Divot izdanje! Predgovor i komenatri Ljiljana Juhas Georgievska Izdanje na srpskoslovenskom Tomislav Jovanovic Izdavac - SKZ, Beograd Godina - 2017. Hilandarska povelja, Zitije svetog Simeona, Povelja o prijateljstvu i trgovini sa Dubrovnikom, Zicki natpisi, Povelja manastira Svete Bogorodice na Mljetu Stara srpska knjizevnost, Srednjovekovna knjizevnost, Srednji vek Knjiga u odlicnom stanju,bez podvlacenja ili ostecenja,bez ispisane posvete,divot povez,format 19 cm,187 str. (54)

Српска породична библиотека, комплет 7 књига Српска породична библиотека, комплет 7 књига. Издавач: Фонд Истине, БИГЗ и Епархија Врањска, 2004. година Димензије: 15х15х23 центиметара 1. Свето писмо Новога Завета 2. Српски витезоваи, Тиодор Росић 3. Житије Светог Симеона, Стефан Првовенчани 4. Горски Вијенац, Петар Петровић Његош 5. О пореклу Словена, Павел Ј.Шафарика 6. Приповетке, Лаза К.Лазаревић 7. Верујем у Бога и у српство, Јован Дучић Јединствено и ретко издање, последње залихе у беспрекорном сању. НЕ ПРОПУСТИТЕ - издавач - ФОНД ИСТИНЕ,БИГЗ,ЕПАРХИЈА ВРАЊСКА, Београд - година издања - 2004. - опрема - тврди повез прошивен са златотиском - комплет од седам књига - писмо - ћирилица

MONARHIJSKA IDEOLOGIJA U DINASTIČKIM HAGIOGRAFIJAMA SRPSKOG SREDNJEG VEKA Boško Bojović na francuskom jeziku L`idéologie monarchique dans les hagio-biographies dynastiques du Moyen Âge Serbe Orientalia Christiana analecta 248 Pontifico Istituto Orientale (January 1, 1995) Rome - Rim Nemanjići Srednji vek Srbija Srednjovekovna srbija Žitija - Žitije Sveti Sava Sveti Simeon solidno očuvana, gornja ivica rikne zalepljena selotejpom Stranice čiste, povez mek, 727 strana

1. SVETI PRVOMUČENIK ARHIĐAKON STEFAN, 2. SV. VMUČ. STEFAN DEČANSKI, 3. SV. VMUČ. DIMITRIJE SOLUNSKI, 4. PREPODOBNA PETKA PARASKEVA, 5. PREPODOBNI SIMEON MIROTOČIVI, 6. SV. SAVA - PRVI ARHIEPISKOP SRPSKI, 7. AKATIST SVETOME SAVI - PRVOM ARHIEPISKOPU SRPSKOM. Autor svih žitija je Sveti Justin Ćelijski (Popović). Akatist Sv. Savi preveo je i objasnio prof. Sava Petković, protojerej. Sve knjige izdao je manastir Hilandar između 1994. i 1996. _____________________________________________________________________________________________________________________________________ TAGS: Srbija, Srpska pravoslavna Crkva, SPC, Sveta Gora, Atos, hram, sveštenstvo, monaštvo, Svetitelj, Pravoslavlje, hrišćanstvo

stanje kao na slikama, korice su učvršćene selotejpom koji može da se skine, unutra ima fleka kao što se vidi na slici dva Stanoje Stanojević / St. Stanojević crteži Aleksandar Deroko kada bi se prekoričila bio bi to lep primerak ove retke knjige čija cena negde dostiže i 40 hiljada dinara Свети Сава / Ст. [Станоје] Станојевић ; [цртеже радио А. [Александар] Дероко Београд : 1935 (Београд : Државна штампарија Краљевине Југославије) 123 стр., [2] савијена листа с картама : илустр. ; 27 cm Karta putovanja Svetog Save na preklop na kraju knjige Kapitalno antikvarno predratno izdanje stanoje stanojević Свети Сава (око 1175—14. јануар 1236)[a][b] је био српски принц, монах, игуман манастира Студенице, књижевник, дипломата и први архиепископ аутокефалне Српске православне цркве. Рођен је као Растко Немањић, најмлађи син великог жупана Стефана Немање, и брат Вукана и Стефана Првовенчаног. Kao младић добио је од оца на управу Захумље (1190. или 1191). Убрзо 1192. или 1193. године Растко је побегао на Свету гору и замонашио се у руском манастиру Светог Пантелејмона, где је добио име Сава. Касније је са својим оцем, који се замонашио и добио име Симеон (вероватно 25.3.1196), подигао манастир Хиландар (1198-99), први и једини српски манастир на Светој гори. У Србији је убрзо дошло до рата за власт између Савине браће (1202 или 1203). После измирења (1204. или 1205) велики жупан Стефан и кнез Вукан позвали су Саву да их потпуно измири и он се вратио у Србију почетком 1208. године. Истовремено се бавио просветитељским радом, настојећи приближити својим сународницима основе верске и световне поуке, да би се 1217. вратио на Свету гору. Године 1219. Сава I Српски је убедио Васељенског патријарха и цара у Никеји да одобре аутокефалност (самосталност) српске цркве са статусом архиепископије. Васељенски патријарх Манојло I Цариградски је именовао Саву I за првог архиепископа Србије. Сава остао је архиепископ све до 1233. године, да би га тада заменио његов ученик Арсеније I Сремац. Два пута је путовао у Палестину. На повратку са другог од тих ходочашћа у Свету земљу, смрт га је затекла у тадашњој бугарској престоници Великом Трнову 14. јануара 1236. Његове мошти је у манастир Милешеву пренео његов нећак, краљ Стефан Владислав I. Сава је оставио више писаних дела. Зато је био једнан од значајнијих писаца и правника из средњег века код Срба. Његова најзначајнија писана дела су „Житије Светог Симеона“, „Карејски типик“, „Хиландарски типик“ и „Студенички типик“, као и „Законоправило“. Образујући будуће службенике Христове цркве стекао је велике заслуге за развој школства и просвете код Срба у средњем веку. У Србији и Републици Српској се дан његове смрти (27. јануар по новом календару) обележава као Дан просвете. Савин култ у народу био је јак. После једног устанка Срба против Османског царства, турски заповедник Синан-паша је наредио да се спали мошти Светог Саве на Врачару вероватно 1594. На месту где се мисли да је била дигнута ломача да уништи последње остатке Светог Саве I Српског данас се уздиже Храм Светог Саве, највећа православна богомоља код Срба. sveti sava, rastko nemanjić, nemanjići, istorija srba, srpska istorija

Превод са старогрчког и коментари: др Александар Стојановић кожни повез, 16.5 х 24.5 цм Језик: српски, грчки Страна: 177, колор штампа Евергетидски типик је био основа Хиландарског и Студеничког типика које је написао Свети Сава. По први пут ово критичко издање, које је приредио др Александар Стојановић, садржи превод на српски језик, уз упоредни текст на старогрчком, као и уз пратеће регистре. У овом издању налази се и велика уводна студија Свети Сава и Евергетиски манастир, коју је написао Архимандрит Тихон Ракићевић, значајна за разумевање успостављених веза Св. Симеона и Св. Саве са Евергетидским манастиром и за разумевање обнове источноромејских традиција. Такође, у монографији читаоци могу да виде и изабране фототипије из манастирских типика, житија и других дела, штампане у пуном колору.

Izdavač: Dečje novine, Gornji Milanovac 1986 Autor: Miodrag M. Petrović Povez: tvrd Broj strana: 182 Ilustrovano. Osim manjih tragova na koricama od stajanja i precrtane posvete na drugoj strani, kao nova. Vidi slike. Studenički tipik je srpski srednjovekovni dokument iz XIII veka. Napisao ga je Sveti Sava u Studeničkoj isposnici 1208. godine, i u sebi sadrži i žitije Savinog oca — Stefana Nemanje, kasnije monaha Simeona. Predstavlja prvi ustav Srpske pravoslavne crkve. Pisan je za manastir Studenicu. Uređuje organizaciju života u monaškoj zajednici Studenice, uređenje i organizaciju manastirske uprave, molitve, ishrane, posta. Studenički tipik je pisan po ugledu na Karejski tipik, a kasnije bio uzor za Žički tipik i sve druge manastire širom srpskih zemalja. Pišući Studenički tipik, nazvan i Obraznik Svetog Save, Sveti Sava nema za cilj da propiše samo spoljašnju zakonik o ustrojstvu života u manastiru, već prenosi živo monaško predanje i iskustvo Svete gore i drugih duhovnih centara Istoka, naročito onih u Carigradu, Palestini (Lavra Sv. Save Osvećenog) i na Sinaju. S A D R Ž A J: - Crkvenodržavna ideologija svetoga Save u Studeničkom tipiku - Istorijsko-pravna strana Homatijanovog pisma „najprečasnijem među monasima i sinu velikog župana Srbije kir Savi“ - Povelja-pismo despota Jovana Uglješe iz 1368. godine o raskolu i izmirenju Srpske i Carigradske crkve - Zaključak Izvori - Iz Studeničkog tipika. - Pismo Dimitrija Homatijana svetom Savi. - Povelja-pismo despota Jovana Uglješe o raskolu i izmirenju Srpske i Carigradske crkve. - Odluka Jeremije I, patrijarha carigradskog, o pravima Ohridske crkve nad Srpskom. - Likovni Pilozi - Imenik lica - Imenik mesta, ustanova, spisa i naroda

Čigoja štampa, 2017. Tiraž 300 Pogovori: Dušan Stojković, Branislav Todić, Mina Đurić Jedini primerak u ponudi na dan postavljanja! Прва збирка песама професора средњовековне књижевности Томислава Јовановића је књига за песничке сладокусце. Почевши да се поези јом бави тек у позним годинама, на крају своје универзитетске каријере, Јовановић је у њу унео доста онога што је нау чио проу чавајући средњо ве ковну књижевност. Чита лац ће у неким песмама пронаћи теме и мо ти ве из нашег средњег века. Број таквих песама није мали. Међу тим, то ни је оно што суштински карактерише Јовановићеву поезију. Он не поку ша ва да прикаже битке, политичку ситуацију, значајне историјске до га ђаје. Ако бисмо тражили јунака Јовановићевих песама, то би био пре писивач у манастирској библиотеци. Кроз овај лик се прожима све оно чи ме се Јовановић као стручњак бавио – стари текстови, и сама Јовано ви ћева свакодневица која је окружена истим тим књигама. Тај лик сред њо вековног преписивача је отуда ванвремен. Док сам студирао код про фесора Јовановића, сећам се да је он са уз буђењем реаговао ка да би на мар гини рукописа пронашао нешто што је сведочило о самом писару, па макар то и не било много. На пример, три речи, „Хладно ми је”, Јовано ви ћа су одмах враћале у манастире средњега века, призивале свећу која се топи испред писара који жури да заврши препис. Из такве перспективе би можда и треба ло читати Јовановићеву поезију. Он је неко ко се служи књи гама, проучава их и предаје даље, наредним генерацијама. И управо је та мала мера дописивања каква је маргина на једном препису оно што Јо вановић жели да остави у својој поезији. То је поезија која улази дубље у живот онога ко седи за књигом и чита, онога који у књизи не остаје. Је зик Јованови ћеве поезије није српскословенски, али он није ни са времени српски језик. Пре него што је почео да пише поезију, Јовановић 918 је превео велики број књига са српскословенског на нама разу мљивији срп ски језик. Међутим, ту се водио неким начелима. Избегавао је турци зме и дру ге језичке утицаје и осмислио једну варијанту српског језика која би сада била могућа да није било ових страних утицаја и да се језик нео метано развијао у складу са сопственим правилима. Тај језик, језик тих превода, Јовановић сада користи као језик поезије. Неоп ходно је на гласити да тај језик није настао у поезији већ током деценијског пре вођења старих српских писаца. Тај језик није језик поезије, то је Јова но вићева варијанта српског језика. Из тог разлога, неопходно је одмах на гласити колико се и на који начин ова књига разликује од књига пе сама које су се бавиле средњим веком, као и књига песама које су кори сти ле архаичан језик. Тра жим поми ловање Де санке Максимовић није књи га о сред њем веку, то је књи га о правди и о ми лосрђу. Ду шанов за коник је овде персона, маска, симбол сваког могућег законика. Прави сми сао ове књиге је усмерен ка савременим догађајима и савремним схва тањима правде. Настасијевићев језик је настао као потреба да се до ђе до звука језика, као да се унутар тог звука коначно разрешава ло све што је би ло неразмрсиво у људским односима које он описује кроз не колико својих опсесивних тема. Миодраг Павловић се према средњем ве ку односи као према руднику културног блага којим се савремена пе сма може оплеменити. Јовановићева поезија јесте средњи век, а у оној мери у којој је успешна она је и оно што је средњовековно данас, и што ће то бити и сутра. Јовановић тражи универзалност средњовековне књи жев ности и средњовековног начина живота. У време у коме свака гене ра ција живи сасвим другачији живот него што су њихови роди тељи могли и сањати, тежња да се нађе нешто универзално у људском жи вљењу је драгоцена. Књи га почиње песмом „Уз свећу” и ту одмах видимо писара/пе сни ка у свом кла сич ном амбијен ту. То је оно што се не ме ња. Човек и књи га. Самоћа је увек иста. И песма готово банално говори о квалитету хартије на коjoj треба да се напише текст. Али за тај лош квалитет кри ви су и неки Латин који му је подстакао несмотреност, Дубровчани ко ји су претовара ли хартију и брат Пахомије који је изабрао лоше таба ке. Цео средњовековни свет је дат ту. На неисписаном листу папи ра. Сада, међу тим, задатак је писара да на тој „злој хартији” напише о њој „безлобије”. У супротном, он ће бити тај који је крив што му слова „нису богохвал на”. Већ у овој пе сми је све ре чено о пе сни ку. На ње му је да хва ли свет мада у њему види безбројне мане и подлости. На песнику је да то прева зиђе. Отуда је ово похва ла песнику који зла света раздваја од свог светог позива. Уз све то видљив је и троп света као празне хар ти је. Та хартија се има исписати богоу год ним дели ма, а није до онога ко је испису је да суди о њеном квали те ту нити да због њега осуђу је дру ге. 919 Пе сма „Проба пера” на сличан начин уводи писара који сада про верава перо и хар тију пи шући на њему оно што је у том тре нутку чуо. А то је глас који је испустила чавка: „а а а а г р а а”. На кратком просто ру прика зано је оно што је битно у књижевном послу. Не измишљање, већ тачно бележење света око себе. Песма је сведочанство неког тренутка, тре нутак замрзнут кроз векове. У песми „Књига кожаница”, као и у песми „Уз свећу”, говори се о предмету у коме је текст сачуван. Овде се, међу тим, уводи још нешто. Нису само писци ти који свој трену так овекове чују у тексту. Књига о којој је реч наста ла је од овчје коже и тај детаљ такође ула зи у свет књи ге. Очи гледно је да смо овде доста да леко од са временог схватања књиге, где је она нешто што се масовно производи. Овде је књи га пред мет. И сва ки њен део, не са мо онај за писа ни, има сво ју причу. Пе сма „Риба са маргине”, како Јовановић каже у предговору, је прва од његових песама. „Једном приликом (сам) се замислио над цртежом ри бе која се у старим рукописима повремено јављала на маргинама, окре ну та главом ка одређеном реду указујући на његову важност. Уз цртеж би понекад стаја ле речи писара ’Зри зде’ у значењу ’Гледај овде’.” Цртеж ри бе се нала зи на неколико места у књизи, али као чиста декорација. Јо вановић није искористио техничко средство за истицање појединих сти хова по којима је и насловио књигу. Модерна поезија је од Маларме о вих „Бачених коцака” видела многе варијанте истицања појединих де ло ва песме као важнијих и то што се Јовановић није барем мало послужио овим средњовековним средством у својој књизи је једна пропу штена прилика, пошто се ни на који начин оно не би могло тако смислено упо требити као у књизи са баш овим насловом. Тако би и на једноставан на чин наслов упечатљиво обу хватао целину књиге без обзира на њену те матску разноврсност. Велики број песама у књизи говори о нашим манастирима, предањима, од ређеним ру кописима и још много чему што се може сматрати строго историјском тематиком. Ипак, ни оне се не баве важним историјским догађајима већ оним широким и данас ма ло коме познатим простором приватног живота у средњем веку. Тако песма „Пред Дечанском хри совуљом” после лоци рања места где се све то одвија наставља са описом природе. Још једно озбиљно питање – природа онда и сада – још је дан мотив који сугерише ванвременост. После описа магли, сунца, муња у потоку, облака и тадашњих звезда, одједном се појављују људи – ора чи, пивари, „јуноше протркују / тек потковане ждрепце”, а неда леко од њих „На Почива лишту / кости предачке // благују и отишују / чувајући ме ђе неу клоне”. Песма „Хвостански жетеоци” неоспорно повезује про шлост и сада шњост. О томе говори и сам Јовановић у поговору овој књи зи: „Лични доживљаји и фикција, садашњост и прошлост дотица ли су се, надовезива ли и неочекивано спаја ли. Тако се, између осталог, мој 920 до живљај жетве, када се у шумадијским крајевима још жњело српом пре точио у песму ’Хвостански жетеоци’.” Тај мотив се још упечатљи ви је види у једној од најбољих Јовановићевих песама „Очев одла зак на њиву”. Отац озлаћен сунцем, до струка у житу „урања у њиву / ведрином небоплава” (боје у песми су као на сликама позног Ван Гога); „Погледом осме хе злати / молитвом призива поветарје, // длановима пребира грбину ко се / откосима да прегршти руковети / по класју орођује драгоу копи зној”. Слику која је дата карактерише потпуни мир. Овде нема никаквог на си ља над природом. Човек и природа се размењују. Отац откосима „даје” прегршти ру ковети. А раднички зној се враћа класју као што је од њега узето зрно. Ово је поезија финих асоцијација, поезија за истан чане духове. По езија која више даје што јој се читалац више посвећује. Данас су ретке ова кве књиге. А самим тим и драгоцене. Узбудљиво ће бити у будућно сти видети неког младог песника одраслог у градовима који ће за неке са свим другачије делове свог живота откри ти да су ванвремени, као што је то све у овој поезији. Никола ЖИВАНОВИЋ Томислав Јовановић (Београд, 28. октобар 1949) српски је филолог. Бави се проучавањем средњовековне књижевности и рукописног наслеђа. Основне студије (Група за српскохрватски језик и југословенску књижевност, 1973) завршио је на Филолошком факултету Универзитета у Београду, на коме завршава и постдипломске студије (књижевноисторијски смер, 1977) одбранивши магистарски рад Текстолошка и стилска анализа књижевних дела о светом кнезу Стефану Штиљановићу. Године 1991. одбранио је докторску дисертацију Књижевно дело патријарха Пајсија.[1] На Филолошком факултету запослен је од 1978. године и држи наставу српске средњовековне књижевности. Као хонорарни професор наставу је држао и на Филозофском факултету у Бањалуци (1992—1994) и на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу (1996—2009), а као гостујући професор на универзитетима у Бечу, Урбину, Будимпешти и Нишу. За допринос проучавању српске књижевности 2007. год. је добио награду Александар Арнаутовић. Орденом Кантакузина Бранковић Загребачко-љубљанске епархије одликован је 2010. год. БиблиографијаУреди Азбучни показатељ речи у списима светога Саве, Археографски прилози, 2, додатак(и као посебна књига), Београд 1980. (У сарадњи са Ђорђем Трифуновићем и Љиљаном Јухас). Патријарх Пајсије, Сабрани списи. Превод, предговор и коментари Томислав Јовановић, Библиотека Стара српска књижевност у 24 књиге, књига 16, Просвета – Српска књижевна задруга, Београд 1993. Студенички типик. Цароставник манастира Студенице. Издање, превод и поговор Томислав Јовановић. Народна библиотека Србије – Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 1994. Свети Сава, Стефан Првовенчани, Житије светог Симеона. Превео Драгутин Костић, приредио и поговор написао Томислав Јовановић, „Кантакузин“, Крагујевац 1997. Стара српска књижевност. Избор из средњовековне књижевности: поезија, похвале, апокрифи. Избор и пропратни текстови Томислав Јовановић, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 1997. Сава Хиландарац, Историја манастира Хиландара. Успомена на седамстогодишњицу оснивања, [Превео Спира Калик], Приредио и поговор написао Томислав Јовановић, Народна библиотека Србије, Београд 1997. Свети Сава, Сабрана дела, Приредио и превео Томислав Јовановић, Српска књижевна задруга, Коло ХСI, књига 602, Београд 1998. Стефан Првовенчани, Сабрана дела, Предговор, превод дела и коментари Љиљана Јухас-Георгиевска, Издање на српскословенском Томислав Јовановић, Српска књижевна задруга, Коло ХСII, књига 608, Београд 1999. Стара српска књижевност. Хрестоматија. Приредио и превео Томислав Јовановић, Филолошки факултет, Београд – „Нова светлост“, Крагујевац, Београд 2000. Сава Хиландарац, Типикарница Светог Саве у Кареји, Приредио Томислав Јовановић, Предговор Бојан Радовановић, Са немачког превела Јасна Вељановски, Serbian Literary Company, Toronto 2000. Агапије Ландос Крићанин, Чуда Пресвете Богородице, Превод са српскословенског и поговор Томислав Јовановић, Епархија банатска, Вршац 2000.