Ово тројезично издање је настало као наставак студиозног рада на проучавању и превођењу дела Светог Саве. Верујемо да ова књига на најбољи начин осведочава значај књижевног дела Светог Саве, као и значај проучавања српске баштине и њеног представљања широј научној и читалачкој пубилици. 150 стр.

ПРАВОСЛАВНА ЕСТЕТИКА СТЕФАНА ПРВОВЕНЧАНОГ Ђакон МОЛОРАД М. ЛАЗИЋ Издавач: ЕПАРХИЈА - РАШКОПРИЗРЕНСКА П р и з р е н 1 9 9 4 СВЕТИ АРХАНГЕЛИ Књига 2 а) Стефан Немањић (око 1165-1227) - `Житије Светог Симеона` .............................................................. Брош Ћирилица 1 2 О страница НЕКОРИШЋЕНО

Knjiga "Sveti Sava – književnik i književni junak" zbornik je tekstova u kome su na jednom mestu sabrana neka od najznačajnijih dela utemeljivača srpske duhovnosti i tekstovi onih pisaca (od srednjeg veka do naših dana) koji su bili inspirisani likom prvog srpskog arhiepiskopa, prosvetitelja i književnika, monaha i svetitelja. Prvi deo knjige tako predstavlja izvod iz Savinog dela, počev od Karejskog, Hilandarskog i Studeničkog tipika, Žitija svetog Simeona, Službe svetom Simeonu, pa sve do Pisma studeničkom igumanu Spiridonu. Drugi deo knjige donosi nam najreprezentativnija dela srednjovekovne, narodne i umetničke književnosti (službe, kanone, pohvale, Teodosijevo "Žitije svetog Save", narodne pesme, legende i predanja, kao i pesme Vojislava Ilića, vladike Nikolaja Velimirovića, Vaska Pope, Slobodana Rakitića, Matije Bećkovića, Ljubomira Simović i Miodraga Pavlovića) posredstvom kojih možemo postupno pratiti kako se razvijao Savin lik u književnosti. Čitaj dalje

O knjizi: Biografija prvog srpskog kralja ili Zašto Srbi nisu katolici Sudbina je Stefanu Nemanjiću nenadano dodelila vlast. Na srpski presto došao je spletom istorijskih događaja, tuđom zaslugom – ali je zato sve ostalo bilo isključivo plod njegovih sposobnosti. U doba kada je svako sa svakim ratovao, ovaj prvi krunisani srpski kralj uzdao se u pamet i diplomatsku veštinu pre nego u golu snagu. Da je bio vladar kultivisanog duha kome književno umeće nije bilo strano, Stefan Prvovenčani pokazao je u Žitiju Svetog Simeona, životopisu svog oca i utemeljivača srpske države. Upravo vladarska smelost i široko obrazovanje omogućili su Stefanu Prvovenčanom da svaki istorijski događaj svoje epohe preokrene u korist sopstvenog kraljevstva. Zahvaljujući mudro vođenoj politici, on je u istoriji ostao zapamćen kao vladar koji je znao kako da osvoji i, još važnije, kako da sačuva ono što je stekao.

Biografija prvog srpskog kralja ili Zašto Srbi nisu katolici Sudbina je Stefanu Nemanjiću nenadano dodelila vlast. Na srpski presto došao je spletom istorijskih događaja, tuđom zaslugom – ali je zato sve ostalo bilo isključivo plod njegovih sposobnosti. U doba kada je svako sa svakim ratovao, ovaj prvi krunisani srpski kralj uzdao se u pamet i diplomatsku veštinu pre nego u golu snagu. Da je bio vladar kultivisanog duha kome književno umeće nije bilo strano, Stefan Prvovenčani pokazao je u Žitiju Svetog Simeona, životopisu svog oca i utemeljivača srpske države. Upravo vladarska smelost i široko obrazovanje omogućili su Stefanu Prvovenčanom da svaki istorijski događaj svoje epohe preokrene u korist sopstvenog kraljevstva. Zahvaljujući mudro vođenoj politici, on je u istoriji ostao zapamćen kao vladar koji je znao kako da osvoji i, još važnije, kako da sačuva ono što je stekao.

Biografija prvog srpskog kralja ili Zašto Srbi nisu katolici Sudbina je Stefanu Nemanjiću nenadano dodelila vlast. Na srpski presto došao je spletom istorijskih događaja, tuđom zaslugom – ali je zato sve ostalo bilo isključivo plod njegovih sposobnosti. U doba kada je svako sa svakim ratovao, ovaj prvi krunisani srpski kralj uzdao se u pamet i diplomatsku veštinu pre nego u golu snagu. Da je bio vladar kultivisanog duha kome književno umeće nije bilo strano, Stefan Prvovenčani pokazao je u Žitiju Svetog Simeona, životopisu svog oca i utemeljivača srpske države. Upravo vladarska smelost i široko obrazovanje omogućili su Stefanu Prvovenčanom da svaki istorijski događaj svoje epohe preokrene u korist sopstvenog kraljevstva. Zahvaljujući mudro vođenoj politici, on je u istoriji ostao zapamćen kao vladar koji je znao kako da osvoji i, još važnije, kako da sačuva ono što je stekao.

Biografija prvog srpskog kralja ili Zašto Srbi nisu katolici! Sudbina je Stefanu Nemanjiću nenadano dodelila vlast. Na srpski presto došao je spletom istorijskih događaja, tuđom zaslugom – ali je zato sve ostalo bilo isključivo plod njegovih sposobnosti. U doba kada je svako sa svakim ratovao, ovaj prvi krunisani srpski kralj uzdao se u pamet i diplomatsku veštinu pre nego u golu snagu. Da je bio vladar kultivisanog duha kome književno umeće nije bilo strano, Stefan Prvovenčani pokazao je u Žitiju Svetog Simeona, životopisu svog oca i utemeljivača srpske države. Upravo vladarska smelost i široko obrazovanje omogućili su Stefanu Prvovenčanom da svaki istorijski događaj svoje epohe preokrene u korist sopstvenog kraljevstva. Zahvaljujući mudro vođenoj politici, on je u istoriji ostao zapamćen kao vladar koji je znao kako da osvoji i, još važnije, kako da sačuva ono što je stekao. Čitaj dalje

Biografija prvog srpskog kralja ili Zašto Srbi nisu katolici Sudbina je Stefanu Nemanjiću nenadano dodelila vlast. Na srpski presto došao je spletom istorijskih događaja, tuđom zaslugom – ali je zato sve ostalo bilo isključivo plod njegovih sposobnosti. U doba kada je svako sa svakim ratovao, ovaj prvi krunisani srpski kralj uzdao se u pamet i diplomatsku veštinu pre nego u golu snagu. Da je bio vladar kultivisanog duha kome književno umeće nije bilo strano, Stefan Prvovenčani pokazao je u Žitiju Svetog Simeona, životopisu svog oca i utemeljivača srpske države. Upravo vladarska smelost i široko obrazovanje omogućili su Stefanu Prvovenčanom da svaki istorijski događaj svoje epohe preokrene u korist sopstvenog kraljevstva. Zahvaljujući mudro vođenoj politici, on je u istoriji ostao zapamćen kao vladar koji je znao kako da osvoji i, još važnije, kako da sačuva ono što je stekao.

O knjizi: Biografija prvog srpskog kralja ili Zašto Srbi nisu katolici Sudbina je Stefanu Nemanjiću nenadano dodelila vlast. Na srpski presto došao je spletom istorijskih događaja, tuđom zaslugom – ali je zato sve ostalo bilo isključivo plod njegovih sposobnosti. U doba kada je svako sa svakim ratovao, ovaj prvi krunisani srpski kralj uzdao se u pamet i diplomatsku veštinu pre nego u golu snagu. Da je bio vladar kultivisanog duha kome književno umeće nije bilo strano, Stefan Prvovenčani pokazao je u Žitiju Svetog Simeona, životopisu svog oca i utemeljivača srpske države. Upravo vladarska smelost i široko obrazovanje omogućili su Stefanu Prvovenčanom da svaki istorijski događaj svoje epohe preokrene u korist sopstvenog kraljevstva. Zahvaljujući mudro vođenoj politici, on je u istoriji ostao zapamćen kao vladar koji je znao kako da osvoji i, još važnije, kako da sačuva ono što je stekao.

Biografija prvog srpskog kralja ili Zašto Srbi nisu katolici Sudbina je Stefanu Nemanjiću nenadano dodelila vlast. Na srpski presto došao je spletom istorijskih događaja, tuđom zaslugom – ali je zato sve ostalo bilo isključivo plod njegovih sposobnosti. U doba kada je svako sa svakim ratovao, ovaj prvi krunisani srpski kralj uzdao se u pamet i diplomatsku veštinu pre nego u golu snagu. Da je bio vladar kultivisanog duha kome književno umeće nije bilo strano, Stefan Prvovenčani pokazao je u Žitiju Svetog Simeona , životopisu svog oca i utemeljivača srpske države. Upravo vladarska smelost i široko obrazovanje omogućili su Stefanu Prvovenčanom da svaki istorijski događaj svoje epohe preokrene u korist sopstvenog kraljevstva. Zahvaljujući mudro vođenoj politici, on je u istoriji ostao zapamćen kao vladar koji je znao kako da osvoji i, još važnije, kako da sačuva ono što je stekao. Format: 13x20 cm Broj strana: 312 Pismo: Ćirilica Povez: Mek

DETALJNIJE Biografija prvog srpskog kralja ili Zašto Srbi nisu katolici Sudbina je Stefanu Nemanjiću nenadano dodelila vlast. Na srpski presto došao je spletom istorijskih događaja, tuđom zaslugom – ali je zato sve ostalo bilo isključivo plod njegovih sposobnosti. U doba kada je svako sa svakim ratovao, ovaj prvi krunisani srpski kralj uzdao se u pamet i diplomatsku veštinu pre nego u golu snagu. Da je bio vladar kultivisanog duha kome književno umeće nije bilo strano, Stefan Prvovenčani pokazao je u Žitiju Svetog Simeona, životopisu svog oca i utemeljivača srpske države. Upravo vladarska smelost i široko obrazovanje omogućili su Stefanu Prvovenčanom da svaki istorijski događaj svoje epohe preokrene u korist sopstvenog kraljevstva. Zahvaljujući mudro vođenoj politici, on je u istoriji ostao zapamćen kao vladar koji je znao kako da osvoji i, još važnije, kako da sačuva ono što je stekao. Format: 13x20 cm Broj strana: 312 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Godina izdanja: 9. jun 2015. ISBN: 978-86-521-1926-4

СВЕЧАРСКА ЖИТИЈА Ава ЈУСТИН ПОПОВИЋ ПРЕПОДОБНИ СИМЕОН МИТОЧИВИ + Јеромонах АТАНАСИЈЕ О КРСНОЈ СЛАВИ МАНАСТИР ХИЛАНДАР 1998 Пажња !!! ПЕЧАТ СРПСКЕ ЦАРСКЕ ЛАВРЕ МАНАСТИР `ХИЛАНДАР` СВЕТИ САВА ЋИРИЛИЦА ТВРДЕ КОРИЦЕ ШИВЕН ПОВЕЗ ОБЕЛЕЖИВАЧ СТРАНА 75 СТРАНА НЕКОРИШЋЕНО ГАРАНЦИЈА ПЕРФЕКТ Екстра !!!!!!!!!!

„Врлина је огњена и чудесна ствар, у стању да распири жар љубави божанске и да сву душу преради у огањ; она је такође у стању да окрилати ум и да га са земље узнесе на небо, и да целог човека начини богом по благодати“. Овим речима Преподобни Никита Ститат започиње <и>житије свог духовног учитеља Симеона Новог Богослова, а оне се и нама учинише најприкладнијим за почетак овог обраћања вама - поштовани читаоци. Указивати на јеванђелске врлине и подстицати људе на њих у ова времена, када се оне од већине наших савременика потискују у страну, па чак и излажу подсмеху, док се порок и грех истичу као добар пример - тежак је задатак који је преузело хиландарско брат- ство кроз своју издавачку делатност. На први поглед, хришћански живот је у псггпуној супротности са поретком овога света. Али богонадахнуте књиге на- стале у крилу Цркве Христове и од Цркве прихваћене и потврђене откривају нам истину: Господ Христос, Бог, поставши Човек, Својим животом међу љу- дима остварио је до савршенства све врлине и на тај начин омогућио сваком човеку да, по мери своје ревности, може да учини исто. <и>У Хиландару Надан Преп. Харитона Исповедника 28. септембра 2011 .г. Господње Итуман Свете Царске Лавре Хиландара Архимандрит Методије са својим у Христу САДРЖАЈ <и>Св. Отац Јустин Нови: <б>О Светој Литургији, 9 ПОРЕДАК БОЖАНСТВЕНЕ ЛИТУРГИЈЕ СВ. ЈОВАНА ЗЛАТОУСТА уз <и>напомене Еп. Атанасија (Јевтића), 17 Проскомидија, 19 <б>Божанствена Литургија, 33 <и>Дионисије Митрополит Сервије и Козане: ТУМАЧЕЊЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЛИТУРГИЈЕ, 93 <и>Еп. Ашанасије (Јевтић); О писцу и тексту, 93 <и>Предговор аутора, 95 1. Божанствена Литургија, 103 2. Царство Божије, 106 3. Велика Јектенија=молба за мир, 109 4. „Господе, помилуј“, 111 5. Храмиверни, 114 6. Православна побожност, 117 7. Клир и народ , 120 8. Овдашња Парохија, 123 9. Плодоношење земље, 126 10. Животне околности, 128 11. Невоље верујућих, 131 12. Благодат и спасење, 134 13. Предавање у руке Божије, 137 14. Свештеничке Молитве , 139 15. Служити беспрекорно, 142 16. Црквене Песме, 145 17. Први Антифон, 148 18. Други Антифон, 151 19. Трећи Антифон, 153 20. Мали Улазак=<б>Мали Вход, 156 21. Трисвета Песма, 159 22. „Појте разборито“, 162 23. Две друге Песме (Уместо <и>Трисвете Песме), 165 Наслов: Божанствена литургија Св. Јована Златоуста Издавач: Задужбина Светог манастира Хиландара Страна: 246 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 17 x 24 cm Година издања: 2011 ИСБН: 978-86-84747-86-2

Lepo očuvano kao na slikama KONACI MANASTIRA HILANDARA Zoran B. Petrović Sa pozivnicom Manakova kuća Hilandar (grč. Μονή Χιλανδαρίου) ili Hilendar, takođe i Helandar,[n. 1] srpski je pravoslavni muški manastir države pravoslavnih monaha koja postoji više od hiljadu godina. Manastir je sagrađen na inicijativu Svetog Save, koji je postao monah na planini Atos 1191. godine. Nalazi se u severnom delu Svete gore (grč. Άγιο Όρος), na poluostrvu Halkidiki odnosno trećem kraku poluostrva Halkidiki — Atosu (grč. Аτоς), u severnoj Grčkoj. Manastir je udaljen 2,5 km od Egejskog mora.[4] Hilandar je u hijerarhiji Svete gore na 4. mestu po značaju. Posmatran spolja, manastir ima izgled srednjovekovnog utvrđenja, s obzirom da je utvrđen bedemima koji su visoki i do 30 m. Spoljni zidovi su u proseku dugački 140 m i okružuju površinu koja je široka oko 75 m. Manastir je ovako utvrđen pošto je u prošlosti, kao i ostala utvrđena monaška naselja na Svetoj gori, morao da se brani od gusara. Neki smatraju Hilandar jednim od prvih univerziteta, u prethodničkoj formi, a konkretno prvim srpskim univerzitetom. Sadašnji iguman manastira Hilandar je Metodije Marković. Manastir Hilandar je izgradio grčki monah-svetogorac, Georgije Hilandario. Obnovili su ga Stefan Nemanja (u monaštvu Simeon) i njegov sin Sava 1198. godine, a u manastiru je 1199. godine umro Stefan Nemanja. Kralj Stefan Uroš I je 1262. godine značajno utvrdio manastir. Hilandar je naročito pomogao kralj Milutin, koji je oko 1320. godine na mestu stare podigao novu Crkvu Vavedenja Bogorodice. U vreme kralja i cara Dušana Sveta gora je došla pod njegovu vlast, a to je period najvećeg prosperiteta manastira. U vekovima turske vladavine, Hilandar su pomagali ruski carevi i moldavski kneževi u 16. veku, a srpski patrijarsi iz Peći u 17. veku. Početkom 19. veka stvorena je prva novovekovna srpska država, pa je nastavljena bogata tradicija hilandarsko-srpskih odnosa. U novijoj istoriji manastir je značajno stradao 2004. godine u katastrofalnom požaru, posle čega je usledila obnova oštećenih građevina. Hilandar predstavlja jedno od najznačajnijih središta srpske kulture i duhovnosti. Kroz vekove, relativno zaštićen od napada i pljačkanja, u sigurnosti Svete gore Atonske i njene autonomije, bio je pošteđen sudbine koja je zadesila skoro sve druge srpske manastire. U Hilandaru je očuvana najbogatija kolekcija originalnih starih rukopisa, ikona i fresaka, tako da on u današnje vreme predstavlja najznačajniju riznicu srpske srednjovekovne kulture uopšte. Manastir se od 1988. godine, zajedno sa ostalih 19 svetogorskih manastira, nalazi na Uneskovoj listi svetske baštine u sklopu spomenika srednjeg veka objedinjenih pod zaštićenom celinom planine Atos.[5] Radi uspostavljanja stalnog lekarskog nadzora manastirske porodice kao i poklonika, krajem 2015. godine osnovano je Hilandarsko lekarsko društvo. Etimologija[uredi | uredi izvor] Etimološko značenje imenice Hilandar verovatno je izvedeno iz grčke reči helandion (grč. χελάνδιον), koja označava tip vizantijskog transportnog broda, čiji se kapetan zove helandaris (grč. χελάνδάρης).[2] Položaj[uredi | uredi izvor] Hilandar je prvi manastir na koji se nailazi kada se sa kopna, iz Makedonije, ide na Svetu goru. Smešten je u šumovitoj udolini kraj Hilandarskog potoka koji nikada nije presušivao. Sa tri strane okružen je šumom, dok je sa severne otvoreniji i udolinom povezan sa morem. Pobrežje je obraslo raznovrsnom sitnom i krupnom šumom, a posebno se ističu čempresi kako oko samog manastira tako i u dolini koja ga povezuje sa morem. U blizini se prostiru vinogradi, maslinjaci kao i nasadi limuna i pomorandži.[6] Istorija[uredi | uredi izvor] 12. vek — osnivanje[uredi | uredi izvor] Ikona — Sv. Sava i Sv. Simeon, ktitori hilandarski Manastir Hilandar je izgradio grčki monah svetogorac, Georgije Hilandario (grč. Γεώργιο Χιλανδάριο) ili Helandarios (grč. Χελανδάριοс). Hilandar su obnovili Stefan Nemanja (u monaštvu Simeon) i njegov sin Sveti Sava 1198. godine.[7] Te godine je vizantijski car Aleksije III Anđel (1195—1203) Simeonu i Savi[2][3] izdao zapečaćenu zlatnu bulu (Hrisovulja Aleksija III) kojom se manastir Helandaris i svetilište u Milejama daruju kako bi mogli „služiti za primanje ljudi od srpskog naroda, što se odaju monaškom životu, baš kao god što i manastiri iberijski i amalfijski postoje na toj Gori, oslobođeni od svake vlasti pa i od same vlasti prota te Gore”.[3][7] Car je pristao da to učini, pošto su bile ispunjene i očuvane forme, i pošto je molba imala pristanak celog svetogorskog bratstva. Manastir je izgrađen na ruševinama ranijeg vizantijskog manastira Helandariona, koji je osnovan početkom 11. veka.[1] Delovi tog najstarijeg Hilandara postoje i danas na jugozapadnoj strani manastira; to su pirg Svetog Đorđa i spoljni odbrambeni zid prema jugu i prema zapadu uz koji su iznutra prizidani konaci i trpezarija.[4] U periodu od 1198. do 1200. godine Simeon i Sava su podigli Crkvu Vavedenja Bogorodice (koja danas ne postoji), pirg Svetog Save, Kambanski pirg zvonara i keliju Svetog Simeona.[4] Simeon i Sava su za obnovu manastira imali finansijsku podršku od velikog župana Stefana Nemanjića.[7] Kada su građevine bile gotove, sredinom 1199. godine, Nemanja je kao ktitor izdao povelju. Ovu osnivačku povelju je napisao Sava, a za nju je Nemanja dobio pristanak od velikog župana Stefana. Povelja je u originalu bila sačuvana sve do Drugog svetskog rata, kada je stradala 6. aprila 1941. godine u bombardovanju Narodne biblioteke u Beogradu.[1] Po nekim izvorima povelji se trag gubi tokom Prvog svetskog rata kada je opljačkana.[8] Karejski tipik iz 1199. godine sa potpisom i pečatom Sv. Save, najstariji dokument u Hilandaru Po završetku izgradnje, Simeon se preselio u Hilandar sa priličnim brojem kaluđera. Hilandaru je dodeljeno i nekoliko sela u okolini Prizrena, odnosno Velikohočki metoh.[9] U međuvremenu, Sava je ponovo od vizantijskog cara izdejstvovao novu povelju, u kojoj car u potpunosti izjednačava Hilandar sa ostalim manastirima na Svetoj gori i daje mu jedan metoh, davno razrušeni manastir Zig (Ivanica) u unutrašnjosti poluostrva Halkidiki.[1] Monah Simeon je nakon osam meseci boravka u Hilandaru, umro 13. februara 1199. godine,[1] a njegovi zemni ostaci su bili jedno vreme sahranjeni u Crkvi Vavedenja Bogorodice koja više ne postoji.[4] Prema predanju iz groba Svetog Simeona potiče „čudesna loza” koja uvek daje plod.[1] Nakon očeve smrti, Sava se 1200. godine preselio u Kareju, gde je podigao isposnicu. Tamo je najpre napisao Karejski tipik 1200. godine i to je danas najstariji dokument koji se čuva u riznici Hilandara. Sava je 1200. godine napisao Hilandarski tipik, kojim su određene norme kaluđerskog života u manastiru, kao i organizacija manastirske uprave. Tipik je napisan po ugledu na prolog tipika konstantinopoljskog manastira Bogorodice Blagodateljice.[1] XIII i 14. vek[uredi | uredi izvor] Kralj Stefan Uroš II Milutin, freska iz crkve Bogorodica Ljeviška Početkom 13. veka, Sveta gora je faktički bila pod vlašću krstaša koji su 1204. godine osvojili Carigrad, a pojavili su se i brojni pljačkaši koji su bili velika opasnost za sve manastire.[1] Usled toga, Sv. Sava je 1208. godine napustio Svetu goru i preneo mošti svog oca iz Hilandara u Srbiju.[1] Sa svog poslednjeg putovanja pred smrt, Sava je iz Palestine (iz Manastira Svetog Save Osvećenog) doneo najstariju i najpoznatiju hilandarsku ikonu — Bogorodicu trojeručicu. U takvim okolnostima kralj Stefan Uroš I je 1262. godine iznad manastira podigao veliki pirg — kulu Preobraženja, da bi što bolje zaštitio manastir.[7] U to vreme su značajno rasli manastirski posedi, a kraljevi Dragutin i Milutin su znatno proširili manastirske posede u samoj Srbiji. Početkom 14. veka, velika opasnost za sve manastire na Svetoj gori su bili Almogaveri (Katalonski najamnici), koje je vizantijski car Andronik II uzeo u službu protiv maloazijskih Turaka. Kada su ostali bez plate, najamnici su caru objavili rat. Učvrstili su se u blizini Soluna i napadali Svetu goru. Zahvaljujući jakim utvrđenjima i požrtvovanošću tadašnjeg zamenika igumana Danila, Hilandar je bio sačuvan od propasti.[1] Grb kneza Lazara na spolj­noj priprati glavne crkve Hilandar je naročito pomogao kralj Milutin, koji je oko 1320. godine na mestu stare podigao novu Crkvu Vavedenja Bogorodice, koja i danas služi kao saborna crkva.[4] U njegovo vreme manastir je proširen prema severu, a tada su podignuti spoljni zidovi u podrumu Velikog konaka iz 1821. godine i spoljni zid pored Belog konaka iz 1598. godine.[4] Na mestu današnjeg ulaza izgradio je ulaz sa pirgom i paraklisom Svetog Nikole koji je srušio zemljotres u drugoj polovini 16. veka, a oko 1320. godine je izgradio i današnju trpezariju.[4] Kralj je u isto vreme podizao i nove pirgove — kule. „Milutinov pirg” se nalazi na putu od Hilandara ka moru, a „Hrusija” je podignuta na obali mora.[7] Glavni hram je živopisan 1321. godine, a u isto vreme su oslikane i trpezarija i grobljanska crkva.[7] U to vreme, srpski monasi u Hilandaru bivali su sve brojniji i osetno su se razvijali, a vizantijski car Andronik II manastiru je dodelio posede u današnjoj Grčkoj.[1] U vreme kralja i cara Stefana Dušan, Sveta gora je došla pod njegovu vlast, a to je period najvećeg prosperiteta manastira. Car je značajno pomagao manastir i dodelio mu mnogobrojne posede u Srbiji, današnjoj Makedoniji i Grčkoj. U to vreme posedi Hilandara su zahvatali petinu teritorije Svete gore.[1] Pored vladara, manastir je značajno pomagala i srpska vlastela (sevastokrator Vlatko Paskačić, veliki vojvoda Nikola Stanjević, despot Dejan).[4] Dušan se 1347. godine sklonio u Hilandar od kuge koja je besnela na čitavom Balkanu, a tom prilikom je napravio izuzetak i sa sobom poveo caricu Jelenu, što je bilo grubo narušavanje strogo poštovane tradicije o zabrani dolaska žena na Svetu goru.[1] Kao uspomena na dolazak srpskog cara na Svetu goru danas postoji krst koji označava mesto na kome su hilandarski monasi sačekali cara i za uspomenu zasadili „carsku maslinu”. Oko 1350. godine podignuta je Crkva Sv. Arhanđela,[4] a proširena je i manastirska bolnica; takođe, carica Jelena je postala ktitorka Karejske kelije Sv. Save, koja je pripala Hilandaru.[1] Već tada su Sveta gora i Hilandar imali veliki ugled u Srbiji, a 1354. godine hilandarski zamenik igumana Sava biva izabran za srpskog patrijarha.[1] Nakon smrti cara Dušana, krajem 1355. godine, manastir se i dalje razvijao. U to vreme su manastir pored cara Stefana Uroša pomagali i srpski vlastelini. Knez Lazar Hrebeljanović je ktitor spoljne priprate koja je izgrađena oko 1380. godine uz zapadnu stranu Crkve Vavedenja Bogorodice.[4] Krajem XIV veka, Hilandar je poslužio kao utočište članovima poslednjih srpskih vladarskih i vlastelinskih porodica.[1] Period od XV do 18. veka[uredi | uredi izvor] Sultan Mehmed II, „fermanom” vratio prava manastirima Ivan Grozni, veliki dobrotvor manastira Skenderbegov otac Ivan I Kastriot je darovao manastiru Hilandaru sela Rostušu i Trebište.[10]. Osmanlije su okolinu poluostrva Atos definitivno zaposeli 1430. godine, kada je zavladalo nasilje i bezakonje. Zbog toga je određen broj monaha napustio Hilandar i vratio se u Srbiju. Stanje se donekle popravilo tek nakon „ukaza” (tur. ferman, pers. فرمان‎‎ [farmân]) sultana Mehmeda II iz 1457. godine, kojim su vraćene stare slobode i prava svetogorskim manastirima.[1] Nakon pada Srpske despotovine godine 1459, nestao je značajni pokrovitelj manastira, a pomoć se tražila na drugoj strani. Žena ugarskog titularnog srpskog despota, Angelina Branković, početkom 1503. godine uputila je prvu molbu ruskom velikom knezu Vasiliju Ivanoviču da zaštiti Hilandar.[1] Zamenik igumana Pajsije je sa tri pratioca 1550. godine posetio Moskvu i od Ivana IV Groznog tražio pomoć i protekciju na istanbulskoj Porti. Ruski car je intervenisao kod sultana, tražeći prava za manastir. Osim toga, 1556. godine je sakupio značajnu pomoć i poslao vredne poklone.[1] I naredni ruski carevi su se starali o Hilandaru. Car Fjodor Ivanovič je 1591. godine izdao zlatnu bulu, na zahtev zamenika igumana Georgija, kojom se omogućilo pravo sakupljanja donacija manastiru i obaveza pomaganja ruskog manastira Rusikon na Svetoj gori. Ruski carevi će i kroz ceo 17. vek potvrđivati ova prava „gramatama” (grč. γράμματα).[1] U 17. veku Hilandar su pomagali pećki patrijarsi (Antonije, Jovan, Maksim), hercegovački mitropolit Simeon i beogradski mitropolit Simeon.[7] Za vreme uprave igumana Viktora (1652—1678) obnovljeno je više građevina manastirskog kompleksa, a tu je značajnu ulogu imao i bogati srpski trgovac iz Venecije koji je kao monah Nikanor došao 1662. godine.[1] U ovo vreme srpski manastir je imao najveći broj monaha od svih svetogorskih manastira.[1] Nakon Velikog rata nastaje težak period za srpsko stanovništvo i velika seoba u Habzburšku monarhiju početkom 1690. godine. Nakon toga, grčko sveštenstvo u srpskim zemljama ( Fanarioti) postaje sve brojnije. Iz ovog razloga je i u Hilandaru tokom 18. veka konstantno opadao broj srpskih a rastao broj grčkih i bugarskih monaha. Već krajem XVIII i početkom 19. veka, manastir se još samo formalno nazivao srpskim, iako je većina monaha bila grčka i bugarska.[1] Kada je 1890. godine posetio Hilandar, srpski konzul u Solunu Kosta Hristić video je u vekovnoj srpskoj Velikoj lavri među tolikim kaluđerima Bugarima, samo jednog jedincatog Srbina, zapuštenog i zabrinutog monaha Visariona.[11] Hilandarski monasi su u 18. veku uspostavili žive veze sa Karlovačkom mitropolijom i srpskim crkvenim opštinama u južnoj Ugarskoj i u Bosni. Bugari su značajno doprineli očuvanju duhovnog života u manastiru, posebno prilozima posle velikih požara 1722. i 1776. godine. U Hilandaru je bugarski monah Pajsije Hilandarac napisao Istorija slovenobugarske (1760–1762).[7][12] U manastir je 1765. godine došao i srpski prosvetitelj Dositej Obradović (1742—1811) koji je ostavio svedočanstvo o sporu Srba i Bugara oko uprave nad manastirom.[7] 1756. godine, Sava Petrović Njegoš je molio Ruse da zaštite Hilandar od pokušaja Grka da ga preotmu od Srba.[13] Od kraja XVIII veka manastirom prestaje da upravlja iguman; od tada se igumanom manastira smatra čudotvorna ikona Bogorodice Trojeručice.[7] Iguman počinje da se ponovo bira tek od 1991. godine.[7] Period od 19. veka i savremena istorija[uredi | uredi izvor] Manastir Hilandar tokom posete kralja Aleksandra Obrenovića 1896. godine; manastir mu je kao poklon ovom prilikom dao ćirilički rukopis Miroslavljevo jevanđelje, koji je on kasnije doneo u prestonicu Beograd Početkom 19. veka stvorena je prva novovekovna srpska država. To je uticalo da ponovo počne da raste broj srpskog sveštenstva u Hilandaru.[1] Bratstvo manastira je 1820. godine zatražilo od kneza Miloša Obrenovića da bude njegov pokrovitelj i zaštitnik.[1] Mlada srpska država je pokazala interes za manastir i pomagala ga u skladu sa mogućnostima. Najveću zaslugu za novouspostavljene srpsko-hilandarske veze imao je arhimandrit Onufrije Popović, koji je i prvi uspostavio kontakt sa knezom Milošem.[1] Bratstvo manastira je u tom periodu često pomagalo oslobodilačku borbu grčkog naroda, što je prouzrokovalo odmazdu turskog Garnizona koji je zbog toga bio stacioniran u manastiru nekoliko godina.[1] Drugu polovinu XIX veka je obeležio sukob sa bugarskim sveštenstvom oko uprave nad manastirom. Kneževina je materijalno pomagala manastir, naročito u periodu velike materijalne krize prouzrokovane dugogodišnjim sporom oko manastirskih granica.[1] Posle 1860. godine, beogradski mitropolit Mihailo je uspeo da donekle izgladi odnose sa bugarskim sveštenstvom na Svetoj gori, naročito posle Berlinskog kongresa iz 1878. godine.[1] Spor oko uprave nad manastirom je konačno rešen nakon posete kralja Aleksandra Obrenovića Hilandaru, 1896. godine. Kralj je `blagovoleo obdariti carsku Zadužbinu sa 15.000 dinara u zlatu.`[14] Na čelu manastira nalazio se u to vreme arhimandrit Vasilije, koji je tada odlikovan od strane srpskog vladara. U to vreme i poznati češki monah Sava Hilandarac dobio je Orden Svetog Save za uređenje manastirske biblioteke. Srbija je tako platila manastirske dugove i monasi su ponovo mogli da dolaze iz Srbije i drugih srpskih krajeva.[7] Godine 1900. episkop šabački Dimitrije (koji je pre toga bio u pratnji kralja Aleksandra) vratio se na Svetu Goru. Doneo je sa sobom skupoceni crkveni barjak koji je manastiru poslao kralj. Sam vladika je doneo i svoju znatnu ušteđevinu koji je zaveštao manastiru, i odlučio da tu provede svoj život do kraja.[15] Početkom 20. veka manastir je ponovo imao većinu srpskih monaha. Hilandar je u pratnji premijera Nikole Pašića posetio i kralj Petar I Karađorđević.[7] Kralj Petar je došao u Hilandar 1910. godine, vraćajući se iz Rusije. Doneo je tada manastiru vredne poklone: igumanski zlatni krst, prestoni veliki krst, bogoslužbene odežde i 10.000 dinara `u zlatu` za nabavku trpezarije za opštežitije. Arhimandritski krst i trpezarija čekali su 22 godine da budu upotrebljeni. Naime, do 26. marta 1933. godine u Hilandaru je bio na snazi `idioritamski poredak` inače suprotan Tipiku Sv. Save. Po tom sistemu je manastirom upravljao Odbor staraca sa dva epitropa, koji su bili `izvršni organ`. U takvoj, podvojenoj zajednici svaki monah je živeo `sam za sebe` i `ekonomisao` za svoj račun; manastir je bio u teškoj materijalnoj situaciji.[16] Taj monaški poredak je zavladao u Hilandaru 1883. godine, pod nerazjašnjenim okolnostima. To se desilo iako je po Savinom tipiku prelazak na `idioritmiju` pratilo teško prokletstvo bačeno na one koji to urade. Odbačen je viševekovni izvorni `opštežiteljni poredak` koji je ustanovio Sv. Sava, a po kojem manastirom upravlja iguman (sa velikim ovlašćenjima), a imovina svih kaluđera je zajednička i kruna takve složne zajednice je trpezarija, u kojoj se sabiraju braća monasi. I pored sve volje početkom 20. veka teško se prešlo na drevni poredak. Prepreka je bila i u vidu novog Svetogorskog Ustava iz 1926. godine, po kojem je drugačije zamišljen opštežiteljni život monaha. Razlikovao se on ovde od onog Savinog, i tada (1933) iako su Hilandarci izglasali povratak u opštežiće, zavisilo je sve od Grka. U stvari bio je to u neku ruku nekanonski postupak, čije je prihvaćanje sada bilo u nadležnosti Sveštene opštine u Kareji i Carigradske patrijaršije i njihovih odluka. Na martovskom skupu u Hilandaru 1933. godine, u prisustvu konzula Adžemovića, vladika Nikolaj je rukopoložio novoizabranog igumana Rafaila, u čin arhimandrita. Stavljanjem zlatnog igumanskog krsta na grudi novog igumana, prešlo se formalno ali sa radošću u novi kaluđerski poredak.[17] U današnje vreme, od nekadašnjih velikih poseda Hilandaru su ostala samo tri metoha izvan Svete gore (Kumica, Kakovo i Kalamarija).[1] Manastir se nalazi pod jurisdikcijom Vaseljenske patrijaršije (sedište: Saborna crkva Svetog Georgija, Istanbul), a staranjem manastirskog bratstva srpske i grčke države dobro se čuva održava i obnavlja.[7] Igumani manastira su bili Pajsije Tanasijević (1989—1992) i Mojsije Žarković (1992—2010), a trenutni je Metodije Marković (od 2010). Požar 2004. i obnova[uredi | uredi izvor] Obnova Hilandara 2007. godine. Obnovljeni delovi Hilandara 2015. godine. U noći između 3. i 4. marta 2004. godine u manastiru je izbio požar koji je ubrzo poprimio katastrofalne razmere.[18] Prema zvaničnoj verziji, požar je izazvan tako što se pomerio i zapalio odžak koji je potkopao potok.[12][19] Tom prilikom je izgorelo više od polovine korisne površine manastirskih zdanja, 5.897 m² od ukupno 10.500 m².[12][20] Izgoreo je Veliki konak iz 1814. godine, Beli konak iz 1598. godine, Stari konak iz XIV—XIX veka, konaci Igumenarija iz XVII—XIX veka, Dohija iz XVII veka, Sinodik iz XIX veka, gostoprimnica te ulazni kompleks.[12] Stradala su i četiri hilandarska paraklisa, kao i autentične monaške kelije sa kraja XVI veka.[12][21] Požar je sa jedne strane stigao do trpezarije kralja Milutina, a na drugoj strani je zaustavljen uz zidine pirga sveca Save.[12] Obnova Bratstvo manastira je sa radnicima i pet vatrogasnih ekipa iz obližnje Kareje i Poligirosa uspelo da ugasi požar.[22] Obnova oštećenih delova je započeta odmah nakon požara, a bilo je planirano da se svi poslovi završe do kraja 2011. godine.[18] Ipak, obnova nije bila ni približno toliko efikasna koliko se na početku mislilo, pre svega zato što je bilo neophodno da se renoviraju i pojedini delovi koji nisu direktno stradali u požaru.[23] Glavni arhitekta obnove Hilandara je prof. dr Mirko Kovačević.[24] Bratstvo manastira je uz pomoć donatora do 2020. godine uspelo da obnovi više od 80% izgorelog dela svetinje Hilandara.[25][26][27][28] Najveću pomoć u obnovi Hilandar je imao od Vlade Srbije i Srpske pravoslavne crkve, kao i donacija građana Srbije, Srpske, Grčke, Rusije i dijaspore.[29] proširi Slike obnove Hilandara Posedi, crkve, paraklisi, kelije i metosi[uredi | uredi izvor] U prošlosti, po osnivanju manastira, u oblasti Metohije Hilandar je imao 72 naselja i 3 vlaška katuna, a 24 u oblasti Kosova, pa je hilandarski manastirski feudalni posed bio najveći od svih drugih u srednjovekovnoj Srbiji.[30] U Moskvi je manastir imao od starih vremena jednu kuću za izdavanje, sa prihodom, ali koju je ruska država za vreme cara Petra Velikog, uzela bez naknade sebi. Arhimandrit je izmolio sredinom 19. veka da ruski car Nikola, obeća da će umesto te nekretnine davati 2000 srebrnih rubalja godišnje manastiru.[31] Danas, Hilandarski manastir je jedan od najbogatijih manastira, sa preko 13 crkava i paraklisa, većim brojem kelija i više metoha u Grčkoj, Srbiji i drugde. Manastir poseduje manastirsku ekonomiju, obradivu zemlju, maslinjake, vinograde, šumu, pomoćne objekte i druge građevine. Crkve i paraklisi[uredi | uredi izvor] Pored glavne crkve koja se nalazi u dvorištu, manastir Hilandar obuhvata još oko 15 crkava, paraklisa ili kapela. U samom manastiru ima ih 12, i nalaze se u potkrovljima pirgova i konaka. Za neke crkve se zna njihov ktitor, a na osnovu ikonopisa može se približno odrediti vreme njihovog nastanka.[32] Većina crkava je dobro očuvana, sem onih koje su postradale u požaru 2004. godine, neke su delimično očuvane, a nekima se potpuno gubi trag — ostale su samo u pisanim izvorima. Kelije[uredi | uredi izvor] Položaj i pogled na Manastir Hilandar. Hilandar poseduje ukupno oko 40 kelija i većina je aktivna. 15 kelija se nalazi u Hilandarskoj dolini, 10 kelija u samoj Kareji, te oko 15 kelija u oblasti Velikog Ziga. Pored ovog broja kelija, Hilandar poseduje i oko 20—40 kelija koje se danas vode kao ruine, a uglavnom su smeštene u oblasti Velikog Ziga i Vigle, u okolini Kareje i u oblasti Halkidike. U okolini Kareje na prisojnim padinama sa plodnim zemljištem i šumama, vremenom je niklo puno kelija koje su nastanjivale male skupine monaha. Najstarije među njima pominju se već u srednjovekovnim dokumentima Protata i pojedinih manastira, a docnije ih — u većem broju — beleže turski poreski „defteri”. Prvi zbirni pregled dobara u tom delu Svete gore vezan je za odluku Porte o oduzimanju manastirskih imanja i njihov otkup 1568/69. godine. Bratstva su tada, nakon uplate odgovarajuće sume, mogla da pribave „hududame” — izvode iz katastarskih knjiga, overene od carigradskog kadije, koji su im potvrđivali posede i beležili njihove granice. Već 1570. godine, sa predstavnicima drugih manastira, Hilandarci su dobili akt koji je — između ostalog — svedočio da manastir u središtu Svete gore poseduje 14 kelija. Njihovi nazivi nisu pojedinačno navedeni, ali je „sinornama” označila zajedničke međe zemljišta na kojem su bile razmeštene. Tokom vremena, njihov broj se uvećavao, pa je prilikom prodaje kelija u Kareji 1661. godine Hilandar otkupio 24. U turskom popisu iz 1765. godine zabeleženo je da mu pripada čak 28 kelija. One se u približnom broju pominju i početkom ΧΧ veka. K. Vlahos 1903. godine kaže da Hilandar ima u Kareji 24 kelije, a nešto kasnije (1909) iguman Metodije Milovanović u svom pregledu nabraja 26, od kojih u okolini Kareje 23. Prve vesti o boravku srpskih monaha u središtu Svete gore vezane su za život isposnice koju je u neposrednoj blizini Protata, odmah nakon osnivanja Hilandara, podigao Sveti Sava srpski i posvetio svome zaštitniku istog imena, Svetom Savi Osvećenom. Kelija je dobila posebno mesto u ustrojstvu Svete gore i svojevrsnu nezavisnost koja je, uz pravila o načinu života, utvrđena posebnim tipikom. Sam Sveti Sava se starao da isposnicu obezbedi imanjima, pa je i prilikom poslednjeg boravka u Kareji — u leto 1229. godine — u želji da zasadi vinograd, za 300 perpera kupio zemljište Manastira Svetog Dimitrija. Hilandarske kelije u Kareji su: Kelija rođenja Bogorodice (Flaska, nekada uticajni manastir) Hilandarska kelija Svetog Andreje (od 1960. u posedu manastira Ksenofont; u prizemlju ove kelije je bila pošta) Kelija Svetih Arhanđela Kelija Svetog Georgija Kelija Svetog Save Osvećenog (Tipikarnica) Hilandarski mlin Kelija-konak Svete Trojice (manastir Pantelejmon/Hilandar) Konak Svetog Save srpskog Kelija-skit Svetog Ignjatija Antiohijskog (manastir Pantelejmon/Hilandar) Kelija Svetog Tome (paraklis) Kelija Svetog Nikole (Vrahnitu) Kelija Svetog Dimitrija Važno je da se napomene da manastir Hilandar drži oko ⅓ ukupne zemljišne površine Kareje sa njenom okolinom. Na hilandarskoj zemlji u Kareji i okolini se danas nalazi oko 30 kelija i oko 55 manjih i većih objekata različitih namena. Na hilandarskoj zemlji se nalaze izvori vode koji su jedini za Kareju i okolinu i velike površine pod šumama locirane severno od Kareje. Značajna je Hilandarska dolina, nazvana zbog toga što se u njoj nalazi oko 20 kelija, od kojih 15 pripada Hilandaru; smeštena je nešto severnije od Skita Svetog Andreje. Nema, inače, ranih vesti o izgledu i stanju hilandarskih kelija u okolini Kareje, jednostavnih i bez utvrda. Njihov skromni inventar bio je manje privlačan za gusare, čiji su upadi povremeno potresali život monaha. U nastojanju da se najstarija imanja u ovom kraju prepoznaju i pre nego što im se položaj jednom kartografski utvrdi, treba učiniti pokušaj da se za njih vežu neke od kelija koje su već poznate. Hilandarske kelije Hilandarske doline su: Kelija Preobraženja (Paterica) Kelija rođenja Presvete Bogorodice (Maruda) Kelija uspenja Presvete Bogorodice (Molivoklisija) Kelija Svetog oca Nikolaja (Burazeri) Kelija-skit Svetog Jovana Bogoslova Kelija Svetih Arhanđela (Savina) Kelija-skit Svetog Jovana Zlatoustog Kelija Svetog Nikole (Barbera) Kelija Blagovesti (Evangelismu) Kelija Svetog Jovana Krstitelja Kelija Svetih Apostola (nekada uticajni manastir Alipiju) Kelija Svetog Dimitrija (Trigonadon) Kelija Svete Trojice (manastir Hilandar/Iviron) Kelija Sveta tri jerarha još oko 8—10 uglavnom neaktivnih i ruševnih kelija Hilandarske kelije Velikog Ziga i Velike Vigle su: Kelija Svetog Atanasija (Jovanica) Kelija-skit Svete Trojice (Spasove vode) Kelija na Maloj Jovanici Kelija Svetog Save i Svetog Simeona Kelija Svetog Filipa Kelija Svetog Stefana (na Samariji) Kelija — turska policija Papa Konaki (napuštena) Kelija-skit Svetog Vasilija (Hrusija) Arsana Svetog Vasilija Arsana Velika Jovanica još oko 5 neaktivnih kelija Metosi[uredi | uredi izvor] Prvi koji je Hilandaru podario sela po ostalim oblastima tadašnje Raške je Simeon, i to 1198. godine. Od tada su svi vladari Nemanjića i darivali metohe, tako da je u 14. veku postojalo preko 30 metohija sa 360 sela širom Evrope i Azije a nad kojima je manastir Hilandar imao puno vlasteosko pravo, uz tako znatne sudske, administrativne i finansijske povlastice da je gotovo bila sačinjena država u državi.[33] Selo Kakovo je bogati metoh manastirski, a u drugoj polovini 19. veka došlo je do nesuglasica između stanovnika tog mesta i Hilandara. Vodio se dugogodišnji sudski spor, u vezi korišćenja manastirske zemlje i šume, koji je 1897. dobio Hilandar.[34] Kakovo sa 1500 hektara šume poklonio je 1585. godine Hilandaru jedan bogati Turčin beg, u znak zahvalnosti što je njegova hanuma (supruga) zatrudnela jedući grožđe sa manastirske čudotvorne loze.[35] U Kakovu je crkvica posvećena Živonosnom Istočniku. Taj metoh se sada zove Milo Arsenica. Loza Svetog Simeona Mirotočivog[uredi | uredi izvor] Loza Svetog Simeona Iza crkve i ispod kelije u kojoj se upokojio Simeon, nalazi se jedna od najvećih svetinja Hilandara, bunar Svetog Save.[36] Vodu je pronašao Sveti Sava, prilikom gradnje. Pored bunara se nalazi i loza koja je po predanju iznikla na mestu gde je bio sahranjen Sveti Simeon (Stefan Nemanja). Kada se monah Simeon upokojio (13. februara 1200. godine), bio je sahranjen u naosu katolikona, uz južni zid. Godine 1207, u pratnji grupe hilandarskih monaha, njegov sin Sava je preneo očeve „cele i netaknute” mošti u Srbiju i pohranio ih u manastir Studenicu. Iz njegovog groba iznikla je loza koja se održala i do naših dana. Simeonovoj lozi se pripisuje čudotvorna moć.[37] Od zrna grožđa sa manastirske loze, koje su uzele da pojedu, mnoge žene dotad nerotkinje su rodile decu. Starešine manastira[uredi | uredi izvor] Mihailo Matić, starešina manastira (1938—1967) Nikanor Savić, starešina manastira (1967—1990) Pajsije Tanasijević, starešina manastira (1990—1992) Mojsije Žarković, starešina manastira (1992—2010) Metodije Marković, starešina manastira (2010—danas) Arhitektura[uredi | uredi izvor] Arhitektura unutar zidina manastira, pogled sa jednog od pirgova (kula) Manastirski kompleks, koji otprilike ima oblik kvadrata sa trouglom na vrhu, ograđen je odbrambenim zidovima koji su pojačani pirgovima (kulama) Svetog Save i Svetog Georgija, uz koje su podignuti višespratni konaci, kapele, paraklisi, bolnica i drugi objekti.[7] Bedemi su visoki preko 30 m i u donjem delu (sem kapije) nemaju nikakvih otvora. Stanovi su svi na trećem ili četvrtom spratu. U kelijama na četvrtom spratu spoljašnji zidovi imaju preko 1,5 m širine. Kule su još tvrđe i imaju vojnički izgled. Otvori su im dosta mali i uzani, vrata niska i teška.[1] Građevine su zidane u vizantijskom stilu (Srpsko-vizantijska škola), od tesanog kamena sa naizmeničnim redovima opeke, dok su podovi i balkoni izgrađeni od drveta. Konaci su oduvek zidani iznutra uz odbrambene zidove i do 19. veka imali su otvore uglavnom prema porti.[4] Pored glavne, u manastiru se nalazi još 12 manjih crkava, kao i kapela sa živopisima iz raznih vremena, sa ikonostasima iz doba različitih umetničkih škola, sa ikonama, utvarima i drugim relikvijama.[7] Izvan manastira, u zidinama u njegovoj neposrednoj blizini, nalaze se grobljanska Crkva Blagoveštenja sa kosturnicom i paraklis Svetog Trifuna iz 1719. godine.[4] Glavnu manastirsku crkvu, Crkvu Vavedenja Bogorodice, sagradio je kralj Milutin početkom 14. veka — na temeljima prvobitne crkve.[7] Ona predstavlja potpuno novi tip vizantijske arhitekture, i to konstantinopoljske škole sa nešto elemenata solunske i atonske neimarske veštine.[1] Za Svetu goru nova građevina je donela izvesna nova, iako ne originalna rešenja u narteksu. Napušteni su dodaci uz crkvu kao egzonarteks, pobočne kapele i prednji portik. Dobio se velik i dobro osvetljen prostor u crkvi, koji ranije svetogorske građevine nisu imale.[1] Ovaj novi tip arhitekture održao se na Svetoj gori do današnjih dana. Ornamenti u mramoru oko vrata i prozora nisu iznenađujući, već skladni i solidni. Pod crkve koji je ukrašen mozaikom izuzetne lepote je pažljivo i dobro složen.[1] Na crkvi su očuvani fragmenti prvobitne plastike. U vreme kneza Lazara, oko 1380. godine, uz crkvu je sagrađena priprata.[7] Kada je bila gotova, Lazareva priprata se savršeno uklopila u celinu glavne crkve; okićenost ornamentima davala joj je pečat vremena i zemlje u kojoj je ponikla.[38] Umetnost[uredi | uredi izvor] Freska Vavedenje Bogorodice u Sabornoj crkvi Umetnost Hilandara je pre svega oličena u živopisu, kako u glavnoj crkvi tako i u ostalim objektima, ali i u velikom broju umetničkih dela koja se nalaze u manastirskoj riznici i hramovima. Hilandarska riznica je jedna od retkih u svetu koja se može pohvaliti mnogobrojnim jedinstvenim, unikatnim blagom koje se slivalo u ovaj manastir iz celog sveta. U hilandarskim riznicama i arhivama čuva se oko 3.500 ikona, od kojih je otprilike 1.500 srednjovekovnih — među kojima i osam čudotvornih; spadaju u najvrednije primerke vizantijske umetnosti poštovane od većine hrišćanskog sveta. Tu je i 507 rukopisnih povelja srednjovekovnih vladara, 1.041 rukopisna knjiga sa ukupno 312.000 strana, svici, 80 starih knjiga štampanih od XV do XVII veka, te 40.000 knjiga iz razdoblja od XVII veka do danas.[39] Živopis[uredi | uredi izvor] Saborna crkva, trpezarija, trem trpezarije, svi paraklisi i ulaz imaju iznutra (a ponegde i spolja) — freske (živopis). Najstariji živopis je iz 13. veka i nalazi se unutar i spolja pirga i paraklisa Svetog Georgija.[4] Živopis Saborne crkve je iz 1321. godine[4] (a preslikan je 1804. godine pa delimično u južnoj pevnici[7] očišćen od ovog preslikavanja sedamdesetih godina 20. veka). Freske na tavanu trpezarije na severnom zidu su nastale posle 1321. godine, a u Crkvi Sv. Arhanđela polovinom 14. veka.[4] Najveći deo sačuvanog živopisa u paraklisima nastao je u XVII i 18. veku.[4] U paraklisima koji su goreli živopis je teško oštećen. Trpezariju je 1621. godine ponovo oslikao Georgije Mitrofanović (1550—1630), monah u Hilandaru i najugledniji srpski slikar toga vremena.[7] U XVIII i 19. veku oslikan je veći broj kapela. Izvan manastirskog kompleksa sačuvan je živopis iz XIII veka u pirgu na „Spasovoj vodi” i iz 17. veka.[7] Ikonopis[uredi | uredi izvor] Čudotvorna ikona Bogorodica trojeručica Mozaička Bogorodica Odigitrija iz XIII veka U riznici Hilandara sačuvano je oko 500 ikona[7] nastalih od XII do 19. veka.[7] Antologijsku vrednost imaju sledeće ikone: Bogorodica Trojeručica, jedna od najvećih svetinja i ujedno najpoznatija. Po predanju je nastala u 8. veku.[40] Tada je iscelila Sv. Jovana Damaskina.[40] Ikona se nalazi u Sabornoj crkvi.[7] Mozaička Bogorodica Odigitrija, nastala oko 1200. godine,[40] ima veliku umetničku i još veću istorijsku vrednost. To je najstarija ikona koja se čuva u riznici manastira.[4] Bogorodica Odigitrija, iz treće četvrtine 13. veka, predstavlja remek-delo evropskog slikarstva XIII veka.[40] Hristos Pantokrator, iz treće četvrtine XIII veka, pandan je prethodnoj ikoni na ikonostasu nekadašnje Crkve Vavedenja Bogorodice.[40] Vavedenje Bogorodice, iz 1320. godine, tipična je ikona iz razdoblja renesanse Paleologa (1261—1453). Velike je umetničke vrednosti, sa vidljivim uticajem antičkih uzora.[40] Sveti Arhanđel Gavrilo, Sveti jevanđelist Matej, Sveti jevanđelist Luka; sve tri iz treće četvrtine 14. veka.[40] Iz 17. veka su ikone Sv. Mina, Sv. Viktor i Sv. Vikentije, Sveta Petka, Sveti Sava i Sveti Simeon srpski i Sveti knez Lazar i Sveti Georgije Novi.[40] Ikona sv. Dimitrija, nastala 1763. godine, podseća na vizantijske uzore.[40] Pored pojedinačnih ikona u svim crkvama, paraklisima i kapelama, u kompleksu manastira kao i van samog kompleksa, nalazi se veći broj ikonostasa nastalih u XVII, XVIII i 19. veku.[7] U obnovi manastira posle požara iz 2004. godine, restauriran je jedan deo ikona.[41] Književnost[uredi | uredi izvor] U 13. veku u Svetoj gori je jačalo duhovno i književno interesovanje. Domentijan je 1264. godine u Hilandaru, živeći u pirgu Sv. Save, napisao Žitije Sv. Simeona, a gramatik Teodor je prepisao Šestodnev iz vremena Sv. Simeona. U Hilandaru tog vremena su se nalazila najbolja spisa vizantijske crkvene književnosti i ono najvrednije što se do tada napisalo u slovenskoj književnosti. U samom manastiru je sačuvano malo rukopisa iz 13. veka.[1] Danas je sačuvan značajan broj rukopisa iz 14. veka, a posebno iz njegove prve polovine. Karejski monah Teodul je 1336. godine prepisao Teodosijevo Žitije Sv. Save, a danas se u riznici manastira može naći šesnaest jevanđelja iz XIV veka, zatim velika zbirka evanđelja, apostola, sinaksara, mineja, trioda i pesama blaženih. U drugoj polovini XIV veka javlja se letopisačka književnost i hronike. Opširna vizantijska hronika Georgija monaha, zvanog Hamartol, prepisivana je u to vreme na više strana. Iz osamdesetih godina XIV veka potiču tri prepisa, od kojih je najstariji rađen 1382. godine u Hilandaru.[1] Najznačajniji rukopisi u riznici manastira su Jevanđelje patrijarha Save iz treće četvrtine XIV veka, Romanovo jevađelje iz 1337. godine, Izborno Jevanđelje vojvode Nikole Stanjevića, Beseda Jovana Zlatoustog ispisana u Smederevu sredinom 15. veka, Apostol igumana Viktora iz 1660. godine itd. Među retkim štampanim knjigama nalazi se nekoliko primeraka iz cetinjske štamparije iz doba Đurđa Crnojevića: tri Oktoiha prvoglasnika iz 1494. godine i tri Psaltira sa posledovanjem iz 1495. godine, dok iz venecijanske štamparije Božidara Vukovića i njegovog sina Vićenca riznica poseduje oko 30-ak različitih izdanja.[7] U prepisivačkoj umetnosti, najznačajnija ostvarenja su proksomidije, od kojih najstarija datira iz 16. veka.[1] Bugarski monah Pajsije je 1762. godine u Hilandaru napisao čuvenu Istoriju slavjano-bolgarsku.[7] Posle pritužbi posetilaca manastira, među kojima je bilo i važnih državnika, da je biblioteka u rasulu, Savet staraca u Hilandaru je nekome morao da poveri posao sređivanja rukopisa. Jedini kaluđer koji je imao znanja da to uradi bio je češki monah Sava. Uprkos protivljenjima nekih kaluđera, Sava je postao manastirski bibliotekar. Odmah je prionuo na posao; nabavio je instrumente za podvezivanje knjiga, a potom sva dela u biblioteci podvezao i uradio kataloge odnosno popisao sve hilandarske knjige, a kada je sve ovo završio opet je sa teškom mukom dobio dozvolu da sredi i manastirski arhiv. U Hilandaru je nastala najstarija srpska biblioteka,[39] dvojezička — slovenska i grčka. U njoj se, uz brojne rukopise na starosrpskom i grčkom jeziku, čuvaju i pisani na pergamentu i hartiji — ukupno 367 povelja, od kojih 172 povelje vizantijskih careva, 154 povelje srpskih vladara, nekoliko povelja ruskih careva i moldavskih kneževa, oko 150 primeraka prvoštampane srpske knjige, turska dokumenta i isprave, veliki broj dragocenih arhivskih dokumenata, te bakrorezne i drvorezne ploče sa kojih su otiskivane grafike u bakrorezu i drvorezu u XVIII i 19. veku.[7] Kolekcija starih rukopisnih knjiga nastavila je da se dopunjava i u 21. veku.[42] Riznica[uredi | uredi izvor] Deo kosturnice manastira Hilandarska riznica je jedna od retkih u svetu koja se može pohvaliti mnogobrojnim jedinstvenim, unikatnim blagom koje se slivalo u Hilandar iz celog sveta. Blago predstavlja duhovnost, koja daje smisao vrednosti svih materijalnih predmeta koji su u Hilandaru. Svaki materijalni predmet ima tačno određeno značenje i svoju ulogu u duhovnom svetu. Mnogi predmeti su i dalje bogoslužbeni i za monahe imaju isključivo duhovnu vrednost. Najznačajniji predmeti koji se čuvaju u riznici su: Duborezni diptih monahinje Jefimije, koji je posvećen njenom rano preminulom sinu Uglješi Despotoviću[7] Vezena zavesa za ikonostas despotice Jelene, u monaštvu Jefimije (c 1400. godine)[7] Zavesa ruskog cara Ivana IV Groznog, sa izvezenim likovima Hrista, ruskih svetaca, ali i Sv. Simeona i Sv. Save[7] Dva barjaka krstaša trougaonog oblika, koje je car Stefan Dušan darovao manastiru tokom svog boravka 1347. i 1348. godine.[43] Čaša od slonovače koja je pripadala caru Stefanu Dušanu.[44] Monaški život[uredi | uredi izvor] Svakodnevni život monaha u Hilandaru i danas se odvija po tipiku koji je sastavio Sveti Sava. Bogoslužbeni dan počinje u popodnevnim časovima. Prvo se služi večernja služba a nakon toga sledi zajednička večera. Nakon toga sledi povečerje tokom kojeg se iznose na poklonjenje i celivanje časni krst i svete mošti. Posle ponoći počinje polunoćnica i na kraju sveta liturgija. Nakon liturgije sledi ručak gde monasi obeduju zajedno (kao i na večeri) sa gostima manastira. U manastiru se, dakle, obeduje dva puta. Tokom ostalog vremena, uz kratke časove sna i odmora, monasi se bave poslovima koji su im dodeljeni. To je briga o manastirskom imanju na različitim poljima, a zanimanja su ekonom, crkvenjak, rizničar, portar, gostoprimac, trpezarac itd. Manastiri se odvajkada izdržavaju radom, pa tako i Hilandar. Pletu se brojanice, slikaju ikone, obrađuju njive, gaje voćnjaci, vinogradi i pčele, pravi vosak i zimnica. Manastir ima 8.500 ha zemlje, ponajviše pod šumom. Niti jedan drugi manastir na Svetoj Gori nema toliko plodne obradive površine. Ovu zemlju kupovali su srpski vladari, kao i mnogi drugi Srbi čija imena nisu ni zapisivana. Na obradivim površinama se gaji vinova loza, masline, voće i povrće. Godine 2008, mlado monaško bratstvo je obnovilo vinograd na čuvenom Savinom polju. Svoje umeće prenosi sa pokolenja na pokolenje, ali i usavršava uz pomoć stručnjaka sa Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu. Na 15 ha su zasađene najkvalitetnije sorte grožđa, od kojeg se dobija vino vrhunskog kvaliteta. Na manastirskom imanju podignuto je i 350 novih stabala šljiva, oko 400 sadnica lešnika, 2.000 novih sadnica maslina uz one stare koje rađaju godinama. Među ovim starim sadnicama je i ona koju je zasadio car Dušan u XIV veku.[45]

Spolja kao na fotografijama, posveta na predlistu, unutra dobro očuvano. Autor - osoba Popović, Justin, 1894-1979 = Popović, Justin, 1894-1979 Naslov Dostojevski o Evropi i slovenstvu / Justin Sp. Popović Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1981 Izdavanje i proizvodnja Beograd ; Valjevo : Manastir Ćelije, 1981 (Beograd : Prosveta) Fizički opis 368 str., [1] list table ; 21 cm Napomene Fototipsko izd. iz 1940. Predmetne odrednice Dostojevski, Fjodor Mihajlovič, 1821-1881 -- Panslavizam DOSTOJEVSKI O EVROPI I SLOVENSTVU , Dr. Justin Popović Od moje petnaeste godine Dostojevski je moj učitelj. Priznajem: i mučitelj. Još onda me je zaneo i poneo svojom problematikom. Pokazalo se, da su njegovi problemi – večiti problemi ljudskog duha. Ako je čovek iole čovek, mora se baviti njima. A Dostojevski je sav u njima, zato je na svima putevima svojim istinski čovek. Prednost je njegova u tome, što je u večne probleme ljudskoga duha uneo nadahnuće proroka, žar apostola, iskrenost mučenika, setu filozofa, vidovitost pesnika. U novije vreme ni kod koga nisu večni problemi čovečijeg duha došli do tako širokog, dubokog i svestranog izraza kao kod Dostojevskog. Kroz njega su progovorile muke bića ljudskog, i svi bolovi, i sve čežnje. Kao retko ko, on je odbolovao problem čovečijeg bića u svima njegovim strahovitostima. A čovek je beskrajnom složenošću svoga bića najstrahovitije biće u svima svetovima u kojima se kreće ljudska misao i kruži ljudsko osećanje. Evropi nije bilo ni mislioca, ni filozofa, ni pesnika, koji je kao Dostojevski snažno i svestrano osetio veličanstvenu dramatičnost i jezivu tragičnost evropskog čoveka i svih njegovih tekovina. Njemu je do tančina poznato ne samo evanđelje nego i apokalipsis evropskog čoveka. Apokalipsis sa svima svojim ponorima, čudesima, strahotama, užasima. Ako na našoj planeti postoji nešto strašnije i od najstrašnijeg, onda je to, nema sumnje, apokalipsis evropskog čoveka. Dostojevski ga je pesnički predosetio i proročki predskazao, a mi smo već ušli u njega. Jedno je očigledno: nastao je apokalipsis evropskog čoveka; sve njegove tekovine polako zahvataju apokaliptičke strahote i neviđeni užasi. Potresna je agonija evropske kulture, zidane na „nepogrešivosti“ i autarkičnosti evropskog čoveka. Nad apokaliptičkim ponorima njenog samouništenja sve se jasnije i jasnije ocrtava titanski lik setnog proroka Evrope: Dostojevskog. Njegova se proroštva o Evropi ispunjuju na naše oči. I srce se neosetno pretvara u suzarnik.. Ne tvrdimo, poput Lajbnica, da je ovaj naš zemaljski svet – najbolji od svih mogućih svetova. Ali smo sigurni u jednome: naš zemaljski svet je nesumnjivo najzagonetniji od svih mogućih svetova. I u tom tako izuzetno zagonetnom svetu – najzagonetnije biće jeste čovek: njegovi padovi i uzleti, njegovo zlo i dobro, njegov đavo i Bog. A svrh svega – njegov svečovek i Bogočovek. Kroz sve to mi pratimo Dostojevskog u ovoj studiji. To nije lako, ali je svakako dostojno čoveka mučiti se tom uzvišenom mukom. Na Vidovdan 1940. god. Dr Justin Popović Justin Popović ili Sveti Justin Ćelijski (svetovno: Blagoje Popović; Vranje, 6. april 1894 – manastir Ćelije, 7. april 1979) novokanonizovani je srpski svetitelj. Bio je arhimandrit manastira Ćelije, doktor teologije, profesor Beogradskog univerziteta i duhovnik. Blagoje Popović, potonji otac Justin, je rođen u Vranju 6. aprila (25. marta po julijanskom kalendaru) 1894. godine od oca Spiridona i majke Anastasije. Porodica Popovića se doselila u selo Gornje Žapsko iz okoline Tetova, kasnije se spustila u Vranje. Bila je kroz generacije sveštenička porodica, jedino je Blagojev, otac Spiridon bio samo crkvenjak. Blagoje je bio najmlađe dete, a imao je starijeg brata Stojadina i sestru Stojnu. U devetorazrednoj beogradskoj Bogosloviji stekao je puno prijatelja i sa njima se okupljao u razna bogoslovska, molitvena bratstva. Jedan od njegovih prijatelja je bio i Milan Đorđević, potonji episkop dalmatinski Irinej. Kao mlad bogoslov, Blagoje je pored svetootačkih dela čitao najviše Dostojevskog. Brat Stojadin, kao student prava je izgubio nesrećnim slučajem život, ispavši iz voza pri jednom svome povratku sa studija kući. Blagoje tada svima otvoreno govori da želi ceo svoj život da posveti Bogu da bi bio što bliži njemu i svome bratu. Roditelji mu se protive toj želji i na sve načine pokušavaju da spreče svoje dete da ode u monahe. Blagoje biva mobilisan u „đačku četu“ pri vojnoj bolnici u Nišu tokom Prvog svetskog rata, a kasnije oni se zajedno sa vojskom i sveštenstvom povlače preko Albanije. Stigavši u Skadar, Blagoje moli patrijarha Dimitrija za monaški postrig, patrijarh blagosilja i bogoslov Blagoje postaje monah Justin. Tadašnja vlast prebacuje jednim starim brodom bogoslove do Barija, a posle toga preko Pariza, bogoslovi stižu u London gde ih prihvata jeromonah Nikolaj Velimirović. Iz Engleske gde je sa grupom bogoslova privremeno smešten, blagoslovom patrijarha srpskog Dimitrija, Justin prelazi u Duhovnu akademiju u Petrogradu. Zbog nemira koji su nadolazili, bogoslovi su 1916. godine povučeni nazad u Englesku. U Engleskoj, Justin studira teologiju na Oksfordu i sam se izdržava, a ne od stipendija engleske vlade. Svoju kritiku zapadnog sveta izložio je u svojoj doktorskoj tezi „Religija i filosofija Dostojevskog“, koja nije prihvaćena. Bez diplome se vraća u Srbiju 1919. godine. Patrijarh Dimitrije ga ubrzo po povratku šalje u Grčku. Postao je stipendista Svetog sinoda. Za vreme jednoga kratkoga boravka kući, biva promovisan u čin jerođakona. U Grčkoj, kao i u Rusiji i Engleskoj, upoznaje tamošnji svet. Na njega je posebno utisak ostavila jedna starija baka, Grkinja, kod koje je stanovao. Za nju je rekao da je od nje više naučio nego na celom Univerzitetu. Često je kao jerođakon sasluživao u grčkim hramovima. U Atini stiče doktorat bogoslovlja. Sveti sinod mu najednom uskraćuje stipendiju, pred sam doktorat. Morao je 1921. godine da se povuče u Srbiju i postane nastavnik karlovačke bogoslovije. Predavao je Sveto pismo Novoga zaveta, Dogmatiku i Patrologiju. Tu dobija jeromonaški čin. Vremenom postaje urednik pravoslavnoga časopisa Hrišćanski život. Poznati su njegovi članci „Sa uredničkog stola“. Ponekad mu je pero „bilo oštrije“ i doticalo se i nekih tadašnjih nepravilnosti u sveštenstvu SPC i bogoslovskim školama. U karlovačkoj bogosloviji (u koju je u međuvremeno bio premešten), neko mu krade sa radnoga stola doktorsku disertaciju o gnoseologiji Svetog Isaka Sirijskog i Svetog Makarija Egipatskog. Ali ipak je za par dana napisao okvirno istu disertaciju „Problem ličnosti i poznanja po učenju Sv. Makarija Egipatskog“ i doktorira u Atini, 1926. godine. Ubrzo potom proteran je iz Karlovačke bogoslovije u Prizren, gde je proveo oko godinu dana, tačno onoliko vremena koliko je trebalo da se časopis Hrišćanski život ugasi. U to vreme na Zapadu, u Češkoj javlja se pokret koji je želeo da se vrati u Pravoslavnu veru. Justin biva izabran za pomoćnika vladici Josifu Cvijoviću u misiji u Prikarpatskoj Rusiji. Ubrzo je Sveti sinod odlučio da ga hirotoniše kao episkopa. On je to odbio uz obrazloženje da je nedostojan tog čina. Posle toga nijednom nije biran ili predlagan za episkopa. Zatim je postavljen za profesora Bitoljske bogoslovije. Na bogosloviji je bio u stalnom kontaktu sa vladikom Nikolajem i svetim Jovanom Šangajskim. Zajedno sa arhijerejima SPC borio se protiv uvođenja Konkordata u Srbiju 1936. godine. Često je pomagao i pisao pohvalno o bogomoljačkom pokretu koji je vodio sveti vladika Nikolaj i bio satrudnik na misionarskom polju sa izbeglim pravoslavnim Rusima, ispred crvene revolucije. Od 1934. godine je profesor Bogoslovskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Godine 1938. zajedno sa Branislavom Petronijevićem osnovao je Srpsko filosofsko društvo u Beogradu. Bavio se prevođenjem bogoslovsko-asketske i svetootačke literature. Sveti Justin Ćelijski se obraća vojnicima Jugoslovenske vojske u otadžbini leta 1944. godine u Manastiru Kalenić, sa leve strane je Miodrag Palošević. Po izbijanju Drugog svetskog rata, otac Justin boravi po mnogim manastirima. Najviše vremena je provodio u ovčarsko-kablarskim manastirima, u kojima je i uhapšen posle rata od strane komunističkih vlasti. Posle pritvora, premestio se u manastir Ćelije kod Valjeva. U Ćelije je došao 1948. godine po blagoslovu vladike šabačko-valjevskog Simeona i mati igumanije Sare, koja je došla sa nekoliko svojih sestara iz manastira Ljubostinje u Ćelije, nekoliko godina ranije. U svome životu u Ćelijama stalno je bio proganjan, saslušavan, privođen od vlasti. Malo je bilo onih koji bi stajali u njegovu odbranu. To su bile ćelijske sestre s mati igumanijom Glikerijom na čelu, prota Živko Todorović – lelićki paroh, avvini učenici i poštovaoci... Otac Justin, upokojio se na dan posle svog rođendana – na praznik Blagovesti 7. aprila (25. marta) 1979. godine. Dana 2. maja 2010. godine, odlukom Svetog arhijerejskog sabora SPC Justin Popović kanonizovan je u red svetitelja SPC kao Prepodobni Justin Ćelijski sa Simeonom Dajbabskim u Hramu Svetog Save na Vračaru. Njegove mošti su prenete u crkvu manastira Ćelije 14. juna 2014. godine. Književno-bogoslovski rad Ubrzo posle Prvog svetskog rata javio se knjigom Filozofija i religija F. M. Dostojevskog (1923). Po oceni nekih ovo delo Justinovo je jedna od prvoklasnih i najboljih studija uopšte o genijalnom ruskom piscu. Justin Popović, koji je u međuvremenu postao profesor dogmatike na Teološkom fakultetu, svoju temu o Dostojevskom je unekoliko proširio u novoj knjizi pod naslovom „Dostojevski o Evropi i Slovenstvu“ (1940). Religiozna misao ruskog pisca poslužila je Justinu Popoviću da reinterpretira religioznu filozofiju pravoslavlja. Postavljajući u novim uslovima, pred Drugi svetski rat, pitanje odnosa Evrope i slovenstva, kojom su se bavili još slovenofili, bliski Dostojevskom, Justin Popović je posredno otvarao i srpsko pitanje. Bilo je to pred sam početak Drugog svetskog rata. Priredio je 12 tomova Žitija svetih, za svaki mesec u godini po jedna knjiga. Svaki tom ima po nekoliko stotina strana i predstavlja sintezu mnogo raznih izvora sistematično sakupljenih i priređenih. Osim ovih žitija, sabrana dela Justina Popovića imaju 33 toma. Govorio je tečno četiri strana jezika: grčki, ruski, nemački i engleski i bavio se prevođenjem sa više jezika. Značajnija dela: Filosofija i religija F. M. Dostojevskog (1923), Dogmatika pravoslavne crkve, 1–3 (1932), Dostojevski o Evropi i slovenstvu (1940), Svetosavlje kao filosofija života (1953), Filosofske urvine (Minhen, 1957), Žitija svetih, 1-12 (1972–1977), Pravoslavna crkva i ekumenizam (Solun, 1974), Put bogopoznanja (1987). Duhovnik manastira Ćelije Po kazivanju nekih ćelijskih sestara, u Ćelije je došao 28. maja 1948. godine. Prognan sa Bogoslovskog fakulteta, ovde se nalazio u nekoj vrsti zatočeništva. Ćelije tada postaju mesto hodočašća za mnoge koji su želeli da ga vide i dobiju duhovne pouke i savete. To je opisao Dušan Vasiljević u svome „Sećanju na oca Justina“. Među najznačajnije njegove učenike ubrajaju se: mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije Radović, umirovljeni episkop zahumsko-hercegovački i primorski Atanasije Jevtić, umirovljeni episkop raško-prizrenski Artemije Radosavljević i episkop bački Irinej Bulović. Na Bogoslovskom fakultetu predavao je i patrijarhu Pavlu Dogmatiku. Preko trideset godina je proveo u Ćelijama, učinivši ih jednim od najpoznatijih srpskih manastira. Njegov grob, koji se nalazi u neposrednoj blizini manastirske crkve, i danas privlači posetioce i poštovaoce. Na ovom grobu su se, prema predanjima, dešavala čudesa i isceljenja. Postoji i ikona na kojoj je predstavljen kao prepodobni Justin Ćelijski i drži u ruci knjigu Žitija svetih. Bio je protivnik ekumenizma u pravoslavlju nazivajući ga jednim imenom „svejeres“. Svoje mišljenje o tome izneo je u knjizi Pravoslavna crkva i ekumenizam. U Valjevu postoji Duhovna biblioteka „Otac Justin“. Čuda koja se pripisuju Svetom Justinu Nova zavetna crkva Svetog Oca Justina u manastiru Ćelije 6 km od Valjeva u kojoj se nalaze mošti ovog svetitelja NA GROBU OCA JUSTINA Na grobu oca Justina, Kod manastira Ćelije, Sestra zamenjuje cveće I tepa mu da brže raste. Vidiš, kaže mi crnorizac Amfilohije, Ava nije imao dece po telu, Otkako je briznuo u plač za Hristom Ničim se na zemlji nije mogao utešiti, A opet na njoj ima bezbrojnu duhovnu decu. One mu humku greju vrućim suzama, Poljske cvetove smenjuju neuvelkom, Neutešnoj sveći ne daju da presvisne, A tolikim roditeljima, pored rođene dece, Grob negde samotari urušen u šikari. autor: Matija Bećković, 1992. godina. Ovde se navode neka čuda koja se pripisuju Svetom Justinu. Godina 1952. Te godine desilo se čudo u manastirskoj pekari, u Ćelijama. U manastiru je bilo četrdeset sestara, a u kuhinji je poslovala mati Nina. Pošto je umesila hleb za večeru, ostala je još jedna vangla brašna. Za večerom požalila se sestrama, a ava Justin je rekao: „Molite se Bogu, Gospod brine za nas!“ Sutradan izjutra kad je mati Nina otišla u pekaru našla je puna dva okna (sanduka) brašna. Ava Justin, mati Sara i sve sestre videle su ovo čudo i zajedno zablagodarili su Gospodu. Godina 1953. Žena iz okoline Valjeva je bolovala dvanaest godina. Verovalo se da je bila opsednuta demonima. Često je viđala đavole, a oni su je mnogo tukli, mučili i mrcvarili. Dok su njeni ukućani kadili kuću, videla je đavole kako beže od tamjana. Često se ispovedala i pričešćivala kod oca Justina i tako je potpuno ozdravila. Posle toga se zamonašila i postala monahinja Tatijana. Godina 1959. Kćerka jednog čoveka iz Strmne Gore kod Lelića bila je bolesna. Tri godine je nepokretno ležala na postelji. Jednom su je kolima dovezli i u ćebetu je uneli u crkvu. Ava Justin joj je čitao molitve. Posle molitve se uspravila, a posle tri godine je prohodala. I tada je, kao i prvi put došla u crkvu kolima, a posle molitve, sama je došla do kola i sela. Motor, međutim nije hteo da upali. Ljudi su počeli da guraju kola ali uzalud. Ona je izašla iz kola i motor je proradio; kad je ponovo sela u kola motor je stao. Tako je bilo nekoliko puta. Onda je rekla: „Idem peške na brdo“. Bila je sa malim detetom, uzela je dete u ruke i sa njim se popela na najviše brdo... MG150 (N)

Strana: 152 Povez: meki (sa fotografijama u koloru) Pismo: ćirilica Format: 19,5 cm „Prava vjera je vjera u jednoga Boga u Trojici, Tvorca Neba i zemlje, i svega vidljivoga i nevidljivog. Bog je Biće bez početka i bez kraja. Bog je duh koji je svuda prisutan, sve vidi, sve zna, sve može, o svemu brine. Bog je pun ljubavi prema svim ljudima i svim stvorenjima“. Sadržaj O TAJNI VJERE Šta je prava vjera? Ko je Bog Kakav je Bog Ko je čovjek? Ko su Nebeska braća čovjekova? Ko su zemaljska braća čovjekova? Šta je Otkrivenje Božije? Šta je Biblija ili Sveto Pismo? OTKRIVENjE U STAROM ZAVJETU Šta je Stari zavjet? Kako počinje Stari zavjet? Šta je stvorio Bog za šest dana? Šta je Raj u koji je Bog uveo čovjeka, stvorivši ga? Šta je Drvo poznanja dobra i zla? Ko je đavo? Ko je nagovorio Evu da pogazi zapovijest Božiju? Zašto su Adam i Eva bili istjerani iz Raja? Šta je Bog kazao Adamu i Evi kada ih je prognao iz Raja? Zašto je Kain ubio Avelja? Ko je bio Noje i kako se on spasao od potopa? Šta je idilopoklonstvo? Šta su zidali Vavilonci? Ko je bio Avraam? Koga je hteo Avraam da prinese na žrtvu? Koliko sinova je imao Jakov, sin Isaakov, nazvani Izrailj, po kome je izabrani narod dobio svoje ime? Kako je Josif dospio na dvor faraona, cara egipatskog? Kako su živjeli Jevreji u Egiptu? Ko je bio Moisije? Kako je Moisije izveo jevrejski narod iz egipatskog ropstva? Kako su se Jevreji hranili tokom četrdesetogodišnjeg lutanja po pustinji? Gde je Moisije primio Deset zapovijesti Božijih? Ko je bio David, a ko Golijat? Šta su Psalmi Davidovi? Ko su bili Proroci? Šta je Pasha? Gde je punoća Starog zavjeta? Koji je smisao starozavjetnih prinosa i žrtava? Šta je Novi zavjet? Kako počinje Novi zavjet? Ko je opisao Hristov zemaljski život? Ko je vladao Judejskom zemljom u doba kada se Hristos rodio na zemlji? Kako su se zvali roditelji Presvete Bogorodice Marije? Šta se dogodilo na Blagovijesti? Gdje se rodio Spasitelj? Šta znači ime Isus? Ko je prvi posjetio i prepoznao novorođenoga Hrista Boga? Šta su pjevali Anđeli na Nebesima kada se rodio Bogočovjek? Ko su bili Jevanđelski mudraci sa Istoka? Šta je tražio lukavi car Irod od Mudraca? Kuda su otišli pravedni Josif i Bogorodica Marija sa malim Hristom? Ko je bio pobožan starac Simeon? Zašto je mali Hristos kada mu je bilo osam dana, bio odnesen u Jerusalimski hram? Koji prorok je neposredno pripremio ljude za doalzak Sina Božijeg? Gde je živio i čime se hranio Sveti Jovan Krstitelj? Kako je Sveti Jovan Krstitelj završio svoj život? Šta je rekao Sveti Jovan Krstitelj kada je prvi put vidio Gospoda Hrista? Sveti Jovan Krstitelj je znao da je Hristos bez grijeha i da nema potrebe da bude kršten, zašto ga je, ipak, krstio u rijeci Jordanu? Kako se javio Bog na Jordanu? Čime je Đavo kušao Hrista? Zašto Gospoda Hrista nazivamo Bogočovjekom? Koliko je bilo apostola i koji su bili prvi pozvani? Koje je prvo čudo učinio Hristos? Šta je Hristos rekao ženi Samarjanki o molitvi? Kako je Hristos iscjelio carevog činovnika koji mu je došao i rekao: „Gospode, dođi dok nije umrlo dijete moje“? Kako je Hristos iscjelio gubavoga? Kako su Hrista primili u Njegovom rodnom gradu Nazaretu? Kako je Hristos iscelio uzetoga? Šta je Hristos kazao o suboti? Šta su Blaženstva? Kome je Gospod Hristos rekao: „Vi ste so zemlji… Vi ste svjetlost svijetu“? Koje su dvije najveće zapovijesti? Hristos kao čudotvorac Šta znače riječi Hristove: „Otac je u meni i ja u Njemu… Ja i otac – jedno smo“! Šta znače riječi Hristove: „Lakše je kamili proći kroz iglene uši nego li bogatašu ući u Carstvo Nebesko? Šta je rekao Hristos o plaćanju poreza caru ili državi? Šta je učinio Hristos sa trgovcima u hramu? Ko je dočekao Spasitelja u Jerusalimu na Cvijeti? Kada je bila Tajna Večera? Šta je Hristos rekao na Tajnoj Večeri kada je blagoslovio hljeb? Šta je Hristos rekao na Tajnoj Večeri kada je čašu vina? Kako se zove Sveta Tajna koju je Hristos ustanovio na Tajnoj večeri? Šta je rekao Hristos Apostolima u Getsimanskom vrtu uoči Velikog Petka? Šta je Hristos rekao Judi izdajniku, posle izdajničkog poljubca? Kako je umro Juda izdajnik? Koliko se puta Petar odrekao Hrista? Ko je pomogao Hristu da nosi Krst do Golgote? Koje su bile poslednje riječi raspetoga Hrista na Krstu? Šta se desilo kada je Hristos izdahnuo na Krstu? Ko je skinuo Hristovo mrtvo tijelo sa Krsta? Ko je prvi saznao da je Hristos vaskrsao iz mrtvih? Poslije Vaskresenja, od Uskrsa do Vaznesenja, koliko se puta javio Gospod svojim učenicima? Šta je rekao Hristos Apostolima u četrdeseti dan poslije vaskrsenja, prije nego što se uznio na Nebesa? Šta znače riječi Gospodnje o krštavanju svih ljudi i naroda u Ime Oca i Sina i Svetoga Duha Šta se dogodilo na pedesetnicu (Trojičindan, Duhovdan)? Šta je Crkva i koja su njena svojstva? Kako počinje istorija novozavjetne Crkve? Pored „Djela apostolskih“, gdje su opisani propovijed, djela i učenje Svetih Apostola, kao i osnivanje prvih hrišćanskih opština? Ko je produžio propovijed i djelo Svetih Apostola u svijetu? Koje je Svete Tajne Gospod predao preko Apostola svojoj Crkvi? Šta je Sveta tajna Pokajanja (i Ispovijesti)? Šta je Sveto Predanje? Šta su Vaseljenski Sabori? Koji je prvi Sabor u istoriji Crkve? Koliko je bilo Vaseljenskih Sabora i koje su odluke donijeli? Da li je bilo još Vaseljenskih Sabora? Zašto Crkva mora biti samo jedna? Kada se Rimska Patrijaršija odvojila od Pravoslavne Crkve i zašto? Koja su bila glavna središta hrišćanske vaseljene tokom prvog hiljadugodišta istorije Crkve? Ko su bili Sveta braća Kirilo i Metodije? Kada su Srbi primili vjeru pravoslavnu? Ko je produžio djelo Svete Braće i njihovih učenika? Ko je bio prvi Arhiepiskop i najveći Svetitelj i prosvjetitelj srpski? Ko je bio Stefan Nemanja? Gdje je umro Sveti Sava? Šta se dogodilo sa moštima Svetog Save? Kada je osnovana prva Srpska Patrijaršija? Šta je to Kosovski zavjet? Ko su bili novomučenici? Zašto je Sveti Mučenik Avakum Beogradski, idući na gubilište, pjevao pesmu: „Njema ljepše vjere od hrišćanske, Srb je Hristov – raduje se smrti? Kada je bila ponovo vaspostavljena Srpska Patrijaršija? Otkud Krsna slava kod Srba i koji je njen smisao? Ko su monasi i kakva je bila njihova uloga u istoriji Crkve? Šta je Sveta Gora? Ko su isihasti ili tihovatelji? Ko su bili koljivari ili dobrotoljupci? Pored Srpske Crkve koje još pomjesne Pravoslavne Crkve postoje danas u svijetu? Šta je to Pravoslavna dijaspora? Koja je danas misija Pravoslavne Crkve u svijetu? Da li je Pravoslavna Crkva – Misionarska crkva? Da li Pravoslavna Crkva ima danas svoje misionare među nekrštenim narodima? Šta je Pravoslavno Bogosluženje Koja su stalna svakidašnja crkvena bogosluženja? Koje najvažnije Bogolsuženje Crkve? Koje praznike hrišćani praznuju? Šta je molitva? Šta je lično molitveno pravilo? Kako se treba moliti? Zašto se Očenaš naziva Molitvom Gospodnjom? Kako glasi Molitva Gospodnja? Šta znači „hljeb nasušni“, ili tačnije „nadsuštni“? Koje još molitve treba da budu na ustima Hrišćanina? Kako glasi Simvol vjere? Šta znače riječi: „Čekam vaskrsenje mrtvih i život budućeg vijeka“? Šta je Poslednji dan ili dan Strašnoga suda? Bez čega se ne može zamisliti dom pravoslavnog hrišćanina? Šta su Žitija Svetih? Otkuda post i čemu on služi? Šta je to oboženje čovjeka? Ako bi želeo da sažmeš u jednu molitvu sve molitve Crkve i čitavo bogosluženje Crkve, sve vapaje i sve Želje Hrišćanske – koja bi to molitva bila Ako bi te neko zamolio da u dvije rijeći iskažeš svu vjeru pravoslavnu, koje bi bile te dvije riječi? Skraćenice naziva starozavjetnih i novozavjetnih knjiga?