Comme les recherches littéraires l'ont déjà montré, les surréalismes serbe et français, qui font partie de l'avant-garde européene, ont un développement à peu près parallèle. Toutefois le groupe de Belgrade se forme un peu plus tard que celui de Paris et sa durée est plus courte. Au cours des années 20, que les historiens de la littérature appellent "pré-surréalistes", quelques textes capitaux du surréalisme serbe voient le jour, tels L'Oiseau public (Javna ptica) de Milan Dedinac (1927), Sans mesure (Bez mere, 1928) de Marko Ristic, La racine de la vue (Koren vida, 1928) et Si je me rappelle encore une fois ou les principes (Ako se još jednom setim ili načela, 1929) de Aleksandar Vučo. Naslov: Recherches sur le surréalisme Izdavač: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića Strana: 360 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: 18 x 11.5 cm Godina izdanja: 2009 ISBN: 978-86-7543-178-7

Najlepše pesme za decu Knjiga Najlepše pesme za decu je i riznica i čitanka, i antologija i pesmologija, i radosnica za malu i veliku decu. Sastavljena je od deset tematskih poglavlja: o deci, o školi, porodici, o letu, o zimi, prirodi, o mraku... može da se čita od početka, od kraja, od sredine, levo i desno. U njoj je četristo osam pesama četrdeset srpskih pesnika za decu, od Zmaja do dašanjih dana. Spisak pesnika: Jovan Jovanović Zmaj Branko Radičević Vojislav Ilić Aleksa Šantić Branislav Cvetković Zlata K. Kišur Aleksandar Vučo Desanka Maksimović Gvido Tartalja Momčilo Tešić Branko Ćopić Dušan Radović Arsen Diklić Mira Alečković Stevan Raičković Dragan Lukić Laza Lazić Miroslav Antić Božidar Timotijević Duško Trifunović Raša Popov Branislav Crnčević Laslo Blašković Svetislav Vuković Dobrica Erić Milovan Danojlić Ljubivoje Ršumović Slobodan Stanišić Mirjana Stefanović Vlada Stojiljković Gordana Brajović Stojanka G. Davidović Vladimir Andrić Milovan Vitezović Pero Zubac Mošo Odalović Milomir Kragović Dragomir Đorđević Branko Stevanović Dejan Aleksić

Stanje> NEOTPAKOVAN CD -------------------------- Label: PGP RTS ‎– CD 417801 Format: CD, Album Country: Serbia Released: 2009 Genre: Rock Style: Art Rock, Rock & Roll Tracklist 1 Gradovi Ostaju Isti Backing Vocals – Snežana Đokić Bass – Alen Ekmečić Drums, Percussion – Amar Češljar Flute – Dušanka Abramović Guitar, Loops, Arranged By – Darko Knežević Keyboards [Hammond] – Sinan Alimanović Music By, Lyrics By, Arranged By, Vocals – Vuca Aleksandar* 5:04 2 Prerano Za Otrov, Prekasno Za Lijek Bass – Alen Ekmečić Drums – Amar Češljar Featuring – Đule-Van gogh* Flute – Dušanka Abramović Guitar, Arranged By – Darko Knežević Music By, Lyrics By, Arranged By, Vocals, Backing Vocals – Vuca Aleksandar* Vocals, Backing Vocals – Zvonimir Đukić-Đule* 3:24 3 Nije Put/Kud` Ne Ideš Backing Vocals – `Rusalke`* Bass – Dalibor Vučić-Vučko* Guitar, Backing Vocals, Arranged By – Aleksandar Samardžija-Masa* Guitar, Loops, Arranged By – Darko Knežević Mandolin – Zvonimir Đukić-Đule* Music By, Lyrics By, Arranged By, Vocals – Aleksandar Samardžija Other [Quote] – Sekula Banović Other [Telephone Call From Melbourne] – Almir Lemeš Shaker – Gordan Krančić 3:31 4 Fašisti Accordion – Nikola Janković (4) Backing Band – Snežana Đokić Bass – Alen Ekmečić Drums, Percussion – Amar Češljar Guitar – Darko Knežević Music By, Lyrics By, Arranged By, Vocals – Vuca Aleksandar* Other [`koga si čekala`] – Masa*, Mane Šijan 3:11 5 G. Smith Bass – Alen Ekmečić Drums – Amar Češljar Flute – Dušanka Abramović Guitar, Loops, Arranged By – Darko Knežević Music By, Lyrics By, Arranged By, Vocals, Backing Vocals – Vuca Aleksandar* Piano, Keyboards [Hammond] – Veljko Mastillo 4:05 6 Ne Daj Da Me Ubiju Backing Vocals – Alen Ekmečić Drums, Percussion – Amar Češljar Flute – Dušanka Abramović Keyboards [Hammond] – Sinan Alimanović Lyrics By, Arranged By, Vocals, Backing Vocals – Vuca Aleksandar* Music By – Vuca* Music By, Arranged By, Guitar, Bass [Bass Programming] – Knežević* Piano – Veljko Mastillo 6:35 7 Ona Zna/Da Ti Priča Polako Arranged By, Vocals – Vuca Aleksandar* Bass – Dalibor Vučić-Vučko* Flute – Zorana Jovanović Guitar, Loops – Darko Knežević Keyboards [Hammond] – Veljko Mastillo Music By, Lyrics By – Škodra* 4:06 8 Da, Gospodine Backing Vocals – Dalibor Vučić-Vučko* Bass – Alen Ekmečić Drums – Amar Češljar Flute – Dušanka Abramović Guitar – Darko Knežević Keyboards [Hammond] – Veljko Mastillo Music By, Lyrics By, Arranged By, Vocals – Vuca Aleksandar* Other [Smile] – Zorana Jovanović Vocals – `Rusalke`* 3:15 9 S Mene Kuga, S Mene Svrab Bass – Alen Ekmečić Drums, Percussion – Amar Češljar Flute – Dušanka Abramović Guitar, Arranged By – Darko Knežević Music By, Lyrics By, Arranged By, Vocals – Vuca Aleksandar* 4:00 10 Djeca Sa Ceste Evrope/Version Arranged By, Guitar, Loops – Darko Knežević Bass – Alen Ekmečić Music By, Lyrics By, Vocals – Vuca Aleksandar* Percussion – Amar Češljar Piano – Adis Vuga 3:50 11 S Tobom/Unplugged Backing Vocals – Haris Ljumanović, Vladimir Andan Bass, Backing Vocals – Alen Ekmečić Cello – Bojana Tadić Drums, Percussion – Amar Češljar Flute – Dušanka Abramović Guitar, Arranged By – Darko Knežević Music By, Lyrics By, Arranged By, Vocals – Vuca Aleksandar* 4:16 12 7:50/Unplugged Arranged By [Aranžman Za Violončelo] – Veljko Mastillo Backing Vocals – Dalibor Vučić-Vučko* Bass – Alen Ekmečić Cello – Bojana Tadić Drums – Amar Češljar Flute – Dušanka Abramović Guitar – Darko Knežević Music By, Lyrics By, Arranged By, Vocals – Vuca Aleksandar*

VELIMIR VISKOVIĆ KRLEŽOLOŠKI FRAGMENTI - Krleža između umjetnosti i ideologije Izdavač - Konzor, Zagreb Godina - 2001 276 strana 21 cm Edicija - Suvremenici ISBN - 953-6317-75-3 Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: 1. Uloga hrvatske književne laži u strukturiranju Krležine autorske poetike2. Kulturni i politički kontekst izleta u Rusiju3. Krležina uloga u sukobu na ljevici4. Krležinski koncept enciklopedije5. Krleža - Crnjanski, aktualnost jedne polemikeNapomena o prethodnom tiskanju tekstova iz ove knjigeKazalo imenaBilješka o piscu "Knjiga sadrži tekstove koji su nastali u razdoblju s kraja osamdesetih i u toku devedesetih dok je autor radio na personalnoj enciklopediji posvećenoj Miroslavu Krleži. U njima se pokušavaju razjasniti bitni dijelovi Krležina opusa i prijelomni trenuci političke biografije. Svima je zajednička zaokupljenost Krležinim nastojanjem da očuva od političkog angažmana sferu umjetnosti kao simbolički prostor slobode. Svi tekstovi su već objavljeni ("Republika", Radovi Leksikografskog zavoda, "Vijenac"). "   Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Božidar Adžija Ljubo Babić Vladimir Bakarić Pavle Bihalji Vaso Bogdanov Josip Broz Tito Nikolaj Ivanovič Buharin August Cesarec Miloš Crnjanski Enes Čengić Rodoljub Čolaković Oskar Davičo Milovan Đilas Friedrich Engels Fridrih Aleksandar Flaker Andre Gide Žid Maksim Gorki Krsto Hegedušić Bogomir Herman Mladen Ivković Đorđe Jovanović Vasilije Kalezić Edvard Kardelj Heinrich Kleist Hajnrih Klajst Silvije Strahimir Kranjčević Josip Kraš Juraj Križanić Stanko Lasić Vladimir Iljč Lenjin Milivoj Magdić Ljubomir Maraković Karl Marks Marx Gustav Antun Matoš Ivan Meštrović Stefan Mitrović Fridrih Niče Friedrich Nietzsche Branimir Nušić Ivan Očak Todor Pavlov Rikard Podhorsky Podorski Jovan Popović Koča Popović Ognjen Prica Stjepan Radić Zvonimir Richtmann Rihtman Marko Ristić Josif Visarionovič Staljin Ante Starčević Zorica Stipetić Frano Supilo Savić Štedimlija Marković Đuro Tiljak Mate Ujević Tin Stanislav Vinaver Ivo Vojnović Aleksandar Vučo Pavao Wertheim Radovan Zogović

60390) Priče o lavu o slonu o mački i o čemu još , Klod Avlin , Dečja knjiga Beograd 1953, Priče o slonu, o mački, o ribi , o ptici i ... s francuskog preveo Aleksandar Vučo ; ilustracije Fransoaz Estaši , Превод дела: Histores de l`éléphant, du chat, du poisson, de l`oiseau et... De quoi encore? / Claude Aveline Klod Avlin je bilo književno ime Jevgenija Avcina, maloga ruskoga Jevrejina koji je rođen 1901. u Francuskoj. Klod Avlin je počeo kao izdavač, nastavio kao pesnik, biograf-učenik Anatola Fransa, romanopisac, esejista, slikar, filmofil i filmski kritičar, autor kriminalnih romana, književnosti za decu, kolekcionar i crtač (flomasterom, u poznim godinama), autor koji je ogromno mnogo radio za radio, pisao scenarije za film. Нjegov roman Zatvorenik poslužio je Alberu Kamiju da napiše svoje remek-delo Stranac. Posle jugoslovenskoga raskida sa Staljinom, bio je prvi koji se okrenuo izopšteničkoj državi, dok su ostali evropski levičari optuživali “titoiste”: on je bio prvi titoista na Zapadu. To nije bila deklarativna poza, jer je Avlin došao u Jugoslaviju. Tu je imao status kulturnog poluboga. Avlin se pre svega obraćao deci. U doba kada je lokalna cenzura tek počinjala da otvara vrata prema Zapadu i kada je ideološki sloj bio neophodan preko svakog umetničkoga dela, deca su, mogli bismo reći, bila privilegovana: ideologija je za mnoge bila suviše ozbiljna stvar da bi se nametala deci. Takva je upravo bila Avlinova književnost za decu, carstvo humora i fantazije. Svetlana Slapšak očuvano , tvrd povez, format 17 x 22,5 cm , ilustrovano u boji, ćirilica, 47 strana

Napisali Nikola Tasić, Ljubica Zotović, Jovanka Kalić, Radmila Tričković, Petar Milosavljević, Danica Milić, Branko Maksimović, Branislav Kojić, Jovan Milićević, Branislav Gligorijević, Nikola Vučo, Zdravko Antonić, Branko Petranović, Aleksandar Đorđević, Milorad MacuraStanje: Odlično!                Bibliografske podatke o knjigama možete videti na sajtu Narodne biblioteke.                              130

Knjiga "Najlepše pesme za decu" je i riznica i čitanka, i antologija i pesmologija, i radosnica za malu i veliku decu. Sastavljena je od deset tematskih poglavlja: o deci, o školi, porodici, o letu, o zimi, prirodi, o mraku... može da se čita od početka, od kraja, od sredine, levo i desno. U njoj je četristo osam pesama četrdeset srpskih pesnika za decu, od Zmaja do dašanjih dana. Ovo je knjiga kakve nema na našem jeziku, i koju smo za vas spremali pune dve godine, knjiga koju ćete voleti i kojoj ćete se rado vraćati... Knjiga koja će vas nasmejati, ponekad i rastužiti, one malo starije podsetiti na neko prošlo vreme, a one najmlađe voditi kroz svet drugarstva, radosti, lepote, nestašluka, škole, uspavanki, mraka, gusara, veštica, sunca, mora, zimskih čarolija - svega što jedan dečji život čini lepšim i boljim. I tako, stih po stih, dan za danom, ona pomaže da deca rastu lepše i zdravije... Ona se daruje najmlađima, prilika je na pretek, i ostaje trajno u svakoj biblioteci, od one kućne, preko onih u vrtićima i školama. Neka deca uživaju, zajedno s roditeljima, bakama, dekama, vaspitačima i učiteljima, u knjizi "Najlepše pesmu za decu". Spisak pesnika: Jovan Jovanović Zmaj Branko Radičević Vojislav Ilić Aleksa Šantić Branislav Cvetković Zlata K. Kišur Aleksandar Vučo Desanka Maksimović Gvido Tartalja Momčilo Tešić Branko Ćopić Dušan Radović Arsen Diklić Mira Alečković Stevan Raičković Dragan Lukić Laza Lazić Miroslav Antić Božidar Timotijević Duško Trifunović Raša Popov Branislav Crnčević Laslo Blašković Svetislav Vuković Dobrica Erić Milovan Danojlić Ljubivoje Ršumović Slobodan Stanišić Mirjana Stefanović Vlada Stojiljković Gordana Brajović Stojanka G. Davidović Vladimir Andrić Milovan Vitezović Pero Zubac Mošo Odalović Milomir Kragović Dragomir Đorđević Branko Stevanović Dejan Aleksić Čitaj dalje

Gradska biblioteka `Vladislav Petković Dis`, Čačak, 2023. Nekorišćena, na najavnoj strani pečat poklona. Retko! Antologija pesnika dobitnika Disove nagrade, od Crnjanskog do Dragana Boškovića. Antologija Glasovi tišine: šezdeset Disovih proleća, koju je priredio prof. dr Mihajlo Pantić, u izdanju Gradske biblioteke Čačak, svojevrsni je nastavak antologije Onaj život u kojoj se nalaze, brižljivo odabrane pesme svih dosadašnjih dobitnika Disove nagrade. Ovo, posebno izdanje, čačanska Biblioteka je publikovala povodom 60. Disovog proleća, a urednik je dr Bogdan Trifunović. Publikaciju otvara Predgovor prof. Pantića koji se sastoji iz dva dela, prvi je podsećanje na izabrane pesme i tekst koji je u pomenutoj knjizi Onaj život objavljen 2003. godine, povodom 40. Disovog proleća. Drugi deo Predgovora posvećen je poslednjim dvema decenijama manifestacije, a od tada pa do danas u Disov pesnički venac se upisalo još osamnaest dobitnika vrednog priznanja koje se dodeljuje za čitav pesnički opus. „Disova nagrada potvdila je, sa još nekolikim pesničkim nagradama, reputaciju pouzdanog orijentira na gotovo nepreglednom polju savremene srpske poezije”, ističe prof. Pantić. Takođe, u redovima koji prethode odabranim pesmama priređivač ukazuje na to da nije teško ustanoviti neku nagradu, ali da je mnogo teže izgraditi, a najteže od svega održavati njen ugled i da je Disova nagrada u tome nedvosmisleno uspela. Vasko Popa (1965) Risto Tošović (1966) Veljko Petrović (1967) Desanka Maksimović (1968) Desimir Blagojević (1969) Aleksandar Vučo (1970) Vito Marković (1970) Oskar Davičo (1971) Dušan Matić (1972) Miloš Crnjanski (1973) Gustav Krklec (1974) Skender Kulenović (1975) Branko V. Radičević (1976) Dušan Kostić (1977) Blaže Koneski (1978) Stevan Raičković (1979) Jure Kaštelan (1980) Slavko Vukosavljević (1981) Izet Sarajlić (1982) Aleksandar Ristović (1983) Ciril Zlobec (1984) Borislav Radović (1985) Vesna Parun (1986) Radovan Pavlovski (1987) Ivan V. Lalić (1988) Ljubomir Simović (1989) Matija Bećković (1990) Tanasije Mladenović (1991) Alek Vukadinović (1992) Jovan Hristić (1993) Milutin Petrović (1994) Milovan Danojlić(1995) Miodrag Pavlović (1996) Dragan Kolundžija (1997) Božidar Timotijević (1998) Branislav Petrović (1999) Novica Tadić (2000) Milosav Tešić (2001) Miroslav Maksimović (2002) Duško Novaković (2003) Radmila Lazić (2004) Vojislav Karanović (2005) Slobodan Zubanović (2006) Milan Đorđević (2007) Vladimir Kopicl (2008) Nikola Vujčić (2009) Saša Jelenković (2010) Živorad Nedeljković (2011) Dragan Jovanović Danilov (2012) 50. jubilarno Disovo proleće – nije dodeljena nagrada (2013) Ana Ristović (2014) Saša Radojčić (2015) Tomislav Marinković (2016) Zlata Kocić (2017) Đorđe Nešić (2018) Đorđo Sladoje (2019) Rajko Petrov Nogo (2020) Stevan Tontić (2021) Dragan Bošković (2022)

Autor - osoba Petrović, Tihomir, 1949- = Petrović, Tihomir, 1949- Naslov Istorija srpske književnosti za decu / Tihomir Petrović Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2001 Izdanje [1. izd.] Izdavanje i proizvodnja Vranje : Učiteljski fakultet, 2001 (Niš : Sven) Fizički opis 574 str. : ilustr. ; 21 cm Napomene Tiraž 500 Bibliografija: str. 549-556 Ragistar. Predmetne odrednice Srpskohrvatska književnost za decu -- Istorija Srpska književnost za decu -- Istorija Književnici -- Srbija -- 18-20v Istorija srpske književnosti za decu je knjiga Tihomira Petrovića, istoričara književnosti, objavljena 2001. u Vranju i 2008. godine u izdanju Zmajevih dečjih igara iz Novog Sada. Tihomir Petrović (Bošnjace kod Leskovaca, 12. novembar 1949). Osnovnu školu pohađao je u rodnom mestu, gimnaziju u Leskovcu, Višu pedagošku školu u Nišu, Filološki fakultet Univerziteta u Beogradu. Magistrirao je na Filološkom fakultetu, na smeru Nauka o književnosti, Doktorsku tezu pod nazivom Književna kritika o srpskoj književnosti za decu odbranio je 1990. godine. Autor je sledećih knjiga: Ogledi i kritike iz književnosti i jezika (1993), Retorika (2006), Istorija srpske književnosti za decu (2001), Uvod u književnost (2009), Istorija književnosti za decu (2008), Tamno ogledalo – ogledi o čitulji (2008), Govori i kritike (2009), Uvod u književnost (2009), Uvod u književnost za decu (2011), Sreća se radom stiče – poslovice o radu (2012), Rad, iznad svega (2013), Ivo Andrić o sirotinji (2015), Čovek i delo (2016). O knjizi Srpska književnost za decu imala je svoj dugi tok, i razvoj, i svoje vrhunce i padove. Knjiga Istorija srpske književnosti za decu predstavlja sabrano sistematsko i svestrano izučavanje književnosti za decu. To je knjiga koja obuhvata celinu srpske dečje književnosti, od samih početaka do današnjih dana. Knjiga Tihomira Petrovića Istorija srpske književnosti je prva u svom žanru nastala u Srbiji. Svojim odlikama ona je nezaobilazna literatura za dalje proučavanje srpske dečje književnosti. Autor je obuhvatio dvovekovnu istoriju srpske književnosti za decu spretno primenivši više metoda čiji je cilj svestranost prikazivanja svih relevantnih pojava i pisaca koji čine ovu istoriju. Podjednako je primenjivao sociološki, književnoistorijski i književnokritički metod kada je opisivao društveno-ekonomske okolnosti u kojima se rađala i egzistirala srpska dečja književnost. Dalje je kritički procenjivao estetske domete dela i pisaca koji su pisali za decu. Isto tako je registrovao sve publikacije, časopise i listove, koji su se bavili objavljivanjem tekstova iz dečje književnosti, ne zaboravljajući ni ovde da kritički procenjuje književnu i kulturno-istorijsku vrednost tih publikacija. Građu o istoriji srpske književnosti za decu Petrović prezentovao kroz celine koje su povezane u jedinstven tematski i misaono metodološki koncept. U izlaganju je pošao od narodne književnosti, u prvom redu od bajki i basana, preko Dositejevih tekstova posvećenih deci, i još mnogo drugih stvaralaca na dečjoj književnosti iz doba romantizma. Poseban deo je posvetio prvom velikom piscu za decu, Jovanu Jovanoviću Zmaju. Slede poglavlja u knjizi u kojima su predstavljeni autori i književnost za decu međuratnog perioda i perioda druge polovine dvadesetog veka, novijeg perioda, kao i period poezije novog vremena i senzibiliteta: Desanka Maksimović, Gvido Tartalja, Branislav Nušić, Aleksandar Vučo, Branko Ćopić, Mira Alečković, Voja Carić, Dragan Lukić, Momčilo Tešić, Miroslav Antić, Ljubivoje Ršumović, Milovan Danojlić, Dušan Radović, Danilo Kiš, Milovan Vitezović, Pero Zubac, Miroslav Nastasijević, Laza Lazić, Grozdana Olujić, Duško Trifunović, Ranko Risojević, Momo Kapor, kao i mnogi drugi. Sadržaj Knjiga sadrži sledeće celine i poglavlja: Usmena književnost Uspavanke, razbrajalice i druge lirske pesme Pesme o junacima i bijevima Bajke, basne i druge priče Pogled na istorijske prilike Nagoveštaji Doba prosvetiteljstva Faza prevođenja i adaptiranja Potrega za originalnom dečjom reči Dositejeve preteče Dositej Obradović 19. vek: značajan korak napred Pisci-učitelji Motivi i teme Zastoj u razvoju poezije Pre Zmaja Luka Milovanov Georgijević Dositejeve poruke Branko Radičević Nastavljači Jovan Jovanović Zmaj Zmajevim tragom Književnost i prilozi u peripodici Neven Posle Zmaja Kritička misao Prekinuto delo za decu Međuratna književnost Periodika Motivi i ideje Pisci i dela Prevodi i prerade Stilski izraz Ka novim pesničkim stremljenjima Desanka Maksimović Gvido Tartalja Branislav Crnčević i Andra Franićević Saputnici Branislav Nušić Modernistički zaokret Aleksandar Vučo Uhodanim stazama Proučavaoci i tumači Kljiževnost druge polovine 20. veka Ratna i rodoljubiva književnost Književnost mašte i igre Slamanje shema Tematska i žanrovska razuđenost Ivo Andrić Branko Ćopić Mira Alečković Voja Carić Zmnačajni nastavljači Milenko Ratković Saputnici Dragan Lukić Branko V. Radičević Pesnici seljaci Momčilo Tešić Novi autori Čedo Vuković Arsen Diklić Dragan Kulidžan Ostali pisci Dušan Kostić Dušan Radović Miroslav Antić Kvalitativan pomak Stevan Raičković Grigor Vitez Sledbenici Mirko Petrović Novi duh i izraz Tematska orijentacija Poetika Branislav L. Lazarević i drugi pesnici Milovan Danojlić Aleksandar Popović Mirjana Stefanović Branislav Crnčević Dobrica Erić Ljubiša Đokić i Dragan Božić Poezija novog vremena i senzibiliteta Ljubivoje Ršumović Pesnici i pripovedači Kiš i Vitezović Zubac, Nastasijević, Slavković i Babić Lazić i timotijević Pesnici Rajko Petrov Nogo i Vladimir Stojšin Grozdana Olujić Trifunović i Stanišić Kritika Proučavaoci Slikovnica i strip Pisci iz đačkih klupa Savremeni trenutak MG121

omot kao na slici, lapljen krep trakom sa unutrašnje strane Под законом : приповетке / Григорије Божовић Београд : Геца Кон, 1939 (Београд : `Драг. Грегорић`) 161 стр. ; 19 cm Наша књига. коло 6 ; књ. 53 prvo izdanje iz 1939. sa originalnim papirnim omotačem lepo očuvano za svoje godine, pogledati slike edicija Naša knjiga RETKO u ponudi! Grigorije Božović (Pridvorica, 15. novembra 1880[1] — Beograd, 4. januara 1945), je bio književnik, profesor prizrenske bogoslovije, jedan od vođa srpskog pokreta u Makedoniji, prvenstveno u Bitoljskom odboru srpske četničke organizacije, a potom i poslanik Narodne skupštine u Skoplju. Imao je rukovodeću ulogu u političkim i nacionalnim poslovima u vreme kada je staroj Srbiji pretila ozbiljna opasnost od Turaka i Arnauta, neposredno pred Balkanske ratove i oslobođenju ovih krajeva. Grigorije Božović je jedan od značajnijih srpskih međuratnih pisaca. Objavio je četrnaest knjiga, od kojih osam zbirki pripovedaka. Preostale čine putopisi, kraći zapisi o ljudima i krajevima, naknadno sabrani iz Politike, čiji je stalni i ugledni saradnik bio. U književnosti se javlja rano; objavio je priču `U zemlji bez suda` 1905. godine. Prilog za patriotsko-literarni srpski časopis `Nova iskra`, napisao je iste godine u Moskvi, gde je studirao.[12] U Skoplju je pri Đačkom domu (internatu) pred Drugi svetski rat delovala đačka literarna družina `Grigorije Božović`, nazvana po omiljenom srpskom književniku, njemu u čast.[13] Početak njegovog rada obeležen je zbirkom Iz Stare Srbije (1908) u izdanju Srpskog književnog glasnika, a kraj Pripovetkama (1940), u izdanju Srpske književne zadruge. On je 1935. godine izdao zbirku pripovedaka Teška iskušenja, a 1939. godine zbirku pripovedaka Pod zakonom[14] - te dve zbirke, uz onu iz 1940, sadrže najvrednije Božovićeve pripovetke. Božovićeve pripovetke su tematski usredsređene na Staru Srbiju (najviše na Kosovo i Metohiju, jednim delom na Makedoniju, pre svega na Bitolj u kojem je službovao). Najznačajnije pripovetke su mu: Čudni podvižnik, Mučnih dana, Tivaidska napast, Kad se carstva mijenjaju, Zlate iz Slatine, Njen sud i Oklopnik bez straha i mane. tags: tags: avangarda, stanislav krakov, zenit, zenitizam, alfa, ljubomir micic, branko ve poljanski, nadrealizam, rade drainac, hipnos, nadrealisti, aleksandar vuco, milan dedinac, koca popovic, marko ristic, tin ujevic, kroz buru, crveni pjero, crnjanski, prva izdanja, međuratna književnost, avangardni roman, nadrealizam, ekspresionizam, dizajn omota, avant garde design... Grigorije Božović - Teška iskušenja (1. izdanje, 1935)

Ovo je izbor najznačajnijih ogleda jugoslovenskih autora na polju kinematografske estetike u periodu od sedamdeset i pet godina. Naslov Magijski vrtlog svetlosti i senke : jugoslovenska filmska misao : 1920-1995 : antologija / [priredio] Severin M. Franić Vrsta građe zbornik Jezik srpski Godina 1995 [tj.] 1996 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Prometej ; Beograd : YU film danas, 1995 [tj.] 1996 (Beograd : Magenta) Fizički opis 600 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Franić, Severin M. Zbirka Plus biblioteka Prvih 100 godina ; 1 (Karton) Napomene Tiraž 500 Beleške uz tekst Biobibliografske napomene: str. 585-595. Predmetne odrednice Film -- Jugoslavija -- 20. v. Film -- Estetika -- Zbornici Filmska kritika -- Jugoslavija -- 20. v. Sadržaj Umesto predgovora 5 BOŠKO TOKIN Pokušaj jedne kinematografske estetike 13 Film kao umetnost 17 Estetika filma 19 MARKO RISTIĆ Jedan film i dva časopisa 23 Marginalije 1929 24 Povodom izložbe francuske kinoteke 25 ALEKSANDAR ILIĆ Film kao nova umetnost 31 VLADIMIR POGAČIĆ Dramaturgija scenarija 35 O pokretnoj kameri 40 Postoji li spor ko je autor filma? 45 Teatar i film, zasebno i uporedo 48 ŽIVORAD MITROVIĆ O problemu filmskog kadra 51 Filmska slika i stvarnost na filmu 55 Varijacija vrednosti kod filmske slike 59 RADOŠ NOVAKOVIĆ „Dugi“ ili zvučni kadar 63 JOSIP KULUNDŽIĆ Principi mizanscena i mizanscen u filmu 67 ALEKSANDAR VUČO Razmišljanje o srodnosti romana i filma 74 VLADIMIR PETRIĆ Vizuelna poezija 78 Vizuelna dramatika filma 82 Zvuk i svetlost 85 Zapostavljena montaža? 88 VICKO RASPOR Zabranjena džungla 91 Prelistavajući Ricciotto Canuda 98 Događaji u Areni 61 102 DUŠAN STOJANOVIC Grifit, Ejzenštejn i mi 109 Poprišta novih izraza 146 Drugo rađanje jugoslovenske kinematografije 156 ŽIVOJIN PAVLOVIĆ U traganju za pravim simbolom 172 Drastična filmska slika 176 Nišani! 180 BRANKO VUĆIĆEVIĆ O metodi (definicije i primeri) 186 Micoguči, Tešlin, Sirk 190 Francuski „novi talas“, Bruk 196 Anatomija pesimizma 202 SLAVKO VORKAPIĆ Kritika teorije intelektualnog filma 203 ALEKSANDAR PETROVIĆ Oblici i putevi filmske poezije 212 ŽIKA BOGDANOVIĆ Prozor u novi svet 219 VELIMIR STOJANOVIĆ Osuđeni na slobodu 250 Na brisanom prostoru – delo 257 Savremene snage 265 BOGDAN TIRNANIĆ Kratak borbeni život jednog tajnog agenta 270 Uloga jedne porodice u (mogućoj) filmskoj revoluciji 278 SLOBODAN NOVAKOVIĆ Privatni mitovi ili: smrt filmske strukture 286 Zastave i zastave 292 Film kao metafora 300 NIKOLA STOJANOVIĆ Dugi kadar 307 Zablude i obmane ili kako je procvetao kaktus na mom balkonu 312 Dodir uzvišenog 320 ZORICA JEVREMOVIĆ Bele ruže gospodina Gretsbija 326 SVETISLAV JOVANOV Hod ka bezličnosti 340 RANKO MUNITIĆ U traganju za osmom umetnošću 347 TOMISLAV GAVRIĆ Beleška o prostoru van kadra 369 Film kao pisanje 374 SAVA TRIFKOVIĆ Manipulacija filmskog govora 379 Zagubljena stvarnost 390 DEJAN ĐURKOVIĆ Prinuda i slobodna volja 395 BOGDAN KALAFATOVIĆ Od filma-romana do filma-eseja 407 BOŽIDAR ZEČEVIĆ Ogled o pravoj antropologiji filma 429 DUŠAN STOJANOVIC Negativno označavajuće 462 BORO DRAŠKOVIĆ Drukčiji pogled 470 RAŠA POPOV Imago Makavejev 498 MIROLJUB STOJANOVIC „Tiho“ istraživanje nasilja 520 SEVERIN M. FRANIĆ Svet nam (ni)je dom 527 ANĐELIJA POLIKARPOVA Četiri filma na zajedničku temu 537 MIODRAG NOVAKOVIĆ Dezerteri 556 ŽARKO DRAGOJEVIĆ Kraj filma 568 Biobibliografske napomene 585 MG51 (N)

Novo, nečitano, nema posvete. Koža vremena - Aleksandar Genis Izdavač: Geopoetika Godina izdanja: 2021 Broj strana: 379 Format: 20 cm Povez: Broširani “Poznata je drevna kletva, koja se pripisuje Kinezima: „Želim ti da živiš u vreme promena!“ Reklo bi se da je ona sada izgubila smisao, jer se u naše vreme promene odigravaju svuda i svima. Aleksandar Genis suptilno i pažljivo nastoji da te promene zabeleži u svojoj novoj knjizi… Podnaslov knjige je direktno upućivanje na Knjigu promena, stari kineski tekst za proricanje, sačinjen od heksagrama. Tako i Genis pred čitaocem ređa svoje heksagrame: šta je bilo, šta je sada i šta će biti…. On govori o promenama koje se odigravaju kako u američkom, tako i u ruskom svetu. U nečemu su te promene slične, u nečemu različite. Jer su i ti svetovi vrlo različiti. I to je naročito zanimljivo. Genis razmišlja, ironičan je, gleda na događaje kao posmatrač bogatog životnog iskustva. Ali, kako je jednom rekao Milorad Pavić, „Genis vidi Rusiju iz Amerike a Ameriku iz Rusije – kroz Kinu.“ Iznenađujuće je, kaže Genis, to što „dok posmatram dolazak budućnosti, ne prestajem da se čudim ulozi koju u svim promenama igra prošlost. Progres je vuče za sobom, oživljava arhaičnost i čini je modernom.“ Natalija Kolesnikova, časopis Čitajmo zajedno, decembar 2020 Aleksandar Genis je roden 1953. godine u Rusiji, u Rjazanju. Od ranog detinjstva živi u Rigi, gde je diplomirao rusistiku. Kao sasvim mlad, 1977. godine, dospeva u Ameriku, i tu se profesionalno formira kao književni kriticar i esejista, baveci se poslovima uredivanja publikacija na ruskom jeziku i vodeci kulturnu rubriku ruskog radija. U okrilje otadžbinskih medija vraca se kao originalan stvaralac i uticajan arbitar širokog spektra književnih i kulturnih pojava. Godine 1993. je bio clan žirija Bukerovog fonda za najbolji ruski roman. U koautorstvu sa Petrom Vejlom objavio je niz knjiga. Savremena ruska proza (1982) i Maternji jezik (1989) su obavezno štivo za ucenike srednjih škola u Rusiji. Od 1990. godine piše bez koautora. Prepoznatljivo, sugestivno i pitko autorsko pismo A. Genisa, kojim se u ekperimentalnom žanru tzv. lirske kulturologije promišlja niz savremenih fenomena, najbolje dolazi do izražaja u knjigama eseja: Americka azbuka (1994), Crveni hleb. Kulinarski aspekti sovjetske civilizacije (1995), Kula vavilonska. Umetnost vremena sadašnjeg (1996), Deset razgovora o novoj ruskoj književnosti (1997), Tama i tišina. Umetnost oduzimanja (1998), Dovlatov i okolina. Filološki roman (1999).

Reč izdavača : ’’Posle 15 godina, SКZ ponovo objavljuje čuvenu ANTOLOGIJU SRPSКE POEZIJE ZA DECU, koju je potkraj svog književnog i uredničkog života sačinio Dušan Radović, najveći srpski pesnik za decu u 20. veku, prevratnik, utemeljivač statusa pesništva za decu u ravni sa pesništvom za tzv. odrasle. Odličan poznavalac poezije za mlade, pisane u 19. i u 20. veku, Radović je neponovljivim sluhom i otkrivalačkim darom – odabrao najbolje pesme namenjene deci. U selekciji strog, Radović je ipak sačinio obimnu riznicu slavnih i manje poznatih pesama, razvrstao ih u tematske i poetičke krugove i sastavio veliku čitanku duha, uma, igre i radosti – od Čika Jove Zmaja do Ljubivoja Ršumovića.’’ SADRŽAJ Predgovor 5 Šta je on -Ljubivoje Ršumović 15 Lovac Joca - DraGan Lukić 15 Stoji, stoji, jer se boji - Jovanka Hrvaćanin 16 Mišo, Mišo - Gvido Tartalja 16 Ko ljulja Maru - Momčilo Tešić 17 Taši, taši — Jovan Jovanović Zmaj 18 Ćuti, Mišo - Jovanka Hrvaćanin 18 Svejedno -DraGan Lukić 19 Nepravda - Laslo Blašković 19 Mnogo zvukova — Vlada Stojiljković 20 Kitova beba - Gvido Tartalja 20 Hvalisava patka - Desanka Maksimović 21 Jelen - Gvido Tartalja 21 Zašto - DraGan Lukić 22 Jež i jabuka — Gvido Tartalja 22 Kiša - DraGomir Ćorđević 23 Kiša - Jovan Jovanović Zmaj 24 Pod ambrelom - Jovan Jovanović Zmaj 25 Som - Gvido Tartalja 26 Sa mnom ima neka greška - Vlada Stojiljković 26 Ako želiš mišice - Ljubivoje Ršumović 27 Pčele - Dobrica Erić 27 Crtanka — Stevan Raičković 28 Radoznala pesma - DraGan Lukić 29 Prvi leptir - Momčilo Tešić 30 Helikopter leti - Gvido Taršalja 30 Naprstak - Momčilo Tešić 31 Mali konjanik - Jovan Jovanović Zmaj 31 Ždrebe - Momčilo Tešić 32 Medved - Gvido Tartalja 32 Pouka - Dušan Radović 33 Žuna - Gvido Tartalja 33 Mrak - Jovan Jovanović Zmaj 33 Strašljivac - Jovan Jovanović Zmaj 34 Jare i vuci —Desanka Maksimović 34 Velika devojka - Jovan Jovanović Zmaj 35 Kepeci u zimu - Gvido Tartalja 36 Kukuruzi — Dobrica Erić 36 Evo braca - Jovan Jovanović Zmaj 33 Hvalisavi zečevi - Desanka Maksimović 33 Pčela i cvet -Jovan Jovanović Zmaj 38 Išli smo u Afriku - Ljubivoje Ršumović 38 Steva rakolovac - Jovan Jovanović Zmaj 39 Trolejbus - Dratn Lukić 40 Kupanje - Jovan Jovanović Zmaj 40 Bolesnik na tri sprata - Branko Ćopić 41 Mali grof u tramvaju - Dratn Lukić 42 Dete i leptir - Jovan Jovanović Zmaj 43 Kad bih znao - Vlada Stojiljković 44 Paun - Gvido Tartalja 45 Ala su to grdne muke... - Jovan Jovanović Zmaj 45 Strašan lav -Dušan Radović 46 Zeka, zeka iz jendeka - Jovan Jovanović Zmaj 43 Nosorozi - Vlada Stojiljković 47 Imenjaci - DraGan Lukić 48 Mali Jova - Jovan Jovanović Zmaj 49 Telefon - Gvido Tartalja 50 Kako kornjače uče - Gvido Tartalja 51 Sanovnik - DraGan Lukić 52 Čika svraka i vuk - Gvido Tartalja 52 On - DraGan Lukić 53 Na ledu — Jovan Jovanović Zmaj 54 Gavran - Gvido Tartalja 54 Šaputanje - DraGan Lukić 55 Materina maza - Jovan Jovanović Zmaj 55 Aca guščar - Jovan Jovanović Zmaj 57 Koze — Momčilo Tešić 57 Bubamara - Velimir Milošević 58 Lastavice - Vojislav Ilić 59 Laste - Gvido Tartalja 60 Bajagi nešto drugo - Mile Stanković 60 Krevet - Milovan Vitezović 61 Vile -Dobrica Erić 61 Plavi zec - Dušan Radović 62 Utorak veče ma šta mi reče - Ljubivoje Ršumović 64 Šta ja vidim - Jovan Jovanović Zmaj 64 Čudo - Budimir Nešić 65 Nestašni dečaci - Jovan Grčić Milenko 66 Moja kći - Dobrica Erić 67 Rastanak - Spasoje Labudović 67 Dedin šešir i vetar - Gvido Tartalja 68 Mrav dobra srca - Branislav Crnčević 69 Ženi se Medo Medadaj - DraGan Kulidžan 71 Kopriva - Budimir Nešić 72 Prgav momak - Vlada Stojiljković 73 Mali Brata - Jovan Jovanović Zmaj 73 Drangulija - Vladimir Andrić 74 Pačija škola - Jovan Jovanović Zmaj 75 Au što je škola zgodna - Ljubivoje Ršumović 76 Guske - Gvido Tartalja 77 Šta jede mala ala - Ljubivoje Ršumović 78 Strašna priča - Jovan Jovanović Zmaj 79 Zašto aždaja plače - Ljubivoje Ršumović 80 Stidim se od malih nogu - Božidar Timotijević 80 Muke s obućom - Vladimir Andrić 81 Kod frizera - Gvido Tartalja 82 Brata se duri — Jovan Jovanović Zmaj 82 Kit - Ljubivoje Ršumović 83 Daleko je još do juna - Vlada Stojiljković 84 Vrabac i mačka - Jovan Jovanović Zmaj 85 Zimski dan na selu - Momčilo Tešić 85 Mačak ide mišu u svatove - Jovan Jovanović Zmaj 86 Zimska pesma - Jovan Jovanović Zmaj 87 Dva jarca - Duško Trifunović 88 Bilo je proleće, mesec maj - Ljubivoje Ršumović 89 Svakoga dana - Dratn Lukić 90 Stari cvrčak — Gvido Tartalja 91 Starinari —Desanka Maksimović 92 Stara baka - Jovan Jovanović Zmaj 93 Lepa Kata - Ljubivoje Ršumović 94 Nedelja - Dobrica Erić 94 Prolećno jutro u šumi - Momčilo Tešić 96 Voće -Duško Trifunović 97 Auto-put - Dratn Lukić 98 O Kosmaju - Desanka Maksimović 98 Kad Jasna šeta ispod drvoreda kestena - Dratn Lukić 99 Dva sapuna — Milovan Danojlić 99 Ježeva kuća — Branko Ćopić 101 Aerodrom u Dragušici - Dobrica Erić 105 Posle gozbe - Jovan Jovanović Zmaj 106 Otkud meni ova snaga - Ljubivoje Ršumović 107 O mišu - Jovan Jovanović Zmaj 108 Stara buvlja priča - Miloš Nikolić 110 Šuge -Dratn Lukić I’ Srpovi - Momčilo Tešić I’ Novo - DraGomir Ćorđević 112 Vagon li — Ranko Simović 112 Sa rodom sam raščistio - Rajko Petrov Not 113 Dete — Ljubivoje Ršumović 1 ’4 Štaje otap-Dratn Lukić ’15 Saveznici - Mile Stanković "6 Kad bi... - Jovan Jovanović Zmaj ’17 Ljutito meče - Branislav Crnčević 118 Ima jedio mesto - Ljubivoje Ršumović 119 Gospodin Vidoje Stanić - Ljubivoje Ršumović 120 Nikad mira - Jovan Jovanović Zmaj 121 Fifi - Dratn Lukić 122 Čigra i deca - Jovan Jovanović Zmaj 123 Gde je Cica - Milovan Danojlić 124 Kako se pišu pesme - Branislav Crnčević 126 Mjesec i njegova baka - Branko Ćopić 128 Dete i baka - Jovan Jovanović Zmaj 130 Kad dođete na Zagorje - Rajko Petrov NOGO 131 Bela grana - Mira Alečković 132 Slikovnica - Momčilo Tešić 133 Na livadi - Miloje Milojević 134 Poziv na kreketanje -Andra Franićević 135 Jul - Dobrica Erić 135 Žeteoci, dobar dan - Momčilo Tešić 136 Daj mi krila jedan krug - Vladimir Andrić 136 Zdravica - Dušan Radović 137 Kad bi meni dali - Branislav Crnčević 139 Proleće u Raševu - DraJorad DraGičević 140 Svirale - Voja Carić 140 Žuta pesma - Ćuro Damjanović 141 Devojčice - DraGan Lukić 142 Torta sa pet spratova - Dobrica Erić 142 Zaborav — Stanko Rakita 145 Pesma o Maksimu - Jovan Jovanović Zmaj 146 Zima-Dušan Vasiljev 148 Pera kao doktor - Jovan Jovanović Zmaj 149 Balada o rumenim veknama - DraGan Lukić 150 Golišava pesma - Miroslav Antić 151 Sat mlađeg brata - Ćuro Damjanović 151 Balada o zaboraviom dedi — Milovan Vitezović 152 Krava u sobi - Todor Bjelkić 153 Noći kad nam je žao da zaspimo — Dobrica Erić 154 Gde sve pada kiša - Branislav Crnčević 155 Neće mačka da se sigramo - Jovan Jovanović Zmaj 157 Mama, kaže - Laslo Blašković 158 Čvorak - Jovan Jovanović Zmaj 159 Jesenja pesma - Dušan Radović 160 Zmaj - JBubivoje Ršumović 161 Čuvajte se satova što kasne - Vlada Stojiljković 163 Aždaja svom čedu tepa -Ljubivoje Ršumović 163 Domaće vaspitanje - Mošo Odalović 164 Evo jabuka! - Vojislav Ilić Mlađi 164 Zunzarina palata - Brana Cvetković 167 Pogibija staroga plovana - Stevan P. Bešević 169 Ko da to bude - Stevan Raičković 170 Najduži školski čas - Vaska Jukić-Marjanović 171 Mače u džepu — Desanka Maksimović 172 Igre - Branislav Crnčević 174 Kako se pišu pesme — Vlada Stojiljković 177 Pesma o cvetu - Branko Miljković 178 Trešnja u cvetu - Milovan Danojlić 178 Cvijeće i pčele - Duško Trifunović 179 San i java hrabrog Koče - Aleksandar Vučo 180 Mali život - Dušan Radović 184 Kad bi mi neko rekao - JBubivoje Ršumović 184 Tata i sin — Vladimir Andrić 185 Stanje redovno - Slobodan Stanišić 186 Bila devojka Mara - JBubivoje Ršumović 187 Kako bi — Jovan Jovanović Zmaj 188 Vuk i ovca - JBubivoje Ršumović 189 Matematika - Milovan Vitezović 189 Vašar u Topoli-Dobrica Erić 190 Iza prvog ugla - JBubivoje Ršumović 194 Ržem tako novi jezik sričem - Rajko Petrov NOGO 195 Tama je padala - Vlada Stojiljković 195 Priča o valjušku - Brana Cvetković 196 Ovaj dečak zove se Pepo Krsta - Milovan Danojlić 199 Razboleo se Pepo Krsta - Milovan Danojlić 200 Brat — Miroslav Antić 201 Poklon iz škole - Rade Obrenović 203 Šta da rade klinci — Slavica Jovanović 203 Primer za ugled - Vlada StoJiljković 204 Budišina buđenja - PredraG Čudić 206 Svakoga jutra, dok se tuširam - Vlada Stojiljković 207 Šta majke iz Livna nisu znale - JBubivoje Ršumović 208 Kokoška — Vladimir Andrić 209 Bajka o zmaju ognjenome - Stevan P. Bešević 209 Generale silo ljuta - Ljubivoje Ršumović 211 Moj otac tramvaj vozi - Aleksandar Vučo 212 Tužna pesma - Dušan Radović 213 Bio jednom jedan vuk - Ljubivoje Ršumović 214 Kako šeta stari profesor — Milovan Danojlić 215 Ko si ti - Jovan Jovanović Zmaj Milicija - Duško Trifunović 218 Dugačka pseća pesma - Vlada Stojiljković 219 Ništa - PredraG Čudić 220 Moj deda o pronalazaču bicikla — Miodra! Stanisavljević . . 221 Djeda-mraz - Duško Trifunović 222 Gurije - Stevan Raičković 223 Putevi - Milovan Vitezović 225 Drum - Dobrica Erić 226 Bosanski trkači - Branko Ćopić 226 Konj - Milovan Vitezović T21 Prozor - Stevan Raičković 228 Mapa severnog zvezdanog neba — Predra! Čudić 229 Napoleon sa prekrštenom rukom i buvom — Miloš Nikolić . . 230 Zec sa govornom manom - MiodraG Stanisavljević 231 Jednog zmaja kraj - Ljubivoje Ršumović 232 Ja i klinci ko pesnici - Milovan Vitezović 232 Podvizi družine „Pet petlića“ - Aleksandar Vučo 235 Kako nastaje rat - Voja Carić 237 Kako živi poljski miš - Milovan Danojlić 238 Junak hajduk Veljko - Voja Carić 239 Žagubica - Milovan Danojlić 240 Ciganin hvali svoga konja - Jovan Jovanović Zmaj 241 Konji u velegradu - PredraG Čudić 244 Predvečerje - Milovan Danojlić 244 Drugoviti i Beresjaci - Voja Carić 245 Ima nešto - Branislav Crnčević 246 Kako treba - Dušan Radović 247 Lonac pasulja - Milovan Danojlić 247 Kako spavaju tramvaji - Milovan Danojlić 248 Ananije - Stevan Raičković 249 Miris zove - Milovan Danojlić 250 Kad mati bez ruku ostane - Branko V. Radičević 251 Dunja -Milovan Danojlić 252 Kad mati u vojsku prati - Branko V. Radičević 253 Paukovo delo -Desanka Maksimović 254 Dud u Kovilju - Stevan Pešić 255 Nepoznata ptica -Desanka Maksimović 255 Sunčani konji - Voja Carić 256 Svici u mračnoj noći -Dobrica Erić 257 Ptice na česmi -Desanka Maksimović 258 Rotkvice - Milovan Danojlić 259 Vukova azbuka - Dušan Radović 260 Ničija baka - Voja Carić 263 Vožnja — Desanka Maksimović 264 Orah - Milovan Danojlić 265 Voćka — Ćuro Damjanović 266 Đeram u ravnici - Voja Carić 267 Zelena moda - Dušan Radović 268 Bliži se, bliži leto - Desanka Maksimović 268 Kata - Stevan Pešić 269 Putovanje — Voja Carić 270 Vojvodina - Mira Alečković 271 Prvi sneg - Vojislav Ilić 273 Pesma o snežnoj večeri - Slobodan Marković 273 Furunica jogunica - Milovan Danojlić 274 Razlika - Božidar Mandić 279 Svemoguća večera - Voja Carić 279 Od klikera do dilbera -Dobrica Erić 281 Drugarska pesma - Miroslav Antić 284 Teče reka, kriva Drina -Dobrica Erić 287 Tri rata - Voja Carić 289 Vučina - Stevan Raičković 291 Ograda na kraju Beograda — Milovan Danojlić 292 Plavi kit - Arsen Diklić 294 Zamislite - Dušan Radović 300 Dva akrepa — Ljubivoje Ršumović 301 Tajna — Miroslav Antić 302 U zasedi iza petnaeste - JBubivoje Ršumović 303 Đački korzo - Miroslav Antić 304 O čemu pričamo dok šetamo - Miroslav Antić 307 Sve slučajno - Vaska Jukić-Marjanović 308 Šašava pesma - Miroslav Antić 308 Plavi čuperak - Miroslav Antić 310 Uspomena - Miroslav Antić 311 Mala moja iz Bosanske Krupe - Branko Ćopić 312 Na obali Une - Branko Ćopić 313 Proljeće - Branko Ćopić 315 Rastanak - Branko Ćopić 316 Beleške o pesnicima 319 Napomena izdavača 331

Академик Александар Лома је научник највишег ранга. Области његовог знања и изучавања су у дубокој старини мита и легенде, али и језика и ума древних народа и образаца свеколике духовности, поготово усмене књижевности. Једно поглавље има наслов „Загробни корени јуначке песме“. У поглављу „Прасловенско и праиндоевропско наслеђе“ писац изучава корене језика и стиха. Уз поглавље „Срби и вуци у истраживањима Веселина Чајкановића“, обрађује се и Свети Сава – ратнички обреди и епска поезија. Још један научни подвиг аутора „Пракосова“ и издавача „Мита и религије у Срба“. тврд повез, 480 стр.

Pioniri beogradske pank scene objavljuju svoj prvi album! Energična svirka, punokrvni rifovi vraćaju veru u neprocenjivu vrednost iskrenog odnosa prema rokenrolu. Neke od pesma ćete prepoznati, no kuriozitet ovog izdanja je taj što su posle četrdeset godina one odsvirane i producirane na način koji su to njihovi autori, sada članovi benda Crna lista, inicijalno želeli. Grupu Crna lista listu čine: Vojislav Bešić – gitara/glas (ex Bezobrazno zeleno), Loka – gitara/glas (ex Defektno efektni/Urbana gerila), Aleksandar Đukić – bas gitara/glas (ex TV Moroni), Goran Sinadinović – gitara (ex Petar i zli vuci) i Relja Obrenović – bubnjevi (ex Petar i zli vuci). LP: 1 A Ja imam ideju Bežim niz ulicu Ipak bojim se rata Moja borba Moj si lilihip B Tebi dajem sve Ogledalo Beograd Pada noć A (Izdrži udarac) Pioniri beogradske pank scene objavljuju svoj prvi album! Energična svirka, punokrvni rifovi vraćaju veru u neprocenjivu vrednost iskrenog odnosa prema rokenrolu. Neke od pesma ćete prepoznati, no kuriozitet ovog izdanja je taj što su posle četrdeset godina one odsvirane i producirane na način koji su to njihovi autori, sada članovi benda Crna lista, inicijalno želeli. Grupu Crna lista listu čine: Vojislav Bešić – gitara/glas (ex Bezobrazno zeleno), Loka – gitara/glas (ex Defektno efektni/Urbana gerila), Aleksandar Đukić – bas gitara/glas (ex TV Moroni), Goran Sinadinović – gitara (ex Petar i zli vuci) i Relja Obrenović – bubnjevi (ex Petar i zli vuci). LP: 1 A Ja imam ideju Bežim niz ulicu Ipak bojim se rata Moja borba Moj si lilihip B Tebi dajem sve Ogledalo Beograd Pada noć A (Izdrži udarac)

miodrag protic - muzej savremene umetnosti,beograd. dim. 23 x 22 cm. bogato ilustrovan marko ristic, vane zivadinovic-bor, oskar davico, djordje kostic, dusan matic, max ernst, yves tanguy, andre masson, vuco, nadrealizam, avangarda marko ristic Beograd 1902–1984. 1902–1921. Rođen je u staroj i uglednoj porodici Jovana Ristića, akademika i državnika. Školovao se u Beogradu i Švajcarskoj. 1922. Sa M. Dedincem i D. Timotijevićem pokrenuo je časopis Putevi. 1924–1925. Sa R. Petrovićem, D. Matićem i M. Dedincem bio je urednik časopisa Svedočanstva. 1925. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. 1926. Oženio se Ševom (Jelicom) Živadinović u Vrnjačkoj Banji, a kumovi su im bili Aleksandar i Lula Vučo. 1926–1927. Upoznao je Bretona i francuske nadrealiste za vreme boravka u Parizu, gde je nastao i ciklus kolaža La vie mobile. Zajedno sa Ševom kupio je sliku Maksa Ernsta Sova (Ptica u kavezu), koja se danas nalazi u kolekciji Muzeja savremene umetnosti, Beograd. 1928. Objavio je antiroman Bez mere. Rođenje kćeri Mare. 1928–1929. Uradio je seriju fotograma sa Vanom Borom u Vrnjačkoj Banji. 1930. Jedan je od osnivača beogradske grupe nadrealista i potpisnik manifesta. Sa A. Vučom i D. Matićem bio je urednik almanaha Nemoguće–L`impossible gde je objavio kolaže Budilnik i Ljuskari na prsima. Sa D. Matićem napisao je Poziciju nadrealizma, koju su potpisali ostali članovi beogradske grupe nadrealista. 1931. Sa K. Popovićem objavio je knjigu Nacrt za jednu fenomenologiju iracionalnog. 1931–1932. Jedan je od urednika u časopisu Nadrealizam danas i ovde. 1932. Sa V. Borom objavio je knjigu Anti–zid. 1933. U pariskom časopisu Le surréalisme au service de la révolution (br. 6, 36–39) objavljen je njegov odgovor na anketu `L`humour est–il une attitude morale?`. 1936. Napisao je tekst `Predgovor za nekoliko nenapisanih romana`. 1938. Objavio je poemu Turpituda, koju je zaplenila policija u Zagrebu. Sarađivao je u pariskom časopisu Minotaure (no. 3–4, Enquête Dictionnaire abrégé du surréalisme). 1939. Sa M. Krležom, K. Hegedušićem, V. Bogdanovim, Z. Rihtmanom i drugima pokrenuo je casopis Pečat. Putovao je sa Ševom u Italiju. 1941–1942. Živeo je u Vrnjačkoj Banji, a jedno vreme je proveo u zatvoru u Kruševcu. 1944. Političke tekstove je objavljivao u Politici i Borbi. Bio je urednik Državnog izdavačkog zavoda Jugoslavije. 1945–1951. Imenovan je za jugoslovenskog ambasadora u Parizu. 1951. Izabran je za dopisnog člana Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu. 1952. Sa O. Bihalji Merinom, O. Davičom, M. Dedincem, E. Fincijem, D. Matićem i A. Vučom osnovao je časopis Svedočanstva. 1955. Sa A. Vučom, O. Davičom, D. Ćosićem i A. Isakovićem pokrenuo je časopis Delo. 1956. Objavio je knjigu Nox microcosmica. 1958. Bio je predsednik Jugoslovenske nacionalne komisije za UNESCO. 1984. Umire u Beogradu. 1989. H. Kapidžić Osmanagić je pripremila posthumno za štampu njegove tekstove i objavila u knjizi Naknadni dnevnik 12 C (Sarajevo). 1993. Legat Marka Ristića. Likovna eksperimentacija grupe beogradskih nadrealista (1926–1939). Poklon Marka, Ševe i Mare Ristić poklonjen je Muzeju savremene umetnosti u Beogradu.

Dragan Jovanović: ALEKSANDAR MAKEDONSKI PISMA ARISTOTELU SA KOMENTARIMA KARLA ŠPITELERA Mek povez, 210strana, izdavač: AUTOR - Beograd U „Pismima Aristotelu“ Jovanovićeva opsesivna tema o „indijskom Isusu“ dobija kopernikanski obrt. Čitaocu se, odjednom, otkriva da iza „indijskog Isusa“ stoji – Aleksandar Makedonski, lično!? Glavni krivac za jedan od najvećih istorijskih falsifikata Starog sveta je, po svoj prilici, Plutarh i ostali cenzori spaljene Aleksandrijske biblioteke, ali i cenzori Nikejkog sabora. „Pisma Aristotelu“ u kojima Aleksandar iz Indije piše svom učitelju stavljaju jasno do znanja čitaocu da je on „Isa iz Kašmira“ koji je razočaran u makedonske generale što nisu hteli da ga prate do Kine, bacio svoj mač u Gang i sa „indijskim gimnosofistima“ otiša u pećine Kašmira dočekavši tamo duboku starost. Pri kraju ovog epistolarnog romana iz „Pisama Aristotelu“ može se naslutiti da je Isus mogao, eventualno da bude njegov sin koji će se vratiti iz Indije u Makedoniju, a narod će ga prozvati PseudoAleksandrom koji će, od Dunava do Soluna vući za sobom – drvenog trojanskog konja!? „Pisma Aristotelu“ u podtekstu sadrže i prepisku dva Švajcarca koji su mnogo voleli Srbi. Reč o Karlu Špiteleru i Arčibaldu Rajsu koji ne komentarišu samo Aleksandrova pisma Aristotelu, već, i događaje u Srbiji i Evropi u vreme Prvog svetskog rata...

Opis proizvoda Srpska knjizevna zadruga, 2023. paperback. New. Serbian language, cirilica, 19 cm, Srpska knjizevna zadruga, Knjizevnost Srska epska narodna poezija Slovenska epska narodna poezija, Akademik Aleksandar Loma je naucnik najviseg ranga. Oblasti njegovog znanja i izucavanja su u dubokoj starini mita i legende, ali i jezika i uma drevnih naroda i obrazaca svekolike duhovnosti, pogotovo usmene knjizevnosti. Jedno poglavlje ima naslov „Zagrobni koreni junacke pesme“. U poglavlju „Praslovensko i praindoevropsko nasledje“ pisac izucava korene jezika i stiha. Uz poglavlje „Srbi i vuci u istrazivanjima Veselina Cajkanovica“, obradjuje se i Sveti Sava – ratnicki obredi i epska poezija. Jos jedan naucni podvig autora „Prakosova“ i izdavaca „Mita i religije u Srba“.

Beli duks sa kapuljačom sa štampom preko skoro cele prednje strane na kojoj je ikona Svetog Proroka Jeremije. Sveti prorok Jeremija je je hrišćanski svetitelj i starozavetni prorok. Rođen je oko 600. godina p.n.e. u selu Anatotu nedaleko od Jerusalima. Počeo je da prorokuje u svojoj 15. godini za vreme cara Josije. Stalno je proganjan, jer je prorokovao mnoge nesreće carevima i velikašima zbog njihove vere u lažne idole i žrtvovanja dece tim idolima. Caru Joakimu prorekao je da će mu se telo vući nesahranjeno izvan zidina grada Jerusalima, a potonjem caru Jehoniju da će biti odveden u Vavilon sa celom porodicom i tamo umreti. Kad je na presto u Jerusalimu došao car Sedekija, Jeremija je prorekao pad Jerusalima i vavilonsko ropstvo. U dolini Totef pod Jerusalimom, na mestu gde su deca klana kao žrtve idolima, prorekao je skori pad Judejskog carstva. Uskoro se to obistinilo. Neki Jevreji odveli su ga u Misir, gde je prorokovao propast misirskih idola i dolazak Deve sa Mladencem. Tu, u Misiru, Jevreji su kamenovali svetog Jeremiju i tu je sahranjen. Po predanju, car Aleksandar Veliki posetio je grob proroka Jeremije i po njegovoj naredbi Jeremijino telo je preneto u Aleksandriju. Veruje se da je Jeremija zaštitnik od zmija otrovnica.

BALCANICA XXXVIII 2007, mek povez - udžbenički format, 309strana, izdavač: Balkanološki institut - Beograd BALCANICA - Annual of the Institute for Balkan Studies XXXVIII sadržaj: ARTICLES Classical Studies. Archaeology - Ivan Jordović, A Generation Gap in Late Fifth-Century-BC Athens - Vladimir P. Petrović and Vojislav Filipović, Newly-discovered Traces of the Roman Naissus–Ratiaria Road and the Problem of Locating Two Timacum Stations ANTHROPOLOGY. LINGUISTICS - Živko Mikić, Deux nécropoles de la Grande migration des peuples à Viminacium - Aleksandar Loma, Two Serbian Place Names Ending in -iš of Romanian Origin: Mriš and Dešiška HISTORY - Catherine Horel, La France et l’Empire d’Autriche 1815–1918 - Dragana Gnjatović, The Introduction of a Limping Standard in the Principality of Serbia - Slobodan G. Marković, Čedomilj Mijatović, a Leading Serbian Anglophile - Dušan T. Bataković, Le chemin vers la démocratie. Le développement constitutionnel de la Serbie 1869–1903 - Milan St. Protić, Serbian Radicalism 1881–1903 Political Thought and Practice - Vojislav Pavlović, La troisième guerre balkanique. La France et les tentatives des Alliés de créer une nouvelle alliance balkanique 1914–1915 - Mile Bjelajac, Migrations of Ethnic Albanians in Kosovo 1938–1950 - Konstantin Nikiforov, Russian Foreign Policy and the Balkans in the 1990s - Predrag Simić, La Russie et le problème du Kosovo BOOK REVIEWS - Miroslav Svirčević: Robert J. Donia and John V. A. Fine Jr., Bosnia and Hercegovina: A Tradition Betrayed, and Robert J. Donia, Sarajevo: A Biography - Aleksandra Kolaković: Dokumenti o spoljnoj politici Kraljevine Srbije 1903–1914. Knj. II za 1906. i 1907 - Sanja Lazarević Radak: Black Lambs and Grey Falcons: Women Travelling in the Balkans, eds. John B. Allcock and Antonia Young - Ljiljana Stošić: Răzvan Theodorescu, Constantin Brâncoveanu între “Casa Cărţilor” şi “Ievropa” - Ljiljana Stošić: Cvetan Grozdanov, Fresco Paintings of the Ohrid Archbishopric: Studies - Eleonora Sava: Torac. Metodologia cercetării de teren, ed. Annemarie Sorescu Marinković - Mirjana Mandić: Savremene tendencije u nastavi jezika i književnosti ed. Julijana Vučo - Smiljana Djordjević: Kulturni bestijarij, eds. Suzana Marjanić and Antonija Zaradija Kiš IN MEMORIAM - Slobodan G. Marković: In memoriam Traian Stoianovich (1921–2005)

Marvel: Remix je brza kartična društvena igra draftovanja i sakupljanja setova. Okupite svoje heroje i suprotstavite se moćnim zlikovcima u igri Marvel: Remix! Koristite heroje, saveznike, statuse, opremu, lokacije i manevre da stvorite uzbudljive borbe superheroja! Oformite poznate timove ili napravite nove i ispričajte svoje Marvel priče!Spremite se za epsku borbu superheroja! Igrači dobijaju sedam karata koje predstavljaju ličnosti, predmete ili lokacije iz Marvel univerzuma. Na svakom potezu igrač uzima kartu sa vrha Remix špila, špila Zlikovaca ili kartu koju su odbacili njegovi protivnici, a zatim i sam odbacuje kartu. Igra se završava kada se u delu za odbačene karte nalazi tačno 10 karata. Na kraju igre morate da imate makar jednog heroja ili saveznika i makar jednog zlikovca da bi vam se uopšte računali poeni. Saberite osnovne vrednosti i sve bonus poene karata u vašim rukama. Igrač sa najviše poena je pobednik! Marvel: Remix je igra zasnovana na nagrađivanoj kartičnoj igri Fantasy Realms, koja je bila kandidat za nagradu Kennerspiel des Jahres 2021. godine! Društvena igra Marvel Remix na boardgamegeek.com OPŠTE INFORMACIJE Trajanje partije 20 minuta Uzrast 12+ Broj igrača 2-6 Kompleksnost 1.90 / 5 Mehanike igre Open Drafting, Set Collection Dizajner Bruce Glassco Jezik izdanja Srpski Jezička zavisnost Bitan tekst na komponentama DEKLARACIJA Naziv proizvoda Društvena igra Marvel Remix Uvoznik Pridemage Games Izdavač MIPL Zemlja porekla Poljska Dejan Pantelic 13/10/2023 Jedna od onih igara gde se trazi partija vise i super je kad zelite jos nesto dodatno da odigrate a da se brzo igra i da su pravila jednostavna. Preporuka :) Aleksandar Kovač 15/07/2023 Igra se vrlo lako i brzo uči i igra, a ima dovoljno mozganja oko sklapanja najbolje moguće kombinacije karata. Art na karticama je sjajan, i ikonografija je vrlo jasna. Igra se prilično često jer ne zahteva mnogo vremena i mesta za igranje. Nemanja 05/07/2023 Fantastična igra koja se nauči za 5-6 minuta a pruža sate zabave. Iako se partija završi za 10 do 15 minuta, igra vas odmah vuče da odigrate još koju partiju. Uvek ćete imati osećaj da vam je falila samo još jedna karta da oformite pravu kombinaciju heroja, lokacija i saveznika za savršen rezultat. Igra toliko malo mesta zauzima, da smo je igrali čak i u kolima! Trenutni lični najbolji zabeležen rezultat je 133. NAPIŠI RECENZIJU Ime: Recenzija: Note: HTML nije preveden! Ocena: Loše Dobro Unesite kod sa slike: NASTAVI

Prvo izdanje, odlično očuvano! Autor - osoba Lalić, Ivan V., 1931-1996 = Lalić, Ivan V., 1931-1996 Naslov Pismo / Ivan V. Lalić Vrsta građe poezija ; odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1992 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1992 (Beograd : Vojna štamparija) Fizički opis 85 str. ; 21 cm Zbirka Srpska književna zadruga ; ǂkolo ǂ85, ǂknj. ǂ559 (plast.) Napomene `Štampano o stogodišnjici Srpske književne zadruge u Beogradu 1992.` --> nasl. str. Tiraž 2.000 Beleška o piscu: str. 81-82. Ivan V. Lalić – Pesnik koji je ujedinio tumače i čitaoce Aleksandar Jovanović 02/07/2021 BROJ 671, O dve godišnjice Ivana V. Lalića Nedavno se navršilo devedeset godina od rođenja, a krajem ovog meseca biće dvadeset pet godina od smrti Ivana V. Lalića (8. jun 1931 – 27. jul 1996). Lalićeva poezija je neprestano, u istoj meri za vreme njegovog života koliko i posle iznenadnog, i moguće ranije naslućenog, pesnikovog odlaska, dobijala nova tumačenja i nove čitaoce, tako da u ovom slučaju i nije reč samo o datumskoj zaokruženosti koju treba obeležiti nego o njenom živom i nezaobilaznom prisustvu u srpskoj književnosti. Lalić je prihvaćen kao pesnik već od prvih zbirki Bivši dečak (1955) i Vetrovito proleće (1956). Od pojave knjige Vreme, vatre, vrtovi (1961), u kojoj je sveo račune s prvom fazom svoga pevanja, počinje njegova tiha slava. Sa svakom novom zbirkom – što nije čest slučaj u nas – Lalić je pesnički rastao i zauzimao sve značajnije mesto u savremenoj srpskoj poeziji. Bitne tačke na tome putu jesu Izabrane i nove pesme (1969 – s novom zbirkom O delima ljubavi ili Vizantija), Smetnje na vezama (1975) i Strasna mera (1984). U zaveštajnim zbirkama Pismo (1992) i Četiri kanona (1996) Lalić je dosegao sopstvene pesničke vrhove i ispunio svoju službu poeziji i pevanju. Složen i moderan pesnički govor Za njegovu poeziju bitan je i trenutak u kojem se pojavio. Lalić je ušao u srpsku književnost sredinom pedesetih godina kada su mnogi književno-ideološki sukobi već bili na izmaku. Zbog toga nije ni morao, a nije ni želeo da učestvuje u, za to vreme, karakterističnim sporovima između tzv. tradicionalista i modernista (ta bitka je, već dobrim delom, bila dobijena), nego se odmah, izbegavajući jednostrana opredeljenja, usredsredio na najbitnija pitanja poezije, na biranje sopstvenih prethodnika i lirski dijalog sa tradicijom i kulturom. Snažno oslonjen na iskustva moderne evropske poezije, on je sve vreme svoje pevanje vezivao za jezik i nasleđe svoga naroda. Pesnik u čijem su delu propevali svi slojevi naše kulture, ali i izuzetan poznavalac svetske poezije i kulture (jedan je od naših najboljih prevodilaca nemačkih, francuskih, engleskih i američkih pesnika), Lalić je bio predodređen da bude pesnička žiža u kojoj se ukršta nacionalno i evropsko nasleđe. Smatrajući podražavanje evropske poezije duhom provincijalizma, on će u jednom razgovoru reći: „Ko ne povuče pouke iz Laze Kostića ili Vojislava Ilića, uzalud će ih tražiti kod Malarmea i Helderlina.“ A mogao je to da kaže jer je u istoj meri poznavao i Helderlina (koga je izvrsno preveo) i Vojislava Ilića (o kojem je napisao jedan od najboljih eseja u nas), a podsticaji oba pesnika snažno su ugrađeni u njegove stihove. U svome pevanju Lalić je izgradio izuzetno osetljive pesničke mehanizme i složenu organizaciju svojih pesama, sa specifičnom pesničkom slikom, da bi opisao složeni i nijansirani doživljaj sveta. Otuda kod Lalića moderan i precizan pesnički govor, da bi se u pesničku sliku uhvatila jedva primetna a suštinska dešavanja u ljudskom biću i oko njega, na samoj granici između vidljivog i nevidljivog, postojanja i nepostojanja („Vidljivo, to je sigurnost / […] / ali / Nevidljivo – ono nam stalno izmiče, / A šapuće nam svoju prisutnost i uporno primorava / Da delujemo, da ga prevodimo u slike“, „Elegija ili Dunav kod Donjeg Milanovca“). Zahvaljujući upravo ovom poetičkom svojstvu, širok tematsko-motivski raspon Lalićevog pevanja krasi neraspletiva unutarnja jedinstvenost: pevanja o predvajanju leta, prolaznosti, o trajnom i trošnom, smrti, kulturnom pamćenju, užasu i radosti, dati su kroz pesnikove složene vremensko-prostorne, sinestezijske, gotovo opipljive i istovremeno visoko simbolizovane slike, kroz koje se prelama emocionalna, čulna i intelektualna situacija onoga koji peva. Zato se ova poezija prima i kao izuzetno moderna i sa velikim čitalačkim uzbuđenjem. Pismo. Četiri kanona Još dok je po časopisima objavljivao pojedinačne pesme, slutilo se o kakvoj je knjizi reč, a kada se pojavila, odmah je nazvana antologijskom zbirkom. I zaista, srpska poezija je, odjednom i na jednom mestu, dobila tridesetak vrhunskih pesama: od „Deset soneta nerođenoj kćeri“ do „Rimske elegije“, od „Mlade žene sa violom“ do „Melanholije“, od „Zapisano nad jednim stihom“ do „Strambotta“, od „Pisma“ do „Nikada samlji“, od „Oktave o letu“ do „Slova o slovu“, od „Plave grobnice“ do „Šapata Jovana Damaskina“. Jednostavno, kao izbor antologijskih pesama može se prepisati čitav sadržaj. Ove godine navršava se i dve i po decenije od objavljivanja Četiri kanona, kompoziciono i smisaono veoma složene knjige. U njoj se pesnik snažno oslonio na najpoznatiji srednjovekovni žanr i njegov molitveni bruj, ispevavši jednu od najlepših pohvala Bogorodici na srpskom jeziku. Ali Četiri kanona su najpre knjiga moderne poezije, počev od leksike, smenjivanja diskurzivnih iskaza i pesničkih slika do tekstovnih prepleta i poetičkih tokova. U prožimanju pesničkog i svetog, sveto je otvaralo duboke prostore natčulnog i onostranog, ali nije dovodilo u pitanje prirodu pesničkog teksta i egzistencijalni grč onoga koji peva. Dve zaveštajne Lalićeve zbirke su najpotpunija objava njegovih poetičkih načela i na najlepši način zatvaraju srpski pesnički XX vek. Lični ulog Lični ulog koji u pesmi ne sme da bude više od nagoveštaja, a bez prava da se poništi, takođe je jedan od zaštitnih znakova Lalićeve poezije. Pesniku je bila strana ideja o impersonalnom/bezličnom subjektu: „Insistiram, u svakoj prilici, na tvrđenju da je poezija komunikacija – a kako da komunicirate sa tzv. bezličnim subjektom? Kod pesnika takvog usmerenja impersonalnost je, ako su zaista talentovani, samo maska. Beli zavoj ispod kojeg, ako je pesnik autentičan, osećate ranu.“ Odnosno, on nikada nije pravio veštački jaz između pesničkog subjekta i autora i nije se ustručavao da peva ono iskustvo koje bi bilo njihov zajednički presek. Evo nekoliko primera, koji mogu biti od koristi za potpunije razumevanje pojedinih pesama. Česti dečji letnji boravci zbog bolesti na Divčibarama prizvani su u pesmi „Vetar“. Drugi svetski rat provodi u Beogradu, u Kumanovskoj 13. Za vreme uskršnjih „savezničkih“ bombardovanja ginu mu četiri druga iz okolnih zgrada i taj događaj je osnova pesme „Zarđala igla“. Razgovori s rano preminulom majkom Ljubicom (ćerkom kompozitora Isidora Bajića, od koje je pesnik nasledio apsolutni sluh, od izuzetnog značaja za njegovo pevanje), dati su u pesmama „Requiem za majku“ i „Pomen za majku“. Sve njegove ljubavne pesme, da se navedu samo „Mesta koje volimo“, „Ljubav“, „Rimski kvartet“, „Rimska elegija“ i „Strambotti“, posvećene su supruzi Branki Lalić (Kašnar). U pesmi „Amor fati“ vide se one dve lipe koje je pesnik lično posadio u dvorištu iza svoga stana (u Internacionalnih brigada 39). Tragičnu smrt starijeg sina Vlajka čuvaju pesme „Pieta“, „More“ i pojedini stihovi Četiri kanona („sem toga / On udešava namere: ne možeš buvu da zdrobiš / / Noktom o nokat palca, ako ti pisano nije. / On je taj koji udene buru u noć, zdrobi brod, / U crno oboji vunu nekoj majci na preslici“, I/3). Ne treba posebno naglašavati da je razmak između početnog podsticaja i završenog oblika pesme mera veličine jednog pesnika. POEZIJA TRAJE JER ZNAČI Često se misli, ne bez razloga, da je prva decenija po smrti jednog stvaraoca najnemilosrdnija provera njegovog dela, kada ono ostane samo sa sobom i sa čitaocima. Ako je tako – a u ovom slučaju reč je ne o jednoj nego o dve i po decenije – Lalićeva poezija ne samo da je prošla ovu proveru nego je njen značaj još i uvećan. Krenimo redom. Ubrzo posle pesnikove smrti izašla su njegova Dela u četiri knjige (koja su uključila celokupnu poeziju, pesme iz zaostavštine, izbor eseja i kritika o poeziji, detaljnu biografiju i bibliografiju), više izbora iz poezije, izdanja školske lektire, knjiga u kanonskoj ediciji Deset vekova srpske književnosti, knjiga izabranih pesama i eseja Ivan V. Lalić. U knjizi Pogled preko okeana data je njegova prepiska s Čarlsom Simićem. Takođe je objavljeno uporedno izdanje Lalićevih pesama na srpskom i engleskom jeziku Walking Towards the Sea / Koraci prema moru, u prevodu Frensisa R. Džonsa, a zahvaljujući istom prevodiocu iduće godine će u Engleskoj biti objavljena celokupna Lalićeva poezija. I u skladu sa duhom vremena, njegove pesme su izuzetno praćene na više internet adresa. U istom periodu nastala su tri zbornika posvećena njegovom delu, čiji su izdavači naše ugledne kulturne i naučne institucije, a autori radova najznačajniji proučavaoci srpske poezije. Objavljeno je više monografskih studija, odbranjene su magistarske i doktorske disertacije, a njima treba dodati čitav niz izuzetnih pojedinačnih radova u časopisima i naučnim zbornicima. O Lalićevoj poeziji pisali su kritičari svih generacija i različitih usmerenja, počev od Nikše Stipčevića, Predraga Palavestre, Svetlane Velmar Janković, Borislava Radovića, Ljubomira Simovića, Novice Petkovića, Jelene Novaković, preko Radivoja Mikića, Dragana Stojanovića, Leona Kojena, Milosava Tešića, Jovana Delića, Tihomira Brajovića, Aleksandra Jerkova, Svetlane Šeatović, Sonje Veselinović, Perside Lazarević di Đakomo, Dragana Hamovića, Aleksandra Milanovića, Slađane Jaćimović, Sanje Paripović, do najmlađih Marka Radulovića, Bojana Čolaka, Dunje Rančić, Marka Avramovića, Vladimira Vukomanovića Rastegorca i Violete Mitrović. Lalić i Vizantija Susret Ivana V. Lalića i Vizantije bio je gotovo nužan. On se desio u njegovim prvim knjigama Bivši dečak i Vetrovito proleće i trajao je do poslednjih, Pismo i Četiri kanona. Ispevao je deset pesama s nazivom „Vizantija“ (i obeležio ih brojevima od I do X) i još desetak koje pripadaju istom tematskom krugu. U pevanju o Vizantiji prelamaju se sve bitne teme njegovog pesništva, počev od odnosa prema nasleđu do pitanja o mogućnosti i smislu pevanja. Još više, Lalićev odnos prema Vizantiji nije samo odnos prema poeziji – nego, ujedno, i odnos prema sopstvenom biću i najdubljim zahtevima koji se sebi i u sebi postavljaju. Danas se lakše uočava da se Vizantija vremenom menjala u Lalićevoj poeziji. Najpre, to je bila istorijska Vizantija i njena kultura, tačnije, u njegovim pesmama odvijao se dijalog dve Vizantije, jedne istorijske, prošle i završene, s dosta reminiscencija na politička i kulturna zbivanja, i druge, mitske, koju – kako je pesnik rekao – sve vreme nosimo u sebi i koja će vremenom postojati sve neodređenija, sve više će se pretapati u unutrašnji prostor pesničkog subjekta. Postajaće simbol njegove upitanosti o trajanjima i prekidima, mogućnostima razumevanja pojedinaca u različitim vremenima, potrage za identitetom. Pesme „Vizantija VII“ i „Vizantija VIII ili Hilandar“ najbolje svedoče o tome. Tragajući za duhovnim kontinuitetom, Ivan V. Lalić je ispevao nekoliko antologijskih pesama koje pripadaju uslovno nazvanoj Srpskoj Vizantiji, pesmama koje su svojevrsno traganje za našim počecima. Vizantijsko nasleđe, njegovo obnavljanje u srpskoj kulturi i odnos pesničkog subjekta prema njegovom uticaju u našem vremenu osnovna su tema ovih pesama, počev od „Raške“ i „Smedereva“ do „Acqua Alte“ i „Koncerta vizantijske muzike“. U završnoj fazi, u pesmi „Šapat Jovana Damaskina“ i zbirci Četiri kanona, kako se povećavao pesnikov lični ulog, pevanje o Vizantiji postajalo je istovetno pevanju o Bogu, bolnom naslućivanju dublje Tvorčeve promisli i strašnoj čežnji za Smislom i Spasenjem. Zajedno s njemu duhovno bliskim Džonom Majendorfom (čije je Vizantijsko bogoslovlje voleo i iščitavao), i Lalić je mogao da kaže, i rekao je, da neprestana privlačnost vizantijske umetnosti i neobičnost da je istočno hrišćanstvo preživelo najdramatičnije društvene promene predstavljaju očigledni znak da je Vizantija zaista otkrila nešto fundamentalno istinito o čovekovoj prirodi i njenom odnosu prema Bogu. Do te osnovne istine došao je i Ivan V. Lalić u svome pevanju o Vizantiji. Njegovo stvaralačko iskustvo je očigledan znak kako poezija može biti izuzetno moderna, bitno nacionalna i duboko religiozna. Lalić i Andrić Rođen u Beogradu, Lalić se kao dečak s roditeljima, zbog majčine bolesti, preselio u Zagreb, u kojem je proveo petnaest godina, završio gimnaziju, Pravni fakultet i objavio prve pesničke knjige. Godine 1961. vratio se u Beograd i postao sekretar Saveza književnika Jugoslavije. Zvanično ga je pozvao Aleksandar Vučo, ali je najverovatnije do toga došlo na inicijativu Ive Andrića. Osim činjenice da je reč o veoma dobrom mladom pesniku koji izvanredno govori više stranih jezika, ne može se zaobići ni Andrićevo poznanstvo, pa i prijateljstvo, sa Ivanovim ocem Vlajkom, kojeg je poznavao još iz mladosti i kojeg je često posećivao u njegovom stanu u Beogradu. Naime, Vlajko je, kao jedan iz grupe mostarskih đaka gimnazijalaca i mladobosanaca, više puta bio hapšen i osuđen je u Sarajevu 1915. na godinu dana zatvora zbog „velikosrpske propagande“. (Nije slučajno Ivan autor i dve pesme o Gavrilu Principu, „Gavrilo Princip“ i „Princip na bojištu“, od kojih je drugu posvetio ocu, a odnos prema ocu i očev duh prisutan je i u mnogim drugim pesmama, npr. u „1804“.) U decembru iste godine Lalić, kao sekretar Saveza, putuje s Andrićem u Stokholm na dodelu Nobelove nagrade. O tome je naredne godine objavio dragoceni zapis „Andrić u decembarskom Štokholmu“, u kojem je, diskretno i s poštovanjem, pokušao da nasluti ponešto od onoga što je naš nobelovac skrivao ispod protokolarnog ponašanja. Pesnička osećajnost Lalićeva poezija jeste, uz sve drugo, i negovanje naše čitalačke i lične osećajnosti. Sa svakom njegovom zbirkom – s Pismom, čini se, naročito – rasla je i postajala sve zrelija osećajnost njegovih čitalaca (istovremeno, i tumača), koje možda bez ovih stihova i ne bi bili svesni. Njegove složene i izuzetno precizne slike razmiču naš doživljaj sveta, otvaraju i šire našu emociju, čine da osećamo i vidimo one suptilne duševne prelive i nijanse za koje bismo bez nje bili zatvoreni. „Ili sam možda / Sve to izmislio? Ne verujem, postoje / Dokazi: ožiljci neke uporne nade / Što još zabole na dodir tvoga glasa / Otisci tvojih prstiju na gleđi / Vrča iz kojeg još vetri vino / Nedopijeno u konobi, onoga leta / Kada si bila preobražena u blagoslov, / U svoje obično čudo. / / Živimo vreme usitnjenih čuda / I zaboravne mudrosti. Pamtiš li to leto?“ – peva Lalić u pesmi „Pet pisama“ (Strasna mera). Reč je o snažnom ljubavnom doživljaju iščezlom u vremenu i sveprisutnoj ljubavnoj emociji koja plavi pesničkog subjekta: već nema vina a miris njegov još plavi vazduh i boli. I pitanje onoj koja mu je, u tom trenutku, bila milost i blagoslov (oksimoronsko „obično čudo“ imenuje raspon između spoljašnjeg i unutarnjeg pogleda): da li pamti to leto, tu punoću emocije. Kao da bi se tim istovremenim (ne, nužno, više i zajedničkim) pamćenjem sačuvalo ponešto od srži najprolaznijeg od svih osećanja, od zaboravne mudrosti. Kao gotovo svaka Lalićeva slika, i ova je prostorno-vremenski višeslojna: minula punoća trenutka, melanholija i naslućena senka smrti ukrštene su sa upornom i ranjivom nadom, poduprte sećanjem („Pamtiš li to leto“) u naporu da se, bar na trenutak, zaustavi vreme na delu, da se sudbini kaže: Da, uprkos izvesnosti krajnjeg ishoda. Ivan V. Lalić je stvaralac koji je visoko uzdigao poetičku i kulturnu samosvest srpske književnosti, stvorio celovito i autentično pesničko delo i, što je možda najvažnije, ujedinio je tumače i čitaoce svoje poezije. On je, uz Vaska Popu, najznačajniji srpski pesnik druge polovine XX veka i jedan od najvećih srpskih pesnika uopšte. Ivan V. Lalić (1931–1996) srpski pesnik, esejista i prevodilac, jedan od najistaknutijih pesnika neosimbolističke struje u savremenoj srpskoj poeziji. Rođen je u Beogradu 1931. godine, gde je radio neko vreme kao novinar i urednik Radio Zagreba; bio je urednik u „Prosveti“ i „Nolitu“. Svojom poezijom preko artizma, uravnoteženih slika i duhovne sabranosti obnovio je liniju simbolističkog pesništva. Tragajući za klasičnom merom pesme i nalazeći pesničko nadahnuće u literaturi, Lalić se u svojoj poeziji okretao Vizantiji i antičkom svetu. Takođe je bio izvrstan prevodilac, esejista i kritičar. Ivan V. Lalić je ušao u književnu kritiku kao hroničar časopisa, najpre „Letopisa Matice srpske“, a potom beogradske „Književnosti“. Njegovu kritiku odlikuje objektivnost, kao i iskustvo koje u nju unosi. Priredio je nekoliko antologija i zbornika. Bavio se prevodilaštvom, naročito prepevima; tako je između ostalog priredio „Antologiju novije francuske lirike“ (od Bodlera do naših dana) i izbore pesama Helderlina (Nolitova nagrada) i Pjer Žan Žuva. Autor je radio-drame „Majstor Hanuš“ (nagrada Jugoslovenske radiodifuzije). Dela Bivši dečak (1955) Melisa (poema) (1959) Argonauti i druge pesme (1961) Vreme, vatre, vrtovi (Zmajeva nagrada) (1961) Smetnje na vezama (1975) Strasna mera (1984) Vizantija (1987) Izabrane i nove pesme (1969) Vetrovito proleće (1956) Čini (1963) Krug (1968) Velika vrata mora (1958) Pesme (1987) Pismo (1992) Četiri kanona (1996) Pisao je eseje i kritike: Kritika i delo (1971) O poeziji i dvanaest pesnika

Autor - osoba Lalić, Ivan V. Naslov Pismo / Ivan V. Lalić Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1993 Izdanje 2. izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1993 (Beograd : Vojna štamparija) Fizički opis 85 str. ; 19 cm Zbirka Ponovljena izdanja Kola Srpske književne zadruge u divot opremi (karton) Napomene Tiraž 2.000. Beleška o piscu: str. 81-[83]. Ivan V. Lalić – Pesnik koji je ujedinio tumače i čitaoce Aleksandar Jovanović 02/07/2021 BROJ 671, O dve godišnjice Ivana V. Lalića Nedavno se navršilo devedeset godina od rođenja, a krajem ovog meseca biće dvadeset pet godina od smrti Ivana V. Lalića (8. jun 1931 – 27. jul 1996). Lalićeva poezija je neprestano, u istoj meri za vreme njegovog života koliko i posle iznenadnog, i moguće ranije naslućenog, pesnikovog odlaska, dobijala nova tumačenja i nove čitaoce, tako da u ovom slučaju i nije reč samo o datumskoj zaokruženosti koju treba obeležiti nego o njenom živom i nezaobilaznom prisustvu u srpskoj književnosti. Lalić je prihvaćen kao pesnik već od prvih zbirki Bivši dečak (1955) i Vetrovito proleće (1956). Od pojave knjige Vreme, vatre, vrtovi (1961), u kojoj je sveo račune s prvom fazom svoga pevanja, počinje njegova tiha slava. Sa svakom novom zbirkom – što nije čest slučaj u nas – Lalić je pesnički rastao i zauzimao sve značajnije mesto u savremenoj srpskoj poeziji. Bitne tačke na tome putu jesu Izabrane i nove pesme (1969 – s novom zbirkom O delima ljubavi ili Vizantija), Smetnje na vezama (1975) i Strasna mera (1984). U zaveštajnim zbirkama Pismo (1992) i Četiri kanona (1996) Lalić je dosegao sopstvene pesničke vrhove i ispunio svoju službu poeziji i pevanju. Složen i moderan pesnički govor Za njegovu poeziju bitan je i trenutak u kojem se pojavio. Lalić je ušao u srpsku književnost sredinom pedesetih godina kada su mnogi književno-ideološki sukobi već bili na izmaku. Zbog toga nije ni morao, a nije ni želeo da učestvuje u, za to vreme, karakterističnim sporovima između tzv. tradicionalista i modernista (ta bitka je, već dobrim delom, bila dobijena), nego se odmah, izbegavajući jednostrana opredeljenja, usredsredio na najbitnija pitanja poezije, na biranje sopstvenih prethodnika i lirski dijalog sa tradicijom i kulturom. Snažno oslonjen na iskustva moderne evropske poezije, on je sve vreme svoje pevanje vezivao za jezik i nasleđe svoga naroda. Pesnik u čijem su delu propevali svi slojevi naše kulture, ali i izuzetan poznavalac svetske poezije i kulture (jedan je od naših najboljih prevodilaca nemačkih, francuskih, engleskih i američkih pesnika), Lalić je bio predodređen da bude pesnička žiža u kojoj se ukršta nacionalno i evropsko nasleđe. Smatrajući podražavanje evropske poezije duhom provincijalizma, on će u jednom razgovoru reći: „Ko ne povuče pouke iz Laze Kostića ili Vojislava Ilića, uzalud će ih tražiti kod Malarmea i Helderlina.“ A mogao je to da kaže jer je u istoj meri poznavao i Helderlina (koga je izvrsno preveo) i Vojislava Ilića (o kojem je napisao jedan od najboljih eseja u nas), a podsticaji oba pesnika snažno su ugrađeni u njegove stihove. U svome pevanju Lalić je izgradio izuzetno osetljive pesničke mehanizme i složenu organizaciju svojih pesama, sa specifičnom pesničkom slikom, da bi opisao složeni i nijansirani doživljaj sveta. Otuda kod Lalića moderan i precizan pesnički govor, da bi se u pesničku sliku uhvatila jedva primetna a suštinska dešavanja u ljudskom biću i oko njega, na samoj granici između vidljivog i nevidljivog, postojanja i nepostojanja („Vidljivo, to je sigurnost / […] / ali / Nevidljivo – ono nam stalno izmiče, / A šapuće nam svoju prisutnost i uporno primorava / Da delujemo, da ga prevodimo u slike“, „Elegija ili Dunav kod Donjeg Milanovca“). Zahvaljujući upravo ovom poetičkom svojstvu, širok tematsko-motivski raspon Lalićevog pevanja krasi neraspletiva unutarnja jedinstvenost: pevanja o predvajanju leta, prolaznosti, o trajnom i trošnom, smrti, kulturnom pamćenju, užasu i radosti, dati su kroz pesnikove složene vremensko-prostorne, sinestezijske, gotovo opipljive i istovremeno visoko simbolizovane slike, kroz koje se prelama emocionalna, čulna i intelektualna situacija onoga koji peva. Zato se ova poezija prima i kao izuzetno moderna i sa velikim čitalačkim uzbuđenjem. Pismo. Četiri kanona Još dok je po časopisima objavljivao pojedinačne pesme, slutilo se o kakvoj je knjizi reč, a kada se pojavila, odmah je nazvana antologijskom zbirkom. I zaista, srpska poezija je, odjednom i na jednom mestu, dobila tridesetak vrhunskih pesama: od „Deset soneta nerođenoj kćeri“ do „Rimske elegije“, od „Mlade žene sa violom“ do „Melanholije“, od „Zapisano nad jednim stihom“ do „Strambotta“, od „Pisma“ do „Nikada samlji“, od „Oktave o letu“ do „Slova o slovu“, od „Plave grobnice“ do „Šapata Jovana Damaskina“. Jednostavno, kao izbor antologijskih pesama može se prepisati čitav sadržaj. Ove godine navršava se i dve i po decenije od objavljivanja Četiri kanona, kompoziciono i smisaono veoma složene knjige. U njoj se pesnik snažno oslonio na najpoznatiji srednjovekovni žanr i njegov molitveni bruj, ispevavši jednu od najlepših pohvala Bogorodici na srpskom jeziku. Ali Četiri kanona su najpre knjiga moderne poezije, počev od leksike, smenjivanja diskurzivnih iskaza i pesničkih slika do tekstovnih prepleta i poetičkih tokova. U prožimanju pesničkog i svetog, sveto je otvaralo duboke prostore natčulnog i onostranog, ali nije dovodilo u pitanje prirodu pesničkog teksta i egzistencijalni grč onoga koji peva. Dve zaveštajne Lalićeve zbirke su najpotpunija objava njegovih poetičkih načela i na najlepši način zatvaraju srpski pesnički XX vek. Lični ulog Lični ulog koji u pesmi ne sme da bude više od nagoveštaja, a bez prava da se poništi, takođe je jedan od zaštitnih znakova Lalićeve poezije. Pesniku je bila strana ideja o impersonalnom/bezličnom subjektu: „Insistiram, u svakoj prilici, na tvrđenju da je poezija komunikacija – a kako da komunicirate sa tzv. bezličnim subjektom? Kod pesnika takvog usmerenja impersonalnost je, ako su zaista talentovani, samo maska. Beli zavoj ispod kojeg, ako je pesnik autentičan, osećate ranu.“ Odnosno, on nikada nije pravio veštački jaz između pesničkog subjekta i autora i nije se ustručavao da peva ono iskustvo koje bi bilo njihov zajednički presek. Evo nekoliko primera, koji mogu biti od koristi za potpunije razumevanje pojedinih pesama. Česti dečji letnji boravci zbog bolesti na Divčibarama prizvani su u pesmi „Vetar“. Drugi svetski rat provodi u Beogradu, u Kumanovskoj 13. Za vreme uskršnjih „savezničkih“ bombardovanja ginu mu četiri druga iz okolnih zgrada i taj događaj je osnova pesme „Zarđala igla“. Razgovori s rano preminulom majkom Ljubicom (ćerkom kompozitora Isidora Bajića, od koje je pesnik nasledio apsolutni sluh, od izuzetnog značaja za njegovo pevanje), dati su u pesmama „Requiem za majku“ i „Pomen za majku“. Sve njegove ljubavne pesme, da se navedu samo „Mesta koje volimo“, „Ljubav“, „Rimski kvartet“, „Rimska elegija“ i „Strambotti“, posvećene su supruzi Branki Lalić (Kašnar). U pesmi „Amor fati“ vide se one dve lipe koje je pesnik lično posadio u dvorištu iza svoga stana (u Internacionalnih brigada 39). Tragičnu smrt starijeg sina Vlajka čuvaju pesme „Pieta“, „More“ i pojedini stihovi Četiri kanona („sem toga / On udešava namere: ne možeš buvu da zdrobiš / / Noktom o nokat palca, ako ti pisano nije. / On je taj koji udene buru u noć, zdrobi brod, / U crno oboji vunu nekoj majci na preslici“, I/3). Ne treba posebno naglašavati da je razmak između početnog podsticaja i završenog oblika pesme mera veličine jednog pesnika. POEZIJA TRAJE JER ZNAČI Često se misli, ne bez razloga, da je prva decenija po smrti jednog stvaraoca najnemilosrdnija provera njegovog dela, kada ono ostane samo sa sobom i sa čitaocima. Ako je tako – a u ovom slučaju reč je ne o jednoj nego o dve i po decenije – Lalićeva poezija ne samo da je prošla ovu proveru nego je njen značaj još i uvećan. Krenimo redom. Ubrzo posle pesnikove smrti izašla su njegova Dela u četiri knjige (koja su uključila celokupnu poeziju, pesme iz zaostavštine, izbor eseja i kritika o poeziji, detaljnu biografiju i bibliografiju), više izbora iz poezije, izdanja školske lektire, knjiga u kanonskoj ediciji Deset vekova srpske književnosti, knjiga izabranih pesama i eseja Ivan V. Lalić. U knjizi Pogled preko okeana data je njegova prepiska s Čarlsom Simićem. Takođe je objavljeno uporedno izdanje Lalićevih pesama na srpskom i engleskom jeziku Walking Towards the Sea / Koraci prema moru, u prevodu Frensisa R. Džonsa, a zahvaljujući istom prevodiocu iduće godine će u Engleskoj biti objavljena celokupna Lalićeva poezija. I u skladu sa duhom vremena, njegove pesme su izuzetno praćene na više internet adresa. U istom periodu nastala su tri zbornika posvećena njegovom delu, čiji su izdavači naše ugledne kulturne i naučne institucije, a autori radova najznačajniji proučavaoci srpske poezije. Objavljeno je više monografskih studija, odbranjene su magistarske i doktorske disertacije, a njima treba dodati čitav niz izuzetnih pojedinačnih radova u časopisima i naučnim zbornicima. O Lalićevoj poeziji pisali su kritičari svih generacija i različitih usmerenja, počev od Nikše Stipčevića, Predraga Palavestre, Svetlane Velmar Janković, Borislava Radovića, Ljubomira Simovića, Novice Petkovića, Jelene Novaković, preko Radivoja Mikića, Dragana Stojanovića, Leona Kojena, Milosava Tešića, Jovana Delića, Tihomira Brajovića, Aleksandra Jerkova, Svetlane Šeatović, Sonje Veselinović, Perside Lazarević di Đakomo, Dragana Hamovića, Aleksandra Milanovića, Slađane Jaćimović, Sanje Paripović, do najmlađih Marka Radulovića, Bojana Čolaka, Dunje Rančić, Marka Avramovića, Vladimira Vukomanovića Rastegorca i Violete Mitrović. Lalić i Vizantija Susret Ivana V. Lalića i Vizantije bio je gotovo nužan. On se desio u njegovim prvim knjigama Bivši dečak i Vetrovito proleće i trajao je do poslednjih, Pismo i Četiri kanona. Ispevao je deset pesama s nazivom „Vizantija“ (i obeležio ih brojevima od I do X) i još desetak koje pripadaju istom tematskom krugu. U pevanju o Vizantiji prelamaju se sve bitne teme njegovog pesništva, počev od odnosa prema nasleđu do pitanja o mogućnosti i smislu pevanja. Još više, Lalićev odnos prema Vizantiji nije samo odnos prema poeziji – nego, ujedno, i odnos prema sopstvenom biću i najdubljim zahtevima koji se sebi i u sebi postavljaju. Danas se lakše uočava da se Vizantija vremenom menjala u Lalićevoj poeziji. Najpre, to je bila istorijska Vizantija i njena kultura, tačnije, u njegovim pesmama odvijao se dijalog dve Vizantije, jedne istorijske, prošle i završene, s dosta reminiscencija na politička i kulturna zbivanja, i druge, mitske, koju – kako je pesnik rekao – sve vreme nosimo u sebi i koja će vremenom postojati sve neodređenija, sve više će se pretapati u unutrašnji prostor pesničkog subjekta. Postajaće simbol njegove upitanosti o trajanjima i prekidima, mogućnostima razumevanja pojedinaca u različitim vremenima, potrage za identitetom. Pesme „Vizantija VII“ i „Vizantija VIII ili Hilandar“ najbolje svedoče o tome. Tragajući za duhovnim kontinuitetom, Ivan V. Lalić je ispevao nekoliko antologijskih pesama koje pripadaju uslovno nazvanoj Srpskoj Vizantiji, pesmama koje su svojevrsno traganje za našim počecima. Vizantijsko nasleđe, njegovo obnavljanje u srpskoj kulturi i odnos pesničkog subjekta prema njegovom uticaju u našem vremenu osnovna su tema ovih pesama, počev od „Raške“ i „Smedereva“ do „Acqua Alte“ i „Koncerta vizantijske muzike“. U završnoj fazi, u pesmi „Šapat Jovana Damaskina“ i zbirci Četiri kanona, kako se povećavao pesnikov lični ulog, pevanje o Vizantiji postajalo je istovetno pevanju o Bogu, bolnom naslućivanju dublje Tvorčeve promisli i strašnoj čežnji za Smislom i Spasenjem. Zajedno s njemu duhovno bliskim Džonom Majendorfom (čije je Vizantijsko bogoslovlje voleo i iščitavao), i Lalić je mogao da kaže, i rekao je, da neprestana privlačnost vizantijske umetnosti i neobičnost da je istočno hrišćanstvo preživelo najdramatičnije društvene promene predstavljaju očigledni znak da je Vizantija zaista otkrila nešto fundamentalno istinito o čovekovoj prirodi i njenom odnosu prema Bogu. Do te osnovne istine došao je i Ivan V. Lalić u svome pevanju o Vizantiji. Njegovo stvaralačko iskustvo je očigledan znak kako poezija može biti izuzetno moderna, bitno nacionalna i duboko religiozna. Lalić i Andrić Rođen u Beogradu, Lalić se kao dečak s roditeljima, zbog majčine bolesti, preselio u Zagreb, u kojem je proveo petnaest godina, završio gimnaziju, Pravni fakultet i objavio prve pesničke knjige. Godine 1961. vratio se u Beograd i postao sekretar Saveza književnika Jugoslavije. Zvanično ga je pozvao Aleksandar Vučo, ali je najverovatnije do toga došlo na inicijativu Ive Andrića. Osim činjenice da je reč o veoma dobrom mladom pesniku koji izvanredno govori više stranih jezika, ne može se zaobići ni Andrićevo poznanstvo, pa i prijateljstvo, sa Ivanovim ocem Vlajkom, kojeg je poznavao još iz mladosti i kojeg je često posećivao u njegovom stanu u Beogradu. Naime, Vlajko je, kao jedan iz grupe mostarskih đaka gimnazijalaca i mladobosanaca, više puta bio hapšen i osuđen je u Sarajevu 1915. na godinu dana zatvora zbog „velikosrpske propagande“. (Nije slučajno Ivan autor i dve pesme o Gavrilu Principu, „Gavrilo Princip“ i „Princip na bojištu“, od kojih je drugu posvetio ocu, a odnos prema ocu i očev duh prisutan je i u mnogim drugim pesmama, npr. u „1804“.) U decembru iste godine Lalić, kao sekretar Saveza, putuje s Andrićem u Stokholm na dodelu Nobelove nagrade. O tome je naredne godine objavio dragoceni zapis „Andrić u decembarskom Štokholmu“, u kojem je, diskretno i s poštovanjem, pokušao da nasluti ponešto od onoga što je naš nobelovac skrivao ispod protokolarnog ponašanja. Pesnička osećajnost Lalićeva poezija jeste, uz sve drugo, i negovanje naše čitalačke i lične osećajnosti. Sa svakom njegovom zbirkom – s Pismom, čini se, naročito – rasla je i postajala sve zrelija osećajnost njegovih čitalaca (istovremeno, i tumača), koje možda bez ovih stihova i ne bi bili svesni. Njegove složene i izuzetno precizne slike razmiču naš doživljaj sveta, otvaraju i šire našu emociju, čine da osećamo i vidimo one suptilne duševne prelive i nijanse za koje bismo bez nje bili zatvoreni. „Ili sam možda / Sve to izmislio? Ne verujem, postoje / Dokazi: ožiljci neke uporne nade / Što još zabole na dodir tvoga glasa / Otisci tvojih prstiju na gleđi / Vrča iz kojeg još vetri vino / Nedopijeno u konobi, onoga leta / Kada si bila preobražena u blagoslov, / U svoje obično čudo. / / Živimo vreme usitnjenih čuda / I zaboravne mudrosti. Pamtiš li to leto?“ – peva Lalić u pesmi „Pet pisama“ (Strasna mera). Reč je o snažnom ljubavnom doživljaju iščezlom u vremenu i sveprisutnoj ljubavnoj emociji koja plavi pesničkog subjekta: već nema vina a miris njegov još plavi vazduh i boli. I pitanje onoj koja mu je, u tom trenutku, bila milost i blagoslov (oksimoronsko „obično čudo“ imenuje raspon između spoljašnjeg i unutarnjeg pogleda): da li pamti to leto, tu punoću emocije. Kao da bi se tim istovremenim (ne, nužno, više i zajedničkim) pamćenjem sačuvalo ponešto od srži najprolaznijeg od svih osećanja, od zaboravne mudrosti. Kao gotovo svaka Lalićeva slika, i ova je prostorno-vremenski višeslojna: minula punoća trenutka, melanholija i naslućena senka smrti ukrštene su sa upornom i ranjivom nadom, poduprte sećanjem („Pamtiš li to leto“) u naporu da se, bar na trenutak, zaustavi vreme na delu, da se sudbini kaže: Da, uprkos izvesnosti krajnjeg ishoda. Ivan V. Lalić je stvaralac koji je visoko uzdigao poetičku i kulturnu samosvest srpske književnosti, stvorio celovito i autentično pesničko delo i, što je možda najvažnije, ujedinio je tumače i čitaoce svoje poezije. On je, uz Vaska Popu, najznačajniji srpski pesnik druge polovine XX veka i jedan od najvećih srpskih pesnika uopšte. Ivan V. Lalić (1931–1996) srpski pesnik, esejista i prevodilac, jedan od najistaknutijih pesnika neosimbolističke struje u savremenoj srpskoj poeziji. Rođen je u Beogradu 1931. godine, gde je radio neko vreme kao novinar i urednik Radio Zagreba; bio je urednik u „Prosveti“ i „Nolitu“. Svojom poezijom preko artizma, uravnoteženih slika i duhovne sabranosti obnovio je liniju simbolističkog pesništva. Tragajući za klasičnom merom pesme i nalazeći pesničko nadahnuće u literaturi, Lalić se u svojoj poeziji okretao Vizantiji i antičkom svetu. Takođe je bio izvrstan prevodilac, esejista i kritičar. Ivan V. Lalić je ušao u književnu kritiku kao hroničar časopisa, najpre „Letopisa Matice srpske“, a potom beogradske „Književnosti“. Njegovu kritiku odlikuje objektivnost, kao i iskustvo koje u nju unosi. Priredio je nekoliko antologija i zbornika. Bavio se prevodilaštvom, naročito prepevima; tako je između ostalog priredio „Antologiju novije francuske lirike“ (od Bodlera do naših dana) i izbore pesama Helderlina (Nolitova nagrada) i Pjer Žan Žuva. Autor je radio-drame „Majstor Hanuš“ (nagrada Jugoslovenske radiodifuzije). Dela Bivši dečak (1955) Melisa (poema) (1959) Argonauti i druge pesme (1961) Vreme, vatre, vrtovi (Zmajeva nagrada) (1961) Smetnje na vezama (1975) Strasna mera (1984) Vizantija (1987) Izabrane i nove pesme (1969) Vetrovito proleće (1956) Čini (1963) Krug (1968) Velika vrata mora (1958) Pesme (1987) Pismo (1992) Četiri kanona (1996) Pisao je eseje i kritike: Kritika i delo (1971) O poeziji i dvanaest pesnika KC (K)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ivan V. Lalić (1931—1996) srpski pesnik, esejista i prevodilac, jedan od najistaknutijih pesnika neosimbolističke struje u savremenoj srpskoj poeziji. Rođen je u Beogradu 1931. godine, gde je radio neko vreme kao novinar i urednik Radio Zagreba; bio je urednik u „Prosveti“ i „Nolitu“. Svojom poezijom preko artizma, uravnoteženih slika i duhovne sabranosti obnovio je liniju simbolističkog pesništva. Tragajući za klasičnom merom pesme i nalazeći pesničko nadahnuće u literaturi, Lalić se u svojoj poeziji okretao Vizantiji i antičkom svetu. Takođe je bio izvrstan prevodilac, esejista i kritičar. Ivan V. Lalić je ušao u književnu kritiku kao hroničar časopisa, najpre „Letopisa Matice srpske“, a potom beogradske „Književnosti“. Njegovu kritiku odlikuje objektivnost, kao i iskustvo koje u nju unosi. Priredio je nekoliko antologija i zbornika. Bavio se prevodilaštvom, naročito prepevima; tako je između ostalog priredio „Antologiju novije francuske lirike“ (od Bodlera do naših dana) i izbore pesama Helderlina (Nolitova nagrada) i Pjer Žan Žuva. Autor je radio-drame „Majstor Hanuš“ (nagrada Jugoslovenske radiodifuzije). Dela Bivši dečak (1955) Melisa (poema) (1959) Argonauti i druge pesme (1961) Vreme, vatre, vrtovi (Zmajeva nagrada) (1961) Smetnje na vezama (1975) Strasna mera (1984) Vizantija (1987) Izabrane i nove pesme (1969) Vetrovito proleće (1956) Čini (1963) Krug (1968) Velika vrata mora (1958) Pesme (1987) Pismo (1992) Četiri kanona (1996) Pisao je eseje i kritike: Kritika i delo (1971) O poeziji i dvanaest pesnika Nedavno se navršilo devedeset godina od rođenja, a krajem ovog meseca biće dvadeset pet godina od smrti Ivana V. Lalića (8. jun 1931 – 27. jul 1996). Lalićeva poezija je neprestano, u istoj meri za vreme njegovog života koliko i posle iznenadnog, i moguće ranije naslućenog, pesnikovog odlaska, dobijala nova tumačenja i nove čitaoce, tako da u ovom slučaju i nije reč samo o datumskoj zaokruženosti koju treba obeležiti nego o njenom živom i nezaobilaznom prisustvu u srpskoj književnosti. Lalić je prihvaćen kao pesnik već od prvih zbirki Bivši dečak (1955) i Vetrovito proleće (1956). Od pojave knjige Vreme, vatre, vrtovi (1961), u kojoj je sveo račune s prvom fazom svoga pevanja, počinje njegova tiha slava. Sa svakom novom zbirkom – što nije čest slučaj u nas – Lalić je pesnički rastao i zauzimao sve značajnije mesto u savremenoj srpskoj poeziji. Bitne tačke na tome putu jesu Izabrane i nove pesme (1969 – s novom zbirkom O delima ljubavi ili Vizantija), Smetnje na vezama (1975) i Strasna mera (1984). U zaveštajnim zbirkama Pismo (1992) i Četiri kanona (1996) Lalić je dosegao sopstvene pesničke vrhove i ispunio svoju službu poeziji i pevanju. Složen i moderan pesnički govor Za njegovu poeziju bitan je i trenutak u kojem se pojavio. Lalić je ušao u srpsku književnost sredinom pedesetih godina kada su mnogi književno-ideološki sukobi već bili na izmaku. Zbog toga nije ni morao, a nije ni želeo da učestvuje u, za to vreme, karakterističnim sporovima između tzv. tradicionalista i modernista (ta bitka je, već dobrim delom, bila dobijena), nego se odmah, izbegavajući jednostrana opredeljenja, usredsredio na najbitnija pitanja poezije, na biranje sopstvenih prethodnika i lirski dijalog sa tradicijom i kulturom. Snažno oslonjen na iskustva moderne evropske poezije, on je sve vreme svoje pevanje vezivao za jezik i nasleđe svoga naroda. Pesnik u čijem su delu propevali svi slojevi naše kulture, ali i izuzetan poznavalac svetske poezije i kulture (jedan je od naših najboljih prevodilaca nemačkih, francuskih, engleskih i američkih pesnika), Lalić je bio predodređen da bude pesnička žiža u kojoj se ukršta nacionalno i evropsko nasleđe. Smatrajući podražavanje evropske poezije duhom provincijalizma, on će u jednom razgovoru reći: „Ko ne povuče pouke iz Laze Kostića ili Vojislava Ilića, uzalud će ih tražiti kod Malarmea i Helderlina.“ A mogao je to da kaže jer je u istoj meri poznavao i Helderlina (koga je izvrsno preveo) i Vojislava Ilića (o kojem je napisao jedan od najboljih eseja u nas), a podsticaji oba pesnika snažno su ugrađeni u njegove stihove. U svome pevanju Lalić je izgradio izuzetno osetljive pesničke mehanizme i složenu organizaciju svojih pesama, sa specifičnom pesničkom slikom, da bi opisao složeni i nijansirani doživljaj sveta. Otuda kod Lalića moderan i precizan pesnički govor, da bi se u pesničku sliku uhvatila jedva primetna a suštinska dešavanja u ljudskom biću i oko njega, na samoj granici između vidljivog i nevidljivog, postojanja i nepostojanja („Vidljivo, to je sigurnost / […] / ali / Nevidljivo – ono nam stalno izmiče, / A šapuće nam svoju prisutnost i uporno primorava / Da delujemo, da ga prevodimo u slike“, „Elegija ili Dunav kod Donjeg Milanovca“). Zahvaljujući upravo ovom poetičkom svojstvu, širok tematsko-motivski raspon Lalićevog pevanja krasi neraspletiva unutarnja jedinstvenost: pevanja o predvajanju leta, prolaznosti, o trajnom i trošnom, smrti, kulturnom pamćenju, užasu i radosti, dati su kroz pesnikove složene vremensko-prostorne, sinestezijske, gotovo opipljive i istovremeno visoko simbolizovane slike, kroz koje se prelama emocionalna, čulna i intelektualna situacija onoga koji peva. Zato se ova poezija prima i kao izuzetno moderna i sa velikim čitalačkim uzbuđenjem. Pismo. Četiri kanona Još dok je po časopisima objavljivao pojedinačne pesme, slutilo se o kakvoj je knjizi reč, a kada se pojavila, odmah je nazvana antologijskom zbirkom. I zaista, srpska poezija je, odjednom i na jednom mestu, dobila tridesetak vrhunskih pesama: od „Deset soneta nerođenoj kćeri“ do „Rimske elegije“, od „Mlade žene sa violom“ do „Melanholije“, od „Zapisano nad jednim stihom“ do „Strambotta“, od „Pisma“ do „Nikada samlji“, od „Oktave o letu“ do „Slova o slovu“, od „Plave grobnice“ do „Šapata Jovana Damaskina“. Jednostavno, kao izbor antologijskih pesama može se prepisati čitav sadržaj. Ove godine navršava se i dve i po decenije od objavljivanja Četiri kanona, kompoziciono i smisaono veoma složene knjige. U njoj se pesnik snažno oslonio na najpoznatiji srednjovekovni žanr i njegov molitveni bruj, ispevavši jednu od najlepših pohvala Bogorodici na srpskom jeziku. Ali Četiri kanona su najpre knjiga moderne poezije, počev od leksike, smenjivanja diskurzivnih iskaza i pesničkih slika do tekstovnih prepleta i poetičkih tokova. U prožimanju pesničkog i svetog, sveto je otvaralo duboke prostore natčulnog i onostranog, ali nije dovodilo u pitanje prirodu pesničkog teksta i egzistencijalni grč onoga koji peva. Dve zaveštajne Lalićeve zbirke su najpotpunija objava njegovih poetičkih načela i na najlepši način zatvaraju srpski pesnički XX vek. Lični ulog Lični ulog koji u pesmi ne sme da bude više od nagoveštaja, a bez prava da se poništi, takođe je jedan od zaštitnih znakova Lalićeve poezije. Pesniku je bila strana ideja o impersonalnom/bezličnom subjektu: „Insistiram, u svakoj prilici, na tvrđenju da je poezija komunikacija – a kako da komunicirate sa tzv. bezličnim subjektom? Kod pesnika takvog usmerenja impersonalnost je, ako su zaista talentovani, samo maska. Beli zavoj ispod kojeg, ako je pesnik autentičan, osećate ranu.“ Odnosno, on nikada nije pravio veštački jaz između pesničkog subjekta i autora i nije se ustručavao da peva ono iskustvo koje bi bilo njihov zajednički presek. Evo nekoliko primera, koji mogu biti od koristi za potpunije razumevanje pojedinih pesama. Česti dečji letnji boravci zbog bolesti na Divčibarama prizvani su u pesmi „Vetar“. Drugi svetski rat provodi u Beogradu, u Kumanovskoj 13. Za vreme uskršnjih „savezničkih“ bombardovanja ginu mu četiri druga iz okolnih zgrada i taj događaj je osnova pesme „Zarđala igla“. Razgovori s rano preminulom majkom Ljubicom (ćerkom kompozitora Isidora Bajića, od koje je pesnik nasledio apsolutni sluh, od izuzetnog značaja za njegovo pevanje), dati su u pesmama „Requiem za majku“ i „Pomen za majku“. Sve njegove ljubavne pesme, da se navedu samo „Mesta koje volimo“, „Ljubav“, „Rimski kvartet“, „Rimska elegija“ i „Strambotti“, posvećene su supruzi Branki Lalić (Kašnar). U pesmi „Amor fati“ vide se one dve lipe koje je pesnik lično posadio u dvorištu iza svoga stana (u Internacionalnih brigada 39). Tragičnu smrt starijeg sina Vlajka čuvaju pesme „Pieta“, „More“ i pojedini stihovi Četiri kanona („sem toga / On udešava namere: ne možeš buvu da zdrobiš / / Noktom o nokat palca, ako ti pisano nije. / On je taj koji udene buru u noć, zdrobi brod, / U crno oboji vunu nekoj majci na preslici“, I/3). Ne treba posebno naglašavati da je razmak između početnog podsticaja i završenog oblika pesme mera veličine jednog pesnika. POEZIJA TRAJE JER ZNAČI Često se misli, ne bez razloga, da je prva decenija po smrti jednog stvaraoca najnemilosrdnija provera njegovog dela, kada ono ostane samo sa sobom i sa čitaocima. Ako je tako – a u ovom slučaju reč je ne o jednoj nego o dve i po decenije – Lalićeva poezija ne samo da je prošla ovu proveru nego je njen značaj još i uvećan. Krenimo redom. Ubrzo posle pesnikove smrti izašla su njegova Dela u četiri knjige (koja su uključila celokupnu poeziju, pesme iz zaostavštine, izbor eseja i kritika o poeziji, detaljnu biografiju i bibliografiju), više izbora iz poezije, izdanja školske lektire, knjiga u kanonskoj ediciji Deset vekova srpske književnosti, knjiga izabranih pesama i eseja Ivan V. Lalić. U knjizi Pogled preko okeana data je njegova prepiska s Čarlsom Simićem. Takođe je objavljeno uporedno izdanje Lalićevih pesama na srpskom i engleskom jeziku Walking Towards the Sea / Koraci prema moru, u prevodu Frensisa R. Džonsa, a zahvaljujući istom prevodiocu iduće godine će u Engleskoj biti objavljena celokupna Lalićeva poezija. I u skladu sa duhom vremena, njegove pesme su izuzetno praćene na više internet adresa. U istom periodu nastala su tri zbornika posvećena njegovom delu, čiji su izdavači naše ugledne kulturne i naučne institucije, a autori radova najznačajniji proučavaoci srpske poezije. Objavljeno je više monografskih studija, odbranjene su magistarske i doktorske disertacije, a njima treba dodati čitav niz izuzetnih pojedinačnih radova u časopisima i naučnim zbornicima. O Lalićevoj poeziji pisali su kritičari svih generacija i različitih usmerenja, počev od Nikše Stipčevića, Predraga Palavestre, Svetlane Velmar Janković, Borislava Radovića, Ljubomira Simovića, Novice Petkovića, Jelene Novaković, preko Radivoja Mikića, Dragana Stojanovića, Leona Kojena, Milosava Tešića, Jovana Delića, Tihomira Brajovića, Aleksandra Jerkova, Svetlane Šeatović, Sonje Veselinović, Perside Lazarević di Đakomo, Dragana Hamovića, Aleksandra Milanovića, Slađane Jaćimović, Sanje Paripović, do najmlađih Marka Radulovića, Bojana Čolaka, Dunje Rančić, Marka Avramovića, Vladimira Vukomanovića Rastegorca i Violete Mitrović. Lalić i Vizantija Susret Ivana V. Lalića i Vizantije bio je gotovo nužan. On se desio u njegovim prvim knjigama Bivši dečak i Vetrovito proleće i trajao je do poslednjih, Pismo i Četiri kanona. Ispevao je deset pesama s nazivom „Vizantija“ (i obeležio ih brojevima od I do X) i još desetak koje pripadaju istom tematskom krugu. U pevanju o Vizantiji prelamaju se sve bitne teme njegovog pesništva, počev od odnosa prema nasleđu do pitanja o mogućnosti i smislu pevanja. Još više, Lalićev odnos prema Vizantiji nije samo odnos prema poeziji – nego, ujedno, i odnos prema sopstvenom biću i najdubljim zahtevima koji se sebi i u sebi postavljaju. Danas se lakše uočava da se Vizantija vremenom menjala u Lalićevoj poeziji. Najpre, to je bila istorijska Vizantija i njena kultura, tačnije, u njegovim pesmama odvijao se dijalog dve Vizantije, jedne istorijske, prošle i završene, s dosta reminiscencija na politička i kulturna zbivanja, i druge, mitske, koju – kako je pesnik rekao – sve vreme nosimo u sebi i koja će vremenom postojati sve neodređenija, sve više će se pretapati u unutrašnji prostor pesničkog subjekta. Postajaće simbol njegove upitanosti o trajanjima i prekidima, mogućnostima razumevanja pojedinaca u različitim vremenima, potrage za identitetom. Pesme „Vizantija VII“ i „Vizantija VIII ili Hilandar“ najbolje svedoče o tome. Tragajući za duhovnim kontinuitetom, Ivan V. Lalić je ispevao nekoliko antologijskih pesama koje pripadaju uslovno nazvanoj Srpskoj Vizantiji, pesmama koje su svojevrsno traganje za našim počecima. Vizantijsko nasleđe, njegovo obnavljanje u srpskoj kulturi i odnos pesničkog subjekta prema njegovom uticaju u našem vremenu osnovna su tema ovih pesama, počev od „Raške“ i „Smedereva“ do „Acqua Alte“ i „Koncerta vizantijske muzike“. U završnoj fazi, u pesmi „Šapat Jovana Damaskina“ i zbirci Četiri kanona, kako se povećavao pesnikov lični ulog, pevanje o Vizantiji postajalo je istovetno pevanju o Bogu, bolnom naslućivanju dublje Tvorčeve promisli i strašnoj čežnji za Smislom i Spasenjem. Zajedno s njemu duhovno bliskim Džonom Majendorfom (čije je Vizantijsko bogoslovlje voleo i iščitavao), i Lalić je mogao da kaže, i rekao je, da neprestana privlačnost vizantijske umetnosti i neobičnost da je istočno hrišćanstvo preživelo najdramatičnije društvene promene predstavljaju očigledni znak da je Vizantija zaista otkrila nešto fundamentalno istinito o čovekovoj prirodi i njenom odnosu prema Bogu. Do te osnovne istine došao je i Ivan V. Lalić u svome pevanju o Vizantiji. Njegovo stvaralačko iskustvo je očigledan znak kako poezija može biti izuzetno moderna, bitno nacionalna i duboko religiozna. Lalić i Andrić Rođen u Beogradu, Lalić se kao dečak s roditeljima, zbog majčine bolesti, preselio u Zagreb, u kojem je proveo petnaest godina, završio gimnaziju, Pravni fakultet i objavio prve pesničke knjige. Godine 1961. vratio se u Beograd i postao sekretar Saveza književnika Jugoslavije. Zvanično ga je pozvao Aleksandar Vučo, ali je najverovatnije do toga došlo na inicijativu Ive Andrića. Osim činjenice da je reč o veoma dobrom mladom pesniku koji izvanredno govori više stranih jezika, ne može se zaobići ni Andrićevo poznanstvo, pa i prijateljstvo, sa Ivanovim ocem Vlajkom, kojeg je poznavao još iz mladosti i kojeg je često posećivao u njegovom stanu u Beogradu. Naime, Vlajko je, kao jedan iz grupe mostarskih đaka gimnazijalaca i mladobosanaca, više puta bio hapšen i osuđen je u Sarajevu 1915. na godinu dana zatvora zbog „velikosrpske propagande“. (Nije slučajno Ivan autor i dve pesme o Gavrilu Principu, „Gavrilo Princip“ i „Princip na bojištu“, od kojih je drugu posvetio ocu, a odnos prema ocu i očev duh prisutan je i u mnogim drugim pesmama, npr. u „1804“.) U decembru iste godine Lalić, kao sekretar Saveza, putuje s Andrićem u Stokholm na dodelu Nobelove nagrade. O tome je naredne godine objavio dragoceni zapis „Andrić u decembarskom Štokholmu“, u kojem je, diskretno i s poštovanjem, pokušao da nasluti ponešto od onoga što je naš nobelovac skrivao ispod protokolarnog ponašanja. Pesnička osećajnost Lalićeva poezija jeste, uz sve drugo, i negovanje naše čitalačke i lične osećajnosti. Sa svakom njegovom zbirkom – s Pismom, čini se, naročito – rasla je i postajala sve zrelija osećajnost njegovih čitalaca (istovremeno, i tumača), koje možda bez ovih stihova i ne bi bili svesni. Njegove složene i izuzetno precizne slike razmiču naš doživljaj sveta, otvaraju i šire našu emociju, čine da osećamo i vidimo one suptilne duševne prelive i nijanse za koje bismo bez nje bili zatvoreni. „Ili sam možda / Sve to izmislio? Ne verujem, postoje / Dokazi: ožiljci neke uporne nade / Što još zabole na dodir tvoga glasa / Otisci tvojih prstiju na gleđi / Vrča iz kojeg još vetri vino / Nedopijeno u konobi, onoga leta / Kada si bila preobražena u blagoslov, / U svoje obično čudo. / / Živimo vreme usitnjenih čuda / I zaboravne mudrosti. Pamtiš li to leto?“ – peva Lalić u pesmi „Pet pisama“ (Strasna mera). Reč je o snažnom ljubavnom doživljaju iščezlom u vremenu i sveprisutnoj ljubavnoj emociji koja plavi pesničkog subjekta: već nema vina a miris njegov još plavi vazduh i boli. I pitanje onoj koja mu je, u tom trenutku, bila milost i blagoslov (oksimoronsko „obično čudo“ imenuje raspon između spoljašnjeg i unutarnjeg pogleda): da li pamti to leto, tu punoću emocije. Kao da bi se tim istovremenim (ne, nužno, više i zajedničkim) pamćenjem sačuvalo ponešto od srži najprolaznijeg od svih osećanja, od zaboravne mudrosti. Kao gotovo svaka Lalićeva slika, i ova je prostorno-vremenski višeslojna: minula punoća trenutka, melanholija i naslućena senka smrti ukrštene su sa upornom i ranjivom nadom, poduprte sećanjem („Pamtiš li to leto“) u naporu da se, bar na trenutak, zaustavi vreme na delu, da se sudbini kaže: Da, uprkos izvesnosti krajnjeg ishoda. Ivan V. Lalić je stvaralac koji je visoko uzdigao poetičku i kulturnu samosvest srpske književnosti, stvorio celovito i autentično pesničko delo i, što je možda najvažnije, ujedinio je tumače i čitaoce svoje poezije. On je, uz Vaska Popu, najznačajniji srpski pesnik druge polovine XX veka i jedan od najvećih srpskih pesnika uopšte.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Roman u cetiri dela sa pogovorom Prevod: Pop Veljko Lukic Braća Karamazovi (rus. Братья Карамазовы) je poslednji roman Fjodora Mihajloviča Dostojevskog, koji je pisao skoro dve godine 1879-1880. Roman je objavljivan u nizu nastavaka u časopisu „Ruski vjesnik“ (rus. Русскій Вѣстникъ) sve do novembra 1880. godine. Knjiga Braća Karamazovi je strastveni filozofski roman koji istražuje hrišćansku etiku, slobodu volje, otuđenost, suparništvo, moral. To je duhovna drama o moralnim dilemama u vezi sa verom, o sumnji i modernoj Rusiji. Od njenog objavljivanja, knjiga je priznata širom sveta. Mislioci poput Sigmunda Frojda, Alberta Ajnštajna, Ludviga Vitgenštajna, Martina Hajdegera i pape Benedikta XVI su smatrali ovo delo kao vrhunsko dostignuće u književnosti. Fjodor Mihajlovič Dostojevski (rus. Фёдор Михайлович Достоевский; rođen 11. novembra, odnosno 30. oktobra po starom kalendaru, 1821. godine u Moskvi, preminuo 9. februara, odnosno 28. januara po starom kalendaru, 1881. godine u Sankt Peterburgu) bio je ruski pisac i jedan od najvećih pisaca svih vremena.[1] Završio je vojnu školu. U dvadesetosmoj godini zbog učešća u revolucionarnoj organizaciji bio je osuđen na smrt. Nakon pomilovanja proveo je četiri godine na prisilnom radu u Sibiru. On je jedan od najuticajnijih pisaca ruske književnosti. Prema širini i značaju uticaja, posebno u modernizmu, on je bio svetski pisac u rangu Šekspira i Servantesa. Realizam Dostojevskog predstavlja svojevrsni prelaz prema modernizmu, jer njegovo stvaranje upravo u epohi modernizma postaje nekom vrstom uzora načina pisanja. Sa aspekta književne tehnike njegovi su romani još uvek bliski realizmu zbog obuhvata celine, načina karakterizacije i dominirajuće naracije, dok dramatični dijalozi, filozofske rasprave i polifonija čine od njega preteču modernizma. Utemeljitelj je psihološkog romana.[1] Po mnogima je i preteča egzistencijalizma. Fjodor je bio drugi od sedmoro dece Mihaila i Marije Dostojevski, koji su bili potomci beloruskih imigranata. Porodica Dostojevski vuče poreklo od beloruskih unijatskih (grkokatoličkih) plemića koji su se kasnije vratili u okvire pravoslavlja. Ubrzo pošto je majka umrla od tuberkoloze 1837. godine, on i brat Mihail su poslati u Vojnu akademiju u Sankt Peterburgu. Godine 1839. umro mu je i otac, penzionisani vojni hirurg i nasilni alkoholičar, koji je služio kao lekar u bolnici za siromašne „Marinski“ u Moskvi. Pretpostavlja se da su Mihaila ubili njegovi kmetovi, za koje je poznato da su u više navrata bili ogorčeni Mihailovim ponašanjem u pijanom stanju. Fjodoru nije previše dobro išlo u Vojnoj akademiji u Sankt Peterburgu, pošto je bio loš iz matematike koju je prezirao. Umesto toga se posvetio književnosti. Tada je visoko cenio Onore de Balzaka, te je 1843. godine čak preveo jedno od njegovih najvećih dela, „Evgenija Grande“, na ruski jezik. Dostojevski je počeo da piše svoju dela otprilike u ovo vreme i 1846. godine se pojavio njegov prvi roman u formi epistolarne proze, „Bedni ljudi“, koji je dobio odlične kritike, a jedan kritičar (Visarion Belinski) je dao čuvenu karakterizaciju: „Rođen je novi Gogolj!“. Progon u Sibir i književno stvaralaštvo Ubrzo nakon objavljivanja pripovetke „Bele noći”[2] u rano jutro 23. aprila 1849. godine, Dostojevski je uhapšen i proveo je osam meseci u pritvoru u Petropavlovskoj tvrđavi.[3] Na dan 16. novembra iste godine je osuđen na smrt zbog delanja protiv vlasti u sklopu intelektualnog kruga, tzv. Kruga Petraševskog. Presuda je glasila: „Inženjerski poručnik F. M. Dostojevski, star 28 godina, zbog učešća u zločinačkim planovima i pokušaja širenja brošura i proklamacija štampanih u tajnoj štampariji — osuđuje se na smrt streljanjem“.[4] Smrtana kazna je 19. novembra preinačena na zaključak vojnog suda na osam godina teškog rada. Tokom ovog perioda povećao se broj epileptičnih napada za koje je imao genetsku predispoziciju. Godine 1854. je pušten iz zatvora da bi služio u Sibirskom regimentu.[5] Dostojevski je proveo narednih pet godina kao poručnik u sedmom bataljonu, koji je bio stacioniran u tvrđavi u Semipalatinsku, u današnjem Kazahstanu. Ovaj period se smatra za prekretnicu u njegovom životu. Dostojevski je napustio ranije političke stavove i vratio se tradicionalnim ruskim vrednostima. Postao je ubeđeni hrišćanin i veliki protivnik filozofije nihilizma. U to vreme je upoznao i Marju Dmitrijevnu Isajevu, udovicu prijatelja iz Sibira, kojom se potom oženio.[6] Godine 1860. se vratio u Sankt Peterburg, gde započinje nekoliko neuspešnih književnih časopisa sa svojim bratom Mihailom. Dostojevski biva izuzetno potresen smrću supruge 1864. godine, a odmah zatim i smrću svoga brata. Bio je u lošoj finansijskoj situaciji, a morao je da izdržava i udovicu i decu svoga brata. U to vreme je potonuo u depresiju, kockajući se, često gubeći i zadužujući se. Fjodor Dostojevski 1876. Dostojevski je imao problem sa kockom. Tako je i jedno od njegovih najpoznatijih dela, „Zločin i kazna“ napisano u rekordno kratkom roku i brzo objavljeno da bi uspeo da isplati kockarske dugove, a pošto ih je otplatio ponovo je ostao gotovo bez novca. Roman mu je doneo slavu, ali ga nije spasao bede.[7] Izdavač Stelovski ga ucenjuje, nudi tri hiljade rubalja za pravo da izdaje njegova dela, ali uz obavezu da napiše još jedan roman. Nemajući izbora, Dostojevski je pristao.[7] U isto vreme je napisao i knjigu „Kockar“ da bi zadovoljio ugovor sa svojim izdavačem. Dostojevski je u ovo vreme putovao po zapadnoj Evropi. Tamo je prvo pokušao da obnovi ljubavnu vezu sa Apolinarijom Suslovom, mladom studentkinjom, ali je ona odbila da se uda za njega. Još jednom mu je slomljeno srce, ali je uskoro upoznao Anu Grigorjevnu, dvadesetogodišnju devojku koja je radila kao stenografkinja, kojom se oženio 1867. godine. U tom periodu je napisao svoja najveća dela. Od 1873. do 1881. godine izdaje, ovaj put uspešan, mesečni književni časopis sa kratkim pričama, karikaturama i člancima o aktuelnim dešavanjima — Piščev dnevnik. Piščev dnevnik se izdavao u novinama kneza Meščerskog „Graždanin“, gde je Dostojevski bio urednik. Časopis je doživeo ogroman uspeh. Za vreme srpsko-turskog rata 1876—1877. više puta je pisao o Srbiji i Crnoj Gori, Černjajevu i dobrovoljcima.[7] Tih godina počinje rad na romanu Braća Karamazovi. Dostojevski je 1877. godine održao počasni govor na sahrani pesnika Nekrasova, koji je tada pobudio mnoge kontroverze, a godine 1880. održao je poznati Puškinov govor na otvaranju spomenika Puškinu u Moskvi. Pred kraj života je živeo u gradu Staraja Rusa u Novgorodskoj oblasti, nedaleko od Sankt Peterburga. Preminuo je 9. februara po novom, odnosno 28. januara po starom, kalendaru, 1881. godine u Sankt Peterburgu od posledica krvarenja uzrokovanog epileptičnim napadom. Posle dva dana, njegovo telo je ispratila na groblje bezbrojna gomila naroda, monaštva i sveštenstva. Sahranjen je na groblju „Tihvin“ pri manastiru Aleksandar Nevski, u Sankt Peterburgu, u Rusiji. Procenjuje se da je 40.000 ljudi prisustvovalo njegovoj sahrani, mahom omladina i studenti, a sam se pogreb pretvorio u demonstracije protiv carizma - uprkos piščevom nedvosmislenom stavu prema celom tom pitanju. Takva počast odavana je jedino telima preminulih ruskih careva. Na njegovom nadgrobnom spomeniku piše: „Zaista, zaista vam kažem, ako zrno pšenično, padnuvši na zemlju, ne umre, onda jedno ostane; ako li umre, mnogo roda rodi.“ (Jevanđelje po Jovanu XII,24), što je i epigraf njegovog poslednjeg romana, „Braća Karamazovi“...