Knjiga Anatomija čoveka nastala je kao rezultat dugogodišnjeg istraživanja i rada najvećih svetskih eksperata. Napisali su najsavremeniju knjigu iz ove oblasti sa anatomskim atlasom u boji koji sadrži oko 800 ilustracija..

ATLAS ANATOMIJE ČOVEKA 1-3 SINELNIKOV ANATOMIJA ČOVEKA Синельников: Атлас анатомии человека Tvrd povez, 26cm, 471strana + 472strane +399strana, ilustrovano, izdavač: MEDICINA - Moskva, VRLODOBRA OČUVANOST!!!

Izdavac:Golden Marketing/Zagreb.Na hrvatskom jeziku,dobro ocuvanaVeliki format,tvrdi povez,broj strana 525+kazalo

Anatomija je vizuelna nauka i slika zauzima ključno mesto u njenom predstavljanju. Umetnost ne prikazuje realan predmet već neka njegova svojstva medu kojima je i realitet. Zato i nije puka kopija stvarnosti nego jedno novo i drugačije tumačenje. Razumevanje bitnog projektuje se kroz jednostavnost. Anatomski crtež nam omogućava da uočimo bitna svojstva ljudske forme, a odbacimo nepotrebne detalje. Ako se umetnik u tome ne snalazi, on nije proučio anatomske zadatke. Mora se dostići apstrakciona moć pojednostavljivanja onoga što se vidi. Treba uspostaviti hijerarhiju prilagođavanja delova celini uz jasno usmerene dominante bitnog nad nebitnim. Kada je autoru sve viđeno podjednako važno, celina deluje neorganizovano. Dr Frank H. Netter, umetnik u duši, a lekar po profesiji, shvatio je suštinu crteža u anatomiji i na tome mu hvala. Nema sumnje da toliku popularnost Atlas anatomije čoveka duguje životnom delu genija, ne samo zbog toga što je on spoznao anatomiju toliko i tako jasno, već zato što nam omogućava da je upoznamo sa istom jasnoćom. Da bi to postigao, dr Netter je udružio svoju obdarenost velikog crtača sa znanjem, znatiželjom i beskrajnom pažnjom za detalje, tipičnim za podjednako dobrog istraživača. Prevod knjige Atlas of Human Anatomy, Elsevier Inc.

Neterov atlas anatomije čoveka: Sistemski pristup OSMO IZDANJE Neprevaziđene, svetski poznate i priznate, klinički relevantne anatomske ilustracije. Za studente i kliničke lekare koji izučavaju anatomiju, obavljaju vežbe u anatomskim salama, prenose pacijentima znanja iz oblasti anatomije ili samo osvežavaju sopstvena znanja, Neterov Atlas anatomije čoveka iz ugla kliničkog lekara jasno ilustruje građu tela regiju po regiju na briljantan i veoma detaljan način. Jedinstven je među atlasima anatomije zbog toga što sadrži ilustracije u kojima se ističu anatomski odnosi najvažniji za trening i praksu kliničkih lekara. Atlas su ilustrovali kliničari za kliničare, a sadrži više od 550 izuzetnih crteža-ilustracija i nekoliko desetina pažljivo odabranih tipičnih radiografskih snimaka. • Donosi svetski poznate i priznate, izuzetno jasne i detaljne ilustracije ljudskog tela iz perspektive kliničkog lekara, uz crteže dr Frenka Netera i dr Karlosa Mačada, koji spadaju među najistaknutije medicinske ilustratore današnjice. • U atlasu se građa tela obrađuje po organskim sistemima, a sadrži i kratke sažetke o anatomskim strukturama od velikog značaja u određenim kliničkim stanjima, kao i dodatke u vidu tabelarnih pregleda mišića. • Sadrži nove ilustracije koje je radio dr Mačado, uključujući i klinički važne regije kao što su karlična duplja, temporalna i infratemporalna jama, nosne školjke i druge. • Ovo izdanje sadrži nove tabelarne preglede nerava, posvećene kranijalnim nervima i nervima cervikalnog, brahijalnog i lumbosakralnog pleksusa. • Koristili smo ažuriranu terminologiju zasnovanu na drugom izdanju međunarodnog standarda anatomske terminologije, Terminologia Anatomica, i obuhvatili smo neke eponime koji se često koriste u kliničkoj praksi. • Uz kupljenu knjigu dobijate jedinstveni kôd, pomoću kojeg možete da pristupite dodatnim materijalima u elektronskom obliku – 79 videa i 112 bonus tabli. Prikaži više

Neterov atlas anatomije čoveka: Klasičan topografski pristup OSMO IZDANJE Neprevaziđene, svetski poznate i priznate, klinički relevantne anatomske ilustracije. Za studente i kliničke lekare koji izučavaju anatomiju, obavljaju vežbe u anatomskim salama, prenose pacijentima znanja iz oblasti anatomije ili samo osvežavaju sopstvena znanja, Neterov Atlas anatomije čoveka iz ugla kliničkog lekara jasno ilustruje građu tela regiju po regiju na briljantan i veoma detaljan način. Jedinstven je među atlasima anatomije zbog toga što sadrži ilustracije u kojima se ističu anatomski odnosi najvažniji za trening i praksu kliničkih lekara. Atlas su ilustrovali kliničari za kliničare, a sadrži više od 550 izuzetnih crteža-ilustracija i nekoliko desetina pažljivo odabranih tipičnih radiografskih snimaka. • Donosi svetski poznate i priznate, izuzetno jasne i detaljne ilustracije ljudskog tela iz perspektive kliničkog lekara, uz crteže dr Frenka Netera i dr Karlosa Mačada, koji spadaju među najistaknutije medicinske ilustratore današnjice. • U atlasu se obrađuje građa tela po regijama, a sadrži i tabele u kojima su na kraju svakog dela teksta pobrojani mišići obrađeni u tom segmentu. Na kraju svakog poglavlja nalaze se i kratki sažeci o građi tela koja je od posebnog kliničkog značaja. • Sadrži nove ilustracije koje je radio dr Mačado, uključujući i klinički važne regije kao što su karlična duplja, temporalna i infratemporalna jama, nosne školjke i druge. • Ovo izdanje sadrži nove tabelarne preglede nerava, posvećene kranijalnim nervima i nervima cervikalnog, brahijalnog i lumbosakralnog pleksusa. • Koristili smo ažuriranu terminologiju zasnovanu na drugom izdanju međunarodnog standarda anatomske terminologije, Terminologia Anatomica, i obuhvatili smo neke eponime koji se često koriste u kliničkoj praksi. • Uz kupljenu knjigu dobijate jedinstveni kôd, pomoću kojeg možete da pristupite dodatnim materijalima u elektronskom obliku – 79 videa i 112 bonus tabli. Prikaži više

U knjizi su obrađeni osnovi anatomije čoveka, odnosno knjiga je pisana kao udžbenik za učenje o građi čoveka, koju mogu koristiti studenti. Takođe, knjiga može biti korisna i za svakoga ko želi imati uvid u osnove anatomije čoveka. Anatomija: Osnove građe tijela čovjeka pisana je prema planu i programu za studente prirodno-matematičkog fakulteta, kao i farmaceutsko-biološkog, a i sve ostale čije studije zahtevaju poznavanje anatomije čoveka.

Iz predgovora Pred nama je srpsko izdanje kapitalnog savremenog dela iz anatomije čoveka, prevod Grantovog atlasa. Ovaj atlas prevazilazi osobine klasičnog anatomskog atlasa, jer je vrhunski spoj znanja iz anatomije, poznavanja njihove kliničke primene, ali i umetničkog pedagoškog pristupa složenom problemu učenja i savladavanja anatomije čoveka. Savremeni studenti i nastavnici medicine i drugih zdravstvenih struka su ovim atlasom dobili vrhunski udžbenik koji će ispuniti sva njihova očekivanja, ali ih i usmeriti ka još višim ciljevima. Prilikom prevođenja i uobličavanja srpskog izdanja suočili smo se sa nekoliko specifičnosti koje smo, nadamo se, uspeli da savladamo u većoj ili manjoj meri. Terminologija bi kao bitan deo anatomije, u prevođenju sa engleskih termina, koji su najčešće analogni latinskom, morala da se navodi i na latinskom i na srpskom jeziku, čime bi se prostorno i grafički bitno opteretilo izdanje i narušio njegov izgled. Stoga smo negde koristili samo latinske nazive, negde uporedo latinske i srpske, a negde smo koristili i alternativne, kliničke nazive. Cilj nam je bio da se što ekonomičnije pruži što više korisnih informacija, nekad i nauštrb jezičkog savršenstva. Svi nazivi su usaglašeni sa zvaničnom međunarodnom Terminologia Anatomica koju je izradio FCAT. Urednici Naslov: Grantov anatomski atlas Izdavač: Романов Strana: 864 (cb) Povez: tvrdi Pismo: latinica Format: 245 x 280mm Godina izdanja: 2009 ISBN: 978-86-8475-335-1

Sadrži više od 8 700 termina iz područja anatomije čoveka.

Pred nama je srpsko izdanje kapitalnog savremenog dela iz anatomije čoveka, prevod Grantovog atlasa. Ovaj atlas prevazilazi osobine klasičnog anatomskog atlasa, jer je vrhunski spoj znanja iz anatomije, poznavanja njihove kliničke primene, ali i umetničkog pedagoškog pristupa složenom problemu učenja i savladavanja anatomije ćoveka. Savremeni studenti i nastavnici medicine i drugih zdravstvenih struka su ovim atlasom dobili vrhunski udžbenik koji će ispuniti sva njihova očekivanja, ali ih i usmeriti ka još višim ciljevima. Prilikom prevođenja i uobličavanja srpskog izdanja suočili smo se sa nekoliko specifičnosti koje smo, nadamo se, uspeli da savladamo u većoj ili manjoj meri. Terminologija bi kao bitan deo anatomije, u prevođenju sa engleskih termina, koji su najčešće analogni latinskom, morala da se navodi i na latinskom i na srpskom jeziku, čime bi se prostorno i grafički bitno opteretilo izdanje i narušio njegov izgled. Stoga smo negde koristili samo latinske nazive, negde uporedo latinske i srpske, a negde smo koristili i alternativne, kliničke nazive. Cilj nam je bio da se što ekonomičnije pruži što više korisnih informacija, nekad i na uštrb jezičkog savršenstva. Svi nazivi su usaglašeni sa zvaničnom međunarodnom Terminologia Anatomica koju je izradio FCAT. veliki broj prevodilaca iz raznih centara imao je različite stilove pisanja koje smo želeli da ujednačimo, ali da pri tome poštujemo osobenosti svakog od njih, u čemu smo nadamo se uspeli. Takođe, deo ovog velikog poduhvata predstavljao je i stalan napor da se pored prevodilaca, povežu različite faze rada i tehničke pripreme velikog broja drugih ljudi iz raznih mesta, što je bilo olakšano korišćenjem interneta. Ostvarenje plemenite ideje prevođenja ovako savremenog atlasa bna naš jezik bilo bi nemoguće bez požrtvovanog izdavača Romanov. Nadamo se da će veliki broj korisnika atlasa svakodnevno otkrivati njegove različite kvalitete, a da će opravdane primedbe kojih će biti uprkos našim naporima, biti upućene samo nama kao odgiovornima za krajnji izgled prevoda ovog kvalitetnog, lepog i korisnog dela. Urednici SADRŽAJ GRUDNI KOŠ, 2 TRBUH, 95 KARLICA I MEĐICA, 193 LEĐA, 285 NOGA, 353 RUKA, 475 GLAVA, 607 VRAT, 745 MOŽDANI ŽIVCI, 811 Naslov: Anatomski atlas Izdavač: Романов Strana: 890 (cb) Strana u boji: 800 Povez: tvrdi Pismo: latinica Format: 27.5x23 cm Godina izdanja: 2009 ISBN: 978-86-84753-35-1

Grantov anatomski atlas Iz predgovora: Pred nama je srpsko izdanje kapitalnog savremenog dela iz anatomije čoveka, prevod Grantovog atlasa. Ovaj atlas prevazilazi osobine klasičnog anatomskog atlasa, jer je vrhunski spoj znanja iz anatomije, poznavanja njihove kliničke primene, ali i umetničkog pedagoškog pristupa složenom problemu učenja i savladavanja anatomije čoveka. Savremeni studenti i nastavnici medicine i drugih zdravstvenih struka su ovim atlasom dobili vrhunski udžbenik koji će ispuniti sva njihova očekivanja, ali ih i usmeriti ka još višim ciljevima. Prilikom prevođenja i uobličavanja srpskog izdanja suočili smo se sa nekoliko specifičnosti koje smo, nadamo se, uspeli da savladamo u većoj ili manjoj meri. Terminologija bi kao bitan deo anatomije, u prevođenju sa engleskih termina, koji su najčešće analogni latinskom, morala da se navodi i na latinskom i na srpskom jeziku, čime bi se prostorno i grafički bitno opteretilo izdanje i narušio njegov izgled. Stoga smo negde koristili samo latinske nazive, negde uporedo latinske i srpske, a negde smo koristili i alternativne, kliničke nazive. Cilj nam je bio da se što ekonomičnije pruži što više korisnih informacija, nekad i nauštrb jezičkog savršenstva. Svi nazivi su usaglašeni sa zvaničnom međunarodnom Terminologia Anatomica koju je izradio FCAT.

Anne M. Gilroy Brian R. MacPhersonLawrence M. RossO knjizi Ovaj izuzetno ilustrovan Atlas anatomije, u izdanju Thieme, prvo je izdanje dela iz kolekcije večnih anatomskih atlasa, koje mnogo obećava. Krase ga brojne karakteristike koje ga čine jedinstvenim među trenutno dostupnim atlasima tako da vredi planirati njegovo korišćenje u studijama anatomije. Opremljen izuzetnim ilustracijama u punom koloru nagrađenih umetnika Markusa Volla i Karla Weskera, Atlas je pripremljen da vas korak po korak vodi kroz svaki deo tela. Prikazi delova tela započinju osnovnim studijama skeletnog sistema. Poglavlja koja nadgrađuju ovu osnovu bave se mišićima, organima, krvnim sudovima, nervima i, na kraju, objedinjuju sve prikaze u topografskoj anatomiji. Svako poglavlje se završava površinskom anatomijom, praćenom pitanjima koja zahtevaju primenu znanja stečenih za buduće svakodnevne preglede pacijenata.Karakteristike: 2.200 ilustracija u punom koloru izuzetnog kvaliteta. Latinska nomenklatura. Kratak tekstualni uvod koji predstavlja korisnu pripremu za novu temu. Klinički značaj i prikazi, uključujući rendgenografije, MR, CT i endoskopske snimke. Strane sa tabelama karakteristika mišića, uključujući pripoje i inervaciju – idealne za pamćenje, podsećanje i preslišavanje. Navigatori, pridodate sličice koje pomažu u orijentaciji o predmetu i sloju disekcije. Ovaj Atlas obezbeđuje sve što vam je na jednom mestu potrebno da možete postupno da studirate anatomiju čoveka, korak po korak, metodom koja otklanja stres i pritisak zbog obima komplikovane materije.

Odlično očuvano jedino je malo čitana Umeće ljubavi, ostale samo stsjale na polici ERICH FROMM Sabrana dela 1-12 01. Autoritet i porodica 02. Bekstvo od slobode 03. Čovjek za sebe 04. Zdravo društvo 05. Dogma o kristu / Bit ćete kao bog / Psihoanaliza i releigija 06. Umijeće ljubavi 07. S onu stranu okova iluzije 08. Kriza psihoanalize 09. Anatomija ljudske destruktivnosti I 10. Anatomija ljudske destruktivnosti II 11. Imati ili biti 12. Veličina i granice Freudove misli Izdavač: NAPRIJED Zagreb, NOLIT Beograd Godina izdanja: 1984. Povez: tvrd povez sa zaštitnim omotom Pismo: latinica Erih From (nem. Erich Fromm; Frankfurt na Majni, 23. mart 1900 — Muralto, Tičino, 18. mart 1980) je nemački socijalni psiholog, psihoanalitičar i humanistički filozof. On je bio povezan sa onim što je danas poznato kao Frankfurtska škola kritičke teorije. Erih From je počeo da studira 1918. na univerzitetu u Frankfurtu na Majni. Tokom letnog semestra 1919. From je studirao na Hajdelberškom univerzitetu, gde je promenio smer studija sa prava na sociologiju kod Alfreda Vebera (brata Maksa Vebera), Karla Jaspersa i Hajnriha Rikerta. From je postao doktor filozofije 1922, a završio je svoju obuku u psihoanalitici 1930. na Psihoanalitičkom Institutu u Berlinu. Iste godine je otvorio kliniku i pridružio se Institutu za socijalna istraživanja u Frankfurtu. Nakon što su nacisti preuzeli vlast u Nemačkoj, From se preselio u Ženevu, a onda 1934. u Njujork i na univerzitetu Kolumbija. Nakon što je napustio Kolumbiju, pomogao je stvaranju njujorške filijale Vašingtonske škole psihijatrije 1943. i „Vilijam Alanson Vajt“ instituta za psihijatriju, psihoanalizu i psihologiju 1945. Kada se From preselio u Meksiko Siti 1950., postao je profesor na UNAM („Nacionalni Autonomni Univerzitet Meksika“) i osnovao psihoanalitički odel u medicinskoj školi. Poučavao je na UNAM-u do penzije 1965. U međuvremenu je, kao profesor, predavao psihologiju na državnom sveučilištu Mičigena od 1957. do 1961., a kao pomoćni profesor psihologije na odelu Umetnosti i nauke njujorškog univerziteta posle 1962. godine. From se preselio u Muralto, Švajcarska, 1974. i umro u svom domu 1980., pet dana pre svog osamdesetog rođendana. Sve vreme je imao svoju kliniku i izdavao seriju knjiga.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 1. Autoritet i porodica, strana 143, 1980. 2. Bekstvo od slobode, strana 214, 1984. 3. Čovjek za sebe, strana 236,1980. 4. Zdravo društvo, strana 280,1986. 5. Dogma o kristu/bit ćete kao bog/psihoanaliza i releigija,strana 369 6. Umijeće ljubavi, strana 113, 1980. 7. S onu stranu okova iluzije, strana 191, 1980. 8. Kriza psihoanalize, strana 218,1980. 9. Anatomija ljudske destruktivnosti I, strana 210.1980. 10. Anatomija ljudske destruktivnosti II, strana 342, 1980. 11. Imati ili biti,strana 256, 1980. 12. Veličina i granice freudove misli, strana 141,1980. Erih From (nem. Erich Fromm; Frankfurt na Majni, 23. mart 1900 — Muralto, Tičino, 18. mart 1980) je nemački socijalni psiholog, psihoanalitičar i humanistički filozof. On je bio povezan sa onim što je danas poznato kao Frankfurtska škola kritičke teorije. Erih From je počeo da studira 1918. na univerzitetu u Frankfurtu na Majni. Tokom letnog semestra 1919. From je studirao na Hajdelberškom univerzitetu, gde je promenio smer studija sa prava na sociologiju kod Alfreda Vebera (brata Maksa Vebera), Karla Jaspersa i Hajnriha Rikerta. From je postao doktor filozofije 1922, a završio je svoju obuku u psihoanalitici 1930. na Psihoanalitičkom Institutu u Berlinu. Iste godine je otvorio kliniku i pridružio se Institutu za socijalna istraživanja u Frankfurtu. Nakon što su nacisti preuzeli vlast u Nemačkoj, From se preselio u Ženevu, a onda 1934. u Njujork i na univerzitetu Kolumbija. Nakon što je napustio Kolumbiju, pomogao je stvaranju njujorške filijale Vašingtonske škole psihijatrije 1943. i „Vilijam Alanson Vajt“ instituta za psihijatriju, psihoanalizu i psihologiju 1945. Kada se From preselio u Meksiko Siti 1950., postao je profesor na UNAM („Nacionalni Autonomni Univerzitet Meksika“) i osnovao psihoanalitički odel u medicinskoj školi. Poučavao je na UNAM-u do penzije 1965. U međuvremenu je, kao profesor, predavao psihologiju na državnom sveučilištu Mičigena od 1957. do 1961., a kao pomoćni profesor psihologije na odelu Umetnosti i nauke njujorškog univerziteta posle 1962. godine. From se preselio u Muralto, Švajcarska, 1974. i umro u svom domu 1980., pet dana pre svog osamdesetog rođendana. Sve vreme je imao svoju kliniku i izdavao seriju knjiga.

str. 16 Svedočanstva je književni časopis, koji je izlazo desetodnevno u Beogradu 1924. i 1925. godine. izdato ukupno 8 brojeva. Objavljivala su, povodom zajedničkih tema ili povoda, tekstove Dušana Matića, Rastka Petrovića, Aleksandra Vuča, Marka Ristića, Tina Ujevića i drugih savremenika. Nadrealizam (franc. surréalisme) je književni i umetnički pokret koji nastaje u Francuskoj posle Prvog svetskog rata. Nastavlja dadaizam i njegov buntovnički duh, pobunu protiv tradicije, ustaljenih navika i običaja, prezir prema društvenim normama, ali za razliku od negatorskog duha dadaizma, ističe i svoju pozitivnu i konstruktivnu stranu i ima određeni program. I dadaizam i nadrealizam su pre svega avangardni pokreti. Oba pokreta su delila uverenje da društveni i politički radikalizam mora ići ruku pod ruku sa umetničkom inovativnošću. Iako je jedna od osnovnih odlika nadrealizma prekid sa tradicionalnom književnošću i umetnošću, nadrealizam ipak ima svoje prethodnike. To su pisci koji stvaraju atmosferu straha, tajanstvenu stranu ljudske prirode kao što su Markiz de Sad, Artur Rembo, Gijom Apoliner. Početak nadrealizma vezuje se za ime Andrea Bretona i objavu njegovog „Manifesta nadrealizma“ 1924. godine. Oko Bretona se zatim grupišu i pisci poput Aragona, Elijara, Perea i drugih. Pokretu je pripadao i slikar Salvador Dali. Glasilo nadrealizma bio je časopis „Littératuré“ („književnost“ na srpskom), koji su 1910. osnovali Breton, Argon i Supo. Ovaj časopis najpre je bio dadaistički, da bi od 1922. godine, nakon odvajanja Bretona i njegove grupe od Tristana Care, postao časopis nadrealista „La révolution surréaliste“ („nadrealistička revolucija“). Taj časopis je izdavao Breton od 1924. do 1929. godine. Breton je objavio tri manifesta nadrealizma, kao i više članaka i spisa, gde je izrazio glavnu koncepciju pokreta: „Manifest nadrealizma“ (1924), „Drugi Manifest nadrealizma“ (1930), „Politički položaj nadrealizma“ (1935), „Uvod u Treći manifest nadrealizma ili ne“ (1942). Svoja shvatanja je primenio u delima poput „Izgubljeni Koraci“ (1924), „Nađa“ (1928) i drugi. Automatsko pisanje postaje glavno tehničko sredstvo nadrealista. Breton u prvom manifestu preuzima Reverdijevu definiciju slike „povezivanja dveju manje ili više udaljenih realnosti“. Salvador Dali je razvio teoriju o „paranoično-kritičkom delirijumu“, što znači „ultrasvešću otkriti podsvest“. Od kraja 1925. godine nastaje nova etapa u razvoju nadrealizma koji se približava marksizmu. Početnim međašem u razvoju srpskog nadrealizma može se smatrati delovanje beogradskog časopisa „Svedočanstva“ koji je izlazio u Beogradu od novembra 1924. do marta 1925. godine. Na tragove kojima je nadrealizam bio nagovešten nailazi se i nešto ranije, u novoj seriji beogradskog časopisa „Putevi“ (1923, broj 1-2, sekretar i urednik Marko Ristić), mada je taj časopis bio revija sa izrazitim obeležjima ekspresionističkog stila. U prostoru delovanja jugoslovenskih književnosti nije postojao dadaizam, ali se u preduzimljivosti Dragana Aleksića i akcijama Moni Bulija nazirao dadaistički eksperiment. Srpski nadrealizam nastajao je oslonjen na francuski nadrealizam: Bretona, Aragona i druge i tekao je uporedo s njim. Nadrealizam je otkrivao podsvest, san, iracionalne izvore ljudskog bića kao novu realnost. „Činjenica da su nadrealisti izašli sa potpunom negacijom osveštanog, od logike do morala, i da su im se za to odricanje činila dopuštena sva sredstva do skandala, skandalizirala je sa svoje strane građanski mentalitet, i ovaj je svim sredstvima reagirao na te perverzne provokacije. Nadrealizam je vređao utvrđeni način mišljenja, i onda je na uvredu vređanjem reagirao. Nadrealističko insistiranje na nesvesnome, koje je nadrealiste uputilo na san i odvelo ih automatskom pisanju, ojačalo se i oplodilo u susretu sa psihoanalizom i frojdizmom. U toj neminovnosti treba, možda, gledati i razlog daljem razvoju nadrealizma, koji se iz, prvobitnog, individualističkog i idealističkog insistiranja u oblasti iracionalnoga samo radi otkrivanja iracionalnoga kao svrhe za sebe, postepeno preobratio u akciju koja teži da svoja iskustva kolektivno primeni i stavi u službu jednom određenome cilju. Prema tome, nadrealističko oslobođenje čoveka odgovaralo bi svemu socijalističkom oslobođenju društva: jedna paralelna i po istim principima revolucija, samo na dva razna plana, socijalni mikrokozmos i socijalni makrokozmos.“ Nadrealizam je pokušao da, oslonjen na psihoanalitička otkrića, učini razumljivijom ličnost modernog čoveka. Pomerao je iskustvenu predstavu o svetu. Prikazivao je nepouzdanost očigledne istine i logičkog zaključivanja, dovodeći u vezu, u svojim kolažima, na primer predmetnu pojavnost sa evokativnim siluetama iz prošlosti. Krug srpskih nadrealista u svojim traganjima, već u časopisu „Svedočanstva“ (1924/1925), preko tumačenja snova, ili obelodanjivanjem predstava sveta pomerenih ličnosti, „stvaranja“ umobolnih, gluvonemih, samoubica, lažljivaca, zločinaca, otkrivao je domaćoj literaturi do tada nepoznati „kontinent“. Nadrealisti veruju u snove, u njihove predskazivačke moći. Često naglašavaju primat snova nad sekundarnošću budnog stanja. Nadrealistička poezija podrazumeva oslobađanje ljudskog života, zato što omogućava bekstvo od robovanja umu i granicama koje se nameću realnošću. Iracionalizam koji je veličao nadrealizam može se shvatiti kao celovito prihvatanje sila koje deluju ispod glazure civilizacije. Nadrealistički poduhvat dvadesetih i tridesetih godina se razvio u krugu beogradskih intelektualaca. Godine 1930. u alamanahu „Nemoguće“, trinaest pisaca je pisalo proklamaciju o konstituisanju nadrealističkog pokreta. To su bili: Aleksandar Vučo, Oskar Davičo, Milan Dedinac, Mladen Dimitrijević, Vane Živadinović Bor, Radojica Živanović Noe, Đorđe Jovanović, Đorđe Kostić, Dušan Matić, Branko Milovanović, Koča Popović, Petar Petrović i Marko Ristić. Kao grupa oni nisu bili jedinstveni. Već u prvom zbirnom delu, posle „Nemogućeg“, „Pozicija nadrealizma“, 1931. godine, izostala su dvojica od trinaest nadrealista. Srpski nadrealizam dostiže najširu mogućnost uticaja u časopisu „Nadrealizam danas i ovde“ . Od naročitog značaja u tom časopisu bio je kritički osvrt na ekspresionizam u srpskoj književnosti. Najzad, u časopisu „Nadrealizam danas i ovde“ učinjene su umesne kritičke primedbe na skučenost literarnog koncepta „socijalna literatura“. To je bio kraj nadrealizma. Srpski nadrealizam u periodu svog delovanja, 1924-1932. uveo je srpsku književnost u vrh evropskog avangardizma. Mnogo kasnije, u intervalu 1952- 1956. godine pojedinačno su neki od bivših nadrealista (Oskar Davičo, Marko Ristić, Dušan Matić i Aleksandar Vučo) nastojali da ožive i aktuelizuju nadrealizam, ali to više nije bio nadrealizam već samo čežnja za njim. Prvi automatski tekst u srpskoj književnosti, „Primer” (1924) Marka Ristića, nastao odmah po objavljivanju Bretonovog prvog „Manifesta nadrealizma”, trebalo je da posluži kao očigledan dokaz o primenljivosti novog metoda pisanja. Sasvim u skladu sa Bretonovom postavkom, ta poetička inovacija je bila lišena bilo kakvih težnji ka estetizaciji jezika ili ka oblikovanju semantičkih struktura. Zato će Ristić, u kratkoj uvodnoj napomeni, reći da je dati tekst „primer nadrealističkog pisanja, bez ikakve težnje za lepim, za razumljivim, samo je jedan čist dokument o toku neprimenjene misli”. U toj kratkoj napomeni srpski nadrealista je istakao dve činjenice važne za razumevanje prave prirode automatskog teksta. S jedne strane, naglašava kako je dobijeni tekst jedinstven i nepromenjiv. Time je, reklo bi se, demonstrirao kako je moć kreativne mašte, tačnije automatskog pisanja, toliko iznad racionalne kontrole, da ova druga nije imala nikakvih mogućnosti da na dobijenom tekstu interveniše i bar malo ga izmeni. S druge strane, Ristić ističe kako je semantički učinak automatskog teksta moguće odrediti tek naknadno, u aktu čitanja, budući da ga u aktu stvaranja nije bilo, odnosno da autor ništa određeno i smisleno nije hteo da kaže. Ako nema intencionalnog značenja, onda ima, ili može da ima, receptivnog značenja. U automatskom tekstu kao „neprimenjenoj misli”, Ristić, očigledno, prepoznaje zanimljivo i neočekivano nizanje slika, tj. svedočanstvo“o njenoj igri slikama kojima se tek a posteriori može naći simbolički smisao i mogućnost poetske deformacije stvarnosti”. U poeziji, kao i u poetici Gijoma Apolinera i njegovih nadrealističkih naslednika, izražen je jedan oblik temporalnosti: reč je o oniričkom vremenu, koje vuče korene iz antičkog orfizma. Fenomen vremena, baš kao i fenomen sna, fundamentalan je i za apolinerovski i za nadrealistički simbolizam: susreću se u ideji privilegovanog trenutka, nazvanog kairos po helenističkom božanstvu. U kairosu, psihička transcedencija postaje imanencija pesme – onirička stvarnost, fantazmagorična stvarnost, stvarnost u kojoj želje ukidaju linearno vreme i empirijski prostor. U relativno kratkom periodu, od kraja 1924. do 1926. godine, izgrađena su dva modela nadrealističkog automatskog teksta. Primarna poetička intencija nadrealističkog automatskog pisanja bila je, neosporno, usmerena ka razotkrivanju novih mogućnosti samog jezičkog izraza kao osnovnog vida oslobađanja modernog čoveka. Neobično je, međutim, to što pisci srpskog automatskog teksta u velikoj meri poštuju sintaksu sopstvenog jezika. Sintaksa je, naime, najočigledniji prostor u kome se očitava delovanje logike, misli i smisaonog poretka uopšte. U svakom slučaju, bez obzira kako razotkrivali unutrašnje finese automatskog teksta, jasno je da njegov efekat ne treba primarno da bude meren estetskim vrednostima: njegova svrha, konačno, nije ni bila da izgradi relevantnu književnu praksu nego da, pre svega probudi skrivene kreativne potencijale čoveka modernog doba. Ako je srpska književnost u dugom vremenskom nizu stekla stvaraoce poput Vaska Pope, Miodraga Pavlovića, Branka Miljkovića, Borislava Radovića, Milorada Pavića, Aleka Vukadinovića, Milutina Petrovića, Vujice Rešina Tucića, Branka Aleksića, Nebojše Vasovića, Lasla Blaškovića i drugih, koji su prepoznali i reaktuelizovali nadrealističko nasleđe, pa posredno i postupak automatskog pisanja, kao i čitav niz raznovrsnih tipova diskursa, uključujući i diskurs ludila, onda možemo ustanoviti postojanje dovoljne vremenske i kreativne distance da se u svim segmentima nadrealističkog nasleđa može distinktivno govoriti. U časopisu „Stožer“ 1931. godine počela je diskusija između socijalnih pisaca i beogradskih nadrealista. Dodirne tačke u društvenim stavovima ističe Janko Đonović : „Sve Vaše šibe koje se odnose na prošlost, na društvo i duh oko nas dijelim. Sve što postoji u Vašem rušenju postoji i u mojemu. Znači, mi smo ipak danas najbliži jedni drugima.“ Pre svega, zajednička im je bila ocena društvenog poretka, njegova nepodnošljivost i neodrživost. I jedni i drugi su u svojim polaznim pozicijama naglašavali da prihvataju dijelektički materijalizam kao metod, a marksizam kao svoju osnovnu društveno-idejnu platformu. Civilizaciju u kojoj su nastali nadrealisti su negirali kao celovitost zbog njene bremenitosti protivurečnostima, a svoj položaj i sebe, kao intelektualce formirane u društvu koje negiraju, sagledavali su kao izraz propadanja jedne društvene strukture. Svest o svome društvu i svoju sudbinu intelektualaca nadrealisti su otkrivali usvajajući metodološke tekovine Frojdove psihoanalize i povezujući ih sa dijalektičkim materijalizmom. Zadržavajući se na nadrealističkom shvatanju oslobađanja podsvesti i njenom uključivanju u službu dijalektike, Hanifa Kapidžić-Osmanagić kaže da beogradski nadrealisti „zahtijevaju da dijalektički metod, koji je dotad bio izučavan samo u domenu svijesti, bude proširen na istorijsku, afektivnu, iracionalnu dijalektiku.“ Taj novi domen ljudske stvarnosti nadrealisti su zahvatili da bi pokazali složenost problematike etičkih merila i relativnost normi koje su ustaljene u društvu, kao i nedovoljnost tih merila da budu izraz stvarnog morala u njegovoj heterogenosti. Suštinu morala, prema mišljenju nadrealista, sačinjavaju tako različiti, a bliski elementi kao što su nagon, želje i stvarnost. U tome oni daju primat čovekovom htenju, jer je, u stvari, htenje, želja ljudska, ono što pokreće, stvara i ruši svetove, ona je revolucionarni faktor. Nadrealisti umetnost poistovećuju sa moralnim činom, jer ona u svojoj suštini nosi zahtev za promenom. Uporedo sa diskusijom u „Stožeru“, delimično i njoj kao prilog, počela je autokritika nadrealizma. Smisao autokritike je proizilazio iz nastojanja da se usavrši nadrealistički spoj metoda psihoanalize i dijalektičkog materijalizma, i na osnovu analize i otkrića prevazilaze se ranija gledišta. U vreme monarhističke diktature u Jugoslaviji, a naročito poslednjih godina nadrealističkog pokreta (1932-1933), beogradski nadrealisti su kao pojedinci zauzimali stavove koji su značili njihovo opredeljivanje za praktičnu akciju u aktuelnim društvenim pojavama svoje sredine. Neki su se uključili u revolucionarni pokret i bili članovi Komunističke partije Jugoslavije. Zbog svoje društvene aktivnosti bili su 1932. uhapšeni Oskar Davičo, Đorđe Kostić, Koča Popović, Đorđe Jovanović, Dušan Matić i Aleksandar Vučo. Oskar Davičo, pa onda i Đorđe Jovanović su osuđeni na robiju. Tako se pokret nadrealizma polako ugasio. U idejnom, kreativnom i praktičnom odnosu prema životnoj stvarnosti začeće se klica neslaganja među nadrealistima, što će prouzrokovati krah pokreta. Pokretu socijalne književnosti prišli su: Đorđe Jovanović, Koča Popović, Aleksandar Vučo i Dušan Matić. Marko Ristić se nasuprot njima zalagao za umetničke principe bliske nadrealizmu i borio se protiv vulgarizacije književnosti. Oskar Davičo i Milan Dedinac se posebno izdvajaju i čine most između dva krila bivših pripadnika beogradske nadrealističke škole. Oni su se društveno aktivirali, čak i sarađivali u publikacijama koje su uređivali socijalistički pisci, ali su u svojim poetičkim ostvarenjima zadržali nadrealističke prizvuke. Petar Popović, Đorđe Kostić i Vane Živadinović Bor posle 1932. više ne učestvuju aktivno u društvenom i umetničkom životu. Razlaz na literarnom planu znači i kraj delovanja beogradskog kruga nadrealista. Nadrealizam, sa svoje strane, počiva na veri u višu realnost određenih formi asocijacija koje su bile pritisnute, kao i na veri u moći sna i slobodnoj igri reči. Upravo susret dalekih, logički zapravo nespojivih realnosti, koje Breton u svom manifestu navodi kao bitnu karakteristiku nadrealističke poetike, predstavlja osnovni sistem na kojem počiva nadrealistički i imaginarni svet. U njemu je projektovano nastojanje da se u potpunosti literarno dovrši rehabilitacija iracionalnog. To što se obično postiže preko snova, halucinacije, ili u automatskom pisanju, i što treba da bude nadrealno, zapravo je podsvesno. Prvi zajednički nastup nadrealista bio je almanah „Nemoguće – L’Impossible” (1930), koji izlazi u Beogradu sa manifestom pokreta koji potpisuju trinaestorica članova grupe: Aleksandar Vučo, Oskar Davičo, Milan Dedinac, Mladen Dimitrijević, Stevan Živadinović - Vane Bor, Radojica Živanović Noe, Đorđe Jovanović, Đorđe Kostić, Dušan Matić, Branko Milovanović, Koča Popović, Petar Popović i Marko Ristić. Nakon manifesta sledi anketa „Čeljust dijalektike”, a zatim i stihovi i prozni tekstovi, kritika, izjave umetnika, i drugi sadržaji, praćeni vizuelnim materijalom i likovnim prilozima članova grupe. U almanahu, osim beogradskih nadrealista, sarađuju i francuski nadrealisti Andre Breton, Pol Elijar, Benžamin Pere, Luj Aragon, Rene Šar i Andre Tirion. Prvi broj časopisa francuskih nadrealista „Le surréalisme au service de la révolution” (Nadrealizam u službi revolucije) donosi tekst posvećen osnivanju grupe srpskih nadrealista i njihovom manifestu. Nakon almanaha „Nemoguće”, usledilo je više publikacija nazvanih „nadrealistička izdanja“. Između ostalih to su Pozicija nadrealizma (1931), „Nadrealizam danas i ovde” (1931-1932), „Nacrt za jednu fenomenologiju iracionalnog” (1931) Koče Popovića i Marka Ristića, „Položaj nadrealizma u društvenom procesu” (1932) Oskara Daviča, Đorđa Kostića i Dušana Matića, „Anti-zid” (1932) Vana Živadinovića Bora i Marka Ristića i „Jedan nadrealistički odgovor` koji potpisuje više autora. U drugoj značajnoj nadrealističkoj publikaciji, časopisu „Nadrealizam danas i ovde”, osim beogradskih nadrealista (Vučo, Davičo, Vane Bor, Živanović Noe, Ristić, Matić, Kostić, K. Popović, P. Popović), priloge i tekstove objavljuju i nadrealisti iz Francuske, Dali, Breton, Šar, Krevel, Elijar, Ernst, Tangi i Cara. Likovne priloge objavljuju i Alberto Đakometi i Huan Miro. Časopis prestaje da izlazi nakon tri objavljena broja. Srpski nadrealisti sarađuju i u publikacijama francuske grupe, kao na primer u 3. broju časopisa „Le surréalisme au service de la révolution” („Nadrealizam u službi revolucije”), gde objavljuju „Poziciju nadrealizma” pod naslovom „Belgrade, 23 décembre 1930”. Potpisnici su Davičo, Dedinac, Vane Bor, Živanović Noe, Jovanović, Kostić, Matić, Koča i Petar Popović, Marko Ristić i Aleksandar Vučo. Godine 1932., u Umetničkom paviljonu Cvijeta Zuzorić u Beogradu, izložbu nadrealističkih slika sa nadrealističkim izdanjima priređuje Radojica Živanović Noe. Iste godine, zbog revolucionarnih i nadrealističkih aktivnosti, Oskar Davičo je uhapšen u Bihaću, a Đorđe Jovanović i Koča Popović u Beogradu. Kazne izdržavaju u Sremskoj Mitrovici, gde neki ostaju i više godina. Rene Krevel, francuski nadrealistički pesnik, objavljuje tim povodom članak u šestom broju glasila francuskog nadrealističkog pokreta „Le surréalisme au service de la révolution” („Nadrealizam u službi revolucije”), pod nazivom „Des surréalistes yougoslaves sont au bagne” („Jugoslovenski nadrealisti na robiji”). Salmon Moni de Buli (Salmon Monny de Boully) Oskar Davičo Oskar Davičo (1909-1989) nadmašio je sve ostale snagom talenta, plodnošću i širinom uticaja. Kao pesnik se pojavio rano. Prvu pesmu objavio je kao gimnazijalac (1925). Među nadrealističkim izdanjima nalaze se dve njegove knjižice pesama i poetskih tekstova: „Tragovi” (1928) i „Četiri strane sveta i tako dalje” (1930), pesma u prozi „Anatomija” (1930) i brošura „Položaj nadrealizma u društvenom procesu” (1930), koju je napisao zajedno s Dušanom Matićem i Đorđem Kostićem. U njegovoj najranijoj poeziji sve je podređeno eksperimentu, istraživanju mogućnosti pesničkog izraza, primeni načela automatskog pisanja. Najpotpuniji izraz Davičo je dostigao u socijalnoj fazi, kada je nadrealistička pesnička iskustva stavio u službu revolucionarne angažovanosti. „Davičo je sišao sa Olimpa nadrealizma u socijalnu poeziju”, napisao je jedan kritičar s levice povodom izlaska njegove knjige Pesme (1938). Bila je to, međutim, sasvim osobena socijalna poezija, puna maštovitih slika, verbalnog humora, igre rečima, erotike. Iako s neutralnim naslovom, ova zbirka je, kao i sve naredne, tematski kompaktna. Davičo se kao prozni pisac razvio u ratu i nakon rata. Objavio je najpre ratni dnevnik „Među Markosovim partizanima” (1947), a zatim više knjiga putopisne, esejističke i polemičke proze, deset romana i zbirku pripovetka „Nežne priče” (1984). [14] Rođen je u Šapcu, u jevrejskoj činovničkoj porodici. Studirao je u Parizu, a diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Jedno vreme radio je i kao profesor u Prvoj muškoj gimnaziji u Beogradu. Umro je u Beogradu 1989. godine. Milan Dedinac (1902-1966) najizrazitiji je lirik među nadrealistima. Slično Crnjanskom, iako na drugi način, on je sledbenik tvorca srpske lirske pesme Branka Radičevića. Nije pisao mnogo, skoro čitav njegov pesnički rad sabran je u knjizi „Od nemila do nedraga” (1957). Bavio se i pozorišnom kritikom. Već posle prvih pesama koje je Dedinac objavio kritika je istakla lirizam, neposrednost i muzikalnost kao njegova osnovna obeležja. U svom pesničkom razvoju išao je obrnutim putem od onog koji su prošli Crnjanski i drugi ekspresionisti. Zaokret od apstraktnog lirizma ranih pesama k poeziji stvarnosti počinje s poemom „Jedan čovek na prozoru” (1937). Osnovna je situacija simbolična: pesnik je na prozoru, tačnije iza zatvorenog prozora, i posmatra oluju što besni po gradu. On kao da se s mukom odvaja od zatvorenog i bezbednog sveta u kojem je do tada živeo, okreće se svetu izvan sebe, uranja u spoljna zbivanja, žudi za susretima i davanjem. Dok je u ovoj poemi data situacija čoveka koji posmatra nepogodu, u narednoj zbirci, „Pesme iz dnevnika zarobljenika broj 60211” (1947), imamo situaciju čoveka u nevremenu, dramu čovekovog pada u stvarnost. Rođen je u Kragujevcu, a umro u Opatiji. Bio je u braku sa Radmilom Bunuševac. Pohađao je Treću mušku gimnaziju. U jednom trenutku svoje karijere bio je glavni urednik dnevnog lista „Politika”. Takođe, jedno vreme je bio umetnički direktor Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu. Mladen Dimitrijević (Dimitrije Dedinac) Ljubiša Jocić Đorđe Jovanović (pesnik) Đorđe Kostić Slobodan Kušić Dušan Matić Dušan Matić (1898-1980), pesnik i mislilac, s intelektualnim i filozofskim težnjama. Kao stvaralac, on nije najviše dao u mladosti, nego u zrelom dobu. Do rata se javljao u časopisima (od 1923), a u zasebnim izdanjima samo kao koautor. Prvu samostalnu knjigu, zbirku eseja „Jedan vid francuske književnosti” (1952), objavio je u pedeset i četvrtoj, a prvu pesničku knjigu, „Bagdala” (1954), u pedeset i šestoj godini života. Od tada do smrti bio je veoma plodan u obe oblasti, i poeziji i esejistici. Kao i dugi nadrealisti, prošao je kroz sve faze, od nadrealističke preko socijalno-aktivističke do neomodernističke. Iako Matić kao misaoni pesnik proizlazi više iz evropske nego iz domaće tradicije, opet se nameće poređenje između njega i drugih naših pesnika intelektualaca, pre svih Sterije i Rakića. Matićeva esejistika pripada takođe najvećim delom poznom periodu njegovog stvaranja. Od posebnih knjiga tu se izdvajaju: „Anina balska haljina” (1956), „Na tapet dana” (1963), „Proplanak i um” (1969) i dr. U njima je razvio prepoznatljiv stil. On piše lako, lepršavo, skačući slobodno s predmeta na predmet, rečenicom uvek jasnom i preciznom, bez ičeg suvišnog, kitnjastog. U njegovim esejima, obično malim po obimu, nalazimo tipičnu francusku ležernost, ali i dosta površnosti i neobaveznosti, umesto teorijskih uopštavanja. Rođen je u građanskoj porodici u Ćupriji. Studirao je u Parizu, na Filološkom fakultetu. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Neko vreme je radio kao profesor filozofije u gimnaziji. Posle dva politička hapšenja, penzionisan je bez osude. Umro je u Beogradu. Branislav Branko Milovanović Rastko Petrović Koča Popović Petar Popović Risto Ratković Marko Ristić Marko Ristić (1902-1984), kao i drugi nadrealisti, pisao je poeziju („Od sreće i od sna” (1925); Nox microcosmica (1956)), ali mu je pesnički rad ostao u senci obimne esejistike i književne kritike. Zahvaljujući njima, a ne poeziji, on zauzima jedno od veoma istaknutih mesta u našoj književnosti 20. veka. Od njegovih mnogobrojnih knjiga iz tih oblasti izdvajaju se: „Književna politika” (1952) i „Istorija i poezija” (1962). U obema su uglavnom sadržani radovi iz međuratnog perioda, u prvoj književne kritike, a u drugoj eseji o načelnim pitanjima. U čitavom svom radu, i onom iz doba nadrealizma i onom kasnijem, Ristić je ostao privržen osnovnim nadrealističkim stavovima o prirodi i funkciji književnosti i umetnosti. Njih je zastupao s više strasti i istrajnosti nego ijedan drugi predstavnik ovog pokreta. Rođen je u staroj i uglednoj porodici akademika Jovana Ristića. Školovao se u Srbiji i Švajcarskoj. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Bio je oženjen Ševom Živadinović sa kojom je imao ćerku Maru, a zanimljivo je to da su im kumovi bili Aleksandar Vučo i njegova supruga Lula. Upoznao je Bretona i francuske nadrealiste za vreme boravka u Parizu, gde je nastao i ciklus kolaža La vie mobile. Zajedno sa Ševom kupio je sliku Maksa Ernsta Sova (Ptica u kavezu), koja se danas nalazi u kolekciji Muzeja savremene umetnosti, Beograd. Jelica Živadinović - Ševa Ristić Dušan Duda Timotijević Aleksandar Vučo Aleksandar Vučo (1897-1985) kao pisac se veoma razlikuje i od Matića i od drugih nadrealista. Javio se u ranim 20-im godinama pesmama koje lirskom mekoćom i melodioznošću podsećaju na Crnjanskog. U doba nadrealističkog pokreta objavio je tri poeme: „Humor Zaspalo” (1930), „Nemenikuće” (1932) i „Ćirilo i Metodije” (1932). U njima je raskid s konvencijama tradicionalnog pesničkog jezika doveden do krajnosti. One su pune verbalnih dosetki, igri rečima, kalambura, smelih improvizacija, bizarnih i vibrantnih spojeva reči, „izvan protektorata razuma”, kako je primetio pesnik. Poema „Humor Zaspalo” vrhunac je te poezije apsurda i alogičnosti, najozloglašenije naše moderno pesničko delo, neka vrsta „Kralja Ibija” srpske poezije. Građena je na humorno-burlesknim sintagmatskim spojevima, na zvučnim podudaranjima bez smisla, nasuprot smislu ili čak u inat smislu, na neobičnim rimovanjima, ponekad bliskim načinu na koji dete doživljava svet. Posle ovih dela izašla je poema za decu „Podvizi družine `Pet petlića`”(1933), Vučovo, možda, najuspešnije pesničko ostvarenje. Od svih nadrealista Vučo se najranije okrenuo romanu. Njegov prvi roman „Koren vida” (1928) izrazio je lirsko delo satkano od autobiografske građe postupkom prilagođenim logici sna.[14] Rođen je u trgovačkoj porodici. Završio je gimnaziju u Nici i upisao pravni fakultet u Parizu. Venčao se sa Julkom Simeonović u Parizu, sa kojom je dobio dva sina, Đorđa i Jovana. Radio je i kao upravnik filmskog preduzeća Jugoslavija, a kasnije i kao direktor Zvezda filma, i Avala filma. Julijana Lula Vučo Nikola Vučo Stevan Živadinović - Vane Bor Radojica Živanović Noe

str. 16 meki povez, naslovna odvojena od rikne i zacepljena gore. vidi scan ! Svedočanstva je književni časopis, koji je izlazo desetodnevno u Beogradu 1924. i 1925. godine. izdato je ukupno 8 brojeva. Objavljivala su, povodom zajedničkih tema ili povoda, tekstove Dušana Matića, Rastka Petrovića, Aleksandra Vuča, Marka Ristića, Tina Ujevića i drugih savremenika. Nadrealizam (franc. surréalisme) je književni i umetnički pokret koji nastaje u Francuskoj posle Prvog svetskog rata. Nastavlja dadaizam i njegov buntovnički duh, pobunu protiv tradicije, ustaljenih navika i običaja, prezir prema društvenim normama, ali za razliku od negatorskog duha dadaizma, ističe i svoju pozitivnu i konstruktivnu stranu i ima određeni program. I dadaizam i nadrealizam su pre svega avangardni pokreti. Oba pokreta su delila uverenje da društveni i politički radikalizam mora ići ruku pod ruku sa umetničkom inovativnošću. Iako je jedna od osnovnih odlika nadrealizma prekid sa tradicionalnom književnošću i umetnošću, nadrealizam ipak ima svoje prethodnike. To su pisci koji stvaraju atmosferu straha, tajanstvenu stranu ljudske prirode kao što su Markiz de Sad, Artur Rembo, Gijom Apoliner. Početak nadrealizma vezuje se za ime Andrea Bretona i objavu njegovog „Manifesta nadrealizma“ 1924. godine. Oko Bretona se zatim grupišu i pisci poput Aragona, Elijara, Perea i drugih. Pokretu je pripadao i slikar Salvador Dali. Glasilo nadrealizma bio je časopis „Littératuré“ („književnost“ na srpskom), koji su 1910. osnovali Breton, Argon i Supo. Ovaj časopis najpre je bio dadaistički, da bi od 1922. godine, nakon odvajanja Bretona i njegove grupe od Tristana Care, postao časopis nadrealista „La révolution surréaliste“ („nadrealistička revolucija“). Taj časopis je izdavao Breton od 1924. do 1929. godine. Breton je objavio tri manifesta nadrealizma, kao i više članaka i spisa, gde je izrazio glavnu koncepciju pokreta: „Manifest nadrealizma“ (1924), „Drugi Manifest nadrealizma“ (1930), „Politički položaj nadrealizma“ (1935), „Uvod u Treći manifest nadrealizma ili ne“ (1942). Svoja shvatanja je primenio u delima poput „Izgubljeni Koraci“ (1924), „Nađa“ (1928) i drugi. Automatsko pisanje postaje glavno tehničko sredstvo nadrealista. Breton u prvom manifestu preuzima Reverdijevu definiciju slike „povezivanja dveju manje ili više udaljenih realnosti“. Salvador Dali je razvio teoriju o „paranoično-kritičkom delirijumu“, što znači „ultrasvešću otkriti podsvest“. Od kraja 1925. godine nastaje nova etapa u razvoju nadrealizma koji se približava marksizmu. Početnim međašem u razvoju srpskog nadrealizma može se smatrati delovanje beogradskog časopisa „Svedočanstva“ koji je izlazio u Beogradu od novembra 1924. do marta 1925. godine. Na tragove kojima je nadrealizam bio nagovešten nailazi se i nešto ranije, u novoj seriji beogradskog časopisa „Putevi“ (1923, broj 1-2, sekretar i urednik Marko Ristić), mada je taj časopis bio revija sa izrazitim obeležjima ekspresionističkog stila. U prostoru delovanja jugoslovenskih književnosti nije postojao dadaizam, ali se u preduzimljivosti Dragana Aleksića i akcijama Moni Bulija nazirao dadaistički eksperiment. Srpski nadrealizam nastajao je oslonjen na francuski nadrealizam: Bretona, Aragona i druge i tekao je uporedo s njim. Nadrealizam je otkrivao podsvest, san, iracionalne izvore ljudskog bića kao novu realnost. „Činjenica da su nadrealisti izašli sa potpunom negacijom osveštanog, od logike do morala, i da su im se za to odricanje činila dopuštena sva sredstva do skandala, skandalizirala je sa svoje strane građanski mentalitet, i ovaj je svim sredstvima reagirao na te perverzne provokacije. Nadrealizam je vređao utvrđeni način mišljenja, i onda je na uvredu vređanjem reagirao. Nadrealističko insistiranje na nesvesnome, koje je nadrealiste uputilo na san i odvelo ih automatskom pisanju, ojačalo se i oplodilo u susretu sa psihoanalizom i frojdizmom. U toj neminovnosti treba, možda, gledati i razlog daljem razvoju nadrealizma, koji se iz, prvobitnog, individualističkog i idealističkog insistiranja u oblasti iracionalnoga samo radi otkrivanja iracionalnoga kao svrhe za sebe, postepeno preobratio u akciju koja teži da svoja iskustva kolektivno primeni i stavi u službu jednom određenome cilju. Prema tome, nadrealističko oslobođenje čoveka odgovaralo bi svemu socijalističkom oslobođenju društva: jedna paralelna i po istim principima revolucija, samo na dva razna plana, socijalni mikrokozmos i socijalni makrokozmos.“ Nadrealizam je pokušao da, oslonjen na psihoanalitička otkrića, učini razumljivijom ličnost modernog čoveka. Pomerao je iskustvenu predstavu o svetu. Prikazivao je nepouzdanost očigledne istine i logičkog zaključivanja, dovodeći u vezu, u svojim kolažima, na primer predmetnu pojavnost sa evokativnim siluetama iz prošlosti. Krug srpskih nadrealista u svojim traganjima, već u časopisu „Svedočanstva“ (1924/1925), preko tumačenja snova, ili obelodanjivanjem predstava sveta pomerenih ličnosti, „stvaranja“ umobolnih, gluvonemih, samoubica, lažljivaca, zločinaca, otkrivao je domaćoj literaturi do tada nepoznati „kontinent“. Nadrealisti veruju u snove, u njihove predskazivačke moći. Često naglašavaju primat snova nad sekundarnošću budnog stanja. Nadrealistička poezija podrazumeva oslobađanje ljudskog života, zato što omogućava bekstvo od robovanja umu i granicama koje se nameću realnošću. Iracionalizam koji je veličao nadrealizam može se shvatiti kao celovito prihvatanje sila koje deluju ispod glazure civilizacije. Nadrealistički poduhvat dvadesetih i tridesetih godina se razvio u krugu beogradskih intelektualaca. Godine 1930. u alamanahu „Nemoguće“, trinaest pisaca je pisalo proklamaciju o konstituisanju nadrealističkog pokreta. To su bili: Aleksandar Vučo, Oskar Davičo, Milan Dedinac, Mladen Dimitrijević, Vane Živadinović Bor, Radojica Živanović Noe, Đorđe Jovanović, Đorđe Kostić, Dušan Matić, Branko Milovanović, Koča Popović, Petar Petrović i Marko Ristić. Kao grupa oni nisu bili jedinstveni. Već u prvom zbirnom delu, posle „Nemogućeg“, „Pozicija nadrealizma“, 1931. godine, izostala su dvojica od trinaest nadrealista. Srpski nadrealizam dostiže najširu mogućnost uticaja u časopisu „Nadrealizam danas i ovde“ . Od naročitog značaja u tom časopisu bio je kritički osvrt na ekspresionizam u srpskoj književnosti. Najzad, u časopisu „Nadrealizam danas i ovde“ učinjene su umesne kritičke primedbe na skučenost literarnog koncepta „socijalna literatura“. To je bio kraj nadrealizma. Srpski nadrealizam u periodu svog delovanja, 1924-1932. uveo je srpsku književnost u vrh evropskog avangardizma. Mnogo kasnije, u intervalu 1952- 1956. godine pojedinačno su neki od bivših nadrealista (Oskar Davičo, Marko Ristić, Dušan Matić i Aleksandar Vučo) nastojali da ožive i aktuelizuju nadrealizam, ali to više nije bio nadrealizam već samo čežnja za njim. Prvi automatski tekst u srpskoj književnosti, „Primer” (1924) Marka Ristića, nastao odmah po objavljivanju Bretonovog prvog „Manifesta nadrealizma”, trebalo je da posluži kao očigledan dokaz o primenljivosti novog metoda pisanja. Sasvim u skladu sa Bretonovom postavkom, ta poetička inovacija je bila lišena bilo kakvih težnji ka estetizaciji jezika ili ka oblikovanju semantičkih struktura. Zato će Ristić, u kratkoj uvodnoj napomeni, reći da je dati tekst „primer nadrealističkog pisanja, bez ikakve težnje za lepim, za razumljivim, samo je jedan čist dokument o toku neprimenjene misli”. U toj kratkoj napomeni srpski nadrealista je istakao dve činjenice važne za razumevanje prave prirode automatskog teksta. S jedne strane, naglašava kako je dobijeni tekst jedinstven i nepromenjiv. Time je, reklo bi se, demonstrirao kako je moć kreativne mašte, tačnije automatskog pisanja, toliko iznad racionalne kontrole, da ova druga nije imala nikakvih mogućnosti da na dobijenom tekstu interveniše i bar malo ga izmeni. S druge strane, Ristić ističe kako je semantički učinak automatskog teksta moguće odrediti tek naknadno, u aktu čitanja, budući da ga u aktu stvaranja nije bilo, odnosno da autor ništa određeno i smisleno nije hteo da kaže. Ako nema intencionalnog značenja, onda ima, ili može da ima, receptivnog značenja. U automatskom tekstu kao „neprimenjenoj misli”, Ristić, očigledno, prepoznaje zanimljivo i neočekivano nizanje slika, tj. svedočanstvo“o njenoj igri slikama kojima se tek a posteriori može naći simbolički smisao i mogućnost poetske deformacije stvarnosti”. U poeziji, kao i u poetici Gijoma Apolinera i njegovih nadrealističkih naslednika, izražen je jedan oblik temporalnosti: reč je o oniričkom vremenu, koje vuče korene iz antičkog orfizma. Fenomen vremena, baš kao i fenomen sna, fundamentalan je i za apolinerovski i za nadrealistički simbolizam: susreću se u ideji privilegovanog trenutka, nazvanog kairos po helenističkom božanstvu. U kairosu, psihička transcedencija postaje imanencija pesme – onirička stvarnost, fantazmagorična stvarnost, stvarnost u kojoj želje ukidaju linearno vreme i empirijski prostor. U relativno kratkom periodu, od kraja 1924. do 1926. godine, izgrađena su dva modela nadrealističkog automatskog teksta. Primarna poetička intencija nadrealističkog automatskog pisanja bila je, neosporno, usmerena ka razotkrivanju novih mogućnosti samog jezičkog izraza kao osnovnog vida oslobađanja modernog čoveka. Neobično je, međutim, to što pisci srpskog automatskog teksta u velikoj meri poštuju sintaksu sopstvenog jezika. Sintaksa je, naime, najočigledniji prostor u kome se očitava delovanje logike, misli i smisaonog poretka uopšte. U svakom slučaju, bez obzira kako razotkrivali unutrašnje finese automatskog teksta, jasno je da njegov efekat ne treba primarno da bude meren estetskim vrednostima: njegova svrha, konačno, nije ni bila da izgradi relevantnu književnu praksu nego da, pre svega probudi skrivene kreativne potencijale čoveka modernog doba. Ako je srpska književnost u dugom vremenskom nizu stekla stvaraoce poput Vaska Pope, Miodraga Pavlovića, Branka Miljkovića, Borislava Radovića, Milorada Pavića, Aleka Vukadinovića, Milutina Petrovića, Vujice Rešina Tucića, Branka Aleksića, Nebojše Vasovića, Lasla Blaškovića i drugih, koji su prepoznali i reaktuelizovali nadrealističko nasleđe, pa posredno i postupak automatskog pisanja, kao i čitav niz raznovrsnih tipova diskursa, uključujući i diskurs ludila, onda možemo ustanoviti postojanje dovoljne vremenske i kreativne distance da se u svim segmentima nadrealističkog nasleđa može distinktivno govoriti. U časopisu „Stožer“ 1931. godine počela je diskusija između socijalnih pisaca i beogradskih nadrealista. Dodirne tačke u društvenim stavovima ističe Janko Đonović : „Sve Vaše šibe koje se odnose na prošlost, na društvo i duh oko nas dijelim. Sve što postoji u Vašem rušenju postoji i u mojemu. Znači, mi smo ipak danas najbliži jedni drugima.“ Pre svega, zajednička im je bila ocena društvenog poretka, njegova nepodnošljivost i neodrživost. I jedni i drugi su u svojim polaznim pozicijama naglašavali da prihvataju dijelektički materijalizam kao metod, a marksizam kao svoju osnovnu društveno-idejnu platformu. Civilizaciju u kojoj su nastali nadrealisti su negirali kao celovitost zbog njene bremenitosti protivurečnostima, a svoj položaj i sebe, kao intelektualce formirane u društvu koje negiraju, sagledavali su kao izraz propadanja jedne društvene strukture. Svest o svome društvu i svoju sudbinu intelektualaca nadrealisti su otkrivali usvajajući metodološke tekovine Frojdove psihoanalize i povezujući ih sa dijalektičkim materijalizmom. Zadržavajući se na nadrealističkom shvatanju oslobađanja podsvesti i njenom uključivanju u službu dijalektike, Hanifa Kapidžić-Osmanagić kaže da beogradski nadrealisti „zahtijevaju da dijalektički metod, koji je dotad bio izučavan samo u domenu svijesti, bude proširen na istorijsku, afektivnu, iracionalnu dijalektiku.“ Taj novi domen ljudske stvarnosti nadrealisti su zahvatili da bi pokazali složenost problematike etičkih merila i relativnost normi koje su ustaljene u društvu, kao i nedovoljnost tih merila da budu izraz stvarnog morala u njegovoj heterogenosti. Suštinu morala, prema mišljenju nadrealista, sačinjavaju tako različiti, a bliski elementi kao što su nagon, želje i stvarnost. U tome oni daju primat čovekovom htenju, jer je, u stvari, htenje, želja ljudska, ono što pokreće, stvara i ruši svetove, ona je revolucionarni faktor. Nadrealisti umetnost poistovećuju sa moralnim činom, jer ona u svojoj suštini nosi zahtev za promenom. Uporedo sa diskusijom u „Stožeru“, delimično i njoj kao prilog, počela je autokritika nadrealizma. Smisao autokritike je proizilazio iz nastojanja da se usavrši nadrealistički spoj metoda psihoanalize i dijalektičkog materijalizma, i na osnovu analize i otkrića prevazilaze se ranija gledišta. U vreme monarhističke diktature u Jugoslaviji, a naročito poslednjih godina nadrealističkog pokreta (1932-1933), beogradski nadrealisti su kao pojedinci zauzimali stavove koji su značili njihovo opredeljivanje za praktičnu akciju u aktuelnim društvenim pojavama svoje sredine. Neki su se uključili u revolucionarni pokret i bili članovi Komunističke partije Jugoslavije. Zbog svoje društvene aktivnosti bili su 1932. uhapšeni Oskar Davičo, Đorđe Kostić, Koča Popović, Đorđe Jovanović, Dušan Matić i Aleksandar Vučo. Oskar Davičo, pa onda i Đorđe Jovanović su osuđeni na robiju. Tako se pokret nadrealizma polako ugasio. U idejnom, kreativnom i praktičnom odnosu prema životnoj stvarnosti začeće se klica neslaganja među nadrealistima, što će prouzrokovati krah pokreta. Pokretu socijalne književnosti prišli su: Đorđe Jovanović, Koča Popović, Aleksandar Vučo i Dušan Matić. Marko Ristić se nasuprot njima zalagao za umetničke principe bliske nadrealizmu i borio se protiv vulgarizacije književnosti. Oskar Davičo i Milan Dedinac se posebno izdvajaju i čine most između dva krila bivših pripadnika beogradske nadrealističke škole. Oni su se društveno aktivirali, čak i sarađivali u publikacijama koje su uređivali socijalistički pisci, ali su u svojim poetičkim ostvarenjima zadržali nadrealističke prizvuke. Petar Popović, Đorđe Kostić i Vane Živadinović Bor posle 1932. više ne učestvuju aktivno u društvenom i umetničkom životu. Razlaz na literarnom planu znači i kraj delovanja beogradskog kruga nadrealista. Nadrealizam, sa svoje strane, počiva na veri u višu realnost određenih formi asocijacija koje su bile pritisnute, kao i na veri u moći sna i slobodnoj igri reči. Upravo susret dalekih, logički zapravo nespojivih realnosti, koje Breton u svom manifestu navodi kao bitnu karakteristiku nadrealističke poetike, predstavlja osnovni sistem na kojem počiva nadrealistički i imaginarni svet. U njemu je projektovano nastojanje da se u potpunosti literarno dovrši rehabilitacija iracionalnog. To što se obično postiže preko snova, halucinacije, ili u automatskom pisanju, i što treba da bude nadrealno, zapravo je podsvesno. Prvi zajednički nastup nadrealista bio je almanah „Nemoguće – L’Impossible” (1930), koji izlazi u Beogradu sa manifestom pokreta koji potpisuju trinaestorica članova grupe: Aleksandar Vučo, Oskar Davičo, Milan Dedinac, Mladen Dimitrijević, Stevan Živadinović - Vane Bor, Radojica Živanović Noe, Đorđe Jovanović, Đorđe Kostić, Dušan Matić, Branko Milovanović, Koča Popović, Petar Popović i Marko Ristić. Nakon manifesta sledi anketa „Čeljust dijalektike”, a zatim i stihovi i prozni tekstovi, kritika, izjave umetnika, i drugi sadržaji, praćeni vizuelnim materijalom i likovnim prilozima članova grupe. U almanahu, osim beogradskih nadrealista, sarađuju i francuski nadrealisti Andre Breton, Pol Elijar, Benžamin Pere, Luj Aragon, Rene Šar i Andre Tirion. Prvi broj časopisa francuskih nadrealista „Le surréalisme au service de la révolution” (Nadrealizam u službi revolucije) donosi tekst posvećen osnivanju grupe srpskih nadrealista i njihovom manifestu. Nakon almanaha „Nemoguće”, usledilo je više publikacija nazvanih „nadrealistička izdanja“. Između ostalih to su Pozicija nadrealizma (1931), „Nadrealizam danas i ovde” (1931-1932), „Nacrt za jednu fenomenologiju iracionalnog” (1931) Koče Popovića i Marka Ristića, „Položaj nadrealizma u društvenom procesu” (1932) Oskara Daviča, Đorđa Kostića i Dušana Matića, „Anti-zid” (1932) Vana Živadinovića Bora i Marka Ristića i „Jedan nadrealistički odgovor` koji potpisuje više autora. U drugoj značajnoj nadrealističkoj publikaciji, časopisu „Nadrealizam danas i ovde”, osim beogradskih nadrealista (Vučo, Davičo, Vane Bor, Živanović Noe, Ristić, Matić, Kostić, K. Popović, P. Popović), priloge i tekstove objavljuju i nadrealisti iz Francuske, Dali, Breton, Šar, Krevel, Elijar, Ernst, Tangi i Cara. Likovne priloge objavljuju i Alberto Đakometi i Huan Miro. Časopis prestaje da izlazi nakon tri objavljena broja. Srpski nadrealisti sarađuju i u publikacijama francuske grupe, kao na primer u 3. broju časopisa „Le surréalisme au service de la révolution” („Nadrealizam u službi revolucije”), gde objavljuju „Poziciju nadrealizma” pod naslovom „Belgrade, 23 décembre 1930”. Potpisnici su Davičo, Dedinac, Vane Bor, Živanović Noe, Jovanović, Kostić, Matić, Koča i Petar Popović, Marko Ristić i Aleksandar Vučo. Godine 1932., u Umetničkom paviljonu Cvijeta Zuzorić u Beogradu, izložbu nadrealističkih slika sa nadrealističkim izdanjima priređuje Radojica Živanović Noe. Iste godine, zbog revolucionarnih i nadrealističkih aktivnosti, Oskar Davičo je uhapšen u Bihaću, a Đorđe Jovanović i Koča Popović u Beogradu. Kazne izdržavaju u Sremskoj Mitrovici, gde neki ostaju i više godina. Rene Krevel, francuski nadrealistički pesnik, objavljuje tim povodom članak u šestom broju glasila francuskog nadrealističkog pokreta „Le surréalisme au service de la révolution” („Nadrealizam u službi revolucije”), pod nazivom „Des surréalistes yougoslaves sont au bagne” („Jugoslovenski nadrealisti na robiji”). Salmon Moni de Buli (Salmon Monny de Boully) Oskar Davičo Oskar Davičo (1909-1989) nadmašio je sve ostale snagom talenta, plodnošću i širinom uticaja. Kao pesnik se pojavio rano. Prvu pesmu objavio je kao gimnazijalac (1925). Među nadrealističkim izdanjima nalaze se dve njegove knjižice pesama i poetskih tekstova: „Tragovi” (1928) i „Četiri strane sveta i tako dalje” (1930), pesma u prozi „Anatomija” (1930) i brošura „Položaj nadrealizma u društvenom procesu” (1930), koju je napisao zajedno s Dušanom Matićem i Đorđem Kostićem. U njegovoj najranijoj poeziji sve je podređeno eksperimentu, istraživanju mogućnosti pesničkog izraza, primeni načela automatskog pisanja. Najpotpuniji izraz Davičo je dostigao u socijalnoj fazi, kada je nadrealistička pesnička iskustva stavio u službu revolucionarne angažovanosti. „Davičo je sišao sa Olimpa nadrealizma u socijalnu poeziju”, napisao je jedan kritičar s levice povodom izlaska njegove knjige Pesme (1938). Bila je to, međutim, sasvim osobena socijalna poezija, puna maštovitih slika, verbalnog humora, igre rečima, erotike. Iako s neutralnim naslovom, ova zbirka je, kao i sve naredne, tematski kompaktna. Davičo se kao prozni pisac razvio u ratu i nakon rata. Objavio je najpre ratni dnevnik „Među Markosovim partizanima” (1947), a zatim više knjiga putopisne, esejističke i polemičke proze, deset romana i zbirku pripovetka „Nežne priče” (1984). [14] Rođen je u Šapcu, u jevrejskoj činovničkoj porodici. Studirao je u Parizu, a diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Jedno vreme radio je i kao profesor u Prvoj muškoj gimnaziji u Beogradu. Umro je u Beogradu 1989. godine. Milan Dedinac (1902-1966) najizrazitiji je lirik među nadrealistima. Slično Crnjanskom, iako na drugi način, on je sledbenik tvorca srpske lirske pesme Branka Radičevića. Nije pisao mnogo, skoro čitav njegov pesnički rad sabran je u knjizi „Od nemila do nedraga” (1957). Bavio se i pozorišnom kritikom. Već posle prvih pesama koje je Dedinac objavio kritika je istakla lirizam, neposrednost i muzikalnost kao njegova osnovna obeležja. U svom pesničkom razvoju išao je obrnutim putem od onog koji su prošli Crnjanski i drugi ekspresionisti. Zaokret od apstraktnog lirizma ranih pesama k poeziji stvarnosti počinje s poemom „Jedan čovek na prozoru” (1937). Osnovna je situacija simbolična: pesnik je na prozoru, tačnije iza zatvorenog prozora, i posmatra oluju što besni po gradu. On kao da se s mukom odvaja od zatvorenog i bezbednog sveta u kojem je do tada živeo, okreće se svetu izvan sebe, uranja u spoljna zbivanja, žudi za susretima i davanjem. Dok je u ovoj poemi data situacija čoveka koji posmatra nepogodu, u narednoj zbirci, „Pesme iz dnevnika zarobljenika broj 60211” (1947), imamo situaciju čoveka u nevremenu, dramu čovekovog pada u stvarnost. Rođen je u Kragujevcu, a umro u Opatiji. Bio je u braku sa Radmilom Bunuševac. Pohađao je Treću mušku gimnaziju. U jednom trenutku svoje karijere bio je glavni urednik dnevnog lista „Politika”. Takođe, jedno vreme je bio umetnički direktor Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu. Mladen Dimitrijević (Dimitrije Dedinac) Ljubiša Jocić Đorđe Jovanović (pesnik) Đorđe Kostić Slobodan Kušić Dušan Matić Dušan Matić (1898-1980), pesnik i mislilac, s intelektualnim i filozofskim težnjama. Kao stvaralac, on nije najviše dao u mladosti, nego u zrelom dobu. Do rata se javljao u časopisima (od 1923), a u zasebnim izdanjima samo kao koautor. Prvu samostalnu knjigu, zbirku eseja „Jedan vid francuske književnosti” (1952), objavio je u pedeset i četvrtoj, a prvu pesničku knjigu, „Bagdala” (1954), u pedeset i šestoj godini života. Od tada do smrti bio je veoma plodan u obe oblasti, i poeziji i esejistici. Kao i dugi nadrealisti, prošao je kroz sve faze, od nadrealističke preko socijalno-aktivističke do neomodernističke. Iako Matić kao misaoni pesnik proizlazi više iz evropske nego iz domaće tradicije, opet se nameće poređenje između njega i drugih naših pesnika intelektualaca, pre svih Sterije i Rakića. Matićeva esejistika pripada takođe najvećim delom poznom periodu njegovog stvaranja. Od posebnih knjiga tu se izdvajaju: „Anina balska haljina” (1956), „Na tapet dana” (1963), „Proplanak i um” (1969) i dr. U njima je razvio prepoznatljiv stil. On piše lako, lepršavo, skačući slobodno s predmeta na predmet, rečenicom uvek jasnom i preciznom, bez ičeg suvišnog, kitnjastog. U njegovim esejima, obično malim po obimu, nalazimo tipičnu francusku ležernost, ali i dosta površnosti i neobaveznosti, umesto teorijskih uopštavanja. Rođen je u građanskoj porodici u Ćupriji. Studirao je u Parizu, na Filološkom fakultetu. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Neko vreme je radio kao profesor filozofije u gimnaziji. Posle dva politička hapšenja, penzionisan je bez osude. Umro je u Beogradu. Branislav Branko Milovanović Rastko Petrović Koča Popović Petar Popović Risto Ratković Marko Ristić Marko Ristić (1902-1984), kao i drugi nadrealisti, pisao je poeziju („Od sreće i od sna” (1925); Nox microcosmica (1956)), ali mu je pesnički rad ostao u senci obimne esejistike i književne kritike. Zahvaljujući njima, a ne poeziji, on zauzima jedno od veoma istaknutih mesta u našoj književnosti 20. veka. Od njegovih mnogobrojnih knjiga iz tih oblasti izdvajaju se: „Književna politika” (1952) i „Istorija i poezija” (1962). U obema su uglavnom sadržani radovi iz međuratnog perioda, u prvoj književne kritike, a u drugoj eseji o načelnim pitanjima. U čitavom svom radu, i onom iz doba nadrealizma i onom kasnijem, Ristić je ostao privržen osnovnim nadrealističkim stavovima o prirodi i funkciji književnosti i umetnosti. Njih je zastupao s više strasti i istrajnosti nego ijedan drugi predstavnik ovog pokreta. Rođen je u staroj i uglednoj porodici akademika Jovana Ristića. Školovao se u Srbiji i Švajcarskoj. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Bio je oženjen Ševom Živadinović sa kojom je imao ćerku Maru, a zanimljivo je to da su im kumovi bili Aleksandar Vučo i njegova supruga Lula. Upoznao je Bretona i francuske nadrealiste za vreme boravka u Parizu, gde je nastao i ciklus kolaža La vie mobile. Zajedno sa Ševom kupio je sliku Maksa Ernsta Sova (Ptica u kavezu), koja se danas nalazi u kolekciji Muzeja savremene umetnosti, Beograd. Jelica Živadinović - Ševa Ristić Dušan Duda Timotijević Aleksandar Vučo Aleksandar Vučo (1897-1985) kao pisac se veoma razlikuje i od Matića i od drugih nadrealista. Javio se u ranim 20-im godinama pesmama koje lirskom mekoćom i melodioznošću podsećaju na Crnjanskog. U doba nadrealističkog pokreta objavio je tri poeme: „Humor Zaspalo” (1930), „Nemenikuće” (1932) i „Ćirilo i Metodije” (1932). U njima je raskid s konvencijama tradicionalnog pesničkog jezika doveden do krajnosti. One su pune verbalnih dosetki, igri rečima, kalambura, smelih improvizacija, bizarnih i vibrantnih spojeva reči, „izvan protektorata razuma”, kako je primetio pesnik. Poema „Humor Zaspalo” vrhunac je te poezije apsurda i alogičnosti, najozloglašenije naše moderno pesničko delo, neka vrsta „Kralja Ibija” srpske poezije. Građena je na humorno-burlesknim sintagmatskim spojevima, na zvučnim podudaranjima bez smisla, nasuprot smislu ili čak u inat smislu, na neobičnim rimovanjima, ponekad bliskim načinu na koji dete doživljava svet. Posle ovih dela izašla je poema za decu „Podvizi družine `Pet petlića`”(1933), Vučovo, možda, najuspešnije pesničko ostvarenje. Od svih nadrealista Vučo se najranije okrenuo romanu. Njegov prvi roman „Koren vida” (1928) izrazio je lirsko delo satkano od autobiografske građe postupkom prilagođenim logici sna.[14] Rođen je u trgovačkoj porodici. Završio je gimnaziju u Nici i upisao pravni fakultet u Parizu. Venčao se sa Julkom Simeonović u Parizu, sa kojom je dobio dva sina, Đorđa i Jovana. Radio je i kao upravnik filmskog preduzeća Jugoslavija, a kasnije i kao direktor Zvezda filma, i Avala filma. Julijana Lula Vučo Nikola Vučo Stevan Živadinović - Vane Bor Radojica Živanović Noe

odlično stanje RETKO U PONUDI Domaći konj (lat. Equus ferus caballus)[2][3] je veliki kratkodlaki kopitar duge grive i repa, pripitomljen od davnina i koristi se za jahanje ili prenos tereta. Domaći konj je jedna od dve postojeće podvrste Equus ferus. To je kopitarska životinja koja pripada taksonomskoj porodici Equidae. Konj je evoluirao tokom zadnjih 45 do 55 miliona godine od malog stvorenja sa više prstiju, Eohippus, u veliku životinju sa kopitama. Ljudi su počeli domestikaciju konja oko 4000 p. n. e, i smatra se da je domestikacija bila široko rasprostranjena do 3000. p. n. e. Konji podvrste caballus su domestikovani, mada deo domestikovane populacije živi u divljini kao divlji konji. Te divlje populacije nisu istinski divlji konji, pošto se taj termin koristi za opisivanje konja koji nikad nisu bili domestikovani, kao što su ugroženi divlji konji Prževaljskog, zasebna podvrsta i jedini preostali istinski divlji konj. Postoji obiman, specijalizovan rečnik koji se koristi za opisivanje koncepata vezanih za konje, kojim se pokriva sve od anatomije[4][5] do životnih stadijuma, veličine, boja, oznaka, rasa, kretanja, i ponašanja. Konjska anatomija omogućava konjima da koriste brzinu za bežanje od predatora. Oni isto tako imaju dobro razvijeni osećaj ravnoteže i snažan „beži ili se bori” respons. Vezano za tu potrebu da beže od predatora u divljini razvilo se jedno neobično svojstvo: konji imaju sposobnost da spavaju stojeći i ležeći. Ženke konja, zvane kobile, nose svoje mladunce oko 11 meseci, i mladunci konja, zvani ždrebad, mogu da stoje i trče neposredno nakon rođenja. Većina domestikovanih konja počinje trening pod sedlom ili remenjem između druge i četvrte godine. Oni dostižu punu zrelost u petoj godini, i imaju životni vek od 25 do 30 godina. Osobine[uredi | uredi izvor] Tipično njušenje pastuva u blizini plodne kobile Konji su tipične životinje koje žive u krdima. U krdu vlada jasno uspostavljen hijerarhijski red. Kod promene strukture krda, kada se, na primer, krdu pridruži nova životinja ili ga napusti dotadašnji član, ponovo se uspostavlja hijerarhija. Ovo se najčešća događa govorom tela, kao što je preteće ponašanje, ali ako to nije dovoljno, i ugrizima i ritanjem. Redosled na hijerarhijskoj lestvici mogu, osim toga, dovesti u pitanje i odrastajući mladunci koji tokom svog razvoja menjaju i mesto na toj lestvici. Pri tome se često može videti da mladunci niže rangirane kobile jednako tako dobivaju niže rangiran položaj u krdu, dok mladunci više rangirane kobile takođe imaju veće izglede na viši položaj. U životu na slobodi krdo se sastoji od više kobila, među njima je jedna kobila - predvodnica, te njihovih mladunaca i jedan pastuv - predvodnik. Kobila predvodnica vodi krdo na pašu i pojilo, a i određuje kad treba krenuti i kuda ići. To je često neugledna jedinka koja se zadržava malo po strani od krda. Za razliku od nje, pastuv je impozantna pojava obeležena tragovima mnogih bitki za vodeće mesto u krdu. On je zadužen za obranu krda od grabežljivaca i za davanje svojih gena sledećim generacijama krda. Kod bega, kobila - predvodnica vodi krdo, a pastuh trči na začelju krda kako bi terao dalje zaostale članove. Po pravilu, kobile celi život ostaju u istom krdu, dok mlade ždrepce pastuv protera iz krda kad dosegnu polnu zrelost. Takvi ždrepci formiraju svoje mladenačke zajednice. U tim zajednicama oni međusobno odmeravaju snage i vežbaju, kako bi jednog dana, izazivanjem na borbu jednog pastuva - predvodnika i pobedom nad njim, preuzeli njegovo mesto u krdu. Ponekad se neke kobile odvoje iz postojećeg krda i s mladim pastuvom formiraju novo krdo. Kao stanovnik stepe konj je, za razliku od magaraca, životinja čiji je prvi instinkt da opasnost pokuša da izbegne brzim begom. U držanju konja kao domaće ili radne životinje, prevladavaju kobile i kastrirani konji. Oni se u većini slučajeva bez problema uklope u manje-više veliko postojeće krdo. Pastuvi se smatraju vrlo neuračunljivim, pre svega zbog snažnog nagona za parenjem, a ponekad i zbog agresivnosti uslovljene hormonima. Ako pastuv nanjuši kobilu koja se tera, pokušaće će sve da dođe do nje. Pri tom, ako ograda oko pašnjaka ili u štali nije primerena, pastuv se često ozledi. Zbog toga se oni uglavnom drže na zasebnim pašnjacima ili u odvojenim štalama. Genetika[uredi | uredi izvor] Konji imaju 64 hromozoma.[6] Konjski genom je sekvenciran 2007. godine. On se sastoji od 2,7 milijardi DNK baznih parova,[7] te je veći od genoma pasa, a manji od ljudskog genoma ili goveđeg genoma.[8] Mapa konjskog genoma je dostupna istraživačima.[9] Spoljašnji izgled[uredi | uredi izvor] Spoljašnji izgled konja se razlikuje građom i veličinom tela, kao i krznom i njegovom bojom. Zavisno od svrhe uzgoja, dele se na tri osnovna tipa, hladnokrvne, toplokrvne i punokrvne konje. U hladnokrvne se ubrajaju u pravilu konji čija telesna težina prelazi 800 kg. Te pasmine korištene su uglavnom za rad u polju, rudnicima ili za šumske poslove. Toplokrvni su, suprotno prvima, tipični jašući konji jer su lakše građe i pokretljiviji. Pored toga, oni su dobri za dresuru i preskakanje prepreka. Punokrvni su pre svega sportski konji, uglavnom su vrlo osetljivi, a u trku dosežu i do 70 km/h. Polukrvnim konjima nazivaju se mešanci toplokrvnih i punokrvnih konja. Nazivi hladnokrvni, toplokrvni i punokrvni ne potiču od toplote ili količine krvi konja, nego označavaju njihov temperament. Tako su hladnokrvni konji obično vrlo pitomi i snažni, i s mirom podnose puno toga, dok se punokrvni generalno smatraju „ludim“, razdražljivim i ni izdaleka se njima ne može tako jednostavno upravljati kao sa hladnokrvnim. Konji se u hodu oslanjaju samo na treći, srednji nožni prst. Ostali prsti su im zakržljali. Oči konja su smeštene postrano na glavi, što im omogućuje vidno polje od gotovo punog kruga (350°). No, ono što se događa neposredno ispred njihovog nosa ili straga, konji primećuju tek ako okrenu glavu. Konji nisu slepi za boje, ali ne razlikuju ih baš dobro. Ne razlikuju smeđu od zelene i sive, ali boje kao što su bela, crvena, žuta i plava vide jako dobro. Imaju vrlo pokretljive ušne školjke i mogu ih okrenuti u bilo kojem smeru. Okretanjem prema napred, konj pokazuje pažnju i znatiželju, no ako ih okrene prema natrag i priljubi uz glavu, to je upozorenje i pokazuje agresivnost ili strah. Ako uši mlitavo vise u stranu to je znak da se ne oseća dobro ili je umoran, no može biti i znak potčinjavanja kao i opuštenosti. Ako su mu pri tome oči poluzatvorene, to može značiti i zadovoljstvo. Uši usmerene prema nazad znak su nelagode, a kod jahanja, pažljivosti. Radi zaštite od grabežljivaca u prvobitnom okolišu, konji su razvili različite boje. Jedna od najranijih je svetli ton smeđe boje. Tipični predstavnici konja te boje su norveški fjordski konji, koje uz to odlikuje i uočljiva tamna pruga duž mesta gde izrasta griva. Veličina, starost, razmnožavanje[uredi | uredi izvor] Tačka na prelazu između vrata i leđa od koje se meri visina konja Zavisno od pasmine, domaći konji dosežu visinu u „ramenima“ između 60 i 210 cm. Konji visine do 146,5 cm nazivaju se poni,[10] a oni visoki do 145-148 cm su mali konji.[11] Težina ponija i velikih konja kreće se od 90 kg pa do 1200 kg. Telesno odraslim konj se može smatrati u dobu od tri do šest godina, poniji ranije, veliki konji kasnije. Veliki konji mogu doživeti oko 30 godina,[12] dok poniji mogu živeti i do 50 godina.[13][14] Najveća dokazana starost jednog velikog konja je 62 godine.[15] Očekivani životni vek konja uveliko zavisi o pasmini, uslovima života i načinu korištenja životinje.[16][17][18] Kobile su polno zrele s 12 do 18, a ždrepci u dobu između 12 i 20 meseci. Kod svih konja skotnost traje tačno 330 dana (11 meseci). Ciklus parenja počinje u proleće, a vrhunac doseže u letnim mesecima. Ako životinje žive u štalama i hrani se intenzivno, moguće je postići skotnost i zimi. Kobile su plodne samo svakih 21 do 24 dana. Nakon skotnosti od oko 11 meseci, kobila donosi na svet ždrebe, koje odmah nakon toga pokušava da ustane. Ovo je kod konja koji žive na slobodi izuzetno važno, jer inače je ugroženo od zveri. Boja[uredi | uredi izvor] Prvobitno je boja konjske dlake imala funkciju kamuflaže. Danas se konji uzgajaju u nekoliko boja. Kod nekih se boja nogu, grive i repa razlikuje od boje ostatka tela. Neki konji imaju bele mrlje na licu i nogama. Za boju se može reći da je karakteristika jedinke, ali ne i rase, kao što je to slučaj kod drugih životinjskih vrsta. Belac – konj bele boje. Svi konji koji su bele boje rađaju se kao crna ždrebad, sa većim ili manjim belim površinama po glavi ili nogama, a beli postaju tek između 5. i 7. godine. Ovo naravno ne važi za one koji se rađaju potpuno beli sa crvenim očima - u tom slučaju radi se o albinizmu. Vranac – konj crne boje. Ako na glavi ima belu liniju, koja može biti šira ili uža, onda je to lisasti vranac, ako odmah iznad kopita ima bele noge onda je putasti, ako je pak bela boja viša kažemo da je čarapast. Dorat ili mrkov - konj mrke, braon boje. Često se varijante ove boje opisuju kao „otvoreni“ - svetliji ili „zatvoreni“ - tamniji dorat. Zelenko - konj „zelene boje“, boje koja čini prelaz od vranca ka belcu. Alan - konj oker boje. Položaj ušiju[uredi | uredi izvor] Konj može posebno micati ušima kako bi prikupio zvukove, a položaj ušiju jasno ukazuje na njegovo raspoloženje. Uši okrenute napred znači da ga nešto zanima; jedno uho napred, drugo nazad znači da konj nije siguran, uši unazad pokazuju agresivnost i strah. Domestikovanje i držanje[uredi | uredi izvor] Poreklo[uredi | uredi izvor] Divlji konji, oblik od kojeg potiču današnji domaći konji, su domestikovani prvi put u centralnoj Aziji, verovatno oko 3000 godina p. n. e, a neki autori smatraju, da je to bilo još pre 5 hiljada godina p. n. e. Postoje različite teorije o tome, kada i gde je čovek prvi put koristio konja. Zadnja istraživanja, koja se temelje na uspoređivanju mitohondrijskog genoma današnjih domaćih konja i fosila izumrlih vrsta, upućuju na odgovor, da se domesticiranje konja odvijalo na više mesta, nezavisno jedno od drugih. Bitna indicija za takav zaključak je širina genetičkih varijacija, koja je u obe testirane grupe bila jednako velika. Da se domesticiranje odvilo samo na jednom mestu, kod domaćih konja bi se mogla očekivati puno manja širina genetičkih varijacija. Pored toga, testovima je utvrđeno da su neke izumrle vrste bliže srodne današnjim vrstama, nego što su neke vrste domaćih konja međusobno srodne. Istraživanja mitohondrijskog DNK, sprovedena 2002. pokazala su, da je domestikovano najmanje 77 osnovnih tipova kobila u različitim područjima zemlje nezavisno jedno od drugog, što je bitno više nego kod drugih vrsta domaćih životinja. Istorija domaćih konja[uredi | uredi izvor] Konji na radu Domestikovanje konja donelo je narodima izvanredne prednosti. Mogle su se u puno kraćem vremenu preći velike udaljenosti, što je olakšalo održavanje velikih carstava. Pored toga, kao što je to u nekim krajevima i danas običaj, konji su se koristili za ishranu, a bili su i dragoceni pomagači u ratnim pohodima. Neke nove napadačke i ratne tehnike postale su moguće tek uz korištenje konja. Stari Orijent[uredi | uredi izvor] Rana carstva Asiraca i Hetita kao i Hurita u državi Mitani stvarana su korištenjem konja u ratovanju. Oko 1700 godina p. n. e. u Egipat upadaju Hiksi, nomadski narod nejasnog porekla. Egipćani do tada nisu poznavali konje i bili su u borbi do te mere podređeni, da su Hiksi uspeli da osvoje veliki deo Starog Egipta. Stepe[uredi | uredi izvor] Rani nomadski narodi centralne Azije, iz kojih su kasnije proizašli mnogi narodi ratnika-konjanika, „pronašli“ su sedlo i drugu jahaču opremu još u trećem veku p. n. e. Kasnije grčki istoričar Strabon izvještava o izuzetnom jahačkom umeću Skita. Srednja Evropa[uredi | uredi izvor] Ostaci konja dokazani su u srednjoj Evropi od starog kamenog doba, i nastavljaju se i u vremenu nakon ponovnog širenja šuma iza zadnjeg ledenog doba. Međutim, vreme od kad je konj domestikovan u Evropi je sporno, jer je teško razlikovati kosti divljih od kosti domestifikovanih konja. Antika[uredi | uredi izvor] U Homerovim epovima konji pre svega vuku bojna kola, kao što je bilo uobičajeno u egipatskom Novom carstvu i kod Asiraca i Hetita. Kod sahrane Patrokla (Ilijada 23, 163) žrtvovani su konji. U grčkoj antici konj je bio simbolički povezan sa smrću. Kad je junak prikazivan kako kroz prozor gleda konje, predskazivana je njegova smrt. U vreme oko 1000 godina p. n. e. prestaju da se koriste bojna kola. Konjanici na sve krupnije uzgajanim konjima pokazali su se, uz sve bolju veštinu jahanja, kao brži i okretniji, pa time i efikasniji od bojnih kola. Drugog dana održavanja antičkih Olimpijskih igara tradicionalno su bila takmičenja u jahanju i trci kolima. Grčki istoričar Ksenofont napisao je u 4. veku p. n. e. delo Peri hippikes („O umeću jahanja“), gde je izneo znanja o konjima i jahanju. Većina saveta sadržanih u tom delu vrde još i danas. Potkovice su izumeli još Rimljani. U Evropu je stigla u 5. veku p. n. e. za vreme seobe naroda. Tačno poreklo ovog izuma je nepoznato. Međutim, Rimljani nisu uspeli da razviju konjima primerenu opremu. Primeren način za prevoz tereta konjskom zapregom razvijen je tek puno kasnije. Srednji vek[uredi | uredi izvor] Egipatski prikaz anatomije konja iz 15. veka Korištenje konja kao radne životinje postalo je moguće tek u srednjem veku, s pronalaskom primerene opreme. Do tada su u poljoprivredi korišteni samo volovi. Ranije uobičajena oprema je konjima kod vuče većih tereta presecala dovod vazduha, pa su se mogli koristiti samo za vuču lakih kola. Razvoj adekvatne opreme omogućio je korištenje konja na primer za vuču pluga. Kako konji imaju bitno veći radni potencijal od volova, to je značilo revoluciju u poljoprivredi. U srednjem veku je konj kao jahaća životinja bila dostupan gotovo isključivo plemstvu. Korištenje jahača u bitkama dovelo je do razvoja sloja vitezova. Iz te prvobitno samo vojno korištene veštine jahanja kasnije se razvila klasična dvorska umetnost jahanja. U tom razdoblju se počinje snažnije razvijati konjogojstvo, jer su mnogi vladari željeli da ukrase svoje dvorove naročito plemenitim konjima. S druge strane, kako su vitezovi zbog oklopa postajali sve teži, bili su potrebni i sve krupniji, grublje građeni konji. Novi svet[uredi | uredi izvor] Na američkom kontinentu nije bilo domestikovanih konja. U Americi su, doduše, živeli divlji konji, međutim izumrli su pre mogućeg domestikovanja. Tek Evropljani dovode u Ameriku domaće konje. Neki konji su u severnoj Americi odbegli, i na slobodi formirali krda mustanga. Tako su Indijanci prvi put sreli konje. Taj kontakt radikalno menja način života nekih plemena. Pre svega narodi koji su živeli u preriji mogli su uz pomoć brzine konja uloviti više bizona, a veća pokretljivost im je povećala lovišta. Rase domaćih konja[uredi | uredi izvor] Domaći konji Dorat Engleski galoper Arapski punokrvni konj - nijedna rasa konja nije uticala u toj meri na uzgoj ostalih rasa koliko arapski punokrvni konj. U modernom turnirskom sportu se retko pojavljuje zbog svoje visine od 145cm do 155cm. Arapski punokrvnjak se označava sa axx, a polukrvnjak sa ax. Engleski punokrvni konj - ovo je jedina rasa konja kod koje je kriterijum pri selekciji - rezultati u trkama - ostao nepromenjen do danas. Nastali su 1650-1750 ukrštanjem arapskog, turskog i berberskog konja. Engleski polukrvni konj - nastao je ukrštanjem engleskog punokrvnjaka sa konjima iz raznih zemalja i krajeva. Trekenerski konj je istočnopruski konj. Imao je veliki značaj u stvaranju današnjeg zobnatičkog polukrvnjaka. Ahaltekinac - nastao je pre više hiljada godina (pre oko 5000 godina) i to je jedna od najstarijih rasa konja. Izvanredan je za jahanje, velike je izdržljivosti i čvrstine, elegantan i plemenit. To je rasa konja bez grive ili sa veoma slabo izraslom grivom. Poreklo mu je sa prostora današnjeg Turkmenistana i nalazi se na grbu današnje Republike Turkmenistan, na njihovoj novčanici i na poštanskim markama Turkmenistana. Ova rasa konja je imala dosta značajan uticaj na nastanak arapske rase konja i njihov elegantan izgled potiče od ahaltekinca. Hanoverski konj - vodi poreklo iz Hanovera iz Nemačke. Visina mu je 155-165cm. Boja mu je najčešće kestenasta sa belim oznakama, ali isto tako može biti i smeđ, crn a ponekad i siv. Staložene je naravi i uopšteno mirnog temperamenta. Hanoverac je velik i impozantan konj pravilnog i izražajnog lica. Vrat mu je dugačak i mišićav, jednako kao i leđa. Uopšteno krupan, širok i dugačak, čvrste strukture kostiju i snažnih nogu sa donekle malim kopitima. Rep je visoko postavljen i konj ga drži i nosi visoko. Koristi se najviše u dresurnom i preponskom jahanju. Izvrstan je takmičarski konj. Ovi konji imaju dugačak korak u hodu, energičan kas i elastičan galop. Izvrsni su skakači. Lipicaner - pripada grupi toplokrvnih konja, ime je dobio po selu Lipice kod Sežane u Sloveniji. Kasač Orlov - je najstarija rasa kasača. Njen tvorac je grof Aleksej Grigorijevič Orlov. Francuski kasač Američki kasač - vodi poreklo iz Sjedinjenih Američkih Država. Visina mu je 142-162cm. Boja mu je riđa, dorata, vrana ili alata. Ima izvrstan sportski temperament i veliku izdržljivost. Izgled Američkog kasača stvara opšti utisak snage, a budući da je brzina najvažnija osobina, prihvatljive su neke izmene u eksterijeru. To je uopšteno mali, mišićav konj kratkih prednjih nogu, dužih zadnjih nogu, dobro oblikovanih kopita i obične glave sa dugim ušima. Važna je snaga, pa zato ova rasa ima široka prsa, snažan greben i dobro razvijen zadnji deo. Ovo je najpoznatija svetska rasa za trke konja, a može se videti u kasačkim trkama uglavnom. Trkački kas ili korak najvažniji su načini kretanja, obeleženi dugim, glatkim pokretima. Koraci nisu produženi i ne smeju preći u kenter ili galop. Bosansko-brdski konj - pogodan je za rekreaciono i turističko jahanje zbog skromnosti pri držanju i jednostavnog karaktera.[19] nega sport sportski zdravlje konji knjige knjiga o konjima biologija anatomija konja