Žitija: srpska srednjovekovna trilogija Knjiga prva: ŽITIJA SVETOG SIMEONA I SAVE Sadrži: Žitije Svetog Simeona Mirotočivog (Stefana Nemanje) od Svetoga Save Žitije Svetog Simeona Mirotočivog od Svetog kralja Stefana Prvovenčanog Žitije Svetoga Save od monaha Teodosija Hilandarca Knjiga druga: ŽITIJA SVETOG KRALjA MILUTINA, KRALjA DRAGUTINA i svetih im roditelja KRALjA UROŠA PRVOG i KRALjICE JELENE ANŽUJSKE (Napisao: Sveti arhiepiskop Danilo Drugi). Preveo: prota Dr Lazar Mirković Sadrži: Žitije Sv kralja Milutina Žitije Sv. kralja Dragutina Žitije Svetog kralja Uroša Prvog Žitije Svete Jelene Anžujske Dodatak: Žitija Svetih arhiepiskopa i episkopa iz vremena vladavine Nemanjića Knjiga treća: ŽITIJA SVETOG KRALjA STEFANA DEČANSKOG, SVETOG CARA UROŠA PETOG, SVETOG KNEZA LAZARA, SVETOG DESPOTA STEFANA LAZAREVIĆA I DUŠANOV ZAKONIK Napisali: Konstantin Filozof, Grigorije Camblak, patrijarh Pajsije Janjevac. Preveli: prota dr Lazar mirković i profesor Dr Đorđe Trifunović. Sadrži: pomenuta žitija i Dušanov Zakonik za dobrim objašnjenjima srednjovekovnih naziva i pojašnjenja na šta se odnose neka pravila Dušanovog Zakonika

Опис Свето писмо Новога Завета Српски витезоваи, Тиодор Росић Житије Светог Симеона, Стефан Првовенчани Горски Вијенац, Петар Петровић Његош О пореклу Словена, Павел Ј.Шафарика Приповетке, Лаза К.Лазаревић Верујем у Бога и у српство, Јован Дучић

grupa autora (priredio Miroslav Pavlović) Strana: 262 (prva), 254 (druga), 252 (treća) Povez: tvrdi Pismo: ćirilica Format: 21,5 cm TRILOGIJA je od posebnog značaja za srpski narod, državu i Crkvu, zbog negovanja pravoslavne duhovnosti, istorijske istine, državotvornosti, književnosti i nacionalne svesti. Ova trilogija je kao nikada ranije potrebna našoj Crkvi, školi i svakoj porodici, jer je u njoj opisan život osnivača i utemeljitelja srbske Crkve, države i nacionalne svesti uopšte. Ko god želi da sazna šta znači biti Srbin, i kako to da bude – neka pročita ove knjige starostavne, i to će mu biti jasno. Ovo su prvi i izvanredni prevodi sa srednjovekovnih crkvenih rukopisa i knjiga na savremeni srpski jezik početkom 20. veka. NAPOMENA: Komplet se prodaje bez ukrasne kutije, nema je na stanju. Knjiga prva: ŽITIJA SVETOG SIMEONA I SVETOG SAVE Sadržaj: – Žitije Svetog Simeona Mirotočivog (Stefana Nemanje) od Svetoga Save – Žitije Svetog Simeona Mirotočivog od Svetog kralja Stefana Prvovenčanog – Žitije Svetoga Save od monaha Teodosija Hilandarca Knjiga druga: ŽITIJA SVETOG KRALjA MILUTINA, KRALjA DRAGUTINA i svetih im roditelja KRALjA UROŠA PRVOG i KRALjICE JELENE ANŽUJSKE (Napisao: Sveti arhiepiskop Danilo Drugi). Preveo: prota Dr Lazar Mirković Sadržaj: – Žitije Sv kralja Milutina – Žitije Sv. kralja Dragutina – Žitije Svetog kralja Uroša Prvog – Žitije Svete Jelene Anžujske + Dodatak: Žitija Svetih arhiepiskopa i episkopa iz vremena vladavine Nemanjića Knjiga treća: ŽITIJA SVETOG KRALjA STEFANA DEČANSKOG, SVETOG CARA UROŠA PETOG, SVETOG KNEZA LAZARA, SVETOG DESPOTA STEFANA LAZAREVIĆA I DUŠANOV ZAKONIK Napisali: Konstantin Filozof, Grigorije Camblak, patrijarh Pajsije Janjevac. Preveli: prota dr Lazar mirković i profesor Dr Đorđe Trifunović. Sadržaj: – pomenuta žitija i Dušanov Zakonik za dobrim objašnjenjima srednjovekovnih naziva i pojašnjenja na šta se odnose neka pravila Dušanovog Zakonika

Autor: Mirjana ŠakotaDavne 1206/7. godine, studenički Iguman Sveti Sava pisao je biografiju ktitora Prepodobnog Simeona. U ovom delu, pred završne zapovesti studeničkim monasima, Sava je napisao važne reči: „...da mi i oni posle nas do svršetka ovoga vremena [blagodareći] dragocenim molitvama našega oca i ktitora ... radimo sve što je milo Bogu...“ (Žitije Svetog Simeona, IX H 8 [Š 10]). U vreme kada su ovi redovi nastali, veliki deo ondašnjeg bratstva lično je poznavao Prepodobnog Simeona Nemanju, te se Sava, pišući Nemanjino žitije, njima tako i obraćao: „Otac naš i ktitor ... gospodin Simeon, prebivaše među nama... (govoraše) nama koji smo oko njega...“.

1. Sveto pismo Novoga Zaveta 2. Srpski vitezovai, Tiodor Rosić 3. Žitije Svetog Simeona, Stefan Prvovenčani 4. Gorski Vijenac, Petar Petrović NJegoš 5. O poreklu Slovena, Pavel J. Šafarika 6. Pripovetke, Laza K.Lazarević 7. Verujem u Boga i u srpstvo, Jovan Dučić Наслов: Српска породична библиотека, комплет 7 књига Издавач: БИГЗ школство Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 15x23 cm Година издања: 2004 ИСБН:

СВЕТИ САВА САБРАНА ДЕЛА ПОНОВЉЕНА ИЗДАЊА КОЛА СКЗ У ДИВОТ ОПРЕМИ СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА Б е о г р а д 2O18 а) Стефан Немања, рашки велики жупан (1114-1200) - Хагиогрефије ............................................................. САБРАНА ДЕЛА 1. Карејски типик 2. Хиландарски типик 3. Студенички типик (изводи) 4. Житије светог Симеона 5. Служба светом Симеону 6. Писмо студеничком игуману Спиридону 7. Указ за држање псалтира ........................................................... ПРЕДГОВОР, ПРИРЕДИО И ПРЕВЕО ТОМИСЛАВ ЈОВАНОВИЋ Двојезични текст - српскословенски + савремени српски језик !!!! Илустрација лика светог Саве из Милешеве, у колору Уз ово издање Коментари Речник мање познатих речи Регистар Ћирилица Тврде корице Шивен повез 275 страница Пажња !!! НЕКОРИШЋЕНО

Српска породична библиотека, комплет 7 књига Српска породична библиотека, комплет 7 књига. Издавач: Фонд Истине, БИГЗ и Епархија Врањска, 2004. година Димензије: 15х15х23 центиметара 1. Свето писмо Новога Завета 2. Српски витезоваи, Тиодор Росић 3. Житије Светог Симеона, Стефан Првовенчани 4. Горски Вијенац, Петар Петровић Његош 5. О пореклу Словена, Павел Ј.Шафарика 6. Приповетке, Лаза К.Лазаревић 7. Верујем у Бога и у српство, Јован Дучић Јединствено и ретко издање, последње залихе у беспрекорном сању. НЕ ПРОПУСТИТЕ - издавач - ФОНД ИСТИНЕ,БИГЗ,ЕПАРХИЈА ВРАЊСКА, Београд - година издања - 2004. - опрема - тврди повез прошивен са златотиском - комплет од седам књига - писмо - ћирилица

STEFAN PRVOVENČANI SABRANA DELA SRPSKA KNJIŽEVNA ZADRUGA BEOGRAD 1 9 9 9 САБРАНА ДЕЛА СТЕФАН НЕМАЊИЋ, српски краљ (око 1165-1227) Р е ф е р е н ц е 1. Hilandarska povelja 2. Žitije svetog Simeona 3. Povelja o prijateljstvu i trgovini sa Dubrovnikom 4. Žički napisi 5. Povelja manastira Svete Bogorodice na Mljetu ....................................................... Predgovor, prevod dela i komentari LJILJANA JUHAS-GEORGIEVSKA, IZDANJE NA SRPSKOSLOVENSKOM TOMISLAV JOVANOVIĆ Књига из легендарног плавог кола СКЗ Понос сваке /л и ч н е/ библиотеке !!! Tvrde korice Ćirilica Šiven povez 184 strаница Пажња !!! НЕКОРИШЋЕНО НЕОТВОРЕНО НЕЧИТАНО Перфектан примерак Корице Странице! Е к с т р а !!!!!!!!!!!

На српском, енглеском и руском језику О овом издању С благословом Његовог Преосвештенства, Епископа Жичког Господина др Јустина, поводом обележавања осам векова аутокефалности Српске Православне Цркве Издање Свети Сава: Студенички типик резултат је научног пројекта Свети Сава: Студенички типик и Житије Свеотог Симеона, којим су руководили проф. др Маја Анђелковић и архимандрит др Тихон Ракићевић. Пројекат је суфинансирало Министартство правде – Управа за сарадњу с црквама и верским заједницама и Министарство културе и информисања Републике Србије, а штампање је помогао и Институт Михајло Пупин. Уз захвалност суфинансијерима, благодаримо и Народном музеју у Прагу на уступљеним снимцима рукописа IX Х 8 (Ш10), као и свима онима који су помогли да ово издање буде достојно обележавања великог јубилеја – осам векова аутокефалности Српске Православне Цркве. Уредници Садржи и: Студенички типик Светог Саве / Маја Анђелковић Житије Светог Симеона / Свети Сава Образник Светога Саве Српског Фототипско издање Студеничког типика Наслов: Свети Сава: Студенички типик/The Studenica Typikon/Студеницкий типикoн, кожни повез Издавач: Студенички круг Страна: 539 (cb) Povez: кожни Писмо: ћирилица Формат: 16.5x4.5x24.5 cm Година издања: 2018 ИСБН: 978-86-87345-18-8

Pravoslavna reč, 2013. A4 format, tvrd povez sa omotom, 460 bogato ilustrovanih strana, na kvalitetnom papiru. Odlično očuvana. “Sveti Srbi“ je sažeti životopis srpskih svetitelja, svetih sveštenomučenika, velikomučenika, mučenika i prepodobnih koje Srpska pravoslavna crkva poštuje i slavi. Opis je sačinjen na osnovu najranijih žitija, službi i pohvala, počev od Žitija svetog Simeona Nemanje (1208.) do najnovijeg vremena. Raspored svetih je sačinjen hronološki, a dani njihovog pravoslavlja označeni su po tzv. novom i starom kalendaru. Cilj ovog Sabornika je da oni koji malo znaju o duhovnoj veličini i istorijskom značaju svetih Srba prošire svoja saznanja, a da oni koji znaju više, svoja znanja obnove. Monografija je obogaćena fotografijama i ikonama svetaca. k

MONARHIJSKA IDEOLOGIJA U DINASTIČKIM HAGIOGRAFIJAMA SRPSKOG SREDNJEG VEKA Boško Bojović na francuskom jeziku L`idéologie monarchique dans les hagio-biographies dynastiques du Moyen Âge Serbe Orientalia Christiana analecta 248 Pontifico Istituto Orientale (January 1, 1995) Rome - Rim Nemanjići Srednji vek Srbija Srednjovekovna srbija Žitija - Žitije Sveti Sava Sveti Simeon solidno očuvana, gornja ivica rikne zalepljena selotejpom Stranice čiste, povez mek, 727 strana

stanje kao na slikama, korice su učvršćene selotejpom koji može da se skine, unutra ima fleka kao što se vidi na slici dva Stanoje Stanojević / St. Stanojević crteži Aleksandar Deroko kada bi se prekoričila bio bi to lep primerak ove retke knjige čija cena negde dostiže i 40 hiljada dinara Свети Сава / Ст. [Станоје] Станојевић ; [цртеже радио А. [Александар] Дероко Београд : 1935 (Београд : Државна штампарија Краљевине Југославије) 123 стр., [2] савијена листа с картама : илустр. ; 27 cm Karta putovanja Svetog Save na preklop na kraju knjige Kapitalno antikvarno predratno izdanje stanoje stanojević Свети Сава (око 1175—14. јануар 1236)[a][b] је био српски принц, монах, игуман манастира Студенице, књижевник, дипломата и први архиепископ аутокефалне Српске православне цркве. Рођен је као Растко Немањић, најмлађи син великог жупана Стефана Немање, и брат Вукана и Стефана Првовенчаног. Kao младић добио је од оца на управу Захумље (1190. или 1191). Убрзо 1192. или 1193. године Растко је побегао на Свету гору и замонашио се у руском манастиру Светог Пантелејмона, где је добио име Сава. Касније је са својим оцем, који се замонашио и добио име Симеон (вероватно 25.3.1196), подигао манастир Хиландар (1198-99), први и једини српски манастир на Светој гори. У Србији је убрзо дошло до рата за власт између Савине браће (1202 или 1203). После измирења (1204. или 1205) велики жупан Стефан и кнез Вукан позвали су Саву да их потпуно измири и он се вратио у Србију почетком 1208. године. Истовремено се бавио просветитељским радом, настојећи приближити својим сународницима основе верске и световне поуке, да би се 1217. вратио на Свету гору. Године 1219. Сава I Српски је убедио Васељенског патријарха и цара у Никеји да одобре аутокефалност (самосталност) српске цркве са статусом архиепископије. Васељенски патријарх Манојло I Цариградски је именовао Саву I за првог архиепископа Србије. Сава остао је архиепископ све до 1233. године, да би га тада заменио његов ученик Арсеније I Сремац. Два пута је путовао у Палестину. На повратку са другог од тих ходочашћа у Свету земљу, смрт га је затекла у тадашњој бугарској престоници Великом Трнову 14. јануара 1236. Његове мошти је у манастир Милешеву пренео његов нећак, краљ Стефан Владислав I. Сава је оставио више писаних дела. Зато је био једнан од значајнијих писаца и правника из средњег века код Срба. Његова најзначајнија писана дела су „Житије Светог Симеона“, „Карејски типик“, „Хиландарски типик“ и „Студенички типик“, као и „Законоправило“. Образујући будуће службенике Христове цркве стекао је велике заслуге за развој школства и просвете код Срба у средњем веку. У Србији и Републици Српској се дан његове смрти (27. јануар по новом календару) обележава као Дан просвете. Савин култ у народу био је јак. После једног устанка Срба против Османског царства, турски заповедник Синан-паша је наредио да се спали мошти Светог Саве на Врачару вероватно 1594. На месту где се мисли да је била дигнута ломача да уништи последње остатке Светог Саве I Српског данас се уздиже Храм Светог Саве, највећа православна богомоља код Срба. sveti sava, rastko nemanjić, nemanjići, istorija srba, srpska istorija

У руској монументалној, у илустрованој или илуминисаној историји света под именом "Летописни лицевој свод" ("Летописна лична збирка" или "Летописни илустровани свод"), уникатно рађен за првог руског цара, Ивана ИВ Васиљевича, посебна целина и велика пажња посвећена је Србима, Светом Сави и Косовском боју. - Ова пажња показује руску државну захвалност јер се као царство утемељило прво на преписима Законоправила Светог Саве, које је потом и добило штампани облик уз незнатне промене под називом Кормчаја књига (Књига кормарења (управе), која се посрбљено зове Крмчија), али и показује и царску љубав Ивана ИВ, коме је Теодосијево "Житије Светог Саве" била књига детињства, што показује и његов веома приљежан однос према свом пореклу, које је српско, у једном делу и немањићко - каже за "Новости" Милован Витезовић, који је приредио раскошну и драгоцену књигу "Свети Сава у руском царском летопису", а коју је објавио Завод за уџбенике, у преводу Миљенке Витезовић са старог руског језика. За постојање овог величанственог дела, највећег књижевног подухвата у 16. веку у Русији и Европи, Витезовић је сазнао 1976. године на великом интернационалном научном скупу "Свети Сава - историја и предање", одржаном у САНУ. Да у тој историји постоје илуминације из живота Светог Саве, исказао је професор Сретен Петковић у саопштењу "Свети Сава у старом руском и румунском сликарству". - Како је Свети Сава, његов живот и дело, велико моје интересовање, ја сам од тада разним везама покушавао да прво сазнам обим који он заузима у руском летопису и био наивно уверен да могу да дођем до копија тих страна. Сазнао сам доста, највише од московског професора и академика, грофа Никите Толстоја. Али до увида у оригинал се није могло доћи, јер је овај књижевни споменик под највећом заштитом, рецимо, као код нас Мирослављево јеванђеље - каже нам Витезовић. Тек у овом веку ово рукописно дело добија штампане облике у 20 томова и то старањем самог председника Владимира Путина. Тада је у Москви направљено предузеће "Актеон" са задатком да на највишем технолошком нивоу и највећом заштитом предузме издавање овог летописа које још траје. - Директор "Актеона", господин Харасович, одмах је уступио права које сам тражио за Завод за уџбенике, да се из летописа издвоје српске стране и овде објаве. Тако се дошло до права, а приређивање је трајало више од две године - објашњава наш саговорник. Срби у руском царском зборнику имају бројне, хронолошки сложене стране из своје историје до времена Ивана ИВ, у јарким минијатурама. Те стране почињу родословом владара од преднемањићког периода и завршавају се Косовским бојем. Имају осамдесетак листова са око 160 минијатура. Самом Косовском боју, по Витезовићевим речима, припада десет слика, што говори о великом историјском значају овог догађаја у руским и светским историјским поимањима и после века и по такозване историјске дистанце. - Слике нас садржајем упућују на то да је епска свест Срба о догађајима Косовског боја сасвим историјска, у шта смо крајем 19. и током 20. века сумњали. По овом судећи, неправедно - сматра Витезовић. - Животопис Светог Саве дат је у сто једној слици, што је свакако највећи ликовни опус посвећен овом нашем светитељу, и вероватно један од најобимнијих посвећених духовним јунацима у овом летопису. Велика заступљеност Светог Саве упућује на величину његовог светитељског култа у Русији у време настанка царског летописа. Доследно неговање култа Светог Саве Српског у Русији је заступљено од краја 13. века до времена Октобарске револуције. Култ је био при врхунцу у доба настајања руског царства, а први цар, Иван ИВ или Иван Грозни (Страшни, Силни, Величанствени) имао је великих и државних и личних разлога. Његова мајка била је Јелена Глинска, а бака по мајци - Ана Глинска, у девојаштву Јакшић, кћи Стефана Јакшића (једног од браће Јакшића из епске песме "Диоба Јакшића", господара Београда, Баната и Подунавља). Ана Глинска је из свог српског рода донела велику образованост и побожност, и одрасла је у поштовању два култа: Светог Саве и Светог цара Лазара. То поштовање је преносила својој деци, нарочито Јелени. Са друге стране, преко оца Василија ИИИ Ивановича, преци Ивана Грозног сежу до српске лозе Немањића. О образовању младог Ивана Грозног, како објашњава Витезовић, бринула се његова бака Ана. Она га је упознала са српским духовним и државним наслеђем, са духовним и државотворним учењем Светог Саве, са уздизањем свете лозе Немањића, од Стефана Немање до цара Душана Силног, али и са пропасти српског царства и потресном судбином кнеза Лазара. Књига његовог образовања била је "Житије Светог Саве", које је из Хиландара донео његовом оцу на подарје светогорац Исаија. О томе је са усхићењем сведочио у позним годинама: "А како је Свети Сава оставио оца, мајку, браћу, рођаке и пријатеље, заједно са целим царством и властелом и понео крст Христов и какве је он монашке подвиге извршавао! А како су отац његов Немања, то јест Симеон, и мајка његова оставили царство и заменили пурпурну одећу монашком и како су због тога задобили земаљску утеху и радост!" Одмах по крунисању, Иван Грозни је наставио градњу царског Кремља и започео живописања Арханђелског сабора. У наосу овог храма представљени су сви дотадашњи руски владари, у сјају и одеждама. Ипак, по његовој вољи, на носећем северном стубу, да свакоме ко улази у сабор прво падне у очи, осванула је фреска која није у владарском сјају већ у монашким одеждама. На фресци су представљени светогорски монаси Свети Сава и Свети Симеон, "сербски чудотворци". Нешто даље, али на почасном месту, приказан је и Свети кнез Лазар Сербски. Иван Грозни се још у кнежевском времену ставио под заштиту Светог Саве и веровао је да је то време његовим чудима преживео. На врху северног олтарског стуба Арханђелског сабора постоји још једна фреска Светог Саве, тако да је српски светитељ једини у овом здању представљен са два живописа, што је израз велике царске почасти. ИЛУМИНАЦИЈЕ Живот српског свеца у руском царском летопису исприповедан је и осликан по Теодосијевом "Житију Светог Саве". Исприповедан је, по Витезовићевим речима, у сведеним и достојанственим реченицама, интонираним као беседне посвете. Слике, иако минијатуре, далеко су "речитије". У свакој се налазе по две, три или чак четири епизоде из Савиног живота. Ове књижне илуминације рађене су у техници акварела директно на хартији (хартија је била царског квалитета што је делу омогућило царску трајност). Сви осликани амбијенти Савиног световног и монашког живота и архипастирског столовања од Раса до Свете Горе, амбијенти његових манастира Студенице, Хиландара, Жиче, Милешеве, амбијенти градова његових аудијенција Солуна, Цариграда, Јерусалима, Каира, Трнова, амбијенти његових ходочашћа светим местима, сви имају руски изглед и руски карактер. januar 2013. Predstavljanje knjige u Patrijaršiji U Patrijaršiji Srpske Pravoslavne Crkve predstavljena je knjiga "Sveti Sava u ruskom carskom letopisu", u izdanju Zavoda za udžbenike iz Beograda, kome je izdavačka kuća "Akteon" iz Moskve ustupila prava da se iz njihovog kapitalnog Zbornika letopisne istorije sveta, pisane i slikane za ruskog cara Ivana Groznog, izvade listovi posvećeni Srbima i objave kao posebno izdanje u Srbiji. Njegova Svetost srpski patrijarh Irinej, koji je blagoslovio rad na priređivanju knjige "Sveti Sava u ruskom carskom letopisu" istakao je da je ovo delo važan i lep poklon srpskoj kulturi, u kome otkrivamo koliko je srpski prosvetitelj Sava Nemanjić bio poštovan od strane ruskih vladara i ruskog naroda. Sadržaj izdanja na srpskom jeziku bazira se na petoj knjizi monumentalnog dela pod nazivom "Ruskaja letopisnaja istorija, legendarnoe književnoe sobranie cara Ivana Groznog", u kome je u 10 tomova, obuhvaćena istorija od postanja do vladavine Ivana Groznog, istakao je književnik Milovan Vitezović, priređivač izdanja na srpskom jeziku. On je istakao da to što se u Car- knjizi, kako se još naziva ruski Letopis, pojavljuje svedočanstvo o životu i delu Svetog Save i drugih ličnosti iz srpske istorije, objašnjava time da je car Ivan Grozni bio direktni potomak srpske plemićke porodice Jakšić. Srpske strane počinju rodoslovima srpskih vladara prednemanjičkog i nemanjičkog perioda, a završavaju se Kosovskim bojem, na kojima su predstavljene minijature sa najvažnijim događajima. Najznačajnije strane posvećene su srpskom arhieposkopu Savi Nemanjiću, koji je i kod Rusa nazivan Sveti Sava Srpski. Na sto pet strana iluminacija, sa više od tri stotine prizora u njima, islikan je ceo život Svetog Save, što je svakako najveći likovni opus posvećen srpskom svetitelju, kaže Vitezović. Istraživanja Milovana Vitezovića, koji je gotovo tri decenije pokušavao da otkrije tajnu o postojanju srpskih listova u Car- knjizi, pomogla su da se razjasni istorija kulta Svetog Save u Rusiji, čije je Zakonopravilo iz 13. veka, poslužilo kao važna osnova za zakonodavno uređenje ruske države, posle ujedinjenja kneževina u 14. veku. Govoreći o velikom interesovanju i poštovanju cara Ivana Groznog za srpsku srednjovekovnu duhovnu tradiciju i kulturu, istoričar umetnosti dr Anika Skovran je ukazala da je za to najzaslučnija njegova baba po majci Ana Jakšić Glinska. Ona ga je uputila u poreklo čuvene srpske plemićke porodice Jakšić iz koje je poticala i srpsku istoriju. Naklonost cara Ivana Groznog prema srpskoj kulturi ogledala se, tokom čitave njegove vladavine, u pomaganju srpske zemlje, bez obzira što je na vlast došao 1547. godine, mnogo posle upokojenja Svetog Save. Poznato je takođe da su svi Savini naslednici i monasi odlazili u Moskvu noseći darove ruskom caru. Među njima su bili i srpski rukopisi, koji se i danas čuvaju u Publičnoj biblioteci u Petrogradu, u Moskvi i pojedinim ruskim manastirima. Ivan Grozni je bogato pomagao srpski manastir Hilandar, a značajna je njegova pomoć u obnovi fresaka u manastiru Mileševi iz 13. veka. Knjiga "Sveti Sava u ruskom carskom letopisu" objavljena je trojezično na staroruskom, ruskom i srpskom jeziku, a mišljenje o letopisu su dali Patrijarh Moskovski i sve Rusije g. Aleksej, predsednik Rusije Vladimir Putin i akademik i predsednik pisaca Rusije Aleksandar Lihačov. Autor Olivera Milovanović - See more at: http://glassrbije.org/%C4%8Dlanak/predstavljena-knjiga-sveti-sava-u-ruskom-carskom-letopisu#sthash.HjD7ZJW7.dpuf Наслов: Свети Сава у руском царском летопису Издавач: Завод за уџбенике Страна у боји: 154 Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 22,5 x 31,5 cm Година издања: 2012 ИСБН: 978-86-17-18144-2

После пропасти Српског царства и деспотовине у Смедереву (1459. године), Срби у Србији и другим српским крајевима потпали су под турско ропство, док су Срби преко Саве и Дунава потпали под власт Мађарско-аустријске државе. Они су ту били нешто слободнији и по дозволи мађарских краљева имали су своје старешине, који су се звали деспоти и управљали су Србима у Срему, Бачкој и Славонији. Тако је после пропасти Српске државе у Смедереву, српски деспот у Срему постао Змај Огњени Вук, син Гргура Бранковића Слепог, синовац светог Стефана Слепог, последњег деспота слободне Србије и Смедерева. По смрти пак Змај Огњеног Вука, мађарски краљ Матија даде деспотско звање Ђорђу Бранковићу, сину споменутог Светог Стефана Слепог и Свете Мајке Ангелине. Но како се Ђорђе убрзо замонаши и доби име Максим, деспотску титулу наследи његов брат Јован Бранковић, који и деспотоваше све до своје смрти 1502. године. После његове блажене кончине, његова благочестива супруга деспотица Јелена, обрати се своме сроднику на српском јадранском приморју кнезу Стефану Штиљановићу и позва га да, уместо преминулог супруга њеног Светог Јована, он преузме у Срему и Славонији српско деспотско достојанство. Овај блажени кнез Стефан Штиљановић, пореклом из српског племена Паштровића, јужно од Хума, са црногорског приморја, рођен је од православних и благочестивих родитеља и одгајен у свакој доброј науци Господњој. Још као млад показао се као веома богољубив и човекољубив и старао се да срце своје свагда има управљено ка Господу. Када је пак одрастао он је усрдно ревновао у делатном испуњавању воље Божје, којој се учио из Светог Писма. Стефан такође беше вешт и у војној вештини и срцем беше веома храбар, као што се то доцније показа у борбама са безбожним Агарјанима, то јест Турцима. Отишавши из свог родног краја у Срем (крајем 15. или почетком 16. века), он постаде деспот Српски и доби на управу место Моровић у Срему, где од тада беше његово седиште. Праведни Стефан се и овде, као и свуда до сада, уклањаше од свакога зла и чињаше своме народу многа добра. Он себе свагда ограђиваше страхом Божјим и богољубивим човекољубљем. Беше изобилан вером православном, молитвом и милостињама, како према људима, тако и према црквама и манастирима. Иако беше опасан влашћу, он никада не заборављаше чинити правду. Но времена у којима он управљаше беху врло тешка, и неприлике притискиваху њега и његов народ са сваке стране. Праведни Божји родољуб, овај дивни кнез и деспот Српски може се заиста успоредити са светим Александром Невским или са светим Јованом Владимиром. Јуначки се бораше праведни Стефан против насиља турског, јер безбожни Турци све више и више нападаху на северне хришћанске крајеве и народе. После знамените Мохачке битке 1526. године, где турски султан Сулејман I, звани Величанствени (1520-1566. г.)* победи мађарског краља, Турци све више залажаху у северније крајеве и страховито пљачкаху и злостављаху тамошњи хришћански живаљ. Уз то, у ово време настадоше и унутрашњи спорови мађарских и аустријских великаша око мађарског престола, што све још више умножаваше српска страдања и невоље у овим крајевима. Истакавши се својим борбама против безбоштва и насиља турског, а и својим праведним и правилним ставом према својим господарима у Мађарској, Стефан ускоро доби на управу и још неке области, као што су места Михољац и Глоговница у Вировитичкој Жупанији, затим градови Новиград и Ораховица, а потом, заједно са својом благочестивом супругом Јеленом, он доби на дар и посед звани Ешћем у Срему. Но када турски напади и насиља још више учесташе, јер Турци ускоро заузеше и град Будим (1529 г.) па опколише и сам град Беч, тада праведни Стефан замоли угарског краља да му да неко заштићеније место, еда би се са народом својим некако избавио од насиља агарјанског. Јер он говораше краљу да не може више поднети толике пљачке и насиља турска: „Пливамо усред непријатеља, као јабука посред воде“, говораше он. Иако се Стефан храбро бораше, турска сила ипак заузе Славонију између река Саве и Драве (1536. године), тако да Стефан би принуђен да се испред Турака повуче преко реке Драве, у место звано Шиклош. Како напади и пљачке агарјанске никако не престајаху, то у овим крајевима наступи тада велика и страшна глад. Глад не беше наступила толико од неродице и невремена, колико од турске пљачке и вишегодишњег ратовања са њима, којом приликом Турци поробише и одведоше и стоку и радну снагу, тако да земља не могаше бити обрађивана. Видећи глад и страдање народа свога од немаштице, праведни и човекољубиви Стефан отвори тада народу своје житнице, и братољубиво раздаде жито свакоме према његовој потреби, те тако прехрани гладне људе своје.Приликом деобе жита народу, Стефан је свакоме говорио да даје жито као на неки зајам, али је после тога окупио сав свој народ на једно брдо, звано Бунтир, близу споменутог Шиклоша, и ту је свима све опростио и сваког дуговања их разрешио. Због овакве милости и човекољубивости своје, праведни Стефан би вољен од свега народа свога, и од Славонаца и Барањаца поштован као светитељ још за живота свога. Поживевши тако чесно и богоугодно, блажени Стефан се мирно пресели ка Господу (негде после 1540. године) и би чесно погребен од своје супруге Јелене и православног народа, на брду Бунтиру изван града. Супруга пак његова Јелена, распустивши слуге своје, сама се повуче испред Турака негде у немачке земље. Када пак силни Агарјани наиђоше и у ове крајеве и заузеше град и место где беше погребен праведни Стефан, тада се деси следеће дивно чуло Божје. Једне тамне ноћи турски војници, на месту где је Стефан био погребен, видеше једну чудну светлост небеску како светли на оном брду. Мислећи да је ту можда скривено неко злато или сребро, Агарјани почеше копати на месту где се појави ова светлост. Копајући, они наиђоше на ковчег са телом блаженог праведника, које нађоше да беше сасвим цело и нетрулежно и из себе издаваше диван благоухани мирис. Тако исто и одело светога беше остало неиструлело и из њега се шираше благопријатни мирис. Турски војници одмах о томе известише свога старешину Амира (или Амурат-бега), који испитавши добро ко је ту погребен, дознаде да је то Српски кнез Стефан, пореклом из приморја, са којим овај Амир беше у неком даљњем сродству. Јер и овај Амир беше пореклом хришћанин, али је као дечак узет од Турака и постао јаничар. Глас о проналаску светих моштију Св. Стефана убрзо се пронесе на све стране, па стога овоме Амиру дођоше и неки српски монаси и замолише га да им преда ковчег са моштима Светог Стефана. Иако потурчењак, Амир указа част моштима хришћанина и сродника свога Стефана, те дозволи монасима да га узму са собом. Монаси узеше ковчег са моштима праведног кнеза Стефана и однеше га у манастир Пресвете Богородице звани Шишатовац, који се налази у Фрушкој Гори у Срему, где је Свети Стефан и пре живео. Чувши за све ово, благочестива супруга Стефанова Јелена, дође одмах из Немачке у манастир Шишатовац. Поклонивши се са сваком побожношћу моштима свога светог мужа, она се затим ту замонаши добивши монашко име Јелисавета. Удаљивши се недалеко од тога места, она провођаше свој живот у молитвама и подвизима, па се после три године мирно престави у Господу и доби наслеђе са светим супругом својим у вечном Царству Небеском. Њено свето тело такође би пренето у манастир Шишатовац и ту чесно погребено. Тело Светог Стефана почивало је у манастиру Шишатовцу и њему су долазили да се поклоне и помоле многи српски људи, међу њима и патријарх српски из Пећи Пајсије са митрополитом београдско-сремским Авесаломом (године 1631.). Том приликом је патријарх Пајсије написао кратко житије Св. Стефана. Службу пак написао му је монах Петроније у манастиру Хопову (1675. г.), на молбу јеромонаха Јефрема Шишатовчанина. У Стефановом пак крају, у селу Бечићу у Паштровићима, на црногорском приморју, подигнута је њему црква у прошлом веку и освећена 1875. године од стране которског епископа Герасима Петрановића. За време Другог светског рата, због насиља и безбоштва усташког, мошти Светог и праведног кнеза Стефана пренете су из манастира Шишатовца у Београд (14. априла 1942. године), и од тада се налазе у Саборној цркви у Београду. Свети ликови, то јест иконе Светог Стефана налазе се у манастиру Новом Хопову и Шишатовцу, а и у његовим Службама, штампаним у Србљаку (римничком и београдском). Св. Стефан Штиљановић (1498 — 1543), (У писмима се потписивао као Шкиљановић. [1] Симеон Пишчевић га у својој Историји српског народа наводи као Шкриљановић [2]) последњи је кнез паштровски, каштелан Врховачког града код Пожеге [3], добротвор и српски светитељ. Животопис Свети Стефан Штиљановић, 1753, рад Христофора Жефаворића Своје порекло води из Приморја, из Паштровића. Жена му је била Јелена Богдановић.[4] Све имање је оставио народу својем и отишао у Срем 1498. године због сукоба са Млечанима. У Срему столовао је у граду Моровићу. Народна традиција приказује деспота Стефана Штиљановића као најузорнијег хришћанског владара и за њега везује многобројна племенита дела, као и јуначку борбу против Турака. Приликом борбе за угарски престо између краља Фердинанда и војводе Јована Запоље нашао се на страни Фердинандовој. Учествовао је у грађанском рату од Мохачке битке 1526. до 1541. године, када су Турци заузели Будим. Од Фердинанда је био добио имања у вировитичкој жупанији (1527),[5] као и град Валпово где је владао. Последњи податак о Стефану Штиљановићу потиче из 1540. године, када је био префект утврђеног града Валпова, након чега му се изгубио сваки траг. Претпоставља се да се, након што је град пао под Турке, повукао у Шиклош, где је и окончао свој живот.[5] Сматра се да је умро, највероватније, око 1543. године. Према предању и запису у „Повесном слову”, најпре је сахрањен на оближњем брду Ђунтир.[5] Већ 1545. године његове мошти налазиле су се у манастиру Шишатовцу у Срему. У доба турске владавине Сремом мошти имале су несумњиво велик значај и веровало се да имају посебну исцелитељску снагу.[6] Од СПЦ уврштен је у ред светитеља. У јесен, 17. октобра сваке године се помиње и слави његово име. Његове мошти почивају у ризници Саборне цркве у Београду од априла 1942. године, када су пренесене из манастира Шишатовац.[7] У манастиру Шишаштовац је постојао је култ св. Стефана Штиљановића.[8] У Панагирику манастира Шишатовац из 1545. године постоји један кратак запис који каже: „Ова света и божанствена књига која се зове Панагирик, манастира Шишатовца храма Рођења Пресвете Богородице, где нетљене мошти почивају светог и праведног и дивног Стефана Штиљановића, српског деспота“. Најупечатљивије предање о Стефану Штиљановићу забележено је у приповеци Скочидјевојка — Приповијест паштровска измаком петнаестог вијека, коју је забележио паштровски политичар и књижевник Стјепан Митров Љубиша у „Приповијестима црногорским и приморским”[9]: Стефан се родио и живео у Бечићима, на самој обали наспрам острва Св. Николе. Био је кнез и најбогатији међу Паштровићима. Рано је остао удовац. Помогао је манастире и саградио манастир Прасквицу и цркву Св. Николе код Бечића. Одлучивши да се одсели опростио се од ратачког игумана Серафима, поверивши му своју опоруку и жељу да сво имање подели манастиру Прасквици и Св. Николи у Паштровићима. Затим се на скупштини опростио од народа и отишао у Херцеговину, Хрватску, па у Срем. После њега Паштровићи више нису бирали кнеза, чувајући успомену на Стефана Штиљановића. retko knjiga nova omotnica neznatno taknuta