Udžbenik sa prve godine Medicinskog fakultetaNaziv : Anatomija Gornjeg Ekstremiteta                                                Autori : Mirjana Mijac i Saradnici                                                          Godina Izdanje : 2008                                                              Cena : 699rsd                                                                       Br. Strana : 254                                                                  Izdavac : Savremena Administracija                                                   Povez :  Meki

Anatomija čoveka ABDOMENIzdavač : Sveti Sava Gnjilane 2002 drugo izdanjeMedicinski fakultet Univerziteta u NišuBroj strana: 285

Udžbenik sa prve godine Medicinskog fakultetaNaziv : Anatomija Coveka (Glava I Vrat)                                                Autori : Slavoljub V. Jovanovic                                                         Godina Izdanje : 2010                                                              Cena : 699rsd                                                                       Br. Strana : 268                                                                  Izdavac : Savremena Administracija                                                   Povez :  Meki

Udžbenik za studente medicineIzdavač : Savremena administracija Beograd 2008Autori : Slavoljub Jovanović, Nadežda Jeličić

Lepo ocuvane G1 1 OPŠTA BIOLOGIJA 2 BOTANIKA 3 GEOLOGIJA 4 MINERALOGIJA 5 ANATOMIJA ČOVEKA

Atlas anatomije čoveka na ruskom jeziku 2 Sineljnikov Autor (i):Sineljnikov Format: 29x22 cm. Broj strana: 263 Izdavač i godina izdanja: Moskva 1990 Tvrd povez Nekorisceno. Visina postarine je za slanje putem preporucene tiskovine. Moje ostale knjige mozete pogledati preko sledeceg linka: http://www.kupindo.com/Clan/miloradd/SpisakPredmeta

Autor:: Sara VonŽanrovi:: TrileriIzdavač:: Vulkan izdavaštvoGodina izdanja:: 2021.Broj strana: 288Pismo: LatinicaPovez: MekFormat: 21 cmSupruga. Ljubavnica. Politika. Moć. Laži.Sofi Vajthaus ima divan dom, dvoje sjajne dece i privlačnog, uspešnog muža. Drugim rečima, ima savršen život. Ali sve se menja one noći kada njen muž Džejms dođe kući i prizna da joj je bio neveran. Odjednom se njen uredan, uređen svet okreće naglavačke. Da li je ikada zaista poznavala čoveka za kojeg se udala?Ispostavlja se da je Džejmsovo priznanje samo vrh ledenog brega. Optužen je za užasan zločin. Ali istina je još šokantnija nego što bi iko mogao da zamisli. Da li je Džejms kriv ili je samo nevina žrtva zlokobnog plana?U ovoj napetoj priči o ljubavi, osveti i obmani niko nema čiste motive, ali su tajne nekih ljudi mnogo mračnije od drugih. I opasnije.2/25

Autor:: Sara VonŽanrovi:: TrileriIzdavač:: Vulkan izdavaštvoGodina izdanja:: 2021.Broj strana: 288Pismo: LatinicaPovez: MekFormat: 21 cmSupruga. Ljubavnica. Politika. Moć. Laži.Sofi Vajthaus ima divan dom, dvoje sjajne dece i privlačnog, uspešnog muža. Drugim rečima, ima savršen život. Ali sve se menja one noći kada njen muž Džejms dođe kući i prizna da joj je bio neveran. Odjednom se njen uredan, uređen svet okreće naglavačke. Da li je ikada zaista poznavala čoveka za kojeg se udala?Ispostavlja se da je Džejmsovo priznanje samo vrh ledenog brega. Optužen je za užasan zločin. Ali istina je još šokantnija nego što bi iko mogao da zamisli. Da li je Džejms kriv ili je samo nevina žrtva zlokobnog plana?U ovoj napetoj priči o ljubavi, osveti i obmani niko nema čiste motive, ali su tajne nekih ljudi mnogo mračnije od drugih. I opasnije.2/25

Klasik kabalističke literature nam nudi odgovor na pitanje: kako astrologija funkcioniše ? Koristeći astrološke primere zajedno sa principima Kabale, drevnog hebrejskog mističkog sistema mudrosti, autor smešta studiju astrologije u univerzalnu šemu. Ovo nam pomaže da posmatramo međusobnu vezu između nebeskih svetova i čoveka. Tako postaje moguće da detaljno opišemo kosmički uticaj na dušu i kako smo u saglasju kao pojedinci i krećemo se u rezonanci sa međusobnom igrom planeta kroz pojedinačni obrazac zvan sudbina. To je deo tkanja naših inkarnacija koje oblikuju mrežu bujnosti Kreacije. Knjiga koja prvi put na našem jeziku iznutra razotkriva dubinsko funkcionisanje astroloških principa iz perspektive drugih ezoteričnih nauka i samim tim je nezaobilazan prirulnik svakom astrologu.

Autor: Sara Von Žanr: Trileri Pismo: Latinica Broj strana: 288 Povez: Broš Format: 14,5x20,5 Godina izdanja: 2021 Supruga. Ljubavnica. Politika. Moć. Laži.Sofi Vajthaus ima divan dom, dvoje sjajne dece i privlačnog, uspešnog muža. Drugim rečima, ima savršen život. Ali sve se menja one noći kada njen muž Džejms dođe kući i prizna da joj je bio neveran. Odjednom se njen uredan, uređen svet okreće naglavačke. Da li je ikada zaista poznavala čoveka za kojeg se udala?Ispostavlja se da je Džejmsovo priznanje samo vrh ledenog brega. Optužen je za užasan zločin. Ali istina je još šokantnija nego što bi iko mogao da zamisli. Da li je Džejms kriv ili je samo nevina žrtva zlokobnog plana?U ovoj napetoj priči o ljubavi, osveti i obmani niko nema čiste motive, ali su tajne nekih ljudi mnogo mračnije od drugih. I opasnije.

VULKAN, 2021 U DONJEM DELU STRANICE BLAGO IZUVIJANE ( STO SE VIDI NA SLICI ) JER JE SLUCAJNO BILA PROSTA VODA ALI UNUTRASNJOST KNJIGE NIJE OSTECENA. KNJIGA PROCITANA SAMO JEDNOM. Supruga. Ljubavnica. Politika. Moć. Laži. Sofi Vajthaus ima divan dom, dvoje sjajne dece i privlačnog, uspešnog muža. Drugim rečima, ima savršen život. Ali sve se menja one noći kada njen muž Džejms dođe kući i prizna da joj je bio neveran. Odjednom se njen uredan, uređen svet okreće naglavačke. Da li je ikada zaista poznavala čoveka za kojeg se udala? Ispostavlja se da je Džejmsovo priznanje samo vrh ledenog brega. Optužen je za užasan zločin. Ali istina je još šokantnija nego što bi iko mogao da zamisli. Da li je Džejms kriv ili je samo nevina žrtva zlokobnog plana? U ovoj napetoj priči o ljubavi, osveti i obmani niko nema čiste motive, ali su tajne nekih ljudi mnogo mračnije od drugih. I opasnije.

"Zemlja straha" istražuje poreklo straha čiji je izvor kako sam čovek tako i njegovo okruženje. Ovaj uznemirujući i snažan psihološko-sociološki roman, svojevrsna anatomija straha čoveka na Zapadu, otkriva nam kako se stvaraju i umnožavaju strahovi da bi na kraju postali gospodari našeg života. Zemlja straha je mesto iz mašte u kojem postaje stvarnost sve ono od čega strepimo. Karlos dobro zna čega se plaši. Njegovi strahovi su uobičajeni: da ne dobije batine, da ga ne opljačkaju, da mu lopovi ne upadnu u kuću dok spava, da mu ne otmu sina; plaši se i agresivnosti komišija, adolescenata siledžija, siromašnih, stranaca… Iako zna da su njegova strahovanja preterana, čak neosnovana, Karlos ne može da ih se oslobodi. Jedan njegov do tada drugorazredni strah zauzeće središnje mesto kada se nađe u konfliktnoj situaciji: manji incident u školi njegovog sina koji bi se mogao jednostavno rešiti, postepeno se komplikuje zbog Karlosove nesposobnosti da donosi odluke. On započinje bežanje od samog sebe u kojem će sa svakom novom laži, svakim pogrešnim korakom, imati sve snažniji utisak pretnje. Isak Rosa (Isaac Rosa) je rođen u Sevilji 1974. godine. Objavio je romane "Loše pamćenje" (1999), koji je kasnije preradio u "Još jedan prokleti roman o građanskom ratu!" (2007), "Isprazna jučerašnjica" (2004), koji je 2005. ovenčan prestižnom nagradom "Romulo Galjegos", a potom i nagradama "Oko kritike" i "Andaluzijskom nagradom kritike". Godine 2008. objavio je "Zemlju straha" i za ovaj roman 2009. dobio nagradu Fondacije Hose Manuel Lara za najbolji roman objavljen na španskom jeziku; sem romana, autor je i dramskog dela "Zbogom momci" (1998) i pripovesti "Buka sveta" (1998), kao i priča koje su objavljene u raznim antologijama. Jedan je od trojice koautora publikacije "Kosovo. Humanitarni alibi" (2001) u kojoj su raskrinkane medijske manipulacije stvorene da opravdaju intervenciju na Srbiju. Njegova dela prevedena su na mnoge jezike, a po romanu "Isprazna jučerašnjica" Andres Linares snima film pod naslovom "Život u crvenom" čije se prikazivanje uskoro očekuje.

"U ovoj knjizi, Šakti Gavejn nam omogućava pristup alatima za postizanje introspekcije i lične promene – malo je ovako moćnih darova u životu. Srdačno preporučujem ovu knjigu koja doprinosi postizanju uvida na putu svakog čoveka.” - dr Karolin Mis, autor knjige Anatomija duha "Za sve one koji tragaju ne samo za psihološkom zrelošću, već i za duhovnim rastom, ova knjiga će predstavljati vrednu pomoć na ovom putu.” Leri Dosi, autor knjige Molitva je dobar lek Da li tragate za načinima da dovedete svoj život u stanje veće ravnoteže, zdravlja i harmonije? U ovoj neverovatnoj knjizi, autorka bestselera Šakti Gavejn objašnjava važnost razvijanja svih nivoa vašeg postojanja i pokazuje praktične načine da: Pronađete i zadržite jaku vezu sa svojim duhovnim izvorom; Otpustite stara ograničavajuća uverenja i otvorite se za nove ohrabrujuće ideje; Prihvatite i doživite najširi spektar vaših emocija; Poštujete i negujete svoje telo; Uspešno funkcionišete u svetu; Objedinite i uravnotežite sve aspekte svog života. Četiri nivoa isceljenja sadrže moćne meditacije i vežbe koje će vam pomoći na vašem putu isceljenja. Čitaj dalje

UZGREDNIK POUCNE PRICE NALIK NA BASNE , DOSETKE , AFORIZME Leonardo Da Vinči Žanrovi: Knjige za decu Izdavač: Beli put Broj strana: 96 Pismo: latinica Povez: tvrdi Format: 240x340 Godina izdanja: 2007. NOVA KNJIGA!!! Opis „Leonardo da Vinči bio je čovek koji se prerano probudio dok su svi drugi spavali dubokim snom“ rekao je jednom prilikom Sigmund Frojd. I zaista, premda je doba humanizma i renesanse iznedrilo brojne velike umetnike nijedan ne može da se poredi sa Leonardom po svestranosti i genijalnosti. Leonardo je bio vizionar i prorok kome su priroda i čovek bili najveće ostvarenje života, a svakako se može tvrditi da je on najbolji primer renesansnog ideala svestranog čoveka neutažive želje za novim saznanjima.Osim njegovog opštepoznatog doprinosa u slikarstvu, Leonardo je bio zainteresovan za najrazličitije oblasti poput anatomije, aeronautike, botanike, kartografije, geologije, matematike, optike, mehanike, astronomije, hidraulike, akustike, građevinarstva, tehnike proizvodnje oružja i mnoge druge. Leonardo se tokom života latio i pera. Štaviše, njegove priče spadaju u sam vrh italijanske renesansne proze jer su lišene retorike i pune živosti, kolorita i konciznosti. Ova knjiga sadrži gotovo sve Leonardove tekstove nalik na basne, dosetke i aforizme koji su sačuvani. Predstavljeni su u izvornom obliku i oplemenjene izuzetnim ilustracijama Đorđa Milovića. Izdavacka kuca Beli Put objavila je knjigu „Uzgrednik“ jednog od najbriljantnijih umova koje je covecanstvo iznedrilo, Leonarda da Vincija. Ova knjiga sadrzi sve sacuvane Leonardove tekstove nalik na basne, dosetke i aforizme, koji su predstavljeni u izvornom obliku koga odlikuje specifican, oskudan nacin pripovedanja uz kratak i efektan izraz. Ovakav naslov „Uzgrednik“ duguje cinjenici da je Leonardo svoje literarne bisere u najvecoj meri stvarao uzgred, zapisivajuci je na marginama svojih drugih radova. Premda predlozak ove knjige cine Leonardovi tekstovi, ona je svoj finalni izgled dobila zahvaljujuci kreativnosti domacih umetnika koji su je dizajnirali i ilustrovali. Objavljen u prestiznoj biblioteci Belog Puta Vrelo, Uzgrednik je stao u red sa knjigama obogacenim delima najvecih svetskih majstora ilustracije kao sto su Andersenove bajke, Basne od Ezopa do nasih dana i Pinokio. ŠIF462

Silikonski separatori za čukljeve napravljeni su od medicinskog silikona, elastičinog hipoalergijskog materijala bezbednog za zdravlje i takođe veoma izdržljivog. Separatori se lako prilagođavaju anatomiji stopala, ne osećaju se na nozi, a pri tome pažljivo i čvrsto fiksiraju palačeve u pravilan položaj. Čukljevi su najčešći problem stopala na svetu i ujedno najrasprostranjenija deformacija mišićno-skeletnog sistema savremenog čoveka. Čukalj je estetski, ali isto tako i neprijatan funkcionalni problem jer stvara bol, otežava kretanje i smanjuje izbor obuće koja vam odgovara. Prema statistici čukalj češće se javlja kod žena. Čak 40% žena pre četrdesete godine života suoči se sa ovim problemom, a svaka 2. posle pedesete. U poslednje vreme beleži se porast pojave čukljeva i među muškarcima, što je direktna posledica nošenja moderne obuće sa uskim delom pri vrhu. Silikonski separatori za čukljeve pomogli su velikom broju ljudi da u potpunosti ili barem delimično reše ovaj veliki problem. Mnogi su njima ispravili ili smanjili ovaj deformitet, ali i ublažili i eliminisali bolove koje on uzrokuje. Nisu neudobni, mogu neograničeno da se nose uvek i svuda, i još i pomažu! Ove separatore možete nositi u bilo kojoj obući. Neće vam smetati i žuljati vas, a ipak će vam biti velika pomoć. Već nakon kratkotrajnog korišćenja videćete kako Vam se postepeno palac vraća u pravilan i prirodan položaj. Način upotrebe: provucite palac kroz otvor silikonskog separatora tako da duži deo separatora prekrije spoljni deo palca, odnosno čukalj. Možete ih nositi koliko god mislite da je potrebno, jer nemaju nikakve neželjene efekte. Sastav: Silikon Boja: Bela Set sadrži 2 kom silikonskih separatora (za levu i za desnu nogu).

Description Atlas namesti – Predrag Đorđević Atlas namesti: Sve je manje onih koji imaju strpljenja za čitanje knjiga. Ova pisma samo liče na knjigu. Mogu napisati trista pisama ali neću, jer Ti nemaš vremena za čitanje ”debelih” knjiga. U budućnosti će biti napisano na desetine knjiga o konačnom nameštanju prvog pršljena. Imam čast i zadovoljstvo da pišem treću knjigu o ovoj epohalnoj spoznaji. Prvu je napisao tvorac metoda, a drugu jedan francuski novinar. Ovo genijalno otkriće promeniće većinu udžbenika iz medicine, a mnoge knjige o zdravlju postaće suvišne zato što su pogrešne. Ova pisma će Ti ličiti na najlepšu bajku. Nije bajka već postojeća realnost za stotine hiljada oslobođenih ljudi iz ropstva bolestima. Zavali se udobno i uživaj. Izvini što nema slika da Ti razbiju monotoniju čitanja, ali genijalna rešenja su jednostavna, pa nema potrebe za šarenilom. Garant neće biti dosadno, jer ipak se R A D I O G L A V I. Tačno je da se radi o glavi ali za spas glave, a i celog tela. Dođe čovek kod lekara. ”Doktore sve me boli. Pipnem petu ona me boli. Pipnem koleno boli. Kuk me boli. Pipnem stomak boli. Ma boli me dupe, rame, ruka, srce, nos, glava, uši, vrat … Sve me živo boli”. A lekar će ”Bre, čoveče, tebe boli prst. Sestro, sledeći pacijent”. Ulazi sledeći i odmah se žali ”Ja imam sve bolesti osim hipohondrije”. Ne bih mogao da budem lekar. Težak je to posao, jer je uzaludan. Batrganje u živom pesku. Pomažu ljudima, ali ne mogu ih izvaditi da ne potonu u tminu bez dna. Imao bih srca, ali nemam stomak da posmatram kako tonu, a pomoći im ne mogu. Žali se pacijent doktoru ”Ubi me potiljak u zadnjih dvadeset godina”. Doktor ga gleda i kaže ”I mene, ali ne znam kako TO da rešim”. Sve nas polako, ali sigurno U B I J A potiljak. Razumem da pacijent kao laik za ljudsko telo ne shvata, ali doktor poznaje anatomiju i zna da se tu nalazi A T L A S. Pišem Ti kao svom najmilijem. Budimo bliski. Ne persiram Ti, ali pišem sa veliko T. Upravo čitaš najvažniju knjigu u svom životu. Naravno da u to sada ne veruješ, ali polako. Srešćemo se mi ponovo na kraju knjige. Znam da su pisma u ovim užurbanim vremenima zastarela. Ipak, ovo što ćeš iz njih saznati zaslužuje da malo usporiš, jer se radi o najvažnijoj stvari u Tvom životu. Izgubićeš neki sat čitajući ih, ali ćeš dobiti desetine hiljada sati srećnijeg života. Prvi korak je uvek najteži. Dugo sam razmišljao o prvoj reči i sada će pisanje teći lakše. Opet Z D R A V O, jer zdravlja nikada previše. Zdravo je najčešći pozdrav. Evo i koren reči pozdrav je Z D R A V. To je više od javljanja. Zdravo je iskrena želja za nečim najvrednijim, a istovremeno se očekuje i takav otpozdrav. Tako se obraća onaj ko Ti želi dobro. Sledi kratko pitanje ”Kako si”? Pitanje se najčešće kod starijih odnosi na zdravstveno stanje. Ako se ima malo vremena počinje priča o zdravlju. U tome prednjače žene kod kojih se četvrtina razgovora odnosi na pronalaženje rešenja za zdravstvene probleme: lične, dečije, za muža, za svoje roditelje… Toliko puta čuješ izraze ”Bože zdravlja” ili ”Biće svega, samo da smo živi i zdravi”. Ranije kada je vreme bilo usporenije jedni drugima bi smo za doček Nove godine poželeli ”Puno zdravlja, para, ljubavi, sreće, da se udaš, da ti se sve želje ostvare”… Sada se ubrzava ”Samo zdravlja ostalo će doći samo”. Nekako ispada da je zdravlje, odnosno N E Z D R A V LJ E, na prvom mestu liste problema i prioriteta. Zašto je to tako? Zato što neko ne obavlja svoj posao kako treba. Ko je to? Ko je zadužen za naše zdravlje? Šta ga sprečava da radi ono što najbolje ume? Zašto ne radi kako bi trebalo? Ko je K R I V? Odgovori slede u sledećim pismima. Za sada ti mogu napisati da je on najvredniji radnik. U svakoj sekundi obavlja milione funkcija u našem telu. Ova pisma su većim delom priča o njemu, a svako od nas ga ima. Po veličini mozak dele na mali, srednji i veliki. Ovaj najmanji mozak najmanje pominju. U narodu je poznat kao ”čvor života”. Mala je svesnost velikog mozga o ”maleckom” mozgu: Tamo je negde iza; Nije u vidnom polju; On se podrazumeva – ispod razuma je; Radi tiho i neprimetno svoja posla; On je mali, a podržava rad i velikom mozgu. Kada veliki spava on i tada radi, a potpuno je zapostavljen i zanemaren. Nesvesni smo njega zato što on ne poseduje ”moć svesti” kao veliki mozak. Stvarnost je sasvim drugačija i hiljadama godina ljudi su u bolestima, bolovima, patnji, agoniji, nesreći, mučenju, skraćenom životu i milionima problema koji D O S A D A nisu bili rešivi, jer se nije znao većinski uzrok bolesti. Generacije i generacije pre nas, a nažalost i sadašnje generacije su žrtve prigušenosti najmanjeg mozga da radi savršeno. Kakve prigušenosti? O čemu se radi? Zar je moguće da se do sada nije znalo o tome? Postoji li rešenje za najveći problem čovečanstva? Ova pisma će Ti omogućiti da svedočiš budućim generacijama o veličanstvenosti vremena u kome je P R O N A Đ E N O R E Š E NJ E najvećeg problema ljudske civilizacije.

Lepo očuvano Humanizam (latinski), kulturni i filozofsko-naučni pokret koji je težio obrazovanju ličnosti po antičkim uzorima; u širem smislu reči obnova klasične kulture. KNjIŽEVNOST antika helenska književnost rimska književnost srednjovekovna renesansa trečento petrarkizam barok rokoko klasicizam novi vek prosvetiteljstvo sentimentalizam preromantizam romantizam realizam nadrealizam naturalizam parnasizam simbolizam impresionizam modernizam postmodernizam savremena Može se reći da je humanizam i renesansu uslovilo više faktora. Nezadovoljstvo srednjim vekom, gde je crkva bila svemoćna i kažnjavala svakog ko ne misli kao ona, nastanak gradova i pojave građanske klase, kao i pronalasci u nauci (razvijaju se matematika, geografija, mehanika, astronomija...), samo su neki od faktora... Okruženi delima na latinskom jeziku i antičkim građevinama, počeli su da se interesuju za život ljudi u vreme starog Rima i Grčke. Postoji nekoliko eventualnih razloga: da se pobegne od postojećeg života ili da se dođe do saznanja o svemu što je prethodilo. Humanizam je zaokret srednjeg veka ka svemu što je antičko. Humanisti su ljudi koji su učili latinski i grčki jezik, koji su izučavali antički život i umetnost. Latinski nisu koristili samo za čitanje, nego i za razgovore u salonima, kao i za pisanje svojih dela. Humanizam i renesansa traje od 14. pa do kraja 16. veka. Za renesansu je vezan pojam humanizma. Humanizam je jedan vid renesanse. Kolevka mu je Italija, a začetnik Petrarka. Ubrzo se proširilo i na ostatak Evrope. Uzori su traženi i nađeni u kulturi, životu, književnosti i umetnosti starih Grka i Rimljana. Čovek je tek u humanizmu dospeo u sam centar pažnje. Do tada se sve vrtelo o Bogu i ideji da se treba odricati od života, dok se u humanizmu verovalo da se njegova sreća nalazi na Zemlji. U filozofiji se zastupalo gledište da je etički ideal slobodan čovek i da čovek treba da bude merilo svih vrednosti. U srednjem veku crkva je potisnula taj ideal, pa su humanisti počeli borbu protiv srednjovekovnog-monaškog gledanja na svet i kult ličnosti. Pesnici Petrarka, Bokačo i Aligijeri su našli u starim Rimljanima ideale aktivnih ljudi i nacionalne veličine Italije. Sastavljaju se zbirke dela poreklom iz antičkog Rima, jedan od primera je i tzv. Gesta Romanorum. Nemačka je upoznala humanizam preko velikih sabora u 14. veku, a vođe su mu bili: Erazmo Roterdamski, Rajhlin i Melanhton. Humanizam je oživeo laičko obrazovanje, potisnuo sholastiku, latinski jezik je popravljen po klasičnim uzorima itd. U vezi s humanizmom je i reformacija, jer je predstavljala pobunu oslobađanja ličnosti protiv crkvene stege i dogmi. U 17. veku veku, pošto se gubio u pukom formalizmu, humanizam se u Nemačkoj morao povući pred životnim realizmom, koji je vodio računa o profesionalnim i staleškim interesima i dostignućima prirodnih nauka; u Nemačkoj književnosti značajan doprinos su dali: Lesing, Herder, Vilau, Gete, Šiler i dr. Ceo pokret je težio da uzdigne individuu na visinu čiste čovečnosti. Renesansa (rinascità na italijanskom, od latinskog renasci, u značenju „ponovo se roditi, preporoditi se”; renaissance na francuskom u značenju „preporod”[1]; a po njemu u srpskom i drugim evropskim jezicima), period u evropskoj civilizaciji neposredno nakon srednjeg veka. Obično se smatra da se zasniva na porastu interesovanja za klasične nauke i vrednosti.[1] Renesansa je takođe bila svedok otkrivanja i istraživanja novih kontinenata, zamene ptolomejevskog kopernikovskim sistemom astronomije, raspada feudalnog sistema i porasta trgovine, kao i pronalaska ili primene potencijalno moćnih inovacija kao što su papir, štamparstvo, pomorski kompas i barut.[2] Međutim, za tadašnje naučnike i mislioce, to je prvenstveno bilo vreme oživljavanja klasičnog učenja i mudrosti nakon dugog perioda kulturnog pada i stagnacije.[1] Renesansa kao kulturno-istorijski pojam je najpre označavao doba od 14. do 16. veka kao period u kome je došlo do ponovnog interesovanja za klasičnu antiku i procvata umetnosti, da bi se zatim ovim pojmom označavalo kulturno stanje prelaznog doba od srednjeg veka do novog doba, naročito u Italiji.[1] Pored toga, ovaj pojam se primenjuje i da označi srednjovekovne preteče renesanse – karolinška renesansa. Od 19. veka se u istoriografiji koristi da označi epohu. Duh renesanse je na kraju imao mnogo oblika, ali se najranije izrazio kroz intelektualni pokret koji je dobio ime humanizam. Pojam renesansa je u uzajamnom odnosu sa pojmom humanizam. Humanizam se odnosio na naučno-duhovni sadržaj ovog razdoblja, a renesansa na celokupnu kulturu tog vremena. Humanizam su pokrenuli sekularni književnici, a ne naučnici-klerici koji su dominirali srednjovekovnim intelektualnim životom i koji su razvili sholastičku filozofiju.[2] Humanizam je započeo i ostvario plod prvo u Italiji. Njegovi prethodnici bili su pisci klasične erudicije poput Dantea i Petrarke, a glavni protagonisti Đanoco Maneti, Leonardo Bruni, Marsilio Fičino, Đovani Piko dela Mirandola, Lorenco Vala i Kolučio Salutati. Pad Konstantinopolja 1453. i velikog dela Grčke pod vlast Otomanskog carstva, dao je humanizmu veliki podsticaj, jer su mnogi vizantijski naučnici izbegli u Italiju, donevši sa sobom važne knjige i rukopise i tradiciju grčke naučne i filozofske misli.[1][2] Humanizam je imao nekoliko značajnih karakteristika. Prvo, za predmet je uzeo ljudsku prirodu u svim njenim različitim manifestacijama i dostignućima. Drugo, naglašavao je jedinstvo i kompatibilnost istine koja se nalazi u svim filozofskim i teološkim školama i sistemima, kroz doktrinu poznatu kao sinkretizam. Treće, isticao je dostojanstvo čoveka pojedinca i umesto srednjovekovnog ideala asketskog i pokajničkog života kao najvišeg i najplemenitijeg oblika ljudske delatnosti, humanisti su se usmerili na stvaralačku borbu i pokušaje da se ovlada prirodom.[2] Konačno, humanizam se radovao ponovnom rođenju izgubljenog ljudskog duha i mudrosti. Međutim, u nastojanju da ga povrate, humanisti su pomogli u konsolidaciji novog duhovnog i intelektualnog pogleda i razvoju novog korpusa znanja. Efekat humanizma bio je da pomogne ljudima da se oslobode mentalnih ograničenja koje nameće religiozna ortodoksija, da inspiriše slobodno ispitivanje i kritiku, i da inspiriše novo poverenje u mogućnosti ljudske misli i stvaralaštva.[2] Iz Italije novi humanistički duh i renesansa koju je izazvao proširili su se na sever u sve delove Evrope, potpomognuti pronalaskom štamparstva, što je omogućilo eksplozivno širenje pismenosti i klasičnih tekstova. Najvažniji među severnim humanistima bio je Deziderije Erazmo, čije je delo Pohvala ludosti (1509) iskazalo moralnu suštinu humanizma u njegovom insistiranju na iskrenoj dobroti nasuprot formalnoj pobožnosti. Intelektualna stimulacija koju su pružili humanisti pomogla je da se pokrene reformacija, od koje su, međutim, mnogi humanisti uključujući Erazma, ustuknuli. Do kraja 16. veka bitka reformacije i protivreformacije zaokupila je veliki deo energije i pažnje Evrope, dok je intelektualni život polako pristizao granicama prosvetiteljstva. Zanimanjem za prirodu čoveka, renesansa ponovo oživljava antiku, u kojoj je u središtu pažnje takođe bio čovek. Posle humanizma, koji je oživeo antičku književnost, početkom 15. veka dolazi do obnove te tradicije i u likovnoj umetnosti. Renesansa se najsnažnije razvijala u Italiji, a zatim i u Nemačkoj i Holandiji. Osnovni paradoks doba renesanse je što je želja za vraćanjem klasičnim vrednostima, zasnovana na odbacivanju srednjeg veka, donela novoj eri ne preporod antike već rađanje modernog čoveka.[1] Pojam[uredi | uredi izvor] Leonardo da Vinči Pojam renesansa (preporod), prvi put je 1550. godine upotrebio italijanski umetnik i istoričar umetnosti Đorđo Vazari[2] za umetnost koja je nastala u 13. veku. Njegova kasnija upotreba dolazi iz francuskog jezika gde ga je upotrebio francuski istoričar Žil Mišle, a prešao je u široku upotrebu u 19. veky zahvaljujući švajcarskom istoričaru umetnosti Jakobu Burkhartu.[2] U skorije vreme postoje određene sumnje u ispravnost pojma „renesansa” primenjenog na likovne umetnosti u momentu rađanja moderne Evrope.[2] Bukvalna primena ove reči, a koja je u svojim korenima trebalo da izrazi povratak antičke umetnosti nakon vekova u zaboravu i konstruisanje novih umetničkih formi na osnovu nje, postala je sumnjiva nakon otkrića koja pokazuju linije kontinuiteta između umetnosti antičkih civilizacija i onih iz perioda srednjeg veka.[2] Međutim, ne može se ignorisati gomila pisanih dokaza epohe o umetničkim delima, koji bez sumnje pokazuju brigu perioda oko postizanja sklada u svojim postignućima. Ti pisani dokazi nemaju presedan u ranijim razdobljima. Pisci renesanse su bili ubeđeni da mogu identifikovati određeni progres u umetnosti koji je pravio značajnu razliku između svoje epohe i onih koje su im prethodile. Takav osećaj, ili bolje zadatak, odnosno postojanje određenih ciljeva za koje se trebalo boriti i izboriti, čine da se još jednom vratimo samim umetničkim delima u potrazi za određenom potvrdom tog samopouzdanja koje je vidljivo u komentarima prvih kritičara i poštovalaca renesansnih dela koji su o njima govorili i pisali. Analizom stvari više je nego očigledno da su vizuelne umetnosti renesanse postale vodič jednog novog izraza određenih ideala koji se tiču čoveka i društva, a u isto vreme predstavljaju jednu novu viziju verovanja hrišćanske vere, preko jednog zajedničkog vokabulara ljudskog iskustva koji dele tadašnji posmatrači umetničkih dela. Umetnost renesanse je savršen primer kako traženje idealizovane forme ujedno može biti i jedan duhovni izazov koji posmatraču donosi jedno osećanje božanske savršenosti preko savršeno idealizovane ljudske figure, ili u arhitekturi proporcija jedne građevine. Preliminarni i najvažniji period ovog iskustva bio je period umetnikovog ponovnog ispitivanja prirode, kome su sada predočeni novi zahtevi koji se tiču tehničkog umeća i estetskog suda. Literatura koja je o umetnosti pisana u periodu između 14. veka i 16. veka, takođe pokazuje da je pogled na umetnike kao društvena i kreativna bića doživeo značajne promene kao posledica njihovog uspeha, tako da je pred sami kraj renesanse lični stil jednog umetnika bio isto onoliko bitan kao i njegovo tehničko umeće, ili sposobnost da izvrši jednu narudžbu, kako bi postao priznat u javnosti kao majstor. Moguće je da se više ne veruje u anonimnost srednjovekovnog umetnika, ali fragmentirani dokazi koji o njemu postoje, nude jednu nedovršenu sliku u poređenju sa slavom umetnika renesanse i mestom koje zauzima u literarnim tradicijama umetničke kritike perioda. Uzrok konfuzije i diskreditovanja pojma renesansa, u mnogim situacijama treba tražiti u njegovim zloupotrebama, često rađenim u širem evropskom kontekstu. Izvan Italije, primenjivao se ne samo na period u kom se, na jedan selektivan način, usađuju površinski kvaliteti italijanske renesanse, naročito ornamenti u umetničkim stilovima drugih regiona, već takođe i na ranije periode u kojim se, kako u Italiji tako i u drugim regionima Evrope, rade drukčije stvari. Na primer. Nije moguće niti treba uvek tražiti paralelizme kroz Evropu 15. veka u nečemu što možemo identifikovati kao jedan zajednički „stil”, nego treba tražiti jedan zajednički pristup usmeren ka širenju mogućnosti umetničkog izraza uopšte. U 15. veku kako u Italiji tako i u Flandriji, umetnici su pažljivo posmatrali svet koji ih okružuje stvarajući nove tehnike kako bi prikazali svoja otkrića. Uspostavljanje forme medalje kao podloge za portrete i alegorije, zahvaljujući Italijanu Antoniju Pizanelu, pripada istoj epohi u kojoj Van Ajk, na severu Evrope, primenjuje svoju tehniku slikarstva u ulju, koja je najverovatnije bila najsavršenija tada poznata tehnika u Evropi, predstavljajući sa najvećom mogućom preciznošću svoje opservacije sveta koji ga je okruživao. Za vreme dužeg perioda, koji se kreće od početka 14. pa do početka 16. veka, postoje dva stila međunarodnog karaktera: jedan koji zovemo međunarodna gotika, i drugi koji označava procvat jedne nove kulture u Italiji, koja će se proširiti na ostale delove Evrope nakon 1500. godine. Prvi je u vezi sa procvatom jednog zajedničkog stila koji se bazirao na ideji Evrope kao jedne jedinstvene hrišćanske imperije, čiji su se zajednički ciljevi izrazili kroz naizmenične pozive na krstaške ratove za oslobađanje zemalja istočnog Sredozemlja, kolevke hrišćanstva, od okupacije „nevernika”. Drugi je u vezi sa jednom Evropom koju čine agresivne nacionalne države, čiji je imaginarni horizont prevazilazio granice Evrope, obuhvatajući trgovinu i nove kolonije na tek otkrivenim prekomorskim teritorijama. Oba stila su se razvila na osnovama jedne zajedničke kulture, a širili su se putem dvorskih metoda i protokola, razmenom umetničkih dela — i, zašto ne reći, razmenom samih umetnika kao diplomatskih poklona među vladarima. Početkom 16. veka ta situacija se upravo menjala, kako bi se usvojio jedan novi oblik protoka umetničkih dela, uslovljen dolaskom reformacije. Ako se smatralo, u jednom opštem smislu, da je Italija glavna pozornica renesanse, to je zato što se upravo tu nalazi najveća koncentracija umetničkih dela i pisanih dokaza o njima; u celini jedan kumulus vrlo koherentnih dostignuća. Nedostatak pisanih komentara sa severa Evrope 15. veka i uništavanje većeg dela umetničkog nasleđa rođenog na severu, kroz viševekovne verske sukobe, čine da linije njegove evolucije budu daleko manje očigledne. Moćni gradovi-države poznog srednjeg veka bili su pokrovitelji umetnika kako bi se podsticala proizvodnja predmeta koji su, u širem smislu i pored svoje umetničke vrednosti, poslužili i kao propagandni materijal u korist vladara, različitih vidova vlasti i njihovih lokalnih korporacija. Crkva je takođe tražila umetničko ulepšavanje svojih građevina u svakoj lokalnoj zajednici, kako bi povisila vlastiti prestiž pred svojim susedima. Tako se rodio jedan umetnički duh koji se bazirao na suparništvu među gradovima-državama, ali i među pokroviteljima i korporacijama koji su u njima postojali. Time se ohrabrivala razmena znanja i umeća kada god bi to prilike tražile. Nastanak i prilike[uredi | uredi izvor] Atinska škola, (1509–11) Rafael, freska, Vatikanske odaje u Vatikanu. Nastanak renesanse se obično stavlja u prostor severne Italije na kraju 13. veka. Od 12. veka mnogi gradovi severne Italije su osetili ekonomski napredak kao posledica prekomorske trgovine. Tadašnji najveći trgovački centri su bili Đenova, Venecija i Firenca. Zbog ratova između nemačkih careva i papa u Italiji, tokom srednjeg veka nije postojala centralna država koja bi oduzela politički i privredni prioritet gradovima-državama. Ovi uslovi, privredni napredak i relativna politička sloboda, uticali su na nastanak renesansnog čoveka. Uporedo s postojanjem kulturnih centara i centara moći podsticaj razvoja u umetnosti je učinio da su se vladari i moćni ljudi mogli predstaviti u najboljem svetlu svojim suparnicima. U 15. veku, posebno u Italiji, pojavio se preporod, ili makar jedno progresivno, često kontradiktorno i na kraju trijumfalno oživljavanje klasičnog supstrata, čije su etičke i estetske vrednosti nanovo iskorišćene u okviru hrišćanskog iskustva podložnom izazovima svoga doba.[1] U Italiji, gde je gotski stil jedva prodro, sećanje na rimsku veličinu nije bilo tako udaljeno. Nebrojeni spomenici su svedočili o tome – uprkos raspadanju usled delovanja prirodnih sila – prisutni čak i pre talasa velike arheološke aktivnosti doba renesanse. Grčka filozofska misao je veoma poštovana a njeno širenje je ubrzao dolazak grčkih akademika koji su iz Carigrada prebegli na Zapad. Filozofski pokret u kom su Aristotelova i Platonova tradicija suprotstavljene jedna drugoj, pratio je jedan veliki talas akademske i naučne aktivnosti tokom kog su otkriveni i pažljivo uređivani brojni antički rukopisi, iskopavani ostaci rimske kulture i prikupljane starine. Pojava štamparije i štampane knjige je omogućila širenje klasične kulture, a biblioteke – kao ona u Vatikanu – osigurale su njihovo očuvanje za nove generacije. Novi humanizam koji je veličao čoveka veličajući hrišćanskog Boga i koji je paganske umetničke forme stavio u tu službu, a genijalnost izuzetnih pojedinaca u službu čovečanstva, izrazio se kroz dva osnovna aspekta u svetu umetnosti: prvi je intelektualni, čija je osnova kult lepote koju bi se preko platonizma moglo integrisati u hrišćanstvo bez ikakve opasnosti od jeresi; drugi je estetski koji se sastoji od postepenog odustajanja od vizantijskih shvatanja umetničke forme i hrišćanskih ideala, u korist modelovanja realizma jednog antropomorfnog ideala koji je imao svoj model u starogrčkim statuama. Tako se istoriju renesanse može posmatrati kao postepeno, i ne bez poteškoća, napredovanje u osvajanju ovog realizma, zatim njegovu dominaciju – gde je umetničko i formalno savršenstvo jedna vrsta materijala koji je odraz ovih ideoloških koncepata; i na kraju kroz njihovo posrnuće, odnosno momenat kada ovi koncepti počinju da dominiraju samo shvatanje stvarnosti. Renesansa je stoga prvo afirmisanje a zatim trijumf novog poretka koji ima svoj uzor u klasičnoj tradiciji Antike. Humanizam je oslobodio individualnost kreativnih umetnika i mislioca, ali je takođe svoju osnovu imao u potpuno intelektualnom idealu savršenstva koji je identifikovan s hrišćanskim Bogom jednom veoma domišljatom sintezom. Kao takav, on je zadovoljavao aristokratsku i obrazovanu publiku, ali je imao vrlo slab apel na pojedince iz nižih društvenih slojeva, a ponekad su se i među samim umetnicima javljale poteškoće u prilagođavanju novim idejama. Ovo je posebno uočljivo u nezavisnim centrima, gde bogate umetničke tradicije nisu olako menjane novim idealima. U Italiji, gradovi Venecija i Parma su bili među najvažnijim takvim centrima, gde je intelektualizam firentinskih i rimskih humanista vodio neuspešnu borbu protiv poetskog duha koji je bio osetljiv na stvarnost i skloniji sanjarenju nego prostom zadovoljenju intelekta.[1] Izvan Italije, duh renesanse se susretao s različitim stepenom prihvatanja zavisno od toga koliko je mogao da prodre u nacionalne tradicije. Na primer, Francuska pa čak i Holandija su mu bile naklonjenije nego Nemačka i Iberijsko poluostrvo Španije i Portugalije.[1] Uzimano je nekoliko različitih polaznih tačaka za nastanak renesanse. Jedna tradicija stavlja njen početak na kraj 13. i na početak 14. veka u delo slikara Đota. Prema ovom argumentu, Đoto je umetnik kojim počinje renesansa uvodeći formalističku i duhovnu fleksibilnost koju je kasnije drugi začetnik, Mazačo samo produbio. Teorija ima svoju atraktivnost ali ne i potporu u činjenicama. Naime, revolucionarnu umetnost Đota i Mazača razdvaja talas stila međunarodne gotike koji preferira arabesku minijaturnog slikarstva umesto izraza trodimenzionalnog prostora i realističnog modeliranja forme. Tek vek nakon Đota, slikari se ponovo bave više formom nego linijom i estetika monumentalnosti nanovo ima primat nad minijaturom. Tako je ispravnije reći da renesansa počinje kvatročentom, što je i povezano sa određenim istorijskim okolnostima: trenutna ravnoteža među silama koje su vladale Italijom, jačanje papske vlasti koja je sa sobom donela obnovu stare slave Rima i njegove duhovne veličine, i na kraju, razvoj humanističkih ideja. Konačno, dva fenomena su zaslužni za procvat originalnih dela posebno u slikarstvu: prvi se tiče nezavisnosti umetničkih centara, a drugi oslobađanja ličnosti pojedinaca s ambicijom da se afirmišu i budu prihvaćeni kao individualne ličnosti s vlastitim karakterom čak i u slučaju grupnih radova. Ova opšta povezanost u razvoju umetnosti i simultana težnja ka različitosti individualnih stvaraoca, uporedo se javlja u arhitekturi, vajarstvu i slikarstvu. Firenca, na čelu sa arhitektom Bruneleskijem, vajarem Donatelom i slikarem Mazačom, započinje pokret.[1] Profesionalna udruženja i društveni status umetnika[uredi | uredi izvor] U renesansi se menja društveni status umetnika. U srednjem veku ne poznajemo umetnika kao individualca. Oni su tada smatrani običnim zanatlijama, a svoja dela nisu potpisivali. U doba renesanse umetnici već nisu anonimni a neki poseduju i visoki društveni status. Đentile Belini dobio je kneževsku titulu od Fridriha III, a Ticijan je od Karla V dobio titulu viteza. Nekim umetnicima je pošlo za rukom da se obogate, ali ipak se držalo da su umetnici pripadnici nižeg staleža, jer je njihova aktivnost zahtevala upotrebu ručnog rada. Neki od najznačajnijih umetnika tog doba su: Rafaelo Santi, Leonardo da Vinči, Mikelanđelo Buonaroti, Donatelo i drugi. Tipični grad-država centralne i severne Italije s kraja srednjeg veka je bio pod upravom najbogatijeg sloja stanovništva koji se organizovao u udruženja ili saveze – nezavisne zajednice trgovaca, bankara i zanatlija proizvođača – koji su dominirali svim delovima ekonomskog i političkog života. Firentinsku republiku su osnovali trgovci te je sva vlast bila u njihovim rukama. Ta udruženja, međutim, su morala da prihvate prevlast Parte Guelfa (članova političke frakcije ili partije koji su podržavali papu i Sveto rimsko carstvo u gradovima-državama centralne i severne Italije), jedine političke jedinice koja je bila dozvoljena u vreme te proto-demokratije. Mada za moderne standarde ovakav sistem može izgledati isuviše ograničen, radi se o velikom napretku s kojim se ne bi moglo uporediti ništa u zapadnoj Evropi još od vremena Perikla i antičke Atine. U Firenci, njihov položaj u društvu je izražen mestom koje zauzimaju figure svetaca zaštitnika u nišama Orsanmikela, civilne građevine u kojoj su se čuvale zalihe hrane Republike budući da su epidemije gladi bile stalna pretnja. Sedam najvažnijih udruženja, nazvanih Arti, su bila: Arte di Calimala, udruženje prerađivača uvezene vunene tkanine i odeće; Arte della Lana, udruženje trgovaca i prerađivača vune; Arte dei Giudici e Notai, za sudije i notare; Arte del Cambio, za bankare i menjače novca; Arte della Seta, za tkače i prerađivače svile; Arte de Medici e Speziali, za doktore i farmaceute; i Arte dei Vaiai e Pellicciai, za prerađivače i proizvođače kože. Slikari su primljeni u udruženje doktora i farmaceuta 1314. godine, najverovatnije pošto su pripremali svoje boje sličnim postupcima kojim su farmaceuti pripremali lekove, odnosno mešanjem različitih supstanci i materijala. 1340-ih, slikari su klasifikovani zajedno s doktorima, verovatno jer su i jedni i drugi bili pod zaštitom Sv. Luke, koji je po hrišćanskoj legendi bio i umetnik i doktor, da bi 1378. godine, slikari konačno postali nezavisan ogranak u sastavu udruženja doktora i farmaceuta. Jedan broj srednjih i manjih udruženja je stalno premeštan iz jednog u drugo. Među njima, Arte di Pietra e Lengame, zanatlije koje su obrađivale kamen i drvo, nikada nisu dostigle status pomenutih većih udruženja. Na najnižoj skali društvene strukture i izvan svakog udruženja, nalazili su se „čistači vune”, od čijeg dobro urađenog posla je zavisio najveći deo bogatstva grada Firence. U određenom smislu, njihov položaj je bio sličan položaju robova u antičkoj Atini, i mada su Ciompi (čompi), kako su nazivani, mogli da napuste svoj posao, njihove aktivnosti su bile strogo regulisane zakonom. Ovi radnici su vrlo često podizali štrajkove, a 1378. godine, i nakon jednog od njih, osnovali su svoje vlastito udruženje, koje je, međutim, bilo kratkog daha. Oligarhija tadašnje Firence je vrlo brzo silom razorila pobunjenike i njihovo udruženje, izvršivši nekoliko pojedinačnih egzekucija vodećih štrajkača, čime je ponovo uspostavila ekonomsku i političku kontrolu u Republici. Udruženja kojima su pripadali umetnici su pripadala takozvanim umetnostima rukotvorina ili mehaničkim umetnostima, ne tako strogo definisanim kao što je bio slučaj sa liberalnim umetnostima (gramatikom, retorikom, aritmetikom, geometrijom, astronomijom i muzikom), jedinim prihvatljivim aktivnostima za jednog kavaljera u srednjovekovnim feudalnim društvima. U italijanskim gradovima-državama pripadnost udruženjima umetničkih rukotvorina je predstavljalo pozitivnu prednost za slikare, vajare i arhitekte, omogućavajući im veću nezavisnost u radu. Kasnije, slikarstvo i vajarstvo su uključene u liberalne umetnosti. Krajem četrnaestog veka, firentinski pisac Filipo Vilani (Filippo Villani), uporedio je slikare svoga doba s onima koji su praktikovali liberalne umetnosti. Humanista iz Padove, Pjer Paolo Verđerio (Pier Paolo Vergerio) je 1404. godine tvrdio, ali pogrešno, da je slikarstvo bilo jedna od četiri liberalne umetnosti u antičkoj Grčkoj. Na kraju petnaestog veka, Leonardo da Vinči je elokventno pisao o važnosti liberalnih umetnosti za svakog umetnika. Ulog je ovde bio ekonomski i društveni status. Činjenice sugerišu da umetnici petnaestog veka generalno nisu bili dobro plaćeni, mada je bilo izuzetaka, slučaj Mikelanđela, Ticijana, Rafaela i drugih umetnika koji su stekli međunarodnu slavu, poštovanje i bogatstvo. Umetnici koji su uspevali da se zaposle na dvoru nekog princa, kao Andrea Mantenja i Leonardo da Vinči u petnaestom, i Đorđo Vazari i Benvenuto Čelini u šesnaestom veku, imali su redovne novčane prihode, što im je omogućavalo da stvaraju sa više slobode i prenose svoj stil na druge. Na kraju šesnaestog vijeka, akademije pod patronatstvom prinčeva su počele da zamenjuju ova srednjovekovna umetnička udruženja. Umetničke radionice[uredi | uredi izvor] Umetnici renesanse su gotovo uvek radili po narudžbi. Slikaru iz trinaestog ili četrnaestog veka ne bi palo na pamet da slika iz bilo kog drugog razloga osim da zadovolji svog pokrovitelja, i onaj koji je bio dobar menadžer i savesno ispunjavao rokove, imao bi redovne narudžbe. Oni koji nisu bili dobri u poslu menadžera, često su kasnili sa isporukom završenih radova. Umetnici renesanse nisu radili u „ateljeima” koje povezujemo sa kasnijim stolećima. Italijanska reč, „studio” (ital. studio), ili kasnije u srpskom iz francuskog „atelje” (franc. atelier), tek je počela da se koristi u sedamnaestom veku, kada su umetnici postajali članovi akademija. Krajem srednjeg veka i tokom većeg dela perioda renesanse, umetnik je radio u „botegi” (ital. bottega; zanatskoj radionici ili prodavnici) – što je takođe obuhvatalo učenike i plaćene pomoćnike koji bi radili pod nadzorom glavnog majstora. Učenici koji su pristupali ovim radionicama, mogli su biti tek sedam ili osam godina starosti, a njihovu obuku su plaćale njihove porodice. Do kraja šesnaestog veka žene su bile isključene iz ovog sistema obuke, ponajviše jer im je bilo zabranjeno da se pridružuju odgovarajućim profesionalnim udruženjima (arti). U botege se ulazilo kao i u današnje prodavnice, sa ulice, a umetnika u poslu su mogli videti ulični prolaznici. Svoja završena dela umetnici su izlagali bilo na izlogu, ili u unutrašnjosti radionice. Mazačo, Lorenco Giberti, Andrea del Kastanjo, Antonio del Polajuolo i drugi, nogi od kojih su imali i zlatarski zanat, prihvatali bi narudžbe i za izradu nakita, oslikane drvene tacne (obično poklanjane tek postalim majkama), oslikane štitove za turnire, zastavice za verske proslave, ili za dizajn veza za različite tipove odeće. Umetnici renesanse su takođe projektovali i trijumfalne kapije, ali i dizajnirali kostime za građanske, verske i privatne festivale i proslave. Vrlo malo rada ove primenjene umetnosti je preživelo do danas, a njegov gubitak ostavlja veliku prazninu u istraživanju i razumevanju italijanske renesansne umetnosti. U šesnaestom veku značaj ovih radionica je naglo opao, ponajviše zbog isticanja kreativnog genija umetnika pojedinca. Već sredinom šesnaestog veka pojavljuje se novo, akademsko i pomalo elitističko shvatanje umetnika, slično kako je u starosti izjavio Mikelanđelo, rekavši da, „nikada nije bio ni slikar ni vajar sličan onima koji drže radionice (botege)”. Umetnički problemi renesanse[uredi | uredi izvor] Uspon nove umetnosti vajarstva i nove umetnosti slikarstva, obe čitav jedan svet udaljene od onih u srednjem veku, bio je posledica suštinske promene u metodama umetničkog predstavljanja. U vajarstvu, došlo je do do promene u koncepciji statue kao bloka i promena u razumevanju reljefa. U samostojećoj statui iznova je otkriven osećaj dubine, a reljef je podvrgnut slikarskim principima. U slikarstvu, nova naučna otkrića su brzo prilagođena umetničkim ciljevima: pronalazak linearne perspektive doneo je novu vrstu slikovne kompozicije, a nova snaga boje umnogome je dugovala pravilima vazdušne perspektive. Ručne tehnike korišćene u stvaranju umetničkih dela bile su tako radikalno izmenjene u prvoj generaciji rane renesanse da su radni postupci u umetničkim radionicama odbacili sva stara srednjovekovna ograničenja. Ono što je proizašlo iz ovih transformacija bila je nova umetnost renesanse. Poreklo linearne perspektive[uredi | uredi izvor] Paolo Učelo, Pet slavnih ljudi: Đoto, Učelo, Donatelo, Antoni Maneti i Bruneleslki, tempera na panelu, 65,5 h 21, 3 cm, Luvr, Pariz. U Luvru se nalazi jedna horizontalno izdužena slika sa bistama pet portretiranih ličnosti. Vazari je ovu sliku pripisao Učelu i identifikovao portretirane kao osnivače nove umetnosti. Kasnije su preciznije opisani kao oni koji su otkrili perspektivu. Na slici su, s leva na desno: Đoto, uključen kao osnivač ove moderne umetnosti; Učelo, kao virtuoz u perspektivi i slikarstvu životinja; Donatelo, kao eksponent modernog vajarstva; matematičar Antoni Maneti kog je Učelo često konsultovao o učenjima Euklida; i Bruneleski, kao majstor moderne arhitekture. Delo je toliko dotrajalo da se ne zna da li je u pitanju dosta preslikavani panel rane renesanse ili kopija iz 16. veka. U svakom slučaju ovo je izvesno: nastalo je u krugu kome su ti ljudi pripadali, a trebalo je da uključi i Mazača. U godinama između 1410 i 1415, ova grupa umetnika je izmislila perspektivu centralne tačke nedogleda, prvo kao naučni fenomen, a skoro odmah zatim kao naučnu pomoć vizuelnoj umetnosti. Neposredni rezultat je bio revolucionaran. Srednjovekovno umetničko delo je postojalo sasvim nezavisno od posmatrača u smislu ugla mesta gledanja. Sada je, međutim, uvođenjem perspektive, slika postala zavisna od ugla i mesta onog ko je posmatra: prikazani prostor i kretanje figura bili su organizovani u odnosu na posmatračevu tačku gledanja. Kao da je umetnik otvorio prozor i dozvolio da se direktno pregleda svaki detalj njegove slike. Kao posledica, a u poređenju sa srednjovekovnim slikarstvom, svaka slika nastala od petnaestog veka, poprimila je određeni karakter proizvoljnosti ili slučajnosti u smislu prikazanog trenutka u prostoru i vremenu. Tipične odlike[uredi | uredi izvor] Katedrala u Firenci, jedna od najpoznatijih renesansnih građevina Slikari preporoda rešavaju sve više probleme dubine prostora, i oseća se sistematski put koji sve više vodi ka traženju treće dimenzije u prostoru. Još uvek preovlađuje slika u temperi. To je slikarstvo još uvek religiozne sadržine. Kasnije 30—40-ih godina 15. veka pojavljuje se tehnika slikanja uljanim bojama koju je jedan mladi slikar iz Italije preneo iz Holandije gde je ona bila poznata. U prvom periodu teži se ka volumenu koji je bio postavljen modelovanjem i senčenjem da bi se dobio utisak prostora. Kasnije slikar ostavlja modelovanje da bi se prešlo na pikturalno rešavanje volumena. Slike imaju monumentalni karakter. Kasnije će se razvijati slikarstvo i u manjim dimenzijama ali sa razrađenim finim tonovima. Svetitelji i Božanstva se kreću u savremenim prostorima, a kasnije se gubi i oreol i stiče se utisak da su to živi ljudi. Vidimo da slikari slikaju i poznate ličnosti, a neretko među njih stavljaju i svoj portret, to je osvrtanje na sebe samoga i svest o sopstvenoj vrednosti. Neki slikari su se vremenom potpuno emancipovali od religiozne tematike. Na slikama vlada mir i statika, prostor je slobodan. Nema jakog kontrasta boja, osvetljenje je jednako. U pojedinim vrstama umetnosti nastajali su novi elementi, ali su neke odlike bile tipične za umetnost koju je stvarao renesansni čovek. To su: individualizam - čovek postaje svestrana i razvijena ličnost humanizam renesansa se okreće unatrag naučna osnova umetnosti - mnogi umetnici su se bavili anatomijom, optikom, tehnologijom, koje su upotrebljavali u svom stvaralaštvu (tipični primer je perspektiva u slikarstvu i odlivanje kipova u bronzi) realizam - iako su renesansni umetnici proklamovali vraćanje ka prirodi, njihov realizam se ticao upotrebljenih tema i javljaju se npr. novela ili komedija individualnost - nastaju autobiografije i autoportreti slikara i slikari potpisuju svoja dela nacionalizacija umetnosti sakupljaštvo mecenaštvo Renesansa u Italiji[uredi | uredi izvor] U 14. veku, Italija nije postojala kao ujedinjena država. Na jugu se nalazilo kraljevstvo Napulja, dok su Papske države oko Rima bile nominalno pod papskom vlašću, mada je papinski dvor bio izmešten u Avinjon u Francuskoj, 1309. godine. U centralnoj i severnoj Italiji, trgovina je obogatila i ojačala Firencu, Sijenu, Veneciju i Milano, koji su se pretvorili u samostalne gradove-države. U ovoj političkoj klimi ponosnih gradova-država koje su se nadmetale u snazi i prestižu, rođena je italijanska renesansa. Razvojem bankarstva, tekstilne proizvodnje i trgovine, Italija je postala urbanizovanija od ostatka Evrope, a umetnicima su pristizale narudžbe za ukrašavanje crkvenih i javnih građevina. Jedna od tih sekularnih narudžbi je Ambrođo Lorencetijeva (Ambrogio Lorenzetti) Alegorija dobre i loše vlasti, ciklus freski za gradsku palatu Sijene. Međutim, najveći broj slika naručenih u ranoj renesansi su vjerske hrišćanske teme. Pokretačka snaga renesanse je u oživljenom interesovanju za književnost i umetnosti starog Rima. Italijanski klasična prošlost je bila vidljiva u ruševinama i antičkim spomenicima. Povratak klasici je imao veliki uticaj na slikovni naturalizam. Zanimanje za klasičnu prošlost je takođe u vezi sa usponom humanizma, filozofijom koja je naglašavala dostignuća čoveka pojedinca u ovozemaljskom životu, a ne u nebeskom, i predstavlja značajan korak unapred od duha srednjovekovnog hrišćanstva. Još jedna bitna promena u verskom senzibilitetu 13. veka, dolazi od učenja Franje Asiškog i njegovih sledbenika, čije su propovedi naglašavale čin Hristovog stradanja i njegovu čovečnost. Sklop klasičnog preporoda i ovaj novi stil hrišćanstva obezbedio je temelje za novu vrstu umetnosti – koja ne samo da je izgledala realističnije, već je inspirisala simpatije prema Hristovim stvarnim, čovečnim kvalitetima, umesto stvaranja osećaja strahopoštovanja i misterije. Rana renesansa u Italiji[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Rana renesansa u Italiji Rana Renesansa (ital. quattrocento) je prvo umetničko razdoblje renesanse koje traje kroz ceo 15. vek. Italija je odigrala vodeću ulogu u razvijanju renesanse, i to prvenstveno grad Firenca, a zatim i Padova, Rim, Venecija … sve do početka 16. veka. kad se nastavlja razvoj u celoj Evropi. Društveno uređenje je sličilo onom u antičkoj Grčkoj, bilo je puno gradova-država koje su se utrkivale i ratovale jedna protiv druge. Ti gradovi-države razvijali su manufakturnu proizvodnju, trgovinu, geografska otkrića, štampu (Johan Gutenberg, 1440) i nauku. Trgovina sa udaljenim krajevima ruši stare strahove od prostora i prirode kojim se sad pristupa na naučni način (manje kroz teološke dogme). Tako se razvijaju: matematika, medicina …; otvaraju se prvi univerziteti (Padova, i dr.). Umetnici po prvi put bivaju cenjeni i priznati kao stvaraoci. Renesansni čovek priznavao je da je razdoblje klasike nepovratno i mrtvo, a cilj mu je bio dostizati ga i preticati. U želji da se potpuno odbaci srednji vek i preporodi antika, u Evropi je počelo stvaranje modernog čoveka. Predstavnici rane renesanse u Italiji su: Mazačo, Donatelo, Filipo Bruneleski itd. Visoka renesansa u Italiji[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Visoka renesansa u Italiji Visoka renesansa (ili razvijena renesansa, ital. cinquecento) je kasna faza renesanse koja se odvija do prve polovine 16. veka. Tokom 16. veka renesansa u Firenci nastavlja produkciju velikih umetnika; centar italijanske umetnosti je postao Rim, gde su ambiciozne pape Lav X i Papa Julije II slavili grad slaveći sebe. U vreme kad se izrazito poštovao subjektivizam i individualizam svakoga umetnika, toliko da se stvarao kult genija, umetnici su želeli da se izražavaju posebno i da pritom ostavljaju poseban utisak na posmatrača dela. To je vreme kada je vladala ideja genijalnog umetnika, pojedinca nadahnutog od Boga, koji je bio uspešan u različitim vrstama umetnosti – univerzalni čovek (ital. hommo universalis). Visoku renesansu personifikuju, po mnogima, tri najveća umetnika svih vremena: Leonardo da Vinči, Mikelanđelo Buonaroti i Rafael. Supružnici Arnolfini, slika Jana van Ajka iz 1434. godine, ulje na dasci, 81,9 x 59,7 cm, London. Rano holandsko slikarstvo[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Renesansa na severu Evrope Kasna gotika ili Nordijska [1] renesansa, kako je nekad zovu, je umetnost koja se razvijala na severu Evrope u 15. veku. Rano holandsko slikarstvo objedinjuje karakteristike kasne gotike sa novim renesansnim tendencijama. Ova slikarska škola se javlja u Flandriji. U to doba u Italiji renesansa uzima maha, a umetnost se budi i vraća čoveku. Rano holandsko slikarstvo ima svoje originalne karakteristike kao što su realizam, složeni simbolizam tema, pojava novih žanrova i upotreba uljanih boja. Nije slučajno da se ova umetnička revolucija odigrala baš u Holandiji, gde se razvila trgovina, nastalo blagostanje i bogatstvo, a građani nastojali da prodube i obogate svoje poglede na svet. Najznačajniji slikar ove epohe bio je Jan van Ajk. Holandski i italijanski slikari su kasnije uticali jedni na druge. Renesansa na severu[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Renesansa u severnim zemljama Gradska većnica u Poznanju, Poljska- 1550—1555. Renesansa na Severu označava umetnost visoke renesanse zapadne Evrope u 16. veku. Naziv „Severna“ je nastao da istakne razliku od izvorne, italijanske renesanse, koja se poistovjećuje s jugom Evrope. Visoka renesansa se širi iz Rima u celu Evrope. Među apsolutističkim monarhijama glavnih evropskih država u svom bogatstvu, raskoši, feudalnih poseda, tuđih kmetova i opljačkanih vrednosti, prednjače kraljevi francuskih dinastija. Zahvaljujući brojnim kraljevskim brakovima, francuski kraljevi polažu pravo na druge zemlje, pa ratuju sa svima (Nizozemskom, Španijom, Engleskom, Napuljem …). Preko ratova u Italiji upoznaju se s renesansom i prihvataju je jer im omogućava gradnju palata, dvoraca, galerija, muzeja, trgova kakvih nije bilo u gotičkoj umetnosti severa. Uskoro ti uticaji dopiru do Nemačke, Engleske, a kasnije u doba baroka i do carske Rusije. Čak je Leonardo slikao na dvoru Luja XII. Venecijanska renesansa[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Venecijanska renesansa Venecijanska umetnost ima specifičan vid umetnosti koja se ovde razvijala od doba romanike i gotika se ovde nikada nije razbuktala. Ovde je bilo i uticaja grčkog stvaranja i Vizantije, čiji se uticaj oseća u crkvi Sv. Marka, ali je svu svoju energiju ova škola usmerila na razvoj slikarstva. Venecija nije pretplata one uticaje humanizma kojih je bilo u Firenci, Ticijan nije bio u onom složenom smislu humanista. Njegov je postupak intuitivne prirode. On slika bez želje da u slikarstvu napravi revoluciju. Spontanost jeste karakteristika venecijanskog slikarstva. Slikanje uljem je iz Nizozemske preneto po Vazariju, a u vreme kada je Jan van Ajk bio prognan i najpre prodire u Veneciju preko Anatola da Mesine, mladog slikara. U venecijanskoj umetnosti svetlost i boja ima veliki značaj i volumeni se definišu pomoću svetlosti. Ponajpre Đorđone, koji je bio Ticijanov učitelj, usvojio je definisanje volumena pomoću svetlosti i ono što je nazvao luminizam svojstveno je za njegov slikarski pristup. Na ovaj način inicira ono što će se u velikoj meri u impresionizmu pojaviti na jedan ipak sasvim drugačiji način. Ticijan je usvojio tehniku svoga učitelja pritom smanjujući tehniku poetičnog, koju je njegov učitelj unosio kao karakteristiku u svome delu. U 15. veku jačaju gradovi kao Rim, a pogotovo Venecija koja je trgovinom, ratovima, ali i demokratskim izborima među vlastelom, te zahvaljujući prevlasti na Sredozemlju, postala najjača sila u Evropi. 1500. godine, na vrhuncu moći Venecije, niko nije slutio da je to i početak njenog kraja jer se trgovina već prebacivala na relaciju Evropa-Amerika (Kristifor Kolumbo je otkrio Ameriku 1492. godine). Velika karakteristika venecijanske renesanse je boja, naime osvetljenje koje je presudno i prepoznatljivo u ovom stilu. Za razliku od „intelektualnog“ slikarstva Firence i Rima, u Veneciji je nastala umetnost u kojoj je boja važnija od linije. Venecijansko slikarstvo: Domeniko Venecijano, Đovani Belini, Ticijan itd. Širenje renesanse[uredi | uredi izvor] U Francusku je renesansa dospela posredstvom francusko-italijanskih ratova na početku 16. veka. U pojedinim zemljama koje zahvata, renesansa se prilagođava mesnim prilikama, što se vidi na slikama srednjoevropskih renesansnih slikara Albrehta Direra i Hijeronimus Boša. Crtež u renesansi[uredi | uredi izvor] U vreme renesanse, umetnička dela su retko nastajala bez pripremne skice ili studije. Pre 16. veka, te studije su se obično izvodile na pergamentu ili viteli (prerađenoj životinjskoj koži), koja se mogla očistiti ili oprati i tako ponovo iskoristiti za novi crtež. Mali broj crteža koji su preostali iz perioda pre 1430. godine, izgleda da su bile stranice takozvanih „knjiga uzoraka”, zbirki crteža koji su mogli biti od koristi za stvaranje novih dela. Ti crteži su čuvani zato što su mogli biti korisni u radionici, a ne zbog toga što su smatrani posebnim umetničkim delima. Primeri koju se preostali do danas uključuju kopije drugih umetničkih dela, uzorke za standardne kompozicije i crteže životinja, ptica, ljudskih figura i portreta različitih tipova i karaktera. Čenino Čenini, umetnik koji je oko 1400. godine napisao traktat Ill libro dell’arte (Knjiga o umjetnosti), je smatrao crtež osnovom svih umetnosti. Posvetio je dvadeset i osam poglavlja svog traktata crtežu, savetujući slikara da svakodnevno crta na papiru, pergamentu ili drvenoj ploči (pripremljenoj koštanim prahom i arapskom gumom), ugljenom, kredom, perom ili četkicom i mastilom, i to na osnovu prirode, slika drugih majstora ili iz vlastite mašte. Jednu generaciju kasnije i pišući u Firenci, arhitekta i teoretičar Leon Batista Alberti je govorio o „konceptima” i „uzorima” (bez sumnje o „prvobitnim skicama” i „detaljnim crtežima”) koji služe kao uobičajena priprema za sliku i priču (storije; iscenirane kompozicije figura). Sredinom 16. veka, Đorđo Vazari je opisao skice kao „prvi skup crteža gde se istražuju odgovarajuće poze i razvijaju prve ideje”, a koje umetnik izvodi veoma brzo i na osnovu kojih kasnije nastaju konačni crteži kompozicije za sliku ili skulpturu. Važnost pripremnih skica je mogla značajno zavisiti od radionice do radionice, ali činjenice sugerišu da je slikar četrnaestog veka, standardne teme (Bogorodice, svece i raspeća) crtao direktno na podlogu dela koje će naslikati. Naravno, ti crteži (ili sinopije) bi se izgubili nakon što bi slikar dovršio sliku, ali današnja tehnološka dostignuća ponekad omogućavaju da ih se vidi u laboratorijama konzervacije i restauracije. Slikar bi takođe mogao skicirati složene kompozicije figura na maloj skali, papiru i pergamentu, i držati ih pored dela koje upravo stvara kako bi mu poslužile kao vodič u prvim pokušajima. Završetak rada na slici, prašina, mrlje boje i njihovo premeštanje u radionici s jednog mesta na drugo, mogli su na kraju navesti umetnika da odluči da takve crteže ne vredi dalje čuvati. Slikarstvo[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Renesansno slikarstvo Leonardo da Vinči: Studije proporcija po Vitruviju (1492) Za razliku od arhitekture ili skulpture, nije se moglo inspirisati antičkim slikarstvom jer se iz antičkog slikarstva ništa nije sačuvalo i zbog toga se inspiriše antičkim reljefima. U 16. veku u Rimu su bile objavljene freske u Neronovoj zlatnoj palati ili Titovim termama. Slikari renesanse rešavaju sve više probleme dubine prostora i oseća se sistematski put koji sve više vodi ka traženju treće dimenzije u prostoru. Još uvek preovlađuje slika u temperi. To je slikarstvo još uvek religiozne sadržine. Kasnije 30—40-ih godina 15. veka pojavljuje se tehnika slikanja uljanim bojama koju je jedan mladi slikar iz Italije preneo iz Holandije gde je ona bila poznata. U prvom periodu teži se ka volumenu koji je bio postavljen modelovanjem i senčenjem da bi se dobio utisak prostora. Kasnije slikar ostavlja modelovanje da bi se prešlo na pikturalno rešavanje volumena. Slike imaju monumentalni karakter. Kasnije će se razvijati slikarstvo i u manjim dimenzijama ali sa razrađenim finim tonovima. Svetitelji i Božanstva se kreću u savremenim prostorima, a kasnije se gubi i oreol i stiče se utisak da su to živi ljudi. Vidimo da slikari slikaju i poznate ličnosti, a neretko među njih stavljaju i svoj portret, to je osvrtanje na sebe samoga i svest o sopstvenoj vrednosti. Neki slikari su se vremenom potpuno emancipovali od religiozne tematike. Tematika[uredi | uredi izvor] U značajnoj meri je religioznog karaktera. Bila je prilika da se pokuša uvrštavanje nekih scena iz svakodnevnog života u religiozne teme i tako je „Madona sa Isusom“ bila predstavljana kao materinska ljubav, a predstavljana su i naga tela kada je trebalo slikati Adama i Evu. Novost je objavljivanje nekih novih žanrova kao što su portret, pejzaž i mrtva priroda. Tehnika[uredi | uredi izvor] U slikarstvu se upotrebljavala perspektiva - slikari su naučili da predstavljaju prostor i njegovu dubinu. Neki umetnici su radili i sa bojom i predstavljali senke, kao npr. Leonardo da Vinči. Ovaj umetnik je i različito tretirao crtež koji u renesansnoj umetnosti služi za poboljšavanje slike i studirao je pokret, anatomiju i crte lica koje izražavaju emocije. Tehnike slikarstva u renesansi[uredi | uredi izvor] Između 1200. i 1600, slikarstvo je nastajalo upotrebom različitih materijala. U trinaestom veku, tehnike koje se najviše koriste su tempera i fresko, ali krajem petnaestog veka, uljana tehnika je postajala sve popularnija. Do kraja šesnaestog veka u Veneciji je razvijena tehnika ulja na platnu, koja je u sedamnaestom veku postala najpopularnija tehnika u Evropi. Uljane boje su bile fleksibilnije, i opušteni, sugestivni potezi četkice u slikama koje je radio stari Ticijan, su sasvim drukčije od finog detalja vidljivog u venecijanskom slikarstvu temperom nastalom više od dvesta godina ranije. Složene procedure slikarevog zanata, onako kako je praksa na severu Italije u ranim periodima renesanse, detaljno je opisao Čenini, koji kaže da je učio slikarstvo od Anjola Gadite, sina i učenika Tadea Gadija, pomoćnika Đota – ali koji je svoj traktat napisao u Padovi, na severu Italije. Tehnike slikarstva koje je opisao Čenini, su one iz njegove radionice u Padovi, ali mi ne posedujemo drugi tehnički priručnik iz ovog perioda, i ono što kazuje Čenini, mada podrazumevano ne mora biti relevantno za ranije periode ili druge umetničke centre, treba pažljivo čitati. Tempera[uredi | uredi izvor] Naredni opis slikanja temperom zasniva se na Čeninijevom opisu, ali i na preostalim primerima ove tehnike. Prvi korak nakon što je mecena prihvatio konačni crtež dizajna kompozicije je da stolar napravi izglačane panele od drveta topole, lipe ili vrbe. U isto vreme pravljen je okvir na koji su se paneli pripajali. Paneli i okvir su zatim premazivani đesoom, odnosno mešavinom sitno mlevenog gipsa i lepka. Ponekad je ovaj prvi sloj prekrivan lanenim platnom, koje je umakano u đeso i zatim sve zajedno premazivano još jednim slojem đesa. Kad bi se površina osušila, mogla se dalje glačati tako da postane glatka kao slonovača. Čenini je izričit o tome kako treba postaviti figuru u kompoziciji panela. Podcrtež je rađen ugljenom pričvršćenim na štapić trske ili drvceta, što je umjetniku davalo dovoljno rastojanje od panela i omogućavalo da bolje sudi kompoziciju i njen razvoj. Senčenje je rađeno blagim potezima, a brisanje peruškom ptice. Kad bi kompozicija postala zadovoljavajuća, peruškom bi se brisao suvisli ugljen sa površine, i crtež bi se zatim mogao ojačati finom četkicom i vodom razređenim mastilom; četkice su pravljene od dlaka repa sive veverice. Nakon što je panel očišćen od ugljena, slikar bi osenčio pregibe odeće ili draperije i postavio sene na licu s pljosnatom četkicom i istim razređenim mastilom; „i tako” kazuje Čenini, „dobićeš crtež kojim ćeš svakog odmah zadiviti”. Skulptura[uredi | uredi izvor] Sa sačuvanom skulpturom iz antike je postala jedna od prvih umetnosti ovog doba, gde je došlo do promena u shvatanju u odnosu na srednjovekovnu skulpturu. Javlja se skulptura kao posebno delo - slobodnostojeća i umetnici uspešno savladavaju dramatizaciju scena, ekspresivnost u predstavljanju emocija ljudskog lica ili draperije. Veliki izazov su bile skulpture sa konjima i portreti i javljaju se biste poznatih ličnosti, a poznate su i sitne plastike i medalje. Arhitektura[uredi | uredi izvor] U arhitekturi su nastale najveće promene i ona postaje jedna od umetnosti. Renesansni umetnici su se inspirisali delima iz antičke umetnosti, njihovom srazmernošću, jednostavnošću, pravilnom proporcijom i lepotom. Pored kamena, upotrebljavala se i opeka i mermer. Upotrebljavali su se stupovi, kolonade, svodovi i kupole, a stepenište je postalo poseban element u arhitekturi. Nastaju novi tipovi objekata kao gradske palate i gradske i prigradske vile. Na početku 1401. godine Giberti i Bruneleski takmičili su se za radove na portalu Florentinske krstionice i tada je bitku dobio Bruneleski. Računa se da je na ovom konkursu učinjen ovaj prelaz prema renesansi. Sa Bruneleskijem zgrada nije savladala čoveka već je prvi put čovek proporcijom dolazio do zakona i prostora primenom matematike i, nadovezujući na metriku i modul romanike, dolazio do zakonitosti za razliku od slučajnosti u romanskom prostoru. Renesansa u književnosti[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Renesansa u književnosti Književnost u renesansi odlikuje prihvatanje i oblikovanje antičkih oblika umetnosti (ep, lirika, satira, epigram, a u prozi: biografija, istorijska pripovetka, dijalog i literarno pismo). Sonet i novela, originalne tvorevine italijanske književnosti, osvajaju i druge književnosti. U renesansi se posebno neguje jezik, kao izraz nacionalne svesti koju je unapredio humanizam. Razvoj jezika u Italiji započinje Dante Aligijeri (De vulgari eloquentia). Renesansa u Italiji[uredi | uredi izvor] Renesansa u Italiji se javlja u više gradova: u Firenci, Rimu, severnoj Italiji i Veneciji. Firenca Arhitekte Filipo Bruneleski L. B. Alberti Slikari Mazačo Fra Filipo Lipi Botičeli Rim Svestrani umetnici Mikelanđelo Buonaroti Leonardo Rafaelo Severna Italija Arhitekte Paladio Venecija Sjajni koloristi Ticijan Paolo Veroneze Tintoreto Renesansa u Nemačkoj i Nizozemskim zemljama[uredi | uredi izvor] Najveći predstavnik u Nemačkoj bio je Albreht Direr, a u Flandriji Jan van Ajk. Renesansa u Španiji[uredi | uredi izvor] Vazdušni pogled na manastir-palatu El Eskorijal. U Španiji ideološka promena nije tako očigledna kao u drugim zemljama, jer se ne dešava očevidan raskid sa srednjovekovnom tradicijom. Književnost prihvata italijanske inovacije (Dantea i Petrarku), ali ne zaboravlja poeziju Šansonijera i prethodnu tradiciju. Što se tiče plastične umetnosti, španska renesansa je mešala elemente uvezene iz Italije — odakle su pristigli i neki umetnici, Paolo de San Leokadio, Pjetro Toriđano ili Domeniko Fančeli — sa lokalnom tradicijom, ali i sa nekim drugim uticajima — flamanskim, na primer, koji je bio veoma moderan u to vreme zbog intenzivnih trgovačkih i dinastičkih odnosa koji su povezivali ove teritorije sa Španijom. Renesansne inovacije stigle su u Španiju veoma kasno; tek 1520-ih godina gotovi primerci su pronađeni u umetničkim manifestacijama, a takvi su bili raštrkani i u manjini. Tako odjeci italijanskog kvatročenta nisu u potpunosti doprli do Španije — tek kroz stvaralaštvo porodice Borha pojavili su se umetnici i dela tog vremena u oblasti Levantea — što pokazuje da je španska renesansna umetnost skoro naglo prešla iz gotike u manirizam. U oblasti arhitekture tradicionalno se razlikuju tri perioda: platereska (15. i prva četvrtina 16. veka), purizam ili italijanski stil (prva polovina 16. veka) i ererijanski stil (od 1559. do sredine narednog veka). U prvom od njih renesansa se pojavljuje površno, u dekoraciji fasada, dok je struktura objekata u većini slučajeva i dalje gotička. Najkarakterističnije za plateresku je vrsta male, detaljne i obilne dekoracije, nalik na rezbariju na srebrnjaku, odakle ime i potiče. Osnovno jezgro ove struje bio je grad Salamanka, čiji su univerzitet i njegova fasada glavna stilska paradigma. Izvanredni arhitekti platereske bili su Rodrigo Hil de Ontanjon i Huan de Alava. Purizam predstavlja napredniju fazu italijanizacije španske arhitekture. Palata Karlosa V u Alambri u Granadi, delo Pedra de Mačuke, je ovde glavni primer. Fokus ovog stila bio je u Andaluziji, gde su se pored pomenute palate isticali arhitekte poput Andresa de Vandelvira i Dijega de Siloe. Konačno, pojavio se eskurijanski ili ererijanski stil, adaptacija rimskog manirizma koji karakteriše oskudnost oblika i arhitektonski gigantizam. Osnovno delo je bila palata-manastir El Eskorijal, koju su projektovali Huan Bautista de Toledo i Huan de Erera, nesumnjivo najambicioznije delo španske renesanse. Vidi El Greko. Reference[uredi | uredi izvor] ^ Vrati se na: a b v g d đ e ž z i Janson 1975, str. 283–284 ^ Vrati se na: a b v g d đ e ž z Delimo 2007, str. 5–12 Literatura[uredi | uredi izvor] Alberti, Leon Battista, On Painting, prev. na engl. J. R. Spencer, Yale University Press, 1956. Alberti, Leon Battista, Ten Books on Architecture, uredio Joseph Rykwert, Tiranti, London, 1955. Antal, Frederick, Florentine Painting and Its Social Background, Kegan Paul, London, 1948. Berenson, Bernard, The Drawings of the Florentine Painters, u 3 sv., University of Chicago Press, 1938. Berenson, Bernard, Italian Painters of the Renaissance, popr. izd., Phaidon, London, 1957. Berenson, Bernard, Italian Pictures of the Renaissance: Central and North Italian Schools, u 3 sv., Phaidon, London, 1968. Berenson, Bernard, Italian Pictures of the Renaissance: Florentine School, u 2 sv., Phaidon, London, 1963. Janson, H. W. (1975). Istorija umetnosti (Umetnost). Beograd, Jugoslavija: Prosveta. Delimo, Žan (2007). Civilizacija renesanse (Istorija). Sremski Karlovci, Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića. Đina Piskel, Opšta istorija umetnosti, Beograd 1972. Dejiny umenia, Michael V, Altpatov, Martin 1976 Enciklopedija likovnih umjetnosti, L.Z. FNRJ, Zagreb 1959. Mala prosvetina enciklopedija, Beograd, 1959. Svetové dejiny umenia, B.F. Groslier, Larusse, Praha 1996. Istorija drevne umetnosti, J.J. Vinkelman, Novi Sad 1996. Dejiny estetiky, Wladislaw Tatarkiewitz, Bratislava 1985. Dejiny umenia, Martyn Janek, Karel Thiry, Bratislava 1990. Kratak pregled istorije umetnosti, Milan Ružić, Sarajevo 1970. Slikarski pravci XX veka, Lazar Trifunović, Beograd, 1981.}-

Konačno rešenje zdravstvenih problema. Ne lečite posledice, bolje otklonite uzrok! Atlasprofilaks metod se primenjuje jednom u životu. Samo jednim tretmanom dobija se više nego sa stotinama drugih tretmana, lečenja, terapija, lekova... Bez nameštenog atlasa, dan je izgubljen dan, a život bez veze proćerdan. Sve je manje onih koji imaju strpljenja za čitanje knjiga. Ova pisma samo liče na knjigu. Mogu napisati trista pisama ali neću, jer Ti nemaš vremena za čitanje ”debelih” knjiga. U budućnosti će biti napisano na desetine knjiga o konačnom nameštanju prvog pršljena. Imam čast i zadovoljstvo da pišem treću knjigu o ovoj epohalnoj spoznaji. Prvu je napisao tvorac metoda, a drugu jedan francuski novinar. Ovo genijalno otkriće promeniće većinu udžbenika iz medicine, a mnoge knjige o zdravlju postaće suvišne zato što su pogrešne. Ova pisma će Ti ličiti na najlepšu bajku. Nije bajka već postojeća realnost za stotine hiljada oslobođenih ljudi iz ropstva bolestima. Zavali se udobno i uživaj. Izvini što nema slika da Ti razbiju monotoniju čitanja, ali genijalna rešenja su jednostavna, pa nema potrebe za šarenilom. Garant neće biti dosadno, jer ipak se R A D I O G L A V I. Tačno je da se radi o glavi ali za spas glave, a i celog tela. Dođe čovek kod lekara. ”Doktore sve me boli. Pipnem petu ona me boli. Pipnem koleno boli. Kuk me boli. Pipnem stomak boli. Ma boli me dupe, rame, ruka, srce, nos, glava, uši, vrat ... Sve me živo boli”. A lekar će ”Bre, čoveče, tebe boli prst. Sestro, sledeći pacijent”. Ulazi sledeći i odmah se žali ”Ja imam sve bolesti osim hipohondrije”. Ne bih mogao da budem lekar. Težak je to posao, jer je uzaludan. Batrganje u živom pesku. Pomažu ljudima, ali ne mogu ih izvaditi da ne potonu u tminu bez dna. Imao bih srca, ali nemam stomak da posmatram kako tonu, a pomoći im ne mogu. Žali se pacijent doktoru ”Ubi me potiljak u zadnjih dvadeset godina”. Doktor ga gleda i kaže ”I mene, ali ne znam kako TO da rešim”. Sve nas polako, ali sigurno U B I J A potiljak. Razumem da pacijent kao laik za ljudsko telo ne shvata, ali doktor poznaje anatomiju i zna da se tu nalazi A T L A S. Pišem Ti kao svom najmilijem. Budimo bliski. Ne persiram Ti, ali pišem sa veliko T. Upravo čitaš najvažniju knjigu u svom životu. Naravno da u to sada ne veruješ, ali polako. Srešćemo se mi ponovo na kraju knjige. Znam da su pisma u ovim užurbanim vremenima zastarela. Ipak, ovo što ćeš iz njih saznati zaslužuje da malo usporiš, jer se radi o najvažnijoj stvari u Tvom životu. Izgubićeš neki sat čitajući ih, ali ćeš dobiti desetine hiljada sati srećnijeg života. Prvi korak je uvek najteži. Dugo sam razmišljao o prvoj reči i sada će pisanje teći lakše. Opet Z D R A V O, jer zdravlja nikada previše. Zdravo je najčešći pozdrav. Evo i koren reči pozdrav je Z D R A V. To je više od javljanja. Zdravo je iskrena želja za nečim najvrednijim, a istovremeno se očekuje i takav otpozdrav. Tako se obraća onaj ko Ti želi dobro. Sledi kratko pitanje ”Kako si”? Pitanje se najčešće kod starijih odnosi na zdravstveno stanje. Ako se ima malo vremena počinje priča o zdravlju. U tome prednjače žene kod kojih se četvrtina razgovora odnosi na pronalaženje rešenja za zdravstvene probleme: lične, dečije, za muža, za svoje roditelje... Toliko puta čuješ izraze ”Bože zdravlja” ili ”Biće svega, samo da smo živi i zdravi”. Ranije kada je vreme bilo usporenije jedni drugima bi smo za doček Nove godine poželeli ”Puno zdravlja, para, ljubavi, sreće, da se udaš, da ti se sve želje ostvare”… Sada se ubrzava ”Samo zdravlja ostalo će doći samo”. Nekako ispada da je zdravlje, odnosno N E Z D R A V LJ E, na prvom mestu liste problema i prioriteta. Zašto je to tako? Zato što neko ne obavlja svoj posao kako treba. Ko je to? Ko je zadužen za naše zdravlje? Šta ga sprečava da radi ono što najbolje ume? Zašto ne radi kako bi trebalo? Ko je K R I V? Odgovori slede u sledećim pismima. Za sada ti mogu napisati da je on najvredniji radnik. U svakoj sekundi obavlja milione funkcija u našem telu. Ova pisma su većim delom priča o njemu, a svako od nas ga ima. To je naš N A J M A NJ I M O Z A K. Po veličini mozak dele na mali, srednji i veliki. Ovaj najmanji mozak najmanje pominju. U narodu je poznat kao ”čvor života”. Mala je svesnost velikog mozga o ”maleckom” mozgu: Tamo je negde iza; Nije u vidnom polju; On se podrazumeva - ispod razuma je; Radi tiho i neprimetno svoja posla; On je mali, a podržava rad i velikom mozgu. Kada veliki spava on i tada radi, a potpuno je zapostavljen i zanemaren. Nesvesni smo njega zato što on ne poseduje ”moć svesti” kao veliki mozak. Stvarnost je sasvim drugačija i hiljadama godina ljudi su u bolestima, bolovima, patnji, agoniji, nesreći, mučenju, skraćenom životu i milionima problema koji D O S A D A nisu bili rešivi, jer se nije znao većinski uzrok bolesti. Generacije i generacije pre nas, a nažalost i sadašnje generacije su žrtve prigušenosti najmanjeg mozga da radi savršeno. Kakve prigušenosti? O čemu se radi? Zar je moguće da se do sada nije znalo o tome? Postoji li rešenje za najveći problem čovečanstva? KONAČNO, KONAČNO, KONAČN O P O S T O J I R E Š E NJ E. Ova pisma će Ti omogućiti da svedočiš budućim generacijama o veličanstvenosti vremena u kome je P R O N A Đ E N O R E Š E NJ E najvećeg problema ljudske civilizacije. Čitaj dalje

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Sigmund Frojd (nem. Sigmund Freud; Frajberg in Meren, 6. maj 1856 — London, 23. septembar 1939) bio je austrijski lekar i psihijatar, osnivač psihoanalize.[1] Rođen je u Frajbergu, u Moravskoj. Obrazovanje je stekao u Beču, gde je studirao medicinu.[2][3] U Parizu je studirao kod Šarkoa, 1885-1886. Do psihoanalize ga je dovelo istraživanje posledica hipnoze na histeriju, koje je objavio zajedno sa Brojerom 1895. Osnovao je Godišnjak za psihoanalitička i psihopatološka istraživanja, 1908. godine, i Međunarodnu psihoanalitičku asocijaciju, 1910. Njegov rad je nastavila i umnogome mu za života pomogla, njegova kćerka, Ana Frojd. Primarno zainteresovan za psihološku terapiju, Frojd je morao da razvije hipotezu o ljudskoj prirodi (ta se hipoteza sada naziva dubinskom psihologijom), pomoću koje bi mogao da izvede svoju terapiju. U svojim kasnijim spisima, on je razvio implikacije ove hipoteze. U čovekovoj psihološkoj strukturi razlikovao je tri činioca, Id, Ego i Superego. Ovi činioci, uz pojmove nesvesnog (cenzura, represija, sublimacija), i hipoteze o ulozi seksualnosti u ljudskom životu, čine okvir njegovog gledišta. Ego je centar racionalne svesnosti i efektivne delatnosti. Superego je destilat pritisaka i zahteva društva, i ono je izvor moralnih propisa i uputstava. Id je izvor priticanja libida u psihu. Pošto je ta energija po svojoj prirodi seksualna, ego je, takoreći, uhvaćen između pritisaka ida i superega. U toj situaciji, ego traži način da ove različite pritiske dovede u harmoniju, pa zadovoljava jedne, a odbacuje druge. Kada je zahtev ida u prevelikom sukobu sa superegom, ego i superego će ga se otarasiti potiskujući njegov sadržaj u nesvesni deo psihe. Taj represivni čin je nazvan cenzurom. Iako proširuje pojam psihe tako da pored svesnog u njega uključuje i nesvesne sadržaje, Frojd je ostao pristalica empirizma, i insistira na tome da je svaki nesvesni sadržaj nekada bio svestan i da je u psihu ušao preko iskustva. Pošto potisnuti sadržaji zadržavaju svoju efikasnost, oni utiču na naš svesni život na razne skrivene načine. Tako se izvor kreativnosti u svim poljima objašnjava pomoću sublimacije ovog skladišta energije u prihvatljive i plodne kanale. Neuroza se javlja kad normalni kanal represija-sublimacija iz nekog razloga ne funkcioniše kako treba. U toj situaciji, povratak u normalnost može se postići pomoću psihoanalize. Psihoanaliza je proces ispitivanja nesvesnog koji vodi analitičar koji stimuliše sećanje i koristi fragmente snova da bi obnovio i razumeo problematični sadržaj koji je izazvao blokadu. Pretpostavka je da nezgodni sadržaj, kada se jednom sintetiše u svesti, gubi svoju moć da ometa normalno funkcionisanje psihe. Najčešće potiskivani jesu oni sadržaji koji se koncentrišu oko incestuoznih odnosa, pogotovo u Edipovom i Elektrinom kompleksu (želji sina za majkom, i kćeri za ocem). Jedno od sredstava da se izbegnu i individualna neuroza i zrelost jeste upražnjavanje religije. Religija je projekcija oca s njegovim zabranama i naređenjima u kosmičke dimenzije. Kroz religiju odrasli postižu sigurnost detinjstva, i produžavaju svoju infantilnost kroz čitav život. Hvatanjem za neku iluziju, učestvovanjem u masovnoj neurozi, često se može izbeći individualna neuroza. Zrelost se, prema Frojdu, postiže zamenjivanjem lagodnosti i nelagodnosti svih naših iluzija principom realnosti i principom zadovoljstva (čija je paradigma seksualni užitak) kao ciljevima života. Posmatrajući Eros, ili zadovoljstvo, kao životni instinkt, Frojd mu je suprotstavio Tanatos, instinkt smrti. Govoreći na mitološki način, on je bio spreman da ljudsku istoriju posmatra kao rezultat borbe ova dva principa. Frojdizam je opšti pojam za uticaj Frojdovih ideja i psihoanalize u mnogim područjima nauke i umetnosti, posebno u antropologiji, psihologiji, psihijatriji, sociologiji, mentalnoj higijeni, socijalnom radu, književnosti, vaspitanju. Prema istraživanjima u raznim područjima nauke, kulture i opšte civilizacije, Frojdov doprinos nesumnjivo spada u vrh naučnih otkrića, posebno u društvenim i humanističkim naukama Sigmund Frojd rođen je 6. maja 1856. godine u mestu Frajberg u Moravskoj (mesto se danas zove Pribor, a nalazi se u Češkoj) kao Sigismund Schlomo Freud. Frojdov otac Jakob bio je duhovit i oštrouman trgovac vunom. Frojdova majka Amali bila je žena vedra duha, ujedno druga supruga svoga muža koja je uz to bila 20 godina mlađa od njega.[6] U 21. godini rodila je svog prvog sina, Sigmunda.[7] On je imao dva polubrata i šestoro mlađe braće i sestara. Kada je Frojdu bilo četiri godine s roditeljima se seli u Beč, jer očev posao trgovine vunom više nije bio isplativ.[8][9] Još dok je bio dete roditelji su uočili kako je mali Sigmund izrazito bistro dete te je stoga uživao i poseban status unutar porodice. Iako su živeli u malom stanu sa sedmero dece Sigmund je imao vlastitu sobu i uljanu svetiljku, dok su ostala deca za rasvetu pri učenju koristila sveće. Kao dete maštao je o tome da postane general ili ministar, ali kako je bio Židov nije mu bilo dopušteno da se bavi se bilo kakvim zanimanjem osim medicinskog i pravnog. To ga nije sprečavalo da nauči da govori francuski, engleski, italijanski i španski jezik, te da se posveti proučavanju dela poznatih pisaca i filozofa, a posebno dela Ničea, Hegela, Šekspira, Šopenhauera i Kanta. Kao što je prethodno rečeno, kao Židov u Beču mogao je da bira samo između medicine i prava i 1873. godine odlučio je da studira medicinu, iako je u prvi mah želeo da postane advokat, i shodno tome upisuje studije medicine na Bečkom univerzitetu. Tu će upoznati sestrinu prijateljicu Martu Bernajs s kojom će se kasnije oženiti. Godine 1877. promenio je svoje ime Sigismund Šlomo Frojd u Sigmund Frojd. O njegovoj mladosti malo se zna jer je u dva navrata uništavao spise na osnovu kojih bi se moglo saznati više. Prvi put je to učinio 1885. godine, a 1907. po drugi put. Spisi koji su nastali kasnije bili su sačuvani i brižno čuvani u Frojdovoj arhivi koja je bila dostupna samo njegovum životopiscu Ernestu Džonsu te nekolicini psihoanalitičara koji su mu bili bliski. Nakon završetka školovanja 1881. s 25 godina prihvata radno mesto u Institutu za cerebralnu anatomiju gde sprovodi istraživanja upoređujući mozgove odraslih ljudi i fetusa. Nekoliko godina kasnije radi studiju o kokainu te 1884. godine otkriva njegova analgetska svojstva i iskušava ga na sebi. Naredna 1885. godina je značajna za Frojdovu karijeru. Tada je pozvan da provede četiri meseca u Parizu i radi s jednim od najpoznatijih neurologa toga vremena Žan-Martenom Šarkom koji je istraživao uzroke i terapiju histerije putem hipnoze. Godine 1886. vraća se iz Pariza u Beč i otvara privatnu praksu. Otvorivši privatnu praksu Frojd se posvećuje obolelima od histerije koje - što je u to doba bilo uobičajeno - leči elektroterapijom i hipnozom. Kasnije će odustati od hipnoze te primeniti metodu slobodnih asocijacija i analize snova. Njegove teorije i tretman pacijenata bile su, a i danas ima dosta spora o tome, kontroverzne. Stoga su su njegove ideje često obrađivane u raznim delima, kako stručnim tako i laičkim. Frojdovi sledbenici drže se svog uzora, dok ga drugi vide (posebno na polju psihijatrije) kao filozofskog vizionara koji je preoblikivao sliku ljudske prirode i pomogao u suprostavljanju tabuima, ali čije su teorije posrnule u praksi. Porodični čovek U oktobaru 1886. Frojd stupa u brak s Martom Bernajs s kojom će imati šestoro dece. Između ostalog i kćerku Anu Frojd koja će kasnije postati ugledna psihoanalitičarka na polju dečije psihologije. Istraživanju problema histerije posvetili su se nešto kasnije zajedno Frojd i Jozef Brojer. Iz rezultata tog istraživanja proizašla je njihova zajednička knjiga Studije na području histerije u kojoj postavljaju hipotezu da simptomi histerije proizlaze iz potisnutih sećanja i traumatskih događaja. No, nedugo nakon objavljivanja knjige (1895) iz javnosti neznanih razloga prekidaju saradnju. Poučen iskustvima zajedničikih istraživanja Frojd zastupa stajalište da je uzrok histerije seksualne prirode i tada razvija deo onog što će kasnije postati poznato kao psihoanalitička teorija. Nakon raskida s Brojerom Frojd se i dalje posvećuje istom problemu. Tako u aprilu 1897. otkriva Edipov kompleks, a 1899. pojavljuju se i njegovi prvi značajni tekstovi. Godine 1900. objavljuje knjigu Tumačenje snova, svoje najznačajnije delo, koja se temelji na analizi njegovih vlastitih snova. Nakon nje slede: Psihopatologija svakodnevnog života (1901), Tri rasprave o teoriji seksualnosti (1905), Šale i njihova povezanost s nesvesnim (1905). U knjizi Tri eseja o seksualnosti Frojd iznosi ideju da se deca rađaju sa seksualnim potrebama, a njihovi roditelji su početni seksualni objekti, nakon čega je u javnosti proglašen ludakom. U delu Fragment jedne analize histerije analizira traumatsku funkciju seksualnosti u histeriji, kao i ulogu homoseksualnosti. Godine 1902. osniva Psihološko društvo sredom u kojem okuplja svoje prve učenike (Ferdern, Ranka, Adler). Od 1912. bavi se pitanjem oca, pojmovima nagona života (eros) i nagona smrti (thanatos), principa stvarnosti i principa zadovoljstva. Godine 1913. objavljuje tekst Totem i tabu u kojem raspravlja o kulturno istorijskom fenomenu zabrane incesta, 1915. objavljuje tri metapsihološka ogleda: Nagon i nagonske sudbine, Potiskivanje i Nesvesno, a 1916. Žalost i melankolija. Zbog epidemije gripe (1920.) umire Frojdova kćerka Sofi, a iste godine on predlaže novi model društvenog sklopa u kome se pojavljuju ego, id i superego. Njegov istraživački doprinos uključuje i otkrivanje novih osobina živčanih ćelija kod zlatnih ribica i postojanje testisa kod mužjaka jegulje. Ipak, najvažnijim otkrićem smatra se činjenica da kokain može biti upotrebljen za lečenje mnogih bolesti. Sam Frojd je uzeo drogu bez pojave nekih štetnih učinaka, no njegovo oduševljenje ovim otkrićem ubrzo se smanjilo zbog spoznaje da kokain stvara zavisnost. Godine 1922. ustanovljen mu je rak nepca. Do smrti se podvrgavao nizu operacija, nakon kojih nije bio izlečen. Uprkos protestu antisemitskih krugova 1930. godine prima nagradu Goethepreis (nagrada grada Frankfurta) za rad Nelagoda u kulturi. Nakon što su nacisti anektirali Austriju 1938. godine, a pre toga u Berlinu javno spalili Frojdove knjige, Sigmund Frojd napušta Austriju i preseljava se u Englesku, gde do same smrti, uzrokovane rakom nepca, leči svoje pacijente. Dana 23. septembra 1939. 3 sata ujutro Frojdov kućni lekar je ustanovio njegovu smrt, a nakon smrtonosne doze morfija, koju je Frojd sam zatražio. Sigmund Frojd je deda slikara Luciena Frojda, komediografa i pisca Klementa Frojda, a pradeda novinarke Eme Frojd i modne dizajnerke Bele Frojd..... Frojdova teorija snova predstavlja epohalni naučni događaj koji je samim tim i višestruko značajan. Na prvom mestu snovi su opet rehabilitovani. Frojdov je doprinos što je kod čoveka Zapada ponovo doveo u centar interesovanja snove sa periferije... Iako je snove Frojd rehabilitovao, ne treba smatrati, kao što je to čest slučaj u istoriji nauke, da je samo otkrio nešto što je odavno bilo poznato, pa zaboravljeno. Njegov je pristup snovima drugačiji od onga koji je pretežno negovan u analitičkoj tradiciji, i on bez pravih prethodnika, kroz monumentalno delo Tumačenje snova, snove uvodi u nauku... Sa Tumačenjem snova može se reći da je počeo razvoj psihoanalitičkog koncepta ličnosti, pa i više od toga, naime, istraživanje nesvesnog. Frojd u Tumačenju snova uvodi topografski model i koncept dubinske psihologije, tj. psihologije koja se bavi psihološkim procesima van polja svesti....

Danilo Kiš Život literaturaTvrdi povez sa zaštitnim omotomDanilo Kiš verovatno ništa pogrešnije nije rekao ni u svom životu ni u svojoj literaturi od rečenice koju je kazao u intervjuu Vidi Ognjenović iz 1973. godine. Na pitanje: „Poznaje li pisac svoje čitatelje?“ Kiš je kazao: „Malo ih je i nalik su na mene.“ Čitalaca Danila Kiša je, zapravo, mnogo i, po zakonu ozbiljnih brojeva, svi nipošto ne liče na njega. Tako je bilo za Kišovog života, a svakako posle Peščanika i Grobnice za Borisa Davidoviča, koja je pokrenula raspravu kakve nije bilo ni pre ni posle u srpskoj književnosti, tako je i danas, trideset godina posle piščeve smrti. Menjale su se u međuvremenu poetike i književni postupci, menjale se književne i društvene mode, okolnosti u kojima se pišu i čitaju knjige, menjali su se, napokon, i sami čitaoci. Jedno se svakako nije promenilo. Danilo Kiš je ostao visoka mera moderne srpske književnosti. Zahvaljujući njegovim knjigama, i u hiperinflaciji savremene literature možemo prepoznati šta značajna ili velika književnost jeste, kao što sigurnije možemo razumeti i šta jesu veliki izazovi u savremenoj književnosti. Koliko god bile različite generacije u srpskoj književnosti posle Danila Kiša, mada se u nedostatku profilisanih poetika danas sve teže može govoriti o generacijama, zajedničko im je bilo što su se pozivale na Kiša kao važan deo vlastitog nasleđa. Pisci s potpuno različitih strana književne, društvene i političke scene, međusobno potpuno neuporedivih poetika i pogleda na književnost i na njenu ulogu svetu, pozivaju se na Kiša kao na uporište, utehu ili ohrabrenje. To bi mogla da bude dobra definicija klasika. Klasik je onaj koji u svakoj generaciji pisaca i čitalaca pronalazi nove privrženike i poštovaoce. Pri tome nisu u fokusu čitalačkog interesovanja uvek iste Kišove knjige. Ako su se već dugo vremena Rani jadi i Enciklopedija mrtvih izdvojili kao najčitanije piščeve knjige, ostale im se pridružuju u različitim vremenskim talasima. Kao izdavač Kišovih knjiga na srpskom jeziku (Arhipelag), mogu da posvedočim da je godinama bilo unekoliko opalo interesovanje za Grobnicu za Borisa Davidoviča, možda i zbog toga što je novim generacijama čitalaca delovalo da je vreme montiranih staljinističkih procesa daleka i zaključena istorijska epizoda. Ali s globalnim uzletom nadzora, kontrole i cenzure poslednjih godina oživelo je interesovanje za ovu Kišovu knjigu. Jedno vreme, osobito među mladim čitaocima, posebnu privlačnost je uživala, verovatno zbog svog avangardnog stila, Mansarda, da bi u novije vreme Peščanik ponovo zauzeo u čitalačkim izborima mesto jedne od ključnih. Svako ima svog Kiša, ali i svaka Kišova knjiga ima svoj trenutak. Odavno život i delo jednog pisca nisu izazvali toliko širokih i raznovrsnih interesovanja koja se ne smiruju. Objavljuju se nova izdanja Kišovih knjiga, od kojih je nekoliko došlo iz zaostavštine zahvaljujući besprimernom trudu Mirjane Miočinović. Napisano je i nekoliko biografija Danila Kiša. Veliki svetski pisci, od Đerđa Konrada do Klaudija Magrisa, od Enrikea Vila-Matasa do Milana Kundere, od Josifa Brodskog do Petera Esterhazija napisali su svoja sećanja na Kiša. U prozi i publicistici nekih prvorazrednih srpskih i svetskih pisaca Kiš se pojavljuje kao književni junak. Veliki američki pisac Vilijam Volman, koji će kazati i da je od Kiša naučio šta je to politički stav, čitav voluminozni roman Centralna Evropa piše kao nesvakidašnji omaž Danilu Kišu i njegovom književnom postupku u Grobnici za Borisa Davidoviča. „Danilu Kišu i Grobnici za Borisa Davidoviča, za sve što sam naučio od tog pisca i od te knjige“, tako stoji kao posveta i moto na početku Volmanovog romana Centralna Evropa. Nijedan srpski pisac nije dobio takav omaž na horizontu svetske književnosti. Istoričar Mark Mazover u kapitalnom delu Hitlerovo carstvo među posvećenim svedocima užasa Drugog svetskog rata i njegovih logora pominje Danila Kiša i njegove knjige iz porodičnog cirkusa koje inspiraciju crpu iz istorije koju pisac ovakvog nerva nije mogao da odbaci ili prećuti. Poslednjih godina, jednako kao i u ranijem periodu, nastaju brojni prevodi Danila Kiša i izdanja njegovih pojedinačnih knjiga ili izabranih dela širom sveta. Osim evropske prisutnosti, koja se potvrđuje i novijim izdanjima izabranih dela u Francuskoj, Nemačkoj i Španiji, kao i nizu izdanja na engleskom, poslednjih godina Kiš doživljava veliki uspeh u Kini, njegove knjige objavljuju se u Brazilu i Rusiji, u Vijetnamu i Iranu. Uporedo s tim traju i različiti odjeci Kišovog života i dela u srpskoj i međunarodnoj javnosti. Na Kiša se često pozivaju i oni koji o njemu nemaju šta da kažu, a kao njegovi saborci predstavljaju i oni koji su imali sasvim druge teme, izbore i kategoričke principe kako u životu, tako i u književnosti. Kiš ponekad pokušava i da se prisvoji, za šta je nečuven primer nedavna uzurpacija piščevog imena od strane gradskih vlasti u Subotici. Neretko se zamišlja šta bi Kiš rekao povodom ovog ili onog pitanja iz naše novije istorije ili iz sasvim savremene stvarnosti. Problem je što tako dolazi do učitavanja ili potpuno proizvoljnih interpretacija. Ne znamo šta bi Kiš rekao u nekom od mogućih trenutaka u proteklih trideset godina, ali znamo i lako možemo da proverimo šta je Kiš rekao i napisao u svom vremenu i u svojim knjigama. To veliko nasledstvo proističe iz piščevog suštinskog razumevanja da književnost, upravo zato što je autonomna oblast ljudskog iskustva, može da svedoči o tom iskustvu bolje i trajnije od ijedne druge mogućnosti koja nam stoji na raspolaganju. OKišu, piscu rigoroznog i svedenog opusa koji se može pročitati na jednom godišnjem odmoru, napisane su hiljade tekstova, najviše na srpskom jeziku, ali enciklopedija Kiš raste i na mnogim drugim jezicima. Niko nije pročitao tu veliku i nepreglednu biblioteku tekstova, niti je to više moguće. Pisati o Kišu jeste izazov i provera vlastitih kritičkih sposobnosti, ali i način da se preispita i utvrdi sopstvena poetika. Čak i retki među piscima i kritičarima koji su pisali osporavajući Kiša i njegovu književnost samo su doprinosili književno-istorijskom mitu Danila Kiša. Otuda je Danilo Kiš živa tradicija srpske književnosti. Kao što su to pre njega u dvadesetom veku činili Andrić i Crnjanski, i kao što je to u njegovo vreme jednako upečatljivo činio još samo Borislav Pekić, pisac Grobnice za Borisa Davidoviča je na epohalan način obeležio srpsku književnost. On je, naprosto, prekretni pisac u istoriji književnosti ovog jezika. Posle njega u toj se književnosti više ne može na isti način pisati, niti se o njoj i dalje može na isti način misliti. U svojim poetičkim tekstovima, jednako kao i u svojim pripovetkama i romanima, Kiš je povezivao etiku i poetiku, život i literaturu. S jedne strane, ovaj pisac smatra da se pred svakim piscem intelektualcem nalaze dva izazova na koja se mora odgovoriti – staljinizam i fašizam. Kada se čitaju piščeve knjige, onda se vidi koliko se on posvetio raskrivanju mračnih totalitarnih mehanizama koji su dvadeseti vek učinili zverolikim. „Ti misteriozni nestanci ljudi, koji čine srž moje književnosti, osnovni su fenomeni XX veka“, kaže na jednom mestu Kiš. S druge strane, Kiš je istorijski konkretizovao Borhesove maštarije, pa su povesti ljudske nesreće i ljudskog beščašća dobile prepoznatljive oblike. Tako su ove povesti iz fantastike i mogućeg prešle u zonu istorije i nepopravljivo stvarnog iskustva. Ako je književnost govor o ljudskom udesu, patnji i porazu, ali i o pokušaju da se nađu uteha i iskupljenje, onda se u delu Danila Kiša na neponovljiv način sustiču sva ta pozvanja književnosti. Živeći u svom vremenu i s njegovim malim i velikim zlodusima, Kiš je postao njegov nepotkupljivi svedok. Kada se okrenemo Kišovoj biografiji, kao da čitamo jednu njegovu priču. Opisujući godine svojih „ranih jada“, Kiš ne pominje slučajno romane koji su se izmetnuli u „puste izmišljotine“. Čitajući piščeva dela, vidimo koliko su ona duboko saživljena s detaljima, po kojima se, u stvari, i prepoznaje majstorstvo pripovedanja, s preciznošću i, ne na poslednjem mestu, s dokumentarnom podlogom onoga što je ispripovedano. Baš zbog ovog neprestanog zahteva za dokumentarnošću Kišove proze i jesu istoriografske metafikcije prvog reda, nepomirljive slike veka koji je ostao iza nas i ostavština za budućnost čija je neizvesnost pred nama. Tri su faze u Kišovom delu. U Mansardi, najeksperimentalnijem piščevom ostvarenju, susreću se brutalna stvarnost i raskošna pesnička imaginacija, potraga za zvezdom i čemer svakodnevice, dok je Psalam 44, sav posvećen prepoznatljivoj istorijskoj stvarnosti, začeo Kišovo pripovedanje o logorima i smrti u istoriji. Kišov porodični cirkus je trilogija o tragovima propasti jedne porodice. U pripovetkama iz Ranih jada govori se o težini i mukama odrastanja i spoznavanja sveta u tim začetnim godinama. Svet se upoznaje postepeno, svako se znanje o njemu plaća bolom, a svet se neumitno ispunjava pretećim, tmastim senkama. O ovim ranim jadima detinjstva niko u srpskoj književnosti nije pisao značajnije od Kiša u Ranim jadima i Andrića u pripovetkama iz knjige Deca. Ispunjen nesvakidašnjom lirskom snagom pripovedanja, roman Bašta, pepeo govori o dečaku Adiju Samu, njegovom ocu jedinstvenom Eduardu Samu i o smrti čije se prisustvo neprestano oseća narušavajući žuđeni spokoj sveta. Roman Peščanik u nesvakidašnjem istražnom postupku nastaje iz autentičnog nukleusa plaćenog najskupljim ličnim iskustvom: „Pišem jednu antropološku knjigu: na osnovu jedne ljudske kosti... Ta kost je jedno pismo koje nosi datum 5. 4. 1942. godine.“ Treća, novelistička faza otvara se knjigom Grobnica za Borisa Davidoviča, a produžava Enciklopedijom mrtvih i posthumno objavljenom knjigom Lauta i ožiljci. U Grobnici za Borisa Davidoviča pripoveda se o logorskom svetu 20. veka, o stradanju čoveka u istoriji, o ideologiji koja ljudsku jedinku pretvara u anonimnu cifru. Povodom ove knjige izbiće jedna od najvažnijih polemika u istoriji srpske književnosti. Kiš će biti optužen za plagijat, ali će njegova odbrana označiti i odbranu prava na modernitet u književnosti i ulazak naše književnosti u novu poetički krug. Iz te polemike proizaći će Kišov Čas anatomije, briljantna poetičko-polemička rasprava, najvažnija knjiga te vrste napisana na srpskom jeziku. Dokumentarno pripovedanje o smrti i stradanju u istoriji, kao i o velikim pričama koje do toga dovode Kiš nastavlja u Enciklopediji mrtvih, samo što će u ovoj knjizi pisac za vreme svog pripovedanja uzimati i duboku prošlost. Kišova čuvena rečenica: „Moja savest nije mirna. Eto to je moj poraz“ mogla bi se preokrenuti u rečenicu: Kišova savest je mirna, ali sveopšta istorija beščašća ne miruje i u tome je njegov poraz. Taj nemir i to nezadovoljstvo kao krunske uzroke pisanja Kiš definiše i u svom najkraćem eseju „Zašto pišem?“, nastalom na samoj polovini osamdesetih: „Pišem, dakle, jer sam nezadovoljan sobom i svetom. I da bih iskazao to nezadovoljstvo. Da bih preživeo!“ Izjednačavajući etiku i estetiku, Kiš uspostavlja svoj definitivni, vrhunski kriterijum. Da nema poraza poput njegovog, ne bi bilo velike književnosti. Tako Danilo Kiš nije samo ime jednog književnog opusa, već ime jedne trajne i pouzdane vrednosti. Knjige Danila Kiša, bolje od ma čega drugog, pokazuju da sve nije književnost, ali da književnost može biti najbolji deo našeg iskustva. Delo Danila Kiša potvrđuje piščeve reči s početka osamdesetih godina o „veličanstvenom mehanizmu koji ne dozvoljava da se svet obesmisli, da reči izgube svoje značenje“.3/10

Danilo Kiš Život literaturaTvrdi povez sa zaštitnim omotomDanilo Kiš verovatno ništa pogrešnije nije rekao ni u svom životu ni u svojoj literaturi od rečenice koju je kazao u intervjuu Vidi Ognjenović iz 1973. godine. Na pitanje: „Poznaje li pisac svoje čitatelje?“ Kiš je kazao: „Malo ih je i nalik su na mene.“ Čitalaca Danila Kiša je, zapravo, mnogo i, po zakonu ozbiljnih brojeva, svi nipošto ne liče na njega. Tako je bilo za Kišovog života, a svakako posle Peščanika i Grobnice za Borisa Davidoviča, koja je pokrenula raspravu kakve nije bilo ni pre ni posle u srpskoj književnosti, tako je i danas, trideset godina posle piščeve smrti. Menjale su se u međuvremenu poetike i književni postupci, menjale se književne i društvene mode, okolnosti u kojima se pišu i čitaju knjige, menjali su se, napokon, i sami čitaoci. Jedno se svakako nije promenilo. Danilo Kiš je ostao visoka mera moderne srpske književnosti. Zahvaljujući njegovim knjigama, i u hiperinflaciji savremene literature možemo prepoznati šta značajna ili velika književnost jeste, kao što sigurnije možemo razumeti i šta jesu veliki izazovi u savremenoj književnosti. Koliko god bile različite generacije u srpskoj književnosti posle Danila Kiša, mada se u nedostatku profilisanih poetika danas sve teže može govoriti o generacijama, zajedničko im je bilo što su se pozivale na Kiša kao važan deo vlastitog nasleđa. Pisci s potpuno različitih strana književne, društvene i političke scene, međusobno potpuno neuporedivih poetika i pogleda na književnost i na njenu ulogu svetu, pozivaju se na Kiša kao na uporište, utehu ili ohrabrenje. To bi mogla da bude dobra definicija klasika. Klasik je onaj koji u svakoj generaciji pisaca i čitalaca pronalazi nove privrženike i poštovaoce. Pri tome nisu u fokusu čitalačkog interesovanja uvek iste Kišove knjige. Ako su se već dugo vremena Rani jadi i Enciklopedija mrtvih izdvojili kao najčitanije piščeve knjige, ostale im se pridružuju u različitim vremenskim talasima. Kao izdavač Kišovih knjiga na srpskom jeziku (Arhipelag), mogu da posvedočim da je godinama bilo unekoliko opalo interesovanje za Grobnicu za Borisa Davidoviča, možda i zbog toga što je novim generacijama čitalaca delovalo da je vreme montiranih staljinističkih procesa daleka i zaključena istorijska epizoda. Ali s globalnim uzletom nadzora, kontrole i cenzure poslednjih godina oživelo je interesovanje za ovu Kišovu knjigu. Jedno vreme, osobito među mladim čitaocima, posebnu privlačnost je uživala, verovatno zbog svog avangardnog stila, Mansarda, da bi u novije vreme Peščanik ponovo zauzeo u čitalačkim izborima mesto jedne od ključnih. Svako ima svog Kiša, ali i svaka Kišova knjiga ima svoj trenutak. Odavno život i delo jednog pisca nisu izazvali toliko širokih i raznovrsnih interesovanja koja se ne smiruju. Objavljuju se nova izdanja Kišovih knjiga, od kojih je nekoliko došlo iz zaostavštine zahvaljujući besprimernom trudu Mirjane Miočinović. Napisano je i nekoliko biografija Danila Kiša. Veliki svetski pisci, od Đerđa Konrada do Klaudija Magrisa, od Enrikea Vila-Matasa do Milana Kundere, od Josifa Brodskog do Petera Esterhazija napisali su svoja sećanja na Kiša. U prozi i publicistici nekih prvorazrednih srpskih i svetskih pisaca Kiš se pojavljuje kao književni junak. Veliki američki pisac Vilijam Volman, koji će kazati i da je od Kiša naučio šta je to politički stav, čitav voluminozni roman Centralna Evropa piše kao nesvakidašnji omaž Danilu Kišu i njegovom književnom postupku u Grobnici za Borisa Davidoviča. „Danilu Kišu i Grobnici za Borisa Davidoviča, za sve što sam naučio od tog pisca i od te knjige“, tako stoji kao posveta i moto na početku Volmanovog romana Centralna Evropa. Nijedan srpski pisac nije dobio takav omaž na horizontu svetske književnosti. Istoričar Mark Mazover u kapitalnom delu Hitlerovo carstvo među posvećenim svedocima užasa Drugog svetskog rata i njegovih logora pominje Danila Kiša i njegove knjige iz porodičnog cirkusa koje inspiraciju crpu iz istorije koju pisac ovakvog nerva nije mogao da odbaci ili prećuti. Poslednjih godina, jednako kao i u ranijem periodu, nastaju brojni prevodi Danila Kiša i izdanja njegovih pojedinačnih knjiga ili izabranih dela širom sveta. Osim evropske prisutnosti, koja se potvrđuje i novijim izdanjima izabranih dela u Francuskoj, Nemačkoj i Španiji, kao i nizu izdanja na engleskom, poslednjih godina Kiš doživljava veliki uspeh u Kini, njegove knjige objavljuju se u Brazilu i Rusiji, u Vijetnamu i Iranu. Uporedo s tim traju i različiti odjeci Kišovog života i dela u srpskoj i međunarodnoj javnosti. Na Kiša se često pozivaju i oni koji o njemu nemaju šta da kažu, a kao njegovi saborci predstavljaju i oni koji su imali sasvim druge teme, izbore i kategoričke principe kako u životu, tako i u književnosti. Kiš ponekad pokušava i da se prisvoji, za šta je nečuven primer nedavna uzurpacija piščevog imena od strane gradskih vlasti u Subotici. Neretko se zamišlja šta bi Kiš rekao povodom ovog ili onog pitanja iz naše novije istorije ili iz sasvim savremene stvarnosti. Problem je što tako dolazi do učitavanja ili potpuno proizvoljnih interpretacija. Ne znamo šta bi Kiš rekao u nekom od mogućih trenutaka u proteklih trideset godina, ali znamo i lako možemo da proverimo šta je Kiš rekao i napisao u svom vremenu i u svojim knjigama. To veliko nasledstvo proističe iz piščevog suštinskog razumevanja da književnost, upravo zato što je autonomna oblast ljudskog iskustva, može da svedoči o tom iskustvu bolje i trajnije od ijedne druge mogućnosti koja nam stoji na raspolaganju. OKišu, piscu rigoroznog i svedenog opusa koji se može pročitati na jednom godišnjem odmoru, napisane su hiljade tekstova, najviše na srpskom jeziku, ali enciklopedija Kiš raste i na mnogim drugim jezicima. Niko nije pročitao tu veliku i nepreglednu biblioteku tekstova, niti je to više moguće. Pisati o Kišu jeste izazov i provera vlastitih kritičkih sposobnosti, ali i način da se preispita i utvrdi sopstvena poetika. Čak i retki među piscima i kritičarima koji su pisali osporavajući Kiša i njegovu književnost samo su doprinosili književno-istorijskom mitu Danila Kiša. Otuda je Danilo Kiš živa tradicija srpske književnosti. Kao što su to pre njega u dvadesetom veku činili Andrić i Crnjanski, i kao što je to u njegovo vreme jednako upečatljivo činio još samo Borislav Pekić, pisac Grobnice za Borisa Davidoviča je na epohalan način obeležio srpsku književnost. On je, naprosto, prekretni pisac u istoriji književnosti ovog jezika. Posle njega u toj se književnosti više ne može na isti način pisati, niti se o njoj i dalje može na isti način misliti. U svojim poetičkim tekstovima, jednako kao i u svojim pripovetkama i romanima, Kiš je povezivao etiku i poetiku, život i literaturu. S jedne strane, ovaj pisac smatra da se pred svakim piscem intelektualcem nalaze dva izazova na koja se mora odgovoriti – staljinizam i fašizam. Kada se čitaju piščeve knjige, onda se vidi koliko se on posvetio raskrivanju mračnih totalitarnih mehanizama koji su dvadeseti vek učinili zverolikim. „Ti misteriozni nestanci ljudi, koji čine srž moje književnosti, osnovni su fenomeni XX veka“, kaže na jednom mestu Kiš. S druge strane, Kiš je istorijski konkretizovao Borhesove maštarije, pa su povesti ljudske nesreće i ljudskog beščašća dobile prepoznatljive oblike. Tako su ove povesti iz fantastike i mogućeg prešle u zonu istorije i nepopravljivo stvarnog iskustva. Ako je književnost govor o ljudskom udesu, patnji i porazu, ali i o pokušaju da se nađu uteha i iskupljenje, onda se u delu Danila Kiša na neponovljiv način sustiču sva ta pozvanja književnosti. Živeći u svom vremenu i s njegovim malim i velikim zlodusima, Kiš je postao njegov nepotkupljivi svedok. Kada se okrenemo Kišovoj biografiji, kao da čitamo jednu njegovu priču. Opisujući godine svojih „ranih jada“, Kiš ne pominje slučajno romane koji su se izmetnuli u „puste izmišljotine“. Čitajući piščeva dela, vidimo koliko su ona duboko saživljena s detaljima, po kojima se, u stvari, i prepoznaje majstorstvo pripovedanja, s preciznošću i, ne na poslednjem mestu, s dokumentarnom podlogom onoga što je ispripovedano. Baš zbog ovog neprestanog zahteva za dokumentarnošću Kišove proze i jesu istoriografske metafikcije prvog reda, nepomirljive slike veka koji je ostao iza nas i ostavština za budućnost čija je neizvesnost pred nama. Tri su faze u Kišovom delu. U Mansardi, najeksperimentalnijem piščevom ostvarenju, susreću se brutalna stvarnost i raskošna pesnička imaginacija, potraga za zvezdom i čemer svakodnevice, dok je Psalam 44, sav posvećen prepoznatljivoj istorijskoj stvarnosti, začeo Kišovo pripovedanje o logorima i smrti u istoriji. Kišov porodični cirkus je trilogija o tragovima propasti jedne porodice. U pripovetkama iz Ranih jada govori se o težini i mukama odrastanja i spoznavanja sveta u tim začetnim godinama. Svet se upoznaje postepeno, svako se znanje o njemu plaća bolom, a svet se neumitno ispunjava pretećim, tmastim senkama. O ovim ranim jadima detinjstva niko u srpskoj književnosti nije pisao značajnije od Kiša u Ranim jadima i Andrića u pripovetkama iz knjige Deca. Ispunjen nesvakidašnjom lirskom snagom pripovedanja, roman Bašta, pepeo govori o dečaku Adiju Samu, njegovom ocu jedinstvenom Eduardu Samu i o smrti čije se prisustvo neprestano oseća narušavajući žuđeni spokoj sveta. Roman Peščanik u nesvakidašnjem istražnom postupku nastaje iz autentičnog nukleusa plaćenog najskupljim ličnim iskustvom: „Pišem jednu antropološku knjigu: na osnovu jedne ljudske kosti... Ta kost je jedno pismo koje nosi datum 5. 4. 1942. godine.“ Treća, novelistička faza otvara se knjigom Grobnica za Borisa Davidoviča, a produžava Enciklopedijom mrtvih i posthumno objavljenom knjigom Lauta i ožiljci. U Grobnici za Borisa Davidoviča pripoveda se o logorskom svetu 20. veka, o stradanju čoveka u istoriji, o ideologiji koja ljudsku jedinku pretvara u anonimnu cifru. Povodom ove knjige izbiće jedna od najvažnijih polemika u istoriji srpske književnosti. Kiš će biti optužen za plagijat, ali će njegova odbrana označiti i odbranu prava na modernitet u književnosti i ulazak naše književnosti u novu poetički krug. Iz te polemike proizaći će Kišov Čas anatomije, briljantna poetičko-polemička rasprava, najvažnija knjiga te vrste napisana na srpskom jeziku. Dokumentarno pripovedanje o smrti i stradanju u istoriji, kao i o velikim pričama koje do toga dovode Kiš nastavlja u Enciklopediji mrtvih, samo što će u ovoj knjizi pisac za vreme svog pripovedanja uzimati i duboku prošlost. Kišova čuvena rečenica: „Moja savest nije mirna. Eto to je moj poraz“ mogla bi se preokrenuti u rečenicu: Kišova savest je mirna, ali sveopšta istorija beščašća ne miruje i u tome je njegov poraz. Taj nemir i to nezadovoljstvo kao krunske uzroke pisanja Kiš definiše i u svom najkraćem eseju „Zašto pišem?“, nastalom na samoj polovini osamdesetih: „Pišem, dakle, jer sam nezadovoljan sobom i svetom. I da bih iskazao to nezadovoljstvo. Da bih preživeo!“ Izjednačavajući etiku i estetiku, Kiš uspostavlja svoj definitivni, vrhunski kriterijum. Da nema poraza poput njegovog, ne bi bilo velike književnosti. Tako Danilo Kiš nije samo ime jednog književnog opusa, već ime jedne trajne i pouzdane vrednosti. Knjige Danila Kiša, bolje od ma čega drugog, pokazuju da sve nije književnost, ali da književnost može biti najbolji deo našeg iskustva. Delo Danila Kiša potvrđuje piščeve reči s početka osamdesetih godina o „veličanstvenom mehanizmu koji ne dozvoljava da se svet obesmisli, da reči izgube svoje značenje“.3/10