Aleksandar Vučo - Mastodonti , izdanje Novo pokolenje . Vrlo dobra, unutra i odlična

predrag peđa milosavljević je ilustrovao ovo prvo izdanje: Prvo izdanje iz 1951. godine. Crteži, inicijali i naslovna strana . nadrealizam - ističnog pesnika u maniru avangarda zenit vinaver matić mikac tumbe vane bor oko 96 strana B5, POTPIS NA PRVIM STRANAMA, INAČE VRLO DOBRO Još prije priključivanja nadrealističkom pokretu, Aleksandar Vučo je aktivno pisao i objavljivao, te je tako 1923. godine surađivao u časopisima „Putevi“ i „Svedočanstva“, 1926. je objavio poemu Krov na prozorom,1928. roman Koren vida, a 1929. objavljuje knjigu Ako se još jednom setim ili načelo. Godine 1930. bio je jedan od osnivača srpske grupe nadrealista i supotpisnik manifesta objavljenog u almanahu „Nemoguće“, koji je objavljen 1930. godine, kojeg je, zajedno s M. Ristićem i D. Matićem, i uređivao. U almanahu je izišao i njegov scenarij za nadrealistički film Ljuskari na prsima. Iste je godine s Dušanom Matićem napravio projekt za nadrealistički predmet Urnebesni kliker, koji je prema nacrtima ostvaren 1990. godine u sklopu retrospektivne izložbe Marka Ristića, u Muzeju savremene umjetnosti u Beogradu Tom je prilikom, Vučo poklonio svoju kolekciju umjetnina beogradskom muzeju. Istražujući pojam kolektivnog autorstva, u suradnji sa D. Matićem nastaju i montaže Rognissol i Rekom kucujem zid, također 1930. godine. Još jedan njegov projekt, nazvan Ogledala nastao 1930. godine, a ostvaren je tek 2002. godine u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu. Razbijena ogledala zalijepljena su, s malim razmacima između, na karton, a na njima su se reflektirali novinski isječci. Iz 1930. godine potječe i asemblaž Une atmosphère du printemps et de jeunesse, koji također dokazuje da je svoju književnu praksu Vučo proširio na multimedijalni izraz, karakterističan za nadrealizam. Sličnosti s objektom ogledala vidljive su u upotrebi kartona kao osnovnog materijala na koji onda Vučo lijepi ostale materijale: drvo, ogledalo, novinske isječke. Kasnije, 1931. i 1932. godine, surađivao je u časopisu „Nadrealizam danas i ovde“, a u „Politici“ je objavljivao priloge pod pseudonimom Askerland. Iste je godine, zajedno s L. Vučo i R. Živanovićem Noem, organizirao izložbu nadrealizma u Umetničkom paviljonu „Cvijete Zuzorić“ u Beogradu, a objavio je i poeme Nemenikuće – Ćirilo i Metodije. Izašla mu je i knjiga poezije Humor zaspalo. Godinu dana kasnije, sa D. Matićem napisao je knjigu za decu Podvizi družine „Pet petlića`, za koju je fotografirao svoje sinove Đorđa i Jovana. Zajedno s Matićem objavio je 1935. poemu Marija Rucara. Od 1936. do 1940. bio je urednik časopisa „Naša stvarnost“. S Matićem 1940. godine objavljuje roman Gluvo doba. Za vrijeme Drugoga svjetskog rata neko je vrijeme proveo u zarobljeništvu, a nakon rata radio je kao ravnatelj filmskog poduzeća Jugoslavija, te Zvezda filma i Avala filma. Objavio je poeme Titovi pioniri, Mastodonti, roman Raspust i mnoga druga djela. Aleksandar Vučo rođen je 1897. u Beogradu, gdje je i umro 1985. godine.

MASTODONTI Aleksandar Vučo Novo pokolenje Beograd, 1951. godine, 94 strane, veći format, ćirilica. BOGATO ILUSTROVANO! Knjiga je čista, korice se vide na slici, ali posebna vrednost ovog PRVOG IZDANJA poeme Aleksandra Vuča jeste što je likovno opremio crtežima i vinjetama naš poznati slikar PEĐA MILOSAVLJEVIĆ. srpska književnost # 62

Ima potpis inace odlicno stanje 1983 Prosveta Beograd Aleksandar Vučo rođen je 25. septembra 1897. godine u trgovačkoj porodici u Beogradu. Kao gimnazijalac sa sedamnaest godina (1915), pridružio se srpskoj vojsci kao dobrovoljac i sa njom se povukao preko Albanije. Iz Drača, izmučen strahotama povlačenja, kao i dosta njegovih vršnjaka odlazi u Francusku. Sledeće godine se našao u Nici i tamo završio gimnaziju a zatim upisao Pravni fakultet na Sorboni, u Parizu. Tamo je upoznao i svoju buduću ženu Julijanu Simeonović i već 1920. godine su se venčali. U Parizu su dobili i svoja dva sina Đorđa (1921) i Jovana (1922). Vučo se sa porodicom vratio u Beograd gde je po pravilu trebalo da nasledi porodičan posao, međutim Vuča je više zanimao intelektualni rad i tako je već 1923. godine počeo da sarađuje sa časopisom „Putevi“ a zatim i za „Svedočanstva“. Prvu poemu objavio je 1926. godine pod nazivom „Krov nad prozorom“ a 1928-e roman „Koren vida“. Sledeće godine izašla je knjiga „Ako se još jednom setim ili načela“. Na Beograd je tih godina uticalo posleratno raspoloženje. Vučo, koji je tokom svoje mladosti dosta iskusio i dosta video boraveći u Evropi i školujući se u francuskim školama, ubrzo je postao nezadovoljan društvenim prilikama i stanjem duha u gradu. Sa prijateljima istomišljenicima osnovao je beogradsku grupu nadrealista i počeo da se aktivno uključuje u politički život. Kao jedan od osnivača i potpisnika manifesta postao je i jedan od urednika almanaha Nemoguće – L’impossible. Pored poezije objavio je i prvi scenario za film „Ljuskari na prsima“. Sarađivao je za časopis „Nadrealizam danas i ovde“ i pisao u „Politici“ priloge pod pseudonimom Askerland. Spomen-tabla na zgradi u Beogradu, u kojoj je živeo Javio se početkom 20-ih godinama pesmama koje lirskom mekoćom i melodioznošću podsećaju na Crnjanskog. Godina 1932. bila je veoma plodna za njega jer je iste izašla čuvena poema „Nemenikuće – Ćirilo i Metodije“ ali i poema „Humor Zaspalo“. U njima je raskid s konvencijama tradicionalnog pesničkog jezika doveden do krajnosti. One su pune verbalnih dosetki, igri rečima, kalambura, smelih improvizacija, bizarnih i vibrantnih spojeva reči, „izvan protektorata razuma“, kako je primetio pesnik. Poema „Humor Zaspalo“ vrhunac je te poezije apsurda i alegoričnosti, najozloglašenije naše moderno pesničko delo, neka vrsta „Kralja Ibija“ srpske poezije. Građena je na humorno-burlesknim sintagmatskim spojevima, na zvučnim podudaranjima bez smisla, nasuprot smislu ili čak u inat smislu, na neobičnim rimovanjima, ponekad bliskim načinu na koji dete doživljava svet. Iste godine organizovana je i čuvena izložba nadrealista u paviljonu Cvijete Zuzorić u Beogradu, a već sledeće sa Dušanom Matićem izašli su „Podvizi družine Pet petlića“, delo namenjeno deci, sa fotografijama Vučovih sinova na naslovnoj strani knjige. Ovo je Vučovo, možda, najuspešnije pesničko ostvarenje. To je nastavak nadrealističkih poema ali istovremeno otvaranje novog kruga u njegovom pesničkom razvoju, različitog od prethodnog i u tematskom i u umetničkom smislu. Eksperimenti zvukom i smislom, koji su prethodno bili sami sebi svrha, dobili su u ovoj poemi dublje osmišljenje. Verbalni humor doveden je u vezu s realnim svetom gradske dece, s njihovim igrama i maštanjima, s njihovim stvarnim i izmišljenim podvizima. Vučo je tako pružio deci ono što im je najbliže, „slobodnu i živu igru duha“, i stvorio klasično delo naše moderne poezije za decu. Aleksandar Vučo imao je odličnu saradnju sa Dušanom Matićem sa kojim ga je vezivalo veliko dugogodišnje prijateljstvo. Sa njim je objavio i poemu „Marija Ručara“ ali i koju godinu kasnije roman „Gluvo doba“. U periodu od 1936. do 1940. Vučo je bio urednik časopisa „Naša stvarnost“, ali budući da su ta vremena bila veoma turbulentna i da su se nadrealisti držali principa marksizma i aktivnije učestvovali u politici, Vučo je u tom periodu čak dva puta hapšen, 1937. i 1939. godine.[1] Tokom narodnooslobodilačke borbe je takođe dva puta lišen slobode i poznato je da je tokom 1941. godine pet meseci proveo zatočen u banjičkom logoru. Grob u Aleji zaslužnih na Novom groblju Za poeziju nastalu nakon rata karakteristično je višestruko vraćanje prvobitnom: vraćanje u praistorijsku prošlost, među pretpotopska čudovišta (alegorijska poema o borbi protiv fašizma) „Mastodonti“, (1951), „Alge“ (1968), ronjenje u „prabiljna stanja“, u hladni i senoviti svet algi i drugog primarnog rastinja (Nepovrat Humora Zaspalog, 1978) povratak vlastitoj pesničkoj mladosti. Od svih nadrealista Vučo se najranije okrenuo romanu. Njegov prvi roman „Koren vida“ (1928)[1] izrazio je lirsko delo satkano od autobiografske građe postupkom prilagođenim logici sna. Opsežni koautorski roman „Gluvo doba“ (1940) predstavlja zaokret od poezije ka faktografskom suvoparnom realizmu. U posleratnim romanima on napušta taj put i vraća se svojim nadrealističkim iskustvima. Tri romana o sudbini građanskog intelektualca u revoluciji, „Raspust“ (1954), „Mrtve javke“ (1957) i „Zasluge“ (1966), koje je neko nazvao beogradskom trilogijom, predstavljaju, po rečima autora, „svedočanstvo o sudaru čoveka sa apsurdom oko sebe i u sebi“. Radnja se odvija na dva plana, u dve vremenske ravni, u sadašnjem vremenu, koje obuhvata ratna i poratna zbivanja, i u prošlosti, od početka ovog veka do rata. Dva se plana međusobno prepliću. Dragan Manojlović, junak trilogije, vraćajući se u detinjstvo i mladost da pronađe sebe, pokušava da iz krhotina sećanja sačini svoj lik. Postupak kojim je ostvareno to traganje za izgubljenim vremenom autor naziva „unutrašnjim pisanjem“, „unutrašnjim zabeleškama“. Poslednji Vučov veliki romansijerski poduhvat, trilogija, ili roman u tri dela, s naslovima „Omame“ (1973), „I tako, dalje Omame“ (1976) i „Omame, kraj“ (1980), neobičan je spoj poetskog, autobiografskog i romanesknog. Od svih njegovih proznih ostvarenja to delo je najmanje roman, ali ono, zauzvrat, ima najviše poezije i života, i najviše ličnog, svojstvenog Vuču kao stvaraocu. Posle rata Vučo se posvetio i filmskoj umetnosti i postao upravnik filmskih preduzeća Jugoslavije (1947) i predsednik Komiteta za kinematografiju u jugoslovenskoj vladi. Osim toga bio je i direktor Zvezda-filma i Avala-filma. Pisao je dosta filmskih kritika i scenarija, bio je urednik “Borbe”, “Dela” i “Zmaja”. Za svoj rad bio je nagrađen Sedmojulskom nagradom za životno delo, nagradu saveza književnika (za roman „Raspust“) dok mu je roman „Mrtve javke“ bio proglašen za najbolji roman godine. Tadašnji predsednik SFR Jugoslavije Josip Broz Tito ga je odlikovao Ordenom zasluga za narod sa zlatnom zvezdom. Godine 1982. dobio je nagradu “Aleksa Šantić” za knjigu „Pesme i poeme“. Do kraja života se bavio intelektualnim radom inspirišući i svoju ženu kao i najmlađeg brata Nikolu da se bave pisanjem. Bio je veliki prijatelj Ive Andrića i često su se mogli videti kako uz šetnju uživaju u priči. Arhiva Aleksandra Vuča Uredi Njegova arhiva je deo Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”. U arhivi se nalazi pedesetak važnih dokumenata, uključujući Vučove filmske kritike i tekstove, obračune autorskih honorara, dokumentaciju sa poslova i funkcija koje je obavljao, originalne tekstove, pisma razmenjena sa kolegama piscima Gustavom Krklecom, Todorom Manojlovićem, Miodragom Pavlovićem, Draškom Ređepom i drugima.[2] Dela Uredi Poezija Uredi Krov nad prozorom (poema) Nemenikuće (1932) Ćirilo i Metodije (1932) Humor Zaspalo (1930) Podvizi družine „Pet petlića” (1933) Marija Ručara (1935) Mastodonti (1951) Alge (1968) Nepovrat Humora Zaspalog (1978) Moj otac tramvaj vozi (1945) Proza Uredi Koren vida (1928) Ako se još jednom setim ili načela (roman) Gluvo doba (1940) Trilogija: Raspust (1954) Mrtve javke (1957) Zasluge (1966) Trilogija: Omame (1973) I tako, dalje Omame (1976) Omame, kraj (1980) Scenarista Uredi Dugometražni film Naziv 1948 Sofka 1950-te 1953 Ciganka 1959 Vetar je stao pred zoru TV film Naziv 1972 Zasluge TV mini serija Naziv 1982 Podvizi družine „Pet petlića” avangarda, nadrealizam, andre breton, marko ristic, vane bor...

-BEOGRADSKA TRILOGIJA U TRI KNJIGE-AUTOR:ALEKSANDAR VUČO-Izdavač`Prosveta`.God.izd.1985.Str.244+208+242.Dim.14x20.5.Tvrdi povez.-Naslovi:br.1-RASPUST-br.2-MRTVE JAVKE-br.3-ZASLUGE-;-KNJIGE SU KAO NOVE-NEKORIŠĆENE!!!!!!

Dodatne informacije Edicija Izdanje 1951 Izdavač NOVO POKOLENJE – BEOGRAD Pisac ALEKSANDAR VUČO Povez MEKI Stanje Dobro Strana 95

vrlo dobro kao na slikama omot ivan picelj gorgona exat 51 avangarda nadrealizam neoavangarda ...

PRVO IZDANJE GECA KON - Beograd, 1940. god. 434 + 462 str. ( 20 x 14 cm ) VRLO DOBRO OČUVANO

SAN I JAVA HRABROG KOČE Aleksandar Vučo RETKO U PRODAJI Dečja knjiga Beograd, 1957. godine, 55 strana, tvrd povez, platneni hrbat. Ćirilica. Ilustrovano, ilustracije Dragan Savić. Knjiga je očuvana, čista i uredna, potpis, pečat i evidencioni broj na predlistu. # 33

Kao na slikama 1. izdanje RETKO u ponudi Prosveta 1970, str. 72. POEMA A. Vuča, pripadnika čuvenog srpskog književnog pokreta nadrealista... Ruke, Iskustva, Mašine, Ljubav... Naslovna strana, crteži, inicijali i vinjete MIODRAG NAGORNI, Objašnjenja nekih reči... Aleksandar Vučo (Beograd, 25. septembar 1897 — Beograd, 21. jul 1985) bio je srpski i jugoslovenski romansijer, pesnik[1] i nadrealista. Biografija[uredi | uredi izvor] Aleksandar Vučo rođen u trgovačkoj porodici u Beogradu. Kao gimnazijalac sa sedamnaest godina (1915), pridružio se srpskoj vojsci kao dobrovoljac i sa njom se povukao preko Albanije. Iz Drača, izmučen strahotama povlačenja, kao i dosta njegovih vršnjaka odlazi u Francusku. Sledeće godine se našao u Nici i tamo završio gimnaziju a zatim upisao Pravni fakultet na Sorboni, u Parizu. Tamo je upoznao i svoju buduću ženu Julijanu Simeonović i već 1920. godine su se venčali. U Parizu su dobili i svoja dva sina Đorđa (1921) i Jovana (1922). Vučo se sa porodicom vratio u Beograd gde je po pravilu trebalo da nasledi porodičan posao, međutim Vuča je više zanimao intelektualni rad i tako je već 1923. godine počeo da sarađuje sa časopisom „Putevi“ a zatim i za „Svedočanstva“. Prvu poemu objavio je 1926. godine pod nazivom „Krov nad prozorom“ a 1928. roman „Koren vida“. Sledeće godine izašla je knjiga „Ako se još jednom setim ili načela“. Na Beograd je tih godina uticalo posleratno raspoloženje. Vučo, koji je tokom svoje mladosti dosta iskusio i dosta video boraveći u Evropi i školujući se u francuskim školama, ubrzo je postao nezadovoljan društvenim prilikama i stanjem duha u gradu. Sa prijateljima istomišljenicima osnovao je beogradsku grupu nadrealista i počeo da se aktivno uključuje u politički život. Kao jedan od osnivača i potpisnika manifesta postao je i jedan od urednika almanaha Nemoguće – L’impossible. Pored poezije objavio je i prvi scenario za film „Ljuskari na prsima“. Sarađivao je za časopis „Nadrealizam danas i ovde“ i pisao u „Politici“ priloge pod pseudonimom Askerland. Spomen-tabla na zgradi u Beogradu, u kojoj je živeo Javio se početkom 20-ih godinama pesmama koje lirskom mekoćom i melodioznošću podsećaju na Crnjanskog. Godina 1932. bila je veoma plodna za njega jer je iste izašla čuvena poema „Nemenikuće – Ćirilo i Metodije“ ali i poema „Humor Zaspalo“. U njima je raskid s konvencijama tradicionalnog pesničkog jezika doveden do krajnosti. One su pune verbalnih dosetki, igri rečima, kalambura, smelih improvizacija, bizarnih i vibrantnih spojeva reči, „izvan protektorata razuma“, kako je primetio pesnik. Poema „Humor Zaspalo“ vrhunac je te poezije apsurda i alegoričnosti, najozloglašenije naše moderno pesničko delo, neka vrsta „Kralja Ibija“ srpske poezije. Građena je na humorno-burlesknim sintagmatskim spojevima, na zvučnim podudaranjima bez smisla, nasuprot smislu ili čak u inat smislu, na neobičnim rimovanjima, ponekad bliskim načinu na koji dete doživljava svet. Iste godine organizovana je i čuvena izložba nadrealista u paviljonu Cvijete Zuzorić u Beogradu, a već sledeće sa Dušanom Matićem izašli su „Podvizi družine Pet petlića“, delo namenjeno deci, sa fotografijama Vučovih sinova na naslovnoj strani knjige. Ovo je Vučovo, možda, najuspešnije pesničko ostvarenje. To je nastavak nadrealističkih poema ali istovremeno otvaranje novog kruga u njegovom pesničkom razvoju, različitog od prethodnog i u tematskom i u umetničkom smislu. Eksperimenti zvukom i smislom, koji su prethodno bili sami sebi svrha, dobili su u ovoj poemi dublje osmišljenje. Verbalni humor doveden je u vezu s realnim svetom gradske dece, s njihovim igrama i maštanjima, s njihovim stvarnim i izmišljenim podvizima. Vučo je tako pružio deci ono što im je najbliže, „slobodnu i živu igru duha“, i stvorio klasično delo naše moderne poezije za decu. Aleksandar Vučo imao je odličnu saradnju sa Dušanom Matićem sa kojim ga je vezivalo veliko dugogodišnje prijateljstvo. Sa njim je objavio i poemu „Marija Ručara“ ali i koju godinu kasnije roman „Gluvo doba“. U periodu od 1936. do 1940. Vučo je bio urednik časopisa „Naša stvarnost“, ali budući da su ta vremena bila veoma turbulentna i da su se nadrealisti držali principa marksizma i aktivnije učestvovali u politici, Vučo je u tom periodu čak dva puta hapšen, 1937. i 1939. godine.[2] Tokom narodnooslobodilačke borbe je takođe dva puta lišen slobode i poznato je da je tokom 1941. godine pet meseci proveo zatočen u banjičkom logoru. Grob u Aleji zaslužnih na Novom groblju Za poeziju nastalu nakon rata karakteristično je višestruko vraćanje prvobitnom: vraćanje u praistorijsku prošlost, među pretpotopska čudovišta (alegorijska poema o borbi protiv fašizma) „Mastodonti“, (1951), „Alge“ (1968), ronjenje u „prabiljna stanja“, u hladni i senoviti svet algi i drugog primarnog rastinja (Nepovrat Humora Zaspalog, 1978) povratak vlastitoj pesničkoj mladosti. Od svih nadrealista Vučo se najranije okrenuo romanu. Njegov prvi roman „Koren vida“ (1928)[2] izrazio je lirsko delo satkano od autobiografske građe postupkom prilagođenim logici sna. Opsežni koautorski roman „Gluvo doba“ (1940) predstavlja zaokret od poezije ka faktografskom suvoparnom realizmu. U posleratnim romanima on napušta taj put i vraća se svojim nadrealističkim iskustvima. Tri romana o sudbini građanskog intelektualca u revoluciji, „Raspust“ (1954), „Mrtve javke“ (1957) i „Zasluge“ (1966), koje je neko nazvao beogradskom trilogijom, predstavljaju, po rečima autora, „svedočanstvo o sudaru čoveka sa apsurdom oko sebe i u sebi“. Radnja se odvija na dva plana, u dve vremenske ravni, u sadašnjem vremenu, koje obuhvata ratna i poratna zbivanja, i u prošlosti, od početka ovog veka do rata. Dva se plana međusobno prepliću. Dragan Manojlović, junak trilogije, vraćajući se u detinjstvo i mladost da pronađe sebe, pokušava da iz krhotina sećanja sačini svoj lik. Postupak kojim je ostvareno to traganje za izgubljenim vremenom autor naziva „unutrašnjim pisanjem“, „unutrašnjim zabeleškama“. Poslednji Vučov veliki romansijerski poduhvat, trilogija, ili roman u tri dela, s naslovima „Omame“ (1973), „I tako, dalje Omame“ (1976) i „Omame, kraj“ (1980), neobičan je spoj poetskog, autobiografskog i romanesknog. Od svih njegovih proznih ostvarenja to delo je najmanje roman, ali ono, zauzvrat, ima najviše poezije i života, i najviše ličnog, svojstvenog Vuču kao stvaraocu. Posle rata Vučo se posvetio i filmskoj umetnosti i postao upravnik filmskih preduzeća Jugoslavije (1947) i predsednik Komiteta za kinematografiju u jugoslovenskoj vladi. Osim toga bio je i direktor Zvezda-filma i Avala-filma. Pisao je dosta filmskih kritika i scenarija, bio je urednik “Borbe”, “Dela” i “Zmaja”. Za svoj rad bio je nagrađen Sedmojulskom nagradom za životno delo, nagradu saveza književnika (za roman „Raspust“) dok mu je roman „Mrtve javke“ bio proglašen za najbolji roman godine. Tadašnji predsednik SFR Jugoslavije Josip Broz Tito ga je odlikovao Ordenom zasluga za narod sa zlatnom zvezdom. Godine 1982. dobio je nagradu “Aleksa Šantić” za knjigu „Pesme i poeme“. Do kraja života se bavio intelektualnim radom inspirišući i svoju ženu kao i najmlađeg brata Nikolu da se bave pisanjem. Bio je veliki prijatelj Ive Andrića i često su se mogli videti kako uz šetnju uživaju u priči. Arhiva Aleksandra Vuča[uredi | uredi izvor] Njegova arhiva je deo Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”. U arhivi se nalazi pedesetak važnih dokumenata, uključujući Vučove filmske kritike i tekstove, obračune autorskih honorara, dokumentaciju sa poslova i funkcija koje je obavljao, originalne tekstove, pisma razmenjena sa kolegama piscima Gustavom Krklecom, Todorom Manojlovićem, Miodragom Pavlovićem, Draškom Ređepom i drugima.[3][4] Dela[uredi | uredi izvor] Poezija[uredi | uredi izvor] Krov nad prozorom (poema) Nemenikuće (1932) Ćirilo i Metodije (1932) Humor Zaspalo (1930) Podvizi družine „Pet petlića” (1933) Marija Ručara (1935) Mastodonti (1951) Alge (1968) Nepovrat Humora Zaspalog (1978) Moj otac tramvaj vozi (1945) Proza[uredi | uredi izvor] Koren vida (1928) Ako se još jednom setim ili načela (roman) Gluvo doba (1940) Trilogija: Raspust (1954) Mrtve javke (1957) Zasluge (1966) Trilogija: Omame (1973) I tako, dalje Omame (1976) Omame, kraj (1980) Nadrealizam Srpski nadrealisti Avangarda Nadrealistička poezija za decu

ГЛУХО ДОБА 1-2 ДУШАН МАТИЋ АЛЕКСАНДАР ВУЧО МАТИЦА СРПСКА НОВИ САД 1962 ЋИРИЛИЦА ТВРДЕ КОРИЦЕ 21 ЦМ 760 СТРАНИЦА ВРЛО ДОБРО КОЛЕКЦИОНАРСКИ, 1962 дб80

prva četiri broja časopisa iz 1946. godine 636 str. oštećene korice i malo povijene Isidora Sekulić Ivo Andrić Milan Dedinac Hugo Klajn Oskar Davičo Ljubomir Ivanović Oto Bihalji Merin Stana Đurić Klajn Aleksandar Vučo ...

S.Marsak- Dvadeset skolskih pravila Ucenicima da nauce napamet Prepevao Aleksandar Vuco, ilustrovao M.M. Karanovic NOPOK, Beograd, 1945. Mek povez, dzepni format, 48 strana. Potpuno bizarno izdanje, proizvod i odlicna ilustracija vremena u kome je nastalo.

Dusan Matic- Crtezi MSU, Beograd, 1982. Mek povez, 36 strana. tags: avangarda, nadrealizam, nadrealisti, surrealisme, marko ristic, koca popovic, aleksandar vuco, vane bor, rastko petrovic, nemoguce, bez mere, zenit, zenitizam, ljubomir micic, dada, dadaizam, dragan aleksic...

АЛЕКСАНДАР ВУЧО ПЕСМЕ И ПОЕМЕ СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА БЕОГРАД 198О КОЛО LXXIII КЊИГА 485 АКЕЛСАНДАР ВУЧО, романсијер, песник, припадник српског надреалистичког покрета, солунски добровољац, париски ђак (Правни факултет на Сорбони)... велико име српске књижевности !!! ............................................................ Књига из знаменитог плавог КОЛА Српске књижевне задруге !!! Белешка о писцу Ћирилица Шивен повез Тврде корице 250 страница Књига НЕКОРИШЋЕНА Кондиција: Странице 5 Корице и рикна 4 Коме није до перфекције, али да ипак добије књигу врхунског српског надреалисте са оценом стања између 4 на 5, то је то !!!

Knjiga iz edicije Srpska književnost za decu u 30 knjiga. Veliki pesnik srpskog nadrealizma,Aleksandar Vučo Najviše je dao u svojim poemama za decu.U izboru koji je sačinio Profesor Srtahinja Polić nalaze se i druge pesme i priče ovog autentičnog stvaraoca.Vučo je bio pesnik Beograda i suptilno se zalagao za socijalnu pravdu. Čitaj dalje

DELO, decembar 1985, broj 12. 164 strane. Požutela a zadnja korica ima i žutih fleka. Nema podvlačenja, zapisa... Smaragdna ploča, Tabula smaragdina, Egon Veleš, muzika alhemičara, Vadim Rabinovič, averoizam, alkemija, Georg Fridrih Hartlaub, Đorđone, Lin Torndajk, Harold Šepard, simbolika jajeta u alhemiji, Ežen Kanzelije, Aleksandar Vučo, Višnja Machiedo, Arnhmajn, Milan Damnjavović, Usama ibn Munkiz, Đerđ Lukač...pogledajte sadržaj

YU FILM DANAS YU filmski časopis, 35/36 1995 JUGOSLOVENSKA FILMSKA MISAO 192O-1925 PROMETEJ / YU FILM DANAS NOVI SAD 1995 MAGIJSKI VRTLOG SVETLOSTI I SENKE A N T O L O G I J A 37 filmskih stvaralaca: Boško TOKIN Marko RISTIĆ Aleksandar ILIĆ Vladimir POGAČIČ Živorad MITROVIĆ Radoš NOVAKOVIĆ Aleksandar VUČO (nadrealista) Vladimir PETRIĆ Vicko RASPOR Dušan STOJANOVIĆ Živojin PAVLOVIĆ Aleksandar PETROVIĆ Bogdan TIRNANIĆ Ranko MUNITIĆ Boro DRAŠKOVIĆ Raša Popov (IMAGE MAKAVEJEV) Žarko DRAGOJEVIĆ... ................................................ Mek povez Latinica 600 stranica NEKORIŠĆENO Odličan primerak, korice, stranice!!! dsp21

Dalje, časopis 1982 - Aleksandar Vučo: Fragmenti - Polemika Laze Kostića sa Aleksandrom Dimom - Mirko Gaspari: Avalapada i Damapada - Polemika Drenovac: Milošević - Valter Benjamin: Moskovski dnevnik - Novi romantizam danas i ovdje (2) - Polemika Armanini - Aleksić - Dossier Šuvar - Ezra Paund: Credo - vrijednosti - predgovor za aktivnu antologiju - Davičo o `Politici` - Kritičar Drevs - pjesnik Teobaldi: Polemika oko `neke vrste igre u romantici` - Jovan Ljuštanović: Tradicija i vrijednosti - Džemaludin Alić: Hladni duh tradicionalizma - Izbor iz dva klasična žanra japanske poezije Odgovorni urednik: Oskar Davičo retko

Douglas and Madeline Johnson- The Age of Illusion: Art and politics in France 1918-1940 Thames and Hudson, 1987. Mek povez, veliki format, 160 strana. Knjiga pokriva sve aspekte moderne umetnosti u Francuskoj izmedju dva rata, od slikarstva do mode. Dobar deo tice se nadrealizma. RETKO! tags: avangarda, nadrealizam, andre breton, manifest, nemoguce, marko ristic, koca popovic, aleksandar vuco, zenit, zenitizam, ljubomir micic, branko ve poljanski, dada, dadaizam, dada tank, dada jok, dragan aleksic, kurt sviters, tristan tsara, pol elijar, fotomontaza...