Konačno rešenje zdravstvenih problema. Ne lečite posledice, bolje otklonite uzrok! Atlasprofilaks metod se primenjuje jednom u životu. Samo jednim tretmanom dobija se više nego sa stotinama drugih tretmana, lečenja, terapija, lekova... Bez nameštenog atlasa, dan je izgubljen dan, a život bez veze proćerdan. Sve je manje onih koji imaju strpljenja za čitanje knjiga. Ova pisma samo liče na knjigu. Mogu napisati trista pisama ali neću, jer Ti nemaš vremena za čitanje ”debelih” knjiga. U budućnosti će biti napisano na desetine knjiga o konačnom nameštanju prvog pršljena. Imam čast i zadovoljstvo da pišem treću knjigu o ovoj epohalnoj spoznaji. Prvu je napisao tvorac metoda, a drugu jedan francuski novinar. Ovo genijalno otkriće promeniće većinu udžbenika iz medicine, a mnoge knjige o zdravlju postaće suvišne zato što su pogrešne. Ova pisma će Ti ličiti na najlepšu bajku. Nije bajka već postojeća realnost za stotine hiljada oslobođenih ljudi iz ropstva bolestima. Zavali se udobno i uživaj. Izvini što nema slika da Ti razbiju monotoniju čitanja, ali genijalna rešenja su jednostavna, pa nema potrebe za šarenilom. Garant neće biti dosadno, jer ipak se R A D I O G L A V I. Tačno je da se radi o glavi ali za spas glave, a i celog tela. Dođe čovek kod lekara. ”Doktore sve me boli. Pipnem petu ona me boli. Pipnem koleno boli. Kuk me boli. Pipnem stomak boli. Ma boli me dupe, rame, ruka, srce, nos, glava, uši, vrat ... Sve me živo boli”. A lekar će ”Bre, čoveče, tebe boli prst. Sestro, sledeći pacijent”. Ulazi sledeći i odmah se žali ”Ja imam sve bolesti osim hipohondrije”. Ne bih mogao da budem lekar. Težak je to posao, jer je uzaludan. Batrganje u živom pesku. Pomažu ljudima, ali ne mogu ih izvaditi da ne potonu u tminu bez dna. Imao bih srca, ali nemam stomak da posmatram kako tonu, a pomoći im ne mogu. Žali se pacijent doktoru ”Ubi me potiljak u zadnjih dvadeset godina”. Doktor ga gleda i kaže ”I mene, ali ne znam kako TO da rešim”. Sve nas polako, ali sigurno U B I J A potiljak. Razumem da pacijent kao laik za ljudsko telo ne shvata, ali doktor poznaje anatomiju i zna da se tu nalazi A T L A S. Pišem Ti kao svom najmilijem. Budimo bliski. Ne persiram Ti, ali pišem sa veliko T. Upravo čitaš najvažniju knjigu u svom životu. Naravno da u to sada ne veruješ, ali polako. Srešćemo se mi ponovo na kraju knjige. Znam da su pisma u ovim užurbanim vremenima zastarela. Ipak, ovo što ćeš iz njih saznati zaslužuje da malo usporiš, jer se radi o najvažnijoj stvari u Tvom životu. Izgubićeš neki sat čitajući ih, ali ćeš dobiti desetine hiljada sati srećnijeg života. Prvi korak je uvek najteži. Dugo sam razmišljao o prvoj reči i sada će pisanje teći lakše. Opet Z D R A V O, jer zdravlja nikada previše. Zdravo je najčešći pozdrav. Evo i koren reči pozdrav je Z D R A V. To je više od javljanja. Zdravo je iskrena želja za nečim najvrednijim, a istovremeno se očekuje i takav otpozdrav. Tako se obraća onaj ko Ti želi dobro. Sledi kratko pitanje ”Kako si”? Pitanje se najčešće kod starijih odnosi na zdravstveno stanje. Ako se ima malo vremena počinje priča o zdravlju. U tome prednjače žene kod kojih se četvrtina razgovora odnosi na pronalaženje rešenja za zdravstvene probleme: lične, dečije, za muža, za svoje roditelje... Toliko puta čuješ izraze ”Bože zdravlja” ili ”Biće svega, samo da smo živi i zdravi”. Ranije kada je vreme bilo usporenije jedni drugima bi smo za doček Nove godine poželeli ”Puno zdravlja, para, ljubavi, sreće, da se udaš, da ti se sve želje ostvare”… Sada se ubrzava ”Samo zdravlja ostalo će doći samo”. Nekako ispada da je zdravlje, odnosno N E Z D R A V LJ E, na prvom mestu liste problema i prioriteta. Zašto je to tako? Zato što neko ne obavlja svoj posao kako treba. Ko je to? Ko je zadužen za naše zdravlje? Šta ga sprečava da radi ono što najbolje ume? Zašto ne radi kako bi trebalo? Ko je K R I V? Odgovori slede u sledećim pismima. Za sada ti mogu napisati da je on najvredniji radnik. U svakoj sekundi obavlja milione funkcija u našem telu. Ova pisma su većim delom priča o njemu, a svako od nas ga ima. To je naš N A J M A NJ I M O Z A K. Po veličini mozak dele na mali, srednji i veliki. Ovaj najmanji mozak najmanje pominju. U narodu je poznat kao ”čvor života”. Mala je svesnost velikog mozga o ”maleckom” mozgu: Tamo je negde iza; Nije u vidnom polju; On se podrazumeva - ispod razuma je; Radi tiho i neprimetno svoja posla; On je mali, a podržava rad i velikom mozgu. Kada veliki spava on i tada radi, a potpuno je zapostavljen i zanemaren. Nesvesni smo njega zato što on ne poseduje ”moć svesti” kao veliki mozak. Stvarnost je sasvim drugačija i hiljadama godina ljudi su u bolestima, bolovima, patnji, agoniji, nesreći, mučenju, skraćenom životu i milionima problema koji D O S A D A nisu bili rešivi, jer se nije znao većinski uzrok bolesti. Generacije i generacije pre nas, a nažalost i sadašnje generacije su žrtve prigušenosti najmanjeg mozga da radi savršeno. Kakve prigušenosti? O čemu se radi? Zar je moguće da se do sada nije znalo o tome? Postoji li rešenje za najveći problem čovečanstva? KONAČNO, KONAČNO, KONAČN O P O S T O J I R E Š E NJ E. Ova pisma će Ti omogućiti da svedočiš budućim generacijama o veličanstvenosti vremena u kome je P R O N A Đ E N O R E Š E NJ E najvećeg problema ljudske civilizacije. Čitaj dalje

KONAČNO REŠENJE ZDRAVSTVENIH PROBLEMA. NE LEČITE POSLEDICE, BOLJE OTKLONITE UZROK. ATLASPROFILAKS METOD SE PRIMENJUJE JEDNOM U ŽIVOTU. SAMO JEDNIM TRETMANOM DOBIJA SE VIŠE NEGO SA STOTINAMA DRUGIH TRETMANA, LEČENJA, TERAPIJA, LEKOVA… BEZ NAMEŠTENOG ATLASA, DAN JE IZGUBLJEN DAN, A ŽIVOT BEZ VEZE PROĆERDAN. P R E D P I S M O Sve je manje onih koji imaju strpljenja za čitanje knjiga. Ova pisma samo liče na knjigu. Mogu napisati trista pisama ali neću, jer Ti nemaš vremena za čitanje ”debelih” knjiga. U budućnosti će biti napisano na desetine knjiga o konačnom nameštanju prvog pršljena. Imam čast i zadovoljstvo da pišem treću knjigu o ovoj epohalnoj spoznaji. Prvu je napisao tvorac metoda, a drugu jedan francuski novinar. Ovo genijalno otkriće promeniće većinu udžbenika iz medicine, a mnoge knjige o zdravlju postaće suvišne zato što su pogrešne. Ova pisma će Ti ličiti na najlepšu bajku. Nije bajka već postojeća realnost za stotine hiljada oslobođenih ljudi iz ropstva bolestima. Zavali se udobno i uživaj. Izvini što nema slika da Ti razbiju monotoniju čitanja, ali genijalna rešenja su jednostavna, pa nema potrebe za šarenilom. Garant neće biti dosadno, jer ipak se R A D I O G L A V I. Tačno je da se radi o glavi ali za spas glave, a i celog tela. Dođe čovek kod lekara. ”Doktore sve me boli. Pipnem petu ona me boli. Pipnem koleno boli. Kuk me boli. Pipnem stomak boli. Ma boli me dupe, rame, ruka, srce, nos, glava, uši, vrat … Sve me živo boli”. A lekar će ”Bre, čoveče, tebe boli prst. Sestro, sledeći pacijent”. Ulazi sledeći i odmah se žali ”Ja imam sve bolesti osim hipohondrije”. Ne bih mogao da budem lekar. Težak je to posao, jer je uzaludan. Batrganje u živom pesku. Pomažu ljudima, ali ne mogu ih izvaditi da ne potonu u tminu bez dna. Imao bih srca, ali nemam stomak da posmatram kako tonu, a pomoći im ne mogu. Žali se pacijent doktoru ”Ubi me potiljak u zadnjih dvadeset godina”. Doktor ga gleda i kaže ”I mene, ali ne znam kako TO da rešim”. Sve nas polako, ali sigurno U B I J A potiljak. Razumem da pacijent kao laik za ljudsko telo ne shvata, ali doktor poznaje anatomiju i zna da se tu nalazi A T L A S. Pišem Ti kao svom najmilijem. Budimo bliski. Ne persiram Ti, ali pišem sa veliko T. Upravo čitaš najvažniju knjigu u svom životu. Naravno da u to sada ne veruješ, ali polako. Srešćemo se mi ponovo na kraju knjige. Znam da su pisma u ovim užurbanim vremenima zastarela. Ipak, ovo što ćeš iz njih saznati zaslužuje da malo usporiš, jer se radi o najvažnijoj stvari u Tvom životu. Izgubićeš neki sat čitajući ih, ali ćeš dobiti desetine hiljada sati srećnijeg života. Prvi korak je uvek najteži. Dugo sam razmišljao o prvoj reči i sada će pisanje teći lakše. Opet Z D R A V O, jer zdravlja nikada previše. Zdravo je najčešći pozdrav. Evo i koren reči pozdrav je Z D R A V. To je više od javljanja. Zdravo je iskrena želja za nečim najvrednijim, a istovremeno se očekuje i takav otpozdrav. Tako se obraća onaj ko Ti želi dobro. Sledi kratko pitanje ”Kako si”? Pitanje se najčešće kod starijih odnosi na zdravstveno stanje. Ako se ima malo vremena počinje priča o zdravlju. U tome prednjače žene kod kojih se četvrtina razgovora odnosi na pronalaženje rešenja za zdravstvene probleme: lične, dečije, za muža, za svoje roditelje… Toliko puta čuješ izraze ”Bože zdravlja” ili ”Biće svega, samo da smo živi i zdravi”. Ranije kada je vreme bilo usporenije jedni drugima bi smo za doček Nove godine poželeli ”Puno zdravlja, para, ljubavi, sreće, da se udaš, da ti se sve želje ostvare”… Sada se ubrzava ”Samo zdravlja ostalo će doći samo”. Nekako ispada da je zdravlje, odnosno N E Z D R A V LJ E, na prvom mestu liste problema i prioriteta. Zašto je to tako? Zato što neko ne obavlja svoj posao kako treba. Ko je to? Ko je zadužen za naše zdravlje? Šta ga sprečava da radi ono što najbolje ume? Zašto ne radi kako bi trebalo? Ko je K R I V? Odgovori slede u sledećim pismima. Za sada ti mogu napisati da je on najvredniji radnik. U svakoj sekundi obavlja milione funkcija u našem telu. Ova pisma su većim delom priča o njemu, a svako od nas ga ima. To je naš N A J M A NJ I M O Z A K. Po veličini mozak dele na mali, srednji i veliki. Ovaj najmanji mozak najmanje pominju. U narodu je poznat kao ”čvor života”. Mala je svesnost velikog mozga o ”maleckom” mozgu: Tamo je negde iza; Nije u vidnom polju; On se podrazumeva – ispod razuma je; Radi tiho i neprimetno svoja posla; On je mali, a podržava rad i velikom mozgu. Kada veliki spava on i tada radi, a potpuno je zapostavljen i zanemaren. Nesvesni smo njega zato što on ne poseduje ”moć svesti” kao veliki mozak. Stvarnost je sasvim drugačija i hiljadama godina ljudi su u bolestima, bolovima, patnji, agoniji, nesreći, mučenju, skraćenom životu i milionima problema koji D O S A D A nisu bili rešivi, jer se nije znao većinski uzrok bolesti. Generacije i generacije pre nas, a nažalost i sadašnje generacije su žrtve prigušenosti najmanjeg mozga da radi savršeno. Kakve prigušenosti? O čemu se radi? Zar je moguće da se do sada nije znalo o tome? Postoji li rešenje za najveći problem čovečanstva? K O N A Č N O, K O N A Č N O, K O N A Č N O P O S T O J I R E Š E NJ E. Ova pisma će Ti omogućiti da svedočiš budućim generacijama o veličanstvenosti vremena u kome je P R O N A Đ E N O R E Š E NJ E najvećeg problema ljudske civilizacije.

Johan Volfgang Gete Srodne dušeTvrdi povezIzdavač Naprijed ZagrebЈохан Волфганг фон Гете (нем. Johann Wolfgang von Goethe;[1][2][3] Франкфурт на Мајни, 28. август 1749 — Вајмар, 22. март 1832) био је немачки писац, политичар, песник, научник и филозоф, а током 10 година и председник области Вајмар. Гете је био једна од најзначајнијих личности немачке књижевности и европског неокласицизма и романтизма крајем 18. и почетком 19. века. Аутор „Фауста“ и „Теорије боја“ ширио је свој утицај широм Европе, а током наредног века његова дела надахнула су многе музичке и драмске комаде.Стекавши књижевну славу до своје 25. године, Гете је постао припадник племства захваљујући војводи Саксен-Вејмара, Карлу Августу 1782. године у чијој области је обитавао од новембра 1775, након успеха његовог првог романа, Страдања младог Вертера. Он је био рани учесник у Штурм унд дранг књижевном покрету. Током његових првих десет година у Вејмару, Гете је био члан војводиног државног савета, био је члан комисија за питања рата и друмског саобраћаја, надгледао је поновно отварање рудника сребра у оближњем Илменау, и имплементирао је серију административних реформи Јенског универзитета. Он је исто тако допринео планирању Вејмарског ботаничког парка и поновној изградњи војводске палате, који су је 1998. године заједно именовани Унесковом локацијом светске баштине.[4]Његов први већи научни рад, Метаморфоза биљака, је објављен након његовог повратка са туре у Италији 1788. Године 1791, он је био извршни директор позоришта у Вејмару, а 1794. године је започео пријатељство са драматургом, историчарем, и филозофом Фридрихом Шилером, чије представе је премијерно приказивао до Шилерове смрти 1805. Током овог периода, Гете је објавио свој други роман, Године учења Вилхелма Мејстера, епске стихове Херман и Доротеа, и 1808. године, први део своје најпознатије драме, Фауст. Његове конверзације и разни заједнички подухвати током 1790-их са Шилером, Јоханом Готлибом Фихтеом, Јоханом Готфридом фон Хердером, Александром фон Хумболтом, Вилхелмом фон Хумболтом, Аугустом и Фридрихом фон Шлегелом су у каснијим годинама заједнички названи Вајмарским класицизмом.Артур Шопенхауер наводи Године учења Вилхелма Мејстера као једну од четири најбоље новеле икад написане, заједно са Тристрам Шандијем, La Nouvelle Héloïse, и Дон Кихотом,[5] а Ралф Волдо Емерсон је одабрао Гетеа као једног од шест „репрезентативних људи” у свом истоименом раду, заједно са Платоном, Емануелом Сведенборгом, Мишелом де Монтењом, Наполеоном, и Вилијамом Шекспиром. Гетеови коментари и опсервације формирају базу неколико биографских радова, најзапаженији од којих су Разговори са Гетеом Јохана Петера Екермана.[6]По њему је назван Гетеов универзитет у Франкфурту.БиографијаГете је рођен у Франкфурту на Мајни у Немачкој. Његов отац био је важна и поштована личност, и лично је надгледао образовање свог сина у почетку. Гете је студирао право на универзитету у Лајпцигу 1765, затим 1770. на универзитету у Штрасбургу, уз права похађа и ботанику, хемију, анатомију итд. У Штрасбургу упознаје Хердера, који се већ прославио критичким списима. Под његовим утицајем, Гете почиње да се интересује за поезију народног предања и за немачку националну прошлост. Убрзо се уклапа у покрет Штурм унд дранг. Године 1771. ради у Франкфурту као адвокат где издаје и књижевни часопис „Гец фон Берлихинген“. Одлази 1772. године, јер осећа да ремети мир између свог пријатеља Кестнера и његове веренице Шарлоте Буф. Та епизода, вест о самоубиству његовог познаника Јерусалима, и догађај када му је речено да избегава кућу трговца Брентана са чијом је женом волео да свира, дали су му грађу за први роман. Роман „Јади младог Вертера“ издаје 1774. године, и он му доноси светску славу, док је иза себе имао драму „Гец фон Берлихинген“, познату, али не у толикој мери. Исте године се вери са Елизабет Шенеман (Лили из његових песама) и одлази заувек из родног града. На позив Карла Августа, војводе од Сакс-Вајмара, отишао је 1775. у Вајмар где је обављао низ политичких послова. На послетку је постао војводин главни саветник. Ускоро доводи Хердера, затим и Шилера. Вајмар постаје значајно духовно стециште Немачке. Упознаје Шарлоту фон Штајн којој посвећује 1700 писама. Од 1786. до 1788. путовао је Италијом и управљао војводским позориштем Вајмара. У то време је завршио „Егмонта“, преточио у стихове „Ифигенију“ и започео „Торквата Таса“. Учествовао је у рату против Француске што се веома одразило на његову личност. У наредном периоду склопио је пријатељство са Фридрихом Шилером које је потрајало до 1805. Иако је имао вереницу, оженио се Кристијаном Вулпиус 1806. године. Од 1794. године посветио се искључиво писању, и након низа непревазиђених дела, године 1832. преминуо је у Вајмару.РадЊегово прво дело написано пре одласка у Вајмар, трагедија „Гец фон Берлихинген“ (нем. Götz von Berlichingen, 1773), уједно је и прво дело које га је прославило. Затим је уследио роман „Јади младог Вертера“ које му је донело изванредну наклоност светског читалаштва.У периоду док се дружио са Фридрихом Шилером довршио је „Године учења Вилхелма Мајстера“ и прелепу песму „Херман и Доротеа“ (у овом епу, поводом револуције, против које је био, слави породицу, свакодневни рад и мир), као и „Римске елегије“. У периоду Од Шилерове до своје смрти, написао је „Фауста“, „Избор по сродности“, своју псеудо-аутобиографију „Из мог живота: чињенице и фикција“, описао је путовање по Италији, објавио је доста научних радова и серију расправа о немачкој уметности. Његова дела имала су огроман утицај на књижевност и уметност чим су се појавила.Као допуна раду у књижевности, Гете је дао значајан допринос научном раду. У биологији, дао је теорију услова за метаморфозу биљака, по којој све биљке настају од листова. Такође је познат по свом открићу средишње виличне кости код људи.Споменик Гетеу и Шилеру у ВајмаруГете је сматрао своју теорију боја, својим најзначајнијим доприносом науци и уопште својим најзначајнијим делом. Он је тврдио да боје нису само феномен на физичком нивоу већ да боје зависе од светла и начина на које оно пада на предмете, односно да су оне ствар индивидуалне перцепције. Био је изузетно поносан на свој рад и једном приликом је рекао: „То што сам ја једина особа у овом веку која има прави увид у науку боја, је зато што сам ја поносан на то и то је оно што ми даје осећај да сам многе надмашио“.У разговорима са Екерманом, Гете потврђује да није волео просветитељство, јер је био више човек срца него разума. Романтичари су му страни, јер је у основи био реалиста. Од свих својих савременика највише цени Бајрона, управо зато што му се чинило да Бајрон више припада класици него романтици. Највише цени класичну поезију и уметност – у романтизму види нешто нездраво, неорганско.Гетеов духовни развој се најбоље огледа у лирици. Од побожних песама инспирисаних Клопштоком, преко анакреотских песама инспирисаних Виландом, до Хердеровог утицаја када извор песничког заноса постаје природа, у којој Гете види оличење стваралачке слободе и елементарне снаге („Добродошлица и растанак“).Гете је постао спинозиста: бог је у природи, у природи постоје два елемента – сила и материја, а сила је бог; зато треба волети сву природну силу. Касније се ово филозофско схватање нијансира, и Гете као песнички мотив узима грчке богове као персонификацију природних сила, и буни се против њих („Прометеј“). Ова поезија је уједно патетична, пуна борбе и заноса.У то време Гетеа заокупља идеја великих људи: Цезара, Фауста, Прометеја, Мухамеда – симбол генија који води човечанство. У овој фази (Штурм унд дранг) јављају се слободни ритмови, стихови сваки другом броју слогова, да би се скоро могли писати у прози.У Вајмару престаје бунтовништво и јавља се смирени Гете, песник хармоније који у природи види материнску силу човечанства. Природа више није језовита, пуна непријатељских, демонских сила, него је проткана хармонијом и редом, а божанске силе су наклоњене човеку („Путникова ноћна песма“, „Певање духова над водама“).Што више Гетеова поезија постаје мисаона, то се више креће око идеје хуманитета („Божанско“). Чежња за југом, за Италијом, огледа се у делу „Мињон“. После Италије његова поезија постаје чулна колико и мисаона. Гете је још од покрета Штурм унд дранг писао баладе, а усавршио се у такмичењу са Шилером. Док Шилер редовно полази од етичке идеје, Гете је слободнији у концепцији. За Шилера (кантовац) балада је замисао за драму, док се код Гетеа (спинозиста) пре осећа деловање природних сила, које су јаче од човека и разум не може да их објасни и дефинише.Најзначајнија делаЈади младог ВертераЈади младог Вертера је прво Гетеово дело које га је прославило, а настало је 1774. године. Реч је о дубокој личној исповести. Фабула је једноставна, а лепота појединих сцена произлази из њихове веште композиције. У роману се ради о пасивном, сентименталном незадовољству осећајног, али преосетљивог јунака свог доба, који бежи од света, али не може да избегне окове које му намеће друштво. Он се онда потпуно окреће од људи и тоне у природу. То није само љубавни роман – писма (по узору на Ричардсона) су уједно и јунакове исповести о доживљавању живота уопште, о заносима и тескобама његовог психичког света. Живот о којем Вертер машта је у оштрој супротности са стварношћу која га окружује.[7] Осећа се огорчење због назадних конвенција друштва које коче слободан развитак јединке и људске душе. Ово је један од најзначајнијих Гетеових љубавних романа у светској књижевности. Величина овог дела се огледа у томе што је то осећајна и лирска сетна исповест најтајнијих душевних расположења и најинтимнијег душевног бола. За тако нешто се пре тога није ни знало, а касније ће се испоставити, неће се ни после тога чути. Гете је на исто тако неупоредив начин писац успео да у опис једне љубавне трагедије сажме све велике проблеме свог времена у борби за развој личности.Због повећаног броја самоубистава књига је једно време забрањивана у Италији и Данској.[8]Године учења Вилхелма МајстераДело Године учења Вилхелма Мајстера је настало 1796. године. Вилхелм Мајстер је као јунак посебна варијација Вертера, али овај роман је уједно и остварење једног естетског програма. Гете пише веома концизно, са великим богатством израза, али интензивно непосредно приповедање се све више оптерећује дидактиком: сав занос за позориште је само заблуда.Избор према сличностиУ овом роману захтева одрицање од свега што је чулно, па чак и грех почињен једино у мислима доводи до катастрофе. Роман је експеримент, психо-хемијски покушај.Путовања Вилхелма МајстераРоман Путовања Вилхелма Мајстера је написао 1821. године, четврт века после првог дела. Поднаслов овог романа гласи Они који се одричу. Главни део романа посвећен је утопији васпитања која је оцртана као Педагошка провинција. Иако говори о дисциплини и синтези, роман је крајње слободан по композицији: лабаво нанизани делови, новеле и приповетке већ објављиване или намењене за друге збирке, максиме и рефлексије, као и понека песма.Религија и политикаГете је био слободоумац који је веровао да особа може да буде хришћанин изнутра, без потребе да се следе хришћанске цркве, чија многобројна централна учења је чврсто оспоравао, правећи оштру разлику између Христа и начела хришћанске теологије, и критикујући историју цркве као „папазјанију заблуда и насиља”.[9][10][11] Његов сопствени опис његовог односа са хришћанском вером, а и црквом је знатно варирао и био је интерпретиран у још ширем опсегу, тако да је Гетеов секретар Екерман портретисао Гетеа као ентузијастичног у погледу Хришћанства, Исуса, Мартин Лутера, и протестантске реформације, који је чак називао хришћанство „ултиматном религијом”,[12][13] једном приликом је Гете описао себе као особу која „није антихришћанин, нити нехришћанин, али најодлучније није хришћанин,”[14] и у свом Венецијанском епиграму 66, Гете наводи симбол крста међу четири ствари које му се највише не свиђају.[15][16] Према Ничеу, Гете је поседовао „неку форму готово веселог и поверљивог фатализма” који је имао „веру која само у тоталности свега избавља себе и изгледа добром и оправданом”.[17]Рођен у лутеранској фамилији, Гетеова рана вера је била потресена догађајима као што су земљотрес у Лисабону 1755. и Седмогодишњи рат. Његова каснија духовна перспектива укључује елементе пантеизма (под снажним утицајем Спинозе), хуманизма, и разних елемената западњачког езотеризма, као што се види најживописније у Делу II Фауста. Годину дана пре своје смрти, у писму Сјулпизу Буасеру, Гете је изјавио је има осећај да је целог свог живота тежио да се квалификује као један од хипсистаријана, једне древне јеврејско-паганске секте из црноморске регије који су, по његовом разумевању, настојали да поштују, као блиско Богу, оно што су познавали као најбоље и најсавршеније.[18] Он је исто тако имао афинитет за Јевреје, тако да је једном приликом писао „Енергија је база свега. Сваки Јеврејин, без обзира колико је безначајан, учествује у некој одлучној и непосредној тежњи циљу. Они су највечнији људи на земљи.У политици, Гете је био конзервативан. У време Француске револуције, он је сматрао је да ентузијазам студената и професора представља перверзију њихове енергије и остао је скептичан у погледу способности маса да управљају.[19] Слично томе, он се није супротстављао Рату шесте коалиције (1813–15) који су немачке државе водиле против Наполеона, и остао је резервисан по питању патриотских напора да се различити делови Немачке уједине у једну нацију. Иако је од њега често тражено да пише песме које побуђују националистичке страсти, Гете је увек одбијао. У старим данима, он је објаснио свој став Екерману:Како сам могао писати песме мржње када нисам осећао мржњу? И, међу нама, ја никад нисам мрзео Французе, мада сам захвалио Богу кад нас је ослободио њих. Како сам могао ја, коме једине значајне ствари јесу цивилизација [култура] и варваризам, да мрзим нацију која је међу најкултурнијим на свету, и којој ја дугујем за огромни део моје сопствене културе? У сваком случају тај посао мржње међу нацијама је чудна ствар. Увек ћете наћи да је то моћније и у већој мери варварско на нижим нивоима цивилизације. Али постоји ново на коме то потпуно нестаје, и где особа стоји, тако говорећи, изнад нација, и осећа благостање и патњу суседних народа као да су то његов властити.[20]БиблиографијаФауст.РоманиЈади младог Вартера (1774)Путовања Вилхелма Мајстера (1821)Године учења Вилхелма Мајстера (1796)Избор према сличностиДрамеГете је био веома плодан на пољу драма. Написао их је преко стотину.Гец од Берлихингена (1773) - прва немачка драма са националним мотивом, оригинална по форми, пуна животне етике и историјске реалности.Ифигенија на ТауридиЕгмонт (1788)Торквато Тасо (1789)Фауст, први део (1808)Фауст, други део (1832)ПесмеПрометеј 1Краљ вилењакаРимске елегије (1795)Рајнеке Фукс (Reineke Fuchs)Године учења чаробњаштваХерман и Доротеја (1797)Научна делаМетаморфоза биљака (1790)Теорија боја (1810)Путовање ИталијомПосмртна послаГетеови разговори4/35

Danilo Kiš Život literaturaTvrdi povez sa zaštitnim omotomDanilo Kiš verovatno ništa pogrešnije nije rekao ni u svom životu ni u svojoj literaturi od rečenice koju je kazao u intervjuu Vidi Ognjenović iz 1973. godine. Na pitanje: „Poznaje li pisac svoje čitatelje?“ Kiš je kazao: „Malo ih je i nalik su na mene.“ Čitalaca Danila Kiša je, zapravo, mnogo i, po zakonu ozbiljnih brojeva, svi nipošto ne liče na njega. Tako je bilo za Kišovog života, a svakako posle Peščanika i Grobnice za Borisa Davidoviča, koja je pokrenula raspravu kakve nije bilo ni pre ni posle u srpskoj književnosti, tako je i danas, trideset godina posle piščeve smrti. Menjale su se u međuvremenu poetike i književni postupci, menjale se književne i društvene mode, okolnosti u kojima se pišu i čitaju knjige, menjali su se, napokon, i sami čitaoci. Jedno se svakako nije promenilo. Danilo Kiš je ostao visoka mera moderne srpske književnosti. Zahvaljujući njegovim knjigama, i u hiperinflaciji savremene literature možemo prepoznati šta značajna ili velika književnost jeste, kao što sigurnije možemo razumeti i šta jesu veliki izazovi u savremenoj književnosti. Koliko god bile različite generacije u srpskoj književnosti posle Danila Kiša, mada se u nedostatku profilisanih poetika danas sve teže može govoriti o generacijama, zajedničko im je bilo što su se pozivale na Kiša kao važan deo vlastitog nasleđa. Pisci s potpuno različitih strana književne, društvene i političke scene, međusobno potpuno neuporedivih poetika i pogleda na književnost i na njenu ulogu svetu, pozivaju se na Kiša kao na uporište, utehu ili ohrabrenje. To bi mogla da bude dobra definicija klasika. Klasik je onaj koji u svakoj generaciji pisaca i čitalaca pronalazi nove privrženike i poštovaoce. Pri tome nisu u fokusu čitalačkog interesovanja uvek iste Kišove knjige. Ako su se već dugo vremena Rani jadi i Enciklopedija mrtvih izdvojili kao najčitanije piščeve knjige, ostale im se pridružuju u različitim vremenskim talasima. Kao izdavač Kišovih knjiga na srpskom jeziku (Arhipelag), mogu da posvedočim da je godinama bilo unekoliko opalo interesovanje za Grobnicu za Borisa Davidoviča, možda i zbog toga što je novim generacijama čitalaca delovalo da je vreme montiranih staljinističkih procesa daleka i zaključena istorijska epizoda. Ali s globalnim uzletom nadzora, kontrole i cenzure poslednjih godina oživelo je interesovanje za ovu Kišovu knjigu. Jedno vreme, osobito među mladim čitaocima, posebnu privlačnost je uživala, verovatno zbog svog avangardnog stila, Mansarda, da bi u novije vreme Peščanik ponovo zauzeo u čitalačkim izborima mesto jedne od ključnih. Svako ima svog Kiša, ali i svaka Kišova knjiga ima svoj trenutak. Odavno život i delo jednog pisca nisu izazvali toliko širokih i raznovrsnih interesovanja koja se ne smiruju. Objavljuju se nova izdanja Kišovih knjiga, od kojih je nekoliko došlo iz zaostavštine zahvaljujući besprimernom trudu Mirjane Miočinović. Napisano je i nekoliko biografija Danila Kiša. Veliki svetski pisci, od Đerđa Konrada do Klaudija Magrisa, od Enrikea Vila-Matasa do Milana Kundere, od Josifa Brodskog do Petera Esterhazija napisali su svoja sećanja na Kiša. U prozi i publicistici nekih prvorazrednih srpskih i svetskih pisaca Kiš se pojavljuje kao književni junak. Veliki američki pisac Vilijam Volman, koji će kazati i da je od Kiša naučio šta je to politički stav, čitav voluminozni roman Centralna Evropa piše kao nesvakidašnji omaž Danilu Kišu i njegovom književnom postupku u Grobnici za Borisa Davidoviča. „Danilu Kišu i Grobnici za Borisa Davidoviča, za sve što sam naučio od tog pisca i od te knjige“, tako stoji kao posveta i moto na početku Volmanovog romana Centralna Evropa. Nijedan srpski pisac nije dobio takav omaž na horizontu svetske književnosti. Istoričar Mark Mazover u kapitalnom delu Hitlerovo carstvo među posvećenim svedocima užasa Drugog svetskog rata i njegovih logora pominje Danila Kiša i njegove knjige iz porodičnog cirkusa koje inspiraciju crpu iz istorije koju pisac ovakvog nerva nije mogao da odbaci ili prećuti. Poslednjih godina, jednako kao i u ranijem periodu, nastaju brojni prevodi Danila Kiša i izdanja njegovih pojedinačnih knjiga ili izabranih dela širom sveta. Osim evropske prisutnosti, koja se potvrđuje i novijim izdanjima izabranih dela u Francuskoj, Nemačkoj i Španiji, kao i nizu izdanja na engleskom, poslednjih godina Kiš doživljava veliki uspeh u Kini, njegove knjige objavljuju se u Brazilu i Rusiji, u Vijetnamu i Iranu. Uporedo s tim traju i različiti odjeci Kišovog života i dela u srpskoj i međunarodnoj javnosti. Na Kiša se često pozivaju i oni koji o njemu nemaju šta da kažu, a kao njegovi saborci predstavljaju i oni koji su imali sasvim druge teme, izbore i kategoričke principe kako u životu, tako i u književnosti. Kiš ponekad pokušava i da se prisvoji, za šta je nečuven primer nedavna uzurpacija piščevog imena od strane gradskih vlasti u Subotici. Neretko se zamišlja šta bi Kiš rekao povodom ovog ili onog pitanja iz naše novije istorije ili iz sasvim savremene stvarnosti. Problem je što tako dolazi do učitavanja ili potpuno proizvoljnih interpretacija. Ne znamo šta bi Kiš rekao u nekom od mogućih trenutaka u proteklih trideset godina, ali znamo i lako možemo da proverimo šta je Kiš rekao i napisao u svom vremenu i u svojim knjigama. To veliko nasledstvo proističe iz piščevog suštinskog razumevanja da književnost, upravo zato što je autonomna oblast ljudskog iskustva, može da svedoči o tom iskustvu bolje i trajnije od ijedne druge mogućnosti koja nam stoji na raspolaganju. OKišu, piscu rigoroznog i svedenog opusa koji se može pročitati na jednom godišnjem odmoru, napisane su hiljade tekstova, najviše na srpskom jeziku, ali enciklopedija Kiš raste i na mnogim drugim jezicima. Niko nije pročitao tu veliku i nepreglednu biblioteku tekstova, niti je to više moguće. Pisati o Kišu jeste izazov i provera vlastitih kritičkih sposobnosti, ali i način da se preispita i utvrdi sopstvena poetika. Čak i retki među piscima i kritičarima koji su pisali osporavajući Kiša i njegovu književnost samo su doprinosili književno-istorijskom mitu Danila Kiša. Otuda je Danilo Kiš živa tradicija srpske književnosti. Kao što su to pre njega u dvadesetom veku činili Andrić i Crnjanski, i kao što je to u njegovo vreme jednako upečatljivo činio još samo Borislav Pekić, pisac Grobnice za Borisa Davidoviča je na epohalan način obeležio srpsku književnost. On je, naprosto, prekretni pisac u istoriji književnosti ovog jezika. Posle njega u toj se književnosti više ne može na isti način pisati, niti se o njoj i dalje može na isti način misliti. U svojim poetičkim tekstovima, jednako kao i u svojim pripovetkama i romanima, Kiš je povezivao etiku i poetiku, život i literaturu. S jedne strane, ovaj pisac smatra da se pred svakim piscem intelektualcem nalaze dva izazova na koja se mora odgovoriti – staljinizam i fašizam. Kada se čitaju piščeve knjige, onda se vidi koliko se on posvetio raskrivanju mračnih totalitarnih mehanizama koji su dvadeseti vek učinili zverolikim. „Ti misteriozni nestanci ljudi, koji čine srž moje književnosti, osnovni su fenomeni XX veka“, kaže na jednom mestu Kiš. S druge strane, Kiš je istorijski konkretizovao Borhesove maštarije, pa su povesti ljudske nesreće i ljudskog beščašća dobile prepoznatljive oblike. Tako su ove povesti iz fantastike i mogućeg prešle u zonu istorije i nepopravljivo stvarnog iskustva. Ako je književnost govor o ljudskom udesu, patnji i porazu, ali i o pokušaju da se nađu uteha i iskupljenje, onda se u delu Danila Kiša na neponovljiv način sustiču sva ta pozvanja književnosti. Živeći u svom vremenu i s njegovim malim i velikim zlodusima, Kiš je postao njegov nepotkupljivi svedok. Kada se okrenemo Kišovoj biografiji, kao da čitamo jednu njegovu priču. Opisujući godine svojih „ranih jada“, Kiš ne pominje slučajno romane koji su se izmetnuli u „puste izmišljotine“. Čitajući piščeva dela, vidimo koliko su ona duboko saživljena s detaljima, po kojima se, u stvari, i prepoznaje majstorstvo pripovedanja, s preciznošću i, ne na poslednjem mestu, s dokumentarnom podlogom onoga što je ispripovedano. Baš zbog ovog neprestanog zahteva za dokumentarnošću Kišove proze i jesu istoriografske metafikcije prvog reda, nepomirljive slike veka koji je ostao iza nas i ostavština za budućnost čija je neizvesnost pred nama. Tri su faze u Kišovom delu. U Mansardi, najeksperimentalnijem piščevom ostvarenju, susreću se brutalna stvarnost i raskošna pesnička imaginacija, potraga za zvezdom i čemer svakodnevice, dok je Psalam 44, sav posvećen prepoznatljivoj istorijskoj stvarnosti, začeo Kišovo pripovedanje o logorima i smrti u istoriji. Kišov porodični cirkus je trilogija o tragovima propasti jedne porodice. U pripovetkama iz Ranih jada govori se o težini i mukama odrastanja i spoznavanja sveta u tim začetnim godinama. Svet se upoznaje postepeno, svako se znanje o njemu plaća bolom, a svet se neumitno ispunjava pretećim, tmastim senkama. O ovim ranim jadima detinjstva niko u srpskoj književnosti nije pisao značajnije od Kiša u Ranim jadima i Andrića u pripovetkama iz knjige Deca. Ispunjen nesvakidašnjom lirskom snagom pripovedanja, roman Bašta, pepeo govori o dečaku Adiju Samu, njegovom ocu jedinstvenom Eduardu Samu i o smrti čije se prisustvo neprestano oseća narušavajući žuđeni spokoj sveta. Roman Peščanik u nesvakidašnjem istražnom postupku nastaje iz autentičnog nukleusa plaćenog najskupljim ličnim iskustvom: „Pišem jednu antropološku knjigu: na osnovu jedne ljudske kosti... Ta kost je jedno pismo koje nosi datum 5. 4. 1942. godine.“ Treća, novelistička faza otvara se knjigom Grobnica za Borisa Davidoviča, a produžava Enciklopedijom mrtvih i posthumno objavljenom knjigom Lauta i ožiljci. U Grobnici za Borisa Davidoviča pripoveda se o logorskom svetu 20. veka, o stradanju čoveka u istoriji, o ideologiji koja ljudsku jedinku pretvara u anonimnu cifru. Povodom ove knjige izbiće jedna od najvažnijih polemika u istoriji srpske književnosti. Kiš će biti optužen za plagijat, ali će njegova odbrana označiti i odbranu prava na modernitet u književnosti i ulazak naše književnosti u novu poetički krug. Iz te polemike proizaći će Kišov Čas anatomije, briljantna poetičko-polemička rasprava, najvažnija knjiga te vrste napisana na srpskom jeziku. Dokumentarno pripovedanje o smrti i stradanju u istoriji, kao i o velikim pričama koje do toga dovode Kiš nastavlja u Enciklopediji mrtvih, samo što će u ovoj knjizi pisac za vreme svog pripovedanja uzimati i duboku prošlost. Kišova čuvena rečenica: „Moja savest nije mirna. Eto to je moj poraz“ mogla bi se preokrenuti u rečenicu: Kišova savest je mirna, ali sveopšta istorija beščašća ne miruje i u tome je njegov poraz. Taj nemir i to nezadovoljstvo kao krunske uzroke pisanja Kiš definiše i u svom najkraćem eseju „Zašto pišem?“, nastalom na samoj polovini osamdesetih: „Pišem, dakle, jer sam nezadovoljan sobom i svetom. I da bih iskazao to nezadovoljstvo. Da bih preživeo!“ Izjednačavajući etiku i estetiku, Kiš uspostavlja svoj definitivni, vrhunski kriterijum. Da nema poraza poput njegovog, ne bi bilo velike književnosti. Tako Danilo Kiš nije samo ime jednog književnog opusa, već ime jedne trajne i pouzdane vrednosti. Knjige Danila Kiša, bolje od ma čega drugog, pokazuju da sve nije književnost, ali da književnost može biti najbolji deo našeg iskustva. Delo Danila Kiša potvrđuje piščeve reči s početka osamdesetih godina o „veličanstvenom mehanizmu koji ne dozvoljava da se svet obesmisli, da reči izgube svoje značenje“.3/10

Danilo Kiš Bašta pepeoTvrdi povez sa zaštitnim omotomEdicija Novosti XX vek„U romanu Bašta, pepeo radi se o metafori, o strahopoštovanju deteta prema ocu. Otac je uvek veličina. To je skoro frojdovski problem: tokom izvesnog perioda, otac predstavlja kralja u odnosu na dete, on je omnipotentan. U romanu Bašta, pepeo hteo sam da razvijem tu metaforu sa idejom da jednog dana još nešto napišem o ocu.“ – Danilo Kiš (1984)PREDRAG MATVEJEVIĆ: PO-ETIKA DANILA KIŠAPišući o Danilu Kišu dolazio sam svaki put u iskušenje da skraćujem i brišem veći dio onog što sam napisao. Tako je nastalo više verzija ovoga eseja; u onima koje su mi izgledale manje loše ostajalo je premalo teksta. Taj očevidni neuspeh možda ipak nije bio posve uzaludan: poticao je na istraživanje Kišove poetike (on tu riječ piše ponekad u dva dijela: po-etika).Ako bismo je označili nekim moralnim kvalifikacijama, moglo bi se reći da je Kišova poetika nesretna i rezignirana: nesretna jer ne može biti do kraja dosljedna u svojim zahtjevima; rezignirana zato što uviđa da se njezini zahtjevi i ne mogu ispuniti i što se na kraju krajeva s time miri. Kiš je u svojim zapisima često spominjao palimpsest, jednom kao postupak ili pravilo, drugi put kao načelo ili ideal: poći od bijele stranice, ispisati je, ispuniti više stranica, nije važno koliko, zatim uporno kratiti i poništavati, predajući se okrutnoj žudnji da se izbriše sve. Na taj bi način načelo bilo apsolutno poštovano, ideal ostvaren.Tako ipak ne biva i ne može biti. Od većih dijelova zadrži se poneki trag ili posljedica: ostatak onoga što je moglo biti i što srećom, nije. Ustupak taštini pisanja ili pak piščevoj slabosti prema sebi samom?! Svijest o tome poražavajuća je u pravom smislu riječi. Nitko je u našoj prozi, nakon Andrića, nije tako izoštrio kao Kiš, toliko radikalno i beskompromisno. Zaokupljena temama i porukama, zagledana u modele, tipologije i druge općenitosti (naša) kritika nije, u većini slučajeva, obraćala pažnju na to. Utoliko gore po nju.U prvi mah mi se učinilo gotovo nevjerojatnim da se od onoga što je Danilo Kiš ipak napisao, tj. što je ostalo napisano, može sastaviti neka vrsta sabranih djela, čak deset knjiga, makar neke od njih bile neoprostivo kratke. (Sam taj broj, potpun i zaokružen, vrijedan je pažnje, ali nije predmet ovoga eseja.) Djela Danila Kiša osjetno se razlikuju jedno od drugog. Pisac nastoji da ne oponaša sebe samog i želi da izbjegne, kako sam kaže „autopastiš“. Ta različitost ne dopušta da se na isti način govori o svim Kišovim knjigama: i to također otežava pokušaje da pratimo zahtjeve njegove poetike ili da, pišući o njoj, zauzmemo i sami slične stavove. Kišovi poetičko-kritički spisi. objavljeni pod zajedničkim naslovom „Homo poeticus”, puni su, ne bez razloga, ironije na račun kritike koja u svim prilikama poseže za općim i uopćujućim oznakama.O svakoj Kišovoj knjizi ovdje je ostala (nakon prerada i kraćenja) poneka bilješka, a o posljednjoj – ”Enciklopediji mrtvih” (1983) – osvrt koji će, nadam se, u jednoj novoj verziji biti također sveden na bolju mjeru. Na samu početku nastala su uporedo dva njegova djela, vrlo različita jedno od drugog: ”Mansarda” (napisana 1960, u dvadeset i petoj godini), mladalačka proza nazvana „satiričkom poemom”, možda preteča naše „proze u trapericama” koja ovoga autora inače neće zanimati, poetsko-ironični zapisi boema u skromnim okolnostima pedesetih godina, „bez dijalektike i etike” (M. 38); ”Psalam 44”, sudbina Židova u Drugom svjetskom ratu i iskustvo koncentracionog logora, osobna sudbina i vlastito iskustvo svake ličnosti. ”Mansarda” je pisana u prvom, ”Psalam 44” u trećem licu, prvo je djelo više biografsko, moglo bi se reći subjektivno, drugo suočeno s historijom i „objektivizirano”; dva pristupa stvarnosti – sebi i svijetu – koja možemo slijediti u narednim Kišovim djelima. ”Mansardu” nastavljaju ”Bašta, pepeo” (1965), neka vrsta romana u fragmentima, i ”Rani jadi” (1969), niz priča „za decu i osetljive”, jedna i druga u prvom licu, obje na neki način biografske. Djetinjstvu kao ishodištu piščeva svijeta ili oslonu njegova pogleda na svijet valja tu dati pravo značenje: „Tema tzv. djetinjstva u mojim knjigama jeste zapravo zabluda, posledica inertnosti kritike i kritičara” (H. P. 218). Po srijedi je možda samo „želja da se nađe prvobitna čistota, katkad u svetu detinjstva, katkad u sebi samom” (H. P. 181): „Lirski realizam” pisca koji se ne želi prepustiti sentimentalnosti lirizma, kojem je strana realistička određenost.”Bašta, pepeo” je primljena kao remek-djelo. Govorilo se o prustovskoj evokaciji; sam autor nije poricao svoju sklonost „prustovskom ljubičastom oreolu oko predmeta i stvari” (H. P. 228). Ali u drugoj knjizi bit će drukčije: opredjeljenje za jedan novi „sloj palimpsesta” (H. P. 214) koje se u svakom pothvatu preobličava (oneobičava), u skladu sa samim predmetom i izmijenjenim odnosima prema predmetu. „Podmuklo djelovanje biografije” (Kiš rado koristi taj Sartreov izraz), oblici koje ono poprima iz djela u djelo, postupci kojima se iskazuje, otkrivaju i potvrđuju piščevu osobitost, njegov govor o sebi: „Što se mene lično tiče, ja u svojim prozama sramno ležim na psihijatrijskom otomanu i pokušavam da kroz reči dospem do svojih trauma, do izvorišta svoje sopstvene anksioznosti, zagledan u sebe” (H. P. 214). Ova je proza, dakako, različita od romana ili priče koji se služe tradicionalnom psihologijom ili psihoanalizom kao sredstvom ili pomagalom, isto toliko koliko je udaljena od bilo kakve teorijske doktrine ili ideologije. Kišove su indiskrecije sasvim druge naravi.Dugo je tražio najprikladniji način da, barem prividno, izađe iz „pogibeljnog prvog lica”. (Redni broj lica ima vjerojatno u tom traženju određeno značenje.) ”Peščanik” (1972), treća knjiga biografskog „porodičnog ciklusa” koje zajedno tvore neku vrstu Bildungsromana, pisana je u trećem licu. U nizu višestrukih veza između pripovjedača i oca (označenog inicijalima E. S.), pisac otkriva intimnu stranu holokausta možda bolje nego itko drugi prije njega. Prepustit ću riječ o tome Pjotru Rawitzu, koji je za Galimardov prijevod „Peščanika” napisao doličan predgovor kratko vrijeme prije nego što se odlučio da po vlastitoj volji napusti svijet. (Pjotr, taj lucidni duh žrtava dvaju logora, nacističkog i staljinskog, naš prijatelj s uspomenama kojima nije mogao odoljeti samom literaturom, zaslužuje mnogo više od ovih nekoliko citata.) „”Peščanik” je historijski roman i poema”. (Rawitz ne spominje da se sastoji od 67 nejednakih fragmenata: ni on se, vjerojatno, nije usudio upustiti u raspravu o brojevima.) „Grozničavi, pomjereni, bolesni mozak osjeća i asimilira stvarnost koja je i sama bolesna, pomjerena, grozničava”. U stanju koje varira između apsolutne lucidnosti i svojevrsnog ludila, zatičemo i pratimo Eduarda Sama (E. S.), poznatog nam iz prethodnih Kiševih knjiga, osobito ”Bašte, pepela”, oca ili možda prije, predodžbe o ocu koji je nestao u Auschvitzu: traženje identiteta pretka i potomka istodobno, pripovjedača i protagonista koji se jedva mogu razlučiti.„Polazeći od sitnih, svakodnevnih, jedva uočljivih detalja – nastavlja Pjotr u svom predgovoru – autor predočava strpljivo, s preciznošću znanstvenika, svijet koji je uronjen ne samo u svoju povijesnu dimenziju, nego i u ovu antropološku i ontološku. Sama činjenica da je predio u kojem se odvija radnja bio nekada dnom Panonskog mora, koje je odavno iščezlo, poprima u takvim okolnostima više negoli simboličku vrijednost”. Sličnu nostalgiju za nekim drevnim i izgubljenim morem susrećemo u Mandeljštama. (Nadežda Mandeljštam u svojim ”Sjećanjima” govori o tome kako je Osip želio izostaviti prostor centralne Evrope da bi se opet domogao postojbine Mediterana.)Dugo mi se činilo da ”Psalam 44”, unatoč ranoj darovitosti o kojoj svjedoči, stoji negdje izvan cjeline. Nakon pojave ”Peščanika” (te pogotovo kasnije, poslije ”Grobnice za Borisa Davidoviča”) shvatio sam da je ta knjiga, makar bila naivnija po načinu pisanja ili nedovršenija od ostalih, ipak nužna i nezaobilazna. Gotovo sve što je u njoj realistički ili objektivizirano, izostavljeno je – zahvaljujući upravo njoj moglo je biti izostavljeno – u ”Peščaniku”. U njemu je građa posve prečišćena, izveden je do kraja „pokušaj da se lirsko nadvlada epskim” (H. P. 81). „Psalam 44” bila je žrtvenička knjiga u dvostrukom smislu. (Kad je mladi pisac radio na njoj prihvaćao je još uvijek – 1960. god. – Lukačev „Današnji značaj kritičkog realizma”. Vidjeti H. P. 43–54)*Posljedice „odleđenja” bile su djelotvorne u jugoslavenskim književnostima u toku pedesetih i šezdesetih godina; poetika Danila Kiša odaje promjene u pogledima na književnost i ističe nove književne zahtjeve, moderne i formalne, estetičke i estetizanske u boljem smislu riječi. Ne možemo posve isključiti jednu vrstu odnosa politike i književnosti i u Kišovu djelu (odnosa koji je inače za njega kao pisca sekundaran). U epigrafu knjige „Homo poeticus” izdvojena su dva proturječna citata. Jedan je Orwelov: „gdje god (mi) je nedostajalo političkih pobuda napisao sam mrtva slova na papiru”; drugi je iz Nabokova: „umjetnost se čim stupi u dodir s politikom, srozava na razinu najobičnije ideološke skrame”, Kiš je, što se tiče spomenutog odnosa, bliži Nabokovu negoli Orwelu, ali ne u svemu: ”Grobnica za Borisa Davidoviča” je vrlo politična knjiga. ”Psalam 44” i ”Peščanik”, vidjeli smo, podrazumijevaju historiju i vlast kao dio sudbine. Jogi je ovdje ipak potisnuo komesara i raščistio sve račune s njim. U pariskom časopisu ”Lettre internationale” (br. 3, 1984) izašao je kompendij Kiševih „Saveta mladom piscu”, iz kojeg izdvajam nekoliko navoda pročitanih 1984. god. u Ateni, na međunarodnom skupu „Pisac i vlast”:„Ne stvaraj politički program, ne stvaraj nikakav program: ti stvaraš iz magme i haosa sveta”.„Bori se protiv društvenih nepravdi, ne praveći od toga program.”„Nemoj da imaš misiju.”„Čuvaj se onih koji imaju misiju.”„Na pomen ’socijalističkog realizma’ napuštaš svaki dalji razgovor.”„Ko tvrdi da je Kolima bila različita od Auschwitza pošalji ga do sto đavola.”Tu se, vjerojatno, kriju dublji i teže uočljivi uzroci nesporazuma koji će Kiš doživjeti u „historiji bestidnosti” našeg književnog života.*Poštivanje „literature kao takve” mora se, ako je dosljedno, suočiti s poštivanjem „stvarnosti kao takve” (H. P. 190), pri čemu se, naravno, prva ne svodi na drugu, niti se izvodi iz nje. Spoznaja o tome vodila je autora prema otvorenijem i neposrednijem susretu s historijom i politikom: ”Grobnica za Borisa Davidoviča”, s podnaslovom „sedam poglavlja jedne zajedničke povesti” (1976). S trećeg lica jednine prešao je na treće množine: s on ili ono, na oni. Oni!”Grobnica” je, doduše, srodna s ”Peščanikom”, ali je u njoj „objektivizacija” (termin je Kišov) izravnija. Sklanjajući se od prilika koje su zavladale centralnom Evropom (ne samo njome), Kiševi junaci – zatočenici revolucije, vitezovi ljevice iz vremena u kojem je ljevica imala pravih vitezova među kojima je broj Židova bio impozantan – nestaju krajem tridesetih godina u „prvoj zemlji socijalizma” kao žrtve čistki. „Jevrejstvo u ”Grobnici za B. D.” ima dvostruko (književno) značenje: s jedne strane, zahvaljujući mojim ranijim knjigama, stvara nužnu vezu i proširuje mitologeme kojima se bavim (i na taj način mi, kroz problem jevrejstva, daje pristupnicu jednoj temi, ukoliko je za to potrebna neka pristupnica), a s druge strane, jevrejstvo je tu kao i u mojim ranijim knjigama, samo efekat oneobičavanja! Ko to ne razume, ne razume ništa od mehanizama književne transpozicije” (Č. A. 49). Knjiga se tako ”zasniva na istoričnosti” (Č. A. 43), poziva se na dokumente, stvarne ili fiktivne, citira ih tamo gdje smatra da je to uputno, da služe samoj književnosti („doprinose jednoj dubljoj istinitosti”. Vidi: Č. A. 95).Ništa nije fantastičnije od stvarnosti, ponavlja Kiš za Dostojevskim. Ne znam je li itko prije njega pisao o Gulagu u takvom književnom obliku, koristeći se odabranim instrumentarijem koji modernoj prozi stoji na raspolaganju: takvim stilom. Suvremeni pripovjedački i romaneskni postupci, upotreba dokumenta i citata, variranje fakta i fikcije, oneobičavanje znanog i viđenog pomogli su autoru da svoj posao obavi temeljito i privlačno. Naravno, svim spomenutim pomagalima gospodarili su piščev ukus i umijeće.…Kiš je često napominjao (pravdao se ili optuživao, ne znam) da se ne usuđuje „izmišljati”, da nije „u mogućnosti da izmišlja” jer, po njemu, i onako „ništa nije užasnije od stvarnosti, ništa romanesknije, ali ništa ni proizvoljnije i opasnije nego pokušaj da se sredstvima literature fiksira ona stvarnost koja nas nije prožela, koju ne nosimo u sebi, patetično rečeno, kao rudari olovni prah u grudima” (H. P. 191-192). Tom pričom o „izmišljanju” mnoge je doveo u zabludu, osobito one koji su je doslovno shvatili. Zar transponirati stvarnost, npr. biografiju, dokument ili citat, ne znači istodobno „izmišljati” sve pojedinosti, načine i postupke kojima se to u književnosti postiže: stvoriti samu priču kao događaj ili pak, rekao bi Kiš, kao formu koja „sudbinski i sudbonosni poraz učini manje bolnim i manje besmislenim. Formu koja bi mogla možda da daâ nov sadržaj našoj taštini, Formu koja bi mogla da učini nemoguće, da iznese Delo izvan domašaja mraka i taštine, da ga prebaci preko Lete?” (H. P. 73). Pitanja izraza, toliko šablonizirana u školničkim i eruditskim definicijama, ovdje su, zapravo, pitanja svijesti o književnosti kao književnosti. Kiš stoga piše knjige u velikim razmacima.Promjene registra od knjige do knjige poznaju, unatoč, svemu, određene konstante: „autorski rukopis i neke mitologeme” (H. P. 274); „gorki talog iskustva”, traganje za „sopstvenim identitetom”, težnju za „integritetom” djela, uvjerenje da se „pomoću literature ne može učiniti ništa” (H. P. 213), da je njezin učinak, i kad ga slučajno ima nevidljiv i nesamjerljiv, da angažman u literaturi (sa svojim porukama”, „sadržajima”, „tendencijama” „funkcijama” itd.) najčešće uništava samu literaturu i da (angažman) može eventualno vrijediti jedino ako znači „totalan izbor”, odbacivanje lakrdije i kompromisa, spoj sudbine i stila. Piščeve zanose prati ironija, štiti ih od patetičnosti i dolorizma, jedna posebna vrsta parodije koja je kontrapunkt lirizmu, kojom se stvara i održava neophodna distanca: spram historije, politike i, napokon, same literature.O odnosu vlastite poetike (po-etike) i ideja ruskih formalista (osobito Šklovskog i Ejhenbauma), o bliskosti ili srodnosti među njima, govorio je sam Kiš (H. P. 236-237). Značenje pojava i djela što su obilježili rusku književnu situaciju dvadesetih godina i bili ugušeni u tridesetim nije ostalo bez odjeka u jugoslavenskoj književnosti nakon odbacivanja socrealizma. U tome pogledu Kiš je jedan od najboljih primjera, iako je prihvatio vrlo malo.Razna pitanja, poznata modernoj umjetnosti, Kiš je postavljao ne tražeći na njih odgovore („u svojim knjigama ja sam umesto odgovora postavio sebi samo nova pitanja” Č. A. 65). Uporedo s iskustvima i iskušenjima francuskog novog romana, on je imao svoja iskustva i vlastita iskušenja: potrebu da „izbaci starinske spojnice zasnovane na jednom lažnom vremenskom nizu, veze i klišeje toliko česte kod slabih romansijera” (H. P. 97). Prezirući više od svega banalnost, nije, naravno, dopuštao da „markiza izađe u pet sati”, ali je već na početku zapisao (1960. god.) da se u ime bilo kakvog postulata, norme ili mode neće odreći prava da napiše „Zatekoh ujutro ljudske tragove u pesku” (H. P. 57). Onima koji će nastupiti drukčije prorekao je da će, budu li suviše vjerovali svojim teorijama, „završiti u buncanju” (H. P. 227). Potčinjavanje teorijama Kiš očito dovodi u vezi s ideologijom.Današnji se pisac ne može pravdati da ne poznaje ono što se zbivalo i zbilo prije njega u poslu za koji se odlučio: „Anahronizam u izrazu jeste u književnosti isto što i odsustvo talenta… Umetnički, književni izraz ima – ipak – svoju razvojnu liniju. Menjaju se ne samo senzibiliteti nego i sredstva književnog izraza, njihova tehnika, njihova tehnologija… ne može se, dakle, danas pisati priča ni roman sredstvima i načinom 18. i 19. veka” (Č. A. 286-187). Ono što suvremena teorija zove intelektualnošću, Kiš diskretnije naziva „srodnošću po izboru” ili „tematskim afinitetom”. Njegovi srodnici su, u strogo književnom smislu, Borges i Nabokov (kritičari koji su, osobito u Francuskoj, odredili Kišovo zasebno mjesto negdje između te dvojice pisaca izvan klasifikacija, čini nam se da su u pravu). Orwelove ili Koestlerove stavove prema politici i historiji bio bi, vjerujem, spreman u nekoj mjeri podržati. U jugoslavenskim književnostima najviše ga je, vjerojatno, zadužio Ivo Andrić, koji mu je u vlastitom jeziku dao primjer gotovo nedostižne čistote. Možda ga je donekle, u ranijim godinama, impresioniralo i Krležino nastojanje da vlastiti jezik ne podredi ideologiji.*U djetinjstvu, za vrijeme Drugog svjetskog rata, u Mađarskoj, dobio je u školi Bibliju. U stanju potpune raspoloživosti, u razdoblju „ranih jada”, sjeme mudrosti i primjer izraza zacijelo su ostavili traga:„Omnia in mensura et numero et pondere disposuisti.”(Mudrost Salomonova, 11, 21)Brojevi: mjera i razmjer. Tome je bliska i Borgesova „potraga za simetrijama”.Razmišljajući o odnosu romana i priče (novele, pripovjetke, „povesti”, „recita”), sastavljajući svoje romane od priča i šireći pojedine priče do granice romana (npr. ”Enciklopediju mrtvih” u istoimenoj knjizi) Kiš, naravno, odbija da uzme količinu za mjerilo. Bliska mu je Ejhenbaumova formula po kojoj je novela „zadatak za postavljanje jednadžbe s jednom nepoznatom”, a roman „cijeli sistem jednadžbi s mnogo nepoznanica”, ali se ni nje ne pridržava: njegove priče sadrže mnoštvo nepoznatih (lica, odnosa među licima, rješenja). Navedenu formulu nadopunio je onom Gideovom, biološkom, po kojoj se novela „može pročitati u jednom dahu”.Već se u „Ranim jadima” opredijelio za tematsku knjigu priča. U vezi s ”Grobnicom za Borisa Davidoviča” spominjao je primjere ”Crvene konjice” Isaka Babelja (koju izdavači ponekad označavaju i kao roman), Sartreova Zida ili Izgnanstva i kraljevstva A. Camusa, nasuprot Čapekovoj ideji o „pričama iz oba džepa”. Parafraza po kojoj se pripovjedači rađaju a romansijeri postaju ne može se stoga primijeniti na Kiša.”Enciklopedija mrtvih” vrlo je rigorozno zamišljena. Kao i ”Grobnica” ili ”Rani jadi”, objedinjena je temom (ili sižeom, ne znam kako bi se to trebalo nazvati u Kiševu slučaju): „Sve priče o ovoj knjizi u većoj ili manjoj meri u znaku su jedne teme koju bih nazvao metafizičkom; od speva o ”Gilgamešu”, pitanje smrti jedna je od opsesivnih tema literature. Kad reč divan ne bi zahtevala svetlije boje i vedrije tonove, ova bi zbirka mogla nositi podnaslov ’Zapadno-istočni divan’, sa jasnim ironičnim i parodijskim kontekstom” (E. M. 215). U njoj je devet priča (zapravo deset, ukoliko ”Post scriptum” shvatimo također kao priču o svim tim pričama, tako da bi i tu, još jednom, broj bio zaokružen i simetričan), devet poglavlja jedne zajedničke povesti, mogli bismo reći parafrazirajući ”Grobnicu”, fragmenti jedne te iste sudbine (poput onih 67 u ”Peščaniku”).Moglo se očekivati da će Kiš napisati takvu knjigu: smrt je tema kojom se on bavi od početka. U ”Bašti, pepelu” dječak odbija da spava strahujući da će ga san zaodjenuti „svitkom crne svile” (B. P. 30); vjeruje da se brojanjem može odagnati smrtna sjena koja se nadvila nad licem majke. (Tada je znao brojati samo do 200, pa onda ponovo započinjao 2 ili možda 3 puta: je li to, možda, kabalističko shvaćanje broja?). Enciklopedije i riječnici su opsesija i radost piščeva zrelog doba: „Moj ideal je bio, i ostaje do dana današnjeg, knjiga koja će se moći čitati, osim kao knjiga, pri prvom čitanju, još i kao enciklopedija (Baudelaireova, i ne samo njegova, najomiljenija lektira), što će reći: u naglom, u vrtoglavom smenjivanju pojmova, po zakonima slučaja i azbučnog (ili nekog drugog) sleda, gde se jedan za drugim tiskaju imena slavnih ljudi i njihovi životi svedeni na meru nužnosti, životi pesnika, istraživača, političara, revolucionara, lekara, astronoma, itd., bogovski izmešana s imenima bilja i njihovom latinskom nomenklaturom, s imenima pustinja i peščara, s imenima bogova antičkih, s imenima predela, s imenima gradova, sa prozom sveta. Uspostaviti među njima analogiju, naći zakone podudarnosti.” (H. P. 188).To nije, naravno, jedina geneza ”Enciklopedije mrtvih”. Željeznički ”Red vožnje” koji je napisao piščev otac 1939. god. i o kojem je riječ na više mjesta u ”Bašti, pepelu”, ”Peščaniku” i drugdje, sastavljen je također po nekoj enciklopedijskoj šemi. Redoslijed 67 fragmenata u ”Peščaniku” sve je prije negoli proizvoljan. Na kraju ”Mansarde” nalazi se svojevrstan „spisak stanara”, s točnim godinama rođenja, spolom, zanimanjem, naznakom kata na kojem stanuju, brojem stana i napomenom: „raspitati se kod nadstojnice o svakom ponaosob” (M. 112).Kiš je, doista, morao napisati ”Enciklopediju”. Ona je, uz ostalo, jedna nova faza „objektivizacije” kakvu je iziskivao njegov način (načini) pisanja, promjene koji su obilježavali pojedina djela, razmaci među djelima. Valjalo je napraviti nešto sasvim drukčije od ”Tibetanske knjige mrtvih”, ”Kabale” ili ”Žitija svetaca” i drugih sličnih „ezoteričnih tvorevina u kojima mogu da uživaju samo pustinjaci, rabini i monasi” (E. M. 50), sačiniti registar koji može poslužiti kao „riznica sećanja”, „jedinstven dokaz uskrsnuća” (E. M. 52), uvesti u njega (u taj registar) sve najobičnije podatke o osobama koje ne ulaze u druge, uobičajene enciklopedije. Takvim postupkom, grubim i sitničarskim u isto vrijeme, faktografskim i okultnim, štivo se oslobađa inventara tradicionalnog romana i klasične pripovijesti, „sveukupnosti efemernih zbivanja” (E. M. 69), protokola realističkih oznaka. Na jedan poseban način suočeni smo s fantastikom: „Simon čudotvorac”, na kraju istoimene priče (sazdane od nekoliko varijanti drevne gnostičke legende), vinut će se prema nebu, gotovo iščiliti u njemu te zatim stropoštati s nebeskih visina pred očima skupa koji je slušao njegovu heretičku propovijed protiv hijerarhije.Je li to onaj isti Kiš koji je odbijao da „izmišlja”? U svakom slučaju po rukopisu ga prepoznajemo. Uostalom, fantastični elementi nisu tu najvažniji. Tekst zadržava svojstva ”Bašte, pepela”, ”Peščanika”, ”Grobnice”. Biblijska sabranost u jeziku i pisanju kao i u samu odnosu prema jeziku i pisanju – ovdje je još uočljivija. „Legenda o spavačima“, rekonstituirana prema kršćanskim, talmudskim i kuranskim izvorima kao da sažima drevna djela i predanja, brojna i različita. Prevladava njihove razlike stilom. Podmuklo djelovanje Biografije osjeća se u svakom poglavlju (osobito u priči „Crvene marke s likom Lenjina”). Običnost poznatog, gotovo trivijalnog sižea („Slavno je za otadžbinu mreti”) nadilazi se ponovno oneobičajenjem. Vješti i diskretni uzmaci pripovjedača, koji neće da bude sveznajućim a ne može posve izostati, ne postaju pritom manirom. Distanca prema onim što se priča i što se pred našim očima odvija, ravnoteža fragmenta i cjeline, suvislost pripovijesti i romana: „Samo načelo ekonomičnosti sprečava ovu povest – piše u ’Knjizi kraljeva i budala’ — koja je samo parabola o zlu, da se razvije do čudesnih razmera romana” (E. M. 181).Pojedine priče ”Enciklopedije” mogle bi se, bez teškoća, uklopiti u neke od prethodnih knjiga: npr. „Crvene marke” ili „Posmrtne počasti” u ”Grobnicu”. „Ogledalo nepoznatog” u ”Rane jade”, „Priča o majstoru i učeniku”, možda, u ”Čas anatomije”. Poneka bi se od njih dala razviti u zaseban roman, npr. sama ”Enciklopedija mrtvih” ili pak „Knjiga kraljeva i budala”, fantastična i dokumentarna transkripcija „Protokola Sionskih mudraca”, esejistička parabola o zlokobnom utjecaju knjige, njezinu odnosu s totalitarizmom. Sve se tako povezuje jedno s drugim i s prethodnim. Kiš piše Djelo.Na kraju stoji „Post scriptum”, neka vrsta zaključka ili epiloga koji zapravo postaje ključnim i završnim poglavljem: združuje sve pripovijesti u cjelinu, u zajednički katalog smrti koji je uokviren samom ”Enciklopedijom mrtvih”. Cjelina Kiševa djela (izdanja sabranih „Dela” to potvrđuje) vrlo je kompaktna i homogena. Svaku posebnu knjigu odlikuje brižna i odnjegovana literarnost, kvaliteta rukopisa, otmjenost koja gotovo da nema premca u jeziku kojim se služi. Ovaj pisac je umio odbaciti primjese raznih „diskursa” (koristim, uprkos svemu, tu pomodnu riječ) koji nas preplavljuju, svojevrsno narodnjaštvo kojem se već desetljećima naši otimlju najbolji prozaici, regionalizam koji teško prelazi granice (i slavu) vlastitoga zavičaja, površnost i šturost žurnalističke proze što je postala nadomjestkom za pravu literaturu, lažni intelektualizam kojim se prikriva duhovno siromaštvo i provincijalnost, uskost i isključivost angažmana koje ostavljaju neizbrisive tragove u jeziku i pismu.Nitcheov je Zaratustra tragao za čovjekom koji „govori čisto”. Takav je pisac Danilo Kiš. Njegovo je pisanje samo po sebi izazov osrednjosti i ustajalosti, duhu konformizma i književnom opsjenarstvu.Danilo Kiš (Subotica, 22. februara 1935. – Pariz, 15. oktobra 1989), romansijer, pripovedač, esejista, dramski pisac, prevodilac sa francuskog, ruskog i mađarskog jezika.Jedan od najvažnijih pisaca u istoriji srpske književnosti.Kiš je počeo kao pesnik, a potom se okrenuo, pre svega, pisanu proze kojom je u drugoj polovini XX veka izveo poetički preokret u srpskoj književnosti.Prvi objavljeni tekst Danila Kiša je pesma „Oproštaj s majkom” (1953), a njegove prve knjige – kratki romani Mansarda i Psalam 44 – objavljene su u istim koricama, kao zajedničko izdanje, 1962. godine.Romani: Mansarda: satirična poema (1962), Psalam 44 (1962), Bašta, pepeo (1965), Peščanik (1972).Knjige priča: Rani jadi: za decu i osetljive (1969), Grobnica za Borisa Davidoviča: sedam poglavlja jedne zajedničke povesti (1976), Enciklopedija mrtvih (1983) i Lauta i ožiljci (posthumno objavljene priče, 1994).Knjige eseja: Po-etika (1972), Po-etika, knjiga druga (1974), Čas anatomije (1978), Život, literatura (posthumno, 1990), Skladište (posthumno, 1995).Knjiga razgovora: Gorki talog iskustva (posthumno, 1990).Drame: Elektra (1968), Noć i magla (1968), Papagaj (1970), Drveni sanduk Tomasa Vulfa (1974), Mehanički lavovi (1980).Knjiga izabranih pesama i prevoda Danila Kiša sa francuskog, ruskog i mađarskog jezika Pesme i prepevi objavljena je posthumno 1992. godine.Najvažnije nagrade: NIN-ova nagrada za roman godine, Goranova nagrada za knjigu godine, Književna nagrada „Železare Sisak” za najbolju esejističku knjigu godine, Veliki Zlatni orao grada Nice za ukupan književni rad, Orden Viteza umetnosti i književnosti, Andrićeva nagrada, Nagrada „Skender Kulenović”, Sedmojulska nagrada, „Preis des Literaturmagazins 1988”, „Premio letterario Tevere”, Nagrada AVNOJ-a, Nagrada „Bruno Šulc”.Dela Danila Kiša prevedena su na sve veće svetske jezike.U izdanju Arhipelaga objavljena su Izabrana dela Danila Kiša u sedam knjiga: Mansarda, Rani jadi, Bašta, pepeo, Peščanik, Grobnica za Borisa Davidoviča, Enciklopedija mrtvih i Lauta i ožiljci.9/17