Podvizi družine `Pet petlića` / Aleksandar Vučić Kolaži i objašnjenja Dušana Matića Na predlistu potpis autora, Aleksandra Vuča Beograd 1959. Tvrd povez, ćirilica, ilustrovano, 67 strana. Napomena: oštećenje na ivici rikne; knjiga je veoma dobro / odlično očuvana

PRVO IZDANJE GECA KON - Beograd, 1940. god. 434 + 462 str. ( 20 x 14 cm ) VRLO DOBRO OČUVANO

Prvo izdanje, izuzetno retko u ponudi. Ilustracije Dragan Savić. Na predlistu posveta (v. sliku), inače odlično očuvano. Autor - osoba Vučo, Aleksandar, 1897-1985 = Vučo, Aleksandar, 1897-1985 Naslov San i java hrabrog Koče : poema za decu / Aleksandar Vučo ; ilustrovao Dragan Savić Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1957 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Dečja knjiga, 1957 (Zagreb : Tipografija) Fizički opis 55 str. : ilustr. ; 20 cm. Drugi autori - osoba Savić, Dragan Još pre priključivanja nadrealističkom pokretu, Aleksandar Vučo je aktivno pisao i objavljivao, te je tako 1923. godine sarađivao u časopisima „Putevi“ i „Svedočanstva“, 1926. je objavio poemu Krov na prozorom,1928. roman Koren vida, a 1929. objavljuje knjigu Ako se još jednom setim ili načelo. Godine 1930. bio je jedan od osnivača srpske grupe nadrealista i supotpisnik manifesta objavljenog u almanahu „Nemoguće“, koji je objavljen 1930. godine, kojeg je, zajedno s M. Ristićem i D. Matićem, i uređivao. U almanahu je izišao i njegov scenarij za nadrealistički film Ljuskari na prsima. Iste je godine s Dušanom Matićem napravio projekt za nadrealistički predmet Urnebesni kliker, koji je prema nacrtima ostvaren 1990. godine u sklopu retrospektivne izložbe Marka Ristića, u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu Tom je prilikom, Vučo poklonio svoju kolekciju umetničkih dela beogradskom muzeju. Istražujući pojam kolektivnog autorstva, u suradnji sa D. Matićem nastaju i montaže Rognissol i Rekom kucujem zid, također 1930. godine. Još jedan njegov projekt, nazvan Ogledala nastao 1930. godine, a ostvaren je tek 2002. godine u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu. Razbijena ogledala zalepljena su, s malim razmacima između, na karton, a na njima su se reflektirali novinski isečci. Iz 1930. godine potiče i asemblaž Une atmosphère du printemps et de jeunesse, koji također dokazuje da je svoju književnu praksu Vučo proširio na multimedijalni izraz, karakterističan za nadrealizam. Sličnosti s objektom ogledala vidljive su u upotrebi kartona kao osnovnog materijala na koji onda Vučo lepi ostale materijale: drvo, ogledalo, novinske isečke. Kasnije, 1931. i 1932. godine, sarađivao je u časopisu „Nadrealizam danas i ovde“, a u „Politici“ je objavljivao priloge pod pseudonimom Askerland. Iste je godine, zajedno s L. Vučo i R. Živanovićem Noem, organizirao izložbu nadrealizma u Umetničkom paviljonu „Cvijete Zuzorić“ u Beogradu, a objavio je i poeme Nemenikuće – Ćirilo i Metodije. Izašla mu je i knjiga poezije Humor zaspalo. Godinu dana kasnije, sa D. Matićem napisao je knjigu za decu Podvizi družine „Pet petlića`, za koju je fotografisao svoje sinove Đorđa i Jovana. Zajedno s Matićem objavio je 1935. poemu Marija Rucara. Od 1936. do 1940. bio je urednik časopisa „Naša stvarnost“. S Matićem 1940. godine objavljuje roman Gluvo doba. Za vreme Drugoga svetskog rata neko je vreme proveo u zarobljeništvu, a nakon rata radio je kao direktor filmskog preduzeća Jugoslavija, te Zvezda filma i Avala filma. Objavio je poeme Titovi pioniri, Mastodonti, roman Raspust i mnoga druga dela. Aleksandar Vučo rođen je 1897. u Beogradu, gde je i umro 1985. godine. Dragan Savić pripada krugu važnijih ilustratora i karikaturista koji su obeležili drugu polovinu XX veka, ali je on svoje ideje i svoj stvaralački izraz realizovao na više polja, kroz raznoliko i bogato umetničko delovanje. Opus ovog umetnika, čiji je jedan deo Zavičajni muzej Petrovac na Mlavi dobio na poklon, po želji Savićeve supruge Darinke Uzelac, broji više od dve hiljade radova, koji se sagledavanjem motiva, izdvajaju u nekoliko celina: skice, ilustracije, karikature, pejzaži i mrtve prirode, portreti i aktovi, mitski prizori, kao i ličnih predmeta, rukopisa i fotografija. Raznolikosti umetničkog stvaralaštva prati i raznolikost umetničkih tehnika koje je koristio: od ulja akvarela, pastela, tempere, preko crteža rađenih tušem, laviranim tušem, kredom i ugljenom, kao i kombinovanjem različitih grafičkih tehnika. Formiranje Legata iz Savićeve zaostavštine je u toku, a selekcija radova za izložbu portreta glumaca predstavljala je samo polaznu tačku za dalje proučavanje i obradu njegovog stvaralaštva, prezentaciju i popularizaciju ovog svetski priznatog i nagrađivanog umetnika. Dragan Savić je rođen 06. maja 1923. godine u Petrovcu na Mlavi. Selidbom u Beograd školovanje nastavlja u Srednjoj tehničkoj školi, gde crta stripove i ilustracije za časopise: Dečije vreme, Vreme i Mikijevo carstvo. Po završetku studija na Akademiji primenjenih umetnosti 1947. aktivno počinje da se bavi karikaturom i ilustracijom, i postaje jedan od osnivača i saradnika u listu Ošišani jež. Godine 1953. prelazi u Borbu. Tokom rada za ovaj list objavljivao je i reportaže i putopise iz inostranstva, kao i karikature i ilustracije koje su se pojavljivale u listovima poput: Njujork Tajmsa, Afrik Aksiona, Čikago-san Tajmsa, Asahi šinbuna. Tokom 1961. godine Savić je boravio u Ažiru među borcima Fronta nacionalnog oslobođenja. Tada nastaje i mapa crteža pod nazivom Alžir, koja ima tematiku iz borbe alžirskog naroda za nezavisnost. Dobitnik je više međunarodnih kao i domaćih nagrada i priznanja, poput: Zlatne medalje na bijenalu humora u Tolentinu 1967, Prve nagrade na svetskom konkursu Karikatura u borbi za mir, u Njujorku 1960, prestižne nagrade Pjer 1980. i drugih. Udruženje novinara Srbije 1988. dodelilo mu je nagradu za životno delo. Savić je idejni tvorac nagrade Pjer, jugoslovenskog konkursa novinske karikature, koju su pokrenule Večernje novosti 1967. godine. Nemački izdavač Ojlenšpigel ferlag ga je 1968. uvrstio u antologiju evropske karikature 19. i 20. veka. Izlagao je u Veneciji, Berlinu, Štutgartu, Hanoveru itd. Bio je dopisni član Akademije nauka i umetnosti San Marko u Veneciji i Poncienc u Napulju. Autor je beogradskog simbola vrapca, nazvanog Dživdžan. Preminuo je 12. januara 2009. godine u Beogradu. Savićev primarni izraz i okosnica njegovog kompletnog rada svakako je crtež, koji u njegovom slučaju ne predstavlja samo predložak, već realizovano umetničko delo. Osobenost stila ovog umetnika upravo se i ogleda u crtežu koji je oslobođen suvišnih poteza i detalja, ponekad koloristički akcentovan, ponekad nalik realističnom krokiju, na kome naglašava ono što je bitno brzim likovnim promišljanjem i istančanim grafičkim osećajem. Specifičnim tretmanom linije umetnik definiše motive, usklađuje i rešava odnose i postiže istančanost i sugestivnost izraza. U svojoj jednostavnosti i sažetosti, ona u Savićevom stvaralaštvu upravo svedoči o snazi izražajnih mogućnosti, refleksiji i gestu, okosnica je svih likovnih elemenata crteža i ukazuje na autentičnost stvaralačkog rukopisa ovog umetnika. Magija Savićeve linije počiva u realizaciji jedne od najsloženijih funkcija crteža, a to je zapravo da se njenim jezikom i kroz najmanji potez, tačku ili crtu stvori oblik. Nastala u jednom dahu, nekada razigrana slobodnim potezima, a nekada samo naslućena, ona nam otkriva vrsnog crtača koji stvara intuitivno i koji ceni izazov koji crtež nameće, svestan da on kao intimistički zapis, bilo imaginacije ili kontemplacije, ujedno najviše i otkriva. KC (K)

Pisac: LJUBIŠA JOCIĆ Izdavac: PROSVETA BEOGRAD Izdanje: 1952 Povez: MEKI Strana: 60 STR. avangarda, nadrealizam, signalizam, dusan matic, aleksandar vuco, marko ristic, vane bor, andre breton, tristan cara, almanah nemoguce, skriveni svetovi, mesecina u tetrapaku...

Miroslav Krleza - Moj obracun s njima Izdanje piscevo, Zagreb, 1932. Mek povez, 217 strana. Nedostaje prednja korica, kao i rikna, na par mesta podvucen po red crvenom bojicom ili grafitnom olovkom. Kada se prekorici, bice to sasvim pristojan primerak. RETKO! tags: knjizevna levica, avangarda, sukob na knjizevnoj levici, milan bogdanovic, koca popovic, nadrealizam, nadrealisti, marko ristic, dusan matic, aleksandar vuco...

Branko Vučićević Avangardni film 1895-1939Izdavač: radionica SIC, Beograd, 1984broširan povez, latinica,160 + 16 strana;23 x 16 cm;knjiga je ilustrovana crno belim fotografijama i crtežima;Stanje Veoma dobro, kratka posveta na predlistu.Gijom Apoliner, Luis Bunjuel, Rene Kler, Džozef Kornel, Salvador Dali, Šarl Dekukeler, Sergej Ajzenštajn, Grigorij Kozincev, Fernand Ležer, Luj i Ogist Limijer, Laslo Moholj-Nađ, Fransis Pikabija, Valter Rutman, Leopold Survaž, Dziga Vertov, Žan Vigo, Aleksandar Vučo, Bora Ćosić, Marsel Rival,

Branko Vučićević Avangardni film 1895-1939 Izdavač: radionica SIC, Beograd, 1984 broširan povez, latinica, 160 + 16 strana; 23 x 16 cm; knjiga je ilustrovana crno belim fotografijama i crtežima; Stanje Veoma dobro, kratka posveta na predlistu. Gijom Apoliner, Luis Bunjuel, Rene Kler, Džozef Kornel, Salvador Dali, Šarl Dekukeler, Sergej Ajzenštajn, Grigorij Kozincev, Fernand Ležer, Luj i Ogist Limijer, Laslo Moholj-Nađ, Fransis Pikabija, Valter Rutman, Leopold Survaž, Dziga Vertov, Žan Vigo, Aleksandar Vučo, Bora Ćosić, Marsel Rival,

Branko Vučićević Avangardni film 1895-1939 Izdavač: radionica SIC, Beograd, 1984 broširan povez, latinica, 160 + 16 strana; 23 x 16 cm; knjiga je ilustrovana crno belim fotografijama i crtežima; Stanje Veoma dobro, kratka posveta na predlistu. Gijom Apoliner, Luis Bunjuel, Rene Kler, Džozef Kornel, Salvador Dali, Šarl Dekukeler, Sergej Ajzenštajn, Grigorij Kozincev, Fernand Ležer, Luj i Ogist Limijer, Laslo Moholj-Nađ, Fransis Pikabija, Valter Rutman, Leopold Survaž, Dziga Vertov, Žan Vigo, Aleksandar Vučo, Bora Ćosić, Marsel Rival,

prvo izdanje iz 1935. sa originalnim papirnim omotačem lepo očuvano za svoje godine, pogledati slike Тешка искушења / Григорије Божовић Београд : Издавачко и књижарско предузеће Геца Кон А. Д., 1935 (Београд : Драг. Грегорић) 174 стр. ; 20 cm edicija: Naša knjiga tags: tags: avangarda, stanislav krakov, zenit, zenitizam, alfa, ljubomir micic, branko ve poljanski, nadrealizam, rade drainac, hipnos, nadrealisti, aleksandar vuco, milan dedinac, koca popovic, marko ristic, tin ujevic, kroz buru, crveni pjero, crnjanski, prva izdanja, međuratna književnost, avangardni roman, nadrealizam, ekspresionizam, dizajn omota, avant garde design...

Branko Vučićević - Avangardni film 1895-1939 Izdavač: radionica SIC, Beograd, 1984 broširan povez, latinica, 160 + 16 strana; 23 x 16 cm; knjiga je ilustrovana crno belim fotografijama i crtežima; Knjiga iz moje licne kolekcije, kupljena nova, pazljivo koriscena. Cista, povez kompaktan, bez tragova koriscenja. Gijom Apoliner, Luis Bunjuel, Rene Kler, Džozef Kornel, Salvador Dali, Šarl Dekukeler, Sergej Ajzenštajn, Grigorij Kozincev, Fernand Ležer, Luj i Ogist Limijer, Laslo Moholj-Nađ, Fransis Pikabija, Valter Rutman, Leopold Survaž, Dziga Vertov, Žan Vigo, Aleksandar Vučo, Bora Ćosić, Marsel Rival,

Kao novo. Bez posvete. Recherches sur le surrealisme - Jelena Novaković Godina izdanja: 2009 Broj strana: 360 Povez: Mek Comme les recherches littéraires l`ont déjà montré, les surréalismes serbe et français, qui font partie de l`avant-garde européene, ont un développement à peu près parallèle. Toutefois le groupe de Belgrade se forme un peu plus tard que celui de Paris et sa durée est plus courte. Au cours des années 20, que les historiens de la littérature appellent "pré-surréalistes", quelques textes capitaux du surréalisme serbe voient le jour, tels L`Oiseau public (Javna ptica) de Milan Dedinac (1927), Sans mesure (Bez mere, 1928) de Marko Ristic, La racine de la vue (Koren vida, 1928) et Si je me rappelle encore une fois ou les principes (Ako se još jednom setim ili načela, 1929) de Aleksandar Vučo.

Najlepše pesme za decu Knjiga Najlepše pesme za decu je i riznica i čitanka, i antologija i pesmologija, i radosnica za malu i veliku decu. Sastavljena je od deset tematskih poglavlja: o deci, o školi, porodici, o letu, o zimi, prirodi, o mraku... može da se čita od početka, od kraja, od sredine, levo i desno. U njoj je četristo osam pesama četrdeset srpskih pesnika za decu, od Zmaja do dašanjih dana. Spisak pesnika: Jovan Jovanović Zmaj Branko Radičević Vojislav Ilić Aleksa Šantić Branislav Cvetković Zlata K. Kišur Aleksandar Vučo Desanka Maksimović Gvido Tartalja Momčilo Tešić Branko Ćopić Dušan Radović Arsen Diklić Mira Alečković Stevan Raičković Dragan Lukić Laza Lazić Miroslav Antić Božidar Timotijević Duško Trifunović Raša Popov Branislav Crnčević Laslo Blašković Svetislav Vuković Dobrica Erić Milovan Danojlić Ljubivoje Ršumović Slobodan Stanišić Mirjana Stefanović Vlada Stojiljković Gordana Brajović Stojanka G. Davidović Vladimir Andrić Milovan Vitezović Pero Zubac Mošo Odalović Milomir Kragović Dragomir Đorđević Branko Stevanović Dejan Aleksić

fali nekoliko strana kod Elijara u jednoj knjizi stoga niža cena inače dobro očuvano kao na slikama (uslikano gde fale strane) jako retko u ponudi Hanifa Kapidžić Osmangić HRESTOMATIJA SRPSKOG NADREALIZMA Poezija i tekstovi Teorija i kritika 1. Marginalije 2. Čeljusti dijalektike 3. Sada i ovde... Napomena, Bibliografske bilješke i objašnjenja, Indeks imena, Latinica, Šiven povez, 335 str 1970; Tvrd povez; I. Svedočanstva bez mere: 1. Gde spava zamišljeni pingvin (Dedinac, Ristić, Vučo, Aragon, Reverdy, Matić, Breton) 2. Tri zlatne vlasi đavolove... 3. Samo peva tajni plamen - Budilnik (Matić, Vučo, Davičo, Ristić, Breton, Char, Crevel, Eluard, Peret, Koča Popović, Tzara... Pogovor, Bibliografske beleške i objašnjenja, Indeks imena, Latinica, Šiven povez, 339 str. Hanifa Kapidžić-Osmanagić, redovni član Odjeljenja humanističkih nauka ANUBiH, rođena je 30. novembra 1935. godine u Sarajevu, gdje se i školovala. Odsjek za francuski jezik i književnost Filozofskog fakulteta Univerziteta u Sarajevu završila je 1958. godine, kada je i izabrana za asistenta za francusku književnost. Nakon uzastopnih izbora u zvanje docenta i vanrednog profesora, za redovnog profesora za savremenu francusku književnost izabrana je 1975. godine. Školske godine od 1960. do 1963. provela je Kapidžić-Osmanagić na dužnosti lektora za srpskohrvatski jezik na Faculté des Lettres Univerziteta u Dijonu, Francuska, gdje je juna 1963. odbranila (mention très honorable) doktorsku disertaciju pod naslovom Le surréalisme serbe dans ses rapports avec le surréalisme français. U toku univerzitetske karijere Kapidžić-Osmanagić obavljala je dužnosti šefa Katedre za francusku književnost, predsjednika Vijeća Odsjeka za romanistiku, kao i dekana Filozofskog fakulteta u Sarajevu (1973–1975) i prorektora Univerziteta u Sarajevu (1985–1988). U ratu 1992–1995. nastavila je svoje univerzitetske dužnosti u opkoljenom Sarajevu. Na poziv francuske strane, a uz pomoć francuskih snaga UNPROFOR-a privremeno je izašla iz sarajevskog obruča i u seriji predavanja svjedočila o situaciji u gradu u Francuskoj, Švicarskoj, Španiji. Istom prilikom održala je ciklus predavanja o nadrealizmu (Le surréalisme contre le nationalisme) na prestižnoj École Normale Supérieure rue d’Ulm u Parizu, na kojoj je u okviru tromjesečnih predavanja nastavila sa gostovanjem pridruženog profesora u naredne tri godine (1995, 1996, 1997). Na slavistici Univerziteta Paris IV Sorbona održala je, kao professeur associé, šestomjesečnu nastavu iz književnosti s bivših jugoslovenskih prostora 1997. godine. Saradnju s tim Univerzitetom i povremena gostovanja nastavila je sljedećih godina. Profesor Hanifa Kapidžić-Osmanagić bavi se književnošću 20-og vijeka s produžecima u 21. vijek, u prvom redu francuskom i komparativnom, književnostima u Bosni i Hercegovini i široj regiji, kao i teorijom književnosti. Kontinuirano tretira nadrealizam, egzistencijalizam, strukturalizam, poststrukturalizam, žensko pisanje u modernizmu i u postmodernoj književnosti. Hanifa Kapidžić Osmanagić objavila je sljedeće knjige studija i studijskih eseja: Srpski nadrealizam i njegovi odnosi sa francuskim nadrealizmom (Sarajevo 1966); Le surréalisme serbe dans ses rapports avec le surréalisme français (Pariz 1968); Hrestomatija srpskog nadrealizma. Poezija i tekstovi. (Sarajevo 1970); Hrestomatija srpskog nadrealizma. Teorija i kritika (Sarajevo 1970); Suočenja. Od nadrealizma do strukture (književni eseji) (Sarajevo 1976); Suočenja II. Portreti i prigode (Sarajevo 1981); Suočenja III. Ristić, Begić, Davičo, Krleža... (Sarajevo 1986); Pjesnici lirske apstrakcije. Poezija 1945–1980. (Sarajevo 1992. Edicija uništena u ratu 1992–1995); Pjesnici lirske apstrakcije. Poezija 1945–1980. (Gračanica 1999); Sarajevo, Sarajevo... Suočenja IV (Sarajevo 1998); U brzake vremena. Suočenja V. (Sarajevo 2003); Strukturalizam. Poststrukturalizam. Lévi-Straus. Barthes. Foucault. Derrida. J. Kristeva. Lacan. Deleuze. Guattari i dr: tekstovi u knjizi Suvremena tumačenja književnosti (sa Z. Lešić, M. Katnić-Bakaršić, T. Kulenović, Sarajevo 2006); Ogledi o Hélène Cixous. Ka poetici idiomatičke razlike. (Sarajevo 2011). Hanifa Kapidžić-Osmanagić priredila je knjigu poezije Vaska Pope, dvije knjige Marka Ristića, Djela Midhata Begića u šest tomova, sve s iscrpnim popratnim studijama. Znatan broj njenih studija i eseja objavljivanih u književnoj periodici još nije uvršten u zasebne knjige. Kapidžić-Osmanagić je dugogodišnji glavni urednik časopisa za književnu i umjetničku kritiku Novi Izraz. Bila je predsjednik PEN Centra BiH od 1997. do 2001. godine. Hanifa Kapidžić-Osmanagić dobitnica je brojnih društvenih i profesionalnih priznanja za svoj rad. Dobila je Šestoaprilsku nagradu grada Sarajeva, Dvadesetsedmojulsku nagradu Bosne i Hercegovine, univerzitetska priznanja i plakete. Nagrada Sloboda IPC Sarajevo je iz 2007. godine. Pripala joj je i nagrada Izdavačkog preduzeća “Svjetlost” za esej godine, objavljen u časopisu Izraz. 1993. godine dobila je Fund for Free Expression Award USA. 2007. godine Predsjednik Republike Francuske odlikovao je prof. Hanifu Kapidžić- Osmanagić Ordenom akademskih palmi (Chevalier des palmes académiques). Professor emeritus od 2005. godine, Kapidžić-Osmanagić i dalje drži nastavu na magistarskom studiju Filozofskog fakulteta u Sarajevu. Oktobra 1995. godine Hanifa Kapidžić-Osmanagić izabrana je za dopisnog člana ANUBiH. Pristupno predavanje održala je o “Grozdaninom kikotu” Hamze Hume. Redovni član ANUBiH je od 2005. godine. Jezgro grupe su sačinjavali: Marko Ristić, Dušan Matić, Aleksandar Vučo, Oskar Davičo, Đorđe Kostić, Stevan Živadinović - Vane Bor, Radojica Živanović Noe, Đorđe Jovanović, Koča Popović, Milan Dedinac, Mladen Dimitrijević (pseudonim Dimitrija Dedinca), Petar Popović i Branko Milovanović. „Pošto su konstatovali da među svima njima u načelu postoji, mimo svih individualnih razlika, izvesna duhovna saglasnost, i da ih jedna stalna izdvojenost deli od svega što se oko njih nameće kao duhovni život, potpisani su smatrali da su im nametnuti, u datim okolnostima, jedno preciznije isticanje onoga što im je zajedničko i jedan disciplinovaniji kolektivni aktivitet, radi koga svaki od njih pristaje da žrtvuje psihološku stranu svoga „ja“. Oni su rešeni da, i u nepredvidljivim dialektičkim momentima ovog aktiviteta, učine i održe konstantnim i nesvodljivim, kretnje svog neprestanog ideološkog i moralnog definisanja. Ova prva zajednička publikacija predstavlja samo jedan vidljiv momenat u obeležavanju tog neophodnog definisanja.“ Potpisnici: Aleksandar Vučo, Oskar Davičo, Milan Dedinac, Mladen Dimitrijević, Vane Živadinović – Bor, Živanović – Noe, Đorđe Jovanović, Đorđe Kostić, Dušan Matić, Branko Milovanović, Koča Popović, Petar Popović, Marko Ristić. Časopis Nemoguće-L′impossible, Beograd 1930. Prednadrealistički period, od 1922. godine, obeležen je individualnim radom srpskih nadrealista. Na osnovu neformalnog ali ipak zajedničkog rada na časopisima Putevi i Svedočanstva i kroz individualni rad iskristalisala se potreba formalizacije zajedničkog rada. Đorđe Jovanović, koji je sa Đorđem Kostićem i Oskarom Davičom saradnik u časopisu Tragovi, predlaže Dušanu Matiću pokretanje časopisa, u kome bi se ispoljio zajednički aktivitet. Osnivački sastanak održan je 30. novembra 1929. godine u zgradi u ulici Zmaj Jovinoj 1 (Kneginje Ljubice 1), u kojoj je na prvom spratu stanovao Aleksandar Vučo, a u jednom periodu dva sprata iznad njega Marko Ristić. Na sastanku u Vučovom stanu se razgovaralo o formiranju nadrealističke grupe i pokretanju zajedničke publikacije. Prema svedočenju učesnika, bili su prisutni Aleksandar Vučo, Đorđe Kostić, Marko Ristić, Oskar Davičo, Dušan Matić i Đorđe Jovanović, a saglasnost sa osnivanjem grupe dali su Koča Popović i Milan Dedinac, koji su se tada nalazili u Parizu. Jezgro grupe su sačinjavali: Marko Ristić, Dušan Matić, Aleksandar Vučo, Oskar Davičo, Đorđe Kostić, Stevan Živadinović - Vane Bor, Radojica Živanović Noe, Đorđe Jovanović, Koča Popović, Milan Dedinac, Mladen Dimitrijević (pseudonim Dimitrija Dedinca), Petar Popović i Branko Milovanović. Takođe su i neke od supruga nadrealista učestvovale u nadrealističkim aktivnostima, na primer Ševa (Jelica) Ristić i Lula Vučo. Nikola Vučo je blizak nadrealističkom pokretu, i mada nije bio potpisnik manifesta, u nadrealističkim publikacijama su objavljeni njegovi radovi. Grupi prilaze Salmon Moni de Buli, Risto Ratković i Slobodan Kušić, ali su se posle nekog vremena odvojili. Slobodan Kušić učestvuje u jednom primeru kolektivnog automatskog pisanja „Sedam minuta genijalnosti ili čari automatizma“. Međutim, 8. marta 1930. šalje pismo upućeno Marku Ristiću, Dušanu Matiću, Aleksandru Vučo, Vanetu Živadinoviću, Đorđu Jovanoviću, u kome piše o svom razmimoilaženju sa stavovima grupe. Takođe, Ljubivoje Jocić, iako je pozitivno odgovorio na postavljena pitanja ankete, odustaje od učešća u nadrealističkim aktivnostima. Osim pripadnika, izvan grupe je nekoliko autora bliskih pokretu, kao što su Rade Stojanović, Vladimir Habunek, Rastko Petrović i drugi. Izdavanjem prvog časopisa nadrealističke orijentacije Nemoguće-L′impossible izdatog 1930. godine, donet je manifest pokreta i grupa dobija svoju publikaciju. Posle objavljivanja deklaracija Pozicija nadrealizma, grupu napušta Dimitrije Dedinac, koji se ne slaže sa tekstom deklaracije, u kojoj se nadrealisti opredeljuju za socijalističku revoluciju. Časopis Nadrealizam danas i ovde prestaje da izlazi posle trećeg broja 1932. godine, i time prestaju kolektivne aktivnosti srpskih nadrealista. Oskar Davičo, Đorđe Jovanović i Koča Popović su uhapšeni, Monny de Boully se seli u Pariz, Radojica Živanović Noe 1934. godine prelazi u novoosnovanu umetničku grupu Život, tako da formalno grupa prestaje da postoji, ali ostali nadrealisti individualno deluju i u narednim godinama. srpski i francuski nadrealizam avangarda

Reprint čuvenog nadrealističkog almanaha iz 1930. godine, objavljen 2002. godine povodom izložbe `Nemoguće- umetnost nadrealizma` održane u Muzeju primenjene umetnosti. Štampano u 499 numerisanih primeraka, ovaj primerak nosi broj 116. Beograd 2002. Mek povez, ilustrovano, ćirilica, veliki format (29 cm). Časopis je, bukvalno, kao nov. Prva zajednička publikacija beogradskih nadrealista, almanah Nеmоgućе-L′impossible izlazi u Beogradu u maju 1930. godine. Osim osnovnog tiraža, odštampano je i 160 primeraka na luksuznoj hartiji, od kojih je 25 primeraka bilo numerisano i potpisano, a prema navodu u impresumu sadržali su po jedan originalan prilog. Publikacija je zamišljena kao glasilo pokreta, sa programskom izjavom koju je potpisalo trinaestoro nadrealista. Potpisnici manifesta su: Aleksandar Vučo, Oskar Davičo, Milan Dedinac, Mladen Dimitrijević, Vane Živadinović - Bor, Živanović - Noe, Đorđe Jovanović, Đorđe Kostić, Dušan Matić, Branko Milovanović, Koča Popović, Petar Popović i Marko Ristić. Posle manifesta, kao centralnu temu, almanah donosi anketu sa trideset i jednim pitanjem, kao i odgovorima desetorice autora, pod nazivom “Čeljust dijalektike”, kojoj je posvećen najveći deo publikacije. Time je uspostavljen novi, nekonvencionalni oblik kolektivnog aktiviteta. Potom slede tekstualni prilozi, poetski i prozni, različite forme nadrealističkog izražavanja, zapisani snovi i radovi nastali beleženjem misaonih asocijacija bez kontrole razuma. Na kraju publikacije dat je programski tekst “Uzgred budi rečeno” koji ocrtava osnovne ideje i postulate pokreta, kao i prilike u kojima je nastajao. Almanah, sa uporednim srpsko-francuskim naslovom, donosi i tekstove i poeme u originalu, na francuskom jeziku, Andrea Bretona, Pola Elijara, Luja Aragona, Andrea Tiriona i drugih francuskih nadrealista. Kao vizuelni materijal, u almanahu su objavljeni fotogrami, crteži, kolaži, slike, fotografije, koji nisu puka dopuna ili ilustracija tekstualnih priloga, već predstavljaju podjednako značajnu formu delovanja i ispoljavanja nadrealističkih stavova.

Knjiga "Najlepše pesme za decu" je i riznica i čitanka, i antologija i pesmologija, i radosnica za malu i veliku decu. Sastavljena je od deset tematskih poglavlja: o deci, o školi, porodici, o letu, o zimi, prirodi, o mraku... može da se čita od početka, od kraja, od sredine, levo i desno. U njoj je četristo osam pesama četrdeset srpskih pesnika za decu, od Zmaja do dašanjih dana. Ovo je knjiga kakve nema na našem jeziku, i koju smo za vas spremali pune dve godine, knjiga koju ćete voleti i kojoj ćete se rado vraćati... Knjiga koja će vas nasmejati, ponekad i rastužiti, one malo starije podsetiti na neko prošlo vreme, a one najmlađe voditi kroz svet drugarstva, radosti, lepote, nestašluka, škole, uspavanki, mraka, gusara, veštica, sunca, mora, zimskih čarolija - svega što jedan dečji život čini lepšim i boljim. I tako, stih po stih, dan za danom, ona pomaže da deca rastu lepše i zdravije... Ona se daruje najmlađima, prilika je na pretek, i ostaje trajno u svakoj biblioteci, od one kućne, preko onih u vrtićima i školama. Neka deca uživaju, zajedno s roditeljima, bakama, dekama, vaspitačima i učiteljima, u knjizi "Najlepše pesmu za decu". Spisak pesnika: Jovan Jovanović Zmaj Branko Radičević Vojislav Ilić Aleksa Šantić Branislav Cvetković Zlata K. Kišur Aleksandar Vučo Desanka Maksimović Gvido Tartalja Momčilo Tešić Branko Ćopić Dušan Radović Arsen Diklić Mira Alečković Stevan Raičković Dragan Lukić Laza Lazić Miroslav Antić Božidar Timotijević Duško Trifunović Raša Popov Branislav Crnčević Laslo Blašković Svetislav Vuković Dobrica Erić Milovan Danojlić Ljubivoje Ršumović Slobodan Stanišić Mirjana Stefanović Vlada Stojiljković Gordana Brajović Stojanka G. Davidović Vladimir Andrić Milovan Vitezović Pero Zubac Mošo Odalović Milomir Kragović Dragomir Đorđević Branko Stevanović Dejan Aleksić Čitaj dalje

Под законом : приповетке / Григорије Божовић Београд : Геца Кон, 1939 (Београд : `Драг. Грегорић`) 161 стр. ; 19 cm Наша књига. коло 6 ; књ. 53 prvo izdanje iz 1939. sa originalnim papirnim omotačem lepo očuvano za svoje godine, pogledati slike edicija Naša knjiga RETKO u ponudi! Grigorije Božović (Pridvorica, 15. novembra 1880[1] — Beograd, 4. januara 1945), je bio književnik, profesor prizrenske bogoslovije, jedan od vođa srpskog pokreta u Makedoniji, prvenstveno u Bitoljskom odboru srpske četničke organizacije, a potom i poslanik Narodne skupštine u Skoplju. Imao je rukovodeću ulogu u političkim i nacionalnim poslovima u vreme kada je staroj Srbiji pretila ozbiljna opasnost od Turaka i Arnauta, neposredno pred Balkanske ratove i oslobođenju ovih krajeva. Grigorije Božović je jedan od značajnijih srpskih međuratnih pisaca. Objavio je četrnaest knjiga, od kojih osam zbirki pripovedaka. Preostale čine putopisi, kraći zapisi o ljudima i krajevima, naknadno sabrani iz Politike, čiji je stalni i ugledni saradnik bio. U književnosti se javlja rano; objavio je priču `U zemlji bez suda` 1905. godine. Prilog za patriotsko-literarni srpski časopis `Nova iskra`, napisao je iste godine u Moskvi, gde je studirao.[12] U Skoplju je pri Đačkom domu (internatu) pred Drugi svetski rat delovala đačka literarna družina `Grigorije Božović`, nazvana po omiljenom srpskom književniku, njemu u čast.[13] Početak njegovog rada obeležen je zbirkom Iz Stare Srbije (1908) u izdanju Srpskog književnog glasnika, a kraj Pripovetkama (1940), u izdanju Srpske književne zadruge. On je 1935. godine izdao zbirku pripovedaka Teška iskušenja, a 1939. godine zbirku pripovedaka Pod zakonom[14] - te dve zbirke, uz onu iz 1940, sadrže najvrednije Božovićeve pripovetke. Božovićeve pripovetke su tematski usredsređene na Staru Srbiju (najviše na Kosovo i Metohiju, jednim delom na Makedoniju, pre svega na Bitolj u kojem je službovao). Najznačajnije pripovetke su mu: Čudni podvižnik, Mučnih dana, Tivaidska napast, Kad se carstva mijenjaju, Zlate iz Slatine, Njen sud i Oklopnik bez straha i mane. tags: tags: avangarda, stanislav krakov, zenit, zenitizam, alfa, ljubomir micic, branko ve poljanski, nadrealizam, rade drainac, hipnos, nadrealisti, aleksandar vuco, milan dedinac, koca popovic, marko ristic, tin ujevic, kroz buru, crveni pjero, crnjanski, prva izdanja, međuratna književnost, avangardni roman, nadrealizam, ekspresionizam, dizajn omota, avant garde design... Grigorije Božović - Teška iskušenja (1. izdanje, 1935)

GREG DE KJURJUGOSLOVENSKI CRNI TALAS - polemički film od 1963. do 1972. u Socijalističkoj Federativnoj Republici JugoslavijiPredgovor - Miroljub StojanovićPrevod - Irena Šentevska, Žarko CvejićIzdavač - Filmski centar Srbije, Beograd Godina - 2019306 strana25 cmEdicija - Pogledi i traganjaISBN - 978-86-7227-108-9Povez - BroširanStanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenjaSADRŽAJ:MIROLJUB STOJANOVIĆ - Ka udaljenom posmatračuPredgovor (drugom izdanju)PredgovorUvodPlastični ljubavni slučajJugoslovenske filmske industrijePoslednje delijeEntuzijazamNemirni rani radoviAkademija za pozorište, film, radio i televizijuMladi i zdravi, mrtvi i beli StvaraociSkupljači perja od vranaMarksistička misao i praksaHoroskopEstetika crnog talasaZaključakPostskriptumFilm indexIndexBibliografija "Dvojezično izdanje knjige Grega DeCuira, Jr. – Jugoslovenski crni talas na sistematičan, pronicljiv i kompetentan način istražuje jedan od najkompleksnijih poratnih fenomena jugoslovenske kinematografije – Crni talas.Paralelno se baveći i ideološkom i političkom pozadinom nastanka ovog fenomena, Greg DeCuir, Jr. neuobičajeno za stranog autora znalački vivisecira ne samo pojedinačne filmove i autorske opuse, no i čitavu društveno-političku klimu koja ih je uslovila. Njegovo istraživanje odvija se na nekoliko nivoa, a premda obradjuje čitav jugoslovenski prostor, srpskom filmu pripala je čast da izborom dela i analitičkim opsegom, kao najdinamičnija produkciona celina, bude najzastupljenija.Po širini svog analitičkog zamaha i istaživanju konteksta, u anglosaksonskom svetu knjiga Greg DeCuir, Jr. nema pandana."Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.De Cuir Yugoslav Black Wave Mija Aleksić Slobodan Aligrudić Miroslav Antić Marko Babac Marlon Brando Luis Bunjuel Mihail Bulagkov Bato Čengić Nevena Daković Milena Dragićević Šešić Boro Drašković Milena Dravić Puriša Đorđević Sergej Mihailovič Ejzenštejn Bekim Fehmiu Nortrop Fraj Žan Lik Godar Jean Luc Godard Tomislav Gotovac Rodžer Ginspan Danijel Guldin Goulding Petra Hanakova Zoran Hristić Mihailo Ilić Dina Jordanova Jovan Jovanović Vladimir Jovičić Gal Kirn Lešek Kolakovski Dejan Kosanović Ljubiša Kozomara Pavle Levi Đerđ Lukač Dušan Makavejev Karl Marks Marx Gordan Mihić Ranko Munitić Senadin Musabegović Dragan Nikolić Robert Odlrič Živojin Pavlović Slobodan Perović Latinka Perović Vlada Petrić Aleksandar Petrović Vladimir Pogačić Mića Popović Veljko Radosavljević Vilhelm Rajh Wilhelm Reich Kokan Rakonjac Eva Ras Špela Rozin Neda Spasojević Josif Staljin Dušan Stojanović Lazar Stojanović Danilo Bata Stojković Vlastimir Sudar Klod Šabrol Slobodan Šijan Ljubomir Tadić Bogdan Tirnanić Josip Broz Tito Hrvoje Turković Andžej Vajda Andrzej Wajda Dzziga Vertov Ježi Vojčik Petar Volk Janez Vrhovec Branko Vučević Aleksandar Vučo Milja Vujanović Vukšić Lazović Želimir Žilnik Jovan Živanović Velimir Bata Živojinović Grad Čovek Iz Hrastove Šume Izdajnik Čovek Nije Tica Sovražnik Neprijatelj Tri Povratak Buđenje Pacova Divlje Seke Kad Budem Mrtav I Beo Kaja Ubit Ću Te Ljubavni Slučaj Ili Tragedija Službenice PTT Nemirni Skupljači Perja Biće Skoro Propast Sveta Delije Nevinost Bez Zaštite Pre Istine Uzrok Smrti Ne Pominjati Horoskop Lisice Rani Radovi Vrane Zaseda Zazidani Rdeče Klasje Crno Seme Doručak Sa Đavolom Mlad I Zdrav Kao Ruža Plastični Isus Uloga Moje Porodice U Svetskoj Revoluciji WR Misterije Organizma Poslednja Postaja Majstor I Margarita Slike Iz Života Udarnika Tragovi Crne Devojke

GREG DE KJUR JUGOSLOVENSKI CRNI TALAS - polemički film od 1963. do 1972. u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji Predgovor - Miroljub Stojanović Prevod - Irena Šentevska, Žarko Cvejić Izdavač - Filmski centar Srbije, Beograd Godina - 2019 306 strana 25 cm Edicija - Pogledi i traganja ISBN - 978-86-7227-108-9 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: MIROLJUB STOJANOVIĆ - Ka udaljenom posmatraču Predgovor (drugom izdanju) Predgovor Uvod Plastični ljubavni slučaj Jugoslovenske filmske industrije Poslednje delije Entuzijazam Nemirni rani radovi Akademija za pozorište, film, radio i televiziju Mladi i zdravi, mrtvi i beli Stvaraoci Skupljači perja od vrana Marksistička misao i praksa Horoskop Estetika crnog talasa Zaključak Postskriptum Film index Index Bibliografija `Dvojezično izdanje knjige Grega DeCuira, Jr. – Jugoslovenski crni talas na sistematičan, pronicljiv i kompetentan način istražuje jedan od najkompleksnijih poratnih fenomena jugoslovenske kinematografije – Crni talas. Paralelno se baveći i ideološkom i političkom pozadinom nastanka ovog fenomena, Greg DeCuir, Jr. neuobičajeno za stranog autora znalački vivisecira ne samo pojedinačne filmove i autorske opuse, no i čitavu društveno-političku klimu koja ih je uslovila. Njegovo istraživanje odvija se na nekoliko nivoa, a premda obradjuje čitav jugoslovenski prostor, srpskom filmu pripala je čast da izborom dela i analitičkim opsegom, kao najdinamičnija produkciona celina, bude najzastupljenija. Po širini svog analitičkog zamaha i istaživanju konteksta, u anglosaksonskom svetu knjiga Greg DeCuir, Jr. nema pandana.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. De Cuir Yugoslav Black Wave Mija Aleksić Slobodan Aligrudić Miroslav Antić Marko Babac Marlon Brando Luis Bunjuel Mihail Bulagkov Bato Čengić Nevena Daković Milena Dragićević Šešić Boro Drašković Milena Dravić Puriša Đorđević Sergej Mihailovič Ejzenštejn Bekim Fehmiu Nortrop Fraj Žan Lik Godar Jean Luc Godard Tomislav Gotovac Rodžer Ginspan Danijel Guldin Goulding Petra Hanakova Zoran Hristić Mihailo Ilić Dina Jordanova Jovan Jovanović Vladimir Jovičić Gal Kirn Lešek Kolakovski Dejan Kosanović Ljubiša Kozomara Pavle Levi Đerđ Lukač Dušan Makavejev Karl Marks Marx Gordan Mihić Ranko Munitić Senadin Musabegović Dragan Nikolić Robert Odlrič Živojin Pavlović Slobodan Perović Latinka Perović Vlada Petrić Aleksandar Petrović Vladimir Pogačić Mića Popović Veljko Radosavljević Vilhelm Rajh Wilhelm Reich Kokan Rakonjac Eva Ras Špela Rozin Neda Spasojević Josif Staljin Dušan Stojanović Lazar Stojanović Danilo Bata Stojković Vlastimir Sudar Klod Šabrol Slobodan Šijan Ljubomir Tadić Bogdan Tirnanić Josip Broz Tito Hrvoje Turković Andžej Vajda Andrzej Wajda Dzziga Vertov Ježi Vojčik Petar Volk Janez Vrhovec Branko Vučević Aleksandar Vučo Milja Vujanović Vukšić Lazović Želimir Žilnik Jovan Živanović Velimir Bata Živojinović Grad Čovek Iz Hrastove Šume Izdajnik Čovek Nije Tica Sovražnik Neprijatelj Tri Povratak Buđenje Pacova Divlje Seke Kad Budem Mrtav I Beo Kaja Ubit Ću Te Ljubavni Slučaj Ili Tragedija Službenice PTT Nemirni Skupljači Perja Biće Skoro Propast Sveta Delije Nevinost Bez Zaštite Pre Istine Uzrok Smrti Ne Pominjati Horoskop Lisice Rani Radovi Vrane Zaseda Zazidani Rdeče Klasje Crno Seme Doručak Sa Đavolom Mlad I Zdrav Kao Ruža Plastični Isus Uloga Moje Porodice U Svetskoj Revoluciji WR Misterije Organizma Poslednja Postaja Majstor I Margarita Slike Iz Života Udarnika Tragovi Crne Devojke

Opis proizvoda Pioniri beogradske pank scene objavljuju svoj prvi album! Energična svirka, punokrvni rifovi vraćaju veru u neprocenjivu vrednost iskrenog odnosa prema rokenrolu. Neke od pesma ćete prepoznati, no kuriozitet ovog izdanja je taj što su posle četrdeset godina one odsvirane i producirane na način koji su to njihovi autori, sada članovi benda Crna lista, inicijalno želeli. Grupu Crna lista listu čine: • Vojislav Bešić – gitara/glas (ex Bezobrazno zeleno) • Loka – gitara/glas (ex Defektno efektni/Urbana gerila) • Aleksandar Đukić – bas gitara/glas (ex TV Moroni) • Goran Sinadinović – gitara (ex Petar i zli vuci) • Relja Obrenović – bubnjevi (ex Petar i zli vuci)

Pioniri beogradske pank scene objavljuju svoj prvi album! Energična svirka, punokrvni rifovi vraćaju veru u neprocenjivu vrednost iskrenog odnosa prema rokenrolu. Neke od pesma ćete prepoznati, no kuriozitet ovog izdanja je taj što su posle četrdeset godina one odsvirane i producirane na način koji su to njihovi autori, sada članovi benda Crna lista, inicijalno želeli. Grupu Crna lista listu čine: Vojislav Bešić – gitara/glas (ex Bezobrazno zeleno), Loka – gitara/glas (ex Defektno efektni/Urbana gerila), Aleksandar Đukić – bas gitara/glas (ex TV Moroni), Goran Sinadinović – gitara (ex Petar i zli vuci) i Relja Obrenović – bubnjevi (ex Petar i zli vuci). LP: 1 A Ja imam ideju Bežim niz ulicu Ipak bojim se rata Moja borba Moj si lilihip B Tebi dajem sve Ogledalo Beograd Pada noć A (Izdrži udarac) Pioniri beogradske pank scene objavljuju svoj prvi album! Energična svirka, punokrvni rifovi vraćaju veru u neprocenjivu vrednost iskrenog odnosa prema rokenrolu. Neke od pesma ćete prepoznati, no kuriozitet ovog izdanja je taj što su posle četrdeset godina one odsvirane i producirane na način koji su to njihovi autori, sada članovi benda Crna lista, inicijalno želeli. Grupu Crna lista listu čine: Vojislav Bešić – gitara/glas (ex Bezobrazno zeleno), Loka – gitara/glas (ex Defektno efektni/Urbana gerila), Aleksandar Đukić – bas gitara/glas (ex TV Moroni), Goran Sinadinović – gitara (ex Petar i zli vuci) i Relja Obrenović – bubnjevi (ex Petar i zli vuci). LP: 1 A Ja imam ideju Bežim niz ulicu Ipak bojim se rata Moja borba Moj si lilihip B Tebi dajem sve Ogledalo Beograd Pada noć A (Izdrži udarac)

Prvo izdanje, odlično očuvano! Autor - osoba Lalić, Ivan V., 1931-1996 = Lalić, Ivan V., 1931-1996 Naslov Pismo / Ivan V. Lalić Vrsta građe poezija ; odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1992 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1992 (Beograd : Vojna štamparija) Fizički opis 85 str. ; 21 cm Zbirka Srpska književna zadruga ; ǂkolo ǂ85, ǂknj. ǂ559 (plast.) Napomene `Štampano o stogodišnjici Srpske književne zadruge u Beogradu 1992.` --> nasl. str. Tiraž 2.000 Beleška o piscu: str. 81-82. Ivan V. Lalić – Pesnik koji je ujedinio tumače i čitaoce Aleksandar Jovanović 02/07/2021 BROJ 671, O dve godišnjice Ivana V. Lalića Nedavno se navršilo devedeset godina od rođenja, a krajem ovog meseca biće dvadeset pet godina od smrti Ivana V. Lalića (8. jun 1931 – 27. jul 1996). Lalićeva poezija je neprestano, u istoj meri za vreme njegovog života koliko i posle iznenadnog, i moguće ranije naslućenog, pesnikovog odlaska, dobijala nova tumačenja i nove čitaoce, tako da u ovom slučaju i nije reč samo o datumskoj zaokruženosti koju treba obeležiti nego o njenom živom i nezaobilaznom prisustvu u srpskoj književnosti. Lalić je prihvaćen kao pesnik već od prvih zbirki Bivši dečak (1955) i Vetrovito proleće (1956). Od pojave knjige Vreme, vatre, vrtovi (1961), u kojoj je sveo račune s prvom fazom svoga pevanja, počinje njegova tiha slava. Sa svakom novom zbirkom – što nije čest slučaj u nas – Lalić je pesnički rastao i zauzimao sve značajnije mesto u savremenoj srpskoj poeziji. Bitne tačke na tome putu jesu Izabrane i nove pesme (1969 – s novom zbirkom O delima ljubavi ili Vizantija), Smetnje na vezama (1975) i Strasna mera (1984). U zaveštajnim zbirkama Pismo (1992) i Četiri kanona (1996) Lalić je dosegao sopstvene pesničke vrhove i ispunio svoju službu poeziji i pevanju. Složen i moderan pesnički govor Za njegovu poeziju bitan je i trenutak u kojem se pojavio. Lalić je ušao u srpsku književnost sredinom pedesetih godina kada su mnogi književno-ideološki sukobi već bili na izmaku. Zbog toga nije ni morao, a nije ni želeo da učestvuje u, za to vreme, karakterističnim sporovima između tzv. tradicionalista i modernista (ta bitka je, već dobrim delom, bila dobijena), nego se odmah, izbegavajući jednostrana opredeljenja, usredsredio na najbitnija pitanja poezije, na biranje sopstvenih prethodnika i lirski dijalog sa tradicijom i kulturom. Snažno oslonjen na iskustva moderne evropske poezije, on je sve vreme svoje pevanje vezivao za jezik i nasleđe svoga naroda. Pesnik u čijem su delu propevali svi slojevi naše kulture, ali i izuzetan poznavalac svetske poezije i kulture (jedan je od naših najboljih prevodilaca nemačkih, francuskih, engleskih i američkih pesnika), Lalić je bio predodređen da bude pesnička žiža u kojoj se ukršta nacionalno i evropsko nasleđe. Smatrajući podražavanje evropske poezije duhom provincijalizma, on će u jednom razgovoru reći: „Ko ne povuče pouke iz Laze Kostića ili Vojislava Ilića, uzalud će ih tražiti kod Malarmea i Helderlina.“ A mogao je to da kaže jer je u istoj meri poznavao i Helderlina (koga je izvrsno preveo) i Vojislava Ilića (o kojem je napisao jedan od najboljih eseja u nas), a podsticaji oba pesnika snažno su ugrađeni u njegove stihove. U svome pevanju Lalić je izgradio izuzetno osetljive pesničke mehanizme i složenu organizaciju svojih pesama, sa specifičnom pesničkom slikom, da bi opisao složeni i nijansirani doživljaj sveta. Otuda kod Lalića moderan i precizan pesnički govor, da bi se u pesničku sliku uhvatila jedva primetna a suštinska dešavanja u ljudskom biću i oko njega, na samoj granici između vidljivog i nevidljivog, postojanja i nepostojanja („Vidljivo, to je sigurnost / […] / ali / Nevidljivo – ono nam stalno izmiče, / A šapuće nam svoju prisutnost i uporno primorava / Da delujemo, da ga prevodimo u slike“, „Elegija ili Dunav kod Donjeg Milanovca“). Zahvaljujući upravo ovom poetičkom svojstvu, širok tematsko-motivski raspon Lalićevog pevanja krasi neraspletiva unutarnja jedinstvenost: pevanja o predvajanju leta, prolaznosti, o trajnom i trošnom, smrti, kulturnom pamćenju, užasu i radosti, dati su kroz pesnikove složene vremensko-prostorne, sinestezijske, gotovo opipljive i istovremeno visoko simbolizovane slike, kroz koje se prelama emocionalna, čulna i intelektualna situacija onoga koji peva. Zato se ova poezija prima i kao izuzetno moderna i sa velikim čitalačkim uzbuđenjem. Pismo. Četiri kanona Još dok je po časopisima objavljivao pojedinačne pesme, slutilo se o kakvoj je knjizi reč, a kada se pojavila, odmah je nazvana antologijskom zbirkom. I zaista, srpska poezija je, odjednom i na jednom mestu, dobila tridesetak vrhunskih pesama: od „Deset soneta nerođenoj kćeri“ do „Rimske elegije“, od „Mlade žene sa violom“ do „Melanholije“, od „Zapisano nad jednim stihom“ do „Strambotta“, od „Pisma“ do „Nikada samlji“, od „Oktave o letu“ do „Slova o slovu“, od „Plave grobnice“ do „Šapata Jovana Damaskina“. Jednostavno, kao izbor antologijskih pesama može se prepisati čitav sadržaj. Ove godine navršava se i dve i po decenije od objavljivanja Četiri kanona, kompoziciono i smisaono veoma složene knjige. U njoj se pesnik snažno oslonio na najpoznatiji srednjovekovni žanr i njegov molitveni bruj, ispevavši jednu od najlepših pohvala Bogorodici na srpskom jeziku. Ali Četiri kanona su najpre knjiga moderne poezije, počev od leksike, smenjivanja diskurzivnih iskaza i pesničkih slika do tekstovnih prepleta i poetičkih tokova. U prožimanju pesničkog i svetog, sveto je otvaralo duboke prostore natčulnog i onostranog, ali nije dovodilo u pitanje prirodu pesničkog teksta i egzistencijalni grč onoga koji peva. Dve zaveštajne Lalićeve zbirke su najpotpunija objava njegovih poetičkih načela i na najlepši način zatvaraju srpski pesnički XX vek. Lični ulog Lični ulog koji u pesmi ne sme da bude više od nagoveštaja, a bez prava da se poništi, takođe je jedan od zaštitnih znakova Lalićeve poezije. Pesniku je bila strana ideja o impersonalnom/bezličnom subjektu: „Insistiram, u svakoj prilici, na tvrđenju da je poezija komunikacija – a kako da komunicirate sa tzv. bezličnim subjektom? Kod pesnika takvog usmerenja impersonalnost je, ako su zaista talentovani, samo maska. Beli zavoj ispod kojeg, ako je pesnik autentičan, osećate ranu.“ Odnosno, on nikada nije pravio veštački jaz između pesničkog subjekta i autora i nije se ustručavao da peva ono iskustvo koje bi bilo njihov zajednički presek. Evo nekoliko primera, koji mogu biti od koristi za potpunije razumevanje pojedinih pesama. Česti dečji letnji boravci zbog bolesti na Divčibarama prizvani su u pesmi „Vetar“. Drugi svetski rat provodi u Beogradu, u Kumanovskoj 13. Za vreme uskršnjih „savezničkih“ bombardovanja ginu mu četiri druga iz okolnih zgrada i taj događaj je osnova pesme „Zarđala igla“. Razgovori s rano preminulom majkom Ljubicom (ćerkom kompozitora Isidora Bajića, od koje je pesnik nasledio apsolutni sluh, od izuzetnog značaja za njegovo pevanje), dati su u pesmama „Requiem za majku“ i „Pomen za majku“. Sve njegove ljubavne pesme, da se navedu samo „Mesta koje volimo“, „Ljubav“, „Rimski kvartet“, „Rimska elegija“ i „Strambotti“, posvećene su supruzi Branki Lalić (Kašnar). U pesmi „Amor fati“ vide se one dve lipe koje je pesnik lično posadio u dvorištu iza svoga stana (u Internacionalnih brigada 39). Tragičnu smrt starijeg sina Vlajka čuvaju pesme „Pieta“, „More“ i pojedini stihovi Četiri kanona („sem toga / On udešava namere: ne možeš buvu da zdrobiš / / Noktom o nokat palca, ako ti pisano nije. / On je taj koji udene buru u noć, zdrobi brod, / U crno oboji vunu nekoj majci na preslici“, I/3). Ne treba posebno naglašavati da je razmak između početnog podsticaja i završenog oblika pesme mera veličine jednog pesnika. POEZIJA TRAJE JER ZNAČI Često se misli, ne bez razloga, da je prva decenija po smrti jednog stvaraoca najnemilosrdnija provera njegovog dela, kada ono ostane samo sa sobom i sa čitaocima. Ako je tako – a u ovom slučaju reč je ne o jednoj nego o dve i po decenije – Lalićeva poezija ne samo da je prošla ovu proveru nego je njen značaj još i uvećan. Krenimo redom. Ubrzo posle pesnikove smrti izašla su njegova Dela u četiri knjige (koja su uključila celokupnu poeziju, pesme iz zaostavštine, izbor eseja i kritika o poeziji, detaljnu biografiju i bibliografiju), više izbora iz poezije, izdanja školske lektire, knjiga u kanonskoj ediciji Deset vekova srpske književnosti, knjiga izabranih pesama i eseja Ivan V. Lalić. U knjizi Pogled preko okeana data je njegova prepiska s Čarlsom Simićem. Takođe je objavljeno uporedno izdanje Lalićevih pesama na srpskom i engleskom jeziku Walking Towards the Sea / Koraci prema moru, u prevodu Frensisa R. Džonsa, a zahvaljujući istom prevodiocu iduće godine će u Engleskoj biti objavljena celokupna Lalićeva poezija. I u skladu sa duhom vremena, njegove pesme su izuzetno praćene na više internet adresa. U istom periodu nastala su tri zbornika posvećena njegovom delu, čiji su izdavači naše ugledne kulturne i naučne institucije, a autori radova najznačajniji proučavaoci srpske poezije. Objavljeno je više monografskih studija, odbranjene su magistarske i doktorske disertacije, a njima treba dodati čitav niz izuzetnih pojedinačnih radova u časopisima i naučnim zbornicima. O Lalićevoj poeziji pisali su kritičari svih generacija i različitih usmerenja, počev od Nikše Stipčevića, Predraga Palavestre, Svetlane Velmar Janković, Borislava Radovića, Ljubomira Simovića, Novice Petkovića, Jelene Novaković, preko Radivoja Mikića, Dragana Stojanovića, Leona Kojena, Milosava Tešića, Jovana Delića, Tihomira Brajovića, Aleksandra Jerkova, Svetlane Šeatović, Sonje Veselinović, Perside Lazarević di Đakomo, Dragana Hamovića, Aleksandra Milanovića, Slađane Jaćimović, Sanje Paripović, do najmlađih Marka Radulovića, Bojana Čolaka, Dunje Rančić, Marka Avramovića, Vladimira Vukomanovića Rastegorca i Violete Mitrović. Lalić i Vizantija Susret Ivana V. Lalića i Vizantije bio je gotovo nužan. On se desio u njegovim prvim knjigama Bivši dečak i Vetrovito proleće i trajao je do poslednjih, Pismo i Četiri kanona. Ispevao je deset pesama s nazivom „Vizantija“ (i obeležio ih brojevima od I do X) i još desetak koje pripadaju istom tematskom krugu. U pevanju o Vizantiji prelamaju se sve bitne teme njegovog pesništva, počev od odnosa prema nasleđu do pitanja o mogućnosti i smislu pevanja. Još više, Lalićev odnos prema Vizantiji nije samo odnos prema poeziji – nego, ujedno, i odnos prema sopstvenom biću i najdubljim zahtevima koji se sebi i u sebi postavljaju. Danas se lakše uočava da se Vizantija vremenom menjala u Lalićevoj poeziji. Najpre, to je bila istorijska Vizantija i njena kultura, tačnije, u njegovim pesmama odvijao se dijalog dve Vizantije, jedne istorijske, prošle i završene, s dosta reminiscencija na politička i kulturna zbivanja, i druge, mitske, koju – kako je pesnik rekao – sve vreme nosimo u sebi i koja će vremenom postojati sve neodređenija, sve više će se pretapati u unutrašnji prostor pesničkog subjekta. Postajaće simbol njegove upitanosti o trajanjima i prekidima, mogućnostima razumevanja pojedinaca u različitim vremenima, potrage za identitetom. Pesme „Vizantija VII“ i „Vizantija VIII ili Hilandar“ najbolje svedoče o tome. Tragajući za duhovnim kontinuitetom, Ivan V. Lalić je ispevao nekoliko antologijskih pesama koje pripadaju uslovno nazvanoj Srpskoj Vizantiji, pesmama koje su svojevrsno traganje za našim počecima. Vizantijsko nasleđe, njegovo obnavljanje u srpskoj kulturi i odnos pesničkog subjekta prema njegovom uticaju u našem vremenu osnovna su tema ovih pesama, počev od „Raške“ i „Smedereva“ do „Acqua Alte“ i „Koncerta vizantijske muzike“. U završnoj fazi, u pesmi „Šapat Jovana Damaskina“ i zbirci Četiri kanona, kako se povećavao pesnikov lični ulog, pevanje o Vizantiji postajalo je istovetno pevanju o Bogu, bolnom naslućivanju dublje Tvorčeve promisli i strašnoj čežnji za Smislom i Spasenjem. Zajedno s njemu duhovno bliskim Džonom Majendorfom (čije je Vizantijsko bogoslovlje voleo i iščitavao), i Lalić je mogao da kaže, i rekao je, da neprestana privlačnost vizantijske umetnosti i neobičnost da je istočno hrišćanstvo preživelo najdramatičnije društvene promene predstavljaju očigledni znak da je Vizantija zaista otkrila nešto fundamentalno istinito o čovekovoj prirodi i njenom odnosu prema Bogu. Do te osnovne istine došao je i Ivan V. Lalić u svome pevanju o Vizantiji. Njegovo stvaralačko iskustvo je očigledan znak kako poezija može biti izuzetno moderna, bitno nacionalna i duboko religiozna. Lalić i Andrić Rođen u Beogradu, Lalić se kao dečak s roditeljima, zbog majčine bolesti, preselio u Zagreb, u kojem je proveo petnaest godina, završio gimnaziju, Pravni fakultet i objavio prve pesničke knjige. Godine 1961. vratio se u Beograd i postao sekretar Saveza književnika Jugoslavije. Zvanično ga je pozvao Aleksandar Vučo, ali je najverovatnije do toga došlo na inicijativu Ive Andrića. Osim činjenice da je reč o veoma dobrom mladom pesniku koji izvanredno govori više stranih jezika, ne može se zaobići ni Andrićevo poznanstvo, pa i prijateljstvo, sa Ivanovim ocem Vlajkom, kojeg je poznavao još iz mladosti i kojeg je često posećivao u njegovom stanu u Beogradu. Naime, Vlajko je, kao jedan iz grupe mostarskih đaka gimnazijalaca i mladobosanaca, više puta bio hapšen i osuđen je u Sarajevu 1915. na godinu dana zatvora zbog „velikosrpske propagande“. (Nije slučajno Ivan autor i dve pesme o Gavrilu Principu, „Gavrilo Princip“ i „Princip na bojištu“, od kojih je drugu posvetio ocu, a odnos prema ocu i očev duh prisutan je i u mnogim drugim pesmama, npr. u „1804“.) U decembru iste godine Lalić, kao sekretar Saveza, putuje s Andrićem u Stokholm na dodelu Nobelove nagrade. O tome je naredne godine objavio dragoceni zapis „Andrić u decembarskom Štokholmu“, u kojem je, diskretno i s poštovanjem, pokušao da nasluti ponešto od onoga što je naš nobelovac skrivao ispod protokolarnog ponašanja. Pesnička osećajnost Lalićeva poezija jeste, uz sve drugo, i negovanje naše čitalačke i lične osećajnosti. Sa svakom njegovom zbirkom – s Pismom, čini se, naročito – rasla je i postajala sve zrelija osećajnost njegovih čitalaca (istovremeno, i tumača), koje možda bez ovih stihova i ne bi bili svesni. Njegove složene i izuzetno precizne slike razmiču naš doživljaj sveta, otvaraju i šire našu emociju, čine da osećamo i vidimo one suptilne duševne prelive i nijanse za koje bismo bez nje bili zatvoreni. „Ili sam možda / Sve to izmislio? Ne verujem, postoje / Dokazi: ožiljci neke uporne nade / Što još zabole na dodir tvoga glasa / Otisci tvojih prstiju na gleđi / Vrča iz kojeg još vetri vino / Nedopijeno u konobi, onoga leta / Kada si bila preobražena u blagoslov, / U svoje obično čudo. / / Živimo vreme usitnjenih čuda / I zaboravne mudrosti. Pamtiš li to leto?“ – peva Lalić u pesmi „Pet pisama“ (Strasna mera). Reč je o snažnom ljubavnom doživljaju iščezlom u vremenu i sveprisutnoj ljubavnoj emociji koja plavi pesničkog subjekta: već nema vina a miris njegov još plavi vazduh i boli. I pitanje onoj koja mu je, u tom trenutku, bila milost i blagoslov (oksimoronsko „obično čudo“ imenuje raspon između spoljašnjeg i unutarnjeg pogleda): da li pamti to leto, tu punoću emocije. Kao da bi se tim istovremenim (ne, nužno, više i zajedničkim) pamćenjem sačuvalo ponešto od srži najprolaznijeg od svih osećanja, od zaboravne mudrosti. Kao gotovo svaka Lalićeva slika, i ova je prostorno-vremenski višeslojna: minula punoća trenutka, melanholija i naslućena senka smrti ukrštene su sa upornom i ranjivom nadom, poduprte sećanjem („Pamtiš li to leto“) u naporu da se, bar na trenutak, zaustavi vreme na delu, da se sudbini kaže: Da, uprkos izvesnosti krajnjeg ishoda. Ivan V. Lalić je stvaralac koji je visoko uzdigao poetičku i kulturnu samosvest srpske književnosti, stvorio celovito i autentično pesničko delo i, što je možda najvažnije, ujedinio je tumače i čitaoce svoje poezije. On je, uz Vaska Popu, najznačajniji srpski pesnik druge polovine XX veka i jedan od najvećih srpskih pesnika uopšte. Ivan V. Lalić (1931–1996) srpski pesnik, esejista i prevodilac, jedan od najistaknutijih pesnika neosimbolističke struje u savremenoj srpskoj poeziji. Rođen je u Beogradu 1931. godine, gde je radio neko vreme kao novinar i urednik Radio Zagreba; bio je urednik u „Prosveti“ i „Nolitu“. Svojom poezijom preko artizma, uravnoteženih slika i duhovne sabranosti obnovio je liniju simbolističkog pesništva. Tragajući za klasičnom merom pesme i nalazeći pesničko nadahnuće u literaturi, Lalić se u svojoj poeziji okretao Vizantiji i antičkom svetu. Takođe je bio izvrstan prevodilac, esejista i kritičar. Ivan V. Lalić je ušao u književnu kritiku kao hroničar časopisa, najpre „Letopisa Matice srpske“, a potom beogradske „Književnosti“. Njegovu kritiku odlikuje objektivnost, kao i iskustvo koje u nju unosi. Priredio je nekoliko antologija i zbornika. Bavio se prevodilaštvom, naročito prepevima; tako je između ostalog priredio „Antologiju novije francuske lirike“ (od Bodlera do naših dana) i izbore pesama Helderlina (Nolitova nagrada) i Pjer Žan Žuva. Autor je radio-drame „Majstor Hanuš“ (nagrada Jugoslovenske radiodifuzije). Dela Bivši dečak (1955) Melisa (poema) (1959) Argonauti i druge pesme (1961) Vreme, vatre, vrtovi (Zmajeva nagrada) (1961) Smetnje na vezama (1975) Strasna mera (1984) Vizantija (1987) Izabrane i nove pesme (1969) Vetrovito proleće (1956) Čini (1963) Krug (1968) Velika vrata mora (1958) Pesme (1987) Pismo (1992) Četiri kanona (1996) Pisao je eseje i kritike: Kritika i delo (1971) O poeziji i dvanaest pesnika