Omot minimalno iskrzan, unutra veoma dobro očuvano, bez pisanja, podvlačenja, pečata, mirisa vlage... Autor - osoba Sekulić, Isidora, 1877-1958 = Sekulić, Isidora, 1877-1958 Naslov Iz domaćih književnosti. [Knj.] 2 / Isidora Sekulić ; [za štampu priredio Mladen Leskovac] Vrsta građe esej URL medijskog objekta odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1964 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Matica srpska, 1964 (Subotica : Minerva) Fizički opis 432 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Leskovac, Mladen, 1904-1990 = Leskovac, Mladen, 1904-1990 Zbirka Sabrana dela Isidore Sekulić / [Matica srpska] ; ǂknj. ǂ5 ISBN (Karton s omotom) Napomene `Radove sam svrstao po hronološkom redu njihova nastajanja.` --> Urednikova beleška Napomene: str. 421-428. Predmetne odrednice Kočić, Petar, 1877-1916 Bonifačić, Antun, 1901- Mušicki, Lukijan, 1777-1837 Rakić, Milan, 1876-1938 Karadžić, Vuk Stefanović, 1787-1864 Đurović, Dušan, 1901- Grol, Milan, 1876-1952 Janković, Milica, 1881-1939 Janjušević, Milan, 1893-1961 Vidaković, Aleksandar, 1896-1940 Radonić, Vida J., - Radica, Bogdan, 1904-1993 Pandurović, Sima, 1883-1960 Bartulović, Niko, 1890-1943 Gundulić, Ivan, 1589-1638 Matić, Dušan, 1898-1980 Vučo, Aleksandar, 1897-1985 Marulić, Marko, 1450-1524 Milićević, Živko, 1896-1975 Nedić, Martin, 1810-1895 Kostić, Laza, 1841-1910 Petrović Njegoš, Petar II, 1813-1851 Petrović, Svetislav, 1883-1945 Dedijer, Vladimir, 1914-1991 Jakšić, Mileta, 1869-1935 Marković, Svetozar, 1846-1875 Radičević, Branko, 1824-1853 Prodanović, Jaša, 1867-1948 Belić, Aleksandar, 1876-1960 Nikolić, Jovan, 1913- Mišić, Zoran, 1921-1976 Kostić-Selem, Milica, 1901-1983 Stanković, Borisav, 1876-1927 Vukasović, Milan, 1882-1970 Ljubiša, Stjepan Mitrov, 1824-1878 Nenadović, Ljubomir, 1826-1895 Srpska književnost Hrvatska književnost Isidora Sekulić (Mošorin, 16. februar 1877 – Beograd, 5. april 1958) je bila srpska književnica, akademik i prva žena član Srpske akademije nauka i umetnosti. Rođena je 16. februara 1877. godine u podnožju Titelskog brega, u bačkom selu Mošorinu kod Titela. Roditelji su joj bili Danilo i Ljubica, a braća Predrag i Dimitrije. Detinjstvo je provela u Zemunu, Rumi i Novom Sadu. Školovala se u Novom Sadu (Viša devojačka škola), Somboru (Srpska preparandija) i Budimpešti (Pedagogijum). Radila je kao nastavnica u Pančevu u Srpskoj višoj devojačkoj školi od 1897. do 1909. godine. Posle toga radila je u Šapcu (1909–1912) i Beogradu. Doktorirala je 1922. godine i bila je prvi predsednik Udruženja pisaca Srbije. Stvaralaštvo Do kraja, i bez ostatka, posvećena lepoti smislene reči, književnica Isidora Sekulić je za života stekla uvaženje kao najobrazovanija i najumnija Srpkinja svoga vremena. Znalac više jezika, i poznavalac više kultura i područja umetničkog izražavanja, Isidora Sekulić je kao pisac, prevodilac i tumač književnih dela ponirala u samu suštinu srpskog narodnog govora i njegovog umetničkog izraza, smatrajući govor i jezik kulturnom smotrom naroda. Pisala je o Branku Radičeviću, Đuri Jakšiću, Lazi Kostiću, Petru Kočiću, Milanu Rakiću, Veljku Petroviću, Ivi Andriću, Momčilu Nastasijeviću i drugima. Penzionisana je 1931. godine. Izabrana je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 16. februara 1939, a za redovnog člana Srpske akademije nauka 14. novembra 1950, kao prva žena akademik. Umrla je 5. aprila 1958. godine u Beogradu. Na Topčideru joj je podignut spomenik 2015. godine. Duboko promišljen i umetnički istančan njen književni, prevodilački i kritički izraz je praznik naše pisane reči. Rekla je Ta larma što je dignuta oko mene mnogo me je potresla. Molila sam neke poznanike, mlade ljude, da gde god vide nešto o meni napisano, priguše. Ali eto šta su uradili. Zvali su me na neko veče o meni, ali ja sam odbila, rekla sam da sam bolesna. Svi su hteli da me skinu sa dnevnog reda. Kažu: ima 80 godina, skoro će umreti, daj da napišemo nešto i da je ostavimo. To strašno vređa. Volim tišinu, zato me je ta buka oko mene mnogo potresla. Ako nešto vredim, neka kažu posle moje smrti, a ni dva dana pred smrt ne želim da me hvale. Nisam bila srećna. S tim sam se pomirila. Postoji vasionska sreća koja opredeljuje ljude. Ako niste voljeni, uzalud ćete vi nastojati da vas vole. Dela U pola veka književnog rada u više oblika umetničkog iskazivanja i rasuđivanja - objavila je mnoštvo knjiga narativne proze, kritičkih knjiga i članaka. Navodimo samo neka od važnijih dela: Saputnici (1913) – pripovedna vrsta intimnog dnevnika Pisma iz Norveške (1914) – putopis Iz prošlosti (1919) Đakon Bogorodičine crkve (1919) – roman Kronika palanačkog groblja (1940) — pripovetke Zapisi (1941) Analitički trenuci i teme, knj. 1–3 (1941) – eseji Zapisi o mome narodu (1948) Njegošu knjiga duboke odanosti (1951) Govor i jezik, kulturna smotra naroda (1956). MG65 (N)

Nož film Miroslava Lekića (SR, 1999) Uloge: Žarko Laušević, Bojana Maljević, Aleksandar Berčer, Ljiljana Blagojević, Petar Božović, Bata Živojinović, Nikola Kojo, Svetozar Cvetković, Dragan Nikolić, Josif Tatić, Dragan Maksimović Opis: Film po hit romanu Vuka Draškovića koji kroz sudbinu svojih likova priča priču o sudbini nacije, njenim korjenima i zlu koje slijedi kao prokletstvo kroz vjekove. Glavni lik filma je Alija Osmanović, tj. Ilija Jugović, koji pokušava da pronađe ko je i kakvi su mu korjeni i u tom procesu otkriva nešto mnogo dublje i suptilnije. Otkriva i zlo koje ga vuče u potragu za sopstvenim identitetom bez obzira kako se zovu njegovi preci. Nož je ljubavni triler sa epskim elementima.

U odličnom stanju. Sadržaj: PREDGOVOR Narodne pesme Ženidba sjajnoga mjeseca Sunce i mjesec prose djevojku Vila zida grad Konstantin apostol slovenski (IX vek) Proglas Sava Nemanjić (1175-1235) Slovo o mukama Nemanjina poslednja želja Slovo o umu Stefan Nemanjić Prvovenčani (oko 1165-1227) Molitva Svetom Simeonu Domentijan (oko 1210-posle 1264) Inoplemenik zvani glad Reč o Svetlosti Teodosije (sredina XIII v. - početak XIV v.) Slovo utehe sv. Save upućeno Stefanu Nemanji Siluan (XIV vek) Slavi otbegnuv, slavu obrete, Savo Arhiepiskop Danilo (oko 1270-1337) Molitva pred tvrdima Sunca Molitva pred anđelima ljutim Molitva u malovremenoj krasoti Danilov učenik (kraj XIII v.- posle 1337) Plač bugarskih vojnika za Carem Mihailom Jefimija Mrnjavčević (oko 1349 - posle 1404) Molitva knezu Lazaru Patrijarh Danilo (oko 1350 - posle 1396) Slovo kosovskih boraca Ispovest mrtvog kneza Lazara Nepoznati (druga polovina XIV v.) Ispovedna molitva Monah iz Ravanice (sredina XIV v. - posle 1398) Oplakivanje porobljenog otačastva Plač za knezom Lazarom Nepoznati iz Ravanice (sredina XIV v. - posle 1404) Pohvala knezu Lazaru Plač za knezom Lazarom Molitva knezu Lazaru Grigorije Camblak (oko 1364 - 1419/20) Vraćanje vida Stefanu Dečanskom ili čudo Sv. Nikole Stefan Lazarević (1374/5 - 1427) Slovo ljubavi Narodne pesme Molitva djevojčina Sunčeva sestra i car Sunčeva sestra i paša tiranin Konstantin Filozof (kraj XIV v. - posle 1433) Smrt despota Stefana Lazarevića Andonije Rafail Epaktit (kraj XIV v. - posle 1419) Plač za knezom Lazarom Nikon Jerusalimac (oko 1380 - posle 1468) Povest tuđina i plenika Jelena Balšić (oko 1368 - 1443) Otpisanije bogoljubno Smederevac (XV vek) Molitva vladičici za spas od neprijatelja Smederevski besednik (sredina XV veka) Plač za despotom Đurđem Brankovićem Dimitrije Kantakuzin (druga polovina XV veka) Nedokučivost je odasvud Veliko pozorje Molitva sa žalošću Narodne pesme Marko Kraljević i soko Popijevka Radića Vukojevića Longin (druga polovina XVI veka) Ikos prvomučeniku Stefanu Arsenije Čarnojević (oko 1663 - 1706) Molitva zaspalom Gospodu Kiprijan Račanin (druga polovina XVII v. - početak XVIII v.) Reči proročkih kazivanja Gavril Stefanović Venclović (kraj XVII v. - posle 1746) Lovci adovi Arsenije Jovanović Šakabenta (1698 - 1748) Zapis u srebru čudotvorne ikone Nadgrobno slovo Beogradu Nepoznati (XVIII vek) Finiks drevo previsoko Narodne pesme Viša je gora od gore Biserna brada Zaharija Orfelin (1726 - 1785) Sjetovanje Nepoznati (kraj XVIII veka) Monaška pesma Narodna pesma Lako je poznati kneza Lazara Jovan Pačić (1771 - 1849) Snu Lukijan Mušicki (1777 - 1837) Natpis o ljudskom rodu Na sredi sinja mora Pavle Solarić (1779 - 1821) Pesna o gozbi 1807 Milovan Vidaković (1780 - 1841) Vidim nebo otvoreno Sava Mrkalj (1783 - 1833) More zala ov`je svet Filip Višnjić (oko 1767 - oko 1834) Početak bune protiv dahija (uvod) Sima Milutinović Sarajlija (1791 - 1847) Srpski junak Veljko Petroviću Jovan Sterija Popović (1806 - 1856) Čovek Spomen putovanja po doljnim predelima Dunava Na smrt jednog zlikovca Vasilije Subotić (1807 - 1869) Čas smrti Severni putnik k Antiki Besmertije Nikanor Grujić (1810 - 1887) Očajanje Muza pri požaru Našoj staroj smokovnici Petar Petrović Njegoš (1813 - 1851) Luča mikrokozma Gorski vijenac Đorđe Maletić (1816 - 1888) Prirodnoj prestupnici Svetozar Vujić (1819 - 1883) Melanholija Jovan Subotić (1817 - 1886) Bog slavenski Znič Duga Embrionu Medo Pucić (1821 - 1882) More Život Branko Radičević (1824 - 1853) Tuga i opomena Bolesnikov uzdisaj Kad mlidijah umreti Milica Stojadinović Srpkinja (1830 - 1877) Kad se nebo muti Đura Jakšić (1832 - 1878) Božji dan Orao Jovan Jovanović Zmaj (1833 - 1904) Sunce s` rodi pa zaviri Probudio s` orkan ljuti Što je java tako kivna Moje nebo, jer je mutno Ljubim li te... il` me sanak vara Otkide se Đorđe Marković Koder (1806 - 1891) Mitologije Narodna pesma Izjeden ovčar Damjan Pavlović (1840 - 1866) Viši duh Laza Kostić (1841 - 1910) Među javom i med snom Na ponosnoj lađi Pevačka himna Jovanu Damaskinu Santa Maria della Salute Milan Kujundžić Aberdar (1842 - 1893) Đački jadi Jovan Grčić Milenko (1846 - 1875) Planinska slika Vojislav Ilić (1862 - 1894) Jutro na Hisaru kod Leskovca Turska Kad se ugasi sunce Himna vekova Poslednji dan Aleksa Šantić (1868 - 1924) Mraz Pretprazničko veče Mileta Jakšić (1869 - 1935) Stvari koje su prošle Jovan Dučić (1871 - 1943) Bor Bukva Mravi Suncokreti Pesma Međa Krila Senka Kob Tajna Natpis Milan Rakić (1876 - 1937) Jasika U kvrgama Velimir Rajić (1879 - 1915) Basna o životu Zavet Sima Pandurović (1883 - 1960) Veze Svetkovina Vladislav Petković Dis (1880 - 1917) Tamnica Jutarnja idila Utopljene duše Možda spava Nirvana Veljko Petrović (1884 - 1967) Vidoviti Ponor Dušan Srezojević (1886 - 1916) Poslednji samrtnik Bezimena pesma Milutin Bojić (1892 - 1917) Zemlja oluje Sejači Bez uzvika Velimir Živojinović Massuka (1886 - 1974) Leto Stanislav Vinaver (1891 - 1955) Natpis Vekovima tice nas klikuju Ostavi Trenutak suncokreta Jela Spiridonović Savić (1891 - 1974) Februar Anica Savić Rebac (1893 - 1953) Praksitelu Romeo i Julija Magia naturalis solstitium Miloš Crnjanski (1893 - 1977) Na ulici Priviđenja Dušan Vasiljev (1900 - 1924) Žice Momčilo Nastasijević (1894 - 1938) Sivi trenutak Predvečerje Roditelju Osama na trgu Trag Poruka Put Tuga u kamenu Reči iz osame Misao Aleksandar Vučo (1897) Humor zaspalo Rastko Petrović (1898 - 1949) Sa svetlim poljupcem na usnama Dignem tad oči nebesima Desanka Maksimović (1898 - 1993) Ponoć Na buri Poslanica Upozorenje Dušan Matić (1898 - 1980) Da imenuješ senke zvezda Pred buru Rade Drainac (18999 - 1943) Rodni breg Klasične strofe Risto Ratković (1903 - 1954) Bivši anđeli Milan Dedinac (1902–1966) Šlesko bdenije Noć duža od snova Trava u snu i na javi Desimir Blagojević (1905–1983) Utva zlatokrila Skender Kulenović (1910 - 1978) Stećak Radomir Prodanović (1915–1944) Glas Zvono Vasko Popa (1922–1991) Svadbe Jurke Pepela Srce belutka San belutka Smrt sunčevog oca Slepo sunce Sukob u zenitu Ponoćno sunce Krunisana jabuka Plava omča Visoki put Slobodan let Zvezdoznančeva ostavština Ništarija Zvezde izbeglice Zev nad zevovima Stevan Raičković (1928) Ruke bola O vrati se Pesma i smrt Kamena uspavanka O sjaj su samo vrata kraja Zapisi o Crnom Vladimiru (8) Miodrag Pavlović (1928) Zora u Kareji Hleb i vino Slutnja do kraja Čim se poklopac spusti To slovo (5) Divno čudo (3, 9) Ivan V. Lalić (1931–1996) Konj Glasovi mrtvih Jutro Povodom vode (3) Branko Miljković (1934–1961) Prelid Bol i sunce Jovan Hristić (1933) Fedru Vito Marković (1935) Šumara Čovek - čar razočar Ljubomir Simović (1935) Zvezda putnica Seoba Srbije

U CELOFANU Nož film Miroslava Lekića (SR, 1999) Uloge: Žarko Laušević, Bojana Maljević, Aleksandar Berčer, Ljiljana Blagojević, Petar Božović, Bata Živojinović, Nikola Kojo, Svetozar Cvetković, Dragan Nikolić, Josif Tatić, Dragan Maksimović Opis: Film po hit romanu Vuka Draškovića koji kroz sudbinu svojih likova priča priču o sudbini nacije, njenim korjenima i zlu koje slijedi kao prokletstvo kroz vjekove. Glavni lik filma je Alija Osmanović, tj. Ilija Jugović, koji pokušava da pronađe ko je i kakvi su mu korjeni i u tom procesu otkriva nešto mnogo dublje i suptilnije. Otkriva i zlo koje ga vuče u potragu za sopstvenim identitetom bez obzira kako se zovu njegovi preci. Nož je ljubavni triler sa epskim elementima.

Odlično očuvano! MG35 (N) Naslov Antologija srpskog pesništva / sastavio Miodrag Pavlović Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1990 Izdanje 6. izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1990 (Čakovec : `Zrinski`) Fizički opis XXXVI, 364 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Pavlović, Miodrag, 1928-2014 = Pavlović, Miodrag, 1928-2014 Zbirka Antologije Napomene Tiraž 3000 Str. V-XXXVI: Predgovor / Miodrag Pavlović. Napomene: str. 347-353. Predmetne odrednice Srpska poezija -- 13-20. v. Sadržaj: PREDGOVOR Narodne pesme Ženidba sjajnoga mjeseca Sunce i mjesec prose djevojku Vila zida grad Konstantin apostol slovenski (IX vek) Proglas Sava Nemanjić (1175-1235) Slovo o mukama Nemanjina poslednja želja Slovo o umu Stefan Nemanjić Prvovenčani (oko 1165-1227) Molitva Svetom Simeonu Domentijan (oko 1210-posle 1264) Inoplemenik zvani glad Reč o Svetlosti Teodosije (sredina XIII v. - početak XIV v.) Slovo utehe sv. Save upućeno Stefanu Nemanji Siluan (XIV vek) Slavi otbegnuv, slavu obrete, Savo Arhiepiskop Danilo (oko 1270-1337) Molitva pred tvrdima Sunca Molitva pred anđelima ljutim Molitva u malovremenoj krasoti Danilov učenik (kraj XIII v.- posle 1337) Plač bugarskih vojnika za Carem Mihailom Jefimija Mrnjavčević (oko 1349 - posle 1404) Molitva knezu Lazaru Patrijarh Danilo (oko 1350 - posle 1396) Slovo kosovskih boraca Ispovest mrtvog kneza Lazara Nepoznati (druga polovina XIV v.) Ispovedna molitva Monah iz Ravanice (sredina XIV v. - posle 1398) Oplakivanje porobljenog otačastva Plač za knezom Lazarom Nepoznati iz Ravanice (sredina XIV v. - posle 1404) Pohvala knezu Lazaru Plač za knezom Lazarom Molitva knezu Lazaru Grigorije Camblak (oko 1364 - 1419/20) Vraćanje vida Stefanu Dečanskom ili čudo Sv. Nikole Stefan Lazarević (1374/5 - 1427) Slovo ljubavi Narodne pesme Molitva djevojčina Sunčeva sestra i car Sunčeva sestra i paša tiranin Konstantin Filozof (kraj XIV v. - posle 1433) Smrt despota Stefana Lazarevića Andonije Rafail Epaktit (kraj XIV v. - posle 1419) Plač za knezom Lazarom Nikon Jerusalimac (oko 1380 - posle 1468) Povest tuđina i plenika Jelena Balšić (oko 1368 - 1443) Otpisanije bogoljubno Smederevac (XV vek) Molitva vladičici za spas od neprijatelja Smederevski besednik (sredina XV veka) Plač za despotom Đurđem Brankovićem Dimitrije Kantakuzin (druga polovina XV veka) Nedokučivost je odasvud Veliko pozorje Molitva sa žalošću Narodne pesme Marko Kraljević i soko Popijevka Radića Vukojevića Longin (druga polovina XVI veka) Ikos prvomučeniku Stefanu Arsenije Čarnojević (oko 1663 - 1706) Molitva zaspalom Gospodu Kiprijan Račanin (druga polovina XVII v. - početak XVIII v.) Reči proročkih kazivanja Gavril Stefanović Venclović (kraj XVII v. - posle 1746) Lovci adovi Arsenije Jovanović Šakabenta (1698 - 1748) Zapis u srebru čudotvorne ikone Nadgrobno slovo Beogradu Nepoznati (XVIII vek) Finiks drevo previsoko Narodne pesme Viša je gora od gore Biserna brada Zaharija Orfelin (1726 - 1785) Sjetovanje Nepoznati (kraj XVIII veka) Monaška pesma Narodna pesma Lako je poznati kneza Lazara Jovan Pačić (1771 - 1849) Snu Lukijan Mušicki (1777 - 1837) Natpis o ljudskom rodu Na sredi sinja mora Pavle Solarić (1779 - 1821) Pesna o gozbi 1807 Milovan Vidaković (1780 - 1841) Vidim nebo otvoreno Sava Mrkalj (1783 - 1833) More zala ov`je svet Filip Višnjić (oko 1767 - oko 1834) Početak bune protiv dahija (uvod) Sima Milutinović Sarajlija (1791 - 1847) Srpski junak Veljko Petroviću Jovan Sterija Popović (1806 - 1856) Čovek Spomen putovanja po doljnim predelima Dunava Na smrt jednog zlikovca Vasilije Subotić (1807 - 1869) Čas smrti Severni putnik k Antiki Besmertije Nikanor Grujić (1810 - 1887) Očajanje Muza pri požaru Našoj staroj smokovnici Petar Petrović Njegoš (1813 - 1851) Luča mikrokozma Gorski vijenac Đorđe Maletić (1816 - 1888) Prirodnoj prestupnici Svetozar Vujić (1819 - 1883) Melanholija Jovan Subotić (1817 - 1886) Bog slavenski Znič Duga Embrionu Medo Pucić (1821 - 1882) More Život Branko Radičević (1824 - 1853) Tuga i opomena Bolesnikov uzdisaj Kad mlidijah umreti Milica Stojadinović Srpkinja (1830 - 1877) Kad se nebo muti Đura Jakšić (1832 - 1878) Božji dan Orao Jovan Jovanović Zmaj (1833 - 1904) Sunce s` rodi pa zaviri Probudio s` orkan ljuti Što je java tako kivna Moje nebo, jer je mutno Ljubim li te... il` me sanak vara Otkide se Đorđe Marković Koder (1806 - 1891) Mitologije Narodna pesma Izjeden ovčar Damjan Pavlović (1840 - 1866) Viši duh Laza Kostić (1841 - 1910) Među javom i med snom Na ponosnoj lađi Pevačka himna Jovanu Damaskinu Santa Maria della Salute Milan Kujundžić Aberdar (1842 - 1893) Đački jadi Jovan Grčić Milenko (1846 - 1875) Planinska slika Vojislav Ilić (1862 - 1894) Jutro na Hisaru kod Leskovca Turska Kad se ugasi sunce Himna vekova Poslednji dan Aleksa Šantić (1868 - 1924) Mraz Pretprazničko veče Mileta Jakšić (1869 - 1935) Stvari koje su prošle Jovan Dučić (1871 - 1943) Bor Bukva Mravi Suncokreti Pesma Međa Krila Senka Kob Tajna Natpis Milan Rakić (1876 - 1937) Jasika U kvrgama Velimir Rajić (1879 - 1915) Basna o životu Zavet Sima Pandurović (1883 - 1960) Veze Svetkovina Vladislav Petković Dis (1880 - 1917) Tamnica Jutarnja idila Utopljene duše Možda spava Nirvana Veljko Petrović (1884 - 1967) Vidoviti Ponor Dušan Srezojević (1886 - 1916) Poslednji samrtnik Bezimena pesma Milutin Bojić (1892 - 1917) Zemlja oluje Sejači Bez uzvika Velimir Živojinović Massuka (1886 - 1974) Leto Stanislav Vinaver (1891 - 1955) Natpis Vekovima tice nas klikuju Ostavi Trenutak suncokreta Jela Spiridonović Savić (1891 - 1974) Februar Anica Savić Rebac (1893 - 1953) Praksitelu Romeo i Julija Magia naturalis solstitium Miloš Crnjanski (1893 - 1977) Na ulici Priviđenja Dušan Vasiljev (1900 - 1924) Žice Momčilo Nastasijević (1894 - 1938) Sivi trenutak Predvečerje Roditelju Osama na trgu Trag Poruka Put Tuga u kamenu Reči iz osame Misao Aleksandar Vučo (1897) Humor zaspalo Rastko Petrović (1898 - 1949) Sa svetlim poljupcem na usnama Dignem tad oči nebesima Desanka Maksimović (1898 - 1993) Ponoć Na buri Poslanica Upozorenje Dušan Matić (1898 - 1980) Da imenuješ senke zvezda Pred buru Rade Drainac (18999 - 1943) Rodni breg Klasične strofe Risto Ratković (1903 - 1954) Bivši anđeli Milan Dedinac (1902–1966) Šlesko bdenije Noć duža od snova Trava u snu i na javi Desimir Blagojević (1905–1983) Utva zlatokrila Skender Kulenović (1910 - 1978) Stećak Radomir Prodanović (1915–1944) Glas Zvono Vasko Popa (1922–1991) Svadbe Jurke Pepela Srce belutka San belutka Smrt sunčevog oca Slepo sunce Sukob u zenitu Ponoćno sunce Krunisana jabuka Plava omča Visoki put Slobodan let Zvezdoznančeva ostavština Ništarija Zvezde izbeglice Zev nad zevovima Stevan Raičković (1928) Ruke bola O vrati se Pesma i smrt Kamena uspavanka O sjaj su samo vrata kraja Zapisi o Crnom Vladimiru (8) Miodrag Pavlović (1928) Zora u Kareji Hleb i vino Slutnja do kraja Čim se poklopac spusti To slovo (5) Divno čudo (3, 9) Ivan V. Lalić (1931–1996) Konj Glasovi mrtvih Jutro Povodom vode (3) Branko Miljković (1934–1961) Prelid Bol i sunce Jovan Hristić (1933) Fedru Vito Marković (1935) Šumara Čovek - čar razočar Ljubomir Simović (1935) Zvezda putnica Seoba Srbije MG35 (N)

SAVREMENA JUGOSLOVENSKA LITERATURA - Sveta Lukić Savremena jugoslovenska literatura 1945-1965 Izdavač: Prosveta Godina izdanja: 1968. Broj strana: 300 veoma dobro stanje Sveta Lukić je u drugoj polovini prošlog veka bio nezaobilazna ličnost u jugoslovenskom duhovnom prostoru – cenjeni estetičar, kritičar, prozni pisac… Danas – ko se seća ovog čoveka koji nije pripadao nijednoj partiji, nijednoj stranci, bio je svoj… Sveta Lukić, blistavo ime srpske književnosti u svoje vreme, krajem pedesetih godina pa nadalje, esejista, estetičar, enciklopedist, kritičar i romansijer… Na zakazani sastanak u tzv. bermudskom trouglu Beograda (kafane „Šumatovac“, „Grmeč“, „Pod Lipom“) stiže na vreme. Slučajno nailazi glumac Ateljea 212 Mića Tomić. Sveta ga pozdravlja sa: „Gde si ortak!“… Mića nastavlja dalje, pitam Svetu – zašto ortak? A on kaže: „Znaš, ja sam mu preoteo ženu Lolu Vlatković (prevodioca sa ruskog jezika, urednika Radio Beograda), onda sam otišao u vojsku, kad, javljaju mi da je moj ženu preoteo Bora Prase (Bora Ćosić. Ovaj je tu „otimačinu“ kasnije opisao u svom romanu-hronici „Konzul u Beogradu“): „Ponovo se sećam onog perioda, čehovljevskog, moga života. Dok sam otimao ženu najboljem prijatelju, a ona kašljala… Tako su već i njenim ranijim muževima, bilo ih je dvojica… beže od te dame što dalje. Ipak, njen krupni glas, njene stamene noge, crna griva njene kose privlače muške subjekte kroz decenije, tako bi i sa mnom…“ Ćosić ne propušta priliku i da okalpi svog nekadašnjeg prijatelja („našeg Osipa Brika“, kako u knjizi kaže da je „filozofski nastrojen, a književno nedarovit“). A Sveta Lukić (1931-1997) u to vreme (1956) bio je apsolvent na Filozofskom fakultetu u Beogradu, stanovao je u Skadarskoj 53, i njegov dom je bio stecište mladih beogradskih intelektualaca – od pisaca do slikara, reditelja, muzičara. Jer, on je jedan od urednika avangardnog časopisa „Delo“, a na fakultetu važio je za lepotana u koga su bile (platonski, kako je govorio njegov kolega Mihailo Marković) zaljubljene studentkinje ne samo sa filozofije. (Nedavno se u antikvarijatu sasvim slučajno u gomili knjiga pojavila Lukićeva knjiga lirskih eseja „Buna protiv reči“, a ono na prvoj strani njegova posveta: „Porodici Vlatković u celini – dajem ovo baš u vreme mog filmsko-vajdinskog rastanka sa literaturom. U ime otadžbine zahvalni zet…“) U književnosti Sveta Lukić se javio 1952. godine sa jednom pesmom u „Svedočanstvima“. Bio je više od tri i po decenije ličnost rado viđena na tribinama i u časopisima širom Jugoslavije. Samo na Tribini mladih u Novom Sadu, instituciji koja je uživala lep glas među intelektualcima, Sveta je bio čest gost – govorio je o pisanju danas (1956), o ruskoj poeziji zajedno sa prijateljem Borom Ćosićem (1962), o umetnosti Oktobra, moći i nemoći umetničke kritike u nas (zajedno sa Svetozarom Petrovićem)… Dakle, to je vreme kad je bio Vlatkovića zet, kad nije bio Osip Brik, kako veli Bora Ćosić. A Brik je metafora za razne trouglove u ljubavi, kao što su: Ljilja Brik – Osip Brik i Vladimir Majakovski, ili Gala-Pol Elijar – Mark Ernst – Salvador Dali, Josip Brodski – Natalija Basnamova i Josifov prijatelj D. V. Bobišev… Objavio je Sveta Lukić sijaset tekstova u Reviji, NIN-u, Vidicima, Novoj misli, Književnosti, Delu … mahom oglede iz kritike umetnosti (estetike) i filozofije, ali i prikaze knjiga, kritike na knjige Rastka Petrovića, Zorana Mišića, Stevana Raičkovića, Oskara Daviča, Dušana Matića, Milana Bogdanovića, Zorana Gavrilovića, Gaje Petrovića… Sveta Lukić objavljuje i prozne tekstove. Prva knjiga pojavila se u izdanju „Nolita“ 1957. godine – esejistička proza „Razlozi“, „o faktorima koji određuju ličnosti jednog našeg savremenog mladića“, a prijateljima kaže da je završio pisanje „knjige proze o intelektualcima u ratu i revoluciji“ Oko sunca i oko svoje ose, a završio je pisanje i svoga prvog romana Glasovi od pruge do vode (radni naslovi). Kada je podneo molbu za prijem u Udruženje pisaca Srbije, novembra 1957. godine, napisao je o sebi ove generalije: „Rođen sam 18. oktobra 1931. godine u Beogradu. Otac pok. Ljutica, sudija – poginuo u zarobljeništvu 1944. godine. Majka Divna – sada sekretar Vrhovnog suda NRS. Prvo detinjstvo u Beogradu. Kraj osnovne škole, dva razreda gimnazije za vreme okupacije i još dva do 1947 – Smederevo. Ponovo Beograd. Matura 1950. godine u beogradskoj I muškoj gimnaziji. Apsolvirao sam juna 1956. na filozofskoj grupi Filozofskog fakulteta. Član sam omladinske organizacije od početak 1945. Danas sam član Saveza studenata i Socijalističkog saveza. Bio 1951. godine na pruzi Banjaluka – Doboroj.“ („Žiranti“ za prijem bili su Aleksandar Vučo i Dobrica Ćosić.) I još je nešto na kraju svoje molbe dodao: „Oženjen. Vojsku nisam još služio.“ A kad je otišao u vojsku njegova supruga otišla je sa njegovim bliskim prijateljem, sa kojim je potom živela u Beogradu, Rovinju i Nemačkoj, sve do smrti, u Berlinu, juna 2004. godine, a Sveta Lukić je preminuo 31. januara 1997. godine – pao na ulici dok je vodio u šetnju svog omiljenog psa, koji mu se vazda „šetao“ i po radnom stolu. Živeo je časno i pošteno, kako je neko rekao – između stvaralaca i kulova; nije pripadao nijednoj partiji li stranci – o svima je imao kritičan odnos. Bio je, koliko se zna, jedan od prvih Srba koji je u Poljskoj razgovarao, egal, sa slavnim filozofskim piscem Lešekom Kolakovskim, pa sa isto tako velikim piscem Kažimježom Brandisom, a „pajtao se“ sa svetskim režiserom Andžejom Vajdom, koji je po Svetinom scenariju snimio film „Sibirska ledi Magbet“, i njegovom suprugom, poznatom poljskom glumicom Beatom Tiškijevič. A u Moskvi je vodio dugi razgovor sa Viktorom Šklovskim, velikim kritičarem i piscem monografije o Tolstoju i Dostojevskom, teoretičarem književnosti na svetskom glasu. Kad se vraćao sa putovanja po svetu (boravio je i u Kini i opisao svoje viđenje ove zemlje), u „Maderi“ ga je čekalo društvo – glumac Ljuba Tadić, pre svih, ali i drugi: slikar Stojan Ćelić, nuklearni fizičar Dragan Popović… Bio je „veliki obožavalac kafana“ *napisao je i knjigu o toj svojoj ljubavi). Ali Sveta Lukić je u proleće 1989. godine obeležio trideset i pet godina književnog rada i tom prilikom javnosti su u Konaku kneginje Ljubice predstavljeni njegovi romani, pet knjiga (kojom prilikom je govorio Dragan Orlović, pisac predgovora ovim knjigama). Romane „Sunovrati“ (nova verzija romana „Slom 1941“), „Ratne igre u Vrbovcu“, „Freska na mansardi“, „Vodeni cvetovi“ i „Razlozi“ objavili su udruženi izdavači „Prosveta“, sarajevska „Svjetlost“, „Književne novine“ i Srpska književna zadruga. „U kritici bio je više zainteresovan za pojave i kretanje ideje nego za knjige i kritičke ocene – Lukić je na stvari gledao grosso modo, u celini, a ne kroz pojedinačna dela, kako to rade dnevni kritičari… Sveta Lukić je u posleratnoj kulturi orao veliku njivu i ostavio nekoliko dubokih i uporednih brazda“ (Predrag Palavestra). Pri kraju života Sveta Lukić pisao je u kulturnom dodatku „Politike“ kratke eseje – u jednome (Sumorni izveštaji veli da je „već mesecima deprimiran, depresivan, utučen kao i dobar deo moje okoline…“ U drugom eseju, pak, otkriva jednu svoju muku – sina Relju, violončelistu, supruga Lika (poznata novinarka Televizije Beograd) ispratili su u svet, u Italiju, jer dečko je video da se u zemlji gine uzaludno“. Sveta u svojoj poslednjoj knjizi „Zvezde na nebu socijalizma“ (1996) napisao je: „To je moje poslednje Zdravo deco i ženo moja..“ Još devedesetih godina njegov bliski prijatelj Žika Pavlović, ugledni filmski režiser i pisac, u svom dnevniku je zapisao posle jedne posete Sveti Lukiću: „… Neki umor se uselio u njega, umor i gorčina… turobna ravnodušnost, koja je smenila živu radoznalost duha.“ U stvari, dojadio mu je život „u gomili laži“. A davno je rekao: „Knjiga se čita – a pisac upoznaje…“ On ih je upoznao kao retko koji srpski pisac. Na primer, objavio je u „Politici“ opširan, veoma zapažen afirmativan prikaz „Pohvala doslednosti“ – književni portret Koče Popovića. Slavni partizanski komandant, ali i aktivni pristaša nadrealističkog pokreta (Marko Ristić, Matić, Dedinac, Vučo…) između dva rata, te subote prepodne prvi put u životu mu je telefonirao i pozvao ga da dođe na kafu i piće, oduševljen tekstom, uz, naravno, lepe reči. Razgovarali su u vili u Lackovićevoj ulici, na Dedinju, veoma prijatno. Samo što se vratio kući (tada je stanovao u Šolinoj ulici, takođe na Dedinju), zazvonio je telefon – Koča mu je rafalno sasu niz pogrda, kako ga je „uvalio u grdnu nevolju“, jer se u međuvremenu javila Kočina ljubav uoči rata sa kojom se razišao po oslobođenju, koja mu je „svašta rekla“, a potom je objavila i pismo u „Politici“, tim povodom… Eto, malo podsećanja na jedan izuzetan a zaboravljeni stvaralački duh u srpskoj književnosti – Svetu Lukića, koji se vazda izdvajao iz gomile pesnika, romansijera, kritičara… Prebukirana udruženja i društva pisaca se i ne sećaju – ko to bi Sveta Lukić.

Prosveta, 1968. Rasprava o književnom životu i književnim merilima kod nas Dobro očuvana. Sveta Lukić je u drugoj polovini prošlog veka bio nezaobilazna ličnost u jugoslovenskom duhovnom prostoru – cenjeni estetičar, kritičar, prozni pisac… Danas – ko se seća ovog čoveka koji nije pripadao nijednoj partiji, nijednoj stranci, bio je svoj… Sveta Lukić, blistavo ime srpske književnosti u svoje vreme, krajem pedesetih godina pa nadalje, esejista, estetičar, enciklopedist, kritičar i romansijer… Na zakazani sastanak u tzv. bermudskom trouglu Beograda (kafane „Šumatovac“, „Grmeč“, „Pod Lipom“) stiže na vreme. Slučajno nailazi glumac Ateljea 212 Mića Tomić. Sveta ga pozdravlja sa: „Gde si ortak!“… Mića nastavlja dalje, pitam Svetu – zašto ortak? A on kaže: „Znaš, ja sam mu preoteo ženu Lolu Vlatković (prevodioca sa ruskog jezika, urednika Radio Beograda), onda sam otišao u vojsku, kad, javljaju mi da je moj ženu preoteo Bora Prase (Bora Ćosić. Ovaj je tu „otimačinu“ kasnije opisao u svom romanu-hronici „Konzul u Beogradu“): „Ponovo se sećam onog perioda, čehovljevskog, moga života. Dok sam otimao ženu najboljem prijatelju, a ona kašljala… Tako su već i njenim ranijim muževima, bilo ih je dvojica… beže od te dame što dalje. Ipak, njen krupni glas, njene stamene noge, crna griva njene kose privlače muške subjekte kroz decenije, tako bi i sa mnom…“ Ćosić ne propušta priliku i da okalpi svog nekadašnjeg prijatelja („našeg Osipa Brika“, kako u knjizi kaže da je „filozofski nastrojen, a književno nedarovit“). A Sveta Lukić (1931-1997) u to vreme (1956) bio je apsolvent na Filozofskom fakultetu u Beogradu, stanovao je u Skadarskoj 53, i njegov dom je bio stecište mladih beogradskih intelektualaca – od pisaca do slikara, reditelja, muzičara. Jer, on je jedan od urednika avangardnog časopisa „Delo“, a na fakultetu važio je za lepotana u koga su bile (platonski, kako je govorio njegov kolega Mihailo Marković) zaljubljene studentkinje ne samo sa filozofije. (Nedavno se u antikvarijatu sasvim slučajno u gomili knjiga pojavila Lukićeva knjiga lirskih eseja „Buna protiv reči“, a ono na prvoj strani njegova posveta: „Porodici Vlatković u celini – dajem ovo baš u vreme mog filmsko-vajdinskog rastanka sa literaturom. U ime otadžbine zahvalni zet…“) U književnosti Sveta Lukić se javio 1952. godine sa jednom pesmom u „Svedočanstvima“. Bio je više od tri i po decenije ličnost rado viđena na tribinama i u časopisima širom Jugoslavije. Samo na Tribini mladih u Novom Sadu, instituciji koja je uživala lep glas među intelektualcima, Sveta je bio čest gost – govorio je o pisanju danas (1956), o ruskoj poeziji zajedno sa prijateljem Borom Ćosićem (1962), o umetnosti Oktobra, moći i nemoći umetničke kritike u nas (zajedno sa Svetozarom Petrovićem)… Dakle, to je vreme kad je bio Vlatkovića zet, kad nije bio Osip Brik, kako veli Bora Ćosić. A Brik je metafora za razne trouglove u ljubavi, kao što su: Ljilja Brik – Osip Brik i Vladimir Majakovski, ili Gala-Pol Elijar – Mark Ernst – Salvador Dali, Josip Brodski – Natalija Basnamova i Josifov prijatelj D. V. Bobišev… Objavio je Sveta Lukić sijaset tekstova u Reviji, NIN-u, Vidicima, Novoj misli, Književnosti, Delu … mahom oglede iz kritike umetnosti (estetike) i filozofije, ali i prikaze knjiga, kritike na knjige Rastka Petrovića, Zorana Mišića, Stevana Raičkovića, Oskara Daviča, Dušana Matića, Milana Bogdanovića, Zorana Gavrilovića, Gaje Petrovića… Sveta Lukić objavljuje i prozne tekstove. Prva knjiga pojavila se u izdanju „Nolita“ 1957. godine – esejistička proza „Razlozi“, „o faktorima koji određuju ličnosti jednog našeg savremenog mladića“, a prijateljima kaže da je završio pisanje „knjige proze o intelektualcima u ratu i revoluciji“ Oko sunca i oko svoje ose, a završio je pisanje i svoga prvog romana Glasovi od pruge do vode (radni naslovi). Kada je podneo molbu za prijem u Udruženje pisaca Srbije, novembra 1957. godine, napisao je o sebi ove generalije: „Rođen sam 18. oktobra 1931. godine u Beogradu. Otac pok. Ljutica, sudija – poginuo u zarobljeništvu 1944. godine. Majka Divna – sada sekretar Vrhovnog suda NRS. Prvo detinjstvo u Beogradu. Kraj osnovne škole, dva razreda gimnazije za vreme okupacije i još dva do 1947 – Smederevo. Ponovo Beograd. Matura 1950. godine u beogradskoj I muškoj gimnaziji. Apsolvirao sam juna 1956. na filozofskoj grupi Filozofskog fakulteta. Član sam omladinske organizacije od početak 1945. Danas sam član Saveza studenata i Socijalističkog saveza. Bio 1951. godine na pruzi Banjaluka – Doboroj.“ („Žiranti“ za prijem bili su Aleksandar Vučo i Dobrica Ćosić.) I još je nešto na kraju svoje molbe dodao: „Oženjen. Vojsku nisam još služio.“ A kad je otišao u vojsku njegova supruga otišla je sa njegovim bliskim prijateljem, sa kojim je potom živela u Beogradu, Rovinju i Nemačkoj, sve do smrti, u Berlinu, juna 2004. godine, a Sveta Lukić je preminuo 31. januara 1997. godine – pao na ulici dok je vodio u šetnju svog omiljenog psa, koji mu se vazda „šetao“ i po radnom stolu. Živeo je časno i pošteno, kako je neko rekao – između stvaralaca i kulova; nije pripadao nijednoj partiji li stranci – o svima je imao kritičan odnos. Bio je, koliko se zna, jedan od prvih Srba koji je u Poljskoj razgovarao, egal, sa slavnim filozofskim piscem Lešekom Kolakovskim, pa sa isto tako velikim piscem Kažimježom Brandisom, a „pajtao se“ sa svetskim režiserom Andžejom Vajdom, koji je po Svetinom scenariju snimio film „Sibirska ledi Magbet“, i njegovom suprugom, poznatom poljskom glumicom Beatom Tiškijevič. A u Moskvi je vodio dugi razgovor sa Viktorom Šklovskim, velikim kritičarem i piscem monografije o Tolstoju i Dostojevskom, teoretičarem književnosti na svetskom glasu. Kad se vraćao sa putovanja po svetu (boravio je i u Kini i opisao svoje viđenje ove zemlje), u „Maderi“ ga je čekalo društvo – glumac Ljuba Tadić, pre svih, ali i drugi: slikar Stojan Ćelić, nuklearni fizičar Dragan Popović… Bio je „veliki obožavalac kafana“ *napisao je i knjigu o toj svojoj ljubavi). Ali Sveta Lukić je u proleće 1989. godine obeležio trideset i pet godina književnog rada i tom prilikom javnosti su u Konaku kneginje Ljubice predstavljeni njegovi romani, pet knjiga (kojom prilikom je govorio Dragan Orlović, pisac predgovora ovim knjigama). Romane „Sunovrati“ (nova verzija romana „Slom 1941“), „Ratne igre u Vrbovcu“, „Freska na mansardi“, „Vodeni cvetovi“ i „Razlozi“ objavili su udruženi izdavači „Prosveta“, sarajevska „Svjetlost“, „Književne novine“ i Srpska književna zadruga. „U kritici bio je više zainteresovan za pojave i kretanje ideje nego za knjige i kritičke ocene – Lukić je na stvari gledao grosso modo, u celini, a ne kroz pojedinačna dela, kako to rade dnevni kritičari… Sveta Lukić je u posleratnoj kulturi orao veliku njivu i ostavio nekoliko dubokih i uporednih brazda“ (Predrag Palavestra). Pri kraju života Sveta Lukić pisao je u kulturnom dodatku „Politike“ kratke eseje – u jednome (Sumorni izveštaji veli da je „već mesecima deprimiran, depresivan, utučen kao i dobar deo moje okoline…“ U drugom eseju, pak, otkriva jednu svoju muku – sina Relju, violončelistu, supruga Lika (poznata novinarka Televizije Beograd) ispratili su u svet, u Italiju, jer dečko je video da se u zemlji gine uzaludno“. Sveta u svojoj poslednjoj knjizi „Zvezde na nebu socijalizma“ (1996) napisao je: „To je moje poslednje Zdravo deco i ženo moja..“ Još devedesetih godina njegov bliski prijatelj Žika Pavlović, ugledni filmski režiser i pisac, u svom dnevniku je zapisao posle jedne posete Sveti Lukiću: „… Neki umor se uselio u njega, umor i gorčina… turobna ravnodušnost, koja je smenila živu radoznalost duha.“ U stvari, dojadio mu je život „u gomili laži“. A davno je rekao: „Knjiga se čita – a pisac upoznaje…“ On ih je upoznao kao retko koji srpski pisac. Na primer, objavio je u „Politici“ opširan, veoma zapažen afirmativan prikaz „Pohvala doslednosti“ – književni portret Koče Popovića. Slavni partizanski komandant, ali i aktivni pristaša nadrealističkog pokreta (Marko Ristić, Matić, Dedinac, Vučo…) između dva rata, te subote prepodne prvi put u životu mu je telefonirao i pozvao ga da dođe na kafu i piće, oduševljen tekstom, uz, naravno, lepe reči. Razgovarali su u vili u Lackovićevoj ulici, na Dedinju, veoma prijatno. Samo što se vratio kući (tada je stanovao u Šolinoj ulici, takođe na Dedinju), zazvonio je telefon – Koča mu je rafalno sasu niz pogrda, kako ga je „uvalio u grdnu nevolju“, jer se u međuvremenu javila Kočina ljubav uoči rata sa kojom se razišao po oslobođenju, koja mu je „svašta rekla“, a potom je objavila i pismo u „Politici“, tim povodom… Eto, malo podsećanja na jedan izuzetan a zaboravljeni stvaralački duh u srpskoj književnosti – Svetu Lukića, koji se vazda izdvajao iz gomile pesnika, romansijera, kritičara… Prebukirana udruženja i društva pisaca se i ne sećaju – ko to bi Sveta Lukić.

m6 Reč prelest u najužem smislu možemo odrediti kao duhovnu obmanu, odnosno skretanje duše s pravog puta ka putu laži i gordosti.Glavni junak u romanu, Maksim Tumanov, neprestano je u potrazi za lekom koji će ublažiti njegove unutrašnje bolove, zalečiti duševne rane i omogućiti mu da bar na trenutak bude spokojan. Emil Sioran bi to nazvao sanjalačkim stanjem egoizma, ali pre bi se moglo reći da Maksimov pogled na svet vuče ka ničeovskom pesimizmu snage – njegove intelektualne sklonosti ka strašnom i neugasiva žeđ za životom zapravo proističu iz izobilja snage, zdravlja i vedrine. Glavni junak se bori sa samim sobom dok ga strasti otimaju jedna od druge, kovitlaju i onespokojavaju. Prelešćen čovek je prevaren čovek, jer lažna duhovna stanja podsećaju na istinska, pa se čovek u njima lako zapliće. Maksim Tumanov je junak XXI veka – on vapi za smislom i za lepotom, ali istovremeno je umoran i rezigniran, jer je razapet između strasti i razuma, spokoja i nespokoja. Tražeći smisao života, on pokušava da pronađe odgovor na pitanje da li postoji izlaz ili je svaki izlaz u životu zapravo novi ulaz. „Ko misli da proza ne sme da mudruje, ali ne zazire od teških misli, može ovo da čita sa strašću.“ Aleksandar Jerkov ✰Izdavač: Vulkan, 2018. ✰Povez: kartonski sa klapnama, 222 strane

OCENA 5 Haris Džinović ‎– Magic Label: Music Star Production ‎– CD 0073 Format: CD, Album Country: Serbia Released: 2010 Genre: Pop, Folk, World, & Country Style: Folk Tracklist 1 Zbog Tebe Postojim Arranged By – Toni Lasan Lyrics By – Haris Džinović Music By – Mića Nikolić* 3:52 2 Muštuluk Arranged By – Toni Lasan Lyrics By – Vlada & Čarli 013 Music By, Arranged By – Slavko Stefanović - Slavkoni* 3:57 3 Ne Vuci Me Za Jezik Arranged By – Toni Lasan Music By, Lyrics By – Haris Džinović 3:43 4 Javi Se Lyrics By – Admir F. Beganović Music By, Arranged By – Slavko Stefanović - Slavkoni* 3:43 5 Pusti Ljubav, Neka Krene Arranged By – Toni Lasan Music By, Lyrics By – Haris Džinović 3:30 6 Tuga Mi Je Sve Što Imam Lyrics By – Marina Tucaković Music By, Arranged By – Toni Lasan 4:11 7 Ne Diraj Ništa, Dobro Je Arranged By – Toni Lasan Lyrics By – Haris Džinović Music By, Arranged By – Bane Vasić 3:30 8 Srce Umorno Lyrics By – Saša Matić Music By, Lyrics By, Arranged By – Toni Lasan 4:05 9 Mjesto Ti Je Uvijek Kraj Mene Arranged By – Toni Lasan Music By, Lyrics By – Haris Džinović 3:58 10 Ne Mogu Ja Protiv Sudbine Lyrics By – Saša Matić Music By, Lyrics By, Arranged By – Toni Lasan 3:43 11 Traži, Traži Backing Vocals, Vocals [Female Vocalism] – Jelena Tomašević Lyrics By – Haris Džinović, Marina Tucaković Music By, Arranged By, Producer, Keyboards – Željko Joksimović Recorded By – Siniša Kokerić 3:12 Credits Accordion – Anto Filipović, Bane Vasić Acoustic Guitar, Oud – Vojkan Runjaić - Lesa* Backing Vocals – Brankica Brodarić, Teo Brajčić Engineer – A. `Taz` Soldo* Executive Producer, Producer [Vocal] – Haris Džinović Kaval, Duduk – Goce Dimovski Keyboards – Aleksandar Domić Lead Guitar – Robert Luketić Mike* Photography By – Slavko Slovinac Producer – Toni Lasan Producer [Vocal] – Saša Matić Technician – Dragan Jakovljević Notes Recorded at studio Andreas `TAZ` Soldo, Reutlingen-Stuttgart Barcode and Other Identifiers Barcode: 9788678260216

Nolit, 1987. Odlično očuvano. U romanu Pokretne stepenice Svetozar Vlajković je pokazao da dobrom piscu unapred data `priča` ne sputava već podstiče imaginaciju koja se ne dokazuje kroz izmišljanje situacija, likova i odnosa, već kroz njihovo oblikovanje književnim sredstvima. Faktička verodostojnost `podatka` u ovom romanu ne izgleda bitna, a određenost zbivanja, kakvu nameće autobiografsko delo, ne fiksira granicu stvarnog i fiktivnog nego pretvara u stvarno sve što je, možda, i plod fikcije - to je pisac tako u mogućnosti da naknadno stvara svoju autobiografiju. Nostalgija za minulim, lirska dimenzija ranih životnih doba, dramatičnost opisanog vremena nisu jedini motivi. Težnja da pruži svedočanstvo o neumitnom korozivnom dejstvu životne sredine na jedno čisto biće najvažniji je razlog što se opredelio za pripovedanje svog detinjstva i mladosti. Život je u ovom romanu neka vrsta `pokretnih stepenica` koje autora tokom njegove priče nose bez njegove volje, ostavljajući mu mogućnost prilagođavanja tom kretanju: dopuštajući mu da bar taj čin učini svojim, da mu odredi oblik, način, pa i suštinu. Svetozar Vlajković (Beograd, 5. januar 1938) srpski je pisac. Biografija Godine detinjstva proveo je pod nemačkom okupacijom na Čuburi. Svirao na igrankama džez na gitari da bi zaradio za cigarete. Završio je Pravni fakultet na Beogradskom univerzitetu, iako je želeo da bude lekar. Kad god mu se pružila prilika igrao je u filmovima glavne i sporedne uloge. Zaposlio se u listu „Borba“ kao sudski izveštač. Tu je razočaran činjenicom da ne živi u pravnom društvu, otkrio nespojivost teorije koju je učio na fakultetu i prakse u sudovima, što izaziva angst koji će biti prisutan u njegovim književnim radovima, i što je razlog prelaska iz dnevnog novinarstva u Umetnički program Radio Beograda. Pri osnivanju Trećeg programa, 1964. godine, pozvan je u redakciju da se bavi emisijama iz filozofije i prirodnih nauka. Posle šest godina prebacili su ga da piše reklame za fabriku rezanaca, jer se `pokazao politički nepodobnim za teorijski nivo mišljenja`. Godine 1971. dobija stipendiju za proučavanje pozorišnih istraživanja u Parizu na Sorboni. Antoan Vitez ga prima za asistenta u Pozorištu u Ivry-sur-Seine. O životu u Parizu će kasnije pisati u nekoliko romana. Godine 1972. Radio Beograd ga poziva da preuzme uređivanje govornog programa na lokalnoj stanici `202`. Tu ostaje do kraja svog radnog staža, uprkos mnogim sukobima sa kolektivom. U 44. godini upoznao je svog oca, koji je bio književnik i koga je razvedena majka držali daleko od njega. Godine 1979. ženi se po drugi put. Kao i prvi, rani, brak, i ovaj se završava razvodom. Od 1992. živi sa ženom čiji je lik uneo u roman „Nensoleta dela Luna“. Venčali su se u crkvi Svetog Arhangela Mihajla u Herceg Novom i nastanili u piščevoj rodnoj kući. Napisao je dvadeset pet knjiga proze i pedesetak drama. Slikarstvom se takođe bavi od onih dana kad je počeo da piše svoje knjige i drame.[1] Književna dela Proza U početku, njegovi romani i priče ispunjeni su poetskom fantastikom. Tadašnji književni kritičari koji su pohvalili njegove romane zamerali su mu suvišak mašte. Pisac je tu kritiku prihvatio kao pohvalu. Već tada je pisanje shvatao kao snevanje u budnom stanju.[2] Šta bi učinio Zobec, pripovetke,1969 Šuma čudnovata, roman, 1969 Neko drugo leto, roman, 1971 Čubura, negde u Kaliforniji, roman, 1976 Večernji trkači, roman, 1980 Romanom Vera, 1981, započinje serija romana ispovednog karaktera kojima autor sledi uverenje da pisca i njegovo delo treba spojiti znakom jednakosti: Pokretne stepenice, roman, 1986 Ružičasti arhipelag, roman, 1991 Najslabiji učenik škole igranja, roman, 1992 Karamfla, roman, 1998[3] Imenik, roman, 1998 Skladište uzdaha, roman, 1998 Tajanstvo spajanja, roman, 2000.[4] Vezanost za fantastiku nastavlja da ispoljava kao pripovedač. Tako nastaju knjige pripovedaka: Uzletanje, pripovetke, 1997 Rajska ptica, pripovetke, 2005[5] U nedostatku tumača svoje literature pisac piše dve knjige - esejističke autobiografije, koje su istovremeno i jedna vrsta apokrifne istorije srpske književnosti u proteklih pola veka. Objavljuje ih njegov prvi izdavač „Prosveta“ koji se nalazi na izdisaju. Don Žuan beogradski u šumi čudnovatoj, 2005[6] Pustinja u prašumi, 2008.[7] Uoči propasti Nolita ovaj izdavač objavljuje: Smirenje na jezeru Leko, roman, 2008 Duga na sajmu knjiga, pripovetke, 2009.[8] Takođe, pred stavljanje katanca na firmu, nekad ugledni izdavač Rad objavljuje Neznani vojnik, roman, 2008, novu i konačnu verziju romana Karamfla. Ovim knjigama Vlajković se pridružuje piscima koji reaguju na društveno-istorijski trenutak. Ali, kao protivtežu, objavljuje i poetsko-fantastični roman Sanja, 2006, obrađujući jednu od početnih tema svog književnog puta: kako se postaje vilovnjak. Krajem 2012. godine izlazi roman Stranac. Sve jasniji hrišćanski duh, koji se projavio u nekoliko prethodnih dela, u romanu Stranac dobio je svoj otvoreni izraz. Razmatrajući stranstvovanje kao prirodno osećanje pobožnih ljudi pisac se u ovom delu bavi samospoznajom koja odeljuje novog od starog čoveka u istoj ličnosti. Drama Izvedena su tri pozorišna komada Svetozara Vlajkovića: Grejalica, Atelje 212, 1969 Stvari u vrtu, Teatar Levo, 1970 Rastanak, Beogradsko dramsko pozorište, 1978. U ovim komadima pisac se bavi pitanjima celovitosti ljudskoga bića, potragom za idealnom ženom koja ne postoji, dramom odrastanja. Dramski program TV Beograd realizovao je tri njegova teksta: Džangrizalo, komedija Džek pot, porodična drama Zasluge, dramatizacija romana Aleksandra Vuča. U specijalizovanoj periodici objavljeni su pozorišni komadi: Zidanje, Scena, 1977 Večernji trkači, Scena, 1983 Don Žuan beogradski, Scena, 1986[9] Ponavljač, Scena, 1991 Marko&Musa, Savremena srpska drama, 2006 More u liftu, Savremena srpska drama, 2008 I nevidljivi voli vatromet, Savremena srpska drama, 2011. Nekoliko desetina dramskih tekstova objavio je na televiziji i na radiju. Naročitu pažnju posvetio je radio-igrama za decu i o deci. Dobitnik je desetak nagrada na javnim anonimnim konkursima za radio dramu. Radio Beograd mu je dodelio plaketu za izuzetan doprinos radiofoniji, 2005. Dobitnik je i prve nagrade na javnom konkursu tri pozorišta (Jugoslovensko dramsko pozorište u Beogradu, Narodno pozorište u Novom Sadu, Srpsko narodno pozorište u Nišu) za komad Zidanje. Film Realizovana su četiri filma za koja je scenario pisao Svetozar Vlajković: Prvo ubistvo, 1970 Bez, 1972 Kvar, 1979 Čavka, 1982 [10] Kao glumac, igrao je u filmovima Dejana Đurkovića i Miše Radivojevića, a pojavio se i u seriji Živojina Pavlovića „Pesma“. Napisao desetak eseja o srpskim piscima i umetnicima sa kojima je bio blizak (Ljubiša Jocić, Bata Mihajlović, Ljubinka Jovanović, Aleksandar Tišma, Dušan Matić i drugi). Najveća priznanja za književni i umetnički rad dobija od anonimnih čitalaca koji mu se javljaju.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Mihajlo Pantić (Beograd, 10. jun 1957) srpski je književnik, kritičar i univerzitetski profesor. Bio je urednik u više izdavačkih kuća (Matica srpska, Filip Višnjić, Otkrovenje, Albatros plus) i više listova i časopisa (Književna reč, Književne novine, Letopis Matice srpske, Sarajevske sveske). Trenutno je glavni urednik Književne opštine Vršac. Član je Srpskog PEN centra, Srpskog književnog društva i Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu. Bio je stalni kritičar Naše borbe, Politike, Vremena, Danasa, NIN-a i saradnik gotovo svih književnih časopisa koji su izlazili i dalje izlaze u Srbiji i regionu. Obrazovanje Mihajlo Pantić je pohađao osnovnu školu u nekoliko gradova, među kojima su Beograd, Nikšić, Zenica i Skoplje, da bi je završio u Beogradu (OŠ „Josip Broz Tito“, danas OŠ „Jovan Dučić“). Po završetku osnovne škole upisao je Dvanaestu beogradsku gimnaziju, da bi potom prešao u Desetu beogradsku gimnaziju na Novom Beogradu, kada je u Bloku 21. otvorena njena nova zgrada. Tokom srednjoškolskog obrazovanja počinje da se interesuje za književnost. Najpre upisuje Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu, da bi nakon godinu dana prešao na Filološki fakultet Univerziteta u Beogradu, na kojem diplomira 1981. Na istom fakultetu je 1998. godine odbranio doktorat Modernističko pripovedanje. Počasni je građanin Novog Beograda. Dela Knjige priča „Hronika sobe” (1984, 2007) „Vonder u Berlinu” (1987, 1994, 2007, 2015) „Pesnici, pisci i ostala menažerija” (1992, 2007) „Ne mogu da se setim jedne rečenice” (1993, 1996, 2000, 2004, 2007) „Novobeogradske priče” (1994, 1998, 2002, 2006, 2007, 2010, 2016) „Sedmi dan košave” (1999, 2002, 2007, 2010) „Jutro posle” (2001) „Ako je to ljubav” (2003, 2004, 2005, 2007, 2008, 2010, 2014, 2020) „Najlepše priče Mihajla Pantića” (2004) Sve priče Mihajla Pantića 1-4 (2007) „Žena u muškim cipelama” (2006) „Ovoga puta o bolu” (2007, 2010, 2016) „Priče na putu” (2010, 2013) „Hodanje po oblacima” (2013, 2014) „Priče od vode” (sa Milanom Tucovićem, 2014) „Kada me ugleda ono što tražim” (2017) Suviše vremena za nevažne stvari (2018) Priče o piscima (2021) Studije, kritike, ogledi, kritička proza Iskušenja sažetosti – kritička panorama kratkih proznih oblika u mlađoj srpskoj književnosti (1984) Aleksandrijski sindrom – eseji i kritike iz savremene srpske i hrvatske proze (1987) Protiv sistematičnosti – studija o dnevnoj kritici i kritike 1980-1988 (1988) Šum Vavilona – kritičko-poetska hrestomatija mlađe srpske poezije, zajedno sa Vasom Pavkovićem (1988) Deset pesama, deset razgovora – intervjui i eseji, zajedno sa Slobodanom Zubanovićem (1992) Aleksandrijski sindrom 2 – ogledi i kritike o savremenoj srpskoj prozi (1994) Novi prilozi za savremenu srpsku poeziju – ogledi i kritike (1994) Puzzle – eseji (1995) Šta čitam i šta mi se događa – kritički dnevnik (1998) Kiš – esej (1998, 2000, 2001, 2007) Aleksandrijski sindrom 3 – ogledi i kritike o savremenoj srpskoj prozi (1998) Modernističko pripovedanje – srpska i hrvatska pripovetka/novela 1918 – 1930 (1999) Tortura teksta (puzzle II) – dnevnici, eseji, poetički memoari (2000) Ogledi o svakodnevici (puzzle III) – dnevnici, eseji (2001) Svet iza sveta – ogledi i kritike o srpskoj poeziji XX veka (2002) Aleksandrijski sindrom 4 – ogledi i kritike o savremenoj srpskoj prozi (2003) Kapetan sobne plovidbe (puzzle IV) – putopisi, eseji, svakodnevni memoari (2005) Svakodnevnik čitanja – kritički dnevnik (2004) Život je upravo u toku (puzzle V) – putopisi, eseji (2005) Pisci govore (2007) Dnevnik jednog uživaoca čitanja (2009) Neizgubljeno vreme (2009) Drugi svet iza sveta (2009) Slankamen (puzzle VI)(2009) A short history of Serbian literature, zajedno sa grupom autora (2011) Biti rokenrol, zajedno sa Petrom Pecom Popovićem (2011, 2012, 2016) Stan bez adrese (puzzle VII) (2014) Od stiha do stiha - Svet iza sveta 3 (2014) Osnovi srpskog pripovedanja (2015) Čitati, šta drugo... (2015) Čitanje, drugi život (2019) Solvitur scribendo (puzzle VIII)(2019) Pisci govore 2 (2020) Aleksandrijski sindrom 5 (2021) Antologije Antologija srpske pripovetke 1945-1995 (1997) Čitanje vode – srpske priče o ribolovu (1998) Mala kutija – najkraće srpske priče XX veka (2001, 2008) Onaj život – 40 pesnika Disovog proleća (2003) The Man Who Ate Death – An Anthology of Contemporary Serbian Stories (2003, 2011) Antologija svetske ljubavne priče (2005, 2008) Antologija srpskih pripovedaka tom I (XIX vek), tom II (prva polovina XX veka), tom III (druga polovina XX veka) (2005) Little Box : anthology of twentieth century Serbian short short stories (2007) Haeums, antologija balkanske poezije, zajedno sa Miodragom Perišićem i Vasom Pavkovićem (2008) Kristin, koja je mahala iz voza - antologija savremene bugarske priče (2011) Zbornici kratke priče „Osluškivanje tišine“, zajedno sa Davidom Albaharijem i Petrom Lazićem (1989) „Otkucaji peščanog sata“, zajedno sa Davidom Albaharijem i Petrom Lazićem (1990) „Nekontrolisane senke“, zajedno sa Davidom Albaharijem i Petrom Lazićem (1991) „Ritam sedmog čula“, zajedno sa Davidom Albaharijem i Petrom Lazićem (1992) „Simptomi buke“, zajedno sa Davidom Albaharijem i Vasom Pavkovićem (1993) „Nisam tu, ali radim na tome“, zajedno sa Davidom Albaharijem i Vasom Pavkovićem (1994) „Otisci srca planete“, zajedno sa Davidom Albaharijem i Vasom Pavkovićem (1995) „Veština namigivanja mesecu“, zajedno sa Davidom Albaharijem i Vasom Pavkovićem (1996) „Čamac na Mont Everestu“, zajedno sa Davidom Albaharijem i Vasom Pavkovićem (1997) „Čuvari ozona“, zajedno sa Davidom Albaharijem, Petrom Lazićem i Vasom Pavkovićem (1997) „Vodič kroz lavirint“, zajedno sa Vasom Pavkovićem (1998) Prevodi Priče Mihajla Pantića prevedene su na dvadesetak jezika i uvrštene su u mnoge antologije u Srbiji i svetu. Posebna izdanja na francuskom, engleskom, ruskom, nemačkom, bugarskom, ukrajinskom, slovenačkom, slovačkom, makedonskom i mađarskom. Ah (na makedonski prevela Olivera Ćorveziroska, 2003) Sretnutie v ulici gaštanov (na slovački preveo Karol Hmel, 2006) Si c’est bien de l’amour (na francuski preveo Alen Kapon, 2007) Ako това је любовта (na bugarski prevele Nička Bečeva, Darina Dončeva i dr., 2008) Ako това је любов (na bugarski prevela Rusanka Ljapova, 2009) Ha ez szerelem (na mađarski prevela Viktorija Radič, 2009) Ако тоа е љубов (na makedonski prevela Jasmina Aleksova, 2010) Если это любовь (na ruski prevela Larisa Savljeva, 2011) Ловец на разкази (na bugarski prevela Žela Georgieva, 2011) Too Much Time for Unimportant Things (na engleski preveli Elen Elias-Bursać, Piter Egnon i dr., 2011) Če je to ljubezen (na slovenački prevela Varja Balžalorski, 2011) Якщо це любов (na ukrajinski prevela Oksana Mikitenko, 2012) Поети, писатели & останалата менажерия (na bugarski prevela Asja Tihinova, 2012) Този път за болката (na bugarski prevela Sevda Dimitrova, 2013) Wenn es Liebe ist (na nemački prevela Margit Jugo, 2013) Овој пат за болката (na makedonski prevela Jasmina Aleksova, 2014) Премногу време за неважни нешта (na makedonski preveo Dimitar Baševski, 2015) Одење по облаците (na makedonski prevela Nataša Dančevska, 2015) Прогулянка хмарами (na ukrajinski prevela Katerina Kalitko, 2015) Старомодная манера ухаживать (na ruski prevela grupa prevodilaca: Julija Sozina, Larisa Saveljeva, Evgenija Šatko, Elena Sagalovič, Žana Perkovska, Olga Saraikina, Anastasija Plotnikova, Vasja Sokolov, 2016) Kto я dlя sebя (na ruski prevela grupa prevodilaca: Evgenij Šatko, Julija Sozina, Larisa Saveljeva, Elena Sagalovič, Sergej Borisov, Žana Perkovska, Anastasija Plotnikova, Olga Saraikina, Tatjana Žarovoi, 2019) La donna con le scarpe da uomo – Amori e altre imperfezioni (na italijanski prevela Anita Vuco, 2022) Nagrade i priznanja Brankova nagrada (1981) Sedam sekretara SKOJ-a (1985) Milan Bogdanović (1985) Nagrada IP Oktoih (1993) Stanislav Vinaver (1994) Grigorije Božović (1994) Nagrada lista BORBA za knjigu godine (1995) Ivo Andrić – za esej (1995) Đorđe Jovanović (1999) Branko Ćopić (2000) Mikina čaša (2000) Karolj Sirmai (2003) Andrićeva nagrada (2004) Danica Marković (2004) Zlatni Hit liber (2004) Ramonda serbica (2006) Majstorsko pismo - Vranje (2008) Nagrada grada Beograda (2008) Orden Ćirila i Metodija – Bugarska (2009) Moma Dimić (2010) JUGRA – Rusija (2012) Veselin Lučić - Univerzitet u Beogradu (2012) Počasni građanin Novog Beograda (2013) Veljkova golubica (2014) Kočićevo pero (2015) Aleksandar Arnautović (2016) Bagdalin prsten Despota Stefana Lazarevića (2021)[1][2] Nagrada „Bora Stanković” (2022) Privatni život Mihajlo Pantić je oženjen Jelenom Dubajić Pantić i ima sinove Đorđa i Bogdana. Živi na Novom Beogradu, koji mu je česta inspiracija za priče. Strastveni je ribolovac. U mlađim danima igrao je košarku u novobeogradskim klubovima „Ušće“ i „Kadinjača“, sa kojom je pet sezona zaredom prelazio u viši rang takmičenja. Kao student je svirao bas-gitaru u nekoliko beogradskih rokenrol grupa. I danas svira i komponuje za svoju dušu.

Spolja kao na fotografijama, unutra dobro očuvano, bez pisanja, podvlačenja, pečata. Autor - osoba Dostoevskij, Fedor Mihajlovič, 1821-1881 = Достоевский, Федор Михайлович, 1821-1881 Naslov Zločin i kazna / F. Dostojevski ; [preveo Milosav Babović] Jedinstveni naslov Преступление и наказание. scc Vrsta građe roman Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1975 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Rad, 1975 (Ljubljana : Delo) Fizički opis 594 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Babović, Milosav, 1921-1997 = Babović, Milosav, 1921-1997 Zbirka Odabrana dela svetskih klasika / Rad, Beograd (Karton) Napomene Prevod dela: Преступление и наказание / Ф. Достоевский Tiraž 10.000. Remek-delo ruske književnosti, Zločin i kazna svrstalo je Dostojevskog u red najznačajnijih svetskih romanopisaca. Oslanjajući se na sopstveno iskustvo iz zatvorskih dana, u grozničavom tonu i na ubedljiv način, autor pripoveda priču o Raskoljnikovu – siromašnom studentu mučenom nihilizmom i borbom između dobra i zla. Verujući za sebe da je iznad zakona i ubeđen u to da viši ciljevi opravdavaju sredstvo, on brutalno ubija lihvarku za koju kaže da je „ništavna, zla, bolesna baba koja nikome nije potrebna... koja ni sama ne zna zašto živi i koja će ionako već danas-sutra umreti“. Skrhan osećajem krivice, on će otpočeti proces pokajanja koji će mu korenito promeniti pogled na svet. „Dostojevski je pisao prozu o zaista važnim pitanjima. Pisao je prozu o identitetu, moralnoj vrednosti, smrti, volji, odnosu telesne i duhovne ljubavi, pohlepi, slobodi, opsesiji, razumu, veri, samoubistvu. A to je izveo bez ikakvog svođenja svojih likova na glasnogovornike ili svojih knjiga na traktate. On je uvek obuzet pitanjem šta znači biti ljudsko biće – odnosno kako biti prava osoba, neko čiji život prožimaju vrednosti i principi – a ne tek izrazito pronicljiva životinja sposobna za samoodržanje.“ – Dejvid Foster Volas Fjodor Mihajlovič Dostojevski (rus. Фёдор Михайлович Достоевский; rođen 11. novembra, odnosno 30. oktobra po starom kalendaru, 1821. godine u Moskvi, preminuo 9. februara, odnosno 28. januara po starom kalendaru, 1881. godine u Sankt Peterburgu) bio je ruski pisac i jedan od najvećih pisaca svih vremena. Završio je vojnu školu. U dvadesetosmoj godini zbog učešća u revolucionarnoj organizaciji bio je osuđen na smrt. Nakon pomilovanja proveo je četiri godine na prisilnom radu u Sibiru. On je jedan od najuticajnijih pisaca ruske književnosti. Prema širini i značaju uticaja, posebno u modernizmu, on je bio svetski pisac u rangu Šekspira i Servantesa. Realizam Dostojevskog predstavlja svojevrsni prelaz prema modernizmu, jer njegovo stvaranje upravo u epohi modernizma postaje nekom vrstom uzora načina pisanja. Sa aspekta književne tehnike njegovi su romani još uvek bliski realizmu zbog obuhvata celine, načina karakterizacije i dominirajuće naracije, dok dramatični dijalozi, filozofske rasprave i polifonija čine od njega preteču modernizma. Utemeljitelj je psihološkog romana. Po mnogima je i preteča egzistencijalizma. Fjodor je bio drugi od sedmoro dece Mihaila i Marije Dostojevski, koji su bili potomci beloruskih imigranata. Porodica Dostojevski vuče poreklo od beloruskih unijatskih (grkokatoličkih) plemića koji su se kasnije vratili u okvire pravoslavlja. Ubrzo pošto je majka umrla od tuberkuloze 1837. godine, on i brat Mihail su poslati u Vojnu akademiju u Sankt Peterburgu. Godine 1839. umro mu je i otac, penzionisani vojni hirurg i nasilni alkoholičar, koji je služio kao lekar u bolnici za siromašne „Marinski“ u Moskvi. Pretpostavlja se da su Mihaila ubili njegovi kmetovi, za koje je poznato da su u više navrata bili ogorčeni Mihailovim ponašanjem u pijanom stanju. Fjodoru nije previše dobro išlo u Vojnoj akademiji u Sankt Peterburgu, pošto je bio loš iz matematike koju je prezirao. Umesto toga se posvetio književnosti. Tada je visoko cenio Onore de Balzaka, te je 1843. godine čak preveo jedno od njegovih najvećih dela, „Evgenija Grande“, na ruski jezik. Dostojevski je počeo da piše svoju dela otprilike u ovo vreme i 1846. godine se pojavio njegov prvi roman u formi epistolarne proze, „Bedni ljudi“, koji je dobio odlične kritike, a jedan kritičar (Visarion Belinski) je dao čuvenu karakterizaciju: „Rođen je novi Gogolj!“ Progon u Sibir i književno stvaralaštvo Ubrzo nakon objavljivanja pripovetke „Bele noći” u rano jutro 23. aprila 1849. godine, Dostojevski je uhapšen i proveo je osam meseci u pritvoru u Petropavlovskoj tvrđavi. Na dan 16. novembra iste godine je osuđen na smrt zbog delanja protiv vlasti u sklopu intelektualnog kruga, tzv. Kruga Petraševskog. Presuda je glasila: „Inženjerski poručnik F. M. Dostojevski, star 28 godina, zbog učešća u zločinačkim planovima i pokušaja širenja brošura i proklamacija štampanih u tajnoj štampariji – osuđuje se na smrt streljanjem“. Smrtna kazna je 19. novembra preinačena na zaključak vojnog suda na osam godina teškog rada. Tokom ovog perioda povećao se broj epileptičnih napada za koje je imao genetsku predispoziciju. Godine 1854. je pušten iz zatvora da bi služio u Sibirskom regimentu. Dostojevski je proveo narednih pet godina kao poručnik u sedmom bataljonu, koji je bio stacioniran u tvrđavi u Semipalatinsku, u današnjem Kazahstanu. Ovaj period se smatra za prekretnicu u njegovom životu. Dostojevski je napustio ranije političke stavove i vratio se tradicionalnim ruskim vrednostima. Postao je ubeđeni hrišćanin i veliki protivnik filozofije nihilizma. U to vreme je upoznao i Marju Dmitrijevnu Isajevu, udovicu prijatelja iz Sibira, kojom se potom oženio. Godine 1860. se vratio u Sankt Peterburg, gde započinje nekoliko neuspešnih književnih časopisa sa svojim bratom Mihailom. Dostojevski biva izuzetno potresen smrću supruge 1864. godine, a odmah zatim i smrću svoga brata. Bio je u lošoj finansijskoj situaciji, a morao je da izdržava i udovicu i decu svoga brata. U to vreme je potonuo u depresiju, kockajući se, često gubeći i zadužujući se. Dostojevski je imao problem sa kockom. Tako je i jedno od njegovih najpoznatijih dela, „Zločin i kazna“ napisano u rekordno kratkom roku i brzo objavljeno da bi uspeo da isplati kockarske dugove, a pošto ih je otplatio ponovo je ostao gotovo bez novca. Roman mu je doneo slavu, ali ga nije spasao bede. Izdavač Stelovski ga ucenjuje, nudi tri hiljade rubalja za pravo da izdaje njegova dela, ali uz obavezu da napiše još jedan roman. Nemajući izbora, Dostojevski je pristao. U isto vreme je napisao i knjigu „Kockar“ da bi zadovoljio ugovor sa svojim izdavačem. Dostojevski je u ovo vreme putovao po zapadnoj Evropi. Tamo je prvo pokušao da obnovi ljubavnu vezu sa Apolinarijom Suslovom, mladom studentkinjom, ali je ona odbila da se uda za njega. Još jednom mu je slomljeno srce, ali je uskoro upoznao Anu Grigorjevnu, dvadesetogodišnju devojku koja je radila kao stenografkinja, kojom se oženio 1867. godine. U tom periodu je napisao svoja najveća dela. Od 1873. do 1881. godine izdaje, ovaj put uspešan, mesečni književni časopis sa kratkim pričama, karikaturama i člancima o aktuelnim dešavanjima – „Piščev dnevnik“. „Piščev dnevnik“ se izdavao u novinama kneza Meščerskog „Graždanin“, gde je Dostojevski bio urednik. Časopis je doživeo ogroman uspeh. Za vreme srpsko-turskog rata 1876–1877. više puta je pisao o Srbiji i Crnoj Gori, Černjajevu i dobrovoljcima. Tih godina počinje rad na romanu Braća Karamazovi. Dostojevski je 1877. godine održao počasni govor na sahrani pesnika Nekrasova, koji je tada pobudio mnoge kontroverze, a godine 1880. održao je poznati Puškinov govor na otvaranju spomenika Puškinu u Moskvi. Pred kraj života je živeo u gradu Staraja Rusa u Novgorodskoj oblasti, nedaleko od Sankt Peterburga. Preminuo je 9. februara po novom, odnosno 28. januara po starom, kalendaru, 1881. godine u Sankt Peterburgu od posledica krvarenja uzrokovanog epileptičnim napadom. Posle dva dana, njegovo telo je ispratila na groblje bezbrojna gomila naroda, monaštva i sveštenstva. Sahranjen je na groblju „Tihvin“ pri manastiru Aleksandar Nevski, u Sankt Peterburgu, u Rusiji. Procenjuje se da je 40.000 ljudi prisustvovalo njegovoj sahrani, mahom omladina i studenti, a sam se pogreb pretvorio u demonstracije protiv carizma – uprkos piščevom nedvosmislenom stavu prema celom tom pitanju. Takva počast odavana je jedino telima preminulih ruskih careva. Na njegovom nadgrobnom spomeniku piše: „Zaista, zaista vam kažem, ako zrno pšenično, padnuvši na zemlju, ne umre, onda jedno ostane; ako li umre, mnogo roda rodi.“ (Jevanđelje po Jovanu XII, 24), što je i epigraf njegovog poslednjeg romana, „Braća Karamazovi“. MG151 (N)