Udžbenik sa prve godine Medicinskog fakultetaNaziv : Anatomija Gornjeg Ekstremiteta                                                Autori : Mirjana Mijac i Saradnici                                                          Godina Izdanje : 2008                                                              Cena : 699rsd                                                                       Br. Strana : 254                                                                  Izdavac : Savremena Administracija                                                   Povez :  Meki

Anatomija čoveka ABDOMENIzdavač : Sveti Sava Gnjilane 2002 drugo izdanjeMedicinski fakultet Univerziteta u NišuBroj strana: 285

Udžbenik sa prve godine Medicinskog fakultetaNaziv : Anatomija Coveka (Glava I Vrat)                                                Autori : Slavoljub V. Jovanovic                                                         Godina Izdanje : 2010                                                              Cena : 699rsd                                                                       Br. Strana : 268                                                                  Izdavac : Savremena Administracija                                                   Povez :  Meki

Udžbenik za studente medicineIzdavač : Savremena administracija Beograd 2008Autori : Slavoljub Jovanović, Nadežda Jeličić

Opis ANATOMIJA I FIZIOLOGIJA ČOVEKA 1 za prvi razred KB broj: 21727 ANATOMIJA I FIZIOLOGIJA ČOVEKA za prvi razred medicinske i zubotehničke škole Autori: Danica Obradović, Branko Milutinović Izdavač : Zavod za udzbenike ( zuns )

Autor: Česlav MilošDobitnik Nobelove nagradeKada je Česlav Miloš 1951. zatražio azil u Francuskoj, američke vlasti najpre su odbile da mu izdaju vizu za ulazak u SAD, pod pritiskom poljskih emigranata koji su smatrali da je komunista. Tada je zamišljen i napisan Zarobljeni um, najpoznatije Miloševo delo, anatomija čoveka u totalitarnom sistemu, ne samo u Poljskoj nego i u svim zemljama nekadašnjeg Varšavskog lagera, pa i socijalističkim zemljama „sa ljudskim likom“. Ali već u to vreme sa naznakama dvoličnosti uma i u jednom novom vidu totalitarizma koji se rađa svuda u svetu…„U tom novom totalitarizmu koji se rađa postoje i ’pilule’ iz romana koji citira Zarobljeni um – reč je o sredstvima za umirenje i egzaltaciju (od bensedina do kokaina) koji su u vrlom novom svetu društveno prihvatljiviji od masne hrane ili isuviše šećera po proizvodu koji konzumiramo. U tom svetu postoje i ketmani, kako novi u islamskom svetu, tako i globalno, primenjeni sa istim motivima kao i oni koje je opisao Miloš. Pokazalo se da je ’zarobljeni um’ civilizacijski fenomen, da je totalitarizam moguć u postideologijskom svetu. Možda je specifičnost totalitarizma našeg vremena što je uspostavljen u fazi opadanja jedne čitave civilizacije.“– Iz Pogovora Čedomira Antića„Najbolji memoari o komunizmu.“– En Eplbaum, istoričarka

Autor:: Sara VonŽanrovi:: TrileriIzdavač:: Vulkan izdavaštvoGodina izdanja:: 2021.Broj strana: 288Pismo: LatinicaPovez: MekFormat: 21 cmSupruga. Ljubavnica. Politika. Moć. Laži.Sofi Vajthaus ima divan dom, dvoje sjajne dece i privlačnog, uspešnog muža. Drugim rečima, ima savršen život. Ali sve se menja one noći kada njen muž Džejms dođe kući i prizna da joj je bio neveran. Odjednom se njen uredan, uređen svet okreće naglavačke. Da li je ikada zaista poznavala čoveka za kojeg se udala?Ispostavlja se da je Džejmsovo priznanje samo vrh ledenog brega. Optužen je za užasan zločin. Ali istina je još šokantnija nego što bi iko mogao da zamisli. Da li je Džejms kriv ili je samo nevina žrtva zlokobnog plana?U ovoj napetoj priči o ljubavi, osveti i obmani niko nema čiste motive, ali su tajne nekih ljudi mnogo mračnije od drugih. I opasnije.2/25

"U ovoj knjizi, Šakti Gavejn nam omogućava pristup alatima za postizanje introspekcije i lične promene – malo je ovako moćnih darova u životu. Srdačno preporučujem ovu knjigu koja doprinosi postizanju uvida na putu svakog čoveka.” - dr Karolin Mis, autor knjige Anatomija duha "Za sve one koji tragaju ne samo za psihološkom zrelošću, već i za duhovnim rastom, ova knjiga će predstavljati vrednu pomoć na ovom putu.” Leri Dosi, autor knjige Molitva je dobar lek Da li tragate za načinima da dovedete svoj život u stanje veće ravnoteže, zdravlja i harmonije? U ovoj neverovatnoj knjizi, autorka bestselera Šakti Gavejn objašnjava važnost razvijanja svih nivoa vašeg postojanja i pokazuje praktične načine da: Pronađete i zadržite jaku vezu sa svojim duhovnim izvorom; Otpustite stara ograničavajuća uverenja i otvorite se za nove ohrabrujuće ideje; Prihvatite i doživite najširi spektar vaših emocija; Poštujete i negujete svoje telo; Uspešno funkcionišete u svetu; Objedinite i uravnotežite sve aspekte svog života. Četiri nivoa isceljenja sadrže moćne meditacije i vežbe koje će vam pomoći na vašem putu isceljenja. Čitaj dalje

Jedinstvena i neobična Knjiga o muzici, pisana u četiri ruke, naizmenično, nudi čitaocu uvid u muziku pojedinih poznatih savremenih muzičara i grupa i stoga predstavlja specifičan žanr na razmeđi između muzičkih ogleda i zbirke priča, zapravo umetnički uobličenih utisaka o „svirkama“ ili albumima koji su za autore ove knjige bili svojevrstan izbor po srodnosti. Albaharijeva i Radakovićeva fina anatomija pojedinih osobenih savremenih muzičkih tokova i stanja duhova, vremena, raspoloženja, sopstvenih doživljaja i koncerata na koje su odlazili zajedno ili svako za sebe – prerasta, što dalje odmičemo u čitanju, u niz osobenih proznih nokturna, pružajući čitaocu nesvakidašnji utisak da uživa u zapisima koji su uvek na granici muzičkih eseja i proznih minijatura. Pisali smo: ne kao stručnjaci (muzikolozi, istoričari, estetičari), nego kao zaljubljenici u muziku. Naši muzičari su postali glasnogovornici nas samih u doživljavanju sveta i naše sadašnjosti. Jer, nismo li u ovoj knjizi, pišući naizmenično o istom na različite načine, tražili, i pronalazili, nove mogućnosti pripovedanja? Žarko Radaković O ovoj knjizi moglo bi se govoriti kao o jednom specifičnom rodu: o knjizi koja obuhvata više knjiga. O nenapisanoj partituri. O godinama posvećenim tišini. O arhitekturi proznog teksta. O dopadanju i nedopadanju. O ivici i oštrici. Kada jednom čovek zaviri dublje u sebe i svoj sistem, ne može da prestane da s ushitom govori o sebi, kao da je on sam nekakva staklena kugla, pritiskivač za papir, uslov za red. David Albahari

Jedinstvena i neobična Knjiga o muzici, pisana u četiri ruke, naizmenično, nudi čitaocu uvid u muziku pojedinih poznatih savremenih muzičara i grupa i stoga predstavlja specifičan žanr na razmeđi između muzičkih ogleda i zbirke priča, zapravo umetnički uobličenih utisaka o „svirkama“ ili albumima koji su za autore ove knjige bili svojevrstan izbor po srodnosti. Albaharijeva i Radakovićeva fina anatomija pojedinih osobenih savremenih muzičkih tokova i stanja duhova, vremena, raspoloženja, sopstvenih doživljaja i koncerata na koje su odlazili zajedno ili svako za sebe – prerasta, što dalje odmičemo u čitanju, u niz osobenih proznih nokturna, pružajući čitaocu nesvakidašnji utisak da uživa u zapisima koji su uvek na granici muzičkih eseja i proznih minijatura. Pisali smo: ne kao stručnjaci (muzikolozi, istoričari, estetičari), nego kao zaljubljenici u muziku. Naši muzičari su postali glasnogovornici nas samih u doživljavanju sveta i naše sadašnjosti. Jer, nismo li u ovoj knjizi, pišući naizmenično o istom na različite načine, tražili, i pronalazili, nove mogućnosti pripovedanja? Žarko Radaković O ovoj knjizi moglo bi se govoriti kao o jednom specifičnom rodu: o knjizi koja obuhvata više knjiga. O nenapisanoj partituri. O godinama posvećenim tišini. O arhitekturi proznog teksta. O dopadanju i nedopadanju. O ivici i oštrici. Kada jednom čovek zaviri dublje u sebe i svoj sistem, ne može da prestane da s ushitom govori o sebi, kao da je on sam nekakva staklena kugla, pritiskivač za papir, uslov za red. David Albahari

O knjizi Jedinstvena i neobična Knjiga o muzici, pisana u četiri ruke, naizmenično, nudi čitaocu uvid u muziku pojedinih poznatih savremenih muzičara i grupa i stoga predstavlja specifičan žanr na razmeđi između muzičkih ogleda i zbirke priča, zapravo umetnički uobličenih utisaka o „svirkama“ ili albumima koji su za autore ove knjige bili svojevrstan izbor po srodnosti. Albaharijeva i Radakovićeva fina anatomija pojedinih osobenih savremenih muzičkih tokova i stanja duhova, vremena, raspoloženja, sopstvenih doživljaja i koncerata na koje su odlazili zajedno ili svako za sebe – prerasta, što dalje odmičemo u čitanju, u niz osobenih proznih nokturna, pružajući čitaocu nesvakidašnji utisak da uživa u zapisima koji su uvek na granici muzičkih eseja i proznih minijatura. Pisali smo: ne kao stručnjaci (muzikolozi, istoričari, estetičari), nego kao zaljubljenici u muziku. Naši muzičari su postali glasnogovornici nas samih u doživljavanju sveta i naše sadašnjosti. Jer, nismo li u ovoj knjizi, pišući naizmenično o istom na različite načine, tražili, i pronalazili, nove mogućnosti pripovedanja? Žarko Radaković O ovoj knjizi moglo bi se govoriti kao o jednom specifičnom rodu: o knjizi koja obuhvata više knjiga. O nenapisanoj partituri. O godinama posvećenim tišini. O arhitekturi proznog teksta. O dopadanju i nedopadanju. O ivici i oštrici. Kada jednom čovek zaviri dublje u sebe i svoj sistem, ne može da prestane da s ushitom govori o sebi, kao da je on sam nekakva staklena kugla, pritiskivač za papir, uslov za red. David Albahari

O knjizi Jedinstvena i neobična Knjiga o muzici, pisana u četiri ruke, naizmenično, nudi čitaocu uvid u muziku pojedinih poznatih savremenih muzičara i grupa i stoga predstavlja specifičan žanr na razmeđi između muzičkih ogleda i zbirke priča, zapravo umetnički uobličenih utisaka o „svirkama“ ili albumima koji su za autore ove knjige bili svojevrstan izbor po srodnosti. Albaharijeva i Radakovićeva fina anatomija pojedinih osobenih savremenih muzičkih tokova i stanja duhova, vremena, raspoloženja, sopstvenih doživljaja i koncerata na koje su odlazili zajedno ili svako za sebe – prerasta, što dalje odmičemo u čitanju, u niz osobenih proznih nokturna, pružajući čitaocu nesvakidašnji utisak da uživa u zapisima koji su uvek na granici muzičkih eseja i proznih minijatura. Pisali smo: ne kao stručnjaci (muzikolozi, istoričari, estetičari), nego kao zaljubljenici u muziku. Naši muzičari su postali glasnogovornici nas samih u doživljavanju sveta i naše sadašnjosti. Jer, nismo li u ovoj knjizi, pišući naizmenično o istom na različite načine, tražili, i pronalazili, nove mogućnosti pripovedanja? Žarko Radaković O ovoj knjizi moglo bi se govoriti kao o jednom specifičnom rodu: o knjizi koja obuhvata više knjiga. O nenapisanoj partituri. O godinama posvećenim tišini. O arhitekturi proznog teksta. O dopadanju i nedopadanju. O ivici i oštrici. Kada jednom čovek zaviri dublje u sebe i svoj sistem, ne može da prestane da s ushitom govori o sebi, kao da je on sam nekakva staklena kugla, pritiskivač za papir, uslov za red. David Albahari

U srednjovekovnom Kembridžu ubijeno je četvoro dece. Katoličko stanovništvo optužuje svoje sugrađane Jevreje. Da bi se spasli linča, kembrički Jevreji traže zaštitu od kralja. Henri II nije prijatelj Jevreja - zapravo, nije ničiji prijatelj - ali veruje u red i zakon i neophodan mu je novac koji se prikuplja od jevrejskog poreza. Od svog rođaka, kralja Sicilije - čiji su podanici najbolji evropski medicinski eksperti - traži da mu pošalje svog najboljeg "gospodara smrti", preteču današnjeg kriminalističkog patologa. Italijanski doktor odabran za ovaj zadatak, mladi stručnjak sa Univerziteta u Salernu, ekspert je za anatomiju i kriminalističku istragu. Ali, njeno ime je Adelija; kralju je poslata ""gospodarica smrti". U zaostaloj i sujevernoj zemlji poput Engleske, Adelija se na svakom koraku suočava s opasnošću. Da bi izbegla optužbe za veštičarenje mora da krije svoj pravi identitet. Pomaže joj jedan od kraljevih poreznika, ser Roli Pikot, čovek koji vodi vlastitu istragu. Bivši vitez krstaš, Roli može biti prekopotreban prijatelj - ili zlotvor za kojim tragaju. Duž senovitih obala Kembridža, lov se intenzivira, a ubica se sprema da ponovo napadne... "Veoma zabavno! Frenklinova uspeva da živopisno oslika dvanaesto stoleće svojom dobrom pričom. Heroina je briljantna a svi detalji odlični." - KEJT MOSI, autorka Njujork Tajmsovog bestselera Lavirint "Preduzimljiva, briljantna heroina romana Gospodarica smrti srednjovekovni je pandan istražiteljke iz serije Mesto zločina." - KAREN HARPER, autorka bestseler serijala Misterije Elizabete I "Istražitelji Mesta zločina susreću se s Kanterberijskim pričama, u kriminalističkoj drami koja se odigrava u Engleskoj dvanaestog veka." - Kirkus Rivjuz

U srednjovekovnom Kembridžu ubijeno je četvoro dece. Katoličko stanovništvo optužuje svoje sugrađane Jevreje. Da bi se spasli linča, kembrički Jevreji traže zaštitu od kralja. Henri II nije prijatelj Jevreja - zapravo, nije ničiji prijatelj - ali veruje u red i zakon i neophodan mu je novac koji se prikuplja od jevrejskog poreza. Od svog rođaka, kralja Sicilije - čiji su podanici najbolji evropski medicinski eksperti - traži da mu pošalje svog najboljeg "gospodara smrti", preteču današnjeg kriminalističkog patologa. Italijanski doktor odabran za ovaj zadatak, mladi stručnjak sa Univerziteta u Salernu, ekspert je za anatomiju i kriminalističku istragu. Ali, njeno ime je Adelija; kralju je poslata ""gospodarica smrti". U zaostaloj i sujevernoj zemlji poput Engleske, Adelija se na svakom koraku suočava s opasnošću. Da bi izbegla optužbe za veštičarenje mora da krije svoj pravi identitet. Pomaže joj jedan od kraljevih poreznika, ser Roli Pikot, čovek koji vodi vlastitu istragu. Bivši vitez krstaš, Roli može biti prekopotreban prijatelj - ili zlotvor za kojim tragaju. Duž senovitih obala Kembridža, lov se intenzivira, a ubica se sprema da ponovo napadne... "Veoma zabavno! Frenklinova uspeva da živopisno oslika dvanaesto stoleće svojom dobrom pričom. Heroina je briljantna a svi detalji odlični." - KEJT MOSI, autorka Njujork Tajmsovog bestselera Lavirint "Preduzimljiva, briljantna heroina romana Gospodarica smrti srednjovekovni je pandan istražiteljke iz serije Mesto zločina." - KAREN HARPER, autorka bestseler serijala Misterije Elizabete I "Istražitelji Mesta zločina susreću se s Kanterberijskim pričama, u kriminalističkoj drami koja se odigrava u Engleskoj dvanaestog veka." - Kirkus Rivjuz

Description Atlas namesti – Predrag Đorđević Atlas namesti: Sve je manje onih koji imaju strpljenja za čitanje knjiga. Ova pisma samo liče na knjigu. Mogu napisati trista pisama ali neću, jer Ti nemaš vremena za čitanje ”debelih” knjiga. U budućnosti će biti napisano na desetine knjiga o konačnom nameštanju prvog pršljena. Imam čast i zadovoljstvo da pišem treću knjigu o ovoj epohalnoj spoznaji. Prvu je napisao tvorac metoda, a drugu jedan francuski novinar. Ovo genijalno otkriće promeniće većinu udžbenika iz medicine, a mnoge knjige o zdravlju postaće suvišne zato što su pogrešne. Ova pisma će Ti ličiti na najlepšu bajku. Nije bajka već postojeća realnost za stotine hiljada oslobođenih ljudi iz ropstva bolestima. Zavali se udobno i uživaj. Izvini što nema slika da Ti razbiju monotoniju čitanja, ali genijalna rešenja su jednostavna, pa nema potrebe za šarenilom. Garant neće biti dosadno, jer ipak se R A D I O G L A V I. Tačno je da se radi o glavi ali za spas glave, a i celog tela. Dođe čovek kod lekara. ”Doktore sve me boli. Pipnem petu ona me boli. Pipnem koleno boli. Kuk me boli. Pipnem stomak boli. Ma boli me dupe, rame, ruka, srce, nos, glava, uši, vrat … Sve me živo boli”. A lekar će ”Bre, čoveče, tebe boli prst. Sestro, sledeći pacijent”. Ulazi sledeći i odmah se žali ”Ja imam sve bolesti osim hipohondrije”. Ne bih mogao da budem lekar. Težak je to posao, jer je uzaludan. Batrganje u živom pesku. Pomažu ljudima, ali ne mogu ih izvaditi da ne potonu u tminu bez dna. Imao bih srca, ali nemam stomak da posmatram kako tonu, a pomoći im ne mogu. Žali se pacijent doktoru ”Ubi me potiljak u zadnjih dvadeset godina”. Doktor ga gleda i kaže ”I mene, ali ne znam kako TO da rešim”. Sve nas polako, ali sigurno U B I J A potiljak. Razumem da pacijent kao laik za ljudsko telo ne shvata, ali doktor poznaje anatomiju i zna da se tu nalazi A T L A S. Pišem Ti kao svom najmilijem. Budimo bliski. Ne persiram Ti, ali pišem sa veliko T. Upravo čitaš najvažniju knjigu u svom životu. Naravno da u to sada ne veruješ, ali polako. Srešćemo se mi ponovo na kraju knjige. Znam da su pisma u ovim užurbanim vremenima zastarela. Ipak, ovo što ćeš iz njih saznati zaslužuje da malo usporiš, jer se radi o najvažnijoj stvari u Tvom životu. Izgubićeš neki sat čitajući ih, ali ćeš dobiti desetine hiljada sati srećnijeg života. Prvi korak je uvek najteži. Dugo sam razmišljao o prvoj reči i sada će pisanje teći lakše. Opet Z D R A V O, jer zdravlja nikada previše. Zdravo je najčešći pozdrav. Evo i koren reči pozdrav je Z D R A V. To je više od javljanja. Zdravo je iskrena želja za nečim najvrednijim, a istovremeno se očekuje i takav otpozdrav. Tako se obraća onaj ko Ti želi dobro. Sledi kratko pitanje ”Kako si”? Pitanje se najčešće kod starijih odnosi na zdravstveno stanje. Ako se ima malo vremena počinje priča o zdravlju. U tome prednjače žene kod kojih se četvrtina razgovora odnosi na pronalaženje rešenja za zdravstvene probleme: lične, dečije, za muža, za svoje roditelje… Toliko puta čuješ izraze ”Bože zdravlja” ili ”Biće svega, samo da smo živi i zdravi”. Ranije kada je vreme bilo usporenije jedni drugima bi smo za doček Nove godine poželeli ”Puno zdravlja, para, ljubavi, sreće, da se udaš, da ti se sve želje ostvare”… Sada se ubrzava ”Samo zdravlja ostalo će doći samo”. Nekako ispada da je zdravlje, odnosno N E Z D R A V LJ E, na prvom mestu liste problema i prioriteta. Zašto je to tako? Zato što neko ne obavlja svoj posao kako treba. Ko je to? Ko je zadužen za naše zdravlje? Šta ga sprečava da radi ono što najbolje ume? Zašto ne radi kako bi trebalo? Ko je K R I V? Odgovori slede u sledećim pismima. Za sada ti mogu napisati da je on najvredniji radnik. U svakoj sekundi obavlja milione funkcija u našem telu. Ova pisma su većim delom priča o njemu, a svako od nas ga ima. Po veličini mozak dele na mali, srednji i veliki. Ovaj najmanji mozak najmanje pominju. U narodu je poznat kao ”čvor života”. Mala je svesnost velikog mozga o ”maleckom” mozgu: Tamo je negde iza; Nije u vidnom polju; On se podrazumeva – ispod razuma je; Radi tiho i neprimetno svoja posla; On je mali, a podržava rad i velikom mozgu. Kada veliki spava on i tada radi, a potpuno je zapostavljen i zanemaren. Nesvesni smo njega zato što on ne poseduje ”moć svesti” kao veliki mozak. Stvarnost je sasvim drugačija i hiljadama godina ljudi su u bolestima, bolovima, patnji, agoniji, nesreći, mučenju, skraćenom životu i milionima problema koji D O S A D A nisu bili rešivi, jer se nije znao većinski uzrok bolesti. Generacije i generacije pre nas, a nažalost i sadašnje generacije su žrtve prigušenosti najmanjeg mozga da radi savršeno. Kakve prigušenosti? O čemu se radi? Zar je moguće da se do sada nije znalo o tome? Postoji li rešenje za najveći problem čovečanstva? Ova pisma će Ti omogućiti da svedočiš budućim generacijama o veličanstvenosti vremena u kome je P R O N A Đ E N O R E Š E NJ E najvećeg problema ljudske civilizacije.

Konačno rešenje zdravstvenih problema. Ne lečite posledice, bolje otklonite uzrok! Atlasprofilaks metod se primenjuje jednom u životu. Samo jednim tretmanom dobija se više nego sa stotinama drugih tretmana, lečenja, terapija, lekova... Bez nameštenog atlasa, dan je izgubljen dan, a život bez veze proćerdan. Sve je manje onih koji imaju strpljenja za čitanje knjiga. Ova pisma samo liče na knjigu. Mogu napisati trista pisama ali neću, jer Ti nemaš vremena za čitanje ”debelih” knjiga. U budućnosti će biti napisano na desetine knjiga o konačnom nameštanju prvog pršljena. Imam čast i zadovoljstvo da pišem treću knjigu o ovoj epohalnoj spoznaji. Prvu je napisao tvorac metoda, a drugu jedan francuski novinar. Ovo genijalno otkriće promeniće većinu udžbenika iz medicine, a mnoge knjige o zdravlju postaće suvišne zato što su pogrešne. Ova pisma će Ti ličiti na najlepšu bajku. Nije bajka već postojeća realnost za stotine hiljada oslobođenih ljudi iz ropstva bolestima. Zavali se udobno i uživaj. Izvini što nema slika da Ti razbiju monotoniju čitanja, ali genijalna rešenja su jednostavna, pa nema potrebe za šarenilom. Garant neće biti dosadno, jer ipak se R A D I O G L A V I. Tačno je da se radi o glavi ali za spas glave, a i celog tela. Dođe čovek kod lekara. ”Doktore sve me boli. Pipnem petu ona me boli. Pipnem koleno boli. Kuk me boli. Pipnem stomak boli. Ma boli me dupe, rame, ruka, srce, nos, glava, uši, vrat ... Sve me živo boli”. A lekar će ”Bre, čoveče, tebe boli prst. Sestro, sledeći pacijent”. Ulazi sledeći i odmah se žali ”Ja imam sve bolesti osim hipohondrije”. Ne bih mogao da budem lekar. Težak je to posao, jer je uzaludan. Batrganje u živom pesku. Pomažu ljudima, ali ne mogu ih izvaditi da ne potonu u tminu bez dna. Imao bih srca, ali nemam stomak da posmatram kako tonu, a pomoći im ne mogu. Žali se pacijent doktoru ”Ubi me potiljak u zadnjih dvadeset godina”. Doktor ga gleda i kaže ”I mene, ali ne znam kako TO da rešim”. Sve nas polako, ali sigurno U B I J A potiljak. Razumem da pacijent kao laik za ljudsko telo ne shvata, ali doktor poznaje anatomiju i zna da se tu nalazi A T L A S. Pišem Ti kao svom najmilijem. Budimo bliski. Ne persiram Ti, ali pišem sa veliko T. Upravo čitaš najvažniju knjigu u svom životu. Naravno da u to sada ne veruješ, ali polako. Srešćemo se mi ponovo na kraju knjige. Znam da su pisma u ovim užurbanim vremenima zastarela. Ipak, ovo što ćeš iz njih saznati zaslužuje da malo usporiš, jer se radi o najvažnijoj stvari u Tvom životu. Izgubićeš neki sat čitajući ih, ali ćeš dobiti desetine hiljada sati srećnijeg života. Prvi korak je uvek najteži. Dugo sam razmišljao o prvoj reči i sada će pisanje teći lakše. Opet Z D R A V O, jer zdravlja nikada previše. Zdravo je najčešći pozdrav. Evo i koren reči pozdrav je Z D R A V. To je više od javljanja. Zdravo je iskrena želja za nečim najvrednijim, a istovremeno se očekuje i takav otpozdrav. Tako se obraća onaj ko Ti želi dobro. Sledi kratko pitanje ”Kako si”? Pitanje se najčešće kod starijih odnosi na zdravstveno stanje. Ako se ima malo vremena počinje priča o zdravlju. U tome prednjače žene kod kojih se četvrtina razgovora odnosi na pronalaženje rešenja za zdravstvene probleme: lične, dečije, za muža, za svoje roditelje... Toliko puta čuješ izraze ”Bože zdravlja” ili ”Biće svega, samo da smo živi i zdravi”. Ranije kada je vreme bilo usporenije jedni drugima bi smo za doček Nove godine poželeli ”Puno zdravlja, para, ljubavi, sreće, da se udaš, da ti se sve želje ostvare”… Sada se ubrzava ”Samo zdravlja ostalo će doći samo”. Nekako ispada da je zdravlje, odnosno N E Z D R A V LJ E, na prvom mestu liste problema i prioriteta. Zašto je to tako? Zato što neko ne obavlja svoj posao kako treba. Ko je to? Ko je zadužen za naše zdravlje? Šta ga sprečava da radi ono što najbolje ume? Zašto ne radi kako bi trebalo? Ko je K R I V? Odgovori slede u sledećim pismima. Za sada ti mogu napisati da je on najvredniji radnik. U svakoj sekundi obavlja milione funkcija u našem telu. Ova pisma su većim delom priča o njemu, a svako od nas ga ima. To je naš N A J M A NJ I M O Z A K. Po veličini mozak dele na mali, srednji i veliki. Ovaj najmanji mozak najmanje pominju. U narodu je poznat kao ”čvor života”. Mala je svesnost velikog mozga o ”maleckom” mozgu: Tamo je negde iza; Nije u vidnom polju; On se podrazumeva - ispod razuma je; Radi tiho i neprimetno svoja posla; On je mali, a podržava rad i velikom mozgu. Kada veliki spava on i tada radi, a potpuno je zapostavljen i zanemaren. Nesvesni smo njega zato što on ne poseduje ”moć svesti” kao veliki mozak. Stvarnost je sasvim drugačija i hiljadama godina ljudi su u bolestima, bolovima, patnji, agoniji, nesreći, mučenju, skraćenom životu i milionima problema koji D O S A D A nisu bili rešivi, jer se nije znao većinski uzrok bolesti. Generacije i generacije pre nas, a nažalost i sadašnje generacije su žrtve prigušenosti najmanjeg mozga da radi savršeno. Kakve prigušenosti? O čemu se radi? Zar je moguće da se do sada nije znalo o tome? Postoji li rešenje za najveći problem čovečanstva? KONAČNO, KONAČNO, KONAČN O P O S T O J I R E Š E NJ E. Ova pisma će Ti omogućiti da svedočiš budućim generacijama o veličanstvenosti vremena u kome je P R O N A Đ E N O R E Š E NJ E najvećeg problema ljudske civilizacije. Čitaj dalje

Danilo Kiš Život literaturaTvrdi povez sa zaštitnim omotomDanilo Kiš verovatno ništa pogrešnije nije rekao ni u svom životu ni u svojoj literaturi od rečenice koju je kazao u intervjuu Vidi Ognjenović iz 1973. godine. Na pitanje: „Poznaje li pisac svoje čitatelje?“ Kiš je kazao: „Malo ih je i nalik su na mene.“ Čitalaca Danila Kiša je, zapravo, mnogo i, po zakonu ozbiljnih brojeva, svi nipošto ne liče na njega. Tako je bilo za Kišovog života, a svakako posle Peščanika i Grobnice za Borisa Davidoviča, koja je pokrenula raspravu kakve nije bilo ni pre ni posle u srpskoj književnosti, tako je i danas, trideset godina posle piščeve smrti. Menjale su se u međuvremenu poetike i književni postupci, menjale se književne i društvene mode, okolnosti u kojima se pišu i čitaju knjige, menjali su se, napokon, i sami čitaoci. Jedno se svakako nije promenilo. Danilo Kiš je ostao visoka mera moderne srpske književnosti. Zahvaljujući njegovim knjigama, i u hiperinflaciji savremene literature možemo prepoznati šta značajna ili velika književnost jeste, kao što sigurnije možemo razumeti i šta jesu veliki izazovi u savremenoj književnosti. Koliko god bile različite generacije u srpskoj književnosti posle Danila Kiša, mada se u nedostatku profilisanih poetika danas sve teže može govoriti o generacijama, zajedničko im je bilo što su se pozivale na Kiša kao važan deo vlastitog nasleđa. Pisci s potpuno različitih strana književne, društvene i političke scene, međusobno potpuno neuporedivih poetika i pogleda na književnost i na njenu ulogu svetu, pozivaju se na Kiša kao na uporište, utehu ili ohrabrenje. To bi mogla da bude dobra definicija klasika. Klasik je onaj koji u svakoj generaciji pisaca i čitalaca pronalazi nove privrženike i poštovaoce. Pri tome nisu u fokusu čitalačkog interesovanja uvek iste Kišove knjige. Ako su se već dugo vremena Rani jadi i Enciklopedija mrtvih izdvojili kao najčitanije piščeve knjige, ostale im se pridružuju u različitim vremenskim talasima. Kao izdavač Kišovih knjiga na srpskom jeziku (Arhipelag), mogu da posvedočim da je godinama bilo unekoliko opalo interesovanje za Grobnicu za Borisa Davidoviča, možda i zbog toga što je novim generacijama čitalaca delovalo da je vreme montiranih staljinističkih procesa daleka i zaključena istorijska epizoda. Ali s globalnim uzletom nadzora, kontrole i cenzure poslednjih godina oživelo je interesovanje za ovu Kišovu knjigu. Jedno vreme, osobito među mladim čitaocima, posebnu privlačnost je uživala, verovatno zbog svog avangardnog stila, Mansarda, da bi u novije vreme Peščanik ponovo zauzeo u čitalačkim izborima mesto jedne od ključnih. Svako ima svog Kiša, ali i svaka Kišova knjiga ima svoj trenutak. Odavno život i delo jednog pisca nisu izazvali toliko širokih i raznovrsnih interesovanja koja se ne smiruju. Objavljuju se nova izdanja Kišovih knjiga, od kojih je nekoliko došlo iz zaostavštine zahvaljujući besprimernom trudu Mirjane Miočinović. Napisano je i nekoliko biografija Danila Kiša. Veliki svetski pisci, od Đerđa Konrada do Klaudija Magrisa, od Enrikea Vila-Matasa do Milana Kundere, od Josifa Brodskog do Petera Esterhazija napisali su svoja sećanja na Kiša. U prozi i publicistici nekih prvorazrednih srpskih i svetskih pisaca Kiš se pojavljuje kao književni junak. Veliki američki pisac Vilijam Volman, koji će kazati i da je od Kiša naučio šta je to politički stav, čitav voluminozni roman Centralna Evropa piše kao nesvakidašnji omaž Danilu Kišu i njegovom književnom postupku u Grobnici za Borisa Davidoviča. „Danilu Kišu i Grobnici za Borisa Davidoviča, za sve što sam naučio od tog pisca i od te knjige“, tako stoji kao posveta i moto na početku Volmanovog romana Centralna Evropa. Nijedan srpski pisac nije dobio takav omaž na horizontu svetske književnosti. Istoričar Mark Mazover u kapitalnom delu Hitlerovo carstvo među posvećenim svedocima užasa Drugog svetskog rata i njegovih logora pominje Danila Kiša i njegove knjige iz porodičnog cirkusa koje inspiraciju crpu iz istorije koju pisac ovakvog nerva nije mogao da odbaci ili prećuti. Poslednjih godina, jednako kao i u ranijem periodu, nastaju brojni prevodi Danila Kiša i izdanja njegovih pojedinačnih knjiga ili izabranih dela širom sveta. Osim evropske prisutnosti, koja se potvrđuje i novijim izdanjima izabranih dela u Francuskoj, Nemačkoj i Španiji, kao i nizu izdanja na engleskom, poslednjih godina Kiš doživljava veliki uspeh u Kini, njegove knjige objavljuju se u Brazilu i Rusiji, u Vijetnamu i Iranu. Uporedo s tim traju i različiti odjeci Kišovog života i dela u srpskoj i međunarodnoj javnosti. Na Kiša se često pozivaju i oni koji o njemu nemaju šta da kažu, a kao njegovi saborci predstavljaju i oni koji su imali sasvim druge teme, izbore i kategoričke principe kako u životu, tako i u književnosti. Kiš ponekad pokušava i da se prisvoji, za šta je nečuven primer nedavna uzurpacija piščevog imena od strane gradskih vlasti u Subotici. Neretko se zamišlja šta bi Kiš rekao povodom ovog ili onog pitanja iz naše novije istorije ili iz sasvim savremene stvarnosti. Problem je što tako dolazi do učitavanja ili potpuno proizvoljnih interpretacija. Ne znamo šta bi Kiš rekao u nekom od mogućih trenutaka u proteklih trideset godina, ali znamo i lako možemo da proverimo šta je Kiš rekao i napisao u svom vremenu i u svojim knjigama. To veliko nasledstvo proističe iz piščevog suštinskog razumevanja da književnost, upravo zato što je autonomna oblast ljudskog iskustva, može da svedoči o tom iskustvu bolje i trajnije od ijedne druge mogućnosti koja nam stoji na raspolaganju. OKišu, piscu rigoroznog i svedenog opusa koji se može pročitati na jednom godišnjem odmoru, napisane su hiljade tekstova, najviše na srpskom jeziku, ali enciklopedija Kiš raste i na mnogim drugim jezicima. Niko nije pročitao tu veliku i nepreglednu biblioteku tekstova, niti je to više moguće. Pisati o Kišu jeste izazov i provera vlastitih kritičkih sposobnosti, ali i način da se preispita i utvrdi sopstvena poetika. Čak i retki među piscima i kritičarima koji su pisali osporavajući Kiša i njegovu književnost samo su doprinosili književno-istorijskom mitu Danila Kiša. Otuda je Danilo Kiš živa tradicija srpske književnosti. Kao što su to pre njega u dvadesetom veku činili Andrić i Crnjanski, i kao što je to u njegovo vreme jednako upečatljivo činio još samo Borislav Pekić, pisac Grobnice za Borisa Davidoviča je na epohalan način obeležio srpsku književnost. On je, naprosto, prekretni pisac u istoriji književnosti ovog jezika. Posle njega u toj se književnosti više ne može na isti način pisati, niti se o njoj i dalje može na isti način misliti. U svojim poetičkim tekstovima, jednako kao i u svojim pripovetkama i romanima, Kiš je povezivao etiku i poetiku, život i literaturu. S jedne strane, ovaj pisac smatra da se pred svakim piscem intelektualcem nalaze dva izazova na koja se mora odgovoriti – staljinizam i fašizam. Kada se čitaju piščeve knjige, onda se vidi koliko se on posvetio raskrivanju mračnih totalitarnih mehanizama koji su dvadeseti vek učinili zverolikim. „Ti misteriozni nestanci ljudi, koji čine srž moje književnosti, osnovni su fenomeni XX veka“, kaže na jednom mestu Kiš. S druge strane, Kiš je istorijski konkretizovao Borhesove maštarije, pa su povesti ljudske nesreće i ljudskog beščašća dobile prepoznatljive oblike. Tako su ove povesti iz fantastike i mogućeg prešle u zonu istorije i nepopravljivo stvarnog iskustva. Ako je književnost govor o ljudskom udesu, patnji i porazu, ali i o pokušaju da se nađu uteha i iskupljenje, onda se u delu Danila Kiša na neponovljiv način sustiču sva ta pozvanja književnosti. Živeći u svom vremenu i s njegovim malim i velikim zlodusima, Kiš je postao njegov nepotkupljivi svedok. Kada se okrenemo Kišovoj biografiji, kao da čitamo jednu njegovu priču. Opisujući godine svojih „ranih jada“, Kiš ne pominje slučajno romane koji su se izmetnuli u „puste izmišljotine“. Čitajući piščeva dela, vidimo koliko su ona duboko saživljena s detaljima, po kojima se, u stvari, i prepoznaje majstorstvo pripovedanja, s preciznošću i, ne na poslednjem mestu, s dokumentarnom podlogom onoga što je ispripovedano. Baš zbog ovog neprestanog zahteva za dokumentarnošću Kišove proze i jesu istoriografske metafikcije prvog reda, nepomirljive slike veka koji je ostao iza nas i ostavština za budućnost čija je neizvesnost pred nama. Tri su faze u Kišovom delu. U Mansardi, najeksperimentalnijem piščevom ostvarenju, susreću se brutalna stvarnost i raskošna pesnička imaginacija, potraga za zvezdom i čemer svakodnevice, dok je Psalam 44, sav posvećen prepoznatljivoj istorijskoj stvarnosti, začeo Kišovo pripovedanje o logorima i smrti u istoriji. Kišov porodični cirkus je trilogija o tragovima propasti jedne porodice. U pripovetkama iz Ranih jada govori se o težini i mukama odrastanja i spoznavanja sveta u tim začetnim godinama. Svet se upoznaje postepeno, svako se znanje o njemu plaća bolom, a svet se neumitno ispunjava pretećim, tmastim senkama. O ovim ranim jadima detinjstva niko u srpskoj književnosti nije pisao značajnije od Kiša u Ranim jadima i Andrića u pripovetkama iz knjige Deca. Ispunjen nesvakidašnjom lirskom snagom pripovedanja, roman Bašta, pepeo govori o dečaku Adiju Samu, njegovom ocu jedinstvenom Eduardu Samu i o smrti čije se prisustvo neprestano oseća narušavajući žuđeni spokoj sveta. Roman Peščanik u nesvakidašnjem istražnom postupku nastaje iz autentičnog nukleusa plaćenog najskupljim ličnim iskustvom: „Pišem jednu antropološku knjigu: na osnovu jedne ljudske kosti... Ta kost je jedno pismo koje nosi datum 5. 4. 1942. godine.“ Treća, novelistička faza otvara se knjigom Grobnica za Borisa Davidoviča, a produžava Enciklopedijom mrtvih i posthumno objavljenom knjigom Lauta i ožiljci. U Grobnici za Borisa Davidoviča pripoveda se o logorskom svetu 20. veka, o stradanju čoveka u istoriji, o ideologiji koja ljudsku jedinku pretvara u anonimnu cifru. Povodom ove knjige izbiće jedna od najvažnijih polemika u istoriji srpske književnosti. Kiš će biti optužen za plagijat, ali će njegova odbrana označiti i odbranu prava na modernitet u književnosti i ulazak naše književnosti u novu poetički krug. Iz te polemike proizaći će Kišov Čas anatomije, briljantna poetičko-polemička rasprava, najvažnija knjiga te vrste napisana na srpskom jeziku. Dokumentarno pripovedanje o smrti i stradanju u istoriji, kao i o velikim pričama koje do toga dovode Kiš nastavlja u Enciklopediji mrtvih, samo što će u ovoj knjizi pisac za vreme svog pripovedanja uzimati i duboku prošlost. Kišova čuvena rečenica: „Moja savest nije mirna. Eto to je moj poraz“ mogla bi se preokrenuti u rečenicu: Kišova savest je mirna, ali sveopšta istorija beščašća ne miruje i u tome je njegov poraz. Taj nemir i to nezadovoljstvo kao krunske uzroke pisanja Kiš definiše i u svom najkraćem eseju „Zašto pišem?“, nastalom na samoj polovini osamdesetih: „Pišem, dakle, jer sam nezadovoljan sobom i svetom. I da bih iskazao to nezadovoljstvo. Da bih preživeo!“ Izjednačavajući etiku i estetiku, Kiš uspostavlja svoj definitivni, vrhunski kriterijum. Da nema poraza poput njegovog, ne bi bilo velike književnosti. Tako Danilo Kiš nije samo ime jednog književnog opusa, već ime jedne trajne i pouzdane vrednosti. Knjige Danila Kiša, bolje od ma čega drugog, pokazuju da sve nije književnost, ali da književnost može biti najbolji deo našeg iskustva. Delo Danila Kiša potvrđuje piščeve reči s početka osamdesetih godina o „veličanstvenom mehanizmu koji ne dozvoljava da se svet obesmisli, da reči izgube svoje značenje“.3/10