Dvanaest brojeva,za celu godinu,ukoriceno. Za 1959 godinu Urednici:Mira aleckovic,Aleksandar Vuco,Arsen Diklic i Branko Copi Veliki format,dobro ocuvana. NA PRVOJ STRANI NALAZE SE POTPISI SVAKOG UREDNIKA,vidi se na fotografiji.

1 (1). ARISTID I NATALIJA - Atanasije Stojkovic 2 (2). VELIMIR I BOSILJKA - Milovan Vidakovic 3 (3) ROMAN BEZ ROMANA - Jovan Sterija Popovic 4 (4). DVA IDOLA - Bogoboj Atanackovic 5 (5). TRPEN SPASEN - Jakov Ignjatovic 6 (6). VECITI MLADOZENJA - Jakov Ignjatovic 7 (7). VASA RESPEKT - Jakov Ignjatovic 8 (8). BAKONJA FRA BRNE - Simo Matavulj 9 (9). VUKADIN - Stevan Sremac 10 (10). POP CIRA I POP SPIRA - Stevan Sremac 11 (11). ZONA ZAMFIROVA - Stevan Sremac 12 (12). JUNAK NASIH DANA - Janko Veselinovic 13 (13). JEDAN RAZOREN UM - Lazar Komarcic 14 (14). HADZI DISA - Dragutin J. Ilic 15 (15). MAJCICA SULTANIJA - Svetozar Corovic 16 (16). GORSKI CAR - Svetolik Rankovic 17 (17). ZA KRUHOM - Ivo Cipiko 18 19 (19). GAZDA MLADEN - Borisav Stankovic 20 (20). CEDOMIR ILIC - Milutin Uskokovic 21 (21). BESPUCE - Veljko Milicevic 22 (22). DNEVNIK O CARNOJEVICU - Milos Crnjanski 23 (23). SEOBE I - Milos Crnjanski 24 (23). SEOBE II - Milos Crnjanski 25 (23). SEOBE III - Milos Crnjanski 26 (24). ROMAN O LONDONU I - Milos Crnjanski 27 (24). ROMAN O LONDONU II - Milos Crnjanski 28 (25). DAN SESTI - Rastko Petrovic 29 (26). 30 (27). POKOSENO POLJE - Branimir Cosic 31 (28). GLUHO DOBA I - Aleksandar Vuco i Dusan Matic 32 (28). GLUHO DOBA II - Aleksandar Vuco i Dusan Matic 33 (29). DEVOJKA ZA SVE - Milka Zicina 34 (30). NA DRINI CUPRIJA - Ivo Andric 35 (31). TRAVNICKA HRONIKA - Ivo Andric 36 (32). PROKLETA AVLIJA - Ivo Andric 37 (33). PESMA - Oskar Davico 38 (34). TAJNE - Oskar Davico 39 (35). 40 (36). DEOBE I - Dobrica Cosic 41 (36). DEOBE II - Dobrica Cosic 42 (36). DEOBE III - Dobrica Cosic 43 (37). PROLOM - Branko Copic 44 (38). PROLJECA IVANA GALEBA - Vladan Desnica 45 (39). DERVIS I SMRT - Mesa Selimovic 46 (40). DAJ NAM DANAS - Radomir Konstantinovic 47 (41). CRVENI PETAO LETI PREMA NEBU - Miodrag Bulatovic 48 (42). BAŠTA,PEPEO – Danilo Kiš 49 (43). HODOČAŠĆE ARSENIJA NJEGOVANA–Borislav Pekić 50 (44). NISCI - Vidosav Stevanovic 51 (45). PETRIJIN VENAC - Dragoslav Mihailović 52 (46). FASCINACIJE - Pavle Ugrinov 53 (47). UPOTREBA COVEKA - Aleksandar Tisma 54 (48). 55 (48). PEVAC II - Bosko Petrovic 56 (49) 57 (50). VRATA OD UTROBE - Mirko Kovac

Ova knjiga, složena je baskerville garmondom, otisnuta je, na rebrastoj hartiji specijalno izrađenoj u papirnici Vevče za bibliografska izdanja Foruma, u hiljadu primeraka. - tri stotine primeraka numerisanih od 1 do 300, od kojih prvih sto numerisanih rukom i sa potpisom autora, u kožnom povezu, i - sedam stotina primeraka numerisanih od 301 do 100 u svilenom povezu. ovo je primerak broj 104. rikna oguljena,inace u odlicnom stanju. forum,novi sad,1962. str. 250 , dim. 24,5 x 19,5 cm. marko ristic Beograd 1902–1984. 1902–1921. Rođen je u staroj i uglednoj porodici Jovana Ristića, akademika i državnika. Školovao se u Beogradu i Švajcarskoj. 1922. Sa M. Dedincem i D. Timotijevićem pokrenuo je časopis Putevi. 1924–1925. Sa R. Petrovićem, D. Matićem i M. Dedincem bio je urednik časopisa Svedočanstva. 1925. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. 1926. Oženio se Ševom (Jelicom) Živadinović u Vrnjačkoj Banji, a kumovi su im bili Aleksandar i Lula Vučo. 1926–1927. Upoznao je Bretona i francuske nadrealiste za vreme boravka u Parizu, gde je nastao i ciklus kolaža La vie mobile. Zajedno sa Ševom kupio je sliku Maksa Ernsta Sova (Ptica u kavezu), koja se danas nalazi u kolekciji Muzeja savremene umetnosti, Beograd. 1928. Objavio je antiroman Bez mere. Rođenje kćeri Mare. 1928–1929. Uradio je seriju fotograma sa Vanom Borom u Vrnjačkoj Banji. 1930. Jedan je od osnivača beogradske grupe nadrealista i potpisnik manifesta. Sa A. Vučom i D. Matićem bio je urednik almanaha Nemoguće–L`impossible gde je objavio kolaže Budilnik i Ljuskari na prsima. Sa D. Matićem napisao je Poziciju nadrealizma, koju su potpisali ostali članovi beogradske grupe nadrealista. 1931. Sa K. Popovićem objavio je knjigu Nacrt za jednu fenomenologiju iracionalnog. 1931–1932. Jedan je od urednika u časopisu Nadrealizam danas i ovde. 1932. Sa V. Borom objavio je knjigu Anti–zid. 1933. U pariskom časopisu Le surréalisme au service de la révolution (br. 6, 36–39) objavljen je njegov odgovor na anketu `L`humour est–il une attitude morale?`. 1936. Napisao je tekst `Predgovor za nekoliko nenapisanih romana`. 1938. Objavio je poemu Turpituda, koju je zaplenila policija u Zagrebu. Sarađivao je u pariskom časopisu Minotaure (no. 3–4, Enquête Dictionnaire abrégé du surréalisme). 1939. Sa M. Krležom, K. Hegedušićem, V. Bogdanovim, Z. Rihtmanom i drugima pokrenuo je casopis Pečat. Putovao je sa Ševom u Italiju. 1941–1942. Živeo je u Vrnjačkoj Banji, a jedno vreme je proveo u zatvoru u Kruševcu. 1944. Političke tekstove je objavljivao u Politici i Borbi. Bio je urednik Državnog izdavačkog zavoda Jugoslavije. 1945–1951. Imenovan je za jugoslovenskog ambasadora u Parizu. 1951. Izabran je za dopisnog člana Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu. 1952. Sa O. Bihalji Merinom, O. Davičom, M. Dedincem, E. Fincijem, D. Matićem i A. Vučom osnovao je časopis Svedočanstva. 1955. Sa A. Vučom, O. Davičom, D. Ćosićem i A. Isakovićem pokrenuo je časopis Delo. 1956. Objavio je knjigu Nox microcosmica. 1958. Bio je predsednik Jugoslovenske nacionalne komisije za UNESCO. 1984. Umire u Beogradu. 1989. H. Kapidžić Osmanagić je pripremila posthumno za štampu njegove tekstove i objavila u knjizi Naknadni dnevnik 12 C (Sarajevo). 1993. Legat Marka Ristića. Likovna eksperimentacija grupe beogradskih nadrealista (1926–1939). Poklon Marka, Ševe i Mare Ristić poklonjen je Muzeju savremene umetnosti u Beogradu.

Prvo izdanje iz 1963. godine, s posvetom Ivana Lalića književnom kritičaru i teoretičaru Draganu Jeremiću. Korice kao na slikama, unutra dobro očuvano, bez pisanja, podvlačenja, pečata. Autor - osoba Lalić, Ivan V., 1931-1996 = Lalić, Ivan V., 1931-1996 Naslov Čin / Ivan V. Lalić Vrsta građe poezija Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1963 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1963 (Beograd : Prosveta) Fizički opis 94 str. ; 20 cm Sadržaj Sadržaj: I Algol (1-4) II Snežna noć, Zimsko pismo, Pričam ti zimsku priču, Zimsko jutro, Mart III Prolećna liturgija za mrtvog pesnika (1-4) IV Pevač, Mlada žena iz Pompeja, Mesta koja volimo, Aosta, Dunav kod Smedereva V Kalemegdan (1-10) VI Pohvala pesme, Aerodrom Beograd u junu, Kontinent, Marina II,, Orfejev drugi silazak VII Nereida (1-8) (Broš.) KC (K) Ivan V. Lalić – Pesnik koji je ujedinio tumače i čitaoce Aleksandar Jovanović 02/07/2021 BROJ 671, O dve godišnjice Ivana V. Lalića Nedavno se navršilo devedeset godina od rođenja, a krajem ovog meseca biće dvadeset pet godina od smrti Ivana V. Lalića (8. jun 1931 – 27. jul 1996). Lalićeva poezija je neprestano, u istoj meri za vreme njegovog života koliko i posle iznenadnog, i moguće ranije naslućenog, pesnikovog odlaska, dobijala nova tumačenja i nove čitaoce, tako da u ovom slučaju i nije reč samo o datumskoj zaokruženosti koju treba obeležiti nego o njenom živom i nezaobilaznom prisustvu u srpskoj književnosti. Lalić je prihvaćen kao pesnik već od prvih zbirki Bivši dečak (1955) i Vetrovito proleće (1956). Od pojave knjige Vreme, vatre, vrtovi (1961), u kojoj je sveo račune s prvom fazom svoga pevanja, počinje njegova tiha slava. Sa svakom novom zbirkom – što nije čest slučaj u nas – Lalić je pesnički rastao i zauzimao sve značajnije mesto u savremenoj srpskoj poeziji. Bitne tačke na tome putu jesu Izabrane i nove pesme (1969 – s novom zbirkom O delima ljubavi ili Vizantija), Smetnje na vezama (1975) i Strasna mera (1984). U zaveštajnim zbirkama Pismo (1992) i Četiri kanona (1996) Lalić je dosegao sopstvene pesničke vrhove i ispunio svoju službu poeziji i pevanju. Složen i moderan pesnički govor Za njegovu poeziju bitan je i trenutak u kojem se pojavio. Lalić je ušao u srpsku književnost sredinom pedesetih godina kada su mnogi književno-ideološki sukobi već bili na izmaku. Zbog toga nije ni morao, a nije ni želeo da učestvuje u, za to vreme, karakterističnim sporovima između tzv. tradicionalista i modernista (ta bitka je, već dobrim delom, bila dobijena), nego se odmah, izbegavajući jednostrana opredeljenja, usredsredio na najbitnija pitanja poezije, na biranje sopstvenih prethodnika i lirski dijalog sa tradicijom i kulturom. Snažno oslonjen na iskustva moderne evropske poezije, on je sve vreme svoje pevanje vezivao za jezik i nasleđe svoga naroda. Pesnik u čijem su delu propevali svi slojevi naše kulture, ali i izuzetan poznavalac svetske poezije i kulture (jedan je od naših najboljih prevodilaca nemačkih, francuskih, engleskih i američkih pesnika), Lalić je bio predodređen da bude pesnička žiža u kojoj se ukršta nacionalno i evropsko nasleđe. Smatrajući podražavanje evropske poezije duhom provincijalizma, on će u jednom razgovoru reći: „Ko ne povuče pouke iz Laze Kostića ili Vojislava Ilića, uzalud će ih tražiti kod Malarmea i Helderlina.“ A mogao je to da kaže jer je u istoj meri poznavao i Helderlina (koga je izvrsno preveo) i Vojislava Ilića (o kojem je napisao jedan od najboljih eseja u nas), a podsticaji oba pesnika snažno su ugrađeni u njegove stihove. U svome pevanju Lalić je izgradio izuzetno osetljive pesničke mehanizme i složenu organizaciju svojih pesama, sa specifičnom pesničkom slikom, da bi opisao složeni i nijansirani doživljaj sveta. Otuda kod Lalića moderan i precizan pesnički govor, da bi se u pesničku sliku uhvatila jedva primetna a suštinska dešavanja u ljudskom biću i oko njega, na samoj granici između vidljivog i nevidljivog, postojanja i nepostojanja („Vidljivo, to je sigurnost / […] / ali / Nevidljivo – ono nam stalno izmiče, / A šapuće nam svoju prisutnost i uporno primorava / Da delujemo, da ga prevodimo u slike“, „Elegija ili Dunav kod Donjeg Milanovca“). Zahvaljujući upravo ovom poetičkom svojstvu, širok tematsko-motivski raspon Lalićevog pevanja krasi neraspletiva unutarnja jedinstvenost: pevanja o predvajanju leta, prolaznosti, o trajnom i trošnom, smrti, kulturnom pamćenju, užasu i radosti, dati su kroz pesnikove složene vremensko-prostorne, sinestezijske, gotovo opipljive i istovremeno visoko simbolizovane slike, kroz koje se prelama emocionalna, čulna i intelektualna situacija onoga koji peva. Zato se ova poezija prima i kao izuzetno moderna i sa velikim čitalačkim uzbuđenjem. Pismo. Četiri kanona Još dok je po časopisima objavljivao pojedinačne pesme, slutilo se o kakvoj je knjizi reč, a kada se pojavila, odmah je nazvana antologijskom zbirkom. I zaista, srpska poezija je, odjednom i na jednom mestu, dobila tridesetak vrhunskih pesama: od „Deset soneta nerođenoj kćeri“ do „Rimske elegije“, od „Mlade žene sa violom“ do „Melanholije“, od „Zapisano nad jednim stihom“ do „Strambotta“, od „Pisma“ do „Nikada samlji“, od „Oktave o letu“ do „Slova o slovu“, od „Plave grobnice“ do „Šapata Jovana Damaskina“. Jednostavno, kao izbor antologijskih pesama može se prepisati čitav sadržaj. Ove godine navršava se i dve i po decenije od objavljivanja Četiri kanona, kompoziciono i smisaono veoma složene knjige. U njoj se pesnik snažno oslonio na najpoznatiji srednjovekovni žanr i njegov molitveni bruj, ispevavši jednu od najlepših pohvala Bogorodici na srpskom jeziku. Ali Četiri kanona su najpre knjiga moderne poezije, počev od leksike, smenjivanja diskurzivnih iskaza i pesničkih slika do tekstovnih prepleta i poetičkih tokova. U prožimanju pesničkog i svetog, sveto je otvaralo duboke prostore natčulnog i onostranog, ali nije dovodilo u pitanje prirodu pesničkog teksta i egzistencijalni grč onoga koji peva. Dve zaveštajne Lalićeve zbirke su najpotpunija objava njegovih poetičkih načela i na najlepši način zatvaraju srpski pesnički XX vek. Lični ulog Lični ulog koji u pesmi ne sme da bude više od nagoveštaja, a bez prava da se poništi, takođe je jedan od zaštitnih znakova Lalićeve poezije. Pesniku je bila strana ideja o impersonalnom/bezličnom subjektu: „Insistiram, u svakoj prilici, na tvrđenju da je poezija komunikacija – a kako da komunicirate sa tzv. bezličnim subjektom? Kod pesnika takvog usmerenja impersonalnost je, ako su zaista talentovani, samo maska. Beli zavoj ispod kojeg, ako je pesnik autentičan, osećate ranu.“ Odnosno, on nikada nije pravio veštački jaz između pesničkog subjekta i autora i nije se ustručavao da peva ono iskustvo koje bi bilo njihov zajednički presek. Evo nekoliko primera, koji mogu biti od koristi za potpunije razumevanje pojedinih pesama. Česti dečji letnji boravci zbog bolesti na Divčibarama prizvani su u pesmi „Vetar“. Drugi svetski rat provodi u Beogradu, u Kumanovskoj 13. Za vreme uskršnjih „savezničkih“ bombardovanja ginu mu četiri druga iz okolnih zgrada i taj događaj je osnova pesme „Zarđala igla“. Razgovori s rano preminulom majkom Ljubicom (ćerkom kompozitora Isidora Bajića, od koje je pesnik nasledio apsolutni sluh, od izuzetnog značaja za njegovo pevanje), dati su u pesmama „Requiem za majku“ i „Pomen za majku“. Sve njegove ljubavne pesme, da se navedu samo „Mesta koje volimo“, „Ljubav“, „Rimski kvartet“, „Rimska elegija“ i „Strambotti“, posvećene su supruzi Branki Lalić (Kašnar). U pesmi „Amor fati“ vide se one dve lipe koje je pesnik lično posadio u dvorištu iza svoga stana (u Internacionalnih brigada 39). Tragičnu smrt starijeg sina Vlajka čuvaju pesme „Pieta“, „More“ i pojedini stihovi Četiri kanona („sem toga / On udešava namere: ne možeš buvu da zdrobiš / / Noktom o nokat palca, ako ti pisano nije. / On je taj koji udene buru u noć, zdrobi brod, / U crno oboji vunu nekoj majci na preslici“, I/3). Ne treba posebno naglašavati da je razmak između početnog podsticaja i završenog oblika pesme mera veličine jednog pesnika. POEZIJA TRAJE JER ZNAČI Često se misli, ne bez razloga, da je prva decenija po smrti jednog stvaraoca najnemilosrdnija provera njegovog dela, kada ono ostane samo sa sobom i sa čitaocima. Ako je tako – a u ovom slučaju reč je ne o jednoj nego o dve i po decenije – Lalićeva poezija ne samo da je prošla ovu proveru nego je njen značaj još i uvećan. Krenimo redom. Ubrzo posle pesnikove smrti izašla su njegova Dela u četiri knjige (koja su uključila celokupnu poeziju, pesme iz zaostavštine, izbor eseja i kritika o poeziji, detaljnu biografiju i bibliografiju), više izbora iz poezije, izdanja školske lektire, knjiga u kanonskoj ediciji Deset vekova srpske književnosti, knjiga izabranih pesama i eseja Ivan V. Lalić. U knjizi Pogled preko okeana data je njegova prepiska s Čarlsom Simićem. Takođe je objavljeno uporedno izdanje Lalićevih pesama na srpskom i engleskom jeziku Walking Towards the Sea / Koraci prema moru, u prevodu Frensisa R. Džonsa, a zahvaljujući istom prevodiocu iduće godine će u Engleskoj biti objavljena celokupna Lalićeva poezija. I u skladu sa duhom vremena, njegove pesme su izuzetno praćene na više internet adresa. U istom periodu nastala su tri zbornika posvećena njegovom delu, čiji su izdavači naše ugledne kulturne i naučne institucije, a autori radova najznačajniji proučavaoci srpske poezije. Objavljeno je više monografskih studija, odbranjene su magistarske i doktorske disertacije, a njima treba dodati čitav niz izuzetnih pojedinačnih radova u časopisima i naučnim zbornicima. O Lalićevoj poeziji pisali su kritičari svih generacija i različitih usmerenja, počev od Nikše Stipčevića, Predraga Palavestre, Svetlane Velmar Janković, Borislava Radovića, Ljubomira Simovića, Novice Petkovića, Jelene Novaković, preko Radivoja Mikića, Dragana Stojanovića, Leona Kojena, Milosava Tešića, Jovana Delića, Tihomira Brajovića, Aleksandra Jerkova, Svetlane Šeatović, Sonje Veselinović, Perside Lazarević di Đakomo, Dragana Hamovića, Aleksandra Milanovića, Slađane Jaćimović, Sanje Paripović, do najmlađih Marka Radulovića, Bojana Čolaka, Dunje Rančić, Marka Avramovića, Vladimira Vukomanovića Rastegorca i Violete Mitrović. Lalić i Vizantija Susret Ivana V. Lalića i Vizantije bio je gotovo nužan. On se desio u njegovim prvim knjigama Bivši dečak i Vetrovito proleće i trajao je do poslednjih, Pismo i Četiri kanona. Ispevao je deset pesama s nazivom „Vizantija“ (i obeležio ih brojevima od I do X) i još desetak koje pripadaju istom tematskom krugu. U pevanju o Vizantiji prelamaju se sve bitne teme njegovog pesništva, počev od odnosa prema nasleđu do pitanja o mogućnosti i smislu pevanja. Još više, Lalićev odnos prema Vizantiji nije samo odnos prema poeziji – nego, ujedno, i odnos prema sopstvenom biću i najdubljim zahtevima koji se sebi i u sebi postavljaju. Danas se lakše uočava da se Vizantija vremenom menjala u Lalićevoj poeziji. Najpre, to je bila istorijska Vizantija i njena kultura, tačnije, u njegovim pesmama odvijao se dijalog dve Vizantije, jedne istorijske, prošle i završene, s dosta reminiscencija na politička i kulturna zbivanja, i druge, mitske, koju – kako je pesnik rekao – sve vreme nosimo u sebi i koja će vremenom postojati sve neodređenija, sve više će se pretapati u unutrašnji prostor pesničkog subjekta. Postajaće simbol njegove upitanosti o trajanjima i prekidima, mogućnostima razumevanja pojedinaca u različitim vremenima, potrage za identitetom. Pesme „Vizantija VII“ i „Vizantija VIII ili Hilandar“ najbolje svedoče o tome. Tragajući za duhovnim kontinuitetom, Ivan V. Lalić je ispevao nekoliko antologijskih pesama koje pripadaju uslovno nazvanoj Srpskoj Vizantiji, pesmama koje su svojevrsno traganje za našim počecima. Vizantijsko nasleđe, njegovo obnavljanje u srpskoj kulturi i odnos pesničkog subjekta prema njegovom uticaju u našem vremenu osnovna su tema ovih pesama, počev od „Raške“ i „Smedereva“ do „Acqua Alte“ i „Koncerta vizantijske muzike“. U završnoj fazi, u pesmi „Šapat Jovana Damaskina“ i zbirci Četiri kanona, kako se povećavao pesnikov lični ulog, pevanje o Vizantiji postajalo je istovetno pevanju o Bogu, bolnom naslućivanju dublje Tvorčeve promisli i strašnoj čežnji za Smislom i Spasenjem. Zajedno s njemu duhovno bliskim Džonom Majendorfom (čije je Vizantijsko bogoslovlje voleo i iščitavao), i Lalić je mogao da kaže, i rekao je, da neprestana privlačnost vizantijske umetnosti i neobičnost da je istočno hrišćanstvo preživelo najdramatičnije društvene promene predstavljaju očigledni znak da je Vizantija zaista otkrila nešto fundamentalno istinito o čovekovoj prirodi i njenom odnosu prema Bogu. Do te osnovne istine došao je i Ivan V. Lalić u svome pevanju o Vizantiji. Njegovo stvaralačko iskustvo je očigledan znak kako poezija može biti izuzetno moderna, bitno nacionalna i duboko religiozna. Lalić i Andrić Rođen u Beogradu, Lalić se kao dečak s roditeljima, zbog majčine bolesti, preselio u Zagreb, u kojem je proveo petnaest godina, završio gimnaziju, Pravni fakultet i objavio prve pesničke knjige. Godine 1961. vratio se u Beograd i postao sekretar Saveza književnika Jugoslavije. Zvanično ga je pozvao Aleksandar Vučo, ali je najverovatnije do toga došlo na inicijativu Ive Andrića. Osim činjenice da je reč o veoma dobrom mladom pesniku koji izvanredno govori više stranih jezika, ne može se zaobići ni Andrićevo poznanstvo, pa i prijateljstvo, sa Ivanovim ocem Vlajkom, kojeg je poznavao još iz mladosti i kojeg je često posećivao u njegovom stanu u Beogradu. Naime, Vlajko je, kao jedan iz grupe mostarskih đaka gimnazijalaca i mladobosanaca, više puta bio hapšen i osuđen je u Sarajevu 1915. na godinu dana zatvora zbog „velikosrpske propagande“. (Nije slučajno Ivan autor i dve pesme o Gavrilu Principu, „Gavrilo Princip“ i „Princip na bojištu“, od kojih je drugu posvetio ocu, a odnos prema ocu i očev duh prisutan je i u mnogim drugim pesmama, npr. u „1804“.) U decembru iste godine Lalić, kao sekretar Saveza, putuje s Andrićem u Stokholm na dodelu Nobelove nagrade. O tome je naredne godine objavio dragoceni zapis „Andrić u decembarskom Štokholmu“, u kojem je, diskretno i s poštovanjem, pokušao da nasluti ponešto od onoga što je naš nobelovac skrivao ispod protokolarnog ponašanja. Pesnička osećajnost Lalićeva poezija jeste, uz sve drugo, i negovanje naše čitalačke i lične osećajnosti. Sa svakom njegovom zbirkom – s Pismom, čini se, naročito – rasla je i postajala sve zrelija osećajnost njegovih čitalaca (istovremeno, i tumača), koje možda bez ovih stihova i ne bi bili svesni. Njegove složene i izuzetno precizne slike razmiču naš doživljaj sveta, otvaraju i šire našu emociju, čine da osećamo i vidimo one suptilne duševne prelive i nijanse za koje bismo bez nje bili zatvoreni. „Ili sam možda / Sve to izmislio? Ne verujem, postoje / Dokazi: ožiljci neke uporne nade / Što još zabole na dodir tvoga glasa / Otisci tvojih prstiju na gleđi / Vrča iz kojeg još vetri vino / Nedopijeno u konobi, onoga leta / Kada si bila preobražena u blagoslov, / U svoje obično čudo. / / Živimo vreme usitnjenih čuda / I zaboravne mudrosti. Pamtiš li to leto?“ – peva Lalić u pesmi „Pet pisama“ (Strasna mera). Reč je o snažnom ljubavnom doživljaju iščezlom u vremenu i sveprisutnoj ljubavnoj emociji koja plavi pesničkog subjekta: već nema vina a miris njegov još plavi vazduh i boli. I pitanje onoj koja mu je, u tom trenutku, bila milost i blagoslov (oksimoronsko „obično čudo“ imenuje raspon između spoljašnjeg i unutarnjeg pogleda): da li pamti to leto, tu punoću emocije. Kao da bi se tim istovremenim (ne, nužno, više i zajedničkim) pamćenjem sačuvalo ponešto od srži najprolaznijeg od svih osećanja, od zaboravne mudrosti. Kao gotovo svaka Lalićeva slika, i ova je prostorno-vremenski višeslojna: minula punoća trenutka, melanholija i naslućena senka smrti ukrštene su sa upornom i ranjivom nadom, poduprte sećanjem („Pamtiš li to leto“) u naporu da se, bar na trenutak, zaustavi vreme na delu, da se sudbini kaže: Da, uprkos izvesnosti krajnjeg ishoda. Ivan V. Lalić je stvaralac koji je visoko uzdigao poetičku i kulturnu samosvest srpske književnosti, stvorio celovito i autentično pesničko delo i, što je možda najvažnije, ujedinio je tumače i čitaoce svoje poezije. On je, uz Vaska Popu, najznačajniji srpski pesnik druge polovine XX veka i jedan od najvećih srpskih pesnika uopšte. Ivan V. Lalić (1931–1996) srpski pesnik, esejista i prevodilac, jedan od najistaknutijih pesnika neosimbolističke struje u savremenoj srpskoj poeziji. Rođen je u Beogradu 1931. godine, gde je radio neko vreme kao novinar i urednik Radio Zagreba; bio je urednik u „Prosveti“ i „Nolitu“. Svojom poezijom preko artizma, uravnoteženih slika i duhovne sabranosti obnovio je liniju simbolističkog pesništva. Tragajući za klasičnom merom pesme i nalazeći pesničko nadahnuće u literaturi, Lalić se u svojoj poeziji okretao Vizantiji i antičkom svetu. Takođe je bio izvrstan prevodilac, esejista i kritičar. Ivan V. Lalić je ušao u književnu kritiku kao hroničar časopisa, najpre „Letopisa Matice srpske“, a potom beogradske „Književnosti“. Njegovu kritiku odlikuje objektivnost, kao i iskustvo koje u nju unosi. Priredio je nekoliko antologija i zbornika. Bavio se prevodilaštvom, naročito prepevima; tako je između ostalog priredio „Antologiju novije francuske lirike“ (od Bodlera do naših dana) i izbore pesama Helderlina (Nolitova nagrada) i Pjer Žan Žuva. Autor je radio-drame „Majstor Hanuš“ (nagrada Jugoslovenske radiodifuzije). Dela Bivši dečak (1955) Melisa (poema) (1959) Argonauti i druge pesme (1961) Vreme, vatre, vrtovi (Zmajeva nagrada) (1961) Smetnje na vezama (1975) Strasna mera (1984) Vizantija (1987) Izabrane i nove pesme (1969) Vetrovito proleće (1956) Čini (1963) Krug (1968) Velika vrata mora (1958) Pesme (1987) Pismo (1992) Četiri kanona (1996) Pisao je eseje i kritike: Kritika i delo (1971) O poeziji i dvanaest pesnika Dragan M. Jeremić je kao plagijat označio zbirku pripovetki „Grobnica za Borisa Davidoviča“ Danila Kiša. Polemika je započeta i vođena na stranicama zagrebačkog „Oka“ i beogradskih „Književnih novina“. Danilo Kiš je svoje argumente izneo u knjizi „Čas anatomije“, objavljenoj 1977. godine. Kao odgovor na „Čas anatomije“, Dragan M. Jeremić je napisao „Narcis bez lica“, polemičku knjigu objavljenu 1981. godine. Nakon svega, Dragan Jeremić je izgubio uticaj koji je dotad imao u domaćoj književnosti, ostavši bez mnogih funkcija u književnom establišmentu. U svojoj knjizi Jeremić zauzima poziciju istraživača i profesora, akademski hladnog, koji će, nasuprot uvređenom i gnevnom Kišu, objektivno izvesti tumačenja koncepata presudno važnih za polemiku i doneti brojne argumente koji će definitivno osvetliti celi problem. U to ime, on će se često vraćati u književnu istoriju, osvrćući se i na književnoteorijske koncepte, a u svojoj studiji toliko će se truditi da izbegava uvrede i napade ad hominem da bi najradije, piše, izostavio i Kiševo ime kako bi što bolje zasvetlila odbrana stvaralaštva. Već na početku knjige Jeremić, dakle, napominje da želi što pre doći do stvari od opšte važnosti za književnost, jer mu je cilj da njegova polemička knjiga bude i studija koja će odbraniti pravo stvaralaštvo od imitiranja i prepisivanja tuđih tvorevina kao relevantnog načina pisanja. Dragan M. Jeremić (Brđani, 24. maj 1925 – Ljubljana, 6. septembar 1986) bio je srpski univerzitetski profesor, estetičar, književnik i književni kritičar. Redovni je profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu, na predmetima „Estetika“ i „Sociologija umetnosti“. Pored profesure, bavio se pisanjem i književnom kritikom. Posle završene osnovne škole i gimnazije, upisuje Filozofski fakultet u Beogradu, na kome će kasnije magistrirati i doktorirati 1971. godine. Dragan M. Jeremić je bio u više navrata član i predsednik Udruženja književnika Srbije, Srpske književne zadruge. Bio je istaknuti književni kritičar. Pisao je i o pozorištu, likovnim umetnostima i filmu. Uređivao je Savremenik (1961–1966) i Književne novine (od 1970). Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Dela Prsti nevernog Tome, Nolit, 1965. Kritičar i estetski ideal, Grafički zavod, 1965. Doba antiumetnosti, Kultura, 1970. Lice i naličje, Radnički univerzitet Radivoj Ćirpanov – Centar za dijafilm i izdavačku delatnost, 1972. Perom kao skalpelom, Bagdala, Kruševac, 1976. Snovanje i stvaranje, Vuk Karadžić, 1976. Tri stupnja poređenja, Svetlost, 1978. Narcis bez lica, Nolit, 1981. Estetika kod Srba, Srpska akademija nauka i umetnosti, 1989. KC (K)

Karcher Višenamenski usisivač WD 3 V-17/4/20, 1.628-127.0 WD 3 V-17/4/20 je moćan i energetski efikasan uz potrošnju energije od samo 1000 W. Mašina, kao i usisno crevo i podna mlaznica s preklopnikom, savršeno su usklađeni – za najbolje rezultate čišćenja suve, vlažne, sitne i grube nečistoće. Usisivač za mokro i suvo usisavanje oduševljava svojim kompaktnim dizajnom i robusnom plastičnom posudom od 17 l, kablom od 4 m, usisnim crevom od 2 m i svojom filterskom kesom od flisa. Zahvaljujući jednodelnom kertridž filteru moguće je usisavati i mokru i suvu prljavštinu bez zamene filtera. Funkcija duvača je korisna za područja čišćenja kojima je teško prići. Crevo se odlaže kačenjem na glavi mašine, čime se štedi prostor. Kabl se može odložiti na kablovskoj kuki, a cevi i podne mlaznice na bamperu. „Pull & Push” sistem zaključavanja omogućava jednostavno otvaranje i zatvaranje posude. Drška usisivača se može skinuti, a oprema povezati direktno na usisno crevo. Takođe pametno osmišljeno: Alati i mali delovi mogu se spustiti u prostor na glavi mašine. Ergonomski oblikovana drška za nošenje omogućava udoban transport. Osobine i prednosti: 1. Jednodelni kertridž filter 1.1. Za suvo i mokro usisavanje bez dodatne zamene filtera. 1.2. Jednostavna instalacija i skidanje filtera okretanjem bez dodatnih delova za zaključavanje. 2. Praktično odlaganje kabla i pribora 2.1. Bezbedno i pristupačno mesto za odlaganje pribora uz uštedu prostora. 2.2. Kabl za napajanje se bezbedno može odložiti korišćenjem integrisanih kablovskih kuka. 3. Odlaganje creva na glavi uređaja 3.1. Crevo se može odložiti na način kojim se štedi prostor, kačenjem na glavi mašine. 3.2. Intuitivni bezbednosni mehanizam za levoruke i desnoruke korisnike. 4. Polica za odlaganje 4.1. Za bezbedno odlaganje alata i malih delova, poput vijaka i eksera. 5. Praktična funkcija duvanja 5.1. Svuda tamo, gde usisavanje nije moguće, pomaže praktična funkcija duvanja. 5.2. Uklanjanje prljavštine bez napora, npr. iz leja sa šljunkom. 6. Filterska vrećica od netkanog tekstila 6.1. Troslojni netkani tekstil, izuzetno otporan na cepanje. 6.2. Za duže trajanje usisne snage i visok kapacitet zadržavanje prašine. 7. Odlaganje ručke usisivača na glavi uređaja tokom pauze 7.1. Brzo odložite ručku uređaja tokom pauza u radu. 8. Uređaj, usisno crevo i podna mlaznica optimalno su međusobno koordinisani 8.1. Za najbolji rezultat čišćenja, sve jedno da li se radi o suvoj ili mokroj, finoj ili gruboj prljavštini. 8.2. Za najveći komfor pri radu i fleksibilnost prilikom usisavanja. 9. „Pull & Push“ sistem zatvaranja 9.1. Za lako, brzo i bezbedno otvaranje i zatvaranje rezervoara. 1.0 Ergonomski oblikovana drška za nošenje 1.01. Uređaj je jednostavan i praktičan za transport. Osobine i prednosti: Top 1. Kompaktni dizajn i mesto za pribor, uključujući mesto za crevo na glavi uređaja Top 2. Filterska vrećica od netkanog tekstila Top 3. Praktična funkcija duvanja Karakteristike: Potrošnja struje 1000 W Zapremina posude 17 l Materijal posude Plastika Boja Glava uređaja žuta / Bamper uređaja žuta / Posuda žuta Priključni kabl 4 m Nominalna širina za pribor 35 mm Strujni tip 220 – 240 / 50 – 60 V / Hz Težina bez pribora 4.5 kg Težina sa ambalažom 6.6 kg Dimenzije (D x Š x V) 349 x 328 x 492 mm Obim isporuke 1.628-127.0: Usisno crevo 2 / sa savijenom drškom / Plastika m Skidiva drška Da Usisne cevi 2 x 0.5 / 35 / Plastika Kom x m / mm Usisna dizna za mokro/suvo usisavanje kopče Uski nastavak Da Filterska vrećica od netkanog tekstila 1 Kom Kertridž filter jednodelni Obrtni prekidač (uklj./isklj.) Da Funkcija duvanja Da Srednji parkirni položaj ručke na glavi uređaja Da Odlaganje creva na glavi uređaja Da Odlaganje dodatne opreme na glavi uređaja Da Pretinci za odlaganje za male delove Da Sklopiva ručka za nošenje Da Kuka za kabl Da Parking pozicija Da Čuvanje pribora na uređaju Da Čvrst odbojnik Da Upravljački valjci 4 Kom Oblast primene: 1 Spoljašnje površine, popločana dvorišta i bašte 2 Čišćenje unutrašnjosti automobila 3 Garaža 4 Servisna radionica 5 Podrum 6 Male količine vode 7 Ulazni sektor 8 Prostorija za hobi Utisci kupaca Aleksandar Najbolji jeftini usisivač. Koristim ga neko vreme kuća/radionica, vuče kao lud. Ovo svako treba sebi da kupi 23/09/2021 Ocenite proizvod Izaberite broj zvezdica: * Vaše ime: * Vaš email: * Opis: Potvrdi ocenu Trenutno ne postoje komentari za ovaj proizvod! Unesite komentar Vaše ime: * Vaš email: * Komentar: * Potvrdi Karcher Karcher perači, paročistači i usisivači su vodeći proizvodi po kvalitetu u svojim granama industrije na svetskom tržištu. Brend Karcher odlikuje vrhunski kvalitet i dugotrajnost. Inovacija jeste i ostaje najvažniji faktor rasta firme Karcher. Samo 2011. godine Kärcher je na tržište plasirao preko 100 novih proizvoda. Karcher je vodeći brend na svetskom tržištu za tehniku čišćenja i u budućnosti će se odlikovati pronalazačkim duhom, vrhunskim učinkom i inovativnim rešenjima problema. Karcher perač pod pritiskom garantuje besprekoran rezultat i lakoću korišćenja. Naziv proizvoda: Karcher Višenamenski usisivač WD 3 V-17/4/20, 1.628-127.0 Šifra proizvoda: 1.628-127.0 Proizvođač: Karcher Bar-kod (EAN): 4054278656076

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Knjige najverovatnije nisu ni citane. Redje izdanje !!! Likovno opremio: Boris Dogan Dostojevski Djela 1-12 komplet Autor: Fjodor Mihajlović Dostojevski Sabrana djela I - XII. 1. Bijedni ljudi / Dvojnik / Roman u devet pisama / Gospodin proharicin / Gazdarica / Polzunkov / Slabo srce / Posteni lopov / Bozicno drvce i svadba / Tudja zena i muz pod posteljom 2. Bijele noći / Njetocka nezvanova / Mali junak / Selo stepancikovo 3. Poniženi i uvrijeđeni / Ujakov san 4. Zapisi iz mrtvog doma / Zapisi iz podzemlja / Zimske beleske o letnjim utiscima 5. Kockar / Svinjarija / Krokodil / Vjecni Muz 6. Zločin i kazna 7. Idiot 8. Bjesovi I. dio 9. Bjesovi II. dio 10. Zutokljunac 11. Braća Karamazovi I-II dio 12. Braća Karamazovi III-IV dio Izdavač: Zora / Znanje Godina izdanja: 1978. Mesto izdanja: Zagreb, Broj stranica: 6360 Format: 21x14 cm Povez: Tvrdi Fjodor Mihajlovič Dostojevski (rus. Фёдор Михайлович Достоевский; rođen 11. novembra, odnosno 30. oktobra po starom kalendaru, 1821. godine u Moskvi, preminuo 9. februara, odnosno 28. januara po starom kalendaru, 1881. godine u Sankt Peterburgu) bio je ruski pisac i jedan od najvećih pisaca svih vremena.[1] Završio je vojnu školu. U dvadesetosmoj godini zbog učešća u revolucionarnoj organizaciji bio je osuđen na smrt. Nakon pomilovanja proveo je četiri godine na prisilnom radu u Sibiru. On je jedan od najuticajnijih pisaca ruske književnosti. Prema širini i značaju uticaja, posebno u modernizmu, on je bio svetski pisac u rangu Šekspira i Servantesa. Realizam Dostojevskog predstavlja svojevrsni prelaz prema modernizmu, jer njegovo stvaranje upravo u epohi modernizma postaje nekom vrstom uzora načina pisanja. Sa aspekta književne tehnike njegovi su romani još uvek bliski realizmu zbog obuhvata celine, načina karakterizacije i dominirajuće naracije, dok dramatični dijalozi, filozofske rasprave i polifonija čine od njega preteču modernizma. Utemeljitelj je psihološkog romana.[1] Po mnogima je i preteča egzistencijalizma. Fjodor je bio drugi od sedmoro dece Mihaila i Marije Dostojevski, koji su bili potomci beloruskih imigranata. Porodica Dostojevski vuče poreklo od beloruskih unijatskih (grkokatoličkih) plemića koji su se kasnije vratili u okvire pravoslavlja. Ubrzo pošto je majka umrla od tuberkoloze 1837. godine, on i brat Mihail su poslati u Vojnu akademiju u Sankt Peterburgu. Godine 1839. umro mu je i otac, penzionisani vojni hirurg i nasilni alkoholičar, koji je služio kao lekar u bolnici za siromašne „Marinski“ u Moskvi. Pretpostavlja se da su Mihaila ubili njegovi kmetovi, za koje je poznato da su u više navrata bili ogorčeni Mihailovim ponašanjem u pijanom stanju. Fjodoru nije previše dobro išlo u Vojnoj akademiji u Sankt Peterburgu, pošto je bio loš iz matematike koju je prezirao. Umesto toga se posvetio književnosti. Tada je visoko cenio Onore de Balzaka, te je 1843. godine čak preveo jedno od njegovih najvećih dela, „Evgenija Grande“, na ruski jezik. Dostojevski je počeo da piše svoju dela otprilike u ovo vreme i 1846. godine se pojavio njegov prvi roman u formi epistolarne proze, „Bedni ljudi“, koji je dobio odlične kritike, a jedan kritičar (Visarion Belinski) je dao čuvenu karakterizaciju: „Rođen je novi Gogolj!“. Progon u Sibir i književno stvaralaštvo Ubrzo nakon objavljivanja pripovetke „Bele noći”[2] u rano jutro 23. aprila 1849. godine, Dostojevski je uhapšen i proveo je osam meseci u pritvoru u Petropavlovskoj tvrđavi.[3] Na dan 16. novembra iste godine je osuđen na smrt zbog delanja protiv vlasti u sklopu intelektualnog kruga, tzv. Kruga Petraševskog. Presuda je glasila: „Inženjerski poručnik F. M. Dostojevski, star 28 godina, zbog učešća u zločinačkim planovima i pokušaja širenja brošura i proklamacija štampanih u tajnoj štampariji — osuđuje se na smrt streljanjem“.[4] Smrtana kazna je 19. novembra preinačena na zaključak vojnog suda na osam godina teškog rada. Tokom ovog perioda povećao se broj epileptičnih napada za koje je imao genetsku predispoziciju. Godine 1854. je pušten iz zatvora da bi služio u Sibirskom regimentu.[5] Dostojevski je proveo narednih pet godina kao poručnik u sedmom bataljonu, koji je bio stacioniran u tvrđavi u Semipalatinsku, u današnjem Kazahstanu. Ovaj period se smatra za prekretnicu u njegovom životu. Dostojevski je napustio ranije političke stavove i vratio se tradicionalnim ruskim vrednostima. Postao je ubeđeni hrišćanin i veliki protivnik filozofije nihilizma. U to vreme je upoznao i Marju Dmitrijevnu Isajevu, udovicu prijatelja iz Sibira, kojom se potom oženio.[6] Godine 1860. se vratio u Sankt Peterburg, gde započinje nekoliko neuspešnih književnih časopisa sa svojim bratom Mihailom. Dostojevski biva izuzetno potresen smrću supruge 1864. godine, a odmah zatim i smrću svoga brata. Bio je u lošoj finansijskoj situaciji, a morao je da izdržava i udovicu i decu svoga brata. U to vreme je potonuo u depresiju, kockajući se, često gubeći i zadužujući se. Fjodor Dostojevski 1876. Dostojevski je imao problem sa kockom. Tako je i jedno od njegovih najpoznatijih dela, „Zločin i kazna“ napisano u rekordno kratkom roku i brzo objavljeno da bi uspeo da isplati kockarske dugove, a pošto ih je otplatio ponovo je ostao gotovo bez novca. Roman mu je doneo slavu, ali ga nije spasao bede.[7] Izdavač Stelovski ga ucenjuje, nudi tri hiljade rubalja za pravo da izdaje njegova dela, ali uz obavezu da napiše još jedan roman. Nemajući izbora, Dostojevski je pristao.[7] U isto vreme je napisao i knjigu „Kockar“ da bi zadovoljio ugovor sa svojim izdavačem. Dostojevski je u ovo vreme putovao po zapadnoj Evropi. Tamo je prvo pokušao da obnovi ljubavnu vezu sa Apolinarijom Suslovom, mladom studentkinjom, ali je ona odbila da se uda za njega. Još jednom mu je slomljeno srce, ali je uskoro upoznao Anu Grigorjevnu, dvadesetogodišnju devojku koja je radila kao stenografkinja, kojom se oženio 1867. godine. U tom periodu je napisao svoja najveća dela. Od 1873. do 1881. godine izdaje, ovaj put uspešan, mesečni književni časopis sa kratkim pričama, karikaturama i člancima o aktuelnim dešavanjima — Piščev dnevnik. Piščev dnevnik se izdavao u novinama kneza Meščerskog „Graždanin“, gde je Dostojevski bio urednik. Časopis je doživeo ogroman uspeh. Za vreme srpsko-turskog rata 1876—1877. više puta je pisao o Srbiji i Crnoj Gori, Černjajevu i dobrovoljcima.[7] Tih godina počinje rad na romanu Braća Karamazovi. Dostojevski je 1877. godine održao počasni govor na sahrani pesnika Nekrasova, koji je tada pobudio mnoge kontroverze, a godine 1880. održao je poznati Puškinov govor na otvaranju spomenika Puškinu u Moskvi. Pred kraj života je živeo u gradu Staraja Rusa u Novgorodskoj oblasti, nedaleko od Sankt Peterburga. Preminuo je 9. februara po novom, odnosno 28. januara po starom, kalendaru, 1881. godine u Sankt Peterburgu od posledica krvarenja uzrokovanog epileptičnim napadom. Posle dva dana, njegovo telo je ispratila na groblje bezbrojna gomila naroda, monaštva i sveštenstva. Sahranjen je na groblju „Tihvin“ pri manastiru Aleksandar Nevski, u Sankt Peterburgu, u Rusiji. Procenjuje se da je 40.000 ljudi prisustvovalo njegovoj sahrani, mahom omladina i studenti, a sam se pogreb pretvorio u demonstracije protiv carizma - uprkos piščevom nedvosmislenom stavu prema celom tom pitanju. Takva počast odavana je jedino telima preminulih ruskih careva. Na njegovom nadgrobnom spomeniku piše: „Zaista, zaista vam kažem, ako zrno pšenično, padnuvši na zemlju, ne umre, onda jedno ostane; ako li umre, mnogo roda rodi.“ (Jevanđelje po Jovanu XII,24), što je i epigraf njegovog poslednjeg romana, „Braća Karamazovi“.

Fjodor Mihajlovič Dostojevski Jubilarno izdanje povodom stogodišnjice smrti Dostojevskog Rad, Beograd, Tvrd povez, 20.5 cm, latinica 1. Jadni ljudi – Dvojnik – Gospodin Proharčin 2. Gazdarica – Bele noći – Netočka Nezvanova 3. Mali junak – Ujakov san – Selo Stepančikovo 4. Poniženi i uvređeni 5. Zapisi iz mrtvog doma – Odvratna priča 6. Zimske beleške o letnjim utiscima – Zapisi iz podzemlja – Kockar 7. Zločin i kazna 8. Idiot I 9. Idiot II 10. Zli dusi I 11. Zli dusi II 12. Mladić I 13. Mladić II 14. Večni muž i druge pripovetke 15. Braća Karamazovi I 16. Braća Karamazovi II 17. Književno-kritički članci – Piščev dnevnik I 18. Piščev dnevnik II 19. Odabrana pisma I 20. Odabrana pisma II Fjodor Mihajlovič Dostojevski (rus. Фёдор Михайлович Достоевский; rođen 11. novembra, odnosno 30. oktobra po starom kalendaru, 1821. godine u Moskvi, preminuo 9. februara, odnosno 28. januara po starom kalendaru, 1881. godine u Sankt Peterburgu) bio je ruski pisac i jedan od najvećih pisaca svih vremena.[1] Završio je vojnu školu. U dvadesetosmoj godini zbog učešća u revolucionarnoj organizaciji bio je osuđen na smrt. Nakon pomilovanja proveo je četiri godine na prisilnom radu u Sibiru. On je jedan od najuticajnijih pisaca ruske književnosti. Prema širini i značaju uticaja, posebno u modernizmu, on je bio svetski pisac u rangu Šekspira i Servantesa. Realizam Dostojevskog predstavlja svojevrsni prelaz prema modernizmu, jer njegovo stvaranje upravo u epohi modernizma postaje nekom vrstom uzora načina pisanja. Sa aspekta književne tehnike njegovi su romani još uvek bliski realizmu zbog obuhvata celine, načina karakterizacije i dominirajuće naracije, dok dramatični dijalozi, filozofske rasprave i polifonija čine od njega preteču modernizma. Utemeljitelj je psihološkog romana.[1] Po mnogima je i preteča egzistencijalizma. Fjodor je bio drugi od sedmoro dece Mihaila i Marije Dostojevski, koji su bili potomci beloruskih imigranata. Porodica Dostojevski vuče poreklo od beloruskih unijatskih (grkokatoličkih) plemića koji su se kasnije vratili u okvire pravoslavlja. Ubrzo pošto je majka umrla od tuberkoloze 1837. godine, on i brat Mihail su poslati u Vojnu akademiju u Sankt Peterburgu. Godine 1839. umro mu je i otac, penzionisani vojni hirurg i nasilni alkoholičar, koji je služio kao lekar u bolnici za siromašne „Marinski“ u Moskvi. Pretpostavlja se da su Mihaila ubili njegovi kmetovi, za koje je poznato da su u više navrata bili ogorčeni Mihailovim ponašanjem u pijanom stanju. Fjodoru nije previše dobro išlo u Vojnoj akademiji u Sankt Peterburgu, pošto je bio loš iz matematike koju je prezirao. Umesto toga se posvetio književnosti. Tada je visoko cenio Onore de Balzaka, te je 1843. godine čak preveo jedno od njegovih najvećih dela, „Evgenija Grande“, na ruski jezik. Dostojevski je počeo da piše svoju dela otprilike u ovo vreme i 1846. godine se pojavio njegov prvi roman u formi epistolarne proze, „Bedni ljudi“, koji je dobio odlične kritike, a jedan kritičar (Visarion Belinski) je dao čuvenu karakterizaciju: „Rođen je novi Gogolj!“. Progon u Sibir i književno stvaralaštvo Ubrzo nakon objavljivanja pripovetke „Bele noći”[2] u rano jutro 23. aprila 1849. godine, Dostojevski je uhapšen i proveo je osam meseci u pritvoru u Petropavlovskoj tvrđavi.[3] Na dan 16. novembra iste godine je osuđen na smrt zbog delanja protiv vlasti u sklopu intelektualnog kruga, tzv. Kruga Petraševskog. Presuda je glasila: „Inženjerski poručnik F. M. Dostojevski, star 28 godina, zbog učešća u zločinačkim planovima i pokušaja širenja brošura i proklamacija štampanih u tajnoj štampariji — osuđuje se na smrt streljanjem“.[4] Smrtana kazna je 19. novembra preinačena na zaključak vojnog suda na osam godina teškog rada. Tokom ovog perioda povećao se broj epileptičnih napada za koje je imao genetsku predispoziciju. Godine 1854. je pušten iz zatvora da bi služio u Sibirskom regimentu.[5] Dostojevski je proveo narednih pet godina kao poručnik u sedmom bataljonu, koji je bio stacioniran u tvrđavi u Semipalatinsku, u današnjem Kazahstanu. Ovaj period se smatra za prekretnicu u njegovom životu. Dostojevski je napustio ranije političke stavove i vratio se tradicionalnim ruskim vrednostima. Postao je ubeđeni hrišćanin i veliki protivnik filozofije nihilizma. U to vreme je upoznao i Marju Dmitrijevnu Isajevu, udovicu prijatelja iz Sibira, kojom se potom oženio.[6] Godine 1860. se vratio u Sankt Peterburg, gde započinje nekoliko neuspešnih književnih časopisa sa svojim bratom Mihailom. Dostojevski biva izuzetno potresen smrću supruge 1864. godine, a odmah zatim i smrću svoga brata. Bio je u lošoj finansijskoj situaciji, a morao je da izdržava i udovicu i decu svoga brata. U to vreme je potonuo u depresiju, kockajući se, često gubeći i zadužujući se. Fjodor Dostojevski 1876. Dostojevski je imao problem sa kockom. Tako je i jedno od njegovih najpoznatijih dela, „Zločin i kazna“ napisano u rekordno kratkom roku i brzo objavljeno da bi uspeo da isplati kockarske dugove, a pošto ih je otplatio ponovo je ostao gotovo bez novca. Roman mu je doneo slavu, ali ga nije spasao bede.[7] Izdavač Stelovski ga ucenjuje, nudi tri hiljade rubalja za pravo da izdaje njegova dela, ali uz obavezu da napiše još jedan roman. Nemajući izbora, Dostojevski je pristao.[7] U isto vreme je napisao i knjigu „Kockar“ da bi zadovoljio ugovor sa svojim izdavačem. Dostojevski je u ovo vreme putovao po zapadnoj Evropi. Tamo je prvo pokušao da obnovi ljubavnu vezu sa Apolinarijom Suslovom, mladom studentkinjom, ali je ona odbila da se uda za njega. Još jednom mu je slomljeno srce, ali je uskoro upoznao Anu Grigorjevnu, dvadesetogodišnju devojku koja je radila kao stenografkinja, kojom se oženio 1867. godine. U tom periodu je napisao svoja najveća dela. Od 1873. do 1881. godine izdaje, ovaj put uspešan, mesečni književni časopis sa kratkim pričama, karikaturama i člancima o aktuelnim dešavanjima — Piščev dnevnik. Piščev dnevnik se izdavao u novinama kneza Meščerskog „Graždanin“, gde je Dostojevski bio urednik. Časopis je doživeo ogroman uspeh. Za vreme srpsko-turskog rata 1876—1877. više puta je pisao o Srbiji i Crnoj Gori, Černjajevu i dobrovoljcima.[7] Tih godina počinje rad na romanu Braća Karamazovi. Dostojevski je 1877. godine održao počasni govor na sahrani pesnika Nekrasova, koji je tada pobudio mnoge kontroverze, a godine 1880. održao je poznati Puškinov govor na otvaranju spomenika Puškinu u Moskvi. Pred kraj života je živeo u gradu Staraja Rusa u Novgorodskoj oblasti, nedaleko od Sankt Peterburga. Preminuo je 9. februara po novom, odnosno 28. januara po starom, kalendaru, 1881. godine u Sankt Peterburgu od posledica krvarenja uzrokovanog epileptičnim napadom. Posle dva dana, njegovo telo je ispratila na groblje bezbrojna gomila naroda, monaštva i sveštenstva. Sahranjen je na groblju „Tihvin“ pri manastiru Aleksandar Nevski, u Sankt Peterburgu, u Rusiji. Procenjuje se da je 40.000 ljudi prisustvovalo njegovoj sahrani, mahom omladina i studenti, a sam se pogreb pretvorio u demonstracije protiv carizma - uprkos piščevom nedvosmislenom stavu prema celom tom pitanju. Takva počast odavana je jedino telima preminulih ruskih careva. Na njegovom nadgrobnom spomeniku piše: „Zaista, zaista vam kažem, ako zrno pšenično, padnuvši na zemlju, ne umre, onda jedno ostane; ako li umre, mnogo roda rodi.“ (Jevanđelje po Jovanu XII,24), što je i epigraf njegovog poslednjeg romana, „Braća Karamazovi“.