Ovaj udžbenik je namijenjen učenicima koji se prvu put susreću s medicinskom biokemijom, stručnim predmetom koji će mnogima biti uže područje rada. Medicinska biokemija je znanost koja spaja znanja medicinske znanosti (anatomije, fiziologije, patofiziologije), kemije i biokemije radi otkrivanja i praćenja promjena i poremećaja u metaboličkim procesima u čovjeku. Ista znanost nosi još dva naziva: klinička kemija i klinička biokemija.

Kao novo. Bez posvete. Biofizičke osnove ljudskog pokreta - Bruce Abernethy Godina izdanja: 2013 Broj strana: 363 Drugo izdanje knjige Biofizičke osnove ljudskog pokreta potpuno je osveženo novim informacijama, a dodatna pomagala u učenju povećavaju čitljivost i vrednost udžbenika. Kao i u prethodnom, i u ovom izdanju dat je uravnotežen uvod u svaku od ključnih biofizičkih subdisciplina kineziologije: anatomiju, biomehaniku, fiziologiju vežbanja, motornu kontrolu i psihologiju sporta i vežbanja. Ova sveobuhvatna knjiga je integrisana studija ljudskog pokreta i u njoj su znanja iz ove oblasti primenjena na fizičku aktivnost i postignuća čoveka tokom čitavog životnog ciklusa. U drugom izdanju knjige Biofizičke osnove ljudskog pokreta, razmatrane su osnovne metode i koncepti, uobičajena pitanja postavljana pri sprovođenju naučnih istraživanja, ključni istorijski momenti u razvoju ove mlade naučne discipline, profesionalna obuka i organizacije u oblasti kineziologije, tj. nauke o ljudskom pokretu, i date su odrednice za dalja istraživanja u okviru svake od subdisciplina. Autori su pružili jedinstvenu perspektivu svake od subdisciplina nauke o ljudskom pokretu, izučavanjem ne samo bazičnih naučnih oblasti već i promena u ljudskom pokretu i potencijalu za izvođenje pokreta koje nastaju tokom svih faza rasta i razvoja čoveka, kao i odgovora ljudskog organizma na treniranje, vežbanje i ostale faktore.

Kao novo. Bez posvete. Uzgrednik - Leonardo Da Vinči Godina izdanja: 2007 Broj strana: 96 Povez: Tvrd „Leonardo da Vinči bio je čovek koji se prerano probudio dok su svi drugi spavali dubokim snom“ rekao je jednom prilikom Sigmund Frojd. I zaista, premda je doba humanizma i renesanse iznedrilo brojne velike umetnike nijedan ne može da se poredi sa Leonardom po svestranosti i genijalnosti. Leonardo je bio vizionar i prorok kome su priroda i čovek bili najveće ostvarenje života, a svakako se može tvrditi da je on najbolji primer renesansnog ideala svestranog čoveka neutažive želje za novim saznanjima.Osim njegovog opštepoznatog doprinosa u slikarstvu, Leonardo je bio zainteresovan za najrazličitije oblasti poput anatomije, aeronautike, botanike, kartografije, geologije, matematike, optike, mehanike, astronomije, hidraulike, akustike, građevinarstva, tehnike proizvodnje oružja i mnoge druge. Leonardo se tokom života latio i pera. Štaviše, njegove priče spadaju u sam vrh italijanske renesansne proze jer su lišene retorike i pune živosti, kolorita i konciznosti. Ova knjiga sadrži gotovo sve Leonardove tekstove nalik na basne, dosetke i aforizme koji su sačuvani. Predstavljeni su u izvornom obliku i oplemenjene izuzetnim ilustracijama Đorđa Milovića.

Objavljujući traktat na temu okultne anatomije, bilo nam je jasno da on mora protrčati kroz špalir nauke. Iako smo svesni sopstvenih nedostataka kada je reč o obradi ove teme, uvereni smo u temeljni integritet i razumnost doktrine koju nastojimo da odbranimo. Platon je bio oplemenjen svojom filozofskom vizijom; savremenog mislioca podozrenje čini siromašnim. Uporediti samo plemenitu glavu herkulaneumske biste Aristotela sa žrtvom savremenog intelektualnog srođivanja. Reklo bi se da je krepka veličanstvenost oličena u ovom starom peripatetiku iščezla sa naše zemlje. Kosa koja se u loknama spušta preko širokog čela, oči sanjara koje zure ispod obrva mudraca, taj ljubazni osmeh na uglovima usana, kratka brada što daje dodatnu snagu, glava koja je možda Zevsova ili Asklepijeva – više božanska nego smrtnička. Bogovi su tada odista hodali zemljom. Profesor V. Hagard je verovatno mislio na Aristotela kada je zapisao sledeće značajne reči: „Samo oni najuzvišeniji među ljudima imaju potrebnu inteligenciju, nezavisnost, poštenje, te odvažnost da priznaju svoje greške i nepristrasno tragaju za istinom“. Posmatrati posrnuće i slom naše trenutne civilizacije znači uvideti da kada se lepota u ljudskim srcima žrtvuje zarad korisnosti, život postaje užasna parodija. Istinska svrha obrazovanja nije u tome da iskoreni idealizam, već da učini svet sigurnim mestom za ideale. Visoko iznad širokog proscenijuma grandioznog univerziteta duboko je urezan ponosni natpis o prosvetljenju: „Obrazovanje se sastoji u učenju kako koristiti oruđa koje ljudi smatraju neophodnim.“ Zar je život samo dvoboj umova? Zar su ova oruđa samo sholastičarski rapiri i zar obrazovanje ništa drugo do obuka o tome kako probosti oponenta i kako parirati tuđem mišljenju? Obrazovanje očigledno mora biti podešeno mladima za nešto više od viteškog pohoda na pojmove ili borbe sa vetrenjačama. Pravo obrazovanje mora da nas nauči kako da sagradimo temelj koji će odgovarati ljudskim idealima. U mračnom dobu obrazovanje je bilo oslobađanje od stega sujeverja. U današnjem, još mračnijem dobu, obrazovanje se mora osloboditi materijalizma – najočajnijeg mogućeg sujeverja. Čovečanstvu su potrebna oruđa viših aspekata filozofije – estetika, etika i metafizika. Jer, kakvo će dobro doneti čoveku da postane najvrsniji umetnik ako njegova ruka nije šegrt kreativne vizije? Obrazovanje znači oslobođenje ideala i određivanje duhovnih vrednosti. U meri u kojoj ne uspe da ostvari ovaj legitimni cilj, omanuće i u samom obrazovanju.

Prevodilac: Nikola Ilić, Radmila Đurica Broj strana: 368 Pismo: Latinica Povez: Tvrd Format: 14 X 21 cm Objavljujući traktat na temu okultne anatomije, bilo nam je jasno da on mora protrčati kroz špalir nauke. Iako smo svesni sopstvenih nedostataka kada je reč o obradi ove teme, uvereni smo u temeljni integritet i razumnost doktrine koju nastojimo da odbranimo. Platon je bio oplemenjen svojom filozofskom vizijom; savremenog mislioca podozrenje čini siromašnim. Uporediti samo plemenitu glavu herkulaneumske biste Aristotela sa žrtvom savremenog intelektualnog srođivanja. Reklo bi se da je krepka veličanstvenost oličena u ovom starom peripatetiku iščezla sa naše zemlje. Kosa koja se u loknama spušta preko širokog čela, oči sanjara koje zure ispod obrva mudraca, taj ljubazni osmeh na uglovima usana, kratka brada što daje dodatnu snagu, glava koja je možda Zevsova ili Asklepijeva – više božanska nego smrtnička. Bogovi su tada odista hodali zemljom. Profesor V. Hagard je verovatno mislio na Aristotela kada je zapisao sledeće značajne reči: „Samo oni najuzvišeniji među ljudima imaju potrebnu inteligenciju, nezavisnost, poštenje, te odvažnost da priznaju svoje greške i nepristrasno tragaju za istinom“.

Objavljujući traktat na temu okultne anatomije, bilo nam je jasno da on mora protrčati kroz špalir nauke. Iako smo svesni sopstvenih nedostataka kada je reč o obradi ove teme, uvereni smo u temeljni integritet i razumnost doktrine koju nastojimo da odbranimo. Platon je bio oplemenjen svojom filozofskom vizijom; savremenog mislioca podozrenje čini siromašnim. Uporediti samo plemenitu glavu herkulaneumske biste Aristotela sa žrtvom savremenog intelektualnog srođivanja. Reklo bi se da je krepka veličanstvenost oličena u ovom starom peripatetiku iščezla sa naše zemlje. Kosa koja se u loknama spušta preko širokog čela, oči sanjara koje zure ispod obrva mudraca, taj ljubazni osmeh na uglovima usana, kratka brada što daje dodatnu snagu, glava koja je možda Zevsova ili Asklepijeva – više božanska nego smrtnička. Bogovi su tada odista hodali zemljom. Profesor V. Hagard je verovatno mislio na Aristotela kada je zapisao sledeće značajne reči: „Samo oni najuzvišeniji među ljudima imaju potrebnu inteligenciju, nezavisnost, poštenje, te odvažnost da priznaju svoje greške i nepristrasno tragaju za istinom“. Posmatrati posrnuće i slom naše trenutne civilizacije znači uvideti da kada se lepota u ljudskim srcima žrtvuje zarad korisnosti, život postaje užasna parodija. Istinska svrha obrazovanja nije u tome da iskoreni idealizam, već da učini svet sigurnim mestom za ideale. Visoko iznad širokog proscenijuma grandioznog univerziteta duboko je urezan ponosni natpis o prosvetljenju: „Obrazovanje se sastoji u učenju kako koristiti oruđa koje ljudi smatraju neophodnim.“ Zar je život samo dvoboj umova? Zar su ova oruđa samo sholastičarski rapiri i zar obrazovanje ništa drugo do obuka o tome kako probosti oponenta i kako parirati tuđem mišljenju? Obrazovanje očigledno mora biti podešeno mladima za nešto više od viteškog pohoda na pojmove ili borbe sa vetrenjačama. Pravo obrazovanje mora da nas nauči kako da sagradimo temelj koji će odgovarati ljudskim idealima. U mračnom dobu obrazovanje je bilo oslobađanje od stega sujeverja. U današnjem, još mračnijem dobu, obrazovanje se mora osloboditi materijalizma – najočajnijeg mogućeg sujeverja. Čovečanstvu su potrebna oruđa viših aspekata filozofije – estetika, etika i metafizika. Jer, kakvo će dobro doneti čoveku da postane najvrsniji umetnik ako njegova ruka nije šegrt kreativne vizije? Obrazovanje znači oslobođenje ideala i određivanje duhovnih vrednosti. U meri u kojoj ne uspe da ostvari ovaj legitimni cilj, omanuće i u samom obrazovanju. tvrd povez, 370 str.

Knjiga je kao nova. Dobra lepota. Andrićev svet - Gorana Raičević Izdavač: Akademska knjiga Godina izdanja: 2022 Broj strana: 290 Format: 23 cm Povez: Broširani U knjizi Dobra lepota: Andrićev svet, autorka nudi odgovore na pitanje zašto je Ivo Andrić avangardni pisac. Ako književnu avangardu ne shvatimo samo kao eksces ili ekspe-riment već kao širi pojam koji podrazumeva veru pisaca da umetnost može da učestvuje u promeni čoveka i sveta, da ih učini boljim, onda u Andrićevom delu vidimo upravo ovu vrstu avangardnog angažmana suprotstavljenog estetizmu i larpurlartizmu. Polazeći od okolnosti piščevog preobražaja iz estetskog u političko i društveno biće, i posvećujući se karakterističnim problemima Andrićeve literature, autorka razmatra pitanje lepote koja se ovde ponovo povezuje sa etičkim vrednostima. Most kao simbol trajnosti, služenja dobru, kao i svako umetničko delo, za Andrića je i simbol savladavanja stihijnosti prirode sadržane u čovekovom nagonskom biću (voda kao simbol nesvesnog). Lepota koja budi nagone – himerična je i destruktivna: „ako je ne uzmeš, nema je, ako je uzmeš opet je nema“. Samo stvaralačka lepota, lepota umetničkog dela, zato što ne služi samo jednoj individui već svim ljudima, jedina je vrednost koja menja čoveka, čineći ga boljim, kao i svet u kojem živimo. U knjizi se, u kontekstu piščevog shvatanja života kao borbe, agona, razmatraju i pitanja Andrićevog realizma, odnosa prema stvarnosti, prema strahu, strahu od reči i potrebi za pričom i pričanjem. Posebna poglavlja posvećena su nedovršenom romanu Omerpaša Latas i Andrićevim pričama iz okupacije. Identitetska pitanja postavljena su u komparativnoj studiji o Andriću i Osteru; analizira se pripovetka Letovanje na jugu, a traži se i odgovor na pitanje: šta je Andrić stvarno mislio o diplomatama? Gorana ( Krkljuš ) Raičević, rođena u Novom Sadu gde živi i radi. Osnovne studije Srpske i opšte književnosti završila na Univerzitetu u Novom Sadu, a postdiplomske na Univerzitetu u Beogradu. Radi na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, gde kao redovni profesor predaje Književnost srpske moderne, Književnost srpske avangarde, Poetiku Miloša Crnjanskog, Poetiku Ive Andrića i Savremene književne teorije. Urednica je u izdavačkoj kući „Akademska knjiga“. Prevodi sa engleskog jezika. Proučava srpsku književnost devetnaestog i dvadesetog veka i prevodi sa engleskog i francuskog jezika. Prevela je knjige: Anatomija kritike (2007) Nortropa Fraja i Veliki lanac bića (2014) Artura Lavdžoja. Autorka je knjiga: Čitanje kao kreacija (1997), Laza Lazarević – Junak naših dana (2002, 2007), Eseji Miloša Crnjanskog (2005), Drugi svet (2010), Krotitelјi sudbine: o Crnjanskom i Andriću (2010), Komentari „Dnevnika o Čarnojeviću“ (2010). Autor je desetine radova u domaćim i stranim naučnim časopisima i publikacijama.

"Upoznaj ljudsko telo" je fascinantna knjiga koja će vas provesti kroz dubine ljudskog tela i otkriti sve njegove tajne. Sa 96 stranica bogatog sadržaja, ova knjiga nudi sveobuhvatno razumevanje funkcionisanja ljudskog tela. Uz to, dolazi i sa velikom magnetnom pločom i 56 magnetnih delova koji omogućavaju sastavljanje skeleta, organa, mišića, srca i zuba. Ova knjiga o biologiji čoveka pruža odgovore na mnoga pitanja koja bi mogla imati znatiželjna deca ili mladi naučnici o velikim zagonetkama ljudskog tela. Uz jasne pojmovnike i objašnjenja, deca će razviti dublje razumevanje ove neverovatne biološke mašine. Na kraju knjige, igre i testovi omogućavaju deci da provere svoje novo stečeno znanje i razumevanje. Jedinstvena komponenta ove knjige su magnetni delovi koji predstavljaju različite delove ljudskog tela. Deca će moći da koriste ove magnete da kreiraju skelet, organe, mišiće, srce i zube na velikoj magnetnoj ploči. Ovaj interaktivan pristup omogućava deci da vizuelno razumeju složenost ljudskog tela i njegovih delova. "Upoznaj ljudsko telo" je ne samo obrazovna, već i zabavna knjiga koja će decu oduševiti i inspirisati da istražuju i uče više o čudesnom svetu ljudske anatomije. Format : 220 x 322 x 30 mm br. str. : 96 povez : mek Pismo : ćirilica Prilog: velika magnetna ploča; 56 komada magneta; kutija 33x25x4cm

Kao novo. Bez posvete. Leonardo da Vinči - Volter Ajzakson Godina izdanja: 2019 Broj strana: 464 Povez: Tvrd Autor bestselera Stiv Džobs i Ajnštajn. „Prosvetljujuće i veličanstveno. Ovo je monumentalna pohvala titanskoj ličnosti.“ Publishers Weekly Najkreativniji genije otkad je sveta i veka. Na osnovu hiljada stranica iz Leonardovih neverovatnih beležnica i na osnovu novih otkrića o njegovom životu i radu, Volter Ajzakson nam razotkriva velikog umetnika i naučnika. Leonardo je naslikao dve najslavnije slike u istoriji, Tajnu večeru i Mona Lizu. Ali je sebe podjednako smatrao naučnikom i tehnologom. Sa strašću koja je povremeno prelazila u opsesivnost, bavio se proučavanjem anatomije, fosila, ptica, letećih mašina, botanike, geologije i oružja. Sposobnost da ukršta društvene i prirodne nauke, koju simboliše crtež Vitruvijev čovek, stvorila je od njega najkreativnijeg inovatora u istoriji. Proučavao je matematiku optike, pokazao kako svetlosni zraci padaju na rožnjaču, i u Tajnoj večeri izveo iluzije izmenjene perspektive. Gulio je meso sa lica leševa, crtao mišiće koji pomeraju usne, a onda naslikao najpoznatiji osmeh u istoriji. Da Vinčijevo oduševljenje pozorištem uticalo je na njegove slike i izume. Leonardovo uživanje u kombinovanju raznorodnih interesovanja ostaje najbolji recept za kreativnost. Nije mu smetalo ni to što je bio neprilagođen: nezakoniti sin, homoseksualac, vegetarijanac, levoruk, rasejan, i ponekad jeretičan. Njegov život nas podseća na to koliko je važno da se usvojeno znanje dovodi u pitanje – da budemo maštoviti, strastveno radoznali, da razmišljamo drugačije i brižljivo posmatramo svet. „I sam Ajzakson je poput renesansnog čoveka. Kao i Leonarda, njega pokreće neiscrpna želja za otkrivanjem. Ta radost izbija na površinu u ovoj veličanstvenoj knjizi. U Ajzaksonu Leonardo dobija biografa kakvog zaslužuje – pisca sposobnog da shvati njegovu često mahnitu, čudnu potragu za poimanjem.“ Times of London „Veličanstveno... Ajzakson još jednu kompleksnu, džinovsku figuru preobražava u nekoga ko nam je prepoznatljiv... Potpuno očaravajuće, majstorsko i strasno delo.“ Kirkus Reviews

Satirična bajka za odrasle! Ova božanstvena knjiga, puna očaravajućih ilustracija, izvanredna je kolekcija predanja o ljudima i pruža nov pogled na stvari koje se nama čine krajnje svakodnevnim. U rukama držite dokaz jedne od najvećih misterija sveta – dokaz da ljudska bića zaista postoje. Iako vilinska stvorenja iz Svetlucave Zemlje Mar mahom ne veruju da on postoji, ove priče dokazuju da je čovek, verovali ili ne, stvaran koliko i vile, patuljci ili trolovi! U ovoj knjizi sabrani su tekstovi magičnih stvorenja Mara, slučajnih posetilaca ljudske Zemlje Кamenih Cvetova, koji su se lično uverili da ljudi nisu mitska bića, te su rešili da svoje doživljaje podele sa drugima. Otkrijte tajne čarobnih papirića koji žive u ljudskim novčanicima, nevidljivih šešira poznatih kao „raspoloženja”, saznajte kakve su to ljudske kutijice za čitanje misli i čujte misteriozne jezike poezije, odeće i ljubavi. Generalno, vilinska bića ne veruju u ljude, oni samo plaše svoju decu pričama o njima (Ako ne budeš dobar / ne pojedeš sve / ne legneš da spavaš, odneće te ČOVEK). Neki od bića iz vilinskog sveta imali su kontakte sa svetom ljudi na različite načine, pa ova knjiga treba da: 1. dokaže drugim vilama, vilenjacima, patuljcima, džinovima, vešticama itd. da ljudi postoje; 2. prikupi opservacije i utiske o ljudskoj prirodi i svetu. Vile, vilenjaci, goblini i druga bajkovita stvorenja, „autori“ su ove zbirke priča, crteža, pesama, koja je puna duhovitih, naivnih, a katkad i apsurdnih objašnjenja čovekove anatomije, običaja, verovanja. Prevod s ruskog: Tijana Petković Povez knjige : tvrd Strana : 215 Format knjige : 24 cm Pismo : ćirilica

Конрад Лоренц: ТЕМЕЉИ ЕТОЛОГИЈЕ Издавач: ГЛОБУС, Загреб, 1987.год. Тврди повез, заштитни омот, 430 страна, илустровано, латиница. Одлично очувано, уз мали потпис на предлисту. `Темељи етологије` животно су дјело Конрада Лоренца, нобеловца и једног од најзначајнијих знанственика данашњице. Етологија је релативно нова знанствена дисциплина, коју бисмо најкраће могли дефинирати као #знанствени приступ проучавању понашања`..... `Конрад Лоренц (нем. Konrad Lorenz; Беч, 7. новембар 1903 — Беч, 27. фебруар 1989) је био један од најистакнутијих природњака двадесетог века, добитник Нобелове награде за медицину. Рођен је 7. новембра 1903. године у Бечу, где је 1928. успешно завршио студије медицине. После тога је почео да студира природне науке и 1933. је дипломирао на бечком Филозофском факултету зоологију са палеонтологијом и психологијом. Са неколико научних радова, Лоренц је постао пионир у истраживању понашања птица, а убрзо и научник светског гласа. Вршећи бројне опите са животињама, пре свега птицама, Конрад Лоренц отпочиње проучавање понашања животиња и човека. Докторирао је 1937. године на Филозофском факултету у Бечу, радом „Упоредна анатомија и психологија животиња“, а после Другог светског рата био је професор на Универзитету у Минхену. Године 1973. добио је Нобелову награду за медицину у знак признања за плодоносно научно истраживање корена људског понашања. Поред великог броја стручних радова, Лоренц је писао и научно-популарне књиге које су преведене на многе светске језике. Његово најпознатије такво дело је књига „Говорио је са животињама“, преведена и на српски језик и штампана у издању „Српске књижевне задруге“. Умро је 27. фебруара 1989. године.` Драгош Калајић- Увод у дело Конрада Лоренца `Премда живе речи Конрада Лоренца међу Европљанима одавно нема — а све чешћи су, на жалост, подстицаји да призивамо њене моћи упућивања — његов научни и заправо мудрачки ауторитет те углед тријумфују над свим ударима времена и заборава. Ипак, бар због потреба најмлађих генерација читалаца, односно наследника европске културе, ваља осветлити основне црте биографије Конрада Лоренца, пред чијом величином су се морали поклонити — упркос његове извикане „политичке некоректности” — чак и дародавци Нобелове награде, 1973. године. Конрад Лоренц рођен је 7. новембра 1903. године у селу Алтенберг, крај царског Беча, а растао је под сенком двора, где је његов отац, професор Адолф Лоренц, иначе ортопедски хирург и еугенетичар, био лични саветник те пријатељ императора Франца Јозефа I. Можда је такво окриље помогло или надахнуло Конрада Лоренца да са својим погледом на свет буде најистакнутији представник веродостојно империјалне (у најбољем смислу тог појма европске политике) димензије аустро-угарске културе, насупрот оној противничкој и субверзивној те антиевропској (од фројдизма до неопозитивизма „Бечког круга”), што осведочава сву трулеж тог последњег остатка Римско-германског царства, чију је престоницу тада Карл Краус с правом назвао „лабораторијом за уништење човечанства”. Студије медицине, зоологије и (nota bene!) философије Конрад Лоренц је похађао на Бечком универзитету. У редове бечког Института за анатомију ступио је 1928. године, а ту је, 1937, постао асистент при катедрама компаративне анатомије и психологије животиња. На основу препоруке Ериха фон Холста, 1940. године, Конрад Лоренц је позван на Универзитет у Кенигсбергу, где је управљао сектором психолошких истраживања и предавања. Ратна мобилизација одвела га је на Источни фронт, у својству војног хирурга, где је заробљен 1944. године. Из заробљеничког логора Лоренц се вратио у домовину 1948. године, а већ следеће је преузео дужности и одговорности управника бечког Института за компаративну етологију. Од 1951. године он је управљао Институтом „Макс-Планк” за биологију мора, у Вилхелмшавену, а 1954. године је постављен на место управника Института „Макс-Планк” за физиологију понашања, у Зивисену, Баварска. Следећи обичај немачких мудраца (попут Хајдегера или Јингера), Лоренц се у старости, 1973. године, вратио „у дивљину”, односно у родно село, у породични дом с имањем, крај Дунава. Ту је гајио и даље изучавао понашања домаћих и дивљих животиња, а многи сведоци тврде да је научио чак и језик дивљих патака, са којима је обичавао да пријатељски разговара. Волео је и да броди Дунавом, наоружан легитимацијом капетана дуге пловидбе. Осим Аустријске академије наука, и многе друге одговарајуће установе имале су част да у своје чланство убрајају Конрада Лоренца, од Баварске академије наука и Академије наука и књижевности Магонца, све до Краљевске академије у Лондону и Америчке академије наука. Лоренц је примио и многе почасне професуре те мноштво признања, међу којима су најугледнији француска Легија части, италијанска награда Cino del Duca, Deutsches Kultunverk europaischen Geistes и Bundersverdienst Kreuz те Нобелова награда. Сва поменута и непоменута признања у случају Лоренца имају много већи значај од својственог, јер је његов поглед на свет био и остао изразито „реакционаран”, у најбољем смислу те политичке погрде, јер је истрајно, одлучно и убедљиво реаговао против основних обмана и самообмана модерне цивилизације, те и модерне науке Запада, о чему извесно најизразитије и најјезгровитије сведочи његово заветно дело, које нам се налази у рукама, Осам смртних грехова цивилизованог човечанства. С обзиром на чињеницу да су владавине глупости и нискости трајна својства речене цивилизације (што изазива трајну, па и очајничку потребу за преосталим изворима те примерима узвишености), могуће је и данас опазити покушаје да се ауторитет Конрада Лоренца оспорава потезањем ироније најнижег кова (у недостатку икаквог ваљаног противстава), по формули реторичке запитаности: како је могуће да се један етолог, дакле познавалац само понашања животиња, усуђује говорити о понашању (модерног) човека и (модерног) друштва? Изложена иронија, осим што је савршено неоснована, осведочава једну од најупадљивијих па и најпогубнијих илузија модерног човека што га уверава да је човек природно потпуно издвојена и аутономна појава спрам остатка света флоре и фауне, те њихов апсолутни господар. Можда је излишно истицати да таква илузија — која има старозаветне корене — изазива, посредно или непосредно, катастрофалне последице, осведочене планетарном „пустињом што се шири”. У спознајном домену, речено иронисање (и игнорисање) заборавља или превиђа темељно сазнање о човеку које је нашим мислима први пренео Платон, опажајући двострукост људске природе, измешаност животињских и божанских елемената, звану zoon nootikon. До сличног сазнања дошао је и Лао Цу, на другом крају евроазијског континента, проучавајући сведочења о аријској мудрости, похрањена у царској архиви: „Све животињско је у човеку, али није све људско у животињи.” На критике да људско објашњава животињским, сам Лоренц је најбоље одговорио, током разговора са француским мислиоцем нове деснице Аланом де Беноа: „Критичари о којима је реч нису ме читали или се праве да ме нису разумели. Неки, истина је, постају толико бесни кад почну да ме читају да можда постају неспособни за наставак лектире. Не само да ја не прецењујем животињски удео у човеку, већ су противници етологије они који потцењују разлике између човека и животиње. Прва револуција извршена је крајем терцијера, када су наши преци, џентлмени долине човека, открили концептуалну мисао.” По опажању Лоренца, посебна вредност концептуалног мишљења је његова способност да се преноси, да буде предмет традиције, што је, уз потребе међуљудског споразумевања, једнако значајни и синхрони извор синктатичког језика. На том месту разматрања Лоренцовог учења можемо спознати и најдубљи корен његове борбе против обмана и самообмана модерне цивилизације Запада: реч је о позитивној критици, заснованој на спознаји врлина и вредности традиције, што брани превасходно традицију од нихилизма чије силе, у крајњој перспективи, циљају језгро и извор концептуалног мишљења. Суштинско својство модерне цивилизације Запада — која себи присваја атрибуте просвећења и владавине разума — обележено је знацима помрачења и владавине неразумља, односно безумља. Уз посебни, изложени легитимитет Лоренцовог суочавања проблема и зала светских магнитуда, из перспективе једне научне дисциплине — дакле етологије, што у проучавањима понашања примењује искуства биолошких истраживања после Дарвина — ваља истаћи и општи, који почива у темељима европске мисли. Сетимо се: у античком свету философија је била „краљица наука”, општи формативни и информативни принцип свих посебних научних дисциплина. Зато међу радовима великана античке мисли — од Платона до Аристотела — налазимо, уз философске дијалоге или студије и друге, изведене из философских сазнања, посвећене посебним доменима, од политике, реторике, музике или естетике до физике, астрономије, медицине и карактерологије. Такав сноп научних дисциплина, повезаних и надзираних философском, одавно је расут, уз губитак чак и пуке свести о органској целовитости те међузависности света ствари и појава. Имала је у томе удела и концептуална мисао заборављајући и коначно потпуно заборавивши, у модерној епохи, да су све њене категорије само условно аутономне и ограничене, углавном ради потреба лакшег мишљења и споразумевања. Ипак, пре или касније, чак и у модерној науци, најамбициозније и најспособније мисли морале су и морају сагледати истину целовитости света ствари и појава те императив холистичког светоназора, уз преку потребу за помоћима истинске (а не неопозитивистичке) философије. Под светлом изложеног разумљиво је зашто су управо најамбициознији те најспособнији протагонисти модерне науке — од Вернера Хајзенберга, преко Жака Моноа и Алексиса Карела, до Конрада Лоренца — предузели спознајне путеве који су их одвели далеко изван оквира одговарајућих дисциплина те довели под окриље философије, у изворном смислу тог појма. Судећи по заветном делу Осам смртних грехова цивилизованог човечанства,Конрад Лоренц је извео највећи подухват и досегао највише осмотриште. Његовој општој критици слабости и зала модерне цивилизације Запада време ништа није одузело већ је само додало. Нажалост, сваким даном Лоренцова критика добија нове потврде. Стање савременог света, при крају XX столећа, много је горе него оно које је Лоренц описао, почетком седамдесетих. Остали су исти узроци и симптоми болести, али знатно увећани. Зато је Лоренцово дело данас потребније од свих осталих, наших савременика и његових истомишљеника, а по свему судећи оно ће бити и све потребније пред испитима и изазовима који нас очекују на хоризонтима будућности`. Драгош Калајић (Овај текст објављен је као увод у студију `Осам смртних грехова цивилизованог човечанства Конрада Лоренца`)

Prikazujući ajurvedsku medicinu bez mistifikacije, Petrušić ruši predrasude, edukuje čitaoca i ovu drevnu nauku približava na izuzetno razumljiv i jednostavan način. Osnovi ajervude su prirodne, zdravorazumeske i celovite zakonitosti koje vladaju Svemirom. Živeti po ajurvedskim principima nije ništa drugo nego živeti po prirodnim zakonitostima, u skladu sa sobom, okolinom i Kosmosom. SADRŽAJ Zahvala 11 PREDGOVOR: Dr. med. Ninoslav Novak 13 UVOD: MEDICINSKI SUSTAVII AVURVEDA: Dr. med. Marijan Montani spec.psih. 17 UVOD AUTORA 25 l.podglavlje: ISTOK I ZAPAD 29 1.1 Vedska filozofija, ayurveda i znanstveni materijalizam 29 1.2 Veliki umovi zapada i vedska filozofija 32 2.podglavlje: NAUK O ŽIVOTU 37 2.1 Povijest ayurvede 37 2.2 Podjela ayurvede 38 2.2.1 Rasayana 40 2.2.2 Vajikarana 40 2.2.3 Bhuta Vidya 41 3.podglavlje: KARMA IZDRAVLJE 45 3.1 Karma u Ayurvedi 45 3.2 Bolest kao savršeni učitelj 50 3.3 Slučajnost kao glavni i dežurni krivac 52 4.podglavlje: DINAMIKA BOLESTI 57 4.1 Gdje griješi konvencionalna medicina? 57 4.2 Dinamika bolesti i govor tijela 59 4.3 Materijalistička filozofija i zakon potiskivanja 64 5.podglavlje: ALKEMIJA - MAJKE PRIRODE 69 5,1 Sastojci iz prirodnog laboratorija 69 5.2 Kakvi su nam izgledi? 70 5,3 Svjesni odabir kao jedino rješenje 77 6.podglavlje: AYURVEDA KAO VJEČNIIZVOR NADAHNUĆA 85 6.1 Vede - naslijeđe cijelog čovječanstva 85 6.2 Sad-darshanas ili šest škola filozofske misli ili pogleda 86 6.2.1 Nyaya darshana ili logika 89 6.2.2 Vaisheshika darshana 90 6.2.3 Sankhya darshana 91 6.2.4 Yoga darshana 93 6.2.5 Mimamsa darshana 94 6.2.6 Vedanta darshana 95 7.podglavlje: AYURVEDA I BUDIZAM 97 7.1 Budističke škole filozofije 97 S.podglavlje: AYURVEDA IINDIJSKA FILOZOFSKA MISAO 99 8.1 Ayurveda i indijska filozofska misao 101 8.2 Padartha vignanam ili postavke o objektima postanka 101 8.3 Dravya vigyan ili nauk o materiji 103 8.3.1 Karana dravya 103 8.3.2 Karya dravya 104 8.4 Paramanu u ayurvedi 106 8.5 Guna vigyan ili nauk o kvalitetama 106 8.6 Karma vigyan ili nauk o djelovanju 115 8.7 Samanya i vishesa 115 8.8 Samavaya 116 9. podglavlje: TRI GUNE, PET ELEMENATA, ČOVJEK I SVEMIR 117 91 Podrijetlo čovjeka i svemira 117 9.2 Teorija pet velikih elemenata (Pancha mahabhuta) 120 9.3 Karakteristike Mahabhuta 121 9.4 Tri doshe 122 10.podglavlje: PRAKRiTI I ViKRUTI 123 10.1 Konstitucijski tipovi - priroda duha i tijela 123 10.2 Vata (vaju) dosha 127 10.2.1 Znakovi neravnoteže vata doshe 133 10.2.2 Čimbenici koji pogoršavaju vata doshu 133 10.2.3 Hrana i okusi koji pogoršavaju vata doshu 134 10.2.4 Tretman vata poremećaja 134 10.2.5 Karakteristike vata prakriti 134 10.3 Pittadosha 135 10.3.1 Znakovi povećane pitta doshe 136 10.3.2 Čimbenici koji pogoršavaju pitta doshu 139 10.3.3 Tretman pitta poremećaja 139 10.3.4 Karakteristike pitta prakriti konstitucije 139 10.3.5 Pitta atributi i specifične kvalitete osobe pitta konstitucije 140 10.4 Kapha dosha 140 10.4.1 Znakovi poremećaja kapha doshe 142 10.4.2 Tretman kapha doshe 143 10.4.3 Karakteristike kapha konstitucije 144 10.4.4 Kapha atributi i specifične kvalitete osobe kapha konstitucije ... 144 10.5 Ostali konstitucijski tipovi 145 10.6 Sama prakriti 145 10.7 Vikruti 145 ll.podglavlje: KRALJEVSTVO UMA I ONKRAJ UMA 147 11.1 Priroda uma 147 11.1.1 Mentalna ili umna konstitucija - manasa prakriti 148 11.1.1.1 Karakteristike pojedinca satlvikauma 149 11.1.1.2 Karakterislike i kvalitete pojedinca rajastika uma 150 11.1.1.3 Karakteristike pojedinca s tamastika umom 151 11.2 Tri stanja uma i turiya 151 11.3 Sanisnovi 153 12.podglavlje.TKIVNI ELEMENTI, ESENCA I METABOLIČKI OTROVI 155 12.1 Dhatu ili tkivni elementi 155 12.2 Dhalu bolesti 156 12.3 Ojas 158 12.4 Mala 158 13.podglavlje: KANALI CIRKULACIJE 161 13.1 Srote (kanali cirkulacije) 161 13.2 Polazište kanala (srote) 163 13.3 Dhatus i polazišta kanala koji ih prenose 164 14.podglavlje: PROBAVNAVATRA 165 14.1 Probava i metabolizam 165 14.2 Ama - toksini 169 15. podglavlje: KOMBINIRANJE HRANE ILI SAMYOGA 171 15.1 Ayurveda i pravilna prehrana 171 15.2 Vrste nekompatibilne hrane (viruddha ahara) 173 15.3 Nekompatibilna hrana i njene kombinacije u Ayurvedi 174 16. podglavlje: GRUBOMATERIJALNA I ENERGETSKA ANATOMIJA I AYURVEDSKA AKUPUNKTURA 177 16.1 Sthula shareera ili anatomija fizičkog tijela 177 16.2 Marme - energetska čvorišta 179 16.3 Ayurvedska akupunktura ili shiravedanam 190 17. podglavlje: AYURVEDSKI LIJEKOVI, NJIHOVE OSOBINE IDJELOVANJE 191 17.1 Ayurvedska farmakologija (dravyaguna) 191 17.2 Rasa 192 17.3 Vipaka 197 17.4 Guna 198 17.5Virya 200 17.6 Prabhava 203 18.podglavlje: AYURVEDSKA DIJAGNOSTIKA I UZROCI BOLESTI 205 18.1 Dijagnostika u ayurvedi 207 18.1.1. Dijagnostika pomoću pulsa 206 18.1.2. Dijagnostika pomoću urina 207 18.1.3. Dijagnostika pomoću stolice 207 18.1.4. Dijagnostikapomoćujezika 208 18.1.5. Dijagnostika pomoću očiju 208 18.1.6. Dijagnostika pomoću glasa 208 18.1.7. Dijagnostika pomoću dodira 209 18.1.8. Dijagnostika na temelju općega stanja 209 18.2. Uzroci bolesti u ayurvedskoj medicini 211 I9.podglavlje: AYURVEDA I SEKSUALNOST 213 19.1 Seksualni život i zdravlje 213 19.2 Djelovanje dosha za vrijeme začeća 216 20. podglavlje: ŽIVOTNI CILJEVI, VRSTE ŽIVOTA, VREMENSKI CIKLUSI, SVJETOVI1 KASTE 219 20.1 Četiri glavna životna cilja 219 20.2 Četiri vrste života 220 20.3 Četiri vremenska ciklusa ili yuge - svemir kao živo biće 221 20.4 Loka ili svjetovi egzistencije 224 20.5 Varna sustav 227 21. podglavlje: MEDICINSKA PRAKSA NEKAD I SAD 231 21.1 Yuge i medicinska praksa 231 21.2 Odabir studenata ayurvede u drevno doba 234 21.3 Današnje medicinske škole i medicinska praksa 236 22. podglavlje. SUPTILNA ANATOMUA LJUDSKOG BIĆA PO AYURVEDI 239 22.1 Tijelo kao živo biće 239 22.2 Energetska čvorišta na Ijudskom tijelu -čakre 241 22.3 Hormoni - vrata svemira 243 22.4 Pel čovjekovih omotača 244 22.5 Tri čovjekova tijela (shareeras) 244 23.podglavlje: ČOVJEK KAO SAM SVOJ LIJEČNIK 247 24.podglavlje: ŠKOLOVANJETRADICIONALNIH AYURVEDSKIH LIJEČNIKA 257 25.podglavlje: BUDUĆNOST MEDICINEI ZDRAVSTVENI SUSTAV 261 26. podglavlje: AYURVEDA KAO TRADICIONALNA I KOMPLEMENTARNA MEDICINA 265 26.1 Ayurveda i život 266 26.2 Preuzimanje odgovornosti 274 26.3 Novi globalizam 272 26.4 Globalizam novog doba 280 ZAKLJUČAK 283 BIBLIOGRAFIJA 285

Senzornomotorna rehabilitacija je od posebnog značaja za osobe posle povrede ili oboljenja centralnog i perifernog nervnog sistema, mišićnog i skeletnog sistema, ali i za osobe sa genetskim promenama pomenutih sistema. Sadržaj ove knjige su signali i sistemi koji karakterišu organizam čoveka, a koji su od značaja za senzorno-motornu rehabilitaciju. Sadržaj knjige: Umesto predgovora ........................................................................................................ 5 Uvod ............................................................................................................................... 7 Literatura .................................................................................................................. 10 1. Opšta klasifikacija signala ....................................................................................... 11 1.1 Signali u organizmu od značaja za rehabilitaciju .............................................. 13 1.2 Prikupljanje i analiza signala ............................................................................. 18 Literatura .................................................................................................................. 20 2. Prenos informacija u organizmu .............................................................................. 21 2.1 Ćelijska membrana i kretanje jona ..................................................................... 21 2.2 Ravnotežni membranski potencijal .................................................................... 23 2.3 Akcioni potencijal .............................................................................................. 25 2.4 Refraktorni period .............................................................................................. 26 2.5 Prenos akcionog potencijala .............................................................................. 28 2.6 Kodiranje informacije akcionim potencijalima ................................................. 30 Literatura .................................................................................................................. 31 3. Nervni sistem ........................................................................................................... 32 3.1 Mozak i moždani signali .................................................................................... 35 3.2 Elektroencefalografija (EEG) ............................................................................ 37 3.2.1 EEG ritmovi ................................................................................................ 41 3.2.2 Analiza EEG signala ................................................................................... 42 Literatura .............................................................................................................. 46 3.3 Kortikalni evocirani potencijali ......................................................................... 47 3.3.1 Izdvajanje EP iz EEG signala ..................................................................... 47 3.3.2 Analiza evociranih potencijala .................................................................... 49 3.3.3 Vrste evociranih potencijala ....................................................................... 49 Literatura .............................................................................................................. 54 3.4 Magnetoencefalografija (MEG) ......................................................................... 55 3.4.1 Analiza MEG signala .................................................................................. 58 3.4.2 Poređenje MEG sa drugim sistemima ......................................................... 59 Literatura .............................................................................................................. 60 3.5 Kompjuterska tomografija - CT sken ............................................................... 61 3.5.1. Formiranje CT slike ................................................................................... 63 Literatura .............................................................................................................. 66 3.6 Magnetna rezonanca (MRI) ............................................................................... 67 2 LANA POPOVIĆ MANESKI I BRANISLAVA JEFTIĆ 3.6.1 Određivanje izvora MR signala .................................................................. 74 3.6.2 Formiranje MR slike ................................................................................... 76 3.6.3 Funkcionalna magnetna rezonanca - fMRI ................................................. 79 Literatura .............................................................................................................. 81 3.7 Signali u perifernom nervnom sistemu .............................................................. 82 3.7.1 Elektroneurografija (ENG) ......................................................................... 86 3.7.2 Analiza ENG i EMNG signala .................................................................... 87 3.7.3 Hronaksimetrija (I-T kriva) ......................................................................... 89 Literatura .............................................................................................................. 91 4. Mišićni sistem .......................................................................................................... 92 4.1 Skeletni mišići .................................................................................................... 92 4.2 Elektromiografija (EMG) ................................................................................... 99 4.2.1 Karakteristike EMG signala ...................................................................... 104 4.2.2 Analiza EMG zapisa. ................................................................................ 105 Literatura ............................................................................................................ 110 4.3 Motorni evocirani potencijali ........................................................................... 111 Literatura ............................................................................................................ 114 4.4 Srčani mišić ...................................................................................................... 115 4.4.1 Elektrokardiografija (EKG) ...................................................................... 121 4.4.1.1 EKG talasi i intervali ......................................................................... 122 4.4.1.2 Merenje EKG signala ......................................................................... 124 4.4.1.3 Patološki EKG zapisi ......................................................................... 128 Literatura ........................................................................................................ 129 4.4.2 Fonokardiografija (FKG) .......................................................................... 130 Literatura ........................................................................................................ 131 4.4.3 Ultrazvuk srca ........................................................................................... 132 4.4.3.1 Formiranje ultrazvučne slike .............................................................. 136 Literatura ........................................................................................................ 137 5. Skeletni sistem ....................................................................................................... 138 5.1 Rentgensko zračenje za posmatranje anatomije .............................................. 143 Literatura ............................................................................................................ 145 5.2 Analiza pokreta ................................................................................................ 146 5.2.1 Sistemi za snimanje kinematike pokreta ................................................... 147 5.2.1.1 Sistemi sa kamerama .......................................................................... 147 5.2.1.2 Inercijalni senzori ............................................................................... 150 5.2.1.3 Potenciometri i goniometri ................................................................ 152 5.2.1.4 Profili kinematičkih signala pri pokretima ........................................ 154 SIGNALI I SISTEMI U REHABILITACIJI 5.2.2 Sistemi za merenje dinamike pokreta ....................................................... 158 Literatura ............................................................................................................ 163 6. Vaskularni i respiratorni sistem ............................................................................. 164 6.1 Vaskularni sistem ............................................................................................. 165 6.1.1 Srčani puls ................................................................................................. 165 6.1.2 Krvni pritisak ............................................................................................ 167 6.1.3 Brzina protoka krvi - Dopler krvnih sudova ............................................. 169 6.2 Respiratorni sistem .......................................................................................... 173 6.2.1 Ritam disanja ............................................................................................ 174 6.2.2 Kapacitet pluća .......................................................................................... 175 6.2.3 Brzina protoka vazduha ............................................................................ 176 6.2.4 Zasićenost krvi kiseonikom ...................................................................... 177 Literatura ................................................................................................................ 179

ARHETIP - Petar Meseldžija Izdavač: System comics Naslovna strana: Petar Meseldžija Scenario: Petar Meseldžija Crtež: Petar Meseldžija Format: 31cm Povez: tvrdi Boja: kolor Broj strana: 168 Pismo: Latinica Stanje kao na slici. Odlično očuvana. Novo!! Petar Meseldžija pripada onoj vrsti umetnika koja širinom duha i beskompromisnim standardima motiviše i podstiče razvoj stvaralaštva čitavih generacija. Njegov uticaj je posebno dragocen u sredini odakle je potekao. Iako je morao da napusti Srbiju početkom devedesetih godina, svojim umetničkim prodorima širom sveta nastavio je da inspiriše domaće ilustratore. Pokazao nam je na svom primeru da su natprosečni umetnički dometi mogući i da nije neosnovano sanjati o velikim uspesima bez obzira odakle potičemo. Petrova mudrost koju je kao mentor preneo na mlađe kolege nastavlja da osvetljava put narednim generacijama, jer su neki od njegovih štićenika i sami postali predavači. Može se reći da je osnivanje smera posvećenog ilustraciji na Akademiji umetnosti u Novom Sadu posredno motivisano vrednosnom vertikalom koju je on izgradio. Pred nas je postavio svetao primer sa kojim možemo da poredimo svoja buduća postignuća i aspiracije. Petrov specifičan doprinos ogleda se u tome što nije napustio vrednosti naše tradicije, pa je njegov umetnički opus spona između nacionalnog duha i zapadne popularne kulture. On je uspeo da u svojim slikama inkorporira širok raspon uticaja, od Paje Jovanovića, Uroša Predića, Frenka Frazete do Alana Lija, ali i mnogih drugih. Kolege su često pokušavale da odgonetnu u čemu je tajna uspeha njegovog likovnog rukopisa… Zašto svaka slika predstavlja snažno iskustvo za posmatrača, zašto svetlo ima duhovnu komponentu i kako je moguće da su scene tako pune života? Neko bi rekao da je sve to zbog žestine poteza ili zbog lakoće sa kojom ih izvodi, prirodno poput disanja. Naravno, i bio bi donekle u pravu, ali stvari nisu tako jednostvane. Verujem da je Petar postigao onaj čuveni balans o kom piše Fridrih Niče (Friedrich Nietzsche) kada analizira grčku tragediju. Naime, radi se o konstantnoj tenziji između dva suprostavljena principa, između apolonijskog i dionizijskog. Kontrolisani crtež, koji kao skela daje strukturu imaginativnom prizoru predstavlja apolonijsku težnju za misaonim, odmerenim redom. Upravo ta struktura postaje stabilna pozornica po kojoj dionizijska neposlušnost vlažne boje može igrati u pijanom zanosu poteza. Plemenita iznenađenja koja nastaju kada umetnik veruje u moć prepuštanja slikarskom medijumu opijaju posmatrača i pozivaju ga da se hedonistički prepusti neobuzdanoj lepoti. Ova dihotomija je takođe očigledna u Petrovom tretmanu anatomije, posebno na primeru divova koji simbolišu divlju prirodu, pre nego što je čovek pokušao da je ukroti racionalnim, apolonijskim metodama. Civilizacija je tako postala preterana mera zaštite od primalnog, zbog straha od nepredvidive prirode, pa je umetnik preuzeo na sebe odgovornost da nas podseti kolika mudrost izbija iz starog, monumentalnog hrasta ili koliko lepote nosi nerafinisano lice diva. Petar je uvek težio autorskoj samostalnosti, želeo je da dođe do sopstvenih spoznaja kroz teme koje ga podstiču na pisanje i slikanje. Jedna takva tema se posebno ističe. Radi se o arhetipu heroja i njegove avanture. U pitanju je kulturološko-psihološki fenomen prisutan u kolektivnoj svesti čovečanstva. Iako je univerzalan po karakteru, tj. primenjiv na svakog od nas, budući da u suštini govori o putu otkrivanja prave prirode čoveka, posebno je značajan za umetnike. Mi, takođe, prolazimo kroz faze herojske avanture mitskih razmera dok se prepuštamo neizvesnom putovanju od ideje, skice, brojnih studija, podslikavanja, kroćenja boje, pa do povratka kući sa par ožiljaka. Zatim nastupa osećaj da smo malo bolje upoznali svoju pravu prirodu. Ako imamo sreće da na tom putu naiđemo na arhetip mudraca, onda smo pošteđeni frustrirajućeg lutanja. Za mnoge kolege Petar Meseldžija je upravo taj prijatelj mudrosti. Zato smatram da ova knjiga nije samo presek opusa jednog stvaraoca, već obavezna prva pomoć za one koji su se upustili u neizvesnu herojsku avanturu, a važno je naglasiti… bez obzira da li su umetnici ili ne.

DIK SVAB NAŠ MOZAK - TO SMO MI - od materice do Alchajmera Prevod - Vesna Jovanović Izdavač - Plato, Beograd Godina - 2014 418 strana 23 cm Edicija - Biblioteka Posebna izdanja ISBN - 978-86-447-0629-8 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Predgovor I UVOD 1. Mi smo naš mozak 2. Metafore za mozak II RAZVOJ, ROĐENJE I RODITELJSTVO 1. Suptilni timski rad majke i deteta pri porođaju 2. Težak porođaj kao prvi simptom poremećenog razvoja mozga 3. Majčinsko ponašanje 4. Očinsko ponašanje 5. Značaj stimulativnog okruženja za rani razvoj mozga 6. Sećanja iz materice III UGROŽENI MOZAK FETUSA U „BEZBEDNOJ` MATERICI 1. Poremećaj razvoja mozga kao posledica okruženja 2. Poremećaj razvoja mozga kao posledica narkotika i lekova 3. Kratkoročno razmišljanje nerođenog deteta 4. Da li fetus oseća bol? 5. Odricanje od sopstvene noge: BIID (dismorfofobija), bizarni razvojni poremećaj IV SEKSUALNA DIFERENCIJACIJA MOZGA U MATERICI 1. Tipičan dečak ili devojčica? 2. Polne razlike u ponašanju 3. Hetero-, homo- i biseksualnost 4. Homoseksualnost: nema izbora 5. Homoseksualnost u životinjskom svetu 6. Transseksualnost 7. Pedofilija 8. Reakcije društva na moje istraživanje o seksualnoj diferencijaciji u mozgu 9. Papa: M/Ž? `Ajde da proverimo! V PUBERTET, ZALJUBLJENOST I SEKSUALNOST 1. Pubertetska glava 2. Pubertetsko ponašanje 3. Zaljubljeni mozak 4. Bolesti mozga i seksualnost - Orgazam se može videti u mozgu - Seksualnost i hormoni - Neuropsihijatrijski poremećaji i seksualnost VI HIPOTALAMUS: OPSTANAK, HORMONI I EMOCIJE 1. Proizvodnja hormona usled rada hipotalamusa i protoka uree 2. Opstanak bez hipotalamusa 3. Depresija - Uzroci - Različite vrste depresija - Različiti sistemi i regije mozga uključeni u depresiju - Terapije 4. Prader-Vili sindrom 5. Gojaznost 6. Kluster glavobolja 7. Narkolepsija: pospanost od smeha 8. Napadi smeha bez emocija 9. Anoreksija nervoza je bolest mozga VII ZAVISNIČKE SUPSTANCE 1. Kanabis i psihoze 2. Xtc: oštećenje mozga nakon užitka 3. Zloupotreba narkotika među političarima VIII MOZAK I SVEST 1. Zanemarivanje: polu-život 2. Koma i slična stanja - Vegetativno stanje - Locked-in sindrom - Moždana smrt - Transplantacija 3. Strukture mozga esencijalne za našu svest 4. Značaj funkcionalne povezanosti između struktura mozga za našu svest 5. Obmana i gubitak samosvesti 6. `Popunjavanje` nepotpunih informacija 7. Shvatanja o mehanizmima svesti IX AGRESIJA 1. Agresivni iz materice 2. Mladi i agresivni 3. Agresija, bolesti mozga i zatvor 4. Zločin i kazna 5. Nasilni tokom sna X Autizam 1. Danijel Tamet - autistični savant 2. Autizam, poremećaj u razvoju 3. Savanti 4. Mozak savanata XI ŠIZOFRENIJA I DRUGI UZROCI HALUCINACIJA 1. Šizofrenija, bolest svih vremena i kultura 2. Šizofrenija, simptomi 3. Šizofrenija, poremećaj u razvoju mozga 4. Halucinacije kao posledica manjka stimulansa 5. Ostale halucinacije - Delirijum - Glasovi u glavi - Mirisne halucinacije XII REPARACIJA I ELEKTRIČNA STIMULACIJA 1. Staračko slepilo: degeneracija makule 2. Serendipitet: sreća u nesreći 3. Duboka stimulacija mozga 4. Stimulacija mozga i sreća 5. Proteze za mozak 6. Transplantacija moždanog tkiva fetusa 7. Genska terapija 8. Spontani oporavak od oštećenja mozga XIII MOZAK I SPORT 1. Neuropornografija: boks 2. Olimpijske igre i pol 3. Trka za dobrom formom do smrti XIV MORALNO PONAŠANJE 1. Prefrontalni korteks: Inicijativa, planiranje, govor, ličnost i moralno ponašanje 2. Moralno ponašanje: čovek u životinji 3. Nesvesno moralno ponašanje 4. Moralne mreže 5. Šta nas priroda uči o boljem društvu XV PAMĆENJE 1. Kandelovo istraživanje memorije i kolektivnog gubitka pamćenja Austrijanaca 2. Anatomija našeg pamćenja 3. Put do dugoročnog pamćenja 4. Skladištenje istorije u memoriji 5. Implicitna memorija u malom mozgu XVI NEUROTEOLOGIJA: MOZAK I RELIGIJA 1. Zašto je toliko ljudi religiozno? 2. Evolucionarna prednost religije 3. Religiozni mozak 4. Bolji svet bez religije? 5. Nečiste dagnje i žene 6. Molitva za drugog: placebo za sebe 7: Religijske deluzije 8. Epilepsija temporalnog režnja: poruke od Boga 9. Reakcije društva na moje viđenje religije XVII NEMA VIŠE `IZMEĐU NEBA I ZEMLJE` 1. Duša protiv duha 2. Srce i duša 3. Pseudonaučna objašnjenja iskustva bliske smrti - Četiri Nobelove nagrade u smeće - Buđenje iskustava bliske smrti - Neodgovorno izazivanje straha 4. Učinkoviti placebo 5. Tradicionalna kineska medicina: ponekad više od placeba 6. Biljna terapija XVIII SLOBODNA VOLJA - PRIJATNA ILUZIJA 1. Slobodna volja protiv izbora 2. Mozak kao nesvesni džinovski kompjuter 3. Nesvesna volja 4. Šta slobodna volja nije 5. Slobodna volja i bolesti mozga XIX ALCHAJMEROVA BOLEST 1. Starenje mozga, Alchajmerova bolest i drugi oblici demencije - Razni oblici demencije - Uzrok Alchajmerove bolesti? 2. Postepeno raspadanje kod Alchajmera 3. `Use it or lose it` reaktivacija neurona kod Alchajmerove bolesti - Aktiviranje protiv Alchajmera - Stimulacija biološkog sata svetlom - Istraživanje u toku 4. Bol kod demencije 5. Alchajmer i pravi trenutak za odluku o okončanju života XX SMRT 1. Magija života i smrti 2. Doktor Dejman i Crni Jan 3. Kurs prihvatanja stranog: vrlo jednostavno 4. Holandska banka mozga 5. Lekovito bilje za dug život posle smrti XXI EVOLUCIJA 1. Pregovori i povećanje moždane mase 2. Evolucija mozga 3. Molekularna evolucija 4. Zašto jedna nedelja? XXII ZAKLJUČAK - Urođeno protiv nasleđenog - Funkcionalna teratologija - Seksualne diferencijacije mozga - Fetalni mozak i rođenje - Značaj dobrog postnatalnog razvoja - Nerentabilni: kako seješ, tako žanješ? - Mozak i pravosuđe - Kraj života - Novi razvoji XXIII ZAHVALNICA `Priča našeg života je priča našeg mozga. Ona počinje u materici gde se mozak formira na način koji nam određuje dalji život. U knjizi Naš mozak – to smo mi Dik Svab prati čoveka od začeća do smrti. Sa kakvim se pretnjama susreće dete u materici? Kakav je mozak adolescenata, šta se u mozgu dešava kada smo zaljubljeni, kako se homoseksualnost i heteroseksualnost mogu objasniti i šta se dešava kada Alchajmerova bolest napadne mozak? Smisao i besmisao terapija, antidepresiva i alternativne medicine, agresija, moralno ponašanje i vera, meditacija, oštećenje mozga, psihički problemi, iskustvo bliske smrti: sve je opisano u Naš mozak – to smo mi. Kada pročitate knjigu bolje ćete razumeti zašto ste to što jeste.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Dick Swaab Wij zijn ons brein

Prvo izdanje iz 1950. godine. Spolja kao na slikama. Nema pečata, pisanja, podvlačenja, mirisa vlage... Autor - osoba Davičo, Oskar, 1909-1989 = Davičo, Oskar, 1909-1989 Naslov Višnja za zidom / Oskar Davičo Vrsta građe poezija ; odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1950 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Novo pokolenje, 1950 Fizički opis 197 str. ; 17 cm Zbirka Savremena poezija / Novo pokolenje Oskar Davičo (Šabac, 18. januar 1909 – Beograd, 30. septembar 1989), srpski i jugoslovenski književnik, bio je najmlađi pesnik u krugu nadrealista. Prema rečima istoričara književnosti Jovana Deretića, Davičo je svojim talentom, stvaralaštvom i širinom uticaja nadmašio sve ostale književnike nadrealiste. Biografija Mladost i književni počeci Rođen je 18. januara 1909. godine u Šapcu, u jevrejskoj činovničkoj porodici. Osnovnu školu učio je u Šapcu, gimnaziju u Beogradu (Prva muška), gde je maturirao 1926. Prvu priču objavio je u beogradskoj reviji Nedeljne ilustracije 1923. godine. Sa Đorđem Kostićem i Đorđem Jovanovićem je izdavao listove Okno i Tragovi (tri sveske 1928 — 1929). Studirao je romanistiku u Parizu, na Sorboni (1926 — 1928) i na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde je i diplomirao (1930). Objavio je Četiri strane i tako dalje (1930), sa nadrealističkim tekstovima. Učestvuje u stvaranju almanaha Nemoguće u kome sarađuje i objavljuje pesmu Dijapazon noći, prozni tekst Paket udaljen od mene celom svojom daljinom i jedan crtež. Godine 1930. objavljuje prvu samostalnu poetsku prozu Anatomija (štampanu u 60 primeraka). Kraće vreme radi kao profesor književnosti u Prvoj muškoj gimnaziji u Beogradu (1931). Postavljen je za suplenta gimnazije u Šibeniku, gde predaje srpski i francuski jezik. Zatim prelazi u Bihać, gde u državnoj gimnaziji predaje francuski jezik od prvog do osmog razreda. Juna 1931. godine postaje jedan od izdavača nove nadrealističke revije Nadrealizam danas i ovde. Sa Dušanom Matićem i Đorđem Kostićem objavljuje esej Položaj nadrealizma u društvenom procesu. Robija i ratne godine Kao član KPJ, aktivno se uključuje u međuratni politički život. Postaje sekretar Mesnog komiteta KPJ u Bihaću, gde 1932. biva uhapšen i od Suda za zaštitu države osuđen na pet godina zatvora. Kaznu je odslužio u KPD Sremska Mitrovica. Od 1938. do početka rata živi prvo u Beogradu a zatim i u Zagrebu. U časopisu Naša stvarnost, 1938. je objavio ciklus pesama Tri zida, Detinjstvo i Srbija. Zbirka Pesme, koju je objavio iste godine, zabranjena je zbog „teške povrede javnog morala“, a Davičo je uhapšen. Sledeće godine sarađuje u listu Život i rad, i sa Ognjenom Pricom prevodi Budenbrokove Tomasa Mana. 1940. biva isključen iz KPJ po odluci Agitpropa zbog saradnje u Krležinom Pečatu, gde je pod pseudonimom S. Kovačić objavio ciklus pesama Hana i prevod Uzorane ledine Šolohova (1939). Početak Drugog svetskog rata, ga je zatekao u Splitu gde se bavio ilegalnim radom. Biva uhapšen i interniran u Borgo Val di Taro u Italiji (okrug Parma).[3] Iz Italije beži 1943, i preko Monte Gorgena stiže do Dalmacije. Stupa u redove Prve proleterske divizije, sa kojom prelazi Bosnu, Crnu Goru, Sandžak, Taru, Durmitor. Odatle je prebačen na Vis, gde je kraće vreme radio u Presbirou. Zatim je sa jedinicom, preko Valjeva, Aranđelovca, stigao u oktobru 1944. do Beograda, gde učestvuje u borbama za oslobođenje grada. Po oslobođenju, uključen je u grupu koja je osnovala TANJUG, a potom prelazi u Borbu i Glas. Putuje sa delegacijom pisaca po Bugarskoj sa Ivom Andrićem, Radovanom Zogovićem i Anicom Savić Rebac. Godine 1944, izabran je za prvog sekretara Udruženja književnika Srbije. Izveštava kao dopisnik sa suđenja u Nirnbergu, a zatim boravi u Grčkoj gde prati Markosove partizane. Posle toga napušta novinarstvo i bavi se isključivo književnošću. Doživljaje iz Grčke opisaće 1947. u knjizi putopisa Među Markosovim partizanima. Nakon što se general Markos opredelio za Rezoluciju Informbiroa, knjiga je povučena iz prodaje. Po filmski scenariju Majka Katina, koji je Davičo napisao po istoj knjizi, snimljen je film (u režiji Nikole Popovića), koji je stavljen u „bunker“ zbog nepromenjene jugoslovenske politike prema Grčkoj. Književni rad Godine 1951, Davičo je izabran za dopisnog člana Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti. Iste godine objavljuje knjigu Poezija i otpori, koja predstavlja značajnu raspravu i nagoveštaj novih shvatanja literature i njene uloge u socijalističkom društvu . Sledeće godine objavljuje roman Pesma, koji govori o životu u okupiranom Beogradu za vreme rata. Kroz lik Miće, glavnog lika romana, Davičo ispituje moralne dileme revolucije i probleme partijske discipline. Nagrađen, roman je preveden na veći broj stranih jezika (nemački, poljski, engleski, mađarski, albanski, slovački, ruski...). Davičo je bio jedan od urednika časopisa Nova misao (1953–1954). Godine 1955. jedan je od osnivača i zatim dugogodišnji urednik časopisa Delo (sa Antonijem Isakovićem i Aleksandrom Vučom. Za roman Beton i svici dobija 1956. godine svoju prvu NIN-ovu nagradu. U narednim godinama je objavio roman Radni naslov beskraja (1958), a zatim i knjige pesama Tropi i Kairos naredne godine. Za celokupno pesništvo je 1959. dobio Zmajevu nagradu. U jeku kolonijalnog oslobađanja, Davičo putuje po Africi, nakon čega objavljuje knjigu putopisa Crno na belo (1962). Iste godine izlaze i roman Generalbas i knjiga eseja Notes. U periodu od 1962. pa do 1972, objavljuje ciklus od pet romana pod naslovom Robije. Davičo je sarađivao u mnogim listovima i časopisima, u kojima je objavnjivao tekstove: Naša književnost, Svedočanstva, Delo, Nin, Telegram, Vidici, Novi život, Polja, Forum, Borba, Bagdala, Politika. U biblioteci Srpska književnost u sto knjiga (Matica srpska i Srpska književna zadruga), 84. knjiga izabranih pesama je posvećena stvaralaštvu Daviča. U Srpskoj i hrvatskoj poeziji dvadesetog veka: antologija, priređivač Predrag Palavestra je opisao Daviča kao „neobuzdanog, senzualanog i bučnog, pesnika jake imaginacije i velike ekspresivne snage sklonog pesničkoj igri i eksperimentu“. Za roman „Gladi“, Davičo je dobio 1964. po drugi put Ninovu nagradu, a sledeće godine još jednom za roman Tajne, postavši tako jedini trostruki laureat ove značajne književne nagrade. Godine 1968. objavljuje poemu Trg eM. Naredne godine, u zajedničkom izdanju „Prosvete“ iz Beograda i sarajevske „Svjetlosti“, izašle su iz štampe Sabrana dela Oskara Daviča u dvadeset knjiga. Godine 1980, Davičo sa porodicom napušta Beograd i prelazi u Sarajevo, gde osniva i uređuje časopis Dalje. Iste godine, izdavačko preduzeće „Nolit“ je objavilo ciklus Robije u pet knjiga, a četiri izdavačke kuće („Prosveta“, „Mladost“, „Pobjeda“, „Svjetlost“) su objavile Davičovo pesničko delo u osam knjiga, pod nazivom Izabrana poezija. U Zagrebu se pojavljuje novi Davičov roman Gospodar Zaborava. Imenovan je i za člana Saveta federacije. Godine 1983, Davičo se vratio u Beograd. Predaje sarajevskom „Oslobođenju“ rukopis prvog dela romansirane autobiografije Po zanimanju samoubica. Rukopis drugog dela, pod nazivom Po zanimanju izdajnik, nestao je u ratom zahvaćenom Sarajevu. U poslednjim godinama objavljuje nekoliko knjiga poezije: Dvojezična noć, Svetlaci neslični sebi, Mitološki zverinjak smrti, Pesmice: a diftong se obesio i Ridaji nad sudbinom u magli. Umro je u Beogradu 30. septembra 1989. godine i sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Dela Oskara Daviča su prevedena na veći broj stranih jezika: albanski, arapski, bugarski, češki, engleski, esperanto, francuski, holandski, mađarski, nemački, poljski, rumunski, ruski, slovački, slovenački, italijanski, turski. Davičo je objavljivao i pod sledećim presudonimima: O. Davidović, S. Kovačić, S. Nikolić, Vlada Barbulović. O Davičovoj poeziji Socijalna poezija Pesme (1938) Najpotpuniji izraz Davičo je dostigao u socijalnoj fazi, kada je nadrealistička pesnička iskustva stavio u službu revolucionarne angažovanosti. „Davičo je sišao sa Olimpa nadrealizma u socijalnu poeziju“, napisao je jedan kritičar s levice povodom izlaska njegove knjige Pesme (1938). Bila je to, međutim, sasvim osobena socijalna poezija, puna maštovitih slika, verbalnog humora, igri rečima, erotike. Iako s neutralnim naslovom, ova zbirka je, kao i sve naredne, tematski kompaktna. U pet ciklusa, kao u pet pevanja, pesnik je dao svoju duhovnu autobiografiju, lirsku povest svojih traganja od snova detinjstva, preko nemira i poraza mladosti, do otkrivanja istinskih vrednosti, ljubavi i revolucije, kojima se pesnik bezuslovno predaje. Najsnažniji je prvi ciklus, Detinjstvo, u stvari mali humorno - realistički ep sastavljen od šesnaest kratkih pesama ispevanih u humorno - ironičnom tonu i u slobodnom stihu s nečim od naivnosti i razigranosti dečje poezije. Dve naredne pesničke zbirke neposredno se nadovezuju na ovu, razvijajući svaka jednu od dve osnovne teme do kojih nas ona dovodi: Hana (1939) ljubavnu temu, a Višnja za zidom (1951) temu revolucije, tako da one s njome čine osobenu celinu, pesnički triptihon, lirsku trilogiju. Višnja za zidom (1937–1950) Prkosni i buntovni Davičov duh progovara u Višnji za zidom. Nastala između 1937. i 1950. poezija te zbirke sva je prožeta svojim burnim vremenom: ona je revolucionarno-socijalna, rodoljubiva i slobodarska. To je u neku ruku pesnička istorija revolucionarnog pokreta u Srbiji, od Svetozara Markovića do narodne revolucije, epopeja buntovne Srbije, u kojoj se borbeni slobodarski patos, srodan jakšićevskom romantičarskom rodoljublju, spaja s komunističkom ideologijom i modernim pesničkim izrazom. Zrenjanin (1949) Na istim idejnim i stilskim pretpostavkama zasniva se revolucionarna poema Zrenjanin, o životu i smrti narodnog heroja Žarka Zrenjanina, pisana u herojsko-patetičnom tonu i sa starim nadrealističkim slobodama u slici i izrazu. Vrhunac tog pravca pevanja donosi velika poema Čovekov čovek (1953), dramski uzavrela, „đavolja lirika nenapisanih drama,“ kako ju je pesnik nazvao. Ona je sva u grču obračuna i samoobračuna s revolucionarstvom kao verom, s dogmatskim stegama što ometaju spontano ispoljavanje ljudskosti. Bez lakoće i raspevanosti ranijih pesama, ona je data oratorijumski, sva u ponesenom ekstatičnom raspoloženju. Ljubavna lirika U Davičovoj ljubavnoj lirici nema ni traga od sentimentalnosti niti od metafizičkih implikacija svojstvenih našoj poeziji od romantizma do ekspresionizma. Pesnik je sav u vlasti čulnog i erotskog, fasciniran ženom i ženskošću kao svemoćnim načelom plođenja i rađanja, pred kojim padaju svi moralni i socijalni obziri. Hana je vrhunac te ponesene i raspevane poezije čula. Njena junakinja je devojka iz grada. Pesnik je susreće u bakalnici, ambijentu koji je po sebi nepoetičan, i poistovećuje je sa svetom rastinja što je okružuje. Drugi junak, zaljubljeni pesnik, građen je po modelima iz tadašnje socijalne literature. On potiče iz nižih, prezrenih slojeva, „od gorkih nigde nikovića“. Novina knjige nije samo u ambijentu i ljubavnim protagonistima nego i u raskošnom bogatstvu slika, u smelosti asocijacija i u neobičnom zvukovnom rasprskavanju. Knjige poezije Posle Čovekova čoveka (1953), Davičo je objavio preko deset knjiga poezije, među kojima : Nenastanjene oči (1954), Flora (1955), Kairos (1959), Tropi (1959), Trg eM (1968), Telo telu (1975) i dr. U njima su vidljiva neka od svojstava njegove lirike iz socijalnog razdoblja, uzavrela osećajnost, barokno obilje slika, bizarne asocijacije, raskošno bogatstvo metaforike, ali tu nema onog što je raniju liriku činilo privlačnom, nema lakoće izraza, brzine stiha, naglašene auditivnosti. To je ponajpre poezija slika, poezija bezglasne vizuelnosti, teška, nejasna, nekomunikativna i zbog toga neprihvaćena kod čitalaca i nedovoljno shvaćena u kritici. Prozni pisac Davičo kao prozni pisac razvio se u ratu i nakon rata. Objavio je najpre ratni dnevnik Među Markosovim partizanima (1947) a zatim više knjiga putopisne, esejističke i polemičke proze, deset romana i zbirku pripovetka Nežne priče (1984). U romanima, koji su, uz poeziju, najznačajniji deo njegovog opusa, prikazao je revolucionarni pokret između dva rata (romani o tamnovanju komunista: Ćutnje, 1963; Gladi, 1963; Tajne, 1964; i Bekstva, 1966), okupacijske prilike i NOB (Pesma, 1952; Gospodar zaborava, 1981) i posleratnu izgradnju (Beton i svici, 1956; Radni naslov beskraja, 1958). Svima je zajedničko to što govore o rađanju novog sveta i o novom čoveku, borcu i graditelju. Njegovi junaci su fanatični privrženici revolucije i ujedno snažne, impulsivne ličnosti, pune životne energije, veliki, nezasiti ljubavnici. Roman Pesma (1952) U Pesmi, prvom i najboljem Davičovom romanu, ta dva momenta, stav i život, revolucija i ljubav, međusobno su sukobljena. Od svih romansijera pedesetih godina Davičo najviše eksperimentiše. U Pesmi ta težnja ograničava se uglavnom na središnji lik mladog komuniste Miće Ranovića, dok u kasnijim romanima ona zahvata sve likove i sve nivoe romaneskne strukture. Tehnika romana toka svesti dopunjuje se postupkom koji Davičo naziva „dramaturgijom unutrašnjeg života“. Pisac uzima jedan trenutak svesti i od njega polazi u projekciji spoljnih zbivanja, pri čemu se iznosi ne samo ono što se odista odigralo ili se odigrava nego i ono što se moglo dogoditi da su stvari išle drugim tokom (npr. kad u Radnom naslovu beskraja na terevenkama bivših boraca učestvuju i njihovi mrtvi drugovi). Iako su Davičova istraživanja značajna i zanimljiva, istinska snaga njegovih romana nije ipak u nadstvarnom niti eksperimentalnom i hipotetičkom, nego pre svega u realizmu i poeziji[1]. Nagrade i odlikovanja Dobitnik je velikog broj književnih nagrada, između ostalih: Nagrada Ministarstva prosvete Narodne republike Srbije, za pesmu Spomen na tamnovanje Svetozara Markovića (1947). Nagrada Komiteta za kulturu i umetnost Vlade FNRJ, za knjigu Među Markosovim partizanima (1948). Nagrada Vlade FNRJ, za poemu Zrenjanin (1948). Nagrada Saveza književnika, za roman Pesma (1952). Oktobarska nagrada grada Beograda, za roman Radni naslov beskraja (1958). Zmajeva nagrada, za celokupno pesničko delo (1959). NIN-ova nagrada za najbolji roman godine, trostruki laureat: za roman Beton i svici (1956), za roman Gladi (1963) i za roman Tajne (1963). Sedmojulska nagrada, za životno delo (1970). Nagrada AVNOJ-a, za pesnički ubedljivo i originalno delo (1970). Nagrada Branko Miljković, za Pročitani jezik (1972). Vjesnikova književna nagrada „Ivan Goran Kovačić“, za knjigu eseja Rituali umiranja jezika (1976). Nagrada „Aleksa Šantić“, za zbirku Telo telu (1976). Disova nagrada, za trajni doprinos pesništvu na srpskom jeziku (1972). Njegoševa nagrada, za knjigu poezije Reči na delu (1978). Nagrada željezare Sisak, za zbirku pripovedaka Nežne priče (1985). Goranov vijenac, za zbirku pesama Svetlaci neslični sebi (1987). Plaketa „Risto Ratković“, za životno delo (1989). Odlikovan je Ordenom junaka socijalističkog rada (17. januara 1979) i Ordenom zasluga za narod sa zlatnim vencem (povodom šezdesetogodišnjice života), a nosilac je i Partizanske spomenice 1941. Borbina književna nagrada „Oskar Davičo“ Dnevnik Borba je 1998. godine ustanovila književnu nagradu „Oskar Davičo“ za najbolju knjigu prvi put objavljenu u prethodnoj godini, koja je obuhvatala sve žanrove i međužanrove. Nagrada je dodeljivana svake godine na Dan Borbe, 19. februara. Poslednji put je dodeljena 2003. godine. Dela Poezija: Tragovi, 1928. Četiri strane sveta i tako dalje, 1930. Anatomija, 1930. Pesme (Detinjstvo, Mladost, Brodolom, Ljubav, Nemir), 1938. Zrenjanin, 1949. Višnja za zidom, 1950. Hana, 1951. Čovekov čovek, 1953. Nastanjene oči, 1954. Flora, 1955. Kairos, 1959. Tropi, 1959. Snimci, 1963. Trg Em, 1968. Pročitani jezik, 1972. Strip stop (sa Predragom Neškovićem), 1973. Telo telu, 1975. Veverice-leptiri ili nadopis obojenog žbunja, 1976. Reči na delu, 1977. Misterija dana, 1979. Trema smrti, 1982. Gladni stoliv, 1983. Đačka sveska sećanja, 1985. Mali oglasi smrti, 1986. Dvojezična noć, 1987. Mitološki zverinjak smrti, 1987. Svetlaci neslični sebi, 1987. Pesmice: a diftong se obesio, 1988. Ridaji nad sudbinom u magli, 1988. Prva ruka (posthumno), 1999. Detinjstvo i druge pesme (posthumno), 2006. Krov oluje (posthumno, povodom stogodišnjice rođenja), 2008. Romani: Pesma, 1952. Beton i svici, 1955. Radni naslov beskraja, 1958. Generalbas, 1962. Ćutnje, 1963. Gladi, 1963. Tajne, 1964. Bekstva, 1966. Zavičaji, 1971. Gospodar zaborava, 1980. Memoari: Po zanimanju samoubica, 1988. Eseji i književno-kritički tekstovi: Položaj nadrealizma u društvenom procesu, 1932. Poezija i otpori, 1952. Pre podne, 1960. Notes, 1969. Pristojnosti, 1969. Novine nevino, 1969. Poezija, otpori i neotpori, 1969. Rituali umiranja jezika, 1971. Pod-tekst, 1979. Pod-sećanja, 1981. Kratka proza: Nežne priče, 1984. Putopisi: Među Markosovim partizanima, 1947. Crno na belo, 1962. Polemike: Procesi, 1983. Polemika i dalje, 1986. Drame: Ljubav u četiri usne, 1956. Mesije Mesijah oh, 1986. Filmski scenario: Majka Katina, 1947. Do pobede, 1948. Dečak Mita, 1950. Poslednji dan, 1951. Prevodi: Sa nemačkog: Tomas Man, Budenbrokovi, (sa Ognjenom Pricom), 1939. Sa ruskog: Nikolaj Nikolajevič Mihajlov, Prirodna bogatstva Sovjetske unije (sa D. Klepac), 1940; Mihail Šolohov, Uzorana ledina, 1968; Bela Ahmadulina, Groznica, 1968; Jevgenij Aleksandrovič Jevtušenko, Izabrane pesme (sa grupom autora), 1973. Rukopis druge knjige romansirane autobiografije „Po zanimanju izdajnik“ nestao je u ratnom Sarajevu. Sabrana dela Oskara Daviča u dvadeset knjiga su u zajedničkom izdanju objavili beogradska „Prosveta“ i „Svjetlost“ iz Sarajeva 1969. godine. „Nolit“ je 1979. godine izdao ciklus romana Robije: Gladi, Ćutnje, Tajne, Bekstva, Zavičaji. Izabranu poeziju su u osam knjiga 1979. godine u zajedničkom izdanju objavili „Prosveta“ Beograd, „Mladost“ Zagreb, „Pobjeda“ Titograd i „Svjetlost“ Sarajevo. MG9 (K)

Matica srpska Prevod Sreten Marić Drugi deo REĐE U PONUDI! Kao na slikama Unutra sve čisto Artur Šopenhauer (nem. Arthur Schopenhauer; Gdanjsk, 22. februar 1788 — Frankfurt na Majni, 21. septembar 1860) bio je nemački filozof. Šopenhauer je bio idealist, klasični predstavnik pesimizma, koji je „volji” dao glavno mesto u svojoj metafizici. Njegov otac je bio uspešan poslovni čovek – delom holandskog porekla – obožavalac Voltera i veliki protivnik apsolutističkih tipova vlasti. U Hamburg se s porodicom preselio 1783. godine, gde su ostali do smrti – naizgled samoubistva – njegovog oca. Šopenhauerova majka je bila uspešan pisac romana i kasnije je u Vajmaru držala salon koji su posećivali mnogi tadašnji književnici i intelektualci među kojima je bio i Gete. Arturovi odnosi s majkom su bili teški i antagonični i rezultirali su konačnim otuđenjem. Biografija[uredi | uredi izvor] Šopenhauer je rođen u Gdanjsku 22. februara godine 1788. Otac mu je bio trgovac poznat zbog svoje obdarenosti, osorljivosti, nezavisnog karaktera, i zbog svoje ljubavi prema slobodi. Kad je Arturu bilo pet godina, otac mu se iz Gdanjska preselio u Hamburg, jer je Gdanjsk aneksijom Poljske godine 1793. izgubio svoju slobodu. Tako je mladi Šopenhauer odrastao usred poslovnog i finansijskog života. Mada je napustio ubrzo trgovačku karijeru u koju ga je otac bio uvukao, ipak je ona ostavila tragova u njemu, koji su se ogledali u izvesnoj sirovosti manira, u realističnom držanju duha, u poznavanju sveta i ljudi. To ga je učinilo antipodom onim kabinetskim ili akademskim filozofima koje je on tako prezirao. Otac mu je umro, misli se od svoje vlastite ruke, godine 1805. Očeva majka bila je umno bolesna. »Karakter ili volja (kaže Šopenhauer) nasleđuju se od oca, a intelekt od majke.« Njegova majka imala je intelekt — ona je bila jedna od najomiljenijih spisateljki romana svoga vremena — ali je imala i temperament i zlu ćud. Bila je nesrećna u životu sa svojim prozaičnim mužem; i posle njegove smrti, ona je usvojila slobodnu ljubav, i krenula u Vajmar kao najpodesnije mesto za takav način života. Artur Šopenhauer gledao je na to kao Hamlet na drugi brak svoje majke. Njegove svađe sa majkom donele su mu najveći deo onih poluistina o ženi kojima je začinjena njegova filozofija. Jedno njeno pismo osvetljava stanje njihovih odnosa: »Ti si dosadan i nesnosan, i meni je veoma teško da živim sa tobom. Sve tvoje dobre osobine pomračilo je uobraženje da si suviše pametan i učinilo ih nepodesnim za svet, prosto zato što ne možeš da savladaš svoj bes da znaš sve bolje no drugi. Time ogorčavaš ljude oko sebe.« Zato su rešili da žive odvojeno; on je mogao da je samo posećuje u njenoj kući, i da bude jedan gost među drugima; na taj način mogli su da učtivo saobraćaju jedno sa drugim kao stranci, umesto da se mrze kao rođaci. Gete, koji je podnosio gospođu Šopenhauer zato što mu je dopuštala da je posećuje sa svojom Hristijanom, još je više zategao odnose između majke i sina kad je majci saopštio da će joj sin postati slavan čovek; mati još nikad nije čula da ista porodica može imati dva genija. Naposletku, kad su svađe došle do vrhunca, mati gurne svoga sina i takmaca niza stepenice; a naš filozof na to joj ogorčeno izjavi da će njeno ime biti poznato potomstvu samo po njemu. Šopenhauer je ubrzo ostavio Vajmar; i mada mu je majka živela još dvadeset i četiri godine, on je nikad više nije video. Čini se da je Bajron, koji se takođe rodio godine 1788, imao sličnu nevolju sa svojom majkom. Možda su zbog te okolnosti obojica postali pesimisti. Međutim, Šopenhauer je završio svoje gimnazijske i univerzitetske studije, i naučio je više nego što su mu ovi instituti dali. Doživeo je susret sa ljubavlju i sa svetom, i posledice toga uticale su na njegov karakter i njegovu filozofiju. Postao je sumoran, ciničan i podložan sumnji. Bio je opsednut melanholijom i zlom voljom. Svoje lule držao je pod ključem i rezom, a svoj vrat nikad nije poveravao brijačevoj britvi. Uvek bi legao nakon što bi pištolje stavio nastranu pored svoje postelje — svakako da se njima posluži ako bi naišli provalnici. Graju nije mogao da podnosi: »Ja već odavno mislim (piše on) da kvantitet graje koju svako s lakoćom može da podnosi stoji u obrnutoj srazmeri prema njegovim duhovnim snagama, i da se otuda može posmatrati kao slučajna mera tih snaga.« Graja je za njega jedno mučenje za inteligentno biće. Tako preterana upotreba živih snaga »u kucanju, udaranju i zabijanju svakodnevno me je mučila kroz ceo moj život.« On je imao bezmalo paranoičnu ideju o svojoj neshvaćenoj veličini. Pošto su mu uskraćeni uspeh i slava, on se okrenuo u sebe i rastakao je svoju sopstvenu dušu. Nije imao ni majke, ni žene, ni deteta, ni porodice, ni otadžbine. »Bio je apsolutno usamljen, bez ijednog prijatelja — a između jednog i nijednog čitava je beskrajnost.« Nacionalističkim groznicama svoga vremena bio je još manje pristupačan nego Gete. Godine 1813, pao je prvobitno toliko pod uticaj Fihteovog entuzijazma za jedan oslobodilački rat protiv Napoleona da je mislio na dobrovoljačku službu, i stvarno kupio ratnu opremu. Ali, kasnije se predomislio; mislio je da je »Napoleon najzad samo snažno i nesmetano izrazio isti nagon za samoodržanjem i istu žudnju za životom koju osećaju svi smrtni ljudi, ali je moraju ugušivati.« Umesto da ide u rat, on je otišao na selo i napisao svoju doktorsku tezu iz filozofije. Doktorirao je na Univerzitetu u Jeni. Posle svoje disertacije O četvorostrukom korenu stava dovoljnog osnova (1813), Šopenhauer je sve svoje vreme i svu svoju snagu posvetio radu koji će biti njegovo majstorsko delo — Svetu kao volji i predstavi. Svoj rukopis magna cum laude poslao je izdavaču; tu je delo, pisao je, koje nije samo podgrejavanje starih ideja, nego jedan izvanredno koherentan sistem originalnih misli, »u najvišem stepenu jasan, razgovetan, i ne bez lepote«; »to će biti jedna od onih knjiga koje docnije postaju izvor i podstrek stotinama drugih knjiga.« Mnogo godina kasnije, Šopenhauer je bio toliko uveren u svoje rešenje glavnih problema filozofije da je hteo da nosi pečatni prsten sa slikom sfinge koja se strovaljuje u ponor, kao što je obećala da će to učiniti kad se odgonetnu njene zagonetke.[1] Pored svega toga, knjiga je jedva privlačila pažnju; svet je bio isuviše siromašan i iscrpen da bi pored siromaštva i iscrpljenosti čitao knjige. Šesnaest godina posle objavljivanja dela izdavač je saopštio Šopenhaueru da je veća polovina izdanja prodata kao makulatura. U odeljku »O onom šta ko predstavlja« u Aforizmima mudrosti o životu, on navodi, s očevidnom aluzijom na svoje majstorsko delo, dve Lihtenbergove napomene: »Takva dela su ogledala; ako u njih gleda kakav majmun, ne može iz njih da gleda nikakav apostol«; i »kad se sukobe glava i knjiga, ječi praznina; da li je to svaki put u knjizi?« S tonom uvređene sujete, Šopenhauer dodaje: »Što više neko pripada potomstvu - drugim rečima, čovečanstvu uopšte - sve je više tuđ svome vremenu; pošto njegovo delo nije specijalno posvećeno ovome, dakle pošto ne pripada njemu kao takvom, nego samo ukoliko je deo čovečanstva, otuda i ne nosi prisnu lokalnu boju: zato se lako može dogoditi da ono ne obrati pažnju na takvo delo. Šopenhauer je sebe svega toliko uneo u to jedno delo da su svi njegovi kasniji radovi samo komentari tog dela; on je postao talmudista svoje sopstvene Tore. Godine 1836, objavio je veću raspravu O volji u prirodi, koja je, donekle prerađena 1844, ušla u prošireno izdanje Sveta kao volje i predstave. Godine 1841, izašla su Oba osnovna problema etike, a 1851. dve sadržinom bogate sveske Parerga i paralipomena (doslovno: Sporedni radovi i dopune), koje su i na engleski prevedene kao Ogledi. Za ovo svoje najpopularnije i mudrošću i duhovitošću ispunjeno delo Šopenhauer je, kao celokupan honorar, dobio deset besplatnih primeraka. Pošto je ostavio Vajmar, samo jedna avantura pomela je monotoniju njegove istraživačke usamljenosti. Nadao se da će moći da predaje svoju filozofiju na nekom od velikih nemačkih univerziteta; godine 1822. mu se za to pružila prilika, kad su mu dopustili da se u Berlinu habilituje kao privatni docent. Svoja predavanja stavljao je namerno u one iste termine u koje je tada i moćni Hegel stavljao svoja. Šopenhauer je očekivao da će studenti njega i Hegela posmatrati očima potomstva; ali, čitao je pred praznim klupama. Odrekao se predavanja, i osvetio se ljutim napomenama protiv Hegela koje unakažuju kasnija izdanja njegovog glavnog dela. Godine 1831. u Berlinu je izbila kolera; izbegli su i Hegel i Šopenhauer; ali, Hegel se vratio suviše rano, zarazio se, i umro za veoma kratko vreme. Šopenhauer se zaustavio u Frankfurtu na Majni, gde je ostao do smrti. Kao osetljiv pesimista, klonio se pokušaja da svoje izdržavanje zaslužuje perom. Bio je nasledio jedan deo očeve radnje, pa je živeo u skromnoj udobnosti od prihoda koje je dobijao od tog dela. Svoj novac ulagao je s umešnošću neobičnom za jednog filozofa. Kad je poslovno društvo u kojem je imao svoj deo palo pod stečaj, i drugi poverioci bili sporazumni da budu podmireni sedamdesetoprocentnim podmirenjem, Šopenhauer je uporno tražio punu isplatu, i dobio ju je. Imao je dovoljno sredstava da uzme pod kiriju dve sobe; u njima je stanovao trideset godina, sa svojim kudrovom, kao jedinim drugom. Malom psu dao je ime Atma (bramanski izraz za »Svetsku dušu«); ali, varoški vragolani zvali su ga »mladi Šopenhauer«. Večerao bi obično u »Engleskom dvoru«. Svaki put kad bi počeo da jede stavio bi preda se na sto jedan dukat; posle jela metnuo bi ga opet u džep. Naposletku, jedan nesumnjivo neuzdržljiv konobar zapitao ga je šta znači ta nepromenljiva ceremonija. Šopenhauer je odgovorio da se tajno zavetovao da će u sanduče u koje se stavlja milostinja ubaciti dukat čim prisutni engleski oficiri prestanu da govore samo o konjima, ženama i psima. Univerziteti nisu ništa zabeležili o njemu i o njegovim delima da se kao obistini njegovo tvrđenje kako se svaki napredak u filozofiji vrši izvan akademskih zidova. »Ništa nemačke naučnike nije vređalo jače nego Šopenhauerova različnost od njih«, kaže Niče. Ali, Šopenhauer se postepeno navikavao da bude strpljiv; bio je uveren da će ga, mada kasno, ipak priznati. I naposletku, polagano, priznanje je došlo. Ljudi srednjih klasa — advokati, lekari, trgovci — našli su u njemu filozofa koji im je pružao ne samo pretenciozan metafizički žargon, nego razumljiv pregled pojava aktuelnog života. Evropa koja je izgubila veru u ideale i napore 1848. godine dočekala je gotovo sa klicanjem tu filozofiju koja je izražavala očajanje od godine 1815. Napad nauke na teologiju, socijalističko optuživanje zbog siromaštva i rata, biološko naglašavanje borbe za opstanak — svi ti činioci pomogli su najzad da se raširi Šopenhauerova slava. On još nije bio suviše star da uživa u svojoj popularnosti: požudno je čitao sve članke koji su o njemu napisani; molio je svoje prijatelje da mu šalju svaku štampanu napomenu koju mogu naći — a on će platiti poštarinu. Godine 1854, Vagner mu je poslao jedan primerak svog dela Prsten nibelunga, sa nekoliko popratnih reči kojima odaje priznanje Šopenhauerovoj filozofiji muzike. Veliki pesimista preobrazio se u svojoj starosti u optimistu; posle jela svirao bi istrajno u flautu, i blagodario bi vremenu što ga je oslobodilo vatre njegove mladosti. Sa svih strana dolazili su ljudi da ga pohode; i o svom sedamdesetom rođendanu, godine 1858, bio je pretrpan čestitkama sa svih strana sveta. Ovaj preobražaj nije došao prerano: ostalo mu je da živi još dve godine. 21. septembra 1860. seo je da doručkuje, i činilo se da se nalazi u najboljem zdravlju. Sat vremena kasnije našla ga je gazdarica kako još sedi za stolom, ali mrtav.[2] Filozofija[uredi | uredi izvor] Šopenhauer je smatrao da je volja osnova svega, Kantova „stvar po sebi”, suština sveta koji je samo predstava. Volja je večito nezadovoljena, i zato je život beskrajna patnja, a ovaj svet najgori mogući svet. Cilj svega je nirvana (budizam). Glavno delo mu je Svet kao volja i predstava. Do većeg uticaja došao je tek pred kraj života i posle smrti. Ostala dela prevedena kod nas: Metafizika lepog, Metafizika polne ljubavi, O stilu i pisanju, O geniju i dr. Šopenhauerova filozofija se najbolje razume ukoliko se prepozna njegov dug Kantovoj filozofiji, kojeg je smatrao najvećim misliocem modernog doba. Njegova glavna zamerka filozofiji savremenika u Nemačkoj (Šelinga, Fihtea i Hegela), je da su pod izgovorom napretka i težnji da dalje razviju Kantove ideje, u stvari pokušali da filozofiraju na način koji je sâm Kant opisao kao sasvim neprihvatljiv. Ako je Kant išta pokazao, onda je to da je metafizička spekulacija u zastarelom „transcendentalnom” smislu potpuno neupotrebljiva za dostizanje saznanja koje leži izvan ljudskog iskustva. Po Šopenhaueru, takvo je saznanje u principu nedostižno, te se svaki filozof – i kojom god procedurom – koji pokuša da uspostavi postojanje Boga i besmrtnost duše, u stvari upustio u jedno beznadežno filozofsko ispitivanje. Svet kao reprezentacija[uredi | uredi izvor] Šopenhauer je svoju filozofiju doživljavao kao nastavak Kantove, a rezultate kantovskog epistemološkog istraživanja (transcendentalni idealizam) koristio je kao polazište za svoju vlastitu filozofiju. Kant je tvrdio da je empirijski svet samo kompleks pojavnosti čije se postojanje i povezanost javlja samo u našim mentalnim predstavama.[3] Šopenhauer to ponavlja u prvoj rečenici svog glavnog dela:„Svet je moje predstavljanje“ (Die Welt ist meine Vorstellung). Sve što postoji za saznanje (čitav svet) postoji jednostavno kao objekat u odnosu na subjekt - „predstavljanje“ subjekta. Sve što pripada svetu je, prema tome, „zavisno od predmeta“. U prvoj knjizi o Svetu kao volji i predstavljanju, Šopenhauer svet razmatra iz ovog ugla. Teorija percepcije[uredi | uredi izvor] U novembru 1813. Gete je pozvao Šopenhauera da mu pomogne u njegovoj Teoriji boja. Iako je Šopenhauer teoriju boja smatrao manjom stvari,[4]prihvatio je poziv iz divljenja Geteu. Ipak, ove istrage dovele su ga do njegovog najvažnijeg otkrića u epistemologiji: pronalaska dokaza apriorne prirode uzročnosti. Kant je otvoreno priznao da je Hjumov skeptični napad na uzročnost bio motiv za kritičke istrage u Kritici čistog uma i dao razrađen dokaz da pokaže da je uzročnost a priori. Nakon što je G.E. Šulc učinio verovatnim da Kant nije opovrgnuo Hjumov skepticizam, na onima koji su odani Kantovom projektu bilo je da dokažu ovu važnu stvar. Razlika između Kantovog i Šopenhauerovog pristupa bila je sledeća: Kant je jednostavno izjavio da nam se empirijski sadržaj percepcije „daje“ spolja, izraz kojim je Šopenhauer često izražavao svoje nezadovoljstvo.[5] S druge strane, on je bio zaokupljen: kako da dobijemo ovaj empirijski sadržaj percepcije; kako je moguće subjektivne senzacije ograničene na moju kožu shvatiti kao objektivnu percepciju stvari koje leže izvan mene? [6] Oseti u ruci slepog čoveka, pri osećanju predmeta kubičnog oblika, prilično su jednoliki i isti na sve strane i u svim pravcima: ivice, istina, pritiskaju manji deo njegove ruke, još uvek u tim senzacijama uopšte nije ništa poput kocke. Njegovo razumevanje, međutim, izvodi neposredan i intuitivan zaključak iz osećanog otpora, da taj otpor mora imati uzrok, koji se kroz taj zaključak predstavlja kao tvrdo telo; i pokretima ruku u osećaju predmeta, dok osećaj ruke ostaje nepromenjen, on konstruiše kubni oblik u svemiru. Da predstavljanje uzroka i prostora, zajedno sa njihovim zakonima, već nije postojalo u njemu, slika kocke nikada ne bi mogla proizići iz tih uzastopnih senzacija u njegovoj ruci. [7] Uzročnost stoga nije empirijski koncept izvučen iz objektivnih percepcija, ali objektivna percepcija pretpostavlja znanje o uzročnosti. Ovime se Hjumov skepticizam opovrgava.[8] Ovom intelektualnom operacijom, shvatajući svaki efekat u našim čulnim organima kao spoljašnji uzrok, nastaje spoljni svet. Sa vizijom je pronalaženje uzroka u osnovi pojednostavljeno zbog svetlosti koja deluje u pravim linijama. Retko smo svesni procesa koji dvostruko osećanje na oba oka tumači kao da dolazi od jednog predmeta; to obrće utisak na mrežnjače i koje koristi promenu očiglednog položaja predmeta u odnosu na udaljenije objekte koje pruža binokularni vid za opažanje dubine i daljine. Šopenhauer naglašava važnost intelektualne prirode percepcije; čula pružaju sirovinu kojom intelekt proizvodi svet kao predstavu. Svoju teoriju percepcije izneo je prvi put u knjizi On Vision and Colors,[9] a u sledećim izdanjima Četvorostrukog korena, opširno izlaganje dato je u § 21. Svet kao volja[uredi | uredi izvor] U drugoj knjizi o Svetu kao volji i predstavljanju, Šopenhauer razmatra šta je svet izvan njegovog aspekta koji nam se čini - tj. aspekt sveta izvan predstavljanja, svet koji se smatra „samim sobom“, njegovom unutrašnjom suštinom. Samo biće svih stvari, tvrdi Šopenhauer, jeste volja. Empirijski svet koji nam se čini kao predstavljanje ima pluralitet i uređen je u prostorno-vremenskom okviru. Svet kao stvar po sebi mora postojati izvan subjektivnih oblika prostora i vremena. Iako se svet našem iskustvu manifestuje kao mnoštvo predmeta (objektivizacija volje), svaki element ove mnogostrukosti ima istu slepu težnju ka postojanju i životu. Ljudska racionalnost je tek sekundarni fenomen koji ne razlikuje čovečanstvo od ostatka prirode na osnovnom, suštinskom nivou. Napredne kognitivne sposobnosti ljudi, tvrdi Šopenhauer, služe ciljevima volje - nelogičnoj, bezusmernoj, neprekidnoj težnji koja osuđuje ljudsku jedinku na život koji pati neiskupljen konačnom svrhom. Šopenhauerova filozofija volje kao suštinske stvarnosti koja stoji iza sveta kao predstavljanja često se naziva metafizičkim voluntarizmom. Za Šopenhauera, razumevanje sveta kao volje dovodi do etičkih zabrinutosti (za detalje pogledajte odeljak o etici dole), koje on istražuje u Četvrtoj knjizi sveta kao Volja i predstavljanje i ponovo u svoja dva nagradna eseja o slobodi volje i na osnovu morala. Nijedan pojedinačni ljudski postupak nije slobodan, tvrdi Šopenhauer, jer su to događaji u svetu pojavnosti i prema tome podležu principu dovoljnog razloga: čovekovi postupci su neophodna posledica motiva i datog karaktera pojedinačnog čoveka. Nužnost se proteže na postupke ljudskih bića baš kao i na svaki drugi izgled, pa stoga ne možemo govoriti o slobodi pojedinca koji želi. Albert Ajnštajn je citirao Šopenhauerovu ideju da „čovek može da radi kako hoće, ali neće kako hoće“.[10] Pa ipak, volja kao stvar sama po sebi je slobodna, jer postoji izvan carstva predstavljanja i samim tim nije ograničena bilo kojim od oblika nužnosti koji su deo načela dovoljnog razloga. Prema Šopenhaueru, spas od našeg jadnog postojanja može doći kroz volju koja je `smirena` metafizičkim uvidom koji otkriva individualnost samo kao iluziju. Svetitelj ili „velika duša“ intuitivno „prepoznaje celinu, shvata njenu suštinu i otkriva da ona neprestano prolazi, zaokupljena uzaludnim naporima, unutrašnjim sukobom i večitom patnjom“ [11] drugim rečima, potiče iz uvida da je svet sam po sebi (oslobođen oblika prostora i vremena) jedan. Podvižničke prakse, primećuje Šopenhauer, koriste se kao pomoć „samo-ukidanju“ oporuke, što dovodi do blaženog, iskupiteljskog stanja „praznog hoda bez praznina“ bez napora i patnje. Umetnost i estetika[uredi | uredi izvor] Za Šopenhauera je čovekov „voljan“ - želja, žudnja itd. - u osnovi patnje. Privremeni način da se pobegne od ovog bola jeste estetska kontemplacija. Ovde se čovek pomera od uobičajenog saznanja pojedinačnih stvari ka saznanju večnih platonskih ideja - drugim rečima, saznanja koje je slobodno od služenja volji. U estetskom promišljanju, čovek više ne doživljava objekat opažanja kao nešto od čega je odvojen; nego „kao da je predmet postojao sam, a da ga niko nije opazio, i tako čovek više ne može odvojiti opažača od opažanja, već su to dvoje postali jedno, celina svesti u potpunosti ispunjena i zauzeta jednom perceptivnom slikom“.[12] Predmet i objekat se više ne mogu razlikovati, a ideja dolazi do izražaja. Iz ovog estetskog zaranjanja više nije pojedinac koji pati zbog ropstva svojoj ličnoj volji, već postaje „čisti, bezvoljni, bezbolni, bezvremeni subjekt spoznaje.` Čisti subjekt saznanja bez volje spoznaje samo ideje, a ne pojedinačne stvari: ovo je vrsta saznanja koja nije zabrinuta za odnose između predmeta prema principu dovoljnog razuma (vreme, prostor, uzrok i posledica) i umesto toga podrazumeva potpunu apsorpciju u objektu. Umetnost je praktična posledica ovog kratkog estetskog promišljanja jer pokušava da prikaže suštinu / čiste ideje sveta. Muzika je za Šopenhauera bila najčistiji oblik umetnosti, jer je ona ta koja je prikazivala samu volju, a da se ona nije podvrgavala Principu dovoljnog razuma, dakle kao pojedinačni predmet. Prema Danijelu Olbrajtu, „Šopenhauer je smatrao da je muzika jedina umetnost koja nije samo kopirala ideje, već je zapravo otelotvorila samu volju“.[13]Smatrao je muziku bezvremenskim, univerzalnim jezikom koji je svuda shvaćen i koji može potaknuti globalni entuzijazam ako poseduje značajnu melodiju. [14] Matematika[uredi | uredi izvor] Šopenhauerovi realistički pogledi na matematiku očigledni su u njegovoj kritici savremenih pokušaja da se dokaže paralelni postulat u euklidskoj geometriji. Pisanje kratko pre otkrića hiperboličke geometrije pokazalo je logičku nezavisnost aksioma - i mnogo pre nego što je opšta teorija relativnosti otkrila da ne mora nužno da izražava svojstvo fizičkog prostora, Šopenhauer je kritikovao matematičare zbog pokušaja da pomoću indirektnih koncepata dokažu šta on održan direktno je bio očigledan iz intuitivne percepcije. Euklidska metoda demonstracije izvadila je iz svoje materice svoju najupečatljiviju parodiju i karikaturu u čuvenoj kontroverzi oko teorije paralela i u pokušajima koji se ponavljaju svake godine da se dokaže jedanaesti aksiom (poznat i kao peti postulat). Aksiom tvrdi, i to zaista, posrednim kriterijumom treće prave koja se preseca, da dve prave nagnute jedna prema drugoj (jer je to tačno značenje „manje od dva prava ugla“), ako su proizvedene dovoljno daleko, moraju ispuniti. Sada bi ta istina trebalo da bude previše komplikovana da bi se shvatila kao samorazumljiva i zato joj je potreban dokaz; ali takav dokaz se ne može izvesti, samo zato što nema ništa neposrednije.[15] Tokom svog pisanja, Šopenhauer je kritikovao logičko izvođenje filozofije i matematike iz pukih pojmova, umesto iz intuitivnih percepcija.[16] U stvari, čini mi se da je logička metoda na taj način svedena na apsurd. Ali upravo se kroz kontroverze oko toga, zajedno sa uzaludnim pokušajima da se direktno izvesno pokaže kao samo posredno izvesno, pojavljuju nezavisnost i jasnoća intuitivnih dokaza u suprotnosti sa beskorisnošću i poteškoćama logičkog dokazivanja, kontrast je toliko poučan kao zabavno je. Ovde se neće priznati direktna izvesnost, samo zato što to nije samo logična izvesnost koja sledi iz koncepta, a time i počiva isključivo na odnosu predikata prema subjektu, prema principu kontradikcije. Ali taj jedanaesti aksiom u vezi sa paralelnim linijama apriori je sintetički predlog i kao takav ima garanciju čiste, a ne empirijske percepcije; ova percepcija je podjednako neposredna i sigurna kao i sam princip kontradikcije iz koje svi dokazi izvorno izvode svoju sigurnost. Na dnu ovo važi za svaku geometrijsku teoremu... Iako Šopenhauer nije mogao da vidi opravdanje za pokušaj dokazivanja Euklidovog paralelnog postulata, video je razlog za ispitivanje još jednog Euklidovog aksioma.[17] Iznenađuje me da osmi aksiom,[18] „Likovi koji se međusobno poklapaju jednaki jedni drugima“, nije prilično napadnut. Jer „podudaranje jedno s drugim“ je ili puka tautologija, ili nešto sasvim empirijsko, što ne pripada čistoj intuiciji ili percepciji, već spoljnom čulnom iskustvu. Stoga pretpostavlja pokretljivost figura, ali sama materija je pokretna u prostoru. Prema tome, ovo upućivanje na međusobno podudaranje napušta čisti prostor, jedini element geometrije, da bi se prešlo na materijalno i empirijsko.[15] Ovo sledi Kantovo razmišljanje. [19] Etika[uredi | uredi izvor] Zadatak etike nije da propiše moralne postupke koje treba preduzeti, već da istraži moralne postupke. Filozofija je uvek teoretska: njen zadatak je da objasni šta je dato. [20] Prema Kantovom transcendentalnom idealizmu, prostor i vreme su oblici našeg senzibiliteta u kojima se pojave pojavljuju višestruko. Stvarnost je sama po sebi oslobođena višestrukosti, ne u smislu da je objekat jedan, već da je izvan mogućnosti višestrukosti. Dve osobe, iako se čine različitim, same po sebi se ne razlikuju.[21] Izgledi su u potpunosti podređeni principu dovoljnog razloga. Egoistični pojedinac koji svoje ciljeve usredsređuje na sopstvene interese mora se nositi sa empirijskim zakonima koliko god može. Ono što je relevantno za etiku su pojedinci koji mogu delovati protiv vlastitih ličnih interesa. Ako uzmemo čoveka koji pati kada vidi svoje bližnje koji žive u siromaštvu i shodno tome koristi značajan deo svog prihoda da izdržava njihove potrebe umesto sopstvenih zadovoljstava, onda je to najjednostavniji način da se opiše time što on manje pravi razliku između sebe i druge nego što se obično pravi.[22] Što se tiče toga kako nam se stvari čine, egoist tvrdi da postoji jaz između dve osobe, ali altruista patnje drugih doživljava kao svoje. Na isti način saosećajni čovek ne može nauditi životinjama, iako se čine kao da se razlikuju od njega samog. Ono što motiviše altruiste je saosećanje. Patnja drugih za njega nije hladna materija prema kojoj je ravnodušan, ali oseća povezanost sa svim bićima. Saosećanje je dakle osnova morala.[23] Večna pravda[uredi | uredi izvor] Šopenhauerov princip kojim se mnoštvo pojavljuje naziva principium individuationis. Kad ugledamo prirodu, vidimo da je to surova bitka za postojanje. Pojedinačne manifestacije volje mogu se održati samo na štetu drugih - volja, kao jedino što postoji, nema drugu mogućnost osim da se proždere da bi iskusila zadovoljstvo. Ovo je osnovna karakteristika volje i ne može se zaobići.[24] Za razliku od vremenske ili ljudske pravde, kojoj je potrebno vreme da se uzvrati za zlo delo i koja „ima sedište u državi, kao uzvraćanje i kažnjavanje“,[25] večna pravda „ne vlada državom već svetom, ne zavisi od čoveka institucije, nije podložan slučaju i obmani, nije neizvestan, kolebljiv i greši, već nepogrešiv, fiksiran i siguran.` Večna pravda nije odmazda jer odmazda zahteva vreme. Nema kašnjenja ili odgode. Umesto toga, kazna je vezana za krivično delo, „do tačke kada to dvoje postaju jedno.`...`Tormenter i mučeni su jedno. [Tormenter] greši misleći da nije učesnik u patnji; izmučen], jer veruje da nije učesnik u krivici “.[26] Patnja je moralni ishod naše vezanosti za zadovoljstvo. Šopenhauer je smatrao da je ovu istinu izrazila hrišćanska dogma o istočnom grehu i, u istočnim religijama, dogma o ponovnom rođenju. Kvijetizam[uredi | uredi izvor] Onaj ko kroz principium individuationis gleda i patnju uopšte shvata kao svoju, patnju će videti svuda i umesto da se bori za sreću svog pojedinačnog ispoljavanja, gnušaće se samog života budući da zna da je on nerazdvojno povezan sa patnjom. Za njega je srećan individualni život u svetu patnje sličan prosjaku koji jedne noći sanja da je kralj.[27] Oni koji su iskusili ovo intuitivno znanje ne mogu da potvrde život, već pokazuju isposništvo i kvijetizam, što znači da više nisu osetljivi na motive, nisu zabrinuti za svoju individualnu dobrobit i prihvataju zlo koje im drugi nanose ne opirući se. Oni pozdravljaju siromaštvo i ne traže ili beže od smrti. Šopenhauer je asketizam nazivao poricanjem volje za životom.[27] Ljudski život je neprekidna borba za zadovoljstvo i, umesto da nastavi njihovu borbu, podvižnik je prekida. Nije važno da li su se ovi podvižnici držali dogmi hrišćanstva ili darmičke religije, jer je njihov način života rezultat intuitivnog znanja. U tom pogledu se slažu i hrišćanski mistik i učitelj filozofije Vedante, oboje smatraju da su sva spoljašnja dela i verske vežbe suvišni za onoga ko je dostigao savršenstvo. Toliko slaganja u slučaju tako različitih doba i nacija je praktični dokaz da ono što se ovde izražava nije, kako to optimistična tupost voli da tvrdi, ekscentričnost i izopačenost uma, već suštinska strana ljudske prirode, koja se samo čini tako retko zbog svoje izvrsnosti.[27] Psihologija[uredi | uredi izvor] Filozofi tradicionalno nisu impresionirani potrebom seksa, ali se Šopenhauer iskreno obratio njemu i srodnim konceptima: ... Treba se iznenaditi da su stvar [pol] koji igra toliko važnu ulogu u ljudskom životu do sada filozofi praktično zanemarivali i pred nama leži kao sirovi i neobrađeni materijal.[28] Nazvao je silu u čoveku za koju je osećao da ima nepromenjivu prednost nad razumom: Volja za životom (Wille zum Leben), definisana kao svojstveni nagon unutar ljudi i svih stvorenja da ostanu živi; sila koja nas podvlači u reprodukciju. Šopenhauer je odbio ljubav da shvati bilo kao beznačajnu ili slučajnu, već ju je shvatio kao neizmerno moćnu silu koja je neviđena ležala u čovekovoj psihi, garantujući kvalitet ljudske rase: Krajnji cilj svih ljubavnih veza... važniji je od svih drugih ciljeva u čovekovom životu; i zato je sasvim dostojan duboke ozbiljnosti kojom ga svi prate. Ono o čemu se odlučuje nije ništa manje od sastava sledeće generacije...[29] Često se tvrdi da su Šopenhauerove misli o seksualnosti nagoveštavale teoriju evolucije, što je Darvin naišao na zadovoljstvo kada je u svoj Descent of Man uključio citat nemačkog filozofa.[30] Ovo je takođe zabeleženo u vezi sa Frojdovim konceptima libida i nesvesnog uma, kao i evolucione psihologije uopšte.[31] Politička i društvena misao[uredi | uredi izvor] Politika[uredi | uredi izvor] Šopenhauerova politika bila je odjek njegovog etičkog sistema, koji je on detaljno razjasnio u svom delu „Die beiden Grundprobleme der Ethik“ (dva eseja o slobodi volje i o osnovama morala). U povremenim političkim komentarima u svojim Parerga and Paralipomena i ostaci rukopisa, Šopenhauer se opisao kao zagovornik ograničene vlade. Šopenhauer je delio stav Tomasa Hobsa o neophodnosti države i državne akcije radi provere urođenih tendencija destrukcije naše vrste. Takođe je branio nezavisnost zakonodavne, sudske i izvršne grane vlasti i monarha kao nepristrasnog elementa sposobnog za prakticiranje pravde (u praktičnom i svakodnevnom smislu, a ne kosmološkom).[32] Izjavio je da je monarhija „prirodna za čoveka na skoro isti način kao i za pčele i mrave, ždralove u letu, lutajuće slonove, vukove u čoporu u potrazi za plenom i druge životinje“. Intelekt u monarhijama, piše on, uvek ima „mnogo veće šanse protiv gluposti, njenog nepomirljivog i uvek prisutnog neprijatelja, kao što je to slučaj u republikama; ali to je velika prednost.“[33] S druge strane, Šopenhauer je omalovažavao republikanizam kao biti „onoliko neprirodno za čoveka koliko je nepovoljno za viši intelektualni život, a time i za umetnost i nauku“. [34] Šopenhauer, prema sopstvenom priznanju, nije mnogo razmišljao o politici, i nekoliko puta je ponosno pisao o tome kako je malo pažnje posvećivao „političkim poslovima u toku svog dana“. Iako bio savremenik nekoliko revolucija u francuskoj i nemačkoj vladi i nekoliko ratova koji su tresli kontinent, on je zadržao svoju poziciju „ne brinući o vremenu već o večnostima“. Napisao je mnoge omalovažavajuće napomene o Nemačkoj i Nemcima. Tipičan primer je: „Za Nemca je čak dobro imati malo poduže reči u ustima, jer polako razmišlja i daju mu vremena za razmišljanje.“[35] Kazna[uredi | uredi izvor] Država, tvrdio je Šopenhauer, kažnjava kriminalce da bi sprečila buduće zločine. Ona stavlja „pored svakog mogućeg motiva za počinjenje nepravde snažniji motiv za njeno nečinjenje, neizbežnu kaznu. Shodno tome, krivični zakon je što je moguće potpuniji registar kontra-motiva svih krivičnih dela koja se mogu zamisliti...“[36] Tvrdio je da mu ova doktrina nije originalna. Ranije se pojavljivala u spisima Platona, Seneke, Hobsa...[37] Rase i religije[uredi | uredi izvor] Šopenhauer je severnim „belim rasama“ pripisao civilizacijski primat zbog njihove osetljivosti i kreativnosti (osim starih Egipćana i Hindusa, koje je smatrao jednakim): Najviša civilizacija i kultura, osim starih Hindusa i Egipćana, nalaze se isključivo među belim rasama; pa čak i kod mnogih mračnih naroda, vladajuća kasta ili rasa je svetlije boje od ostalih i stoga je očigledno doselila, na primer, Bramane, Inke i vladare Južno-morskih ostrva. Sve je to zbog činjenice da je nužnost majka izuma, jer su ona plemena koja su rano emigrirala na sever, a tamo postepeno postajala bela, morala da razviju sve svoje intelektualne moći i izmisle i usavrše sve umetnosti u svojoj borbi sa potrebama, oskudica i beda, koje je u mnogim njihovim oblicima donela klima. To su morali da urade da bi nadoknadili štednju prirode i iz svega je proizašla njihova visoka civilizacija. [38] Šopenhauer je bio protiv ropstva. Govoreći o postupanju sa robovima u robovlasničkim državama Sjedinjenih Država, Šopenhauer je osudio „one đavole u ljudskom obličju, one drske, crkvene, stroge poštivače subote, propalice, posebno anglikanske parole među njima„ zbog toga kako oni “odnose se prema svojoj nevinoj crnoj braći koja su nasiljem i nepravdom upala u njihove đavolje kandže.“ Države robovlasništva u Severnoj Americi, piše Šopenhauer, predstavljaju „sramotu za celo čovečanstvo“.[39] U svojoj metafizici seksualne ljubavi, Šopenhauer je napisao: Dalje, razmatranje tena je vrlo odlučno. Plavuše više vole tamne osobe ili brinete; ali ovi drugi retko više vole prve. Razlog je taj što su svetla kosa i plave oči same po sebi varijacija od tipa, gotovo abnormalnost, analogna belim miševima ili barem sivim konjima. Ni u jednom delu sveta, čak ni u blizini pola, nisu autohtoni, osim u Evropi, i očigledno su skandinavskog porekla. Ovde bih mogao usput da izrazim svoje mišljenje da bela boja kože čoveku nije prirodna, ali da po prirodi ima crnu ili smeđu kožu, poput naših predaka Hindusa; da prema tome beli čovek nikada nije izvorno izniknuo iz materice prirode, i da stoga ne postoji takva reč kao bela rasa, o čemu se već govori, već je svaki belac izbledeli ili izbeljeni. Prisiljen u čudnom svetu, gde postoji samo kao egzotična biljka, a tako je potrebno zimi staklenik, tokom hiljada godina čovek je postao beo. Cigani, indijanska rasa koja se doselila pre samo otprilike četiri veka, pokazuju prelazak sa tena hinduista na naš. Stoga se u seksualnoj ljubavi priroda trudi da se vrati tamnoj kosi i smeđim očima kao primitivnom tipu; ali bela boja kože postala je druga priroda, mada ne tako da nas braon hinduistički odbija. Konačno, svako takođe traži u određenim delovima tela ispravljanje vlastitih nedostataka i aberacija i to što je odlučnije to je važniji deo.[40] Šopenhauer je takođe održavao izraziti metafizički i politički antijudaizam. Šopenhauer je tvrdio da je hrišćanstvo predstavljalo pobunu protiv onoga što je on oblikovao kao materijalističku osnovu judaizma, pokazujući etiku pod indijskim uticajem koja odražava arijevsko-vedsku temu duhovnog samoosvajanja. To je video nasuprot neukom nagonu ka zemaljskom utopizmu i površnosti svetovnog „jevrejskog“ duha: [Judaizam] je, prema tome, najsurovija i najsiromašnija od svih religija i sastoji se samo u apsurdnom i revoltirajućem teizmu. To znači da κυριος [`Gospod`], koji je stvorio svet, želi da ga obožavaju; i zato je pre svega ljubomoran, zavidan svojim kolegama, svim ostalim bogovima; ako im se žrtvuju, on je besan i njegovi Jevreji loše žive... Najžalosnije je što je ova religija postala osnova preovlađujuće religije u Evropi; jer je to religija bez ikakvih metafizičkih tendencija. Dok sve druge religije nastoje da ljudima simbolima objasne metafizički značaj života, jevrejska religija je potpuno imanentna i ne pruža ništa drugo do pukog ratnog pokliča u borbi sa drugim narodima.[41] Žene[uredi | uredi izvor] U svom eseju o ženama iz 1851. godine, Šopenhauer je izrazio protivljenje onome što je nazvao „tevtonsko-hrišćanskom glupošću“ refleksivnog, neispitanog pijeteta (abgeschmackten Weiberveneration) [42] prema ženi. Šopenhauer je napisao „Žene su direktno sposobne da se ponašaju kao medicinske sestre i učiteljice našeg ranog detinjstva činjenicom da su i same detinjaste, neozbiljne i kratkovidne“. Smatrao je da žene nemaju umetničke sposobnosti i osećaj za pravdu, i izrazio je svoje protivljenje monogamiji. Rodžers i Tompson ga ubrajaju u filozofima koji se loše ponašaju i nazivaju Šopenhauera „mizoginom osobom bez premca u... zapadnoj filozofiji“. Tvrdio je da je „ženi po prirodi predviđeno da se pokorava“. Međutim, esej daje neke komplimente: „Žene su u svom rasuđivanju odlučnije trezvenije nego [muškarci]“ i saosećaju sa patnjom drugih. Šopenhauerovi spisi uticali su na mnoge, od Fridriha Ničea do feministkinja devetnaestog veka.[43] Njegova biološka analiza razlike među polovima i njihovih odvojenih uloga u borbi za opstanak i reprodukciju predviđa neke od tvrdnji koje su kasnije izlagali sociobiolozi i evolucioni psiholozi. [44] Kada je ostareli Šopenhauer 1859. sedeo za portretom skulpture pruske vajarke Elisabet Nej, bio je veoma impresioniran duhovitošću i neovisnošću mlade žene, kao i njenom veštinom vizuelne umetnice.[45] Posle vremena provedenog sa Nej, rekao je prijateljici Riharda Vagnera Malvidi von Mejsenbug, `Još nisam rekao poslednju reč o ženama. Verujem da, ako žena uspe da se povuče iz mase, ili bolje rečeno uzdigne iznad mase, ona raste neprestano i više od čoveka.`[46] Pederastija[uredi | uredi izvor] U trećem, proširenom izdanju Sveta kao volje i predstavljanja (1859), Šopenhauer je dodao dodatak svom poglavlju o Metafizici seksualne ljubavi. Napisao je da se pederastija koristi u sprečavanju loše rođene dece. U vezi s tim, izjavio je da „porok koji razmatramo da izgleda deluje direktno protiv ciljeva prirode i koja je najvažnija i koja je za nju najviše zabrinjava mora u stvari služiti upravo tim ciljevima, mada samo posredno, kao sredstvo za sprečavanje većeg zla.`[47] Šopenhauer završava dodatak izjavom da je `izlažući ove paradoksalne ideje želeo sam da profesorima filozofije udovoljim malom uslugom. Učinio sam to pružajući im priliku da me kleveću govoreći da branim i pohvaljujem pederastiju.`[48] Nasleđe i eugenika[uredi | uredi izvor] Šopenhauer je ličnost i intelekt posmatrao kao nasleđene. Citira Horacijevu izreku: „Od hrabrih i dobrih hrabri su sišli“ (Odes, 4, 29) i Šekspirovu rečenicu iz Cymbeline, „Kukavice su oci kukavica, a male stvari prave male stvari“ (IV, 2) da bi pojačao svoj nasledni argument. [49] Mehanički, Šopenhauer je verovao da osoba svoj intelekt nasleđuje preko majke, a lični karakter preko oca.[50] Ovo verovanje u naslednost osobina informisalo je Šopenhauerovo gledište o ljubavi - stavljajući ga na najviši nivo važnosti. Za Šopenhauera je „konačni cilj svih ljubavnih spletki, bilo komičnih ili tragičnih, zaista važniji od svih ostalih krajeva u ljudskom životu. Ono na šta se sve okreće nije ništa manje nego sastav sledeće generacije... nije bogatstvo ili nevolja bilo kog pojedinca, već ljudskog roda koji dolazi, a koji je ovde u pitanju.` Ovakav pogled na važnost za vrstu koju smo izabrali da volimo ogledao se u njegovim pogledima na eugeniku ili dobro odgajanje. Ovde je Šopenhauer napisao: Sa našim znanjem o potpunoj nepromenljivosti i karaktera i mentalnih sposobnosti, dovedeni smo do stava da bi se do stvarnog i temeljnog poboljšanja ljudske rase moglo doći ne toliko spolja koliko iznutra, ne toliko teorijom i uputstvom kao put generacije. Platon je imao nešto na umu kada je u petoj knjizi svoje Države objasnio svoj plan za povećanje i poboljšanje svoje ratničke kaste. Ako bismo mogli kastrirati sve nitkove i zabiti sve glupe guske u samostan, a muškarcima plemenitog karaktera dati čitav harem, i nabaviti muškarce, i zaista dobre muškarce, za sve devojke pune intelekta i razumevanja, onda bi uskoro nastala generacija koja bi bila bolja od Periklove. [51] U drugom kontekstu, Šopenhauer je ponovio svoju eugeničku tezu: „Ako želite utopijske planove, rekao bih: jedino rešenje problema je despotizam mudrih i plemenitih pripadnika prave aristokratije, istinskog plemstva, postignutog parenjem najviše velikodušnih muškaraca sa najpametnijim i najdarovitijim ženama. Ovaj predlog predstavlja moju utopiju i moju Platonsku Državu.“[52] Analitičari (npr. Kit Ansel-Pirson) sugerišu da su Šopenhauerovi antiegalitaristički osećaji i njegova podrška eugeniki uticali na neo-aristokratska filozofija Fridriha Ničea, koji je Šopenhauera u početku smatrao svojim mentorom.[53] Dobrobit životinja[uredi | uredi izvor] Kao posledica njegove monističke filozofije, Šopenhauer je bio veoma zabrinut za dobrobit životinja.[54] [55]Za njega su sve pojedinačne životinje, uključujući ljude, u suštini fenomenalne manifestacije one koja je u osnovi Volje. Reč „volja“ za njega je odredila silu, snagu, impuls, energiju i želju; to je najbliža reč koju imamo koja može označavati suštinu svih spoljnih stvari i naše direktno, unutrašnje iskustvo. Budući da svako živo biće poseduje volju, ljudi i životinje su u osnovi isti i mogu se prepoznati jedni u drugima.[56] Iz tog razloga je tvrdio da bi dobra osoba imala simpatije prema životinjama. Saosećanje sa životinjama usko je povezano sa dobrotom karaktera i može se pouzdano tvrditi da onaj ko je surov prema živim bićima ne može biti dobar čovek. Na osnovu morala, § 19 Ništa tačnije ne vodi ka prepoznavanju identiteta suštinske prirode u životinjskim i ljudskim fenomenima od proučavanja zoologije i anatomije. Na osnovu morala, poglavlje 8 Pretpostavka da su životinje bez prava i iluzija da naš odnos prema njima nema moralni značaj je bezobrazan primer zapadnjačke surovosti i varvarstva. Univerzalno saosećanje jedina je garancija morala. Na osnovu morala, poglavlje 8 1841. pohvalio je osnivanje u Londonu Društva za sprečavanje okrutnosti prema životinjama i Društva prijatelja životinja u Filadelfiji. Šopenhauer je otišao toliko daleko da je protestovao koristeći zamenicu „to“ u odnosu na životinje jer je to vodilo prema njima kao prema neživim stvarima.[57] Da bi pojačao svoje stavove, Šopenhauer se pozvao na anegdotske izveštaje o pogledu streljanog majmuna[58], kao i na tugu slonice kojoj je majku ubio lovac.[59] Bio je veoma vezan za svoj niz pudlica kućnih ljubimaca. Šopenhauer je kritikovao Spinozino [60]verovanje da su životinje puko sredstvo za zadovoljstvo ljudi.[61][62] Intelektualni interesi i afiniteti[uredi | uredi izvor] Indologija[uredi | uredi izvor] Šopenhauer je pročitao latinski prevod drevnih hinduističkih tekstova, Upanišade, u prevodu francuskog pisca Anketil du Perona iz persijskog prevoda princa Dare Sukoh pod nazivom Sire-Akbar („Velika tajna“). Filozofija ga je toliko impresionirala da ju je nazvao „proizvodnjom najviše ljudske mudrosti“ i verovao je da sadrži nadljudske koncepte. Šopenhauer je Indiju smatrao „zemljom najstarije i najiskrenije mudrosti, mestom odakle su Evropljani mogli da prate svoje poreklo i tradicijom kojom su na njih uticali na toliko odlučnih načina“, i smatrao je Upanišade „najisplativije i uzdižuće čitanje koje je [...] moguće na svetu. To je bila uteha mog života i biće uteha moje smrti.` [63] Šopenhauer je prvi put sa prevodom Anketil du Perona upoznao Fridriha Majer 1814. godine. Upoznali su se tokom zime 1813–1814 u Vejmaru u kući Šopenhauerove majke, prema biografu Safranskom. Majer je bio Herderov sledbenik i rani indolog. Šopenhauer je, međutim, počeo ozbiljno proučavati indijske tekstove tek u leto 1814. Safranski tvrdi da je između 1815. i 1817. Šopenhauer imao još jedno važno unakrsno oprašivanje indijanskim mislima u Drezdenu. To je bilo preko njegovog dvogodišnjeg komšije Karla Kristijana Fridriha Krausea. Krause je tada bio maloletni i prilično neobičan filozof koji je pokušavao da pomeša svoje ideje sa drevnom indijskom mudrošću. Krause je takođe savladao sanskrit, za razliku od Šopenhauera, i razvili su profesionalni odnos. Od Krausea je Šopenhauer naučio meditaciju i dobio najbliže savete stručnjaka u vezi sa indijskom mišlju.[64] Pogled na stvari [...] da je sva pluralnost samo prividna, da u nepreglednom nizu pojedinaca, koji istovremeno i uzastopno prelaze u i izvan života, generacija za generacijom, starost za godinama, postoji samo jedan te isti entitet stvarno postojeće, što je prisutno i identično podjednako; - kažem, ta teorija je bila poznata mnogo pre Kanta; zaista, može se preneti u najudaljeniju antiku. To je alfa i omega najstarije knjige na svetu, svetih Veda, čiji se dogmatski deo, tačnije ezoterično učenje, nalazi u Upanišadama. Tu se nalazi gotovo na svakoj stranici ta duboka doktrina; neumornim ponavljanjem, u nebrojenim adaptacijama, mnogim raznovrsnim parabolama i sličnostima to se izlaže i usađuje. Na osnovu morala, poglavlje 4 [65] Knjiga Upanišade uvek je ležala otvorena na njegovom stolu i uvek ju je proučavao pre spavanja. Otvaranje sanskrtske književnosti nazvao je „najvećim darom našeg veka“ i predvideo da će filozofija i znanje Upanišada postati negovana vera Zapada.[66] Najuočljiviji je, u slučaju Šopenhauerovog dela, značaj Chandogya Upanishad, čija se Mahāvākya, Tat Tvam Asi, širom sveta pominje kao volja i predstava.[67] Budizam[uredi | uredi izvor] Šopenhauer je primetio prepisku između svojih doktrina i Četiri plemenite istine budizma. [68]Sličnosti usredsređene na principe da život uključuje patnju, da je patnja uzrokovana željom i da izumiranje želje vodi ka oslobođenju. Tako tri od četiri „Budine istine“ odgovaraju Šopenhauerovoj doktrini volje.[69]U budizmu, međutim, iako su pohlepa i požuda uvek nevešti, želja je etički promenljiva - može biti vešta, nevešta ili neutralna.[70] Za Šopenhauera je volja imala ontološki primat nad intelektom; želja je pre razmišljanja. Šopenhauer je smatrao da je ovo slično pojmovima purusartha ili životnim ciljevima u Vedanta hinduizmu. U Šopenhauerovoj filozofiji poricanje volje postiže se: lično iskustvo izuzetno velike patnje koja dovodi do gubitka volje za životom; ili znanje o suštinskoj prirodi života u svetu kroz posmatranje patnje drugih ljudi. Međutim, budistička nirvana nije ekvivalent uslovu koji je Šopenhauer opisao kao poricanje volje. Nirvana nije gašenje osobe kako su neki zapadni naučnici mislili, već samo „gašenje“ (doslovno značenje nirvane) plamena pohlepe, mržnje i zablude koji napadaju karakter osobe. [71]Šopenhauer je u svojoj raspravi o religijama dao sledeću izjavu: [72] Ako bih želeo da rezultate svoje filozofije uzmem za standard istine, morao bih da priznam prednost budizma nad drugima. U svakom slučaju, mora da mi predstavlja zadovoljstvo da vidim svoju doktrinu u tako bliskom slaganju sa religijom koju većina ljudi na zemlji smatra svojom, jer ovo broji mnogo više sledbenika nego bilo koja druga. I ovaj sporazum mora da mi bude još ugodniji, utoliko što u svom filozofiranju sigurno nisam bio pod njegovim uticajem. Do 1818. godine, kada se moje delo pojavilo, u Evropi se moglo naći vrlo malo izveštaja o budizmu. [73] Međutim, budistički filozof Nishitani Keiji nastojao je udaljiti budizam od Šopenhauera.[74] Iako Šopenhauerova filozofija u takvom rezimeu može zvučati prilično mistično, njegova metodologija je bila odlučno empirijska, a ne spekulativna ili transcendentalna: Filozofija... je nauka i kao takva nema članaka vere; shodno tome, u njemu se ne može pretpostaviti da postoji ništa osim onoga što je pozitivno dato empirijski ili demonstrirano neospornim zaključcima.[75] Takođe imajte na umu: Ovaj stvarni svet onoga što je moguće spoznati, u kojem se nalazimo i što je u nama ostaje i materijal i granica našeg razmatranja.[76] Argument da je budizam uticao na Šopenhauerovu filozofiju više od bilo koje druge darmičke vere gubi na verodostojnosti, jer nije započeo ozbiljno proučavanje budizma tek nakon objavljivanja knjige „Svet kao volja i predstavljanje“ 1818.[77] Naučnici su počeli da revidiraju ranije stavove o Šopenhauerovom otkriću budizma. Dokazi o ranom interesovanju i uticaju pojavljuju se u Šopenhauerovim beleškama o budizmu iz 1815/16 (prepisao i preveo Urs Ap). Oni su uključeni u nedavnu studiju slučaja koja prati Šopenhauerovo interesovanje za budizam i dokumentuje njegov uticaj.[78] Drugi naučni radovi postavljaju pitanje koliko je Šopenhauerova filozofija zapravo slična budizmu.[79] Magija i okultizam[uredi | uredi izvor] Neke tradicije zapadnog ezoterizma i parapsihologije zanimale su Šopenhauera i uticale na njegove filozofske teorije. Hvalio je životinjski magnetizam kao dokaz stvarnosti magije u svom delu. „O volji u prirodi“ i išao je toliko daleko da je prihvatio podelu magije na levicu i desnicu, iako je sumnjao u postojanje demona.[80] Šopenhauer je magiju utemeljio u Volji i tvrdio je da svi oblici magijske transformacije zavise od ljudske Volje, a ne od rituala. Ova teorija je naročito paralelna sistemu magike Alistera Kraulija i njegovom naglasku na čovekovoj volji.[80] S obzirom na važnost Volje za sveobuhvatni sistem Šopenhauera, ovo znači „sugerisanje da je čitav njegov filozofski sistem imao magijske moći.“[81] Šopenhauer je odbacio teoriju razočaranja i tvrdio da bi filozofija trebalo da se sintetiše magijom, za koju je verovao da predstavlja „praktičnu metafiziku.`[82] Neoplatonizam, uključujući tradicije Plotina i u manjoj meri Marsilio Fićino, takođe je naveden kao uticaj na Šopenhauera.[83] Interesi[uredi | uredi izvor] Šopenhauer je imao širok spektar interesa, od nauke i opere do okultizma i književnosti. U studentskim godinama, Šopenhauer je češće išao na predavanja iz nauka nego iz filozofije. Bio je zainteresovan jer je njegova lična biblioteka sadržala blizu 200 knjiga naučne literature prilikom njegove smrti, a njegova dela se odnose na naučne naslove koji nisu pronađeni u biblioteci.[84] Mnoge večeri su provedene u pozorištu, operi i baletu; Šopenhaueru su se posebno dopale opere Mocarta, Rosinija i Belinija. Šopenhauer je muziku smatrao najvišom umetnošću, a tokom svog života svirao je flautu.[85] Kao poliglot, znao je nemački, italijanski, španski, francuski, engleski, latinski i starogrčki i bio je strastveni čitalac poezije i književnosti. Naročito je poštovao Getea, Petrarku, Kalderona i Šekspira. Da Gete nije poslat na svet istovremeno sa Kantom kako bi ga uravnotežio, da tako kažem, u duhu doba, potonji bi bio progonjen poput noćne more mnogih ambicija uma i tlačio bi ga velikom nevoljom. Ali sada njih dvoje imaju beskrajno koristan efekat iz suprotnih pravaca i verovatno će podići nemački duh na visinu koja nadmašuje čak i antičku. [84] U filozofiji su njegovi najvažniji uticaji bili, prema njemu samom, Kant, Platon i UpanišadeŠto se tiče Upanišada i Veda, on u The World as Will piše: Ako je čitalac takođe dobio korist od Veda, pristup kojem je pomoću Upanišada u mojim očima najveća privilegija koju ovaj još uvek mladi vek (1818) može polagati pre svih prethodnih vekova, ako tada čitalac, kažem, primio je svoju inicijaciju u iskonskoj indijskoj mudrosti i primio je otvorenog srca, biće pripremljen na najbolji način da sasluša ono što mu moram reći. Neće mu zvučati čudno, kao ni mnogim drugima, a još manje nezadovoljno; jer bih mogao, ako ne bi zvučalo umišljeno, tvrditi da se svaka odvojena izjava koja čini Upanišade može izvesti kao neophodan rezultat temeljnih misli koje moram da izgovorim, mada sami ti odbici nikako ne biti tamo pronađeni.[86] Misli o drugim filozofima[uredi | uredi izvor] Đordano Bruno i Spinoza[uredi | uredi izvor] Šopenhauer je Bruna i Spinozu doživljavao kao filozofe koji nisu vezani za svoje doba ili naciju. „Oboje su ispunjeni mišlju da, koliko god da su pojave sveta mnogostruke, to je još uvek jedno biće, koje se pojavljuje u svima njima... Prema tome, u njihovom svetu nema mesta za Boga kao stvoritelja sveta u njihovim filozofijama, ali Bog je sam svet “. [87][88] Šopenhauer je izrazio žaljenje što se Spinoza zalagao za prezentaciju svoje filozofije sa konceptima sholastike i kartezijanske filozofije, i pokušao je da koristi geometrijske dokaze koji ne važe zbog nejasnih i preširokih definicija. S druge strane, Bruno, koji je znao mnogo o prirodi i drevnoj književnosti, svoje ideje je predstavio sa italijanskom živopisnošću i među filozofima je jedini koji se približava Platonovoj pesničkoj i dramskoj snazi izlaganja.[87][88] Šopenhauer je primetio da njihova filozofija ne pruža nikakvu etiku, pa je stoga izuzetno značajno što je Spinoza svoje glavno delo nazvao Etika. Zapravo, sa stanovišta potvrđivanja života moglo bi se smatrati potpunim ako se potpuno zanemari moral i samoodricanje. [89]Još je neobičnije što Šopenhauer spominje Spinozu kao primer poricanja volje, ako se francuska biografija Žana Maksimilijena Lukasa [90]koristi kao ključ Tractatus de Intellectus Emendatione. [91] Imanuel Kant[uredi | uredi izvor] Značaj Kanta za Šopenhauera, kako u filozofiji, tako i na ličnom nivou, ne može se preceniti. Kantova filozofija bila je temelj Šopenhauerove filozofije i imao je visoku pohvalu za transcendentalni estetski odeljak Kantove Kritike čistog uma. Kant je uspeo da demonstrira ono što su prethodni filozofi samo tvrdili. O Kantovom uticaju na njegovo delo, Šopenhauer piše u predgovoru drugom izdanju Sveta kao volje i predstavljanja: Već sam objasnio u predgovoru za prvo izdanje da se moja filozofija temelji na Kantovoj filozofiji, te stoga pretpostavlja njeno temeljno poznavanje. Ponavljam ovo ovde. Jer Kantovo učenje proizvodi u umu svih koji su ga shvatili suštinsku promenu koja je toliko velika da se može smatrati intelektualnim rođenjem. Samo ona je u stanju zaista ukloniti urođeni realizam koji polazi od izvornog karaktera intelekta, što ni Berkli ni Malebranš ne uspevaju, jer ostaju previše u univerzalnom, dok Kant ulazi u određeno, i zaista na neki način to je prilično neprimereno i pre i posle njega, i koje ima prilično neobičan, i, mogli bismo reći, trenutni efekat na um, usled kojeg je podvrgnut potpunoj decepciji, i odmah na sve stvari gleda u drugom svetlu. Samo na taj način neko može postati podložan pozitivnijim izlaganjima koja moram da dam. S druge strane, onaj ko nije savladao kantovsku filozofiju, šta god da je još proučavao, kao da je u nevinosti; to jest, on ostaje u dometu onog prirodnog i dečjeg realizma u kojem smo svi rođeni i koji nam odgovara za sve moguće, uz izuzetak filozofije.[92] U njegovoj radnoj sobi jedna bista je bila Bude, druga Kanta.[93] Veza koju je Šopenhauer osećao sa filozofom iz Konigsberga pokazuje se u nedovršenoj pesmi koju je posvetio Kantu (uključena u 2. svesku Parerge): Očima sam te pratio na plavo nebo, I tamo se tvoj let rastvorio iz vidokruga. Sam sam ostao u gomili dole, Tvoja reč i knjiga moja jedina uteha.— Kroz naprezanje tvojih nadahnjujućih reči Nastojao sam da odagnam turobnu samoću. Sa svih strana me okružuju stranci. Svet je pust i život je beskrajan.[94] Šopenhauer je petinu svog glavnog dela, Svet kao volja i predstava, posvetio detaljnoj kritici kantovske filozofije. Šopenhauer je pohvalio Kanta zbog njegove razlike između izgleda i stvari u sebi, dok je opšti konsenzus u nemačkom idealizmu bio da je ovo najslabije mesto Kantove teorije, [9]jer, prema Kantu, uzročnost može naći primenu na objektima samo iskustvo, i shodno tome stvari u sebi ne mogu biti uzrok pojavljivanja. Neprihvatljivost ovog obrazloženja priznao je i Šopenhauer. Insistirao je da je ovo istinit zaključak izveden iz lažnih premisa.[95] Uticaj[uredi | uredi izvor] Šopenhauer je ostao najuticajniji nemački filozof do Prvog svetskog rata.[96] Njegova filozofija bila je polazna osnova za novu generaciju filozofa, uključujući: Julius Bahnsen, Pol Dosen, Lazar von Helenbah, Karl Robert Eduard von Hartman, Ernst Oto Lindner, Filip Mejnlander, Fridrih Niče, Olga Plumaher i Agnes Taubert. Njegovo nasleđe oblikovalo je intelektualnu raspravu i nateralo pokrete koji su mu se u potpunosti suprotstavljali, neokantijanizam i pozitivizam, da se pozabavi pitanjima koja bi inače potpuno ignorisali, i pritom ih je izrazito promenio.[96] Francuski pisac Gi de Mopasan komentarisao je da „izgleda da danas čak i oni koji ga iznude nose u svojim dušama čestice njegove misli.“[97] Među ostale filozofe 19. veka koji su naveli njegov uticaj su Hans Vajhinger, Volkelt, Solovjov i Vejninger. Šopenhauera su dobro čitali fizičari, a posebno Ajnštajn, Šredinger, Volfgang Pauli [98] i Majorana.[99] Ajnštajn je Šopenhauerove misli opisao kao „neprekidnu utehu“ i nazvao ga genijem.[100] U njegovoj berlinskoj studiji na zidu su visile tri figure: Faradej, Makvel, Šopenhauer.[101] Konrad Vahsman se prisetio: „Često je sedeo sa jednim od dobro istrošenih Šopenhauerovih svezaka i dok je sedeo tamo, izgledao je tako zadovoljan, kao da se bavio vedrim i veselim poslom.“[101] Kada je Ervin Šredinger otkrio Šopenhauera („najvećeg savana Zapada“), razmišljao je da svoje studije fizike prebaci na filozofiju.[102] Idealistička gledišta zadržao je tokom ostatka svog života.[103] Volfgang Pauli prihvatio je glavno načelo Šopenhauerove metafizike, da je stvar u sebi volja.[103] Ali najviše od svega Šopenhauer je poznat po svom uticaju na umetnike. Rihard Vagner postao je jedan od najranijih i najpoznatijih pristalica Šopenhauerove filozofije.[104] Divljenje nije bilo obostrano i Šopenhauer je proglasio: „Ostajem veran Rosiniju i Mocartu!“ [105] Dakle, dobio je nadimak „umetnikov filozof“. Pod uticajem Šopenhauera, Lav Tolstoj se uverio da istina svih religija leži u samoodricanju. Kada je čitao Šopenhauerovu filozofiju, Tolstoj je uzviknuo „trenutno sam uveren da je Šopenhauer najveći genije među ljudima... Ceo svet je u neuporedivo lepom i jasnom odrazu.“[106] Rekao je da ono što je napisao u Ratu i miru takođe govori Šopenhauer u Svetu kao volja i predstavljanje. Horge Luis Borhes primetio je da je razlog što nikada nije pokušao da napiše sistematski prikaz svog pogleda na svet, uprkos svojoj sklonosti ka filozofiji i metafizici posebno, taj što ga je Šopenhauer već napisao za njega.[107] Ostale ličnosti u literaturi na koje je Šopenhauer snažno uticao su Tomas Man, Tomas Hardi, Afanasi Fet, J.K. Huismans i Džordž Santajana.[108] U poslednjim godinama svog života, Herman Melvil, dok je pisao Bilija Bada, čitao je Šopenhauerove eseje i snažno ih obeležavao. Učenjak Brajan Joters primećuje da je Melvil „označio brojne mizantropske, pa čak i samoubilačke primedbe, ukazujući na privlačenje najekstremnijih vrsta samoće, ali takođe je zabeležio Šopenhauerovo razmišljanje o moralnim dvosmislenostima genija“.[109] Šopenhauerova privlačnost i rasprave. i istočne i zapadne religije u međusobnoj povezanosti ostavili su utisak na Melvila u poslednjim godinama. Sergej Prokofjev, iako se u početku nerado bavio se delima zapaženim po pesimizmu, fascinirao se Šopenhauerom nakon čitanja aforizama o mudrosti života u Parergi i Paralipomena. „Svojim istinama Šopenhauer mi je pružio duhovni svet i svest o sreći.“ [110] Citati[uredi | uredi izvor] Zdravlje nadmašuje sva moguća dobra tako znatno da je zdrav prosjak sretniji od bolesnog kralja. Ljubomora se uvek rađa sa ljubavlju, ali ne umire uvek sa njom. Ko je pametan, taj će u razgovoru manje misliti na ono o čemu govori, a više na onoga sa kim razgovara. Ako tako bude činio, može biti uveren da neće reći ništa zbog čega bi se kasnije mogao kajati. Ma kako čvrsto ljudi bili povezani prijateljstvom, ljubavlju ili brakom, sasvim pošteno svaki na kraju misli ipak samo na sebe i možda još na svoje dete. Budala trči za užicima života i shvata da je prevarena. Mudrac izbegava nevolje. Najveća je od svih ludosti – žrtvovati svoje zdravlje, ma šta to bilo; zbog sticanja imovine, zbog napredovanja u službi, zbog učenosti, zbog slave, a da o toj slasti i kratkotrajnim užicima i da ne govorimo. Šta više, zdravlju treba sve podrediti. Prijatelj svih nije ničiji prijatelj. Da je čovečanstvo oduvek bilo razumno, istorija ne bi bila dugačka hronika gluposti i zločina. Malo ima stvari koje će ljude više odobrovoljiti nego kad im ispričamo veliku nesreću koja nas nedavno snašla. Kao što je ljubav prema životu zapravo samo strah od smrti, tako i društvenost ljudi zapravo nije direktna; ona se, naime, ne zasniva na ljubavi prema društvu, nego na strahu od samoće. Stil je fizionomija našeg uma. On je pouzdaniji ključ karaktera nego što je fizionomija tela. Imitirati stil druge osobe isto je što i nositi masku. Koliko god maska bila dobra, ubrzo će postati dosadna i nepodnošljiva zato što je bez života; i stoga je i najružnije živo lice bolje od nje… Nema ničega od čega se pisac treba više čuvati nego uočljivog upinjanja da pokaže više intelekta nego što ga ima, zato što to rađa sumnju kod čitaoca da ga ima vrlo malo, jer čovek uvek, po svojoj prirodi, naglašava ono što uistinu ne poseduje. I zato je nagrada za pisca da ga nazivaju naivnim, jer to znači da se on može prikazati takvim kakav je. Generalno, naivnost je privlačna, dok ono neprirodno svuda odbija. Takođe, uviđamo da svaki pravi mislilac nastoji da izrazi svoje misli čisto, jasno, konačno i koncizno koliko god je to moguće. Zbog toga je jednostavnost uvek bila posmatrana kao znak, ne samo istine, već takođe i genijalnosti. Stil dobija svoju lepotu od misli koje izražava, a kod onih pisaca koji se samo prave da razmišljaju kaže se da su njihove misli dobre zbog njihovog stila. Stil je samo figura misli; pisati nejasnim ili lošim stilom znak je glupih i zbrkanih misli. Ljude u društvo tera unutrašnja praznina i dosada. Ako osete da su nam potrebni, ljudi postaju obesni i arogantni. Ono što nas najneposrednije usrećuje jeste vedrina uma. Ova osobina je sama sebi nagrada. Zato bi razvijanje vedrine u sebi valjalo staviti ispred svih težnji! II TOM

Kao na slikama Prentice-Hall (January 1, 1971) Language ‎English Hardcover ‎503 pages RETKO!!! Sociologija (lat. societas — društvo; stgrč. λόγος — nauka) jeste opšta i osnovna nauka o društvu.[1] Ova nauka koristi razne metode empirijskog istraživanja,[2] simboličke interpretacije i kritičke analize[3] kako bi razvila sistematsko znanje o društvenim aktivnostima, često sa ciljem primene ovog znanja radi dostizanja društvenog blagostanja. Predmet izučavanja se kreće od mikronivoa društvene akcije i interakcije do makro nivoa sistema i društvenih struktura.[4] Opšta sociologija i posebne sociološke discipline[uredi | uredi izvor] Opšta sociologija proučava društvo kao celinu unutar koje važe određena pravila i zakonitosti. U žiži njenog interesovanja se nalaze društvena klasifikacija (klase), društvena pokretljivost pojedinaca i društvene promene. Posebne sociološke discipline se bave izučavanjem pojedinih društvenih područja. Šezdesetih godina 20. veka posebne sociološke discipline su počele naglo da se razvijaju, naročito u zemljama sa dužom tradicijom razvoja sociologije uopšte (Francuska, Nemačka, SAD i druge). Sociologija i druge društvene nauke[uredi | uredi izvor] Saradnja između sociologije i drugih društvenih nauka je veoma tesna. Sociologija pruža posebnim društvenim naukama teorijski i metodološki okvir za izučavanje zasebnih oblasti društvene stvarnosti ili pojedinačnih društvenih pojava koje su predmet njihovog izučavanja. Posebne društvene nauke sociologiji zauzvrat daju ogroman empirijski (iskustveni) materijal do kojeg su došle. Prilikom izučavanja opštih društvenih zakonitosti, sociologija uvažava zakonitosti koje su utvrdile posebne društvene nauke. Metod sociologije[uredi | uredi izvor] U cilju naučnog objašnjenja društvenih pojava sociologija koristi kvalitativne i kvantitativne metode ili tehnike. Svaka etapa istraživanja ima svoje metode.[5] Metodi za prikupljanje podataka: Posmatranje je osnovni i ujedno najstariji metod za prikupljanje podataka o društvenim pojavama. Posmatranje se sastoji u neposrednom čulnom opažanju koje se odvija prema unapred uspostavljenom planu istraživanja i sa određenim saznajnim ciljem. Sociolog na terenu sistematski beleži sve podatke koji su bitni za objektivno naučno objašnjenje posmatrane društvene pojave. Posmatranje se deli na posmatranje sa učestvovanjem (posmatrač uzima udela u zbivanjima koja posmatra) i posmatranje bez učestvovanja (posmatrač se drži po strani). Anketa je pogodna za masovno prikupljanje činjenica ili stavova, zbog čega se koristi za ispitivanje javnog mnjenja. U velikim sociološkim istraživanjima ankete se prikupljaju na terenu, u direktnom kontaktu anketara sa ispitanikom. Postoje i drugi oblici anketa kao što su telefonska anketa, internet anketa i sl. Pitanja koja su postavljena u anketi mogu biti zatvorenog tipa (ispitanik treba da odabere jedan od ponuđenih odgovora) i otvorenog tipa (ispitaniku je ostavljena sloboda da sam formuliše odgovor na postavljeno pitanje). Prvi oblik je praktičniji u fazi obrade podataka, ali je drugi oblik verodostojniji jer nije uvek moguće predvideti odgovore ispitanika i unapred ih razvrstati. Intervju je sličan anketi. On sadrži pitanja opšteg karaktera, a u toku razgovora ispitivač usmerava ispitanika postavljanjem relevantnih pitanja. Ovaj metod je pogodan kada se prikupljaju podaci za kvalitativnu obradu. Eksperiment je jedna vrsta posmatranja, koje se odvija u veštački izazvanim uslovima. Ovaj metod nije uobičajen u sociologiji jer ima izvesne nedostatke: Društvene pojave se teže izazivaju u cilju trenutnog proučavanja, te zahtevaju više vremena za istraživanje. Eksperiment mora ostati tajna da bi učesnici spontano reagovali u datim uslovima. Pošto su društvene pojave vrlo složene, mora se dobro izolovati grupa nad kojom se vrši eksperiment, da ne bi došlo do uticaja spoljašnjih faktora na razvoj događaja. Metodi za sređivanje podataka: Klasifikacija je logička radnja kojom se određena grupa podataka razvrstava prema kriterijumima koje postavlja istraživač. U sociologiji nisu uobičajene jednostavne klasifikacije jer su društvene pojave same po sebi veoma složene i međusobno isprepletane. Zato se češće koriste tipologije. Merenje je kvantitativno označavanje društvenih pojava u cilju postizanja što veće preciznosti. Ovde spadaju i skale, kojima se podaci mogu jednostavno rangirati, što je veoma značajno u slučajevima kada brojčana kvalifikacija nije moguća. Statistički metodi su u sociologiji postali uobičajena metoda obrade masovnih podataka koji su prikupljeni anketnim istraživanjem. Sociometrija je tehnika koju je razvio bečki lekar Jakob Moreno, a specifična je po tome što društvene odnose posmatra kao modele međuljudskog povezivanja putem uzajamnog privlačenja i odbijanja. Postupak se zasniva na otkrivanju strukture društvenih odnosa (simpatije-antipatije, odnos autoriteta, ugled unutar grupe itd.). Ovaj postupak je primenljiv na male društvene grupe u kojima je moguće posmatrati međusobne odnose svih njenih članova. Rezultati se grafički prikazuju na sociogramima. Analiza sadržaja je pretežno kvantitativna tehnika kojom se beleži učestalost i sadržaj poruka u procesu komunikacije. Primenjuje se u analizi novinskih članaka ili javnih govora. U okviru kvantitativnog dela analize određuje se količina podataka u funkciji vremena, položaja (što govori o značajnosti) i slično, a u kvalitativnom delu analize se određuje tip podataka (npr. pozitivni, negativni ili neutralni stavovi). Metodi za tumačenje podataka: Uporedni metod se može koristiti na tri nivoa analize: poređenje varijeteta jedne pojave u okviru istog društva; poređenje iste pojave u dva različita društva koja pripadaju istoj istorijskoj etapi; uporedno-istorijski metod. Metod multidisciplinarne analize je jedan od statističkih postupaka za proučavanje uzročno-posledičnih veza među društvenim pojavama. Analiza podataka podrazumeva proveru da li je glavna hipoteza potvrđena ili opovrgnuta, kao i proveru da li je eventualno ustanovljena neka druga relacija koja nije bila predviđena na početku istraživanja. Preteče sociologije[uredi | uredi izvor] Misao o društvu je mnogo starija od same nauke o društvu, pa se preteče sociologije mogu kontinuirano pratiti još od antičke epohe. Stari robovlasnički sistemi, u kojima je vladar bio poistovećen sa bogom, nisu ostavljali mnogo prostora za kritičko razmišljanje o društvu, a posebno ne za čuvanje pisanih izvora o tome. Takvi uslovi su se stekli tek u antičkoj Grčkoj, gde su se svi ljudi (ne računajući robove, žene i strance) bavili politikom i učestvovali u uređenju polisa. Starogrčki mislioci Sokrat, Platon i Aristotel postavili su temelje današnje sociologije, posebno u domenu društvenog i državnog uređenja, podele rada, uloge vladajućih elita, morala i tako dalje. Platonova Država je prvo celovito sačuvano delo o državnom uređenju. Srednji vek je period u kojem je društvo tumačeno delovanjem natprirodnih i svemoćnih sila, koje sa neba regulišu čitav život na Zemlji. U ovom periodu se izdvajaju dva velika mislioca — Sveti Avgustin i Toma Akvinski. Ne treba zanemariti ni doprinos arapskog mislioca Ibna Halduna. Sa pojavom kapitalizma, pojavile su se dve nove klase — buržoazija i proletarijat. Iako su svi bili jednaki pred zakonom, postojala je velika razlika zasnovana na ekonomskoj moći pojedinca. Tada su se pojavile dve struje u društvenoj misli: Apologetska, koja je težila da objasni i opravda postojeći društveni i ekonomski sistem (na primer teorija društvenog ugovora); Kritička, koja je analizirajući kapitalističko društvo ukazivala na nužnost njegovog ukidanja i uspostavljanja novog i pravednog društva (utopistička, a posebno socio-utopistička misao, naučni socijalizam). Nastanak sociologije[uredi | uredi izvor] Kao zasebna nauka o društvu sociologija je nastala u prvoj polovini 19. veka. U to vreme su neke prirodne nauke, kao što su biologija i fizika, bile veoma razvijene, te su poslužile kao uzor za formiranje nove nauke koja bi izučavala društvo. Kao što je već rečeno, društvo je i ranije bilo predmet izučavanja pojedinih nauka, naročito filozofije, i to socijalne filozofije. Vremenom je prepoznata potreba da se zasnuje zasebna nauka o društvu. Tu zamisao je prvi izložio Ogist Kont (1798—1857) u svom Kursu pozitivne filozofije, gde je ponudio klasifikaciju nauka u kojoj je i sociologija našla svoje mesto. Njen zadatak je da izučava društvo u celini, kako u stanju mirovanja, tako i u stanju kretanja. Prema Kontu, sociologija se deli na socijalnu statiku i socijalnu dinamiku. Socijalna statika ima zadatak da prikaže anatomiju društva u stanju mirovanja i da otkrije neophodne uslove za održavanje harmoničnih odnosa u društvu i jedinstva društva kao celine. Socijalna dinamika bi trebalo da bude opšta teorija prirodnog napretka čovečanstva. Ona izučava uzroke i zakonitosti društvenih promena. Starije sociološke teorije[uredi | uredi izvor] Mehanicističke teorije obuhvataju ona shvatanja koja društvene pojave i procese objašnjavaju pomoću zakona koji vladaju u prirodi, odnosno u fizici i hemiji. U mehanicistički orijentisane sociologe ubraja se Vilfredo Pareto (1848—1923). On je razvio teoriju o socijalnoj ravnoteži koju je objasnio pojmovima rezidum i derivatum. Biologističke teorije polaze od ideje da je društvo deo organskog sveta koji proučava biologija. Stoga zakoni i metodi koji važe za biologiju moraju da važe i za sociologiju. Kao rezultat otkrića da sva živa bića imaju ćelijsku strukturu i da u prirodi postoji borba za opstanak, nastala su dva pravca — organicistički i socijal-darvinistički. Najznačajniji predstavnik organicističkog pravca je Herbert Spenser koji je smatrao da u društvu važe zakon evolucije, zakon održanja energije (materije) i borba za opstanak. On je izložio svoj koncept prelaska društva iz niže faze u višu. U militarističkoj fazi, ljudi su organizovani u horde, postoji čvrsta vojna organizacija i disciplina, odricanje ličnih prava i pokoravanje vojnom vođi. Vremenom to prelazi u despotizam u kome se stvara hijerarhija. U industrijskoj fazi, ličnost je slobodna, pa njene sposobnosti i potrebe mogu doći do izražaja. Ovde se borba za opstanak manifestuje tako što preživi ono društvo koje se bolje prilagodi industrijskom radu, ali i koje uvažava lične potrebe. Socio-darvinistički pravac podrazumeva da se društvo može objasniti samo pomoću zakona o borbi za opstanak. Najznačajniji predstavnik ovog pravca je Ludvig Gumplovič (1838—1909). On smatra da se u društvu vodi nemilosrdna borba između rasa, od kojih su neke više, a neke niže. Psihologističke teorije ističu svest i psihu kao najbitnija svojstva čoveka. Među prvima sa ovakvim stavom bio je Džon Stjuart Mil (1806—1873), koji je smatrao da ljudi u društvu zadržavaju ista svojstva kao i pojedinci. Takvo tumačenje se brzo razvijalo i diferenciralo u više pravaca. Najznačajniji su individualno-psihološki, kolektivno-psihološki i socijalno-psihološki pravac. Individualno-psihološki pravac objašnjava društvo, kao i sve društvene pojave, procese i odnose, pa i društvene zakonitosti uopšte, elementima individualne psihe. Gabrijel Tard (1843—1904) smatra da je ključni element psihe podražavanje. Vilijam Makdugal (1871—1938) tome dodaje instinkt. Zigmund Frojd (1876—1939) smatra da su ključni elementi nagoni, i to polni nagon i agresivni nagon. Maks Veber (1864—1920) smatra da se sve društvene pojave mogu objasniti njihovim unutrašnjim smislom. Zbog toga ne treba ispitivati uzroke pojava, već ih treba razumeti (tome služe idealno-tipske konstrukcije). Kolektivno-psihološki pravac je nastao u klasičnoj nemačkoj filozofiji, posebno u Hegelovim delima. Najistaknutiji predstavnik ovog pravca je Emil Dirkem (1858—1917), koji kaže da društvo nije prost zbir pojedinaca, već da ono ima svoja obeležja i zakonitosti. Socijalno-psihološki pravac je nastao sa težnjom da se prevaziđe ekstremnost prethodna dva pravca. Najistaknutiji predstavnik je Žorž Gurvič (1897—1965). Vršeći klasifikaciju sociologije, on društvene pojave deli na strukturirane i astrukturalne. Strukturirane pojave su i konkretno-apstraktne, tj. to su velike društvene grupe. Astrukturalne pojave su apstraktne i to su mikrosociološke pojave, male društvene grupe. Strukturirane pojave izučava makrosociologija, dok nestrukturalne pojave izučava mikrosociologija. Pojave koje izučavaju mikro i makrosociologija spadaju u sferu horizontalnog pluralizma. Pored ovoga, postoji i vertikalni pluralizam, koji izučava strukture društva kroz slojeve iz kojih se ono sastoji i to izučava dubinska sociologija. Prema Gurviču, postoji deset slojeva od kojih se sastoji društvo u vertikalnoj strukturi. To su: morfološka i ekološka površina; društvene organizacije ili organizovane nadgradnje; društveni uzori; kolektivna ponašanja koja se odvijaju sa izvesnom privlačnošću, ali van organizacionih aparata; spletovi društvenih uloga; kolektivni stavovi; društveni simboli; eruptivna, novatorska i stvaralačka kolektivna ponašanja; kolektivne ideje i vrednosti; kolektivna društvena stanja i kolektivni psihički akti; Bihevioristička sociologija nastoji da objasni društvo, društvene pojave i pojedinačnu psihu kao rezultat društvenog ponašanja pojedinaca, koje je u krajnjoj liniji njihova reakcija na spoljnu sredinu. Novije sociološke teorije[uredi | uredi izvor] Funkcionalizam je jedan od najuticajnijih pravaca u savremenoj građanskoj sociologiji. Javlja se u tri varijante: prvobitnoj biologističkoj, normativnoj i socijalno-kibernetskoj. Osnovna ideja je shvatanje društva kao trajne i stabilne strukture, čiji su elementi čvrsto povezani i čine skladnu celinu. Svaki element te celine ima određenu funkciju, čija je uloga da vrši određenu delatnost koja daje doprinos održanju postojeće celine, pre svega u stanju harmonične ravnoteže. Osnovni principi funkcionalizma su: Princip funkcionalnog jedinstva društva, po kome je društvo zatvoren sistem harmonično usklađenih delova; Princip univerzalnosti, po kome svaki deo društva ima pozitivnu ulogu u održavanju sistema; Princip nužnosti, po kome svaki deo, vršeći svoju ulogu, održava kontinuitet sistema; Princip dinamične ravnoteže i kontinuiteta, po kome u svakom društvenom sistemu postoje mehanizmi koji ga drže u ravnoteži ili su sposobni da ga posle poremećaja ravnoteže vrate u pređašnje stanje. Strukturalizam je preuzet iz socijalne antropologije. Njegova suština je u isticanju i naglašavanju značaja društvene strukture, odnosno u nastojanju da se težište istraživanja društva pomeri od čoveka ka strukturi. Glavni predstavnik je Mišel Fuko. Formalno-sociološki pravac utvrđuje specifičnost predmeta sociologije u formi, odvojeno od sadržaja društvene pojave. U tome je najdalje otišao Leopold fon Vize u Sistemu opšte sociologije. On je smatrao da sociologija kao opšta nauka o društvu izučava odnose između ljudi, a posebne sociologije izučavaju odnose između ljudi i stvari. Naveo je četiri osnovne kategorije svog sociološkog sistema: Društveni proces je onaj proces kojim se ljudi povezuju jedni sa drugima ili se međusobno razdvajaju. Društveni odnos je labilno stanje povezanosti ili razdvojenosti između ljudi koje je rezultat jednog ili više socijalnih procesa. Društveni prostor je univerzum u kome se odigravaju socijalni procesi. Društvena tvorevina je množina socijalnih odnosa koji su tako povezani da u praktičnom životu predstavljaju jedinstvo. Marksizam je pravac koji je nastao u okviru učenja Karla Marksa (1818—1883), Fridriha Engelsa (1820—1895) i njihovih sledbenika. Ovo učenje predstavlja skup teorija koje se odnose na sva područja objektivne stvarnosti, kao što su filozofska, ekonomska, sociološka i antropološka teorija. Sve ove teorije zajedno predstavljaju celinu i označavaju jedinstven pogled na svet. Marksizam ima nekoliko teorijskih i idejnih preteča: U okviru nemačke klasične filozofije, veliki uticaj je imao Georg Vilhelm Fridrih Hegel (1770—1831). Preuzimajući od Hegela princip dijalektike, Marks i Engels su mu dali materijalističku sadržinu. Filozofsku osnovu marksizma čini jedinstvo filozofskog materijalizma i dijalektike. Učenje engleskih ekonomista XVII i XVIII veka se zasnivalo velikim delom na činjenici da je Engleska tog doba bila najrazvijenija kapitalistička zemlja i da je u tom smislu pružala solidnu iskustvenu osnovu za izučavanje kapitalističkog načina proizvodnje i buržoaskog društva uopšte. Najistaknutiji predstavnici engleske političke ekonomije bili su Adam Smit (1723—1790), čiji je najvažniji rad Istraživanje o uzrocima i prirodi bogatstva naroda i David Rikardo (1779—1823), čiji je najvažniji rad Načela političke ekonomije i oporezivanja. Oni su analizirali rad kao izvor bogatstva i postavili temelj radne teorije vrednosti, koju su kasnije Marks i Engels upotrebili za stvaranje teorije viška vrednosti, koja predstavlja suštinu njihovog ekonomskog učenja. Socijal-utopistička učenja su takođe doprinela marksizmu snažnom kritikom kapitalizma i ukazivanjem na potrebu njegovog ukidanja. U vreme kada je nastalo Marksovo učenje o društvu pojavila se sociologija kao nauka u delima Ogista Konta i Herberta Spensera. Marksizam i sociologija su nastali u isto vreme i u sličnim društvenim i političkim uslovima, ali su jedan prema drugome pokazali krajnju ignoranciju. U stvari, radilo se o dubokoj i opravdanoj netrpeljivosti. Prvi sociolozi i njihovi kasniji sledbenici su smatrali da je Marksovo učenje o društvu opasna ideologija nižih slojeva koji preko nje žele da se domognu vlasti i promene svet u svoju korist. A Marks i Engels su, u novoj nauci o društvu — sociologiji, videli konzervativnu društvenu misao koja je nastala sa ciljem da autoritetom nauke, ne samo objasni, već i opravda postojeće društvene odnose i na taj način obezbedi njihovu stabilnost i trajanje. I jedni i drugi su bili u pravu. Svojom teorijom Marks i Engels su zaista želeli da ukinu postojeći i uspostave novi svet, a kasnije će ta teorija stvarno i poslužiti radničkoj klasi kao sredstvo ili oružje u borbi za osvajanje vlasti i promenu sveta. A buržoaski sociolozi su svoj veliki teorijski sistem zaista stavili u službu naučne argumentacije za očuvanje klasnog društva buržoaskog tipa. Istina, Marksovo učenje o društvu nije strogo sociološko, jer se tiče i ekonomije, filozofije i antropologije, ali bi se sa aspekta savremene sociologije, u manjoj ili većoj meri, slične primedbe mogle uputiti i Marksovim savremenicima građanske orijentacije, koji se smatraju gotovo zvaničnim tvorcima sociologije kao nauke. Suština Marksovog učenja o društvu sadržana je u rečenici: „Ne određuje svest ljudi njihovo biće, već obrnuto, njihovo društveno biće određuje njihovu svest.“ Savremena sociologija[uredi | uredi izvor] Od svog nastanka sredinom 19. veka do sredine 20. veka, dakle u prvih sto godina svog postojanja, sociologija je imala velike napore da se konstituiše kao nova nauka, odnosno kao opšta društvena nauka. Ti napori su doneli dragocene rezultate: sociologija se vremenom konstituisala kao samostalna nauka, definisala je svoj predmet, polako su stvoreni uslovi za uobličavanje sociološkog metoda, prilično uspešno je određen odnos sociologije prema drugim naukama, kao i odnos sociologije prema drugim društvenim naukama. Pošto se društvo neprestano menjalo, prepoznata je potreba da se i nauka o društvu promeni i da se formira neka nova sociologija. Već je na samom početku došlo do različitih shvatanja koncepcija promena koje sociologija treba da pretrpi u pogledu svoje transformacije: Prva grupa shvatanja se zasniva na uverenju da se preko uklanjanja nedostataka u postojećim teorijskim sistemima ili u okviru empirijskih istraživanja, ti nedostaci prevazilaze unošenjem izvesnih korekcija. Time bi praktično bila sačuvana teorijska suština postojeće sociologije, samo bi, u skladu sa izmenjenim društvenim okolnostima, teorijska uopštavanja i teorijska interpretacija bili traženi na višem nivou. Druga grupa shvatanja se zasniva na uverenju da se rešenje za postojeću situaciju u sociologiji nalazi u jednoj novoj, različitoj od dotadašnje sociologije. Ona bi trebalo da pruži novu teorijsku osnovu za celovito izučavanje društva, da bude humanistički usmerena i sposobna da pokrene i usmerava društvene procese i promene. Naročito je bio izražen zahtev za aktivnim odnosom nove sociologije prema društvenoj praksi. U tom smislu se ovaj zahtev može shvatiti kao protest savremenih sociologa protiv besplodnosti dotadašnje sociologije u odnosu na društvenu praksu. Ali i ova tzv. nova sociologija ima dve struje: radikalnu i humanističku. Radikalna sociologija se javlja šezdesetih godina u SAD i zapadnoj Evropi nešto kasnije. Ona izražava krajnji kritički odnos prema statičkoj viziji društva u dosadašnjoj sociologiji. Radikalna sociologija za koju se oni zalažu, ne treba da bude ni samo teorijska, ni samo empirijska nauka, ali ne treba da bude ni vrednosno neutralna. Naprotiv, ona bi morala da ostvari jedinstvo teorije, metoda i društvene akcije. Svi predstavnici radikalne sociologije su saglasni u uverenju da društvo treba da se menja i da u odnosu na te promene sociologija treba da ima aktivnu i značajnu ulogu. Ali, među njima ne postoji saglasnost oko toga kakvo bi to novo društvo trebalo da bude, ni kojim se putevima do njega može doći. Jedni smatraju da se to može učiniti uspostavljanjem kontrole nad centrima moći u društvu. Drugi kao put vide ukidanje starog društva putem razaranja, destrukcije i sabotaže. Novo društvo ne bi smelo da sadrži nijedan od bitnih elemenata sadašnjeg društva, u koje spadaju sva ona glavna obeležja industrijskog društva (masovna proizvodnja i raspodela, prostori urbanih kompleksa, birokratski aparat). Stepen materijalnog razvoja u ovom društvu bi morao da bude takav da svi članovi društva imaju približno jednake uslove za život, otprilike onakve kakve u savremenim razvijenim građanskim društvima ima viši sloj srednje klase. Humanistička sociologija vidi suštinu sadržanu u novoj viziji uloge pojedinca, čoveka, u odnosu na društvo i promene u njemu. Sa aspekta ove sociologije, čovek je biće koje oseća, misli i deluje, sposobno, dakle, za aktivan odnos prema stvarnosti u kojoj živi, pa prema tome i za aktivan odnos prema društvu kao delu te stvarnosti. osnove sociologije osnovna sociologija elementarna

Prvo izdanje prve knjige priča Milete Jakšića iz 1900. Izuzetno retko u ponudi. Nedostaju korice. Spolja kao na fotografijama, unutra veoma dobro očuvano. Izdato u Mostaru u okviru čuvene „Male biblioteke“ Štamparsko umjetničkog zavoda Pahera i Kisića. Autor - osoba Jakšić, Mileta Naslov Priče / Mileta Jakšić Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1900 Izdavanje i proizvodnja U Mostaru : Paher i Kisić, 1900 Fizički opis 83 str. : slika autora ; 15 cm Zbirka Mala biblioteka ; ǂsv. ǂ15 Mileta Jakšić rođen je 29. marta 1863. godine u banatskom selu Srpska Crnja u svešteničkoj porodici: i deda Dionisije i otac Jovan bili su sveštenici, pa je i Mileti bio određen isti poziv. Osnovnu školu završio je u rodnom selu, da bi školovanje nastavio, 1880. godine, na Velikoj srpskoj gimnaziji u Novom Sadu. U Osijeku završava osmi razred gimnazije, 1889, i sledeće godine upisuje Bogosloviju u Sremskim Karlovcima, koju završava 1893. godine. Školovanje će nastaviti na Filozofskom fakultetu u Beču, ali ubrzo, zbog teške materijalne situacije, biva prinuđen da studije napusti. Mileta Jakšić je prvo bio nastavnik srpskog jezika i istorije u monaškoj školi u Hopovu (do 1896. godine), da bi kasnije, kada je škola zatvorena, dobio posao kao konzistorijski beležnik u Temišvaru (1901–1903). Godine 1904. vraća se u rodnu Crnju, gde je nasledio očevu parohiju. Skupljajući priloge za srpski Crveni krst za vreme balkanski ratova, Mileta Jakšić je, 1915. godine, osuđen na zatvorsku kaznu. Posle Prvog svetskog rata napušta svešteničku službu i radi, prvo, u Novom Sadu, u Biblioteci Matice srpske, a potom, od 1922, u Beogradu u Ministarstvu socijalne politike. Sa ovog položaja je penzionisan, sledeće godine, zbog bolesti. Do smrti je, povučeno, živeo u Beogradu. Mileta Jakšić umro je u Beogradu 8. novembra 1935. godine. Sahranjen je na Novom groblju pored svog strica, Đure Jakšića, znamenitog srpskog pisca. Književno stvaralaštvo Milete Jakšića Mileta Jakšić, srpski pesnik i pripovedač, pripada onom redu naših književnika koje je srpska književna istorija u velikoj meri, ali sasvim neopravdano, zanemarila. Deo odgovornosti za to pripada svakako i književnom kritičaru Ljubomiru Nediću i njegovoj izuzetno nepovoljnoj oceni prve zbirke Jakšićevih pesama. I kasniji proučavaoci srpske književnosti i književni istoričari zapostavljaju ovog pisca, pa i do danas ostaje nedovoljno proučen njegov doprinos razvoju srpske moderne. Književnošću je Mileta Jakšić počeo da se bavi već u gimnaziji, kada i objavljuje svoje prve pesme i priče u Zmajevom časopisu Neven. Prva njegova pesma nosi naziv Evo nam proleća (1884), a prva priča – Zvonce (1886). Prvu zbirku pesama objavio je u 1886. u Velikoj Kikindi, a prvu zbirku priča 1900. u Mostaru. Pored poezije, koja je uglavnom poezija prirode, u kojoj dominiraju parnasovski i simbolistički motivi (Pesme, Velika tišina), Mileta Jakšić je pisao i prozu. Napisao je nekoliko zbirki pripovedaka (Mirna vremena, Nečista kuća) ali i jedan autobiografski roman (Roman usamljenog čoveka) i jednu dramu, Urok, objavljenu prvi put tek 2010. godine. Tokom života Mileta Jakšić sarađivao je sa poznatim srpskim književnim časopisima, kao što su: Neven, Javor, Stražilovo, Otadžbina, Bosanska vila, Delo, Ženski svet, Brankovo kolo. Mirna vremena (1935) Ukoliko za Jakšićevo pesništvo možemo reći da je zanemareno, to utoliko više važi za njegovo prozno delo. Jedno je osnovno stanje koje u svojoj zbirci pripovedaka Mirna vremena kod svojih junaka opisuje Jakšić – strah. Bojazan u različitim stepenima, od slabe uznemirenosti i nespokojstva, preko neobjašnjive, nerazumljive teskobe i potištenosti, do velikog, gotovo parališućeg straha, potresa sve njegove junake. Ponekad će se njegovi junaci plašiti zlih, mističnih, onostranih sila – đavola i veštica, ponekad mnogo realnijih opasnosti – razbojnika ili bolesti, a ponekad jednostavno drugih, nepoznatih ljudi i različitih društvenih situacija. A upravo ta do kraja nedokučiva duševna uznemirenost, proizvod otuđenosti, predstavlja osnovno osećanje modernog čoveka. Posve je moderan i postupak kojim Jakšić predočava psihološka stanja svojih junaka, jer se u više navrata skoro sasvim gubi razlika između glasa junaka i glasa pripovedača. U trenutku kada su, aprila mjeseca 1899. godine Paher i Kisić dali prvu, temeljno pripremljenu objavu da pokreću „Malu Biblioteku”, oni su istovremeno bili u prilici da ponude petnaestak dotad objavljenih knjiga u vlastitom izdanju. Svoj izravni uzor izdavačka knjižarnica i štamparija Pahera i Kisića i izričito je naznačila u oglasu o pokretanju, objavljenom u posebnoj, nultoj svesci („sveska za prikaz”), gdje se kaže da će ova biblioteka „biti u srpskoj književnosti slična Reklamovoj `Univerzalnoj biblioteci` u Njemačkoj”. U dvanaestogodišnjem životu mostarske „Male Biblioteke” (1899–1910) objavljeno je ukupno 110 naslova, tj. djela, u 185 numerisanih sveski (neka djela izlazila su u više sveski), na kraju uvezanih u 36 knjiga. Iako treba imati na umu da se radi o malim sveskama, sa četiri do šest tabaka džepnog formata, u cjelini se može govoriti o zaista impozantnom izdavačkom poduhvatu za to vrijeme. Kada se govori o odnosu broja i kvaliteta knjiga, u kome je sadržana trajna potreba za usaglašavanjem umjetničke vrijednosti literarnih djela sa brojnošću čitalačke publike, a koju su osnivači i vlasnici „M. B.” nastojali da zadovolje na optimalan način, taj odnos doveden je u onaj omjer koji je omogućio dosta dug vijek edicije i njen opstanak na tržištu knjige u jednom reprezentativnom periodu srpske književnosti. To je podrazumijevalo da se biblioteka prvenstveno i u većoj mjeri morala oslanjati na kraće forme i lakše, zabavno štivo satirično-humorističkog karaktera, pa tek onda na poznata i provjerena djela i pisce domaće i strane književnosti. Iz istih razloga, a i zbog toga što je bila dominantna u tadašnjoj srpskoj književnosti, najviše je zastupljena pripovijetka, ali značajno mjesto imala je i dramska književnost, nešto više komadi humorističkog karaktera, mada je bilo dosta djela i sa melodramskim sadržajem i tragičnim ishodom, što je sve, opet, u vezi sa standardima i praktičnim kulturnim potrebama toga doba. Mnogo manje je poezije, a najmanje književnih studija, ali sama činjenica da ih je uopšte i bilo dovoljno svjedoči o potrebi da se zadovolje i neki ekskluzivniji zahtjevi književnog ukusa. Mada su, dakle, u većoj mjeri bili zastupljeni manje poznati pisci sa radovima više primijenjenog karaktera, bilo je i mnogo najpoznatijih pisaca tog vremena, a neki od njih su objavili i po nekoliko knjiga. Svetozar Ćorović i Branislav Nušić, na primjer, imali su po pet naslova, Simo Matavulj i Svetislav Stefanović po četiri, Stevan Sremac tri, Milan Begović dva, dok su po jednim naslovom bili zastupljeni nešto manje ili više značajni pisci kao što su Ilija Vukićević, Ivo Ćipiko, Mileta Jakšić, Milorad P. Šapčanin, Janko Veselinović, Čedomir Mijatović, Marko Car, Dragutin Ilić, Ksaver Šandor Đalski, Milan Budisavljević, Pera S. Taletov, Vojislav Jovanović, Milutin Uskoković, Jovan Skerlić, Sima Pandurović, Grigorije Božović, i drugi. Ranije je već rečeno da su češće objavljivana manje značajna djela poznatih pisaca, što je valjda i normalno, jer takvih djela je mnogo više nego onih drugih. Ali ni to ne umanjuje značaj ove edicije, jer su u njoj objavljena i neka važna djela srpske književnosti tog doba, kao što su: „Ženidba Pere Karantana“, „Stojan Mutikaša“ i zbirka priča „Moji poznanici“ Svetozara Ćorovića, drama „Knez od Semberije“ Branislava Nušić, „Pošljednji vitezovi“ i „Svrzimantija“ Sime Matavulja, „Sa jadranskih obala“ Ive Ćipika, „Moje simpatije“ i „Niz rodno Primorje“ Marka Cara, „Vitae fragmenta“ Milutina Uskokovića, prva zbirka poezije „Posmrtne počasti“ Sime Pandurovića, prva zbirka priča „Iz Stare Srbije“ Grigorija Božovića, kao i četiri knjige Svetislava Stefanovića, itd. Biblioteka je imala veliki ugled i kod najznačajnijih pisaca toga doba. A. G. Matoš koji u to vrijeme „kao vojni bjegunac živi u potkrovljima Pariza, traži da mu se „šalju izdanja `Male Biblioteke`“, a Bora Stanković „kaže da bi voleo da mu `Koštana` izađe u izdanjima `Male Biblioteke` više nego i u jednom preduzeću Beograda“. „Mala Biblioteka” ugasila se kada više nije mogla da opstane na tržištu knjige. U Bosanskoj vili 1909. godine uz obavijest da je obustavljen njen časopis Prijegled, data je i prognoza da će do kraja te godine morati da se „obustavi izlaženje same biblioteke”. Prema podacima sa tog mjesta u tom periodu do čitalaca je stizalo svega 329 primjeraka njenih knjiga, pri čemu je 115 primjeraka išlo po osnovu godišnje, 39 polugodišnje, a 4 tromjesečne pretplate, dok su 92 primjerka išla za razmjenu i saradnicima. Druga, veća polovina tiraža praktično je završavala kod neurednih platiša i tu se zapravo i krije razlog što je iduće 1910. godine biblioteka morala da se ugasi. Koliki je značaj i ugled imala „Mala Biblioteka” svjedoči i podatak da ju je „kupio Iso Đurđević, knjižar iz Sarajeva, i 1918. godine nastavio da štampa knjige od 186. sv. nadalje, a istovremeno da doštampa i brojeve od 1. do 185. sv., kako bi stvorio svoju, novu biblioteku”. Preuzetu biblioteku novi izdavač je izdavao do 1931. godine, ali kontinuitet od 1–185 sveske nije uspio popuniti svojim knjigama. Ideja „Male Biblioteke” ponovo je oživjela sedamdesetih godina ovog vijeka kada je Ihsan (Ico) Mutevelić u Mostaru osnovao Prvu književnu komunu, koja je bila inspirisana davnim Paher – Kisićevim izdavačkim poduhvatom. U okviru te kulturno veoma široko zasnovane izdavačko-knjižarske institucije, koja je umnogome podsjećala na „Štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića” bila je pokrenuta i jedna edicija pod imenom „Mala Biblioteka”, koja, međutim, nije dostigla značaj svog uzora i prethodnika KNJIGE OBJAVLJENE U „MALOJ BIBLIOTECI“ 1899. 0. Ljubav prema knjizi po Edmondu de Amicisu. Sa napomenama nekoliko srpskih književnika (sveska za prikaz); 1. Jovan Protić: Šareni šljunci. Humoristične crtice; 2. Damjan Đ. Omčikus: Disjekta. Slike, crtice i pripovijetke. I svezak; 3. Antun P. Čehov: Pripovetke. Preveo Velja Mirosavljević. I sveska; 4. Simo Matavulj: Tri pripovijetke; 5. Svetozar Ćorović: Dvije šaljive igre. I. Poremećen plan. II. Izdaje stan pod kiriju; 6–7. Od srpskih pripovjedača: Božićne priče. # zastupljeni: Jovan Maksimović, Ilija I. Vukićević, Svetozar Ćorović, Ivan Ivanić, Milan Budisavljević, Marko Car; 8. Ilija I. Vukićević: Arnautske slike; 1900. 9. Stevan Sremac: Dve pripovetke; 10. Ivo Ćipiko: Sa jadranskih obala. Kratke priče; 11–12. Jovan Protić: Seoske fotografije; 13. Damjan Đ. Omčikus: Disjekta. Slike, crtice i pripovijetke. II svezak; 14. Branislav Đ. Nušić: Knez od Semberije. Istoriska scena; 15. Mileta Jakšić: Priče; 16. Antun P. Čehov: Pripovetke. Preveo Velja Mirosavljević. II sveska; 1901. 17–18. Svetozar Ćorović: Crtice; 1902. 19. Od srpskih pisaca: Humoristikon. I sveska; # zastupljeni: Branislav Đ. Nušić, Milorad M. Petrović, Dr. Branislav Stojanović, Čiča Ilija Stanojević, Jovan Protić. 20. Jovan Protić: Pripovetka kako se pokojni Avram Nestorović svadio sa pokojnim Nestorom Avramovićem; 21–22. Dragomir Brzak: U komisiji. Svakojake slike i prilike iz mojeg beležnika, I sveska; 23–24. Nikolaj V. Gogolj: Ženidba. Sasvim neobičan događaj. Komedija u dva čina. Prevela Vukosava Ivanišević Ćuković; 25. Luka Grđić Bjelokosić: Stotina šaljivih priča. Iz srpskog narodnog života u Hercegovini; 26–27. Milan Budisavljević: Priče. Nova zbirka. „Bijedni ljudi”; 28–29. Milorad P. Šapčanin: Posljednje pripovetke. Predgovor Dimitrije Gligorić; 30. Jovan Fil. Ivanišević: Vragolije Vuka Zloćevića. Pripovijetke iz crnogorskog života; 31–32. Od srpskih pisaca: Humoristikon. Kozerije II–III sveska; # zastupljeni: Milovan Đ. Glišić, Stevan Sremac, Dragomir M. Janković, Jevta Ugričić, Radoje D. Domanović, Ilija I. Vukićević, S. H., O. 33–34. Dragomir Brzak: U komisiji. Svakojake slike i prilike iz mojeg beležnika, II sveska; 35. Nikolaj V. Gogolj: Šinjel. Preveo Ljubomir Miljković; 36. Vladoje S. Jugović: Sjene. Male pripovijesti; 37. Branislav Đ. Nušić: Šopenhauer. Humoreska u jednom činu; 38. Edgar Allan Poe (Edgar Alan Po): Dve pripovetke. S engleskog preveo Svetislav Stefanović; 39. Joanikije Pamučina: Šaljive srpske narodne pripovijetke. I sveska; 40. Dragomir Brzak: U komisiji. Svakojake slike i prilike iz mojeg beležnika. III sveska; 41–42. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Julije Cezar. Tragedija. S engleskog preveo Dr. Svetislav Stefanović; 1903. 43. Simo Matavulj: Pošljednji vitezovi; 44. Jean Baptiste Racine (Žan Batist Rasin): Fedra. Tragedija u pet činova. S francuskog preveo Dr. Nikola Đorić. 45. Simo Matavulj: Svrzimantija; 46–47. Miloš P. Ćirković: Iz mojih uspomena; 48. Gyy de Maupassant (Gi de Mopasan): Orla. S francuskog preveo Veljko M. Milićević. Predgovor M. Milićević; 49. Jovan Đorđević: Čučuk-Stana. Biografijska crta; 50. Brankovinski (Đoka Nenadović): Pripovetke. I sveska; 51–52–53. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Hamlet kraljević danski. S engleskog preveo Dr. Laza Kostić; 54–55. Dr. Jovan Subotić: Miloš Obilić. Tragedija u pet činova; 56. Maksim Gorki: Čelkaš. S ruskog preveo Nikola Nikolajević; 57–58–59. Janko M. Veselinović: Ciganče. Iz zbirke sitih i gladnih; 60. Ferenc Herceg: Šest pričica. S mađarskog preveo Jovan Grčić; 61–62. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Magbet. S engleskog preveo Dr. Svetislav Stefanović; 63. Branislav Đ. Nušić: Malo Pozorište. I. Pod starost. II. Naša deca. I sveska; 64–65. Franz Grillparzer (Franc Grilparcer): Jevrejka Toleđanka. Istoriska žalosna igra u pet činova. S njemačkog preveo Jovan Grčić; 66. Stevan Sremac: Čiča-Jordan. Jedna slika; 1904. 67–68. Čeda Mijatović: Siromah Marko; 69. Matilda Serao – Enriko Kastelnuovo – Đovani Verga: Iz Italije. Pripovetke. S talijanskog preveo Svetolik A. Popović; 70. Dr. Svetislav Stefanović: Skice; 71–72–73. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Ričard III. Tragedija u pet činova. S engleskog preveo Dr. Laza Kostić; 74. Marko Car: S bojnog i ljubavnog polja. Prigodne priče; 75. Luka Grđić Bjelokosić: Moje crtice; 76–77. I. E. Poricki: Naličje života. Skice iz anatomije. S njemačkog preveo Gerasim P. Ivezić; 78. Stevan Sremac: Jeksik-adžija. Pripovetka; 79–80. Camille Debans (Kamil Deban): Prepreka. S francuskog preveo Vladimir T. Spasojević; 81–82–83. Milan Pribićević: U mraku i magli; 84–85. Lav Nikolajević Tolstoj: Jutro jednog spahije. S ruskog preveo Nikola Nikolajević; 86–87. Svetislav Stefanović: Pesme. Originalne i prevedene. II knjiga; 88. Ivan Vazov: Kratke priče. S bugarskog preveo Svetolik A. Popović; 89. Jovan Protić: U Zavetrincima; 90. Evripid: Alkesta. Antička drama u tri čina sa prologom. Preradio Ž. Rivole. Preveo Risto J. Odavić; 1905. 91. Dragutin J. Ilijć: Pripovetke. I sveska; 92. Jeremije Obrad Karadžić: Srpske narodne pripovijetke; 93–95. Johann Wolfang Goethe (Johan Volfgang Gete): Stradanje mladoga Vertera. S nemačkog preveo Branko Mušicki; 96–97. Ksaver Šandor Đalski (Ljubomir Babić): Pripovijetke. I sveska;112 98–99. Vaclav Steh (Vaclav Šteh): Zvoni treći put. Vesela igra u tri čina. S češkog preveo Dr. Ilija Bajić; 100. Branislav Đ. Nušić: Malo pozorište. I. Greh za greh. II. Pod oblacima, II sveska; 101. Stevan Sremac: Skice; 102–103. Petar J. Odavić: Novele. I sveska; 104–105. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Mletački trgovac. S engleskog preveo Dr. Svetislav Stefanović; 106. Nikola T. Janković: Pripovetke. I sveska; 107. Géza Gardonui (Geza Gardonji): Male priče. S mađarskog preveo Jovan Protić; 108. Milan Begović: Vojislav Ilijć. Studija; 109–110. Svetislav Stefanović: Pesme. Originalne i prevedene. III sveska; 111–112. Henrik Ibsen (Henrik Ipsen): Rosmersholm. Drama u četiri čina. Preveo Vojislav Jovanović; 113–114. Svetozar Ćorović: Ženidba Pere Karantana; 1906. 115. Simo Matavulj: Car Duklijan; 116–118. Milan Budisavljević: Tmurni dnevi. Pripovijesti; 119. Svetozar Hruban-Vajanski: Bura u zatišju. Novela. Sa slovačkoga preveo Jovan Vučerić. Predgovor od prevodioca; 120. Detlev Liliencron (Detlev Lilienkron): Ratne novele. S nemačkog Mirko Damnjanović; 121. Ž. M. Romanović: Psihodrame; 122–123. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Mnogo vike ni oko šta. S engleskog Dr. Svetislav Stefanović; 124. Milan Begović: Meniet. Kaprisa u jednom činu; 125. Aleksandar Valentinovič Amfiteatrov: Stara vrlina. Dramska kaža u jednom činu. S. Ruskog preveo Risto J. Odavić; 126–132. Pera S. Taletov: Novac. Roman iz beogradskog života; 133. Edgar Allan Poe (Edgar Alan Po): Tri pripovetke. S engleskog preveo Dr. Dušan Rajičić; 134–135. Jovan Protić: Iz seoskog albuma; 1907. 136–138. Svetislav Stefanović: Iz engleske književnosti. Eseji. I knjiga; 139–140. Vojislav Jovanović: Naši sinovi. Komad u četiri čina s epilogom; 141–147. Svetozar Ćorović: Stojan Mutikaša. Roman; 148–149. Maksim Gorki: Na dnu. Dramska slika u četiri čina. S ruskog prevela Maga Magazinović; 1908. 150. Aleksa Šantić: Pod maglom. Slika iz Gornje Hercegovine; 151–152. Grigorije Božović: Iz Stare Srbije. Pripovetke. I sveska; 153. Milutin Uskoković: Vitae fragmenta . Knjiga za umorne ljude; 154–155. Milutin Jovanović: Pjesme; 156. Jean Baptiste Moliere (Žan Batist Molijer): Smiješne precioze. Komedija. S francuskog preveo Dušan L. Đukić. Predgovor P. Popovića; 157. Jovan Skerlić: Francuski romantičari i srpska narodna poezija;114 158–160. Aleksandar Vasiljevič Družinjin: Paulina Sasovica. Pripovetka. S ruskog preveo Stojan Novaković; 161–162. Sima Pandurović: Posmrtne počasti; 1909. 163. Branislav Nušić: Danak u krvi. Dramski fragment u jednom činu; 164–165. Svetozar Ćorović: Moji poznanici; 166–168. Mađarski pripovjedači. Dvadeset pripovjedaka. S mađarskog preveo Slavko M. Kosić; #Zastupljeni: Đula Sini, Zoltan Turi, Đula Varteši, Geza Gardonji, Adi Endre, Ferenc Herceg, Lajoš Biro, Žigmond Seleši, Jene Heltai, Zoltan Ambruš, Šandor Brodi, Viktor Rakoši, Tomaš Kobor, Bela Tot, Ferenc Molnar, Đula Krudi, Marton Zoldi, Geza Lenđel, Ištvan Baršol, Kalman Miksat; 169–170. Jovan Protić: Perom i olovkom. Ćeretanja; 171–174. Johann Wolfang Goethe (Johan Volfgang Gete): Gvozdenšaka Gec od Berlihingena. Pozorišna igra u pet činova. S njemačkog originala od 1773 g. Preveo Ivan Vasin Popović; 175. Mita Dimitrijević: Priče; 176–177. Maksim Gorki: Konovalov. Pripovetka. S ruskog prevela Ljuba A. Marjanovića; 1910. 178–181. Andre Theuriet (Andre Terije): Žerarova ženidba. Roman. S francuskog preveo Mihailo S. Dojčinović; 182–185. Aleksa Šantić: Iz njemačke lirike. KC

Izdanje iz 1902. Izuzetno retko u ponudi. Nedostaje prednja korica. Spolja kao na fotografijama, unutra veoma dobro očuvano. Izdato u Mostaru u okviru čuvene „Male biblioteke“ Štamparsko umjetničkog zavoda Pahera i Kisića. Autor - osoba Subotić, Jovan Naslov Miloš Obilić : tragedija u pet činova / Jovan Subotić Vrsta građe drama Jezik srpski Godina 1903 Izdavanje i proizvodnja U Mostaru : Paher i Kisić, 1903 Fizički opis 168 str. ; 15 cm Zbirka Mala biblioteka. ǂknj. ǂ11 ; ǂsv. ǂ54-55 Jovan Subotić (Dobrinci u Sremu 1817–1886, Zemun) Na razmeđi klasicizma i romantizma u srpskoj književnosti, u vreme kada Srbiji nedostaje više radnika na polju kulture i nauke, svojim radom doprineće jedan od budućih najplodnijih književnika romantičarske tradicije u srpskoj književnosti – Jovan Subotić. Jovan Subotić, srpski književnik, pravnik, istoričar i političar, bio je jedna od najuticajnijih ličnosti u Srbiji u drugoj polovini 19. veka. Nakon završene gimnazije u Sremskim Karlovcima i studija na Filozofskom fakultetu u Segedinu, Subotić je krenuo put Pešte, gde će kasnije steći veliki ugled u naučnoj zajednici. Subotić je tamo doktorirao na filozofiji, a potom i na pravima. Radio je kao advokat, a ubrzo je započeo i svoj književni rad – uređivao je i pisao za Letopis Matice srpske, koji je tada izlazio u Pešti. U Pešti je imao veliki ugled, što potvrđuje to što je 1847. godine na Pravnom fakultetu zastupao profesora rimskog prava tokom zimskog semestra. Naredne godine Subotić se intenzivnije uključuje u politički život Srba, te je bio inicijator i predvodnik velikog mitinga na kom su se u peticiji iznosile želje i zahtevi srpskog naroda u Ugarskoj pred ugarskim predstavnicima vlasti. Od tada Subotićevo ime postaje deo istorije srpskog naroda u Ugarskoj i nijedan važniji sabor nije protekao bez Subotića, koga su cenili kao taktičnog, oštroumnog i obrazovanog čoveka. Učestvovao je i na skupštini u Sremskim Karlovcima 1848. godine, kada je ustanovljena Karlovačka patrijaršija i imenovan srpski patrijarh. Potom, od 1853. godine Subotić radi u Novom Sadu kao advokat, gde je bio cenjen branilac. Subotić je bio blizak jugoslovenskim gledištima i nastojao da što više poveže srpske i hrvatske kulturne centre kao što su Novi Sad, Beograd, Zagreb, Osijek, Vukovar, gde je takođe radio kao advokat tokom izvesnog perioda. Za vreme boravka u Zagrebu bio je upravnik zagrebačkog Narodnog zemaljskog kazališta, gde je sarađivao sa pozorišnim reformatorom, piscem i glumcem Josipom Frojdenrahom. O toj zanimljivoj i uspešnoj saradnji pisao je u autobiografiji Život dr Jovana Subotića. Nakon povratka u Novi Sad postaje predsednik Matice srpske, načelnik Društva za Srpsko narodno pozorište i urednik u to vreme značajnog narodnog lista Narod. Po političkim stavovima bio je blizak Svetozaru Miletiću, s kojim je i sarađivao. U većini rešenja podržavao je reformu Vuka Stefanovića Karadžića, te je Subotić bio i jedan od uticajnih ličnosti koji su doprineli „izmirenju” Vukove reforme i Matice srpske. Kako je Subotić razumeo svoju ulogu u obnovi srpske kulture i nauke, kao i ulogu u političkom životu Srbije, najbolje ilustruje izjava u kojoj odbija ponudu iz 1867. godine da stupi u rusku državnu službu: Silni ruski narod može se obići i bez mojih malenih sila, ali ne i narod kome ja pripadam i domovina u kojoj sam, jer ovde nema dovoljno stvaralačkih snaga, pa smo svi dužni da radimo i pomažemo, koliko možemo. U duhu tih reči, pored političkog zalaganja, i Subotićevo književno stvaralaštvo je raznovrsno i obimno – pisao je lirske pesme, drame, književne kritike, antologije, udžbenike, putopisne i istorijske tekstove, bio urednik, novinar i cenzor srpskih i rumunskih knjiga. Neka od najpoznatijih dela Jovana Subotića su: Lira Jovana Subotića (pesme, 1837), zatim Potopljena Pešta (1838) – čiji su prihodi od prodaje dati postradalim srpskim crkvama na Čepeljskoj adi; Bosilje (lirske pesme i balade, 1843), Nauka o srpskom stihotvoreniju (1843), Kralj Dečanski (1846. i drugo izdanje iz 1860), u to vreme izuzetno popularan ep; Pesme lirske (1857), Pesme epske (1859), Herceg Vladislav (1862), Nemanja (drama, 1863), Miloš Obilić (tragedija, 1869), Pripovetke (1873), Kaluđer (roman, 1881). Među istorijskim radovima izdvaja se rasprava o poreklu Janoša Hunjadija (Sibinjanin Janka u srpskoj narodnoj tradiciji). Napisao je i autobiografiju Život dr Jovana Subotića, koja je važan izvor za srpsku istoriju druge polovine 19. veka. Osim toga, od Matice srpske 1864. godine dobija nagradu za Srpsku gramatiku. O Subotiću je Jovan Skerlić izneo oštru kritiku u Istoriji nove srpske književnosti, što može biti jedan od razloga što se u književnoj istoriji delo Jovana Subotića nije dovoljno cenilo. Takođe, njegova pesnička slava je opala posle pojave pesama Branka Radičevića, a drame su potisnute posle dela Jovana Sterije Popovića i Laze Kostića. Jovan Deretić, srpski istoričar književnosti, ubraja Subotića u „prvi, podražavalački, predbrankovski stadijum srpske romantike, kada su srpski pesnici predano oponašali narodne pesme”. Ipak, neosporan je doprinos Jovana Subotića u srpskoj kulturi i nauci. Subotić je odlikovan ruskim ordenom Sv. Ane II stepena za svoj dugogodišnji rad na književnom i kulturnom polju, a Matica srpska je organizovala proslavu povodom 50 godina rada Jovana Subotića, koja je ispraćena telegrafskim čestitkama celog srpskog naroda. Ono što šira publika ređe zna jeste i da je Subotić jedan od retkih pisaca koji je u to vreme spevao epske pesme i obnovio njihovu tradiciju. Po uzoru na srpsku narodnu poeziju, Subotić vešto koristi deseterac i narodni jezik, a njegove pesme verno tematski, stilski i metrički odgovaraju duhu epskih pesmama u narodnoj srpskoj književnosti. U trenutku kada su, aprila mjeseca 1899. godine Paher i Kisić dali prvu, temeljno pripremljenu objavu da pokreću „Malu Biblioteku”, oni su istovremeno bili u prilici da ponude petnaestak dotad objavljenih knjiga u vlastitom izdanju. Svoj izravni uzor izdavačka knjižarnica i štamparija Pahera i Kisića i izričito je naznačila u oglasu o pokretanju, objavljenom u posebnoj, nultoj svesci („sveska za prikaz”), gdje se kaže da će ova biblioteka „biti u srpskoj književnosti slična Reklamovoj `Univerzalnoj biblioteci` u Njemačkoj”. U dvanaestogodišnjem životu mostarske „Male Biblioteke” (1899–1910) objavljeno je ukupno 110 naslova, tj. djela, u 185 numerisanih sveski (neka djela izlazila su u više sveski), na kraju uvezanih u 36 knjiga. Iako treba imati na umu da se radi o malim sveskama, sa četiri do šest tabaka džepnog formata, u cjelini se može govoriti o zaista impozantnom izdavačkom poduhvatu za to vrijeme. Kada se govori o odnosu broja i kvaliteta knjiga, u kome je sadržana trajna potreba za usaglašavanjem umjetničke vrijednosti literarnih djela sa brojnošću čitalačke publike, a koju su osnivači i vlasnici „M. B.” nastojali da zadovolje na optimalan način, taj odnos doveden je u onaj omjer koji je omogućio dosta dug vijek edicije i njen opstanak na tržištu knjige u jednom reprezentativnom periodu srpske književnosti. To je podrazumijevalo da se biblioteka prvenstveno i u većoj mjeri morala oslanjati na kraće forme i lakše, zabavno štivo satirično-humorističkog karaktera, pa tek onda na poznata i provjerena djela i pisce domaće i strane književnosti. Iz istih razloga, a i zbog toga što je bila dominantna u tadašnjoj srpskoj književnosti, najviše je zastupljena pripovijetka, ali značajno mjesto imala je i dramska književnost, nešto više komadi humorističkog karaktera, mada je bilo dosta djela i sa melodramskim sadržajem i tragičnim ishodom, što je sve, opet, u vezi sa standardima i praktičnim kulturnim potrebama toga doba. Mnogo manje je poezije, a najmanje književnih studija, ali sama činjenica da ih je uopšte i bilo dovoljno svjedoči o potrebi da se zadovolje i neki ekskluzivniji zahtjevi književnog ukusa. Mada su, dakle, u većoj mjeri bili zastupljeni manje poznati pisci sa radovima više primijenjenog karaktera, bilo je i mnogo najpoznatijih pisaca tog vremena, a neki od njih su objavili i po nekoliko knjiga. Svetozar Ćorović i Branislav Nušić, na primjer, imali su po pet naslova, Simo Matavulj i Svetislav Stefanović po četiri, Stevan Sremac tri, Milan Begović dva, dok su po jednim naslovom bili zastupljeni nešto manje ili više značajni pisci kao što su Ilija Vukićević, Ivo Ćipiko, Mileta Jakšić, Milorad P. Šapčanin, Janko Veselinović, Čedomir Mijatović, Marko Car, Dragutin Ilić, Ksaver Šandor Đalski, Milan Budisavljević, Pera S. Taletov, Vojislav Jovanović, Milutin Uskoković, Jovan Skerlić, Sima Pandurović, Grigorije Božović, i drugi. Ranije je već rečeno da su češće objavljivana manje značajna djela poznatih pisaca, što je valjda i normalno, jer takvih djela je mnogo više nego onih drugih. Ali ni to ne umanjuje značaj ove edicije, jer su u njoj objavljena i neka važna djela srpske književnosti tog doba, kao što su: „Ženidba Pere Karantana“, „Stojan Mutikaša“ i zbirka priča „Moji poznanici“ Svetozara Ćorovića, drama „Knez od Semberije“ Branislava Nušić, „Pošljednji vitezovi“ i „Svrzimantija“ Sime Matavulja, „Sa jadranskih obala“ Ive Ćipika, „Moje simpatije“ i „Niz rodno Primorje“ Marka Cara, „Vitae fragmenta“ Milutina Uskokovića, prva zbirka poezije „Posmrtne počasti“ Sime Pandurovića, prva zbirka priča „Iz Stare Srbije“ Grigorija Božovića, kao i četiri knjige Svetislava Stefanovića, itd. Biblioteka je imala veliki ugled i kod najznačajnijih pisaca toga doba. A. G. Matoš koji u to vrijeme „kao vojni bjegunac živi u potkrovljima Pariza, traži da mu se „šalju izdanja `Male Biblioteke`“, a Bora Stanković „kaže da bi voleo da mu `Koštana` izađe u izdanjima `Male Biblioteke` više nego i u jednom preduzeću Beograda“. „Mala Biblioteka” ugasila se kada više nije mogla da opstane na tržištu knjige. U Bosanskoj vili 1909. godine uz obavijest da je obustavljen njen časopis Prijegled, data je i prognoza da će do kraja te godine morati da se „obustavi izlaženje same biblioteke”. Prema podacima sa tog mjesta u tom periodu do čitalaca je stizalo svega 329 primjeraka njenih knjiga, pri čemu je 115 primjeraka išlo po osnovu godišnje, 39 polugodišnje, a 4 tromjesečne pretplate, dok su 92 primjerka išla za razmjenu i saradnicima. Druga, veća polovina tiraža praktično je završavala kod neurednih platiša i tu se zapravo i krije razlog što je iduće 1910. godine biblioteka morala da se ugasi. Koliki je značaj i ugled imala „Mala Biblioteka” svjedoči i podatak da ju je „kupio Iso Đurđević, knjižar iz Sarajeva, i 1918. godine nastavio da štampa knjige od 186. sv. nadalje, a istovremeno da doštampa i brojeve od 1. do 185. sv., kako bi stvorio svoju, novu biblioteku”. Preuzetu biblioteku novi izdavač je izdavao do 1931. godine, ali kontinuitet od 1–185 sveske nije uspio popuniti svojim knjigama. Ideja „Male Biblioteke” ponovo je oživjela sedamdesetih godina ovog vijeka kada je Ihsan (Ico) Mutevelić u Mostaru osnovao Prvu književnu komunu, koja je bila inspirisana davnim Paher – Kisićevim izdavačkim poduhvatom. U okviru te kulturno veoma široko zasnovane izdavačko-knjižarske institucije, koja je umnogome podsjećala na „Štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića” bila je pokrenuta i jedna edicija pod imenom „Mala Biblioteka”, koja, međutim, nije dostigla značaj svog uzora i prethodnika KNJIGE OBJAVLJENE U „MALOJ BIBLIOTECI“ 1899. 0. Ljubav prema knjizi po Edmondu de Amicisu. Sa napomenama nekoliko srpskih književnika (sveska za prikaz); 1. Jovan Protić: Šareni šljunci. Humoristične crtice; 2. Damjan Đ. Omčikus: Disjekta. Slike, crtice i pripovijetke. I svezak; 3. Antun P. Čehov: Pripovetke. Preveo Velja Mirosavljević. I sveska; 4. Simo Matavulj: Tri pripovijetke; 5. Svetozar Ćorović: Dvije šaljive igre. I. Poremećen plan. II. Izdaje stan pod kiriju; 6–7. Od srpskih pripovjedača: Božićne priče. # zastupljeni: Jovan Maksimović, Ilija I. Vukićević, Svetozar Ćorović, Ivan Ivanić, Milan Budisavljević, Marko Car; 8. Ilija I. Vukićević: Arnautske slike; 1900. 9. Stevan Sremac: Dve pripovetke; 10. Ivo Ćipiko: Sa jadranskih obala. Kratke priče; 11–12. Jovan Protić: Seoske fotografije; 13. Damjan Đ. Omčikus: Disjekta. Slike, crtice i pripovijetke. II svezak; 14. Branislav Đ. Nušić: Knez od Semberije. Istoriska scena; 15. Mileta Jakšić: Priče; 16. Antun P. Čehov: Pripovetke. Preveo Velja Mirosavljević. II sveska; 1901. 17–18. Svetozar Ćorović: Crtice; 1902. 19. Od srpskih pisaca: Humoristikon. I sveska; # zastupljeni: Branislav Đ. Nušić, Milorad M. Petrović, Dr. Branislav Stojanović, Čiča Ilija Stanojević, Jovan Protić. 20. Jovan Protić: Pripovetka kako se pokojni Avram Nestorović svadio sa pokojnim Nestorom Avramovićem; 21–22. Dragomir Brzak: U komisiji. Svakojake slike i prilike iz mojeg beležnika, I sveska; 23–24. Nikolaj V. Gogolj: Ženidba. Sasvim neobičan događaj. Komedija u dva čina. Prevela Vukosava Ivanišević Ćuković; 25. Luka Grđić Bjelokosić: Stotina šaljivih priča. Iz srpskog narodnog života u Hercegovini; 26–27. Milan Budisavljević: Priče. Nova zbirka. „Bijedni ljudi”; 28–29. Milorad P. Šapčanin: Posljednje pripovetke. Predgovor Dimitrije Gligorić; 30. Jovan Fil. Ivanišević: Vragolije Vuka Zloćevića. Pripovijetke iz crnogorskog života; 31–32. Od srpskih pisaca: Humoristikon. Kozerije II–III sveska; # zastupljeni: Milovan Đ. Glišić, Stevan Sremac, Dragomir M. Janković, Jevta Ugričić, Radoje D. Domanović, Ilija I. Vukićević, S. H., O. 33–34. Dragomir Brzak: U komisiji. Svakojake slike i prilike iz mojeg beležnika, II sveska; 35. Nikolaj V. Gogolj: Šinjel. Preveo Ljubomir Miljković; 36. Vladoje S. Jugović: Sjene. Male pripovijesti; 37. Branislav Đ. Nušić: Šopenhauer. Humoreska u jednom činu; 38. Edgar Allan Poe (Edgar Alan Po): Dve pripovetke. S engleskog preveo Svetislav Stefanović; 39. Joanikije Pamučina: Šaljive srpske narodne pripovijetke. I sveska; 40. Dragomir Brzak: U komisiji. Svakojake slike i prilike iz mojeg beležnika. III sveska; 41–42. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Julije Cezar. Tragedija. S engleskog preveo Dr. Svetislav Stefanović; 1903. 43. Simo Matavulj: Pošljednji vitezovi; 44. Jean Baptiste Racine (Žan Batist Rasin): Fedra. Tragedija u pet činova. S francuskog preveo Dr. Nikola Đorić. 45. Simo Matavulj: Svrzimantija; 46–47. Miloš P. Ćirković: Iz mojih uspomena; 48. Gyy de Maupassant (Gi de Mopasan): Orla. S francuskog preveo Veljko M. Milićević. Predgovor M. Milićević; 49. Jovan Đorđević: Čučuk-Stana. Biografijska crta; 50. Brankovinski (Đoka Nenadović): Pripovetke. I sveska; 51–52–53. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Hamlet kraljević danski. S engleskog preveo Dr. Laza Kostić; 54–55. Dr. Jovan Subotić: Miloš Obilić. Tragedija u pet činova; 56. Maksim Gorki: Čelkaš. S ruskog preveo Nikola Nikolajević; 57–58–59. Janko M. Veselinović: Ciganče. Iz zbirke sitih i gladnih; 60. Ferenc Herceg: Šest pričica. S mađarskog preveo Jovan Grčić; 61–62. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Magbet. S engleskog preveo Dr. Svetislav Stefanović; 63. Branislav Đ. Nušić: Malo Pozorište. I. Pod starost. II. Naša deca. I sveska; 64–65. Franz Grillparzer (Franc Grilparcer): Jevrejka Toleđanka. Istoriska žalosna igra u pet činova. S njemačkog preveo Jovan Grčić; 66. Stevan Sremac: Čiča-Jordan. Jedna slika; 1904. 67–68. Čeda Mijatović: Siromah Marko; 69. Matilda Serao – Enriko Kastelnuovo – Đovani Verga: Iz Italije. Pripovetke. S talijanskog preveo Svetolik A. Popović; 70. Dr. Svetislav Stefanović: Skice; 71–72–73. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Ričard III. Tragedija u pet činova. S engleskog preveo Dr. Laza Kostić; 74. Marko Car: S bojnog i ljubavnog polja. Prigodne priče; 75. Luka Grđić Bjelokosić: Moje crtice; 76–77. I. E. Poricki: Naličje života. Skice iz anatomije. S njemačkog preveo Gerasim P. Ivezić; 78. Stevan Sremac: Jeksik-adžija. Pripovetka; 79–80. Camille Debans (Kamil Deban): Prepreka. S francuskog preveo Vladimir T. Spasojević; 81–82–83. Milan Pribićević: U mraku i magli; 84–85. Lav Nikolajević Tolstoj: Jutro jednog spahije. S ruskog preveo Nikola Nikolajević; 86–87. Svetislav Stefanović: Pesme. Originalne i prevedene. II knjiga; 88. Ivan Vazov: Kratke priče. S bugarskog preveo Svetolik A. Popović; 89. Jovan Protić: U Zavetrincima; 90. Evripid: Alkesta. Antička drama u tri čina sa prologom. Preradio Ž. Rivole. Preveo Risto J. Odavić; 1905. 91. Dragutin J. Ilijć: Pripovetke. I sveska; 92. Jeremije Obrad Karadžić: Srpske narodne pripovijetke; 93–95. Johann Wolfang Goethe (Johan Volfgang Gete): Stradanje mladoga Vertera. S nemačkog preveo Branko Mušicki; 96–97. Ksaver Šandor Đalski (Ljubomir Babić): Pripovijetke. I sveska;112 98–99. Vaclav Steh (Vaclav Šteh): Zvoni treći put. Vesela igra u tri čina. S češkog preveo Dr. Ilija Bajić; 100. Branislav Đ. Nušić: Malo pozorište. I. Greh za greh. II. Pod oblacima, II sveska; 101. Stevan Sremac: Skice; 102–103. Petar J. Odavić: Novele. I sveska; 104–105. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Mletački trgovac. S engleskog preveo Dr. Svetislav Stefanović; 106. Nikola T. Janković: Pripovetke. I sveska; 107. Géza Gardonui (Geza Gardonji): Male priče. S mađarskog preveo Jovan Protić; 108. Milan Begović: Vojislav Ilijć. Studija; 109–110. Svetislav Stefanović: Pesme. Originalne i prevedene. III sveska; 111–112. Henrik Ibsen (Henrik Ipsen): Rosmersholm. Drama u četiri čina. Preveo Vojislav Jovanović; 113–114. Svetozar Ćorović: Ženidba Pere Karantana; 1906. 115. Simo Matavulj: Car Duklijan; 116–118. Milan Budisavljević: Tmurni dnevi. Pripovijesti; 119. Svetozar Hruban-Vajanski: Bura u zatišju. Novela. Sa slovačkoga preveo Jovan Vučerić. Predgovor od prevodioca; 120. Detlev Liliencron (Detlev Lilienkron): Ratne novele. S nemačkog Mirko Damnjanović; 121. Ž. M. Romanović: Psihodrame; 122–123. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Mnogo vike ni oko šta. S engleskog Dr. Svetislav Stefanović; 124. Milan Begović: Meniet. Kaprisa u jednom činu; 125. Aleksandar Valentinovič Amfiteatrov: Stara vrlina. Dramska kaža u jednom činu. S. Ruskog preveo Risto J. Odavić; 126–132. Pera S. Taletov: Novac. Roman iz beogradskog života; 133. Edgar Allan Poe (Edgar Alan Po): Tri pripovetke. S engleskog preveo Dr. Dušan Rajičić; 134–135. Jovan Protić: Iz seoskog albuma; 1907. 136–138. Svetislav Stefanović: Iz engleske književnosti. Eseji. I knjiga; 139–140. Vojislav Jovanović: Naši sinovi. Komad u četiri čina s epilogom; 141–147. Svetozar Ćorović: Stojan Mutikaša. Roman; 148–149. Maksim Gorki: Na dnu. Dramska slika u četiri čina. S ruskog prevela Maga Magazinović; 1908. 150. Aleksa Šantić: Pod maglom. Slika iz Gornje Hercegovine; 151–152. Grigorije Božović: Iz Stare Srbije. Pripovetke. I sveska; 153. Milutin Uskoković: Vitae fragmenta . Knjiga za umorne ljude; 154–155. Milutin Jovanović: Pjesme; 156. Jean Baptiste Moliere (Žan Batist Molijer): Smiješne precioze. Komedija. S francuskog preveo Dušan L. Đukić. Predgovor P. Popovića; 157. Jovan Skerlić: Francuski romantičari i srpska narodna poezija;114 158–160. Aleksandar Vasiljevič Družinjin: Paulina Sasovica. Pripovetka. S ruskog preveo Stojan Novaković; 161–162. Sima Pandurović: Posmrtne počasti; 1909. 163. Branislav Nušić: Danak u krvi. Dramski fragment u jednom činu; 164–165. Svetozar Ćorović: Moji poznanici; 166–168. Mađarski pripovjedači. Dvadeset pripovjedaka. S mađarskog preveo Slavko M. Kosić; #Zastupljeni: Đula Sini, Zoltan Turi, Đula Varteši, Geza Gardonji, Adi Endre, Ferenc Herceg, Lajoš Biro, Žigmond Seleši, Jene Heltai, Zoltan Ambruš, Šandor Brodi, Viktor Rakoši, Tomaš Kobor, Bela Tot, Ferenc Molnar, Đula Krudi, Marton Zoldi, Geza Lenđel, Ištvan Baršol, Kalman Miksat; 169–170. Jovan Protić: Perom i olovkom. Ćeretanja; 171–174. Johann Wolfang Goethe (Johan Volfgang Gete): Gvozdenšaka Gec od Berlihingena. Pozorišna igra u pet činova. S njemačkog originala od 1773 g. Preveo Ivan Vasin Popović; 175. Mita Dimitrijević: Priče; 176–177. Maksim Gorki: Konovalov. Pripovetka. S ruskog prevela Ljuba A. Marjanovića; 1910. 178–181. Andre Theuriet (Andre Terije): Žerarova ženidba. Roman. S francuskog preveo Mihailo S. Dojčinović; 182–185. Aleksa Šantić: Iz njemačke lirike. KC