O knjizi: Ovo je zbornik tekstova u kome su na јednom mestu sabrana neka od naјznačaјniјih dela utemeljivača srpske duhovnosti (Karejski, Studenički i Hilandarski tipik, Žitije Svetog Simeona, Pismo studeničkom igumanu Spiridonu) i tekstovi onih pisaca (od srednjeg veka do naših dana) koјi su bili inspirisani likom prvog srpskog arhiepiskopa, prosvetitelja i književnika, monaha i svetitelja.

O knjizi: Ovo je zbornik tekstova u kome su na јednom mestu sabrana neka od naјznačaјniјih dela utemeljivača srpske duhovnosti (Karejski, Studenički i Hilandarski tipik, Žitije Svetog Simeona, Pismo studeničkom igumanu Spiridonu) i tekstovi onih pisaca (od srednjeg veka do naših dana) koјi su bili inspirisani likom prvog srpskog arhiepiskopa, prosvetitelja i književnika, monaha i svetitelja.

Domentijan: IZBOR IZ DELA, Nolit - Biblioteka Živi pesnici Beograd 1963, str. 142. Priredio Đorđe Trifunović. Strara srpska književnost. Očuvanost: korica 3 (požutela sa flekicima); unutrašnjost 4. Овај писац је себе сматрао продужетком светосавског просветитељства и последњим учеником Светог Саве. Због улоге светлосних симбола у стварању књижевне симболике Доментијана су називали песником светлости. Рођен је око 1210. године, а преминуо је после 1264. године. Већи део живота је провео као монах у светогорском манастиру Хиландару, у коме је написао своја најзначајнија дела. Прво је око 1250. године, на захтев краља Уроша I (1242—1276) написао обимно житије светог Саве, а 1263/1264. године и житије светог Симеона (Стефана Немање). Његово житије светог Саве је између 1290. и 1292. године прерадио монах Теодосије, који је навео да то ради према Доментијановим усменим упутствима. Као изворе за своја дела, Доментијан је користио Житије светог Симеона, које је написао Стефан Првовенчани (1242—1276), нарочито у свом Житију светог Симеона, у коме је поједине делове преносио од речи до речи[1]. Још један од списа који су имали утицај на његова дела је и панегерик светом Владимиру (980—1015), који је, средином XI века, написао кијевски митрополит Иларион (1051—око 1054)[1]. Оба његова дела представљају импресиван приказ библијског и теолошког образовања[1] које је имао, а значајна су и као историјски извори, иако им се, као изведеним делима, прилази са резервом. Житије Светог Саве одликује тежња ка јасном и прегледном изношењу чињеница, а и изостаје тежња за наративном разрадом појединости. Догађај је за Доментијана тек повод за откривање битније божанске сврхе делања главног јунака. Овај поступак има као последицу претварање наративне структуре у симболичку. Томе су заслужне и библијске паралеле, цитати и светлосни симболи. Још једна карактеристика овог дела је у томе што писац настоји да у сваком тренутку дела види јунаков прошли и будући живот — односно поседује перспективу целине. Доментијаново „Житије светог Саве“ је специцифична мешавина библиско хришћанске перспективе и надисторијских и натприродних погледа. Тако је Савин животни пут симболички приказан као кружење Сунца са истока на запад — од Свете горе, до отаџбине.

O knjizi: Biografija prvog srpskog kralja ili Zašto Srbi nisu katolici Sudbina je Stefanu Nemanjiću nenadano dodelila vlast. Na srpski presto došao je spletom istorijskih događaja, tuđom zaslugom – ali je zato sve ostalo bilo isključivo plod njegovih sposobnosti. U doba kada je svako sa svakim ratovao, ovaj prvi krunisani srpski kralj uzdao se u pamet i diplomatsku veštinu pre nego u golu snagu. Da je bio vladar kultivisanog duha kome književno umeće nije bilo strano, Stefan Prvovenčani pokazao je u Žitiju Svetog Simeona, životopisu svog oca i utemeljivača srpske države. Upravo vladarska smelost i široko obrazovanje omogućili su Stefanu Prvovenčanom da svaki istorijski događaj svoje epohe preokrene u korist sopstvenog kraljevstva. Zahvaljujući mudro vođenoj politici, on je u istoriji ostao zapamćen kao vladar koji je znao kako da osvoji i, još važnije, kako da sačuva ono što je stekao.

O knjizi: Biografija prvog srpskog kralja ili Zašto Srbi nisu katolici Sudbina je Stefanu Nemanjiću nenadano dodelila vlast. Na srpski presto došao je spletom istorijskih događaja, tuđom zaslugom – ali je zato sve ostalo bilo isključivo plod njegovih sposobnosti. U doba kada je svako sa svakim ratovao, ovaj prvi krunisani srpski kralj uzdao se u pamet i diplomatsku veštinu pre nego u golu snagu. Da je bio vladar kultivisanog duha kome književno umeće nije bilo strano, Stefan Prvovenčani pokazao je u Žitiju Svetog Simeona, životopisu svog oca i utemeljivača srpske države. Upravo vladarska smelost i široko obrazovanje omogućili su Stefanu Prvovenčanom da svaki istorijski događaj svoje epohe preokrene u korist sopstvenog kraljevstva. Zahvaljujući mudro vođenoj politici, on je u istoriji ostao zapamćen kao vladar koji je znao kako da osvoji i, još važnije, kako da sačuva ono što je stekao.

Biografija prvog srpskog kralja ili Zašto Srbi nisu katolici Sudbina je Stefanu Nemanjiću nenadano dodelila vlast. Na srpski presto došao je spletom istorijskih događaja, tuđom zaslugom – ali je zato sve ostalo bilo isključivo plod njegovih sposobnosti. U doba kada je svako sa svakim ratovao, ovaj prvi krunisani srpski kralj uzdao se u pamet i diplomatsku veštinu pre nego u golu snagu. Da je bio vladar kultivisanog duha kome književno umeće nije bilo strano, Stefan Prvovenčani pokazao je u Žitiju Svetog Simeona , životopisu svog oca i utemeljivača srpske države. Upravo vladarska smelost i široko obrazovanje omogućili su Stefanu Prvovenčanom da svaki istorijski događaj svoje epohe preokrene u korist sopstvenog kraljevstva. Zahvaljujući mudro vođenoj politici, on je u istoriji ostao zapamćen kao vladar koji je znao kako da osvoji i, još važnije, kako da sačuva ono što je stekao. Format: 13x20 cm Broj strana: 312 Pismo: Ćirilica Povez: Mek

Autor: Luka MičetaŽanrovi: Autobiografije i biografije, IstorijaPismo: ĆirilicaBroj strana: 312Povez: MekFormat: 13x20 cmGodina izdanja: 9. jun 2015.Biografija prvog srpskog kraljailiZašto Srbi nisu katoliciSudbina je Stefanu Nemanjiću nenadano dodelila vlast. Na srpski presto došao je spletom istorijskih događaja, tuđom zaslugom – ali je zato sve ostalo bilo isključivo plod njegovih sposobnosti. U doba kada je svako sa svakim ratovao, ovaj prvi krunisani srpski kralj uzdao se u pamet i diplomatsku veštinu pre nego u golu snagu.Da je bio vladar kultivisanog duha kome književno umeće nije bilo strano, Stefan Prvovenčani pokazao je u Žitiju Svetog Simeona, životopisu svog oca i utemeljivača srpske države.Upravo vladarska smelost i široko obrazovanje omogućili su Stefanu Prvovenčanom da svaki istorijski događaj svoje epohe preokrene u korist sopstvenog kraljevstva. Zahvaljujući mudro vođenoj politici, on je u istoriji ostao zapamćen kao vladar koji je znao kako da osvoji i, još važnije, kako da sačuva ono što je stekao. 2/26

Knjiga je dobro očuvana.Na nekim stranama ima blago podvučenih delova običnom olovkom. ,,Biografija prvog srpskog kralja ili Zašto Srbi nisu katolici Sudbina je Stefanu Nemanjiću nenadano dodelila vlast. Na srpski presto došao je spletom istorijskih događaja, tuđom zaslugom – ali je zato sve ostalo bilo isključivo plod njegovih sposobnosti. U doba kada je svako sa svakim ratovao, ovaj prvi krunisani srpski kralj uzdao se u pamet i diplomatsku veštinu pre nego u golu snagu. Da je bio vladar kultivisanog duha kome književno umeće nije bilo strano, Stefan Prvovenčani pokazao je u Žitiju Svetog Simeona, životopisu svog oca i utemeljivača srpske države. Upravo vladarska smelost i široko obrazovanje omogućili su Stefanu Prvovenčanom da svaki istorijski događaj svoje epohe preokrene u korist sopstvenog kraljevstva. Zahvaljujući mudro vođenoj politici, on je u istoriji ostao zapamćen kao vladar koji je znao kako da osvoji i, još važnije, kako da sačuva ono što je stekao.``

Klasicna Kantakuzinova biblioteka.Zitije i zizan svetog Simeona. Zivot Nemanje Simeona. Tvrdokoriceno izdanje.

ŠEST PISACA XIV VEKA Edicija STARA SRPSKA KNJIŽEVNOST U 24 KNJIGE, KNJIGA 10. Priredio: Dimitrij Bogdanović Autori: Grigorije Raški (Zapis na Krmčiji Svetog Save, Stihovi Časnom krstu), Jakov Serski (Sinajski stihovi), Siluan (Stihovi Sinaksara Svetoga Save, Stihovi Sinaksara Svetoga Simeona, Epistolije Kir-Siluanove), Nepoznati Svetogorac (Žitije starca Isaije), Monah Jefrem (Kanon molebni Gospodu Isusu Hristu, Kanon molebni prečistoj Bogorodici, Kanon molebni za cara, Stihire molebne prečistoj Bogorodici, druge stihire bez akrostiha, druge stihire Gospodu Isusu Hristu, druge stihire Krstobogorodične), Marko Pećki (Žitije Svetog patrijarha Jefrema, Služba Svetom patrijarhu Jefremu, Služba Svetom arhiepiskopu Nikodimu, Sinaksar Gerasima i Jefimije, Ktitorski zapis o crkvi Svetog Georgija) Izdavač: PROSVETA, SKZ, Beograd Godina izdanja: 1986 Povez: tvrd Broj stranica: 313 Knjiga je izuzetno dobro očuvana, kao nova - stanje možete videti na fotografijama. s

Čigoja štampa, 2017. Tiraž 300 Pogovori: Dušan Stojković, Branislav Todić, Mina Đurić Jedini primerak u ponudi na dan postavljanja! Прва збирка песама професора средњовековне књижевности Томислава Јовановића је књига за песничке сладокусце. Почевши да се поези јом бави тек у позним годинама, на крају своје универзитетске каријере, Јовановић је у њу унео доста онога што је нау чио проу чавајући средњо ве ковну књижевност. Чита лац ће у неким песмама пронаћи теме и мо ти ве из нашег средњег века. Број таквих песама није мали. Међу тим, то ни је оно што суштински карактерише Јовановићеву поезију. Он не поку ша ва да прикаже битке, политичку ситуацију, значајне историјске до га ђаје. Ако бисмо тражили јунака Јовановићевих песама, то би био пре писивач у манастирској библиотеци. Кроз овај лик се прожима све оно чи ме се Јовановић као стручњак бавио – стари текстови, и сама Јовано ви ћева свакодневица која је окружена истим тим књигама. Тај лик сред њо вековног преписивача је отуда ванвремен. Док сам студирао код про фесора Јовановића, сећам се да је он са уз буђењем реаговао ка да би на мар гини рукописа пронашао нешто што је сведочило о самом писару, па макар то и не било много. На пример, три речи, „Хладно ми је”, Јовано ви ћа су одмах враћале у манастире средњега века, призивале свећу која се топи испред писара који жури да заврши препис. Из такве перспективе би можда и треба ло читати Јовановићеву поезију. Он је неко ко се служи књи гама, проучава их и предаје даље, наредним генерацијама. И управо је та мала мера дописивања каква је маргина на једном препису оно што Јо вановић жели да остави у својој поезији. То је поезија која улази дубље у живот онога ко седи за књигом и чита, онога који у књизи не остаје. Је зик Јованови ћеве поезије није српскословенски, али он није ни са времени српски језик. Пре него што је почео да пише поезију, Јовановић 918 је превео велики број књига са српскословенског на нама разу мљивији срп ски језик. Међутим, ту се водио неким начелима. Избегавао је турци зме и дру ге језичке утицаје и осмислио једну варијанту српског језика која би сада била могућа да није било ових страних утицаја и да се језик нео метано развијао у складу са сопственим правилима. Тај језик, језик тих превода, Јовановић сада користи као језик поезије. Неоп ходно је на гласити да тај језик није настао у поезији већ током деценијског пре вођења старих српских писаца. Тај језик није језик поезије, то је Јова но вићева варијанта српског језика. Из тог разлога, неопходно је одмах на гласити колико се и на који начин ова књига разликује од књига пе сама које су се бавиле средњим веком, као и књига песама које су кори сти ле архаичан језик. Тра жим поми ловање Де санке Максимовић није књи га о сред њем веку, то је књи га о правди и о ми лосрђу. Ду шанов за коник је овде персона, маска, симбол сваког могућег законика. Прави сми сао ове књиге је усмерен ка савременим догађајима и савремним схва тањима правде. Настасијевићев језик је настао као потреба да се до ђе до звука језика, као да се унутар тог звука коначно разрешава ло све што је би ло неразмрсиво у људским односима које он описује кроз не колико својих опсесивних тема. Миодраг Павловић се према средњем ве ку односи као према руднику културног блага којим се савремена пе сма може оплеменити. Јовановићева поезија јесте средњи век, а у оној мери у којој је успешна она је и оно што је средњовековно данас, и што ће то бити и сутра. Јовановић тражи универзалност средњовековне књи жев ности и средњовековног начина живота. У време у коме свака гене ра ција живи сасвим другачији живот него што су њихови роди тељи могли и сањати, тежња да се нађе нешто универзално у људском жи вљењу је драгоцена. Књи га почиње песмом „Уз свећу” и ту одмах видимо писара/пе сни ка у свом кла сич ном амбијен ту. То је оно што се не ме ња. Човек и књи га. Самоћа је увек иста. И песма готово банално говори о квалитету хартије на коjoj треба да се напише текст. Али за тај лош квалитет кри ви су и неки Латин који му је подстакао несмотреност, Дубровчани ко ји су претовара ли хартију и брат Пахомије који је изабрао лоше таба ке. Цео средњовековни свет је дат ту. На неисписаном листу папи ра. Сада, међу тим, задатак је писара да на тој „злој хартији” напише о њој „безлобије”. У супротном, он ће бити тај који је крив што му слова „нису богохвал на”. Већ у овој пе сми је све ре чено о пе сни ку. На ње му је да хва ли свет мада у њему види безбројне мане и подлости. На песнику је да то прева зиђе. Отуда је ово похва ла песнику који зла света раздваја од свог светог позива. Уз све то видљив је и троп света као празне хар ти је. Та хартија се има исписати богоу год ним дели ма, а није до онога ко је испису је да суди о њеном квали те ту нити да због њега осуђу је дру ге. 919 Пе сма „Проба пера” на сличан начин уводи писара који сада про верава перо и хар тију пи шући на њему оно што је у том тре нутку чуо. А то је глас који је испустила чавка: „а а а а г р а а”. На кратком просто ру прика зано је оно што је битно у књижевном послу. Не измишљање, већ тачно бележење света око себе. Песма је сведочанство неког тренутка, тре нутак замрзнут кроз векове. У песми „Књига кожаница”, као и у песми „Уз свећу”, говори се о предмету у коме је текст сачуван. Овде се, међу тим, уводи још нешто. Нису само писци ти који свој трену так овекове чују у тексту. Књига о којој је реч наста ла је од овчје коже и тај детаљ такође ула зи у свет књи ге. Очи гледно је да смо овде доста да леко од са временог схватања књиге, где је она нешто што се масовно производи. Овде је књи га пред мет. И сва ки њен део, не са мо онај за писа ни, има сво ју причу. Пе сма „Риба са маргине”, како Јовановић каже у предговору, је прва од његових песама. „Једном приликом (сам) се замислио над цртежом ри бе која се у старим рукописима повремено јављала на маргинама, окре ну та главом ка одређеном реду указујући на његову важност. Уз цртеж би понекад стаја ле речи писара ’Зри зде’ у значењу ’Гледај овде’.” Цртеж ри бе се нала зи на неколико места у књизи, али као чиста декорација. Јо вановић није искористио техничко средство за истицање појединих сти хова по којима је и насловио књигу. Модерна поезија је од Маларме о вих „Бачених коцака” видела многе варијанте истицања појединих де ло ва песме као важнијих и то што се Јовановић није барем мало послужио овим средњовековним средством у својој књизи је једна пропу штена прилика, пошто се ни на који начин оно не би могло тако смислено упо требити као у књизи са баш овим насловом. Тако би и на једноставан на чин наслов упечатљиво обу хватао целину књиге без обзира на њену те матску разноврсност. Велики број песама у књизи говори о нашим манастирима, предањима, од ређеним ру кописима и још много чему што се може сматрати строго историјском тематиком. Ипак, ни оне се не баве важним историјским догађајима већ оним широким и данас ма ло коме познатим простором приватног живота у средњем веку. Тако песма „Пред Дечанском хри совуљом” после лоци рања места где се све то одвија наставља са описом природе. Још једно озбиљно питање – природа онда и сада – још је дан мотив који сугерише ванвременост. После описа магли, сунца, муња у потоку, облака и тадашњих звезда, одједном се појављују људи – ора чи, пивари, „јуноше протркују / тек потковане ждрепце”, а неда леко од њих „На Почива лишту / кости предачке // благују и отишују / чувајући ме ђе неу клоне”. Песма „Хвостански жетеоци” неоспорно повезује про шлост и сада шњост. О томе говори и сам Јовановић у поговору овој књи зи: „Лични доживљаји и фикција, садашњост и прошлост дотица ли су се, надовезива ли и неочекивано спаја ли. Тако се, између осталог, мој 920 до живљај жетве, када се у шумадијским крајевима још жњело српом пре точио у песму ’Хвостански жетеоци’.” Тај мотив се још упечатљи ви је види у једној од најбољих Јовановићевих песама „Очев одла зак на њиву”. Отац озлаћен сунцем, до струка у житу „урања у њиву / ведрином небоплава” (боје у песми су као на сликама позног Ван Гога); „Погледом осме хе злати / молитвом призива поветарје, // длановима пребира грбину ко се / откосима да прегршти руковети / по класју орођује драгоу копи зној”. Слику која је дата карактерише потпуни мир. Овде нема никаквог на си ља над природом. Човек и природа се размењују. Отац откосима „даје” прегршти ру ковети. А раднички зној се враћа класју као што је од њега узето зрно. Ово је поезија финих асоцијација, поезија за истан чане духове. По езија која више даје што јој се читалац више посвећује. Данас су ретке ова кве књиге. А самим тим и драгоцене. Узбудљиво ће бити у будућно сти видети неког младог песника одраслог у градовима који ће за неке са свим другачије делове свог живота откри ти да су ванвремени, као што је то све у овој поезији. Никола ЖИВАНОВИЋ Томислав Јовановић (Београд, 28. октобар 1949) српски је филолог. Бави се проучавањем средњовековне књижевности и рукописног наслеђа. Основне студије (Група за српскохрватски језик и југословенску књижевност, 1973) завршио је на Филолошком факултету Универзитета у Београду, на коме завршава и постдипломске студије (књижевноисторијски смер, 1977) одбранивши магистарски рад Текстолошка и стилска анализа књижевних дела о светом кнезу Стефану Штиљановићу. Године 1991. одбранио је докторску дисертацију Књижевно дело патријарха Пајсија.[1] На Филолошком факултету запослен је од 1978. године и држи наставу српске средњовековне књижевности. Као хонорарни професор наставу је држао и на Филозофском факултету у Бањалуци (1992—1994) и на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу (1996—2009), а као гостујући професор на универзитетима у Бечу, Урбину, Будимпешти и Нишу. За допринос проучавању српске књижевности 2007. год. је добио награду Александар Арнаутовић. Орденом Кантакузина Бранковић Загребачко-љубљанске епархије одликован је 2010. год. БиблиографијаУреди Азбучни показатељ речи у списима светога Саве, Археографски прилози, 2, додатак(и као посебна књига), Београд 1980. (У сарадњи са Ђорђем Трифуновићем и Љиљаном Јухас). Патријарх Пајсије, Сабрани списи. Превод, предговор и коментари Томислав Јовановић, Библиотека Стара српска књижевност у 24 књиге, књига 16, Просвета – Српска књижевна задруга, Београд 1993. Студенички типик. Цароставник манастира Студенице. Издање, превод и поговор Томислав Јовановић. Народна библиотека Србије – Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 1994. Свети Сава, Стефан Првовенчани, Житије светог Симеона. Превео Драгутин Костић, приредио и поговор написао Томислав Јовановић, „Кантакузин“, Крагујевац 1997. Стара српска књижевност. Избор из средњовековне књижевности: поезија, похвале, апокрифи. Избор и пропратни текстови Томислав Јовановић, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 1997. Сава Хиландарац, Историја манастира Хиландара. Успомена на седамстогодишњицу оснивања, [Превео Спира Калик], Приредио и поговор написао Томислав Јовановић, Народна библиотека Србије, Београд 1997. Свети Сава, Сабрана дела, Приредио и превео Томислав Јовановић, Српска књижевна задруга, Коло ХСI, књига 602, Београд 1998. Стефан Првовенчани, Сабрана дела, Предговор, превод дела и коментари Љиљана Јухас-Георгиевска, Издање на српскословенском Томислав Јовановић, Српска књижевна задруга, Коло ХСII, књига 608, Београд 1999. Стара српска књижевност. Хрестоматија. Приредио и превео Томислав Јовановић, Филолошки факултет, Београд – „Нова светлост“, Крагујевац, Београд 2000. Сава Хиландарац, Типикарница Светог Саве у Кареји, Приредио Томислав Јовановић, Предговор Бојан Радовановић, Са немачког превела Јасна Вељановски, Serbian Literary Company, Toronto 2000. Агапије Ландос Крићанин, Чуда Пресвете Богородице, Превод са српскословенског и поговор Томислав Јовановић, Епархија банатска, Вршац 2000.