počeli da guraju kola ali uzalud. Ona je izašla iz kola i motor je proradio; kad je ponovo sela u kola motor je stao. Tako je bilo nekoliko puta. Onda je rekla: „Idem peške na brdo“. Bila je sa malim detetom, uzela je dete u ruke i sa njim se popela na najviše brdo....