Knjiga je odlično očuvana. ,,Sofi Vajthaus ima divan dom, dvoje sjajne dece i privlačnog, uspešnog muža. Drugim rečima, ima savršen život. Ali sve se menja one noći kada njen muž Džejms dođe kući i prizna da joj je bio neveran. Odjednom se njen uredan, uređen svet okreće naglavačke. Da li je ikada zaista poznavala čoveka za kojeg se udala? Ispostavlja se da je Džejmsovo priznanje samo vrh ledenog brega. Optužen je za užasan zločin. Ali istina je još šokantnija nego što bi iko mogao da zamisli. Da li je Džejms kriv ili je samo nevina žrtva zlokobnog plana?``

Opis "Život pre čoveka - Margaret Atvud" Dobitnica Bukerove nagrade i autorka bestselera Sluškinjina priča Britka anatomija modernog braka. Izuzetno složen ljubavni trougao pokreće ovaj poetski roman Margaret Atvud. Elizabeta i Nejt, iako rutinski neverni jedno drugom, u braku su već više od decenije. Nakon što poslednji Elizabetin ljubavnik izvrši samoubistvo, oporavivši se od žalosti, ona shvata da je njen nežni, neodlučni muž na ivici da je napusti. On se zaljubio u Lašju, mladu paleontološkinju i večitu naivku koja, kako se čini, više voli fosile dinosaurusa nego ljude. Elizabeta baca oko na momka s kojim Lašja živi, Vilijama, i emocionalna oluja koja sledi preti da opustoši živote svih njih. Spajajući bolnu iskrenost sa oštrom satirom, Margaret Atvud vuče jetke i duhovite paralele između života svojih likova i dinosaurusa koje Elizabeta i Lašja pokušavaju da ovekoveče svojim muzejskim izložbama. Duhovito i blago melanholično, autorka opisuje modernu porodicu i romantičnu ljubav, sve vreme nas podsećajući da joj preti izumiranje. „Margaret Atvud postavlja vrhunsku živu izložbu sa jedinstvenim eksponatima... ovaj roman je pravo blago.“ Chicago Tribune

Dobitnica Bukerove nagrade i autorka bestselera Sluškinjina priča Britka anatomija modernog braka. Izuzetno složen ljubavni trougao pokreće ovaj poetski roman Margaret Atvud. Elizabeta i Nejt, iako rutinski neverni jedno drugom, u braku su već više od decenije. Nakon što poslednji Elizabetin ljubavnik izvrši samoubistvo, oporavivši se od žalosti, ona shvata da je njen nežni, neodlučni muž na ivici da je napusti. On se zaljubio u Lašju, mladu paleontološkinju i večitu naivku koja, kako se čini, više voli fosile dinosaurusa nego ljude. Elizabeta baca oko na momka s kojim Lašja živi, Vilijama, i emocionalna oluja koja sledi preti da opustoši živote svih njih. Spajajući bolnu iskrenost sa oštrom satirom, Margaret Atvud vuče jetke i duhovite paralele između života svojih likova i dinosaurusa koje Elizabeta i Lašja pokušavaju da ovekoveče svojim muzejskim izložbama. Duhovito i blago melanholično, autorka opisuje modernu porodicu i romantičnu ljubav, sve vreme nas podsećajući da joj preti izumiranje. „Margaret Atvud postavlja vrhunsku živu izložbu sa jedinstvenim eksponatima... ovaj roman je pravo blago.“ Chicago Tribune

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Dobitnica Bukerove nagrade i autorka bestselera Sluškinjina priča Britka anatomija modernog braka. Izuzetno složen ljubavni trougao pokreće ovaj poetski roman Margaret Atvud. Elizabeta i Nejt, iako rutinski neverni jedno drugom, u braku su već više od decenije. Nakon što poslednji Elizabetin ljubavnik izvrši samoubistvo, oporavivši se od žalosti, ona shvata da je njen nežni, neodlučni muž na ivici da je napusti. On se zaljubio u Lašju, mladu paleontološkinju i večitu naivku koja, kako se čini, više voli fosile dinosaurusa nego ljude. Elizabeta baca oko na momka s kojim Lašja živi, Vilijama, i emocionalna oluja koja sledi preti da opustoši živote svih njih. Spajajući bolnu iskrenost sa oštrom satirom, Margaret Atvud vuče jetke i duhovite paralele između života svojih likova i dinosaurusa koje Elizabeta i Lašja pokušavaju da ovekoveče svojim muzejskim izložbama. Duhovito i blago melanholično, autorka opisuje modernu porodicu i romantičnu ljubav, sve vreme nas podsećajući da joj preti izumiranje. „Margaret Atvud postavlja vrhunsku živu izložbu sa jedinstvenim eksponatima... ovaj roman je pravo blago.“ Chicago Tribune „Margaret Atvud je jedan od najblistavijih i najnepredvidivijih živih romanopisaca.“ Kejt Kelavej, Literary Review Margaret Atvud rođena je 1939. u Otavi. Zahvaljujući obrazovanim roditeljima, već sa četiri godine je naučila da čita i piše. Pod njihovim uticajem (Atvudova je osnovno obrazovanje stekla u roditeljskoj kući) postala je posvećena čitanju i razvila je snažno interesovanje za pisanje. Već u srednjoj školi objavljivala je pesme, međutim presudnu ulogu u njenom literarnom razvoju odigrao je Nortrop Fraj, profesor engleskog jezika na koledžu koji je Atvudova pohađala. Tada istaknuti književni kritičar, Fraj je isticao vrednosti zanemarene kanadske književnosti, a u Margaret Atvud je prepoznao pisca koji tu književnost može podići na još viši nivo. Podrška koju je imala u profesoru, ubrzo je rezultirala zbirkom pesama Double Persephone, da bi po diplomiranju objavila još jednu, The Circle Game, dobivši ovaj put za zbirku najznačajnije kanadsko književno priznanje, Governor`s General Award. Time je otpočela serija nagrada koje će ova književnica dobijati tokom narednih trideset i više godina, potvrđujući da je jedan od najvećih autora svog vremena. Među nagradama su i neke od najprestižnijih koje se dodeljuju u književnom svetu poput Bukerove, Welsh Arts International i drugih, za romane Sluškinjina priča, Mačje oko i Slepi ubica. Teme o kojima Atvudova piše veoma su raznovrsne: priroda, muško-ženski odnosi, politička pitanja, nacionalni identitet, istorija. Radeći kao urednik u jednoj izdavačkoj kući, Margaret Atvud se bavila i književnom kritikom. Iza ovog angažovanja ostalo je vrhunsko delo iz oblasti esejistike nazvano Opstanak, svojevrstan pogled na rad književnog urednika. Margaret Atvud trenutno živi u Torontu.

Uspon i pad Ivana Ivanovića, Jovica Trkulja Anatomija progona jednog pisca Žanrovi:: Domaći pisci, Publicistika Izdavač:: Dosije Godina izdanja:: 2014. Broj strana: 468 Pismo: Ćirilica Povez: Mek veći format odlično očuvana knjiga, nova Odnos politike i kulture, posebno fenomen represije prema intelektualcima, bitno je obeležio povest moderne Srbije. Autor dokumentovano osvetljava skup mera čija je svrha potčinjavanje umetnosti i umetnika vladajućoj oligarhiji, odnosno njihovo odstranjivanje iz javnosti uz primenu sredstava represije. Tu represiju je iskusio i pisac Ivan Ivanović, koji je stajao i danas stoji na poznatom Andrićevom stanovištu „da borba za slobodu naroda i pojedinaca nije taština i da nemirenje nije uzaludno i kad nije uspešno. Duh koji ne pristaje na jaram nije odsustvo racionalnog stava, već služba nečem što prevazilazi kratku i prolaznu taštinu y kojoj čovek živi na zemlji“. Pridržavajući se tog načela kao svog životnog i spisateljskog kreda, Ivanović je stvorio delo vredno poštovanja.

ĐORĐE LIČINA - Četiri knjige Roverova braća - Djordje Ličina Šifra 777 - Djordje Ličina Dvadeseti čovjek - Djordje Ličina Špijuni su prešli granicu - Djordje Ličina Izdavač: Centar za informacije i publicistiku, Zagreb Biblioteka TAJNE SILE Format: 22 x 12 cm. Povez: Tvrdi, zaštitni omot Pismo: Latinica Đorđe Ličina, novinar i publicist, rođen je 1945. u Dragotini kod Gline, Banija. Od 1964. do danas objavio je - što pod svojim imenom, što pod pseudonimom - više od 20 knjiga različitog žanra, od čega i jednu zbirku poezije, dvije knjige putopisa i dva romana za djecu. Četiri su mu knjige publicističko-romansijerske proze, po kojoj je podjednako hvaljen i osporavan, prevedene na slovenski jezik: ˝Špijuni su prešli granicu˝, ˝Tragom plave lisice˝, ˝Dvadeseti čovjek˝ i ˝Vodoravni rez˝. Prema priči ˝Špijunska veza˝ RTV Zagreb je 1980. snimila istoimeni televizijski film. Za svoj novinarski i književni rad nekoliko je puta nagrađivan. Proslavio se pisanjem kriminalističkih romana. Najpoznatija djela: Šifra 777 Dvadeseti čovjek (o upadu Bugojanske skupine u Jugoslaviju 1972. godine; po ovoj knjizi snimljena je i igrana serija ˝Brisani prostor˝) Tragom plave lisice Put za gubilište Vodoravni rez Gnjida Roverova braća - Djordje Ličina Godina izdanja: 1987 Broj strana: 292 Knjiga koja predstavlja jedan od najuverljivijih prikaza djelovanja profašističke emigracije, u ovom slučaju ustaškog usmjerenja. To je svojevrsna anatomija HRB, HNO,, HOP i drugih tvorevina zlosretne ere hladnog rata, pripadnici kojeg, poput slabosti nekog davnog mračnog vremena, godinama tumaraju svijetom i siju smrt. ROVEROVA BRAĆA Đorđa Ličine je knjiga koja se bavi ustaškom emigracijom u Australiji prevashodno ali doseže i njihove krake u Zapadnoj Nemačkoj i Americi, dotičući se usput i čuvene “paragvajske veze”. Ustaše su ovu knjigu smatrali udbaškom paškvilom, i ona to u principu i jeste. U sebi ona sadrži niz dosta naivnih stvari koje su već i u vreme njenog izlaska bile demistifikovane, tipa uloga DBa u ubijanju političkih ekstremista u emigraciji. Ovde su se politički emigranti kao ubijali među sobom, pa su tako oni zbog para ubijali jedni druge, od Luburića do Kašikovića. Šifra 777 - Djordje Ličina Godina izdanja: 1983 Broj strana: 252 Sredinom 1963. u SFRJ je potajno ubačeno devet naoružanih i dobro obučenih ustaških terorista: nakana im je bila da diverzijama, ubojstvima i masovnim terorom izazov haotično stanje u zemlji. Gde su obučavani? kako su regrutovani terorističku organizaciju? Ko ih je gurnuo u tu opasnu avanturu? Kako su i gde prešli granicu i kako su uhvaćeni? DVADESETI ČOVJEK - Djordje Ličina Godina izdanja: 1986 Broj strana: 366 + ilustracije Ljeta 1972. u Jugoslaviju je ilegalno ušla grupa sastavljena od devetnaest ustaških terorista mračne prošlosti, dobro obučenih na poligonima smrti i moderno naoružanih. Došli su u Jugoslaviju da ubijaju, kao što su to činili i njihovi predhodnici, da miniraju mostove, željeznice, pošte, da siju paniku i izazivaju kaos. Njihova zabluda bijaše golema: istina, žrtve su pale, to je cijena koju je svaki jugoslovenski građanin spreman platiti kada je u pitanju njegova sloboda i sloboda njegove domovine. Ali zna se kakav je bio krajnji epilog...... Špijuni su prešli granicu - Djordje Ličina Godina izdanja: 1978 Broj strana: 244 Tko je u inozemstvo odašiljao obavještajne podatke o kretanju naših ratnih brodova? Tko su bili posjetioci napuštenog njemačkog bunkera i kakve je sve tajne krio usamljeni riječni otok? Tko je u specijalno izrađenoj cipeli trebao da u inozemstvo prenese mikro-filmove s povjerljivim podacima? Kako je Služba sigurnosti otkrila grupu inozemnih špijuna koji su nemjeravali dignuti u zrak vlak s trofejnom municijom? ***Odlično očuvano***

Izdavač: Utopija, Beograd Prevod: Dušan Milačić Povez: tvrd Broj strana: 416 Veoma dobro očuvana. Delo je objavljeno u martu 1782. i istog časa postalo glavna književna i društvena senzacija. Roman je imao učinak najoštrije satire, ne samo društva nego i aktuelne književnosti, i označio je prekretnicu u istoriji francuskog romana. U vreme sentimentalnih romana, moralnih priča o ljubavi koja oplemenjuje i najokorelije karaktere, i idiličnih uopštavanja na temu rusoovske osećajnosti i iskrenosti, Lakloov roman je šokirao svojom jezivom otvorenošću i realizmom, svojom „anatomijom ljubavi“. „Video sam naravi svog veka i odlučio da objavim ova pisma“, napisao je Laklo kao moto svog romana. Mnogo godina kasnije Žan Žirodu će dati za pravo piscu („Opasne veze su najznačajniji podatak o naravima XVIII veka“), ali odgovor Lakloovih savremenika bio je žestok: „Pisac nemoralnog romana Opasne veze je najpokvareniji čovek ovog veka“, pisao je Žan Peltije; „Opasne veze će živeti koliko i francuski jezik, ali one su moralna ljaga za naciju i zaslužuju da ih dželat javno spali“ (grof de Tiji); „On je više naškodio naravima za nekoliko godina no što su učinili svi spisi te vrste tokom celog jednog veka“. Povika na pisca doživela je vrhunac kada su počela nagađanja o ličnostima koje su poslužile kao obrasci za likove romana. Interesovanje za knjigu poraslo je do neslućenih razmera, i do tada nepoznat pisac postao je slavan. (K-121)

Autor - osoba Popović, Danko Naslov Vreme laži : [razgovori sa Dankom Popovićem] ; [razgovarao Zoran Petrović] / Danko Popović Vrsta građe intervju Jezik srpski Godina 1990 Izdanje [2. izd.] Izdavanje i proizvodnja Beograd : Književne novine, 1990 (Beograd : Kultura) Fizički opis 323 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Petrović, Zoran Zbirka Biblioteka Književne novine (broš.) Napomene Tiraž 5.000. Danko Popović je napisao knjigu koju su čekale sve generacije tokom pola veka našeg istorijskog posrtanja, raslabljivanja i ponižavanja. Zato se u ovoj knjizi iščitava sudbina srpskog naroda, potresna priča o njegovom robovanju pogrešnom konceptu života. Ovo je otvorena knjiga, ona ništa ne prećutkuje, ništa ne skriva, njen autor sa bolnom otvorenošću govori o putu ka Golgoti, kojim ide njegov narod, posrćući pod krstom svog pogrešnog istorijskog izbora, narod izmučen, zastrašen brojem žrtava koje je dao tokom dva poslednja rata, ućutkan, sabijen u svoje nacionalno kolektivno pamćenje. Ima naroda koji su srećni što nemaju „Vreme laži”. Srpski narod je morao imati ovakvu knjigu. Romansijer Danko Popović u ovim razmišljanjima o Srbiji podseća na sve ono što joj podgriza životne žile i sapinje udah života. On govori o komunističkoj pošasti u zemlji Sv. Save, Karađorđa i Vuka, u zemlji koja se posvetila krvlju prolivenom za slobodu, on traga za korenima trpljenja i pokoravanja zlu, njegova samozapitanost nastoji da otkrije zašto smo bili mali kad smo morali biti veliki i zašto su nam manji od nas naneli više zla nego svi veliki koji su nas napadali. Govoreći o osnovnim institucijama društvenog života, državi, crkvi, kulturi, Popović uvek polazi od savremenog stanovišta, otvarajući horizont svojih razmišljanja prema onom što je slika konkretnog života, što je, dakle, vreme današnje. Malo je knjiga koje su tako strasno angažovane u otkrivanju istine kao što je „Vreme laži”. Glavni protok njenih tema i ideja obuhvata najtragičniju modernu srpsku priču, priču o tome kako smo pola veka svoje nacionalne energije rasuli u entropiju i kako smo najdarovitije u svim generacijama onemogućili prevarnim inženjeringom Brozove epohe, njenim smišljenim radom na duhovnom i privrednom osakaćenju Srbije. Po principu svoje zasnovanosti „Vreme laži” spada u političku esejistiku, čiji stilski i semantički kod ima očigledne bliskosti sa književno-umetničkim izražavanjem ovog pisca. Iza mnogih njenih gledišta i zaključaka, iza pokretanja i problematizovanja glavnih pitanja koja nas danas razjedaju, naziremo Čarapiće, Lukiće, Ostojiće, vidimo kako preko mnogih asocijativnih polja njenih muka i gorčina korača Milutin Ostojić, najkompleksniji i sudbinski najpotpuniji seljak srpske književnosti. U izvesnom smislu „Vreme laži” je knjiga koju su mogli ispričati svi glavni junaci Popovićeve literature. Ako se može reći da je „Vreme laži” knjiga posleratnih generacija u istorijskom zbiru njihovih promašenih mogućnosti, neće biti izvan istine ni tvrdnja da je ova knjiga našeg romansijera sudbinska za svaki pojedinačni čovekov nesporazum sa životom. Pričajući o zajedničkim nevoljama „Vreme laži” je u isti mah i ogledalo svega onog što smo promašili na ličnom planu, ogledalo koje nas opominje da smo bili ono što nismo hteli. Ima u njoj nešto do bola tragično: ta priča o Srbiji neprekidno opominje da su čovek i njegova otadžbina u svemu obavezni jedno drugom, jer nema otadžbine koja sme zaboraviti da je njen narod samo zbir pojedinaca, ni čoveka koji može pomisliti da je rastao i sazrevao u bezvazdušnom prostoru apatrida. Stoga je „Vreme laži” knjiga-istina, dramatična povest o zlu u doba vladavine Josipa Broza, svedočenje o tome kako su pas svirepo ponizile obmane i samoobmane. Ona pamti prošlost zato što zna da je ne sme ponoviti. Milutin Srećković Danko Popović je pisac u čijem se celokupnom proznom opusu na umetnički relevantan način sažima nekoliko tema i osvetljavaju suštinska egzistencijalna. istorijska i moralna pitanja vezana za sudbinu srpskog naroda. U svakom njegovom redu oseća se nagon, unutrašnja potreba da se kaže i ostavi svedočenje o drami, uzvišenosti, lepoti ali i tragediji u životu njegovog naroda. Ponirući snažno i duboko u suštinu ljudske drame Danko Popović se u svojim delima uzdiže do visina univerzalnih tema. lojalnosti, žrtvovanja, ljudskih i moralnih izbora i ostaje trajan izvor inspiracije kome se iznova vraćamo. Jedan od najvažnijih posleratnih otpadnika od ideološkog mejnstrima, Danko Popović je slikar srpskog sela upravo u njegovoj punoj realnosti. Niko tako snažno kao on ne ulazi u anatomiju problema srpskog društva polazeći od pretpostavke da smo uvek pre svega sami krivi za sopstvenu sudbinu. Knjiga o Milutinu Slobodan Danko Popović (Aranđelovac, 19. avgust 1928 – Beograd, 7. avgust 2009[1][2]) bio je srpski književnik. Gimnaziju je završio u Aranđelovcu. Diplomirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu. Radio je u Ministarstvu odbrane Republike Srbije u Odeljenju vojnog arhiva. Autor je više radio-drama i filmskih scenarija, romana i knjiga pripovedaka. Među najpoznatijim njegovim delima je roman Knjiga o Milutinu. Umro je 7. avgusta 2009. i sahranjen 11. avgusta u Aranđelovcu u porti Bukovičke crkve. Opelo u Bukovičkoj crkvi služili su mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije i episkop šumadijski Jovan. Nasleđe Postoji Nagrada „Danko Popović” koja se dodeljuje svake godine u okviru manifestacije „Pod Dankovom lipom”. U Beogradu je živeo na Banovom brdu, ulica Požeška 150, gde je 2016. godine postavljena spomen-ploča. Ulice nazvane po njemu postoje u Beogradu, u Gradskoj opštini Palilula i u selu Popoviću, i u Banji, Toponici i Bukoviku. Nagrade Nagrada „Stražilovo”, za roman Kuća Lukića, 1981. Nagrada „Isidora Sekulić”, za roman Knjiga o Milutinu, 1986. Povelja Udruženja književnika Srbije, 2006. Nagrada „Stefan Prvovenčani”, 2007. Dela Knjige pripovedaka Svečanosti, 1962. Kukurek i kost, 1976. Romani Čarapići, 1969. Oficiri, 1979. Kuća Lukića, 1980. Gospodari, 1985. Knjiga o Milutinu, 1985. Konak u Kragujevcu, 1988.[8] Svinjski ujed, 1990. Udovice, 1992. TV drame Karađorđeva smrt, TVB 1984. MG62 (N)

Odlično stanje Retko Beograd : Grafos, 1975 (Beograd : Prosveta) prvo izdanje 84 str. ; 19 cm Biblioteka Naši pesnici. kolo 1 Oskar Davičo (Šabac, 18. januar 1909[1] — Beograd, 30. septembar 1989) bio je srpski i jugoslovenski književnik.[2] Davičo je bio najmlađi pesnik u krugu nadrealista. Prema rečima istoričara književnosti Jovana Deretića, Davičo je svojim talentom, stvaralaštvom i širinom uticaja nadmašio sve ostale književnike nadrealiste.[3] Biografija[uredi | uredi izvor] Mladost i književni počeci[uredi | uredi izvor] Rođen je 18. januara 1909. godine u Šapcu, u jevrejskoj činovničkoj porodici. Osnovnu školu učio je u Šapcu, gimnaziju u Beogradu (Prva muška), gde je maturirao 1926. Prvu priču objavio je u beogradskoj reviji Nedeljne ilustracije 1923. godine. Sa Đorđem Kostićem i Đorđem Jovanovićem je izdavao listove Okno i Tragovi (tri sveske 1928 — 1929). Studirao je romanistiku u Parizu, na Sorboni (1926 — 1928) i na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde je i diplomirao (1930). Objavio je Četiri strane i tako dalje (1930), sa nadrealističkim tekstovima. Učestvuje u stvaranju almanaha Nemoguće u kome sarađuje i objavljuje pesmu Dijapazon noći, prozni tekst Paket udaljen od mene celom svojom daljinom i jedan crtež. Godine 1930. objavljuje prvu samostalnu poetsku prozu Anatomija (štampanu u 60 primeraka). Kraće vreme radi kao profesor književnosti u Prvoj muškoj gimnaziji u Beogradu (1931). Postavljen je za suplenta gimnazije u Šibeniku, gde predaje srpski i francuski jezik. Zatim prelazi u Bihać, gde u državnoj gimnaziji predaje francuski jezik od prvog do osmog razreda. Juna 1931. godine postaje jedan od izdavača nove nadrealističke revije Nadrealizam danas i ovde. Sa Dušanom Matićem i Đorđem Kostićem objavljuje esej Položaj nadrealizma u društvenom procesu. Robija i ratne godine[uredi | uredi izvor] Kao član KPJ, aktivno se uključuje u međuratni politički život. Postaje sekretar Mesnog komiteta KPJ u Bihaću, gde 1932. biva uhapšen i od Suda za zaštitu države osuđen na pet godina zatvora. Kaznu je odslužio u KPD Sremska Mitrovica. Od 1938. do početka rata živi prvo u Beogradu a zatim i u Zagrebu. U časopisu Naša stvarnost, 1938. je objavio ciklus pesama Tri zida, Detinjstvo i Srbija. Zbirka Pesme, koju je objavio iste godine, zabranjena je zbog „teške povrede javnog morala“[4], a Davičo je uhapšen. Sledeće godine sarađuje u listu Život i rad, i sa Ognjenom Pricom prevodi Budenbrokove Tomasa Mana. 1940. biva isključen iz KPJ po odluci Agitpropa zbog saradnje u Krležinom Pečatu, gde je pod pseudonimom S. Kovačić objavio ciklus pesama Hana i prevod Uzorane ledine Šolohova (1939)[4]. Početak Drugog svetskog rata, ga je zatekao u Splitu gde se bavio ilegalnim radom. Biva uhapšen i interniran u Borgo Val di Taro u Italiji (okrug Parma).[5] Iz Italije beži 1943, i preko Monte Gorgena stiže do Dalmacije. Stupa u redove Prve proleterske divizije, sa kojom prelazi Bosnu, Crnu Goru, Sandžak, Taru, Durmitor. Odatle je prebačen na Vis, gde je kraće vreme radio u Presbirou. Zatim je sa jedinicom, preko Valjeva, Aranđelovca, stigao u oktobru 1944. do Beograda, gde učestvuje u borbama za oslobođenje grada. Po oslobođenju, uključen je u grupu koja je osnovala TANJUG, a potom prelazi u Borbu i Glas. Putuje sa delegacijom pisaca po Bugarskoj sa Ivom Andrićem, Radovanom Zogovićem i Anicom Savić Rebac. Godine 1944, izabran je za prvog sekretara Udruženja književnika Srbije. Izveštava kao dopisnik sa suđenja u Nirnbergu, a zatim boravi u Grčkoj gde prati Markosove partizane. Posle toga napušta novinarstvo i bavi se isključivo književnošću. Doživljaje iz Grčke opisaće 1947. u knjizi putopisa Među Markosovim partizanima. Nakon što se general Markos opredelio za Rezoluciju Informbiroa, knjiga je povučena iz prodaje[4]. Po filmski scenariju Majka Katina, koji je Davičo napisao po istoj knjizi, snimljen je film (u režiji Nikole Popovića), koji je stavljen u „bunker“ zbog nepromenjene jugoslovenske politike prema Grčkoj[4]. Književni rad[uredi | uredi izvor] Rukopisi Oskara Daviča, uključujući i rukopis romana Beton i svici za koji je dobio NIN-ovu nagradu.[6] Godine 1951, Davičo je izabran za dopisnog člana Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti. Iste godine objavljuje knjigu Poezija i otpori, koja predstavlja značajnu raspravu i nagoveštaj novih shvatanja literature i njene uloge u socijalističkom društvu [4]. Sledeće godine objavljuje roman Pesma, koji govori o životu u okupiranom Beogradu za vreme rata. Kroz lik Miće, glavnog lika romana, Davičo ispituje moralne dileme revolucije i probleme partijske discipline. Nagrađen, roman je preveden na veći broj stranih jezika (nemački, poljski, engleski, mađarski, albanski, slovački, ruski...). Davičo je bio jedan od urednika časopisa Nova misao (1953 — 1954). Godine 1955. jedan je od osnivača i zatim dugogodišnji urednik časopisa Delo (sa Antonijem Isakovićem i Aleksandrom Vučom. Za roman Beton i svici dobija 1956. godine svoju prvu NIN-ovu nagradu. U narednim godinama je objavio roman Radni naslov beskraja (1958), a zatim i knjige pesama Tropi i Kairos naredne godine. Za celokupno pesništvo je 1959. dobio Zmajevu nagradu. U jeku kolonijalnog oslobađanja, Davičo putuje po Africi, nakon čega objavljuje knjigu putopisa Crno na belo (1962). Iste godine izlaze i roman Generalbas i knjiga eseja Notes. U periodu od 1962. pa do 1972, objavljuje ciklus od pet romana pod naslovom Robije. Stranica rukopisa Beton i svici sa njegovim beleškama.[6] Davičo je sarađivao u mnogim listovima i časopisima, u kojima je objavljivao tekstove: Naša književnost, Svedočanstva, Delo, Nin, Telegram, Vidici, Novi život, Polja, Forum, Borba, Bagdala, Politika. U biblioteci Srpska književnost u sto knjiga (Matica srpska i Srpska književna zadruga), 84. knjiga izabranih pesama je posvećena stvaralaštvu Daviča. U Srpskoj i hrvatskoj poeziji dvadesetog veka: antologija, priređivač Predrag Palavestra je opisao Daviča kao „neobuzdanog, senzualnog i bučnog, pesnika jake imaginacije i velike ekspresivne snage sklonog pesničkoj igri i eksperimentu“[4]. Za roman Gladi, Davičo je dobio 1964. po drugi put Ninovu nagradu, a sledeće godine još jednom za roman Tajne, postavši tako jedini trostruki laureat ove značajne književne nagrade. Godine 1968. objavljuje poemu Trg eM. Naredne godine, u zajedničkom izdanju „Prosvete“ iz Beograda i sarajevske „Svjetlosti“, izašle su iz štampe Sabrana dela Oskara Daviča u dvadeset knjiga. Godine 1980, Davičo sa porodicom napušta Beograd i prelazi u Sarajevo, gde osniva i uređuje časopis Dalje. Iste godine, izdavačko preduzeće „Nolit“ je objavilo ciklus Robije u pet knjiga, a četiri izdavačke kuće („Prosveta“, „Mladost“, „Pobjeda“, „Svjetlost“) su objavile Davičovo pesničko delo u osam knjiga, pod nazivom Izabrana poezija. U Zagrebu se pojavljuje novi Davičov roman Gospodar Zaborava. Imenovan je i za člana Saveta federacije. Godine 1983, Davičo se vratio u Beograd. Predaje sarajevskom „Oslobođenju“ rukopis prvog dela romansirane autobiografije Po zanimanju samoubica. Rukopis drugog dela, pod nazivom Po zanimanju izdajnik, nestao je u ratom zahvaćenom Sarajevu. U poslednjim godinama objavljuje nekoliko knjiga poezije: Dvojezična noć, Svetlaci neslični sebi, Mitološki zverinjak smrti, Pesmice: a diftong se obesio i Ridaji nad sudbinom u magli. Umro je u Beogradu 30. septembra 1989. godine i sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Dela Oskara Daviča su prevedena na veći broj stranih jezika: albanski, arapski, bugarski, češki, engleski, esperanto, francuski, holandski, mađarski, nemački, poljski, rumunski, ruski, slovački, slovenački, italijanski, turski[4]. Davičo je objavljivao i pod sledećim pseudonimima: O. Davidović, S. Kovačić, S. Nikolić, Vlada Barbulović. O Davičovoj poeziji[uredi | uredi izvor] Socijalna poezija[uredi | uredi izvor] Pesme (1938)[uredi | uredi izvor] Najpotpuniji izraz Davičo je dostigao u socijalnoj fazi, kada je nadrealistička pesnička iskustva stavio u službu revolucionarne angažovanosti[3]. „Davičo je sišao sa Olimpa nadrealizma u socijalnu poeziju“, napisao je jedan kritičar s levice povodom izlaska njegove knjige Pesme (1938). Bila je to, međutim, sasvim osobena socijalna poezija, puna maštovitih slika, verbalnog humora, igri rečima, erotike. Iako s neutralnim naslovom, ova zbirka je, kao i sve naredne, tematski kompaktna. U pet ciklusa, kao u pet pevanja, pesnik je dao svoju duhovnu autobiografiju, lirsku povest svojih traganja od snova detinjstva, preko nemira i poraza mladosti, do otkrivanja istinskih vrednosti, ljubavi i revolucije, kojima se pesnik bezuslovno predaje. Najsnažniji je prvi ciklus, Detinjstvo, u stvari mali humorno - realistički ep sastavljen od šesnaest kratkih pesama ispevanih u humorno - ironičnom tonu i u slobodnom stihu s nečim od naivnosti i razigranosti dečje poezije[3]. Dve naredne pesničke zbirke neposredno se nadovezuju na ovu, razvijajući svaka jednu od dve osnovne teme do kojih nas ona dovodi: Hana (1939) ljubavnu temu, a Višnja za zidom (1951) temu revolucije, tako da one s njome čine osobenu celinu, pesnički triptihon, lirsku trilogiju. Višnja za zidom (1937 — 1950)[uredi | uredi izvor] Prkosni i buntovni Davičov duh progovara u Višnji za zidom[3]. Nastala između 1937. i 1950. poezija te zbirke sva je prožeta svojim burnim vremenom: ona je revolucionarno-socijalna, rodoljubiva i slobodarska. To je u neku ruku pesnička istorija revolucionarnog pokreta u Srbiji, od Svetozara Markovića do narodne revolucije, epopeja buntovne Srbije, u kojoj se borbeni slobodarski patos, srodan jakšićevskom romantičarskom rodoljublju, spaja s komunističkom ideologijom i modernim pesničkim izrazom[3]. Zrenjanin (1949)[uredi | uredi izvor] Na istim idejnim i stilskim pretpostavkama zasniva se revolucionarna poema Zrenjanin, o životu i smrti narodnog heroja Žarka Zrenjanina, pisana u herojsko-patetičnom tonu i sa starim nadrealističkim slobodama u slici i izrazu. Vrhunac tog pravca pevanja donosi velika poema Čovekov čovek (1953), dramski uzavrela, „đavolja lirika nenapisanih drama,“ kako ju je pesnik nazvao. Ona je sva u grču obračuna i samoobračuna s revolucionarstvom kao verom, s dogmatskim stegama što ometaju spontano ispoljavanje ljudskosti. Bez lakoće i raspevanosti ranijih pesama, ona je data oratorijumski, sva u ponesenom ekstatičnom raspoloženju[3]. Ljubavna lirika[uredi | uredi izvor] U Davičovoj ljubavnoj lirici nema ni traga od sentimentalnosti niti od metafizičkih implikacija svojstvenih našoj poeziji od romantizma do ekspresionizma[3]. Pesnik je sav u vlasti čulnog i erotskog, fasciniran ženom i ženskošću kao svemoćnim načelom plođenja i rađanja, pred kojim padaju svi moralni i socijalni obziri. Hana je vrhunac te ponesene i raspevane poezije čula[3]. Njena junakinja je devojka iz grada. Pesnik je susreće u bakalnici, ambijentu koji je po sebi nepoetičan, i poistovećuje je sa svetom rastinja što je okružuje. Drugi junak, zaljubljeni pesnik, građen je po modelima iz tadašnje socijalne literature. On potiče iz nižih, prezrenih slojeva, „od gorkih nigde nikovića“. Novina knjige nije samo u ambijentu i ljubavnim protagonistima nego i u raskošnom bogatstvu slika, u smelosti asocijacija i u neobičnom zvukovnom rasprskavanju[3]. Knjige poezije[uredi | uredi izvor] Posle Čovekova čoveka (1953), Davičo je objavio preko deset knjiga poezije, među kojima : Nenastanjene oči (1954), Flora (1955), Kairos (1959), Tropi (1959), Trg eM (1968), Telo telu (1975) i dr. U njima su vidljiva neka od svojstava njegove lirike iz socijalnog razdoblja, uzavrela osećajnost, barokno obilje slika, bizarne asocijacije, raskošno bogatstvo metaforike, ali tu nema onog što je raniju liriku činilo privlačnom, nema lakoće izraza, brzine stiha, naglašene auditivnosti. To je ponajpre poezija slika, poezija bezglasne vizuelnosti, teška, nejasna, nekomunikativna i zbog toga neprihvaćena kod čitalaca i nedovoljno shvaćena u kritici[3]. Prozni pisac[uredi | uredi izvor] Davičo kao prozni pisac razvio se u ratu i nakon rata. Objavio je najpre ratni dnevnik Među Markosovim partizanima (1947) a zatim više knjiga putopisne, esejističke i polemičke proze, deset romana i zbirku pripovetka Nežne priče (1984). U romanima, koji su, uz poeziju, najznačajniji deo njegovog opusa, prikazao je revolucionarni pokret između dva rata (romani o tamnovanju komunista: Ćutnje, 1963; Gladi, 1963; Tajne, 1964; i Bekstva, 1966), okupacijske prilike i NOB (Pesma, 1952; Gospodar zaborava, 1981) i posleratnu izgradnju (Beton i svici, 1956; Radni naslov beskraja, 1958). Svima je zajedničko to što govore o rađanju novog sveta i o novom čoveku, borcu i graditelju. Njegovi junaci su fanatični privrženici revolucije i ujedno snažne, impulsivne ličnosti, pune životne energije, veliki, nezasiti ljubavnici[3]. Roman Pesma (1952)[uredi | uredi izvor] U Pesmi, prvom i najboljem Davičovom romanu[3], ta dva momenta, stav i život, revolucija i ljubav, međusobno su sukobljena. Od svih romansijera pedesetih godina Davičo najviše eksperimentiše. U Pesmi ta težnja ograničava se uglavnom na središnji lik mladog komuniste Miće Ranovića, dok u kasnijim romanima ona zahvata sve likove i sve nivoe romaneskne strukture. Tehnika romana toka svesti dopunjuje se postupkom koji Davičo naziva „dramaturgijom unutrašnjeg života“. Pisac uzima jedan trenutak svesti i od njega polazi u projekciji spoljnih zbivanja, pri čemu se iznosi ne samo ono što se odista odigralo ili se odigrava nego i ono što se moglo dogoditi da su stvari išle drugim tokom (npr. kad u Radnom naslovu beskraja na terevenkama bivših boraca učestvuju i njihovi mrtvi drugovi).[7] Iako su Davičova istraživanja značajna i zanimljiva, istinska snaga njegovih romana nije ipak u nadstvarnom niti eksperimentalnom i hipotetičkom, nego pre svega u realizmu i poeziji[3]. Nagrade i odlikovanja[uredi | uredi izvor] Dobitnik je velikog broj književnih nagrada, između ostalih:[2] Nagrada Ministarstva prosvete Narodne republike Srbije, za pesmu Spomen na tamnovanje Svetozara Markovića (1947). Nagrada Komiteta za kulturu i umetnost Vlade FNRJ, za knjigu Među Markosovim partizanima (1948). Nagrada Vlade FNRJ, za poemu Zrenjanin (1948). Nagrada Saveza književnika, za roman Pesma (1952). Oktobarska nagrada grada Beograda, za roman Radni naslov beskraja (1958). Zmajeva nagrada, za celokupno pesničko delo (1959). NIN-ova nagrada za najbolji roman godine, trostruki laureat: za roman Beton i svici (1956), za roman Gladi (1963) i za roman Tajne (1963). Sedmojulska nagrada, za životno delo (1970). Nagrada AVNOJ-a, za pesnički ubedljivo i originalno delo (1970). Nagrada „Branko Miljković”, za Pročitani jezik (1972). Vjesnikova književna nagrada „Ivan Goran Kovačić”, za knjigu eseja Rituali umiranja jezika (1976). Nagrada „Aleksa Šantić”, za zbirku Telo telu (1976). Disova nagrada, za trajni doprinos pesništvu na srpskom jeziku (1972). Njegoševa nagrada, za knjigu poezije Reči na delu (1978). Nagrada željezare Sisak, za zbirku pripovedaka Nežne priče (1985). Nagrada „Goranov vijenac”, za zbirku pesama Svetlaci neslični sebi (1987). Nagrada „Risto Ratković”, za životno delo (1989). Odlikovan je Ordenom junaka socijalističkog rada (17. januara 1979) i Ordenom zasluga za narod sa zlatnim vencem (povodom šezdesetogodišnjice života), a nosilac je i Partizanske spomenice 1941. Borbina književna nagrada „Oskar Davičo”[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Nagrada „Oskar Davičo” Dnevni list Borba je 1998. godine ustanovio književnu nagradu „Oskar Davičo” za najbolju knjigu prvi put objavljenu u prethodnoj godini, koja je obuhvatala sve žanrove i međužanrove. Nagrada je dodeljivana svake godine na Dan Borbe, 19. februara. Poslednji put je dodeljena 2003. godine. Dela[uredi | uredi izvor] Poezija: Tragovi, 1928. Četiri strane sveta i tako dalje, 1930. Anatomija, 1930. Pesme (Detinjstvo, Mladost, Brodolom, Ljubav, Nemir), 1938. Zrenjanin, 1949. Višnja za zidom, 1950. Hana, 1951. Čovekov čovek, 1953. Nastanjene oči, 1954. Flora, 1955. Kairos, 1959. Tropi, 1959. Snimci, 1963. Trg Em, 1968. Pročitani jezik, 1972. Strip stop (sa Predragom Neškovićem), 1973. Telo telu, 1975. Veverice-leptiri ili nadopis obojenog žbunja, 1976. Reči na delu, 1977. Misterija dana, 1979. Trema smrti, 1982. Gladni stoliv, 1983. Đačka sveska sećanja, 1985. Mali oglasi smrti, 1986. Dvojezična noć, 1987. Mitološki zverinjak smrti, 1987. Svetlaci neslični sebi, 1987. Pesmice: a diftong se obesio, 1988. Ridaji nad sudbinom u magli, 1988. Prva ruka (posthumno), 1999. Detinjstvo i druge pesme (posthumno), 2006. Krov oluje (posthumno, povodom stogodišnjice rođenja), 2008. Romani: Pesma, 1952. Beton i svici, 1955. Radni naslov beskraja, 1958. Generalbas, 1962. Ćutnje, 1963. Gladi, 1963. Tajne, 1964. Bekstva, 1966. Zavičaji, 1971. Gospodar zaborava, 1980. Memoari: Po zanimanju samoubica, 1988. Eseji i književno-kritički tekstovi: Položaj nadrealizma u društvenom procesu, 1932. Poezija i otpori, 1952. Pre podne, 1960. Notes, 1969. Pristojnosti, 1969. Novine nevino, 1969. Poezija, otpori i neotpori, 1969. Rituali umiranja jezika, 1971. Pod-tekst, 1979. Pod-sećanja, 1981. Kratka proza: Nežne priče, 1984. Putopisi: Među Markosovim partizanima, 1947. Crno na belo, 1962. Polemike: Procesi, 1983. Polemika i dalje, 1986. Drame: Ljubav u četiri usne, 1956. Mesije Mesijah oh, 1986. Filmski scenario: Majka Katina, 1947. Do pobede, 1948. Dečak Mita, 1950. Poslednji dan, 1951. Prevodi: Sa nemačkog: Tomas Man, Budenbrokovi, (sa Ognjenom Pricom), 1939. Sa ruskog: Nikolaj Nikolajevič Mihajlov, Prirodna bogatstva Sovjetske unije (sa D. Klepac), 1940; Mihail Šolohov, Uzorana ledina, 1968; Bela Ahmadulina, Groznica, 1968; Jevgenij Aleksandrovič Jevtušenko, Izabrane pesme (sa grupom autora), 1973. Rukopis druge knjige romansirane autobiografije Po zanimanju izdajnik nestao je u ratnom Sarajevu. Sabrana dela Oskara Daviča u dvadeset knjiga su u zajedničkom izdanju objavili beogradska „Prosveta“ i „Svjetlost“ iz Sarajeva 1969. godine. „Nolit“ je 1979. godine izdao ciklus romana Robije: Gladi, Ćutnje, Tajne, Bekstva, Zavičaji. Izabranu poeziju su u osam knjiga 1979. godine u zajedničkom izdanju objavili „Prosveta“ Beograd, „Mladost“ Zagreb, „Pobjeda“ Titograd i „Svjetlost“ Sarajevo. avangarda, nadrealizam, neoavangarda, strip stop, signalizam... Srpski nadrealizam

Oskar Davičo TrgemTvrdi povezavantgarde design artists book books art neoavangarda signal signalism grupa kod novosadska vojvodjanska avangarda serbian yugoslavian zenit journal magazine surrealism nadrealizamOskar Davičo (Šabac, 18. januar 1909 — Beograd, 30. septembar 1989) bio je srpski i jugoslovenski književnik, najmlađi pesnik u krugu nadrealista. Prema rečima istoričara književnosti Jovana Deretića, Davičo je svojim talentom, stvaralaštvom i širinom uticaja nadmašio sve ostale književnike nadrealisteRođen je 18. januara 1909. godine u Šapcu, u jevrejskoj činovničkoj porodici. Osnovnu školu učio je u Šapcu, gimnaziju u Beogradu (Prva muška), gde je maturirao 1926. Prvu priču objavio je u beogradskoj reviji Nedeljne ilustracije 1923. godine. Sa Đorđem Kostićem i Đorđem Jovanovićem je izdavao listove Okno i Tragovi (tri sveske 1928 — 1929). Studirao je romanistiku u Parizu, na Sorboni (1926 — 1928) i na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde je i diplomirao (1930). Objavio je Četiri strane i tako dalje (1930), sa nadrealističkim tekstovima. Učestvuje u stvaranju almanaha Nemoguće u kome sarađuje i objavljuje pesmu Dijapazon noći, prozni tekst Paket udaljen od mene celom svojom daljinom i jedan crtež. Godine 1930. objavljuje prvu samostalnu poetsku prozu Anatomija (štampanu u 60 primeraka).Kraće vreme radi kao profesor književnosti u Prvoj muškoj gimnaziji u Beogradu (1931). Postavljen je za suplenta gimnazije u Šibeniku, gde predaje srpski i francuski jezik. Zatim prelazi u Bihać, gde u državnoj gimnaziji predaje francuski jezik od prvog do osmog razreda. Juna 1931. godine postaje jedan od izdavača nove nadrealističke revije Nadrealizam danas i ovde. Sa Dušanom Matićem i Đorđem Kostićem objavljuje esej Položaj nadrealizma u društvenom procesu.Robija i ratne godineKao član KPJ, aktivno se uključuje u međuratni politički život. Postaje sekretar Mesnog komiteta KPJ u Bihaću, gde 1932. biva uhapšen i od Suda za zaštitu države osuđen na pet godina zatvora. Kaznu je odslužio u KPD Sremska Mitrovica. Od 1938. do početka rata živi prvo u Beogradu a zatim i u Zagrebu. U časopisu Naša stvarnost, 1938. je objavio ciklus pesama Tri zida, Detinjstvo i Srbija. Zbirka Pesme, koju je objavio iste godine, zabranjena je zbog „teške povrede javnog morala“[2], a Davičo je uhapšen. Sledeće godine sarađuje u listu Život i rad, i sa Ognjenom Pricom prevodi Budenbrokove Tomasa Mana.1940. biva isključen iz KPJ po odluci Agitpropa zbog saradnje u Krležinom Pečatu, gde je pod pseudonimom S. Kovačić objavio ciklus pesama Hana i prevod Uzorane ledine Šolohova (1939)[2]. Početak Drugog svetskog rata, ga je zatekao u Splitu gde se bavio ilegalnim radom. Biva uhapšen i interniran u Borgo Val di Taro u Italiji (okrug Parma).[3] Iz Italije beži 1943, i preko Monte Gorgena stiže do Dalmacije. Stupa u redove Prve proleterske divizije, sa kojom prelazi Bosnu, Crnu Goru, Sandžak, Taru, Durmitor. Odatle je prebačen na Vis, gde je kraće vreme radio u Presbirou. Zatim je sa jedinicom, preko Valjeva, Aranđelovca, stigao u oktobru 1944. do Beograda, gde učestvuje u borbama za oslobođenje grada. Po oslobođenju, uključen je u grupu koja je osnovala TANJUG, a potom prelazi u Borbu i Glas. Putuje sa delegacijom pisaca po Bugarskoj sa Ivom Andrićem, Radovanom Zogovićem i Anicom Savić Rebac. Godine 1944, izabran je za prvog sekretara Udruženja književnika Srbije.Izveštava kao dopisnik sa suđenja u Nirnbergu, a zatim boravi u Grčkoj gde prati Markosove partizane. Posle toga napušta novinarstvo i bavi se isključivo književnošću. Doživljaje iz Grčke opisaće 1947. u knjizi putopisa Među Markosovim partizanima. Nakon što se general Markos opredelio za Rezoluciju Informbiroa, knjiga je povučena iz prodaje[2]. Po filmski scenariju Majka Katina, koji je Davičo napisao po istoj knjizi, snimljen je film (u režiji Nikole Popovića), koji je stavljen u „bunker“ zbog nepromenjene jugoslovenske politike prema Grčkoj[2].Književni radRukopisi Oskara Daviča, uključujući i rukopis romana Beton i svici za koji je dobio NIN-ovu nagradu.[4]Godine 1951, Davičo je izabran za dopisnog člana Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti. Iste godine objavljuje knjigu Poezija i otpori, koja predstavlja značajnu raspravu i nagoveštaj novih shvatanja literature i njene uloge u socijalističkom društvu [2]. Sledeće godine objavljuje roman Pesma, koji govori o životu u okupiranom Beogradu za vreme rata. Kroz lik Miće, glavnog lika romana, Davičo ispituje moralne dileme revolucije i probleme partijske discipline. Nagrađen, roman je preveden na veći broj stranih jezika (nemački, poljski, engleski, mađarski, albanski, slovački, ruski...). Davičo je bio jedan od urednika časopisa Nova misao (1953 — 1954). Godine 1955. jedan je od osnivača i zatim dugogodišnji urednik časopisa Delo (sa Antonijem Isakovićem i Aleksandrom Vučom. Za roman Beton i svici dobija 1956. godine svoju prvu NIN-ovu nagradu. U narednim godinama je objavio roman Radni naslov beskraja (1958), a zatim i knjige pesama Tropi i Kairos naredne godine. Za celokupno pesništvo je 1959. dobio Zmajevu nagradu. U jeku kolonijalnog oslobađanja, Davičo putuje po Africi, nakon čega objavljuje knjigu putopisa Crno na belo (1962). Iste godine izlaze i roman Generalbas i knjiga eseja Notes. U periodu od 1962. pa do 1972, objavljuje ciklus od pet romana pod naslovom Robije.Stranica rukopisa Beton i svici sa njegovim beleškama.[4]Davičo je sarađivao u mnogim listovima i časopisima, u kojima je objavnjivao tekstove: Naša književnost, Svedočanstva, Delo, Nin, Telegram, Vidici, Novi život, Polja, Forum, Borba, Bagdala, Politika. U biblioteci Srpska književnost u sto knjiga (Matica srpska i Srpska književna zadruga), 84. knjiga izabranih pesama je posvećena stvaralaštvu Daviča. U Srpskoj i hrvatskoj poeziji dvadesetog veka: antologija, priređivač Predrag Palavestra je opisao Daviča kao „neobuzdanog, senzualanog i bučnog, pesnika jake imaginacije i velike ekspresivne snage sklonog pesničkoj igri i eksperimentu“[2].Za roman Gladi, Davičo je dobio 1964. po drugi put Ninovu nagradu, a sledeće godine još jednom za roman Tajne, postavši tako jedini trostruki laureat ove značajne književne nagrade. Godine 1968. objavljuje poemu Trg eM. Naredne godine, u zajedničkom izdanju „Prosvete“ iz Beograda i sarajevske „Svjetlosti“, izašle su iz štampe Sabrana dela Oskara Daviča u dvadeset knjiga.Godine 1980, Davičo sa porodicom napušta Beograd i prelazi u Sarajevo, gde osniva i uređuje časopis Dalje. Iste godine, izdavačko preduzeće „Nolit“ je objavilo ciklus Robije u pet knjiga, a četiri izdavačke kuće („Prosveta“, „Mladost“, „Pobjeda“, „Svjetlost“) su objavile Davičovo pesničko delo u osam knjiga, pod nazivom Izabrana poezija. U Zagrebu se pojavljuje novi Davičov roman Gospodar Zaborava. Imenovan je i za člana Saveta federacije. Godine 1983, Davičo se vratio u Beograd. Predaje sarajevskom „Oslobođenju“ rukopis prvog dela romansirane autobiografije Po zanimanju samoubica. Rukopis drugog dela, pod nazivom Po zanimanju izdajnik, nestao je u ratom zahvaćenom Sarajevu. U poslednjim godinama objavljuje nekoliko knjiga poezije: Dvojezična noć, Svetlaci neslični sebi, Mitološki zverinjak smrti, Pesmice: a diftong se obesio i Ridaji nad sudbinom u magli.Umro je u Beogradu 30. septembra 1989. godine i sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju.Dela Oskara Daviča su prevedena na veći broj stranih jezika: albanski, arapski, bugarski, češki, engleski, esperanto, francuski, holandski, mađarski, nemački, poljski, rumunski, ruski, slovački, slovenački, italijanski, turski[2].Davičo je objavljivao i pod sledećim presudonimima: O. Davidović, S. Kovačić, S. Nikolić, Vlada Barbulović.O Davičovoj poezijiSocijalna poezijaPesme (1938)Najpotpuniji izraz Davičo je dostigao u socijalnoj fazi, kada je nadrealistička pesnička iskustva stavio u službu revolucionarne angažovanosti[1]. „Davičo je sišao sa Olimpa nadrealizma u socijalnu poeziju“, napisao je jedan kritičar s levice povodom izlaska njegove knjige Pesme (1938). Bila je to, međutim, sasvim osobena socijalna poezija, puna maštovitih slika, verbalnog humora, igri rečima, erotike. Iako s neutralnim naslovom, ova zbirka je, kao i sve naredne, tematski kompaktna. U pet ciklusa, kao u pet pevanja, pesnik je dao svoju duhovnu autobiografiju, lirsku povest svojih traganja od snova detinjstva, preko nemira i poraza mladosti, do otkrivanja istinskih vrednosti, ljubavi i revolucije, kojima se pesnik bezuslovno predaje. Najsnažniji je prvi ciklus, Detinjstvo, u stvari mali humorno - realistički ep sastavljen od šesnaest kratkih pesama ispevanih u humorno - ironičnom tonu i u slobodnom stihu s nečim od naivnosti i razigranosti dečje poezije[1].Dve naredne pesničke zbirke neposredno se nadovezuju na ovu, razvijajući svaka jednu od dve osnovne teme do kojih nas ona dovodi: Hana (1939) ljubavnu temu, a Višnja za zidom (1951) temu revolucije, tako da one s njome čine osobenu celinu, pesnički triptihon, lirsku trilogiju.Višnja za zidom (1937 — 1950)Prkosni i buntovni Davičov duh progovara u Višnji za zidom[1]. Nastala između 1937. i 1950. poezija te zbirke sva je prožeta svojim burnim vremenom: ona je revolucionarno-socijalna, rodoljubiva i slobodarska. To je u neku ruku pesnička istorija revolucionarnog pokreta u Srbiji, od Svetozara Markovića do narodne revolucije, epopeja buntovne Srbije, u kojoj se borbeni slobodarski patos, srodan jakšićevskom romantičarskom rodoljublju, spaja s komunističkom ideologijom i modernim pesničkim izrazom[1].Zrenjanin (1949)Na istim idejnim i stilskim pretpostavkama zasniva se revolucionarna poema Zrenjanin, o životu i smrti narodnog heroja Žarka Zrenjanina, pisana u herojsko-patetičnom tonu i sa starim nadrealističkim slobodama u slici i izrazu. Vrhunac tog pravca pevanja donosi velika poema Čovekov čovek (1953), dramski uzavrela, „đavolja lirika nenapisanih drama,“ kako ju je pesnik nazvao. Ona je sva u grču obračuna i samoobračuna s revolucionarstvom kao verom, s dogmatskim stegama što ometaju spontano ispoljavanje ljudskosti. Bez lakoće i raspevanosti ranijih pesama, ona je data oratorijumski, sva u ponesenom ekstatičnom raspoloženju[1].Ljubavna lirikaU Davičovoj ljubavnoj lirici nema ni traga od sentimentalnosti niti od metafizičkih implikacija svojstvenih našoj poeziji od romantizma do ekspresionizma[1]. Pesnik je sav u vlasti čulnog i erotskog, fasciniran ženom i ženskošću kao svemoćnim načelom plođenja i rađanja, pred kojim padaju svi moralni i socijalni obziri. Hana je vrhunac te ponesene i raspevane poezije čula[1]. Njena junakinja je devojka iz grada. Pesnik je susreće u bakalnici, ambijentu koji je po sebi nepoetičan, i poistovećuje je sa svetom rastinja što je okružuje. Drugi junak, zaljubljeni pesnik, građen je po modelima iz tadašnje socijalne literature. On potiče iz nižih, prezrenih slojeva, „od gorkih nigde nikovića“. Novina knjige nije samo u ambijentu i ljubavnim protagonistima nego i u raskošnom bogatstvu slika, u smelosti asocijacija i u neobičnom zvukovnom rasprskavanju[1].Knjige poezijePosle Čovekova čoveka (1953), Davičo je objavio preko deset knjiga poezije, među kojima : Nenastanjene oči (1954), Flora (1955), Kairos (1959), Tropi (1959), Trg eM (1968), Telo telu (1975) i dr. U njima su vidljiva neka od svojstava njegove lirike iz socijalnog razdoblja, uzavrela osećajnost, barokno obilje slika, bizarne asocijacije, raskošno bogatstvo metaforike, ali tu nema onog što je raniju liriku činilo privlačnom, nema lakoće izraza, brzine stiha, naglašene auditivnosti. To je ponajpre poezija slika, poezija bezglasne vizuelnosti, teška, nejasna, nekomunikativna i zbog toga neprihvaćena kod čitalaca i nedovoljno shvaćena u kritici[1].Prozni pisacDavičo kao prozni pisac razvio se u ratu i nakon rata. Objavio je najpre ratni dnevnik Među Markosovim partizanima (1947) a zatim više knjiga putopisne, esejističke i polemičke proze, deset romana i zbirku pripovetka Nežne priče (1984). U romanima, koji su, uz poeziju, najznačajniji deo njegovog opusa, prikazao je revolucionarni pokret između dva rata (romani o tamnovanju komunista: Ćutnje, 1963; Gladi, 1963; Tajne, 1964; i Bekstva, 1966), okupacijske prilike i NOB (Pesma, 1952; Gospodar zaborava, 1981) i posleratnu izgradnju (Beton i svici, 1956; Radni naslov beskraja, 1958). Svima je zajedničko to što govore o rađanju novog sveta i o novom čoveku, borcu i graditelju. Njegovi junaci su fanatični privrženici revolucije i ujedno snažne, impulsivne ličnosti, pune životne energije, veliki, nezasiti ljubavnici[1].Roman Pesma (1952)U Pesmi, prvom i najboljem Davičovom romanu[1], ta dva momenta, stav i život, revolucija i ljubav, međusobno su sukobljena. Od svih romansijera pedesetih godina Davičo najviše eksperimentiše. U Pesmi ta težnja ograničava se uglavnom na središnji lik mladog komuniste Miće Ranovića, dok u kasnijim romanima ona zahvata sve likove i sve nivoe romaneskne strukture. Tehnika romana toka svesti dopunjuje se postupkom koji Davičo naziva „dramaturgijom unutrašnjeg života“. Pisac uzima jedan trenutak svesti i od njega polazi u projekciji spoljnih zbivanja, pri čemu se iznosi ne samo ono što se odista odigralo ili se odigrava nego i ono što se moglo dogoditi da su stvari išle drugim tokom (npr. kad u Radnom naslovu beskraja na terevenkama bivših boraca učestvuju i njihovi mrtvi drugovi). Iako su Davičova istraživanja značajna i zanimljiva, istinska snaga njegovih romana nije ipak u nadstvarnom niti eksperimentalnom i hipotetičkom, nego pre svega u realizmu i poeziji[1].Nagrade i odlikovanjaDobitnik je velikog broj književnih nagrada, između ostalih:Nagrada Ministarstva prosvete Narodne republike Srbije, za pesmu Spomen na tamnovanje Svetozara Markovića (1947).Nagrada Komiteta za kulturu i umetnost Vlade FNRJ, za knjigu Među Markosovim partizanima (1948).Nagrada Vlade FNRJ, za poemu Zrenjanin (1948).Nagrada Saveza književnika, za roman Pesma (1952).Oktobarska nagrada grada Beograda, za roman Radni naslov beskraja (1958).Zmajeva nagrada, za celokupno pesničko delo (1959).NIN-ova nagrada za najbolji roman godine, trostruki laureat: za roman Beton i svici (1956), za roman Gladi (1963) i za roman Tajne (1963).Sedmojulska nagrada, za životno delo (1970).Nagrada AVNOJ-a, za pesnički ubedljivo i originalno delo (1970).Nagrada Branko Miljković, za Pročitani jezik (1972).Vjesnikova književna nagrada „Ivan Goran Kovačić“, za knjigu eseja Rituali umiranja jezika (1976).Nagrada „Aleksa Šantić“, za zbirku Telo telu (1976).Disova nagrada, za trajni doprinos pesništvu na srpskom jeziku (1972).Njegoševa nagrada, za knjigu poezije Reči na delu (1978).Nagrada željezare Sisak, za zbirku pripovedaka Nežne priče (1985).Goranov vijenac, za zbirku pesama Svetlaci neslični sebi (1987).Plaketa „Risto Ratković“, za životno delo (1989).Odlikovan je Ordenom junaka socijalističkog rada (17. januara 1979) i Ordenom zasluga za narod sa zlatnim vencem (povodom šezdesetogodišnjice života), a nosilac je i Partizanske spomenice 1941.Borbina književna nagrada „Oskar Davičo“Dnevnik Borba je 1998. godine ustanovila književnu nagradu „Oskar Davičo“ za najbolju knjigu prvi put objavljenu u prethodnoj godini, koja je obuhvatala sve žanrove i međužanrove. Nagrada je dodeljivana svake godine na Dan Borbe, 19. februara. Poslednji put je dodeljena 2003. godine.Laureati:Miroljub Todorović, za zbirku pesama Zvezdana Mistrija, 1998.Dragan Jovanović Danilov, za zbirku pesama Alkoholi s juga, 1999.Miro Vuksanović, za roman-azbučnik Semolj gora, 2000.Darko Pejović, za roman Uporište, 2001.Vito Marković, za zbirku pesama Noći i odsjaji, 2002.DelaPoezija:Tragovi, 1928.Četiri strane sveta i tako dalje, 1930.Anatomija, 1930.Pesme (Detinjstvo, Mladost, Brodolom, Ljubav, Nemir), 1938.Zrenjanin, 1949.Višnja za zidom, 1950.Hana, 1951.Čovekov čovek, 1953.Nastanjene oči, 1954.Flora, 1955.Kairos, 1959.Tropi, 1959.Snimci, 1963.Trg Em, 1968.Pročitani jezik, 1972.Strip stop (sa Predragom Neškovićem), 1973.Telo telu, 1975.Veverice-leptiri ili nadopis obojenog žbunja, 1976.Reči na delu, 1977.Misterija dana, 1979.Trema smrti, 1982.Gladni stoliv, 1983.Đačka sveska sećanja, 1985.Mali oglasi smrti, 1986.Dvojezična noć, 1987.Mitološki zverinjak smrti, 1987.Svetlaci neslični sebi, 1987.Pesmice: a diftong se obesio, 1988.Ridaji nad sudbinom u magli, 1988.Prva ruka (posthumno), 1999.Detinjstvo i druge pesme (posthumno), 2006.Krov oluje (posthumno, povodom stogodišnjice rođenja), 2008.Romani:Pesma, 1952.Beton i svici, 1955.Radni naslov beskraja, 1958.Generalbas, 1962.Ćutnje, 1963.Gladi, 1963.Tajne, 1964.Bekstva, 1966.Zavičaji, 1971.Gospodar zaborava, 1980.Memoari:Po zanimanju samoubica, 1988.Eseji i književno-kritički tekstovi:Položaj nadrealizma u društvenom procesu, 1932.Poezija i otpori, 1952.Pre podne, 1960.Notes, 1969.Pristojnosti, 1969.Novine nevino, 1969.Poezija, otpori i neotpori, 1969.Rituali umiranja jezika, 1971.Pod-tekst, 1979.Pod-sećanja, 1981.Kratka proza:Nežne priče, 1984.Putopisi:Među Markosovim partizanima, 1947.Crno na belo, 1962.Polemike:Procesi, 1983.Polemika i dalje, 1986.Drame:Ljubav u četiri usne, 1956.Mesije Mesijah oh, 1986.Filmski scenario:Majka Katina, 1947.Do pobede, 1948.Dečak Mita, 1950.Poslednji dan, 1951.Prevodi:Sa nemačkog: Tomas Man, Budenbrokovi, (sa Ognjenom Pricom), 1939.Sa ruskog: Nikolaj Nikolajevič Mihajlov, Prirodna bogatstva Sovjetske unije (sa D. Klepac), 1940; Mihail Šolohov, Uzorana ledina, 1968; Bela Ahmadulina, Groznica, 1968; Jevgenij Aleksandrovič Jevtušenko, Izabrane pesme (sa grupom autora), 1973.Rukopis druge knjige romansirane autobiografije Po zanimanju izdajnik nestao je u ratnom Sarajevu.Sabrana dela Oskara Daviča u dvadeset knjiga su u zajedničkom izdanju objavili beogradska „Prosveta“ i „Svjetlost“ iz Sarajeva 1969. godine. „Nolit“ je 1979. godine izdao ciklus romana Robije: Gladi, Ćutnje, Tajne, Bekstva, Zavičaji. Izabranu poeziju su u osam knjiga 1979. godine u zajedničkom izdanju objavili „Prosveta“ Beograd, „Mladost“ Zagreb, „Pobjeda“ Titograd i „Svjetlost“ Sarajevo.Avangardna višemedijska umetnica i nekadašnja profesorka Akademije umetnosti u Novom Sadu Bogdanka Poznanović, prva u bivšoj Jugoslaviji koja je u nastavni proces uvela video...Završila je Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu 1956. godine u klasi profesora Mila Milunovića. Bila je jedan od osnivača i urednika na Tribini mladih i `Poljima`. Radila je kao profesor Akademije umetnosti u Novom Sadu. Osnovala je Vizuelni studio za intermedijalna istraživanja i prva je u bivšoj Jugoslaviji uvela u nastavni proces video-umetnostKao stipendista Ministarstva inostranih poslova Italije boravila je šest meseci (1968/69) u Firenci i Rimu a na tromesečnoj specijalizaciji (1977) u Istorijskom arhivu savremene umetnosti u Veneciji. Predavanja sa video-projekcijama držala je u Ferari (1984) i bila gostujući profesor na Univerzitetu za savremenu umetnost (DAMS) u Bolonji (1985).Zajedno sa svojim suprugom Dejanom Poznanovićem, ranih pedesetih godina XX veka, učestvovala je u osnivanju Tribine mladih u Novom Sadu i bila saradnik prve redakcije ove kulturne institucije tokom 1954. i 1955 godine. U to vreme nastaju njeni kontakti sa predratnim avangardistima i posleratnim modernistima u književnosti Oskarom Davičom, Dušanom Matićem, Markom Ristićem, Milanom Dedincem te Vaskom Popom, Radomirom Konstantinovićem, Borom Ćosićem.Posebno je bio važan njen kontakt sa Miroslavom Krležom. U periodu od 1956. i 1957. godine, kao urednica izložbenog salona, priredila je izložbe Petra Lubarde, Peđe Milosavljevića, Nedeljka Gvozdenovića i drugih. Sa Juditom Šalgom, Biljanom Tomić i Zvonkom Makovićem radila je na programu Likovnog Salona Tribine mladih tokom kasnih šezdesetih. Bila je učesnik alternativne umetničke scene sedamdesetih u Novom Sadu i blisko sarađivala sa Želimirom Žilnikom, Vujicom Rešinom Tucićem, Katalin Ladik, Slobodanom Tišmom, Miroslavom Mandićem, Čedom Drčom, Slavkom Bogdanovićem... Takođe, u toku svoga umetničkog delovanja, Bogdanka Poznanović, sa svojim suprugom Dejanom, uspostavila je brojne veze i prijateljstva sa umetnicima, piscima, intelektualcima sa prostora nekadašnje Jugoslavije: Andraž Šalamun, Taras Kermauner, Marko Pogačnik, David Nez, Franci Zagoričnik, Nuša i Srečo Dragan, Vlado Gotovac, Milica Nikolić...Njen umetnički rad se odvijao od modernističkog slikarstva bliskog apstrakciji i modernog grafičkog dizajna preko istraživanja u kontekstu enformela do postslikarskih praksi: vizuelne poezije, konceptualne umetnosti, nove umetničke prakse, istraživanja komunikacija i novih medija, video umetnosti... Počev od 1955. godine, izlagala je na mnogobrojnim izložbama u zemlji i inostranstvu.Dvadeset godina svog rada je posvetila profesorskoj karijeri na novosadskoj akademiji gde je prvi put na prostoru cele Jugoslavije uspostavila predmet interdisciplinarnih istraživanja.Godine 2012, Muzej savremene umetnosti Vojvodine (Novi Sad), u koprodukciji sa Institutom za istraživanje avangarde (Zagreb) i ORION ART (Beograd) izdao je monografiju Miška Šuvakovića `Bogdanka i Dejan Poznanović – umetnost, mediji i aktivizam na kraju moderne`.U okviru festivala Videomedeja dodeljuje se nagrada `Bogdanka Poznanović` za najbolju instalaciju, nastup uživo, objekat ili url projekat, a Centar za nove medije Kuda.org pokrenuo je dugoročan projekat čuvanja i promovisanje legata `Bogdanke i Dejana Poznanovića` koji obuhvata ekskluzivne i raritetne materijale (knjige, kataloge, fotokopije) iz njihove lične biblioteke koji do sada nisu bili dostupni javnosti.13/0

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! The Poem A Novel , Oskar Davičo , Lincolns Prager Publishers Ltd London 1959 , translated by Alec Brown , tvrd povez, format 1,5 x 21 cm Oskar Davičo (Šabac, 18. januar 1909[1] — Beograd, 30. septembar 1989) bio je srpski i jugoslovenski književnik.[2] Davičo je bio najmlađi pesnik u krugu Srpski nadrealisti. Prema rečima istoričara književnosti Jovana Deretića, Davičo je svojim talentom, stvaralaštvom i širinom uticaja nadmašio sve ostale književnike nadrealiste.[3] Biografija Mladost i književni počeci Rođen je 18. januara 1909. godine u Šapcu, u jevrejskoj činovničkoj porodici. Osnovnu školu učio je u Šapcu, gimnaziju u Beogradu (Prva muška), gde je maturirao 1926. Prvu priču objavio je u beogradskoj reviji Nedeljne ilustracije 1923. godine. Sa Đorđem Kostićem i Đorđem Jovanovićem je izdavao listove Okno i Tragovi (tri sveske 1928 — 1929). Studirao je romanistiku u Parizu, na Sorboni (1926 — 1928) i na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde je i diplomirao (1930). Objavio je Četiri strane i tako dalje (1930), sa nadrealističkim tekstovima. Učestvuje u stvaranju almanaha Nemoguće u kome sarađuje i objavljuje pesmu Dijapazon noći, prozni tekst Paket udaljen od mene celom svojom daljinom i jedan crtež. Godine 1930. objavljuje prvu samostalnu poetsku prozu Anatomija (štampanu u 60 primeraka). Kraće vreme radi kao profesor književnosti u Prvoj muškoj gimnaziji u Beogradu (1931). Postavljen je za suplenta gimnazije u Šibeniku, gde predaje srpski i francuski jezik. Zatim prelazi u Bihać, gde u državnoj gimnaziji predaje francuski jezik od prvog do osmog razreda. Juna 1931. godine postaje jedan od izdavača nove nadrealističke revije Nadrealizam danas i ovde. Sa Dušanom Matićem i Đorđem Kostićem objavljuje esej Položaj nadrealizma u društvenom procesu. Robija i ratne godine Kao član KPJ, aktivno se uključuje u međuratni politički život. Postaje sekretar Mesnog komiteta KPJ u Bihaću, gde 1932. biva uhapšen i od Suda za zaštitu države osuđen na pet godina zatvora. Kaznu je odslužio u KPD Sremska Mitrovica. Od 1938. do početka rata živi prvo u Beogradu a zatim i u Zagrebu. U časopisu Naša stvarnost, 1938. je objavio ciklus pesama Tri zida, Detinjstvo i Srbija. Zbirka Pesme, koju je objavio iste godine, zabranjena je zbog „teške povrede javnog morala“[4], a Davičo je uhapšen. Sledeće godine sarađuje u listu Život i rad, i sa Ognjenom Pricom prevodi Budenbrokove Tomasa Mana. 1940. biva isključen iz KPJ po odluci Agitpropa zbog saradnje u Krležinom Pečatu, gde je pod pseudonimom S. Kovačić objavio ciklus pesama Hana i prevod Uzorane ledine Šolohova (1939)[4]. Početak Drugog svetskog rata, ga je zatekao u Splitu gde se bavio ilegalnim radom. Biva uhapšen i interniran u Borgo Val di Taro u Italiji (okrug Parma).[5] Iz Italije beži 1943, i preko Monte Gorgena stiže do Dalmacije. Stupa u redove Prve proleterske divizije, sa kojom prelazi Bosnu, Crnu Goru, Sandžak, Taru, Durmitor. Odatle je prebačen na Vis, gde je kraće vreme radio u Presbirou. Zatim je sa jedinicom, preko Valjeva, Aranđelovca, stigao u oktobru 1944. do Beograda, gde učestvuje u borbama za oslobođenje grada. Po oslobođenju, uključen je u grupu koja je osnovala TANJUG, a potom prelazi u Borbu i Glas. Putuje sa delegacijom pisaca po Bugarskoj sa Ivom Andrićem, Radovanom Zogovićem i Anicom Savić Rebac. Godine 1944, izabran je za prvog sekretara Udruženja književnika Srbije. Izveštava kao dopisnik sa suđenja u Nirnbergu, a zatim boravi u Grčkoj gde prati Markosove partizane. Posle toga napušta novinarstvo i bavi se isključivo književnošću. Doživljaje iz Grčke opisaće 1947. u knjizi putopisa Među Markosovim partizanima. Nakon što se general Markos opredelio za Rezoluciju Informbiroa, knjiga je povučena iz prodaje[4]. Po filmski scenariju Majka Katina, koji je Davičo napisao po istoj knjizi, snimljen je film (u režiji Nikole Popovića), koji je stavljen u „bunker“ zbog nepromenjene jugoslovenske politike prema Grčkoj[4]. Književni rad Rukopisi Oskara Daviča, uključujući i rukopis romana Beton i svici za koji je dobio NIN-ovu nagradu.[6] Godine 1951, Davičo je izabran za dopisnog člana Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti. Iste godine objavljuje knjigu Poezija i otpori, koja predstavlja značajnu raspravu i nagoveštaj novih shvatanja literature i njene uloge u socijalističkom društvu [4]. Sledeće godine objavljuje roman Pesma, koji govori o životu u okupiranom Beogradu za vreme rata. Kroz lik Miće, glavnog lika romana, Davičo ispituje moralne dileme revolucije i probleme partijske discipline. Nagrađen, roman je preveden na veći broj stranih jezika (nemački, poljski, engleski, mađarski, albanski, slovački, ruski...). Davičo je bio jedan od urednika časopisa Nova misao (1953 — 1954). Godine 1955. jedan je od osnivača i zatim dugogodišnji urednik časopisa Delo (sa Antonijem Isakovićem i Aleksandrom Vučom. Za roman Beton i svici dobija 1956. godine svoju prvu NIN-ovu nagradu. U narednim godinama je objavio roman Radni naslov beskraja (1958), a zatim i knjige pesama Tropi i Kairos naredne godine. Za celokupno pesništvo je 1959. dobio Zmajevu nagradu. U jeku kolonijalnog oslobađanja, Davičo putuje po Africi, nakon čega objavljuje knjigu putopisa Crno na belo (1962). Iste godine izlaze i roman Generalbas i knjiga eseja Notes. U periodu od 1962. pa do 1972, objavljuje ciklus od pet romana pod naslovom Robije. Stranica rukopisa Beton i svici sa njegovim beleškama.[6] Davičo je sarađivao u mnogim listovima i časopisima, u kojima je objavljivao tekstove: Naša književnost, Svedočanstva, Delo, Nin, Telegram, Vidici, Novi život, Polja, Forum, Borba, Bagdala, Politika. U biblioteci Srpska književnost u sto knjiga (Matica srpska i Srpska književna zadruga), 84. knjiga izabranih pesama je posvećena stvaralaštvu Daviča. U Srpskoj i hrvatskoj poeziji dvadesetog veka: antologija, priređivač Predrag Palavestra je opisao Daviča kao „neobuzdanog, senzualnog i bučnog, pesnika jake imaginacije i velike ekspresivne snage sklonog pesničkoj igri i eksperimentu“[4]. Za roman Gladi, Davičo je dobio 1964. po drugi put Ninovu nagradu, a sledeće godine još jednom za roman Tajne, postavši tako jedini trostruki laureat ove značajne književne nagrade. Godine 1968. objavljuje poemu Trg eM. Naredne godine, u zajedničkom izdanju „Prosvete“ iz Beograda i sarajevske „Svjetlosti“, izašle su iz štampe Sabrana dela Oskara Daviča u dvadeset knjiga. Godine 1980, Davičo sa porodicom napušta Beograd i prelazi u Sarajevo, gde osniva i uređuje časopis Dalje. Iste godine, izdavačko preduzeće „Nolit“ je objavilo ciklus Robije u pet knjiga, a četiri izdavačke kuće („Prosveta“, „Mladost“, „Pobjeda“, „Svjetlost“) su objavile Davičovo pesničko delo u osam knjiga, pod nazivom Izabrana poezija. U Zagrebu se pojavljuje novi Davičov roman Gospodar Zaborava. Imenovan je i za člana Saveta federacije. Godine 1983, Davičo se vratio u Beograd. Predaje sarajevskom „Oslobođenju“ rukopis prvog dela romansirane autobiografije Po zanimanju samoubica. Rukopis drugog dela, pod nazivom Po zanimanju izdajnik, nestao je u ratom zahvaćenom Sarajevu. U poslednjim godinama objavljuje nekoliko knjiga poezije: Dvojezična noć, Svetlaci neslični sebi, Mitološki zverinjak smrti, Pesmice: a diftong se obesio i Ridaji nad sudbinom u magli. Umro je u Beogradu 30. septembra 1989. godine i sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Dela Oskara Daviča su prevedena na veći broj stranih jezika: albanski, arapski, bugarski, češki, engleski, esperanto, francuski, holandski, mađarski, nemački, poljski, rumunski, ruski, slovački, slovenački, italijanski, turski[4]. O Stefanu Nemanji je zapisao da je on posmrtno proglašen Mirotočivim, pa se zbog te mirotočive vrline događa da đaci i mangupi vele da je bila posledica gonoreje, što još nije dokazano.[7][8] Davičo je objavljivao i pod sledećim pseudonimima: O. Davidović, S. Kovačić, S. Nikolić, Vlada Barbulović. O Davičovoj poeziji Socijalna poezija Pesme (1938) Najpotpuniji izraz Davičo je dostigao u socijalnoj fazi, kada je nadrealistička pesnička iskustva stavio u službu revolucionarne angažovanosti[3]. „Davičo je sišao sa Olimpa nadrealizma u socijalnu poeziju“, napisao je jedan kritičar s levice povodom izlaska njegove knjige Pesme (1938). Bila je to, međutim, sasvim osobena socijalna poezija, puna maštovitih slika, verbalnog humora, igri rečima, erotike. Iako s neutralnim naslovom, ova zbirka je, kao i sve naredne, tematski kompaktna. U pet ciklusa, kao u pet pevanja, pesnik je dao svoju duhovnu autobiografiju, lirsku povest svojih traganja od snova detinjstva, preko nemira i poraza mladosti, do otkrivanja istinskih vrednosti, ljubavi i revolucije, kojima se pesnik bezuslovno predaje. Najsnažniji je prvi ciklus, Detinjstvo, u stvari mali humorno - realistički ep sastavljen od šesnaest kratkih pesama ispevanih u humorno - ironičnom tonu i u slobodnom stihu s nečim od naivnosti i razigranosti dečje poezije[3]. Dve naredne pesničke zbirke neposredno se nadovezuju na ovu, razvijajući svaka jednu od dve osnovne teme do kojih nas ona dovodi: Hana (1939) ljubavnu temu, a Višnja za zidom (1951) temu revolucije, tako da one s njome čine osobenu celinu, pesnički triptihon, lirsku trilogiju. Višnja za zidom (1937 — 1950) Prkosni i buntovni Davičov duh progovara u Višnji za zidom[3]. Nastala između 1937. i 1950. poezija te zbirke sva je prožeta svojim burnim vremenom: ona je revolucionarno-socijalna, rodoljubiva i slobodarska. To je u neku ruku pesnička istorija revolucionarnog pokreta u Srbiji, od Svetozara Markovića do narodne revolucije, epopeja buntovne Srbije, u kojoj se borbeni slobodarski patos, srodan jakšićevskom romantičarskom rodoljublju, spaja s komunističkom ideologijom i modernim pesničkim izrazom[3]. Zrenjanin (1949) Na istim idejnim i stilskim pretpostavkama zasniva se revolucionarna poema Zrenjanin, o životu i smrti narodnog heroja Žarka Zrenjanina, pisana u herojsko-patetičnom tonu i sa starim nadrealističkim slobodama u slici i izrazu. Vrhunac tog pravca pevanja donosi velika poema Čovekov čovek (1953), dramski uzavrela, „đavolja lirika nenapisanih drama,“ kako ju je pesnik nazvao. Ona je sva u grču obračuna i samoobračuna s revolucionarstvom kao verom, s dogmatskim stegama što ometaju spontano ispoljavanje ljudskosti. Bez lakoće i raspevanosti ranijih pesama, ona je data oratorijumski, sva u ponesenom ekstatičnom raspoloženju[3]. Ljubavna lirika U Davičovoj ljubavnoj lirici nema ni traga od sentimentalnosti niti od metafizičkih implikacija svojstvenih našoj poeziji od romantizma do ekspresionizma[3]. Pesnik je sav u vlasti čulnog i erotskog, fasciniran ženom i ženskošću kao svemoćnim načelom plođenja i rađanja, pred kojim padaju svi moralni i socijalni obziri. Hana je vrhunac te ponesene i raspevane poezije čula[3]. Njena junakinja je devojka iz grada. Pesnik je susreće u bakalnici, ambijentu koji je po sebi nepoetičan, i poistovećuje je sa svetom rastinja što je okružuje. Drugi junak, zaljubljeni pesnik, građen je po modelima iz tadašnje socijalne literature. On potiče iz nižih, prezrenih slojeva, „od gorkih nigde nikovića“. Novina knjige nije samo u ambijentu i ljubavnim protagonistima nego i u raskošnom bogatstvu slika, u smelosti asocijacija i u neobičnom zvukovnom rasprskavanju[3]. Knjige poezije Posle Čovekova čoveka (1953), Davičo je objavio preko deset knjiga poezije, među kojima : Nenastanjene oči (1954), Flora (1955), Kairos (1959), Tropi (1959), Trg eM (1968), Telo telu (1975) i dr. U njima su vidljiva neka od svojstava njegove lirike iz socijalnog razdoblja, uzavrela osećajnost, barokno obilje slika, bizarne asocijacije, raskošno bogatstvo metaforike, ali tu nema onog što je raniju liriku činilo privlačnom, nema lakoće izraza, brzine stiha, naglašene auditivnosti. To je ponajpre poezija slika, poezija bezglasne vizuelnosti, teška, nejasna, nekomunikativna i zbog toga neprihvaćena kod čitalaca i nedovoljno shvaćena u kritici[3]. Prozni pisac Davičo kao prozni pisac razvio se u ratu i nakon rata. Objavio je najpre ratni dnevnik Među Markosovim partizanima (1947) a zatim više knjiga putopisne, esejističke i polemičke proze, deset romana i zbirku pripovetka Nežne priče (1984). U romanima, koji su, uz poeziju, najznačajniji deo njegovog opusa, prikazao je revolucionarni pokret između dva rata (romani o tamnovanju komunista: Ćutnje, 1963; Gladi, 1963; Tajne, 1964; i Bekstva, 1966), okupacijske prilike i NOB (Pesma, 1952; Gospodar zaborava, 1981) i posleratnu izgradnju (Beton i svici, 1956; Radni naslov beskraja, 1958). Svima je zajedničko to što govore o rađanju novog sveta i o novom čoveku, borcu i graditelju. Njegovi junaci su fanatični privrženici revolucije i ujedno snažne, impulsivne ličnosti, pune životne energije, veliki, nezasiti ljubavnici[3]. Roman Pesma (1952) U Pesmi, prvom i najboljem Davičovom romanu[3], ta dva momenta, stav i život, revolucija i ljubav, međusobno su sukobljena. Od svih romansijera pedesetih godina Davičo najviše eksperimentiše. U Pesmi ta težnja ograničava se uglavnom na središnji lik mladog komuniste Miće Ranovića, dok u kasnijim romanima ona zahvata sve likove i sve nivoe romaneskne strukture. Tehnika romana toka svesti dopunjuje se postupkom koji Davičo naziva „dramaturgijom unutrašnjeg života“. Pisac uzima jedan trenutak svesti i od njega polazi u projekciji spoljnih zbivanja, pri čemu se iznosi ne samo ono što se odista odigralo ili se odigrava nego i ono što se moglo dogoditi da su stvari išle drugim tokom (npr. kad u Radnom naslovu beskraja na terevenkama bivših boraca učestvuju i njihovi mrtvi drugovi).[9] Iako su Davičova istraživanja značajna i zanimljiva, istinska snaga njegovih romana nije ipak u nadstvarnom niti eksperimentalnom i hipotetičkom, nego pre svega u realizmu i poeziji

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Putovati ne znači razmišljati, već videti stvari uzastopno, sa životom shvaćenim u razmerama prostora. Jednoličnost pejzaža koji se sporo odmotava umiruje naše brige, puni nas lakoćom i mirom, koje grozničavi putnik nikada ne može spoznati na svojim izletima u punoj brzini. Uz nepožurivani korak konja ošamućenih od vreline, i najmanji događaji putovanja zadržavaju svoju iznenađujuću lepotu. Ovo nisu uznemiravajuća iskušenja, već pre smirena i snažna stanja gde um caruje, koja su nekada pripadala svim ljudskim rasama, i još uvek su očuvana u krvi nomada. Izabela Vilhelmajn Mari Eberhart (engl. Isabelle Wilhelmine Marie Eberhardt; 17. februar 1877 — 21. oktobar 1904) bila je švajcarska književnica i istraživač. Kao tinejdžerka, Eberhartova, koja je u Švajcarskoj obrazovanje stekla od oca, objavljivala je kratke priče pod pseudonimom muškarca. Počela je da se interesuje za severnu Afriku, i smatrala se iskusnim piscem o toj temi, uprkos tome što je region upoznala samo putem korespondencije. Nakon poziva fotografa Luja Davida, Eberhartova se preselila u Alžir, maja 1897. godine. Obukla se kao muškarac i prešla u islam, usvojivši na kraju ime Si Mahmud Saadi. Nepravoslavno ponašanje Eberhartove učinilo ju je izopačenom među evropskim doseljenicima u Alžiru i francuskom administracijom. Eberhartovu je u članstvo primila Kadirija, islamski red, što je francusku administraciju uverilo u činjenicu da je ona špijun ili agitator. Ubrzo nakon toga, Izabela je preživela pokušaj atentata. Godine 1901, francuska administracija naredila joj je da napusti Alžir, ali joj je bilo dozvoljeno da se vrati naredne godine, nakon što se udala za svog partnera, alžirskog vojnika Selmana Enija. Nakon njenog povratka, Izabela je pisala za novine koje je objavljivao Viktor Barukan i radila za generala Ibera Ljotea. Godine 1904, u dobi od 27 godina, Isabela se utopila u poplavi u Ain Sefri. Godine 1906, Barukan je počeo da objavljuje njene preostale rukopise, koji su dobili pohvalu kritike, tako da je Eberhartova posthumno viđena kao zagovornica dekolonizacije, a po njoj su nazvane ulice u Bešaru i Alžiru. Život Eberhartove bio je predmet nekoliko radova, uključujući i film iz 1991. godine koji upravo nosi naziv Izabela Eberhart, kao i opere iz 2012. pod nazivom Pesma iz buke: Životi i smrti Izabele Eberhart. Biografija Mladost i porodična pozadina Eberhartova je rođena 17. februara 1877. godine u Ženevi, Švajcarska, od oca Aleksadra Trofimovskog i majke Natali Merder (rođene Eberhart). Trofimovski je bio anarhist, tutor i bivši pravoslavni sveštenik koji je postao ateista,[1][2] a Natali je bila nezakonita ćerka iz porodice srednje klase, od luteranskog Nemca i ruske Jevrejke.[3][4] Za Natali se smatralo da predstavlja deo ruske aristokratije,[5] što znači da je njena nelegitimnost verovatno bila tajna.[2] Ona se udala za udovca Pavela di Medera, četrdeset godina starijeg ruskog generala, koji je unajmio Trofimovskog kao tutora za svoju decu Nikolu, Natali i Vladimira.[6] Oko 1871. godine, Natali je ostavila svog muža, odvela decu i udala se za Trofimovskog, koji je u isto vreme napustio svoju ženu i decu.[2][7] Oni su napustili Rusiju, otišli u Tursku, a potom i u Italiju, pre nego što su se nastanili u Ženevi.[8] Naredne, 1872. godine, Natali je rodila sina Augustina; De Merder, koji je tada došao u Švajcarsku, u neuspelom pokušaju da se pomiri s Natali, prihvatio je sina kao svog i dozvolio da on nosi njegovo prezime, ali su Augustinova starija braća i sestre verovala da je Trofimovski ipak bio otac.[5] General De Merder je preminuo nekoliko meseci kasnije, i uprkos njihovom razdvajanju, testamentom je obezbedio da Natali prima redovan mesečni prihod od njegovog bogatstva.[9] Porodica je ostala u Švajcarskoj, a četiri godine kasnije rodila se Ebernart, koja je registrovana kao Natalina nelegitimna ćerka. Biograd Fransoa d`Oborn nagađao je da je Ebernartin biološki otac bio pesnik Artur Rembo, koji je u to vreme boravio u Švajcarskoj. Drugi istoričari smatraju da je to malo verovatno i da je verovatnije da je Trofimovski bio otac, primetivši da su Natali i Trofimovski bili gotovo nerazdvojni, da rođenje Ebernart nije negativno uticalo na njihovo partnerstvo i da je Ebernart bila Trofimovskovo omiljeno dete.[5] Biograf Sesili Mekvort nagađala je da je Ebernartina nelegitimnost bila posledica nihilističkih uverenja Trofimovskog, koji je odbacio tradicionalne koncepte porodice.[9] Eberhartova je bila dobro obrazovana; zajedno sa ostalom decom u porodici, ona je imala Trofimovskog za kućnog učitelja.[5][10] Ona je tečno govorila francuski, govorila je ruski, nemački i italijanski,[1] a učila je i latinski, grčki i klasičan arapski. Studirala je filozofiju, metafiziku, hemiju,[10] istoriju i geografiju, iako je bila najstrastvenija za književnost, čitajući radove brojnih autora, uključujući Pjera Lotija, Žana Žaka Rusoa, Lava Tolstoja, Voltera i Emila Zolu još dok je bila tinejdžer,[5] a takođe je bila i obožavalac pesnika Semjona Nadsona i Šarla Bodlera.[11] Još u ranim godinama počela je da nosi mušku odeću, uživajući u slobodi, a njen otac, koji nije bio konformista, nije je obeshrabrivao.[12] Deca De Medera zamerila su se njihovom očuhu, koji im je zabranjivao da se bave bilo čime, kao i da napuštaju kuću, i efikasno ih koristio kao robove kako bi mu omogućili da ima savršene vrtove.[13] Natali, sestra Eberhartove, protiv volje Trofimovskog se 1888. godine udala, pa je zbog toga kasnije bila odsečena od ostatka porodice. Odlazak Natali imao je dubok uticaj na detinjstvo Eberhartove, jer je Natali bila zadužena za većinu kućnih aktivnosti, te je domaćinstvo kasnije patilo od nedostatka higijene i redovnih obroka. Preseljenje u Severnu Afriku Negde pre 1894. godine, Eberhartova je počela da se dopisuje sa Eženom Letorom, francuskim oficirom koji je bio smešten u Sahari i koji je postavio novinski oglas za nju.[14][15] Eberhartova ga je pitala za svaki detalj koji joj je on mogao dati o životu u Sahari, informišući ga pritom o svojim snovima o bekstvu iz Ženeve zajedno sa svojim omiljenim bratom Augustinom. Letor je ohrabrivao ovo dvoje da se presele u Bon (danas Anaba), Alžir, gde bi im on mogao pomoći u započinjanju novog života.[16] U nizu okolnosti koje su ostale nejasne zbog raznih finansijskih dugova i veza sa ruskim revolucionarnim grupama sa kojima je bio povezan, Augustin je pobegao iz Ženeve 1894. godine. Eberhartova mu je u tome verovatno pomogla u početku, ali ubrzo nije bila u mogućnosti da prati gde se on nalazi, uprkos stalnim traganjima.[17] Novembra 1894. godine, Augustin je nju pismom obavestio da se pridružio francuskoj Legiji stranaca i da mu je dodeljen Alžir.[18] Iako je u početku bila besna na Augustinovu odluku, bes Eberhartove nije dugo trajao,[19] pa ga je zamolila da joj pošalje detaljan izveštaj o svemu onome što je video u severnoj Africi.[5] A black and white photograph of a young woman, wearing an assortment of Arabic styled clothing Izabela Eberhart, fotografija iz 1895. godine autora Luja Davida. Luj David je Eberhartovu fotografisao u ritama arapske odeće koje je imao[20] Tokom 1895. godine, ona je objavljivala kratke priče u časopisu Novi moderni magazin (La Nouvelle Revue Moderne) pod pseudonimom Nikolas Podolinski; njeno prvo delo, Infernalija (Infernalia), govori o fizičkoj privlačnosti studenata medicine prema mrtvoj ženi.[5] Kasnije te godine objavila je Viziju Magreba (Vision du Moghreb),[5] priču o severnoafričkom verskom životu.[5][15] Eberhartova je imala „izvanredan uvid i znanje” o Severnoj Africi[15] za nekoga ko je upoznat sa regionom samo putem korespondencije, a njeno pisanje imalo je jaku antikolonijalnu tematiku. Luj David, alžirsko-francuski fotograf, koji je u Švajcarsku otputova zaintrigiran njenim radom, upoznao se s njom, a nakon što je čuo za njenu želju da se preseli u Alžir, ponudio se da joj pomogne da je smesti u Bon ako se ona tamo preseli.[21][22] Te 1895. godine, on je fotografisao Eberhartovu u mornarskoj uniformi, koja je tokom narednih godina bila uveliko povezivana sa njom.[20][23] Eberhartova se tokom maja 1897. godine preselila u Bon zajedno sa svojom majkom.[5][15][24] U početku su njih dve živele sa Davidom i njegovom ženom, a oboje njih su osuđivali količinu vremena koju je Eberhartova provodila sa Arapima. Eberhartovoj i njenoj majci se nije svideo Davidov stav, koji je bio tipičan za evropske doseljenike u tom području,[5] a kasnije su počele da izbegavaju francuske stanovnike te zemlje, iznajmivši kuću u arapskom stilu daleko od evropske četvrti. Eberhartova, svesna da muslimanka ne sme da izlazi napolju sama i bez vela, oblačila se u muškarca, nosivši burnus i turban.[22] Ona se u tom periodu posvetila nastavku učenja arapskog jezika i za par meseci je isti tečno govorila.[25] Ona i njena majka prešle su u islam. Mekvort piše da je Eberhartova bila prirodni mistik, a činilo se da je njen prelazak u islam bio uglavnom iz praktičnih razloga, jer joj je to dalo veće priznanje među Arapima. Eberhartovoj je bilo lako da prihvati islam; Trofimovski ju je posmatrao kao fatalistu, a islam je dao značenje njenom fatalizmu. Ona je prihvatila islamski koncept da je sve predodređeno i Božja volja.[26] Iako se Eberhartova u velikoj meri posvetila muslimanskom načinu života, često je uzimala marihuanu i alkohol[27] i imala mnogo ljubavnika.[28][29][30] Prema prijateljima, Eberhartova je „pila više od legionara, pušila više hašiša nego zavisnici od hašiša i vodila ljubav prema ljubavi vođenja ljubavi”.[31] Bila je heteroseksualne orijentacije, ali je često seksualni odnos tretirala kao bezličan.[32] Razlog zbog kog je njeno arapsko društvo tolerisalo njen životni stil često je raspravljan među biografima. Prema Mekvortu, „delikatna ljubaznost Arapa” dovela ih je do toga da Eberhartovu posmatraju kao muškarca zato što je ona želela da živi kao muškarac.[28] Ponašanje Eberhartove učinilo ju je izopštenom od francuskih doseljenika i kolonijalne uprave, koji su je pomno posmatrali.[33] Ne videći razlog zašto bi žena izabrala društvo osiromašenih Arapa pre nego svoje kolege Evropljane, oni su konačno došli do zaključka da bi ona mogla biti neki engleski agent, koji je poslat da izazove ljutnju prema Francuzima.[34] Eberhartova je počela da piše priče, uključujući i prvi nacrt njenog romana Vagabund (Trimardeur). Njena priča Jasmina (Yasmina), o mladoj beduinskoj ženi koja se zaljubljuje u francuskog oficira i o „tragediji koju ova nemoguća ljubav donosi u njen život”,[25] objavljena je u lokalnim francuskim novinama.[22][24] Njena majka, koja je patila od srčanih problema, umrla je u novembru 1897. godine i bila je sahranjena pod imenom Fatma Manubija.[27][35][36] Eberhartova je u tom periodu bila pogođena i tužna. Trofimovski, koji je bio pozvan kada se zdravstveno stanje njene partnerke pogoršalo, stigao je u Alžir ali tek nakon njene smrti i nije pokazivao nikakve simpatije prema Eberhartovoj. Kada mu je ona rekla da očajnički želi da umre i vrati se majci, on je mirno odgovorio i ponudio joj svoj revolver, koji je ona odbila.[35][37] Putovanja po Evropi Eberhartova je nepromišljeno trošila novac u Alžiru, tako da je ubrzo iscrpela sredstva koja joj je majka ostavila.[38] Ona je često po nekoliko dana provodila u sobicama u kojima se pušio hašiš.[39] Augustin, izbačen iz Legije stranaca zbog lošeg zdravlja, vratio se u Ženevu zajedno sa Eberhartovom tokom 1899. godine. Po povratku su pronašli Trofimovskog u lošem zdravstvenom stanju, koji je bolovao od raka grla i koji je bio pogođen gubitkom Izabeline majke i svog sina Vladimira, koji je godinu dana pre toga počinio samoubistvo. Eberhartova se brinula o ocu, približavajući se polako njemu.[40] U tom periodu je takođe započela vezu, a potom se verila za Rehid-bega, jermenskog diplomatu sa kojim je bila prijateljica i verovatno ljubavnica još kada je imala sedamnaest godina. Iako je Trofimovski blagosiljao ovu veridbu, veza se uskoro završila.[41] Istoričar Lesli Blanč raspad ove veze pripisuje tome što je Rehidu bio dodeljen Stokholm, pa je morao da otputuje tamo.[35] Trofimovski je umro maja naredne godine,[5] a Blanč kao razlog smrti navodi predoziranje hlorom, kojim ga je Eberhartova možda namerno eutanazirala.[35] Ona je pokušala da proda vilu, iako je legitimna žena Trofimovskog protivila izvršenju volje. Nakon nekoliko nedelja pravnih sporova, Eberhartova je založila imovinu i vratila se u Afriku prvim slobodnim brodom.[27] Sa oba roditelja mrtva, smatrala je sebe slobodnom od ljudskih vezanosti i mogla je da živi kao vagabundo.[42] Eberhartova se odrekla imena svoje majke i sebi dala ime Si Mahmud Saadi.[27][43] Počela je da nosi isključivo mušku odeću i razvila mušku ličnost, govoreći i pišući kao muškarac.[44] Eberhartova se ponašala kao Arapin, osporavajući rodne i rasne norme.[33] Upitana zašto se oblači kao arapski muškarac, ona bi neprestano odgovarala: „Nemoguće mi je da radim drugačije”.[45] Nekoliko meseci kasnije, novac koji je Eberhartova posedovala je polako počeo da nestaje, tako da se ona vratila u Ženevu da bi prodala vilu; zbog pravnih problema ona je dobila malo ili nije dobila nimalo novca.[46][47] Ohrabrena prijateljem, ona je otputovala u Pariz kako bi postala pisac, ali nije imala puno uspeha. Dok je bila u Parizu, Eberhartova se srela sa udovicom Markiza de Moresa. Iako je De Mores navodno bio ubijen od strane plemena Tuarega u Sahari, niko nije uhapšen za to ubistvo. Kada je njegova udovica saznala da je Eberhartova bila upoznata sa oblašću u kojoj je njen suprug umro, ona je unajmila Eberhartovu da istraži njegovo ubistvo. Eberhartova je imala dosta koristi od ovog posla, pošto je bila u tom periodu siromašna i čeznula za povratkom u Saharu. U Alžir se vratila tokom jula 1900. godine, smestivši se u El Ued. Prema stručnjaku za Saharu, Ronaldu Viktoru Kortniju Bodliju, Eberhartova nije uložila veliki napor u to da istraži De Moresovu smrt; Bodli je ovo uzeo u obzir zbog kombinacije nespremnosti Francuza da sarađuju u istrazi, kao i zbog fatalizma Eberhartove pre nego zbog njenog namernog nepoštenja.[48] Reč o mutnoj istrazi Eberhartove se na kraju vratila udovici De Moresa, tako da je ona kasnije prekinula finansiranje iste.[30][49] Eberhartova je ubrzo našla prijatelje u toj oblasti, a srela je i alžirskog vojnika Slimana Enija, u koga se zaljubila i sa kojim je ubrzo počela otvoreno da živi zajedno. To je Eberhartovu dodatno otuđilo od francuskih vlasti, koje su već bile ogorčene zbog njenog stila života.[50] Tokom svojih putovanja, ona je uspostavila kontakte sa Kadirijom, sufijskim pokretom. Husein ben Brahim, vođa reda, bio je toliko impresioniran znanjem Eberhartove i njenoj strasti prema islamu da ju je inicirao u svoju zaviju bez uobičajenog formalnog ispitivanja.[51] Ovo je francuske vlasti u potpunosti ubedilo u to da je ona engleski špijun ili agitator, tako da su je stavili na njihovu crnu listu. Francuske vlasti su Enija prebacili u spahijski puk u Batni, verovatno kako bi kaznili Eberhartovu (kojoj ni na koji način dotad nisu mogli direktno nauditi).[52] Previše siromašna da bi mu se pridružila u Batni, Eberhartova je krajem januara 1901. godine otputovala u Behimu kako bi otišla na sastanak Kadirije, gde se nadala da će potražiti finansijsku podršku od Si Lačmija, murabita. Dok je čekala početak sastanka, Eberhartovu je napao čovek sa sabljom i tom prilikom je zadobila površinsku ranu na glavi i duboku posekotinu na levoj ruci.[53] Njen napadač, Abdalah ben Muhamed, bio je nadvladan od strane drugih, a potom uhapšen. Kada su ga upitali zašto je pokušao da ubije Eberhartovu, on je samo ponavljao: „Bog je tako želeo; Bog još uvek to želi”.[54] Eberhartova je sumnjala da je on bio ubica koga su unajmile francuske vlasti.[5] Drugi ovaj napad pripisuju Si Lačmiju; Eberhartova je bila njegova ljubavnica, koja mu je dosadila, i nagađa se da je on istovremeno pokušao da je se otarasi i da za njeno ubistvo okrivi suparničko pleme.[54][55] Sledećeg dana, Eberhartova je dovedena u vojnu bolnicu u El Uedu. Nakon što se oporavila do kraja februara, ona se pridružila Eniju,[56] i to sredstvima članova Kadirije koji su nagradili njeno preživljavanje, smatrajući ga čudom.[57] Nakon što je provela dva meseca sa Enijem u Batni,[58] francuske vlasti su joj naredile da napusti Severnu Afriku, ne dajući joj nikakvo objašnjenje; kao imigrant, ona nije imala drugog izbora nego da se povinuje. Eni je tražio dozvolu od svojih pretpostavljenih da oženi Eberhartovu (što bi joj omogućilo da ostane), ali je njegov zahtev bio odbijen. Ona je početkom maja 1901. godine otputovala u Francusku, gde je neko vreme bila sa Augustinom i njegovom ženom i ćerkom u Marseju. Sredinom juna, pozvana je nazad u Konstantin kako bi svedočila na suđenju njenom napadaču, koji je i dalje bio pri svojoj izjavi da mu je Bog naredio da je ubije, iako je izrazio svoje kajanje prema njoj.[59][60] Eberhartova je rekla da se nije ljutila na Abdalaha, da mu je oprostila i da se nadala da neće biti kažnjen. Iako je tužilac tražio smrtnu kaznu, Abdalah je dobio doživotnu kaznu zatvora. Kada se suđenje završilo, Eberhartova je opet dobila naredbu da napusti zemlju. Vratila se u Francusku da živi sa Augustinom, radeći sa njim (prerušena u muškarca) kao radnik u luci. Augustinova porodica i Eberhartova su živeli u užasnom siromaštvu,[5] tako da se njeno zdravlje pogoršalo i više puta je patila od groznice.[61] Dok je bila u Marseju, ona je pokušala samoubistvo, što je bio jedan od nekoliko pokušaja koje je načinila tokom svog života.[62] Eberhartova je tokom tog perioda nastavila sa pisanjem, radeći na nekoliko projekata, uključujući i njen roman Trimardeur.[63] Prijatelj Eberhartove joj je dao pismo preporuke dramatičara Ežena Brijea,[64] koji se suprotstavljao francuskoj vladavini u Severnoj Africi i podržavao arapsku emancipaciju. On joj je poslao avans od nekoliko stotina franaka i pokušao da objavi njene priče, međutim, nije uspeo da nađe nikoga zainteresovanog za objavljivanje proarapskog pisanja. Eberhartova, nezabrinuta, nastavila je da piše; njen moral podigao se kada je Eni prebačen u spahijski puk blizu Marseja krajem avgusta kako bi završio poslednje mesece svoje službe.[65][66] Ovog puta nije tražio dozvolu od svojih pretpostavljenih da se oženi u Francuskoj, te su se on i Eberhartova venčali oktobra 1901. godine.[5] Neposredno pre venčanja, Eberhartova i Augustin su dobili obaveštenje da je imanje Trofimovskog konačno bilo prodato, ali zbog povećanih pravnih troškova nije ostalo novca za nasledstvo. Sa ovim vestima, Eberhartovu je napustila svaka nada da će imati finansijski bezbedu budućnost.[67] Tokom februara 1902. godine Eni je dobio otpust iz službe, pa se par vratio u Bon kako bi živeo sa svojom porodicom.[65] Kasniji život i smrt Nakon što su kratko vreme živeli sa Enijevom porodicom, par se preselio u Alžir. Ebernartova se razočarala u Enija, čija je izgleda jedina ambicija nakon napuštanja vojske bila pronalaženje nekvalifikovanih poslova koji bi mu omogućili da živi udobno.[68] Ona je u tom periodu povećala svoje napore i pisala više, a nekoliko njenih kratkih priča je tada objavljeno u lokalnoj štampi. Prihvatila je posao u novinama Vesti (Al-Akhbar) izdavača Viktora Barukana marta 1902. godine. Ebernartova je postala redovni saradnik novina, te je počela da objavljuje svoj roman Trimardeur kao serijal tokom avgusta 1903. godine.[5] Polako se sprijateljila sa Barukanom, iako je on često bio frustriran radnom etikom svog novog zaposlenog. Članci Eberhartove stizali su neredovno, jer je ona pisala kada je to želela. Njen posao bio je slabo plaćen, ali je imala brojne benefite. Kroz Barukanove kontakte, ona je uspela da dopre do čuvene zavije Lale Zejneba.[69] Eberhartova je naširoko razgovarala sa Zejnebom o njenom vremenu, iako nikada nije otkrila detalje tog razgovora;[70] njihov sastanak izazvao je zabrinutost među francuskim vlastima.[71] Eberhartova i Eni su se preselili u Tenes tokom jula 1902. godine,[72] nakon što je Eni tamo dobio posao prevodioca.[73] Eberhartova je nepopravljivo loše upravljala svojim novcem, odmah trošivši sve što zaradi na duvan, knjige i poklone za prijatelje, tako da je često zalagala svoje ne previše vredne stvari ili tražila pozajmice kada je shvatala da nema novca za hranu. Ovo ponašanje učinilo ju je još većim izgnanikom od evropskih stanovnika tog grada.[74] Često bi odlazila i ne bi bila nedeljama kući, ponekad odlazivši u Alžir kod Barukana ili je bila slana na različite zadatke. U njegovim novinama je imala svoju redovnu kolumnu, gde je pisala o životu i običajima beduinskih plemena.[75] Zdravlje i Enija i Eberhartove se u tom periodu pogoršalo, a ona je tada patila od redovnih napada malarije.[76] Takođe je u tom periodu verovatno bila zaražena sifilisom.[77][78] Barukan je poslao Eberhartovu da izveštava o posledicama bitke kod El-Munjara koja se desila 2. septembra 1903. godine. Ona je ostala sa vojnicima francuske Legije stranaca i u njihovom sedištu je tada upoznala Ibera Ljotea, francuskog oficira zaduženog za Oran. Ebernartova i Ljote su ubrzo postali prijatelji i, zahvaljujući njenom poznavanju islama i arapskog jezika, ona je postala veza između njega i lokalnih Arapa.[5] Iako Ebernartova nikada nije prestala da protestuje protiv bilo kakvih represivnih akcija koje je francuska administracija preduzimala, ona je verovala da će Ljoteov pristup, koji je bio fokusiran na diplomatiju, a ne na vojnu silu, doneti mir u regionu.[79] Iako su detalji nejasni, opšte je prihvaćeno da je Eberhartova tada bila angažovana kao Ljoteov špijun.[80] Zabrinut zbog moćnog marabuta u Atlaskim planinama, Ljote je nju poslao da se sastane sa njim tokom 1904. godine.[81] U marabutovoj zaviji, Eberhartova je bila oslabljena zbog groznice. Zbog toga se vratila u Ain Sefru, gde je bila lečena u vojnoj bolnici. Napustila je bolnicu, uprkos savetima lekara da ostane,[82] i zamolila Enija, od koga je bila odvojena već nekoliko meseci, da joj se pridruži.[5] Njih dvoje su se sreli 20. oktobra 1904. godine, kada su iznajmili malu blatnenu kuću. Sledećeg dana, tu oblast su zadesile poplave.[82] Čim se voda povukla, Ljote je pokrenuo potragu za njom. Enija su pronašli gotovo odmah, koji je naveo da je video da je Eberhartovu odnela voda. Na osnovu tih informacija, Ljote i njegovi ljudi pretraživali su nekoliko dana okolinu pre nego što su odlučili da istraže ruševine kuće u kojoj je par boravio.[83] Njeno telo nalazilo se slomljeno ispod jedne od potpornih greda kuće. Tačne okolnosti njene smrti nikada nisu otkrivene. Dok su neki biografi izražavali sumnje u vezi s Enijem, većina njih veruje da je umesto toga Eberhartova, koja je uvek verovala da će umreti mlada, prihvatila sudbinu. Makvort je nagađao da se Eberhartova, nakon što je pokušala da pobegne od poplava, okrenula i odlučila da se suprotstavi vodi.[84][5] Blanš je, zbog istorije samoubilačkih sklonosti Eberhartove, tvrdio da je ona verovatno odlučila da ostane na tom području čak i ako je znala da dolazi poplava.[78] Ljote je sahranio Eberhartovu u Ain Sefri i postavio mermerni nadgrobni spomenik, sa ugraviranim njenim usvojenim arapskim imenom i njenim rođenim imenom na francuskom.[85][86] Nasleđe U vreme njene smrti, stvari Eberhartove uključivale su nekoliko neobjavljenih rukopisa. Ljote je svojim vojnicima naredio da potraže sve njene papire nakon poplave i sve što je uspeo da nađe poslao je poštom Barukanu.[87][88] Nakon što ih je rekonstrusao, stavljajući sopstvene reči tamo gde su nedostajale originalne ili su bile previše uništene da bi se pročitale, on je počeo da objavljuje njena dela. Neke radove koje je objavio više se smatraju njegovim delima nego delima Eberhartove.[5] Barukan je na svoj račun takođe dobio kritike zbog navođenja sebe kao koautora nekih publikacija, kao i zbog toga što nije razjasnio koji delovi tekstova su bili njegovi.[89][90] Prva posthumna priča, U toploj senci islama (Dans l`Ombre Chaude de l`Islam), dobila je pozitivne kritike kada je objavljena tokom 1906. godine.[86] Uspeh ove priče privukao je pažnju na radove Eberhartove i doveo je do toga da se ona počela smatrati jednim od najboljih književnika inspirisanih Afrikom.[91] Po Eberhartovoj je nazvana ulica u Bešaru, kao i jedna u Alžiru.[86] Ulica koja je u Alžiru nazvana po njoj nalazila se na periferiji, a jedan od pisaca je tog vremena komentarisao je da postoji tužna simbolika u tome da ulica „počinje u naseljenoj četvrti grada i nestaje u pustinji”.[90] Eberhartova je posthumno viđena kao zagovornica feminizma[90] i dekolonizacije; prema Hediju Abdelu Jauadu u Yale French Studies, njen rad je možda zapravo predstavljao i započeo proces dekolonizacije Severne Afrike.[92] Odnos Eberhartove sa Ljoteom pokrenuo je rasprave među savremenim istoričarima o njenom saučesništvu u procesu kolonijalizma.[5] Godine 1954, autor i istraživač Sesili Makvort je objavila biografiju pod nazivom Sudbina Izabele Eberhart (The Destiny of Isabelle Eberhardt), nakon što je pratila njene rute u Alžiru i Sahari. Knjiga je inspirisala Pola Boulza da prevede neka dela Eberhartove na engleski.[93] Romanopisac Vilijam Bajer objavio je 1976. godine knjigu pod nazivom Izabeline vizije (Visions of Isabelle), koja predstavlja fikcionalizovani prikaz njenog života.[94] Godine 1981, Timberlejk Vertenbejker je premijerno izveo delo Nove anatomije (New Anatomies), predstavu o Eberhartovoj.[20][95] Ebernartova je prikazana u dva filma. Lesli Tornton režirala je njenu biografiju 1988. godine pod nazivom Bilo je nevidljivog pomeranja oblaka (There Was An Unseen Cloud Moving), a u filmu je sedam amaterskih glumica tumačilo lik Eberhartove. Drugi film, koji nosi naziv Izabela Eberhart (Isabelle Eberhardt), režirao je 1991. godine Ijan Prinlg, a glavnu ulogu tumačila je glumica Matilda Mej.[96] Tri godine kasnije, muzičar Paul Šuce objavio je pesmu za Pringlov film pod nazivom Izabela Eberhart: Tražilac zaborava (Isabelle Eberhardt: The Oblivion Seeker). Džon Berger i Nela Bielski su 1998. godine objavili knjigu Izabela: Priča u hicima (Isabelle: A Story in Shots), scenario zasnovan na životu Eberhartove.[97] Misi Macoli je 2012. godine komponovala operu pod nazivom Pesma iz buke: Životi i smrti Izabele Eberhart (Song from the Uproar: The Lives and Deaths of Isabelle Eberhardt)...