1. David Albahari. `Mrak.` Minut. 124, Beograd: Stubovi kulture, 2008. 179 str. : autorova slika ; 17 cm. 2. David Albahari. `Snežni čovek.` Minut. 20, Beograd: Vreme knjige, 1995. 154 str. ; 17 cm : autorova slika. 3. David Albahari. `Životinjsko carstvo.` 44°N i 20°E. Beograd: Čarobna knjiga, 2014. 2. izd. 126 str. ; 21 cm. 4. Filip David. `Kuća sećanja i zaborava.` Meridijan. 46, Beograd: Laguna, 2014. 190 str. ; 20 cm. 5. Danilo Kiš. `Bašta, pepeo.` Izabrana djela Danila Kiša. Podgorica: Nova Knjiga, 2008. 175 str. ; 20 cm. 6. Danilo Kiš. `Čas anatomije.` Beograd: Nolit, 1978. 344 str. ; 20 cm. Dobro očuvano.

Lepo očuvano Retko u ponudi Pas, takođe poznat i kao domaći pas (lat. Canis lupus familiaris), je pripitomljeni sisar (Mammalia) iz porodice pasa (Canidae). Arheološki nalazi dokazuju da pas najmanje 9.000 godina živi uz čoveka, iako postoje indicije da se taj period produži na čitavih 14.000 godina[5]. Fosilni ostaci pokazuju da su preci modernog psa živeli uz čoveka još pre 10.000 godina[6]. Domaći pas Vremenski raspon: najmanje 14.200 godine pre sadašnjosti — danas[2] Collage of Nine Dogs.jpg Prikaz različitih rasa pasa Status ugroženosti Pripitomljen Naučna klasifikacija e Carstvo: Animalia Tip: Chordata Klasa: Mammalia Red: Carnivora Porodica: Canidae Rod: Canis Vrsta: C. lupus Podvrsta: C. l. familiaris[1] Trinomijalno ime Canis lupus familiaris[1] Linnaeus, 1758 Sinonimi Canis familiaris Linnaeus, 1758[3][4] Danas postoji oko 40 miliona pasa i oko 800 rasa (što je više nego bilo koja druga vrsta životinje[7]) najrazličitijih dimenzija, fizionomije i temperamenta, i koje predstavljaju najrazličitije verijetete boje i vrste dlake. Pas je usko povezan sa čovekom, kome služi kao kućni ljubimac, kao čuvar, vodič, ovčar i dr. Pas je jedna od najrasprostranjenijih životinja na svetu čiju popularnost nadmašuje jedino mačka (Felis catus).[8] Pas je podvrsta sivog vuka (Canis lupus), za koga se veruje da je direktni predak psa[9]. Najnovija istraživanja potvrđuju da je pas bio po prvi put pripitomljen na istoku Azije, najverovatnije u Kini.[10] Takođe, nije sigurno da svi domaći psi potiču od iste grupe ili se proces domestikacije ponovio više puta na više mesta. Uvod Uredi Psi, kao i ljudi, su visoko društvena bića i ova sličnost ih je vremenom zbližila. Ova sličnost je omogućila psima jedinstvenu poziciju u životu čovjeka. Lojalnost i posvećenost koju psi demonstriraju kao dio njihovog prirodnog instinkta unutar čopora, približno odražava ljudsku ideju o ljubavi, zbog čega ih mnogi vlasnici smatraju kao punopravne članove porodice. Isto tako, psi izgleda da vide svoje vlasnike kao članove svog čopora, praveći samo nekoliko (a možda i ne praveći) razlike između svojih vlasnika i drugih pasa. Psi mogu imati različite uloge u ljudskom društvu i često se treniraju kao radni psi. Danas je možda najvažnija uloga psa kao saputnika i prijatelja. Psi su živjeli i radili sa ljudima na mnogo načina, pa su zbog toga i zaslužili titulu „čovekovog najboljeg prijatelja“. Sa druge strane, neke kulture smatraju pse veoma prljavim životinjama, dok ih pojedine upotrebljavaju i za ishranu. Poreklo Uredi pas rase dalmatinac Postoji više mišljenja o porijeklu pasa.[11] Po jednom su isti pripitomljeni prije 17 hiljada godina, a po drugoj prije više od 150 hiljada godina. Takođe se razlikuje i pitanje životinje od koje je nastao pas. Po jednima je u pitanju vuk, po drugima šakal, a po trećima kojot. Pretpostavlja se da su počeci prijateljstva između čoveka i psa nastali kao rezultat međusobnog udruživanja nomadskih plemena i čopora vukova/šakala, goneći istu divljač po istim teritorijama, zahvaljujući analognim lovnim tehnikama.[12][13] Ipak, razborita je i hipoteza da su se karakteristike savremenih kanida pojavile još prije 10 miliona godina.[14] Naime, prije 10 miliona godina, u Sjevernoj Americi se pojavljuje Canis leophagus, najstariji predstavnik roda Canis. Frapantna je njegova sličnost sa vrstama koje danas poznajemo. Njegova veličina je kao kod kojota, moždani kapacitet je neznatno uvećan u odnosu na prethodne vrste, zubalo mu je tipično pseće, a udovi trkačkog tipa. U ovom, još uvijek ranom stadijumu evolucije, nemoguće ga je ipak vezati za neku preciznu liniju srodstva, jer ne postoji značajna razlika između predaka vuka, kojota i šakala. Izgleda da je ovoga puta Canis leophagus, bio taj koji je prešao Beringov moreuz u pravcu Evroazije i od tada se može slijediti njegova evolucija u Evropi. Canis cipio je prvi predstavnik te evolucije, otkriven u aragonskim Pirinejima, u slojevima koji datiraju od prije 8 miliona godina, on služi kao obrazac kanida starog svijeta. Dok izgleda da šakal i kojot vode porijeklo od Canis cipio, prvi u starom, a drugi u novom svijetu, vuk potiče iz jedne međuvrste, Canis etruscus, veoma česte u Evropi prije dva miliona godina. Prema najnovijim istraživanjima, pas najvjerovatnije vodi porijeklo od vuka. Ovaj zaključak je izveden na osnovu analize građe zuba - molara. Vuk i pas imaju istovjetnu građu molara, dok se ova zajednička anatomska osobina ne može naći uporedo kod pasa i šakala.[15] Bilo koje vrijeme da je u pitanju, od tada, do danas je razvijeno više stotina različitih rasa pasa. Na primjer, visina grebena kod psa se kreće od visine od desetak centimetara (kod čivave), do visine od jednog metra (kod nemačke doge). Boje krzna kod pasa su od bijele do crne, sa svim mogućim varijacijama. Zahvaljujući svojim mnogobrojnim sposobnostima pas obavlja različite poslove prilagođene današnjem načinu života. Po jednoj od verzija, da pas potiče od vuka, je jednog dana jedan vuk samovoljno došao u logor kod ljudi i tu ostao, hraneći se otpacima njihovih obroka i prateći ih svuda gde bi krenuli. Tako je vuk pripitomljavan dok se nije stvorio pas. Vuk je, inače, hiperaktivna životinja. To znači da vuk neće sedeti i čekati da mu neko prinese činiju punu hrane, već će krenuti u potragu za hranom, lov. Prvi psi su izgledali skoro identično kao vuk. Sve kasnije, psi izgledaju sve drugačije. Tako je čovek ukrštao pse raznih rasa, i zbog toga mi danas imamo veliki broj rasa različitih visina, temperamenata, namena, boja... Prvi psi su uglavnom bili korišćeni kao čuvari i stražari i njihov zadatak je bio da obaveste ljude o prisustvu uljeza. Istorija Uredi Naizmjenično eksploatisan i poštovan od svojih gospodara, pas već dugo dijeli čovjekovu sudbinu. Druželjubivi grabljivac koji, zavisan od vođe, živi u čoporu, dozvolio je da bude pripitomljen, o čemu svjedoče pseći skeleti u blizini ljudskih ostataka otkrivenih u praistorijskim nalazištima u Rusiji (Asantova gora, 10.000 do 12.000 godina p. n. e), kao i slikarstvo i rezbarije na stijenama.[16][17] Poslije praistorijskog perioda, oko trećeg milenijuma prije nove ere, pas je u starom Egiptu bio predmet kulta, a ubistvo psa se kažnjavalo smrtnom kaznom. Anubis, božanstvo sa glavom psa ili šakala, služi kao vodič u zagrobni život. Hrtovi, baseti ogromni psi prate faraone, imaju pravo na sahranu, a nalazimo ih i mumificirane u sarkofazima. Molos je takođe prisutan i u praskozorje sumerske i asirske civilizacije, gdje je korišćen u ratu i lovu. U grčkoj mitologiji, pas Kerber čuva podzemni svijet, a Homer u Odiseji priča kako vjerni Argos umire od emocija, imajući tek toliko snage da prepozna svoga gospodara Odiseja po njegovom povratku kući. Aristotel pominje molose, bišone, kao i druge rase pasa. Pseći rod ima svoje heroje u molosima, koji Spartance prate u rat i u pedeset srčanih branilaca Korinta, od kojih jedini preživjeli, Soter, spašava stanovništvo masakra, razotkrivši neprijatelja. Sa druge strane, Hipokrat izražava strah od ove životinje, kao prenosioca bjesnila, a cinicima (grčka riječ za psa) se nazivaju filozofi iz trećeg vijeka p. n. e. koji odbacuju sve konvencije. Upozorenje na ulazu u rimske kuće: PAZI SE PSA! Antički Rim ima svoje svete pse, čuvare Vulkanove pećine. Prozaičnije, pas se takođe dresira za čuvanje straže, za prijateljevanje ili borbu, igra ulogu đubretara u gradovima i čuva kuće: na mozaicima rimskih kuća se može pročitati po prvi put „pazi se psa“ (cave canem). Julije Cezar, prilikom osvajanja Galije, 56. godine p. n. e, vodi psa, neprijatelja lavova i bikova po rimskim arenama, čija će se loza razgranati po čitavoj Evropi. Galski psi su lovci, kao i keltski, koji su jednako dresirani i za borbu. Psi su malo voljeni od judeo-hrišćanske civilizacije, a takođe su smatrani nečistim i od muslimana, za koje je njihovo ime najgora uvreda. Kao okorjeli lovci, francuski srednjovjekovni gospodari već stavljaju svoje pseće kompanjone pod zakonsku zaštitu. Psi pomažu u vjerskim službama, sve do razmiještanja po crkvenim predvorjima. Spasilački pas, bernardinac, nastao u sirotištu Sen-Bernar u Alpima Ardenski monasi, koji će kasnije osnovati opatiju svetog Huberta, u devetom vijeku stvaraju prvu rasu, selekcijom velikih crnih i bijelih lovačkih pasa, pretke današnjih goniča svetog Huberta. Oko 1650, monasi sirotišta (San-Bernar) u Alpima odgajaju jednu drugu rasu, koja je najprije čuvar, a kasnije spasilački pas po imenu bernandinac. Psi su već uveliko zauzeli važno mjesto u srcu čovjeka, kada figuriraju uz bok svetog Bertrana, svetog Roka i svete Ženeviv. Srednji vijek razlikuje hrtove, prepeličare, pse koji leže i laju i koji, prema svojoj ulozi, dobijaju odgovarajuću hranu: iznutrice za krvne goniče i nikako ovčetinu za ovčarske pse. Specijalizovana djela u vezi pasa, se umnožavaju od četrnaestog vijeka. Najslavnije, bogato veterinarskim savjetima, je djelo Gastona Fibusa, koji je lijepo opisao rase poput španijela i ovčara („Ovčar mora da bude bijele boje kako bi ga pastir razlikovao od vukova“). Od srednjeg vijeka, pa sve do Luja XV, kraljevi drže čopore pasa za lov na konjima. Fransoa prvi osuđuje seljačke pse na nošenje drvenog trupca oko vrata, koji ih onemogućava da love i naređuje da se presijeku podkoljenice svakom psu koji se udalji od staništa. Anri treći se izdvaja strašću za papilonima (patuljasti španijel). Pudla Luja XV, Filu, uživa sva prava, a kralj takođe posjeduje i pse sposobne da pronađu tartufe. U osamnaestom vijeku, prirodnjak Bifon rediguje prvu genealošku knjigu rasa. Bišoni, pudle i patuljasti španijeli vode dvorski život, a poznati pisac Žan-Žak Ruso, oživljava uspomenu na svog vjernog prijatelja. Mnoge rase pasa i danas nose ime po nekom monarhu kao što je slučaj sa španijelom kralja Čarlsa. U devetnaestom vijeku, zoolog Kivije predlaže novu klasifikaciju rasa. Pod Napoleonom, sitne rase uživaju blagonaklonost buržoazije. Psi postaju maskote ratova, služe kao životinje za vuču (sve do 1823. godine kada je ovo zabranjeno) i upravo u devetnaestom vijeku se i rađa nova ideja, ona o poštovanju pasa. Englezi, kao veliki zaljubljenici u kinotehniju (kako su zvali nauku o psima), organizuju prvu izložbu pasa u Londonu, 1859. godine. U francuskoj je 1884. godine osnovano Centralno društvo za poboljšanje rasa pasa. A samo nekoliko godina ranije, 1871. godine, tokom opsade Pariza, psi su izgladnjelim Parižanima služili i kao hrana. Prvi svjetski rat, psi dočekuju pod barjacima gdje najtužniju sudbinu doživljavaju psi iz Rusije, koji su bili dresirani da, nabijeni eksplozivom, potraže svoj dnevni obrok pod neprijateljskim kolima. Poslije velikog rata, psi za lov i pratnju stiču izvijestan značaj i takođe postaju, kako likovi iz stripova i crtanih filmova, tako i protagonisti reklama. Tokom Drugog svjetskog rata, goniči, čuvari i spasioci su često slijedili svoje gospodare na stazama egzodusa. Inteligencija Uredi Detaljnije: Inteligencija pasa Ljubitelji pasa najviše cijene pse zbog njihove inteligencije, a događaji u kojima pas učestvuje i snalazi se u životu i pokazuju da su oni visoko inteligentne životinje. Ipak, da li se može govoriti o inteligenciji kod psa? Pas ne može da misli kao čovjek niti da stvara kao čovjek. Ali sa druge strane pas raspoznaje vrijeme i prostor i ima moć pamćenja. Instikti koje posjeduje pas se mogu modifikovati i usmjeravati. Zbog svega pas uči, pa možemo govoriti o specifičnoj vrsti pameti. Pas je poslušan, povezuje slike, zvukove i mirise (kada vidi povodac, zna da ide u šetnju i tome se raduje). Inteligencija se kod pasa pojavljuje kao mješavina nagona, nasljeđa i obuke. Pas ne uči zato što razumije, već zato što obukom stiče pojedine reflekse, pamti ih i kombinuje.[18] Detaljniji podaci o inteligenciji psa se nalaze na stranici pseća inteligencija Ponašanje Uredi Psi su društvene životinje, ali karakter i ponašanje može da varira od rase do rase, kao i u zavisnosti od toga kako se vlasnici i ostali koji dođu u kontakt, ponašaju sa psom. Fizičko zlostavljanje, kao i izgladnjivanje, može prouzrokovati veoma neurotičnu i opasnu životinju. Čak i nedovoljno socijalizovani psi se mogu ponašati agresivno i nepredvidivo. Psi mogu napasti i čovjeka kao i druge životinje, ali se ovo dešava isključivo zbog pogrešnog odnosa prema životinji u prošlosti. Zanimljivo je da će pas koji je jednom zlostavljan od strane čoveka, tog čoveka i te kako dobro zapamtiti i već sledećom prilikom će ga napasti, naizgled bez ikakvog razloga, ma koliko vremena prošlo od zlostavljanja. Fizičke karakteristike Uredi Detaljnije: Anatomija pasa Današnje rase pasa pokazuju sve više varijacija u veličini, izgledu i ponašanju no bilo koja druga domaća životinja. Bez obzira na veliki raspon razlika u nekim osobinama, nastalih selektivnim odgojem, svi psi dijele iste pretke, pa samim tim i neke osnovne osobine svojih predaka. Psi su predatori i strvinari, posjeduju oštre zube i snažnu vilicu za napadanje, držanje i trganje hrane. Kao i ostali sisari predatori, i psi imaju snažne mišiće i razvijen kardiovaskularni sistem koji podržava trčanje i omogućuje izdržljivost. Poredeći strukturu kostiju pasa sa čovjekovim stopalom, psi tehnički hodaju na svojim prstima. Njuh Uredi rasa baset, pripada krvosljednicima i ima izvrstan njuh Naizraženije čulo kod pasa je čulo mirisa, odnosno njuh. Mnogo je razvijenije nego kod čovjeka i omogućava psu da na znatnoj udaljenosti razlikuje stvari i bića ponaosob, razlikujući, pri tome, njihove mirise. Čulo mirisa određuje šta je jestivo i koja je i kolika teritorija jednog psa. Koliko je ovo čulo izoštrenije od ljudskog, kaže i podatak da čovjek ima oko 5 miliona etmoidalnih ćelija u nosu, labrador 120, foks terijer 147, a njemački ovčar 200 miliona ćelija putem kojih prima mirise iz okoline. Zato pas može da razlikuje bar 10 puta više različitih mirisa od čovjeka. Osim samih ćelija u nosu, i veliki dio mozga je posvećen interpretaciji mirisa, a kao i kod svih sisara, i u mozgu pasa postoji centar za miris. Ovaj centar prima i registuje nadražaje nervnim putem. Njuh je takođe i značajno oruđe u komunikaciji, i moguće je prikupiti cijeli niz različitih tipova podataka o drugim psima samo uz pomoć pažljive analize mirisa. Takođe, na osnovu mirisa, pas postaje seksualno nadražen (pas lako nanjuši kuju u tjeranju), a kako je održanje vrste najbitnija stvar svake jedinke i nos postaje jedan od najbitnijih organa u psećem organizmu. Dresurom i uzgojem, čovjek je dalje povećavao sposobnost psa da prepozna mirise. Posebno izvježbane životinje se koriste za pronalaženje krijumčarene robe kao što je droga, ali i za pronalaženje unesrećene osobe i 10 metara ispod snijega. Najbolji njuh, svakako imaju lovački psi, goniči iz grupe krvosljednika. Sluh Uredi Sluh je najbolje čulo kod psa poslije njuha. Kada je na oprezu, pas načuli uši i pomoću mišića (kojih, vezane za uši, ima duplo više nego čovjek) poveća površinu ušnih školjki. Sluh mu je selektivan, što znači da može izolovati određene zvukove, a druge isključiti. Pas reaguje na određene promjene u intonaciji glasa i na taj način veoma dobro razlikuje komandu od grdnje i pohvale. Uz to pamti i veliki broj riječi i tako uči da sluša i sarađuje sa čovjekom. Psi detektuju niskofrekventne zvukove, čak frekvencije od 16 Hz, pa do 100 kHz (maksimalni dijapazon kod ljudi od 20 Hz do 20 kHz), i uz veliku pokretljivost ušiju vrlo brzo mogu da odrede lokaciju izvora zvuka. Vid Uredi Za pse možemo reći da su daltonisti. Nova istraživanja ukazuju da psi, ipak, mogu da razaznaju neke boje, ali ne na način na koji to mogu ljudi. Takođe se ukazuje na činjenicu da psi mogu da razlikuju varijetete ljubičaste/purpurne boje i nijanse žute boje. Kako su pseća sočiva ravnija od ljudskih, nemoguće je da psi vide detalje, ali sa druge strane, pseće oči su osjetljivije na svjetlo i pokrete. Neke rase, imaju vidno polje čak i do 270° (u odnosu na ljudskih 180° ) Kretanje Uredi Termin hoda kod psa odnosi se na primer njegovih koraka pri različitim brzinama, a razlikuje se u ritmu i vrsti koraka. Kod kretanja psa mogu postojati mnoge greške. Na primer, kod rakovog hoda pasje telo se nalazi pod nekim uglom u odnosu na smer hoda. Drugi nazivi za ovaj hod su bočno vijuganje, bočno kretanje i skretanje. Kravlji hod je vrsta hoda kada su skočni zglobovi zadnjih nogu okrenuti prema unutra. Način i brzina kojom pas hoda na takmičenjima razlikuje se od rase do rase. Neki se po ringu kreću većom brzinom, drugi poprilično sporo. Važno je da svaki vlasnik psa izlaže onog kojeg će moći da prati tokom trčanja u ringu, jer će u suprotnom pas biti sputan pri kretanju. Za starije osobe je važno da ne izaberu psa koji će ih umarati na izložbi jer tada ni pas neće biti predstavljen kako treba. LAKI KAS – Opušteni pokreti, obično prihvaćeni kao prelaz između hodanja i bržeg kretanja. Prednje i zadnje noge na svakoj strani pomeraju se harmonično. OBIČAN KAS – Ritmičan, dvostruki dijagonalni hod kada noge, po dijagonali suprotnih uglova tela, lako dotiču zemlju- zadnja desna noga sa prednjom levom, zadnja leva sa prednjom desnom. LAKI GALOP – Hod koji ima tri takta kod svakog iskorakaa. Dve noge se kreću pojedinačno, a dve kao dijagonalni par. Hod podseća na ritam konjića za ljuljanje. Sporiji je od galopa i ne umara psa. GALOP – Najbrži hod, kada su sve četiri noge u vazduhu u isto vreme. KAMILjI HOD – Hod pri kojem se prednja leva i zadnja leva noga kreću unapred zajednički, a slede ih desna prednja i desna zadnja noga. PARADNI HOD – Gotovo identičan hodu običnog konja ili ponija, kad pas prednje noge diže visoko. Patuljasti pinč ima takav hod.[19] Ishrana Uredi Detaljnije: Zdravlje psa Trenutno se vodi diskusija o tome da li su domaći psi svaštojedi ili mesojedi. Kako su klasifikovani u red Carnivora, ne mora obavezno da znači da pseća ishrana mora biti isključivo meso. Psi su neobavezni mesojedi i ne zavise isključivo od proteina koji se nalaze u mesu, kako bi zadovoljili prehrambene zahtjeve. Raznovrsne su namirnice na jelovniku pasa, uključujući mlijeko, mliječne proizvode, jaja, povrće, voće i žitarice. U divljini, psi češće jedu ovakvu hranu, pošto je mnogo teže doći do mesa. Ponekad, psi jedu travu, čime neutrališu kiselinu u crevnom traktu, a moguće je i da ovim izazivaju povraćanje, kako bi izbacili nepoželjnu hranu. Razmnožavanje Uredi kučići spavaju Profesionalni odgajivači pare pse samo za određenu svrhu. Ponekad se psi pare kako bi se dobili kučići za prodaju, a nekad da bi se dobili šampioni na izložbama. Ovdje je riječ, uglavnom, o ljudima koji su iskusni i vični ovom poslu. Osim ovakvih razmnožavanja, koja možemo nazvati odgovornim i u svrhu održavanja nivoa kvaliteta rase, često se zbog zarade ulazi i u neodgovorno odgajanje pasa i preprodaja „naveliko“. Pojavljuju se tri legla jedne kuje, u jednoj godini! U najvećoj mjeri, ovome pogoduje neozbiljnost u kinološkim savezima. Plodnost Uredi Sve pripitomljene vrste su kooperativne u procesu parenja. Osnovno ponašanje koje je različito kod pasa u odnosu na divlje kanide jeste gubitak veze između pojedinog mužjaka i ženke. Takođe se cijeni i mogućnost kuje da se tjera u bilo koje doba godine i to po mogućstvu dva puta, za razliku od divljih kanida koji se tjeraju jednom godišnje i to najčešće u kasnu zimu. Zdravlje Uredi Psi boluju od raznih bolesti, od kojih se neke mogu prenijeti i na čovjeka i druge životinje, dok su druge jedinstvene samo za pse. Bolesti Uredi Od infektivnih zaraza, pse najčešće povezujemo sa bjesnilom, štenećakom i parvovirusom. Od urođenih bolesti kod pasa su najčešće displazije kukova, razne vrste epilepsija i plućna stenoza. Skoro svaka bolest koju može dobiti čovjek može dobiti i pas (osim specifičnih bolesti za čovjeka), kao što su rak, bolesti zuba, srca, itd... Paraziti Uredi Najčešći paraziti su buve i gliste. Životni vijek Uredi Životni vijek varira od vrste do vrste. Tako da gigantske vrste pasa žive, u prosjeku, od 7 do 8 godina, dok neki mali terijeri mogu živjeti i do 20 godina. Kod mješanaca, srednje veličine životni vijek je od 13 do 18 godina. Zapisano je da je najstariji pas živio 30 godina.[20] Iako se ne može predvidjeti niti kontrolisati koliko dugo će neka životinja živjeti, životni vijek se ipak produžuje ispravnom ishranom, vježbanjem, redovnim posjetama veterinaru i brigom o životinji. Psihologija pasa Uredi Najsigurniji način za razvijanje osećaja prema psima i njihovoj psihologiji je pažljivo posmatranje štenadi u leglu. Čak i pre nego što prestanu sisati, štenad počinje pokazivati karakteristike koje pseću vrstu čine korisnom ili problematičnom za ljude. Uspješan odnos čoveka i psa zavisi od mogućnosti vlasnika da `pročita` svog ljubimca i da može misliti kao pas.[21] Pas je životinja koja pripada čoporu, koji ima urođenu potrebu za životom u sistemu hijerarhije. Već sa 4 do 5 nedelja očigledno je koji dio legla je dominantniji i kako se ta dominacija iskazuje. Dominantno štene je ono koje prvo jede, koje započinje igru i ono koje se usudi izaći iz legla. Kad napusti leglo, štene dobija novo društvo koje čine svi članovi jednog domaćinstva, ljudi i životinje. Odvojeno od sigurnosti i topline legla, neće se opustiti dok potpuno ne upozna novu teritoriju. Jezik pasa Uredi Kako pas odrasta, razvija celi repertoar signala i držanja tela koji će objašnjavati njegovo ponašanje. Pas koji ima poverenja u čoveka pokazuje svoje osećaje u uzdignutom stavu na sve četiri noge, uspravnih ušiju i uzdignutog repa. Kada treba pokazati poslušnost, pas koji nije psihički jak, spustiće rep, staviti uši u vodoravan položaj i ponekad okrenuti glavu u stranu kako bi izbegao direktan pogled, a može čak leći na leđa.[22] Većina psećih znakova - od veselog mahanja repom do uplašenog režanja - prilično su lako razumljiva. Uzdignute ruke ili ruke kojima čovek vrši nagle pokrete (na koje su psi 40 puta perciptivniji od ljudi) kod psa mogu izazvati krivo tumačenje i potrebu za obranom. Tags: Psi knjiga o psima nega pasa uvod prakticni vodic za pse enciklopedija pasa dresura dresiranje pas briga izbor biranje psa

Kao na slikama prelepe ilustracije iz ex yu Птице (лат. Aves) су класа двоножних, топлокрвних кичмењака који полажу јаја. Птице су током јуре еволуирале од диносауруса подреда теропода, а најранија позната птица из Јура#Подела|касне јуре]] је Archaeopteryx.[3] По величини варирају од ситних колибрија до крупних нојева. Постоји између 10 и 11 хиљада познатих врста птица и најразноврснији су класа међу копненим кичмењацима. Данашње птице одликују перје, кљун без зуба, полагање јаја са чврстом љуском, висока стопа метаболизма, срце с две коморе и две преткоморе, те лаган, али јак скелет. Многе птице имају предње удове развијене као крила којима могу летети, иако су нојевке и неколико других, углавном ендемских острвских врста, изгубиле ту способност. Многе птичје врсте сваке године крећу на селидбе у удаљене крајеве, а још више их предузима миграције које су краће и мање регуларне. Птице су друштвене животиње и комуницирају визуелним сигналима, гласовним позивима и певањем, учествују у друштвеном понашању што укључује заједнички лов, помоћ при одгајању подмлатка и понашање карактеристично за јато. Неке врсте птица су искључиво моногамне, друге првенствено моногамне уз повремено парење с другим јединкама. Друге врсте су полигине или полиандричне. Јаја обично полажу у гнездима где се она инкубирају, и већина птица дуже време проводи у подизању младих након излегања. Људи искориштавају птице као важан извор хране кроз лов и живинарство. Неке врсте, првенствено певачице и папагаји омиљене су као кућни љубимци. Птице су истакнуто заступљене у свим погледима људске културе, од религије, поезије до популарне музике. Око 120 до 130 птичјих врста изумрло је као резултат људског деловања од 1600. године, а пре тога још и више. Данас многим врстама птица прети изумирање због деловања људи и врше се напори како би се заштитиле. Еволуција и систематика[уреди | уреди извор] Фосил Archaeopteryx bavarica из Палеонтолошког музеја у Минхену Модел птице Archaeopteryx, најраније познате птице[4] Прву класификацију птица направили су Франсис Вилоби и Џон Реј у својој књизи из 1676. с насловом Ornithologiae.[5] Тај рад је, иако донекле преобликован, био основа за данашњи класификацијски систем који је први осмислио Карл фон Лине 1758.[6] Птице су у Линеовој систематици категорисане као класа Aves. Кладистика њихову класу уврштава у таксон диносауруса Theropoda.[7] Према тренутном консензусу, Aves и сестрински ред Crocodilia заједно чине заостале чланове таксона рептила Archosauria. У кладистици се обично сви дефинишу као потомци најкаснијег заједничког претка данашњих птица, Archaeopteryx litographica.[4][8][9] Archaeopteryx из кимериџа касне јуре (пре око 155 до 150 милиона година) по овој дефиницији је најранија позната птица. Други их дефинишу тако да укључују само данашње птичје групе не узимајући у обзир фосилне остатке,[10] делом како би се избегле несигурности око смештања Archaeopteryxa у односу на животиње за које се претпоставља да су диносауруси таксона теропода.[4][11] делом како би се избегле несигурности око смештања Archaeopteryxa у односу на животиње за које се претпоставља да су диносауруси таксона теропода.[4][11] Данашње птице деле се на два надреда: Paleognathae (већином птице које не лете, као нпр. нојеви), и изразито разнолике Neognathae, група у којој се налазе све остале птице. Зависно од таксономског гледишта, примери наведеног броја врста варирају између 8,8 хиљада до 10,2 хиљада познатих живих птичјих врста на свету. Употреба појма[уреди | уреди извор] Мужјак коса Плава сеница - Cyanistes (Parus) caeruleus Овај чланак користи појам „птица“ за назначавање животиња чланова класе Aves, укључујући и Archaeopteryxa, али се првенствено бави живућим птицама, које су све Neornithes и тако неупитно дио класе Aves. У популарној науци појам „птица“ се често користи неформално, означавајући било којег теропода с перјем и крилима, тако да се животињске врсте као што су Microraptor и Rahonavis понекад називају птицама, иако их већина научника на бази данашњих доказима не би сматрала делом класе Aves. Диносауруси и порекло птица[уреди | уреди извор] Постоји значајна количина доказа да су се птице развиле из диносауруса теропода, што укључује скупину Манираптора, што између осталих укључује породице Dromaeosauridae и Oviraptoridae.[12] Како је откривено још нептичјих теропода који су с њима блиско повезани, претходно јасна разлика између птица и нептица све је теже одредива. Недавна открића у Лиаонингу, североисточној покрајини НР Кине, која показује да су многи мањи диносауруси тероподи имали перје, доприноси томе.[13] Фосил првотне птице Archaeopteryx из јуре, пронађен у касном 19. веку, познат је као једна од пронађених недостајућих карика која подржава теорију еволуције, иако га се не сматра директним претком данашњих птица. Друга рана врста птице је Confuciusornis која је живела у раном раздобљу креде. Обе вероватно по старости претече Protoavis texensis, иако испрекиданост њеног фосила оставља знатне сумње у то је ли у питању птичји предак. Друге птице мезозоика укључују групе Enantiornithes, Yanornis, Ichthyornis, Gansus, те Hesperornithiformes, групу нелетећих водених птица које наликују гњурцима и пленорима. Могуће је да су дромеосауриди Cryptovolans и Microraptor имали способност летења на сличан или бољи начин од Archaeopteryx врста. Cryptovolans је у својој грађи имао гребен, кост која служи као упориште за мишиће крила. По том критеријуму, Cryptovolans је пре птица него Archaeopteryx коме нека од ових обележја данашњих птица недостају. Због тога неки палеонтолози наводе на то да су у ствари дромеосаури првотне птице и да већи дио чланова те породице секундарно није способан да лети, тј. да су се дромеосаури развили из птица а не обрнуто. Докази за ову тезу тренутно нису довољно уверљиви, јер однос између најнапреднијих диносауруса манираптора и најпримитивнијих правих птица још није разјашњен. Иако диносауруси надреда Ornithischia (са зделицом налик на данашње птице) имају исту структуру кукова као птице, оне су у ствари настале од диносауруса надреда Saurischia (зделице налик гуштерима) и тако независно наследиле анатомију кукова. У ствари је птичја структура зглобова по трећи пут развијена међу посебном групом теропода Therizinosauridae. Алтернативна теорија о диносаурском пореклу птица коју подржава неколико научника (најзначајнији су Лари Мартин и Алан Федуција), тврди како су птице (укључујући и диносаурусе групе манираптора које су еволуирале од раних архосаура као што је Longisquama.[14] Tu teoriju osporava većina drugih znanstvenika u paleontologiji, kao i stručnjaci za razvoj i evoluciju perja.[15] Географско ширење данашњих птица[уреди | уреди извор] Снежна сова Данашње птице класификују се у групу Neornithes, за коју је познато да је еволуирала крајем креде. Даље се деле на Paleognathae и Neognathae. Група Paleognathae укључује тинамуовке Средње и Јужне Америке као и нојевке. Нојевке су крупне птице које не лете и укључују нојеве, казуаре, кивије и емуе (иако неки научници сумњају да нојевке представљају вештачку групацију птица које су независно изгубиле способност летења кроз низ неповезаних еволуцијских токова). Прво одступање од остатка групе Neognathes представља надред Galloanseri у којем су редови паткарица (Anseriformes; патке, гуске и лабудови) и кокошки (Galliformes; фазани, тетреби и сродници). Еволуцијско раздвајање од остатка групе Neognathes догодило се пре нестанка диносауруса, али постоје различита мишљења о томе да ли се ширење преосталих врста групе Neognathes догодило пре или после тога.[16] Ово неслагање делом је проузроковано одступањем између различитих доказа, при чему молекуларно одређивање старости сугерише ширење у доба креде, док фосилни остаци подржавају ширење у терцијару. Покушаји усклађивања ових двају доказа показали су се контроверзним.[16][17] Класификовање птица врло је контроверзна тема. Дело Phylogeny and Classification of Birds (Филогенеза и класификација птица) из 1990. Сиблија и Ахлквиста је међу најважнијим у том подручју, иако се о њему често расправља и непрестано преиспитује. Знатна превага када су у питању докази сугерише како данашње птице чине прецизне таксоне. Међутим научници се не слажу о односима између њихових редова; докази из анатомије данашњих птица, фосила и ДНК помогли су у решавању проблема, али до чврстог консензуса још није дошло. Новији молекуларни и фосилни докази пружају све јаснију предоџбу еволуције редова данашњих птица. Редови птица[уреди | уреди извор] Главни чланак: Класификација птица Кладограм модерног односа птица базиран на Јарвис, Е. Д. et al. (2014)[18] са неким именима кладаа по Јури, Т. et al. (2013).[19] Aves Palaeognathae Struthioniformes (нојеви) Notopalaeognathae Rheiformes (нанду) †Dinornithiformes (моа) †Lithornithiformes Tinamiformes (тинаму) Novaeratitae Casuariiformes (ему & казуари) Apterygiformes (киви) †Aepyornithiformes (слоновска птица) Neognathae Galloanserae Galliformes (коке) Odontoanserae †Pelagornithidae Anserimorphae †Gastornithiformes Anseriformes (пловуше) Neoaves Columbea Mirandornithes Phoenicopteriformes (фламингоси) Podicipediformes (гњурци) Columbimorphae Columbiformes (голубови) Mesitornithiformes (месите) Pteroclidiformes (саџе) Passerea Cypselomorphae (колибри, чиопе) Otidimorphae Cuculiformes (кукавице) Otidiformes (дропље) Musophagiformes (туракои) Opisthocomiformes (хоацин) Cursorimorphae Gruiformes (ждралови) Charadriiformes (шљукарице) Aequornithes (пингвин, чапља, пеликан, рода, итд) Eurypygimorphae Eurypygiformes (сунчана чапља) Phaethontiformes (тропске птице) Telluraves Afroaves Accipitrimorphae Cathartiformes (лешинари Новог света) Accipitriformes (орлови и јастребови са сродницима) Strigiformes (сове) Coraciimorphae Coliiformes (мишовкиње) Eucavitaves Leptosomatiformes (кукавичје модривране) Cavitaves Trogoniformes (трогони) Picocoraciae Bucerotiformes (кљунорошци) Coraciformes (модровране) Piciformes (детлић, тукан итд.) Australaves Cariamiformes Eufalconimorphae Falconiformes (соколови) Psittacopasserae Psittaciformes (папагаји) Passeriformes (певачице) Ово је списак таксономских редова у подкласи Neornithes, тј. данашњих птица. Подразред Neornithes Paleognathae: Struthioniformes, ној, ему, киви Tinamiformes, тинаму Neognathae: Anseriformes, патке, гуске и лабудови Galliformes, коке: јаребица, препелица, фазан, кокош, тетреб, паун Sphenisciformes, пингвин Gaviiformes, северни гњурци Podicipediformes, гњурци Procellariiformes, бурњаци Pelecaniformes, пеликан, корморан, фрегата, блуна Ciconiiformes, рода, чапља, ибис, букавац Phoenicopteriformes, фламинго Accipitriformes, орао, јастреб Falconiformes, соколови Turniciformes, препеличице/препеличарке Gruiformes, ждрал Charadriiformes, вивак, шљука, спрудник Pteroclidiformes, саџе Columbiformes, грлица, гугутка, голуб Psittaciformes, папагаји Cuculiformes, кукавице Strigiformes, сове Caprimulgiformes, помракуше Apodiformes, чиопе Trochiliformes, колибри Coraciiformes, водомар, пчеларица, златоврана, пупавац Piciformes, детлић, жуна, тукан Trogoniformes, трогони Coliiformes, мишјакиње Passeriformes, певачице Popis taksonomskih redova u класи Aves према традиционалном класификовању (тзв. Клементсов поредак; потпуно различити тип поделе на темељу молекуларних истраживања, `Сиблијев поредак`, је још у фази потврде од стране научне заједнице). Тај поредак знатно је утицао на гледишта у систематици у којима је група кокошки попримала све чвршће доказе о свом птичјем пореклу молекуларним, фосилним и анатомским доказима. С повећањем квалитете доказа до 2006. године, постало је могуће да се провере значајнији предлози у систематици Сибли-Ахлквиста, с повољним резултатима, поготово у групама Charadriiformes, Gruiformes или Caprimulgiformes. Разнолик број изумрлих птичјих таксона постојао је у ери мезозоика без данас постојећих потомака. То укључује групе Confuciusornis, зубате морске птице као што су Hesperornithes и Ichthyornithes, као и разнолик подразред Enantiornithes („супротне птице“). Карактеристике[уреди | уреди извор] Данашње врсте птица се карактеришу присуством перја, специјалне диференцијације коже. Поседују кљун без зуба, лагане али чврсте кости, срце са две коморе и две преткоморе, висок интензитет метаболизма, полажу јаја са чврстом љуском. Већина врста има предње екстремитете модификоване у крила и способност летења, иако су неке групе секундарно изгубиле ову способност. Интересантна карактеристика великог броја врста птица је њихова миграција. Имају сталну телесну температуру. Развијено је чуло вида и чуло слуха. Предњи удови су преображени у крила. Митарење је појава када птице збацују перје. Све птице имају перје. Свака птица има кљун. Све птице се излегу из јајета. Распрострањеност[уреди | уреди извор] Птице су настањене на свим континентима. Највећи биодиверзитет имају у тропској области (што је последица веће брзине специјације у тропима, или већег степена изумирања у севернијим и јужнијим областима).[20] Птице живе и хране се у већини копнених екосистема, чак и у леденим областима Антарктика (где постоје колоније птица и до 440 km удаљене од обала овог континента).[21] Поједине врсте птица су се адаптирале и на повремен живот и исхрану у водама мора и океана, а неке су се толико оспособиле за морски начин живота, да на копно излазе једино ради гнежђења[22]. Велики утицај човека на популације птица се огледа и у постојању неких синантропних врста. Морфологија и анатомија[уреди | уреди извор] Типска морфологија птице на примеру врсте Vanellus malabaricus: 1 кљун, 2 теме, 3 очни прстен, 4 око, 5 плашт, 6-11 перје крила, 12 доња покривна пера репа, 13 бедро, 14 тибиотарзални зглоб, 15 писак tarsus, 16 прсти, 17 tibia, 18 трбух, 19 бокови, 20 груди, 21 образ, 22 креста Главни чланак: Морфологија и анатомија птица У поређењу са морфологијом тела осталих кичмењака, тела птица имају унеколико необичне адаптације, које им олакшавају или омогућавају летење. У морфолошкоанатомске адаптације спада присуство перја, шупљих костију, специјално грађене грудне кости, кости јадца, модификација целокупних предњих екстремитета у крила, специфична диференцијација крилних мишића. Сем морфоанатомских постоје и бројне физиолошке адаптације птица. Птице певачице[уреди | уреди извор] Птице певачице су ред птица летачица које у доњем делу грла имају развијен гласни орган. Овај ред обухвата више од половине свих птица. Већина врста су птице мале до средње величине које граде врло сложена, раскошна и лепа гнезда. Међусобно се разликују по начину живота. Штиглић Цајзлов Канаринац Славуј Конопљар Грабљивице[уреди | уреди извор] Птица грабљивица је животна форма птица предатора које лове плен, најчешће ситније кичмењаке, током лета. Адаптације на грабљиви начин живота су јак кљун, као и оштре и снажне канџе. Женке су знатно веће од мужјака. Орао Соко Сова Кобац Ветрушка Занимљивости[уреди | уреди извор] Највећа птица летачица је албатрос. Уједно и распон крила албатроса је највећи, износи 3m од врха једног, до врха другог крила. Кондор не лети, него лебди. Гуска је прва птица припитомљена од стране човека. Орлови не могу живети дуже од 46 дана у ропству. Птица која најбрже лети је сиви соко. Најмања птица на свету је бумбарски колибрић. Величине је само 5,7cm. Нојево јаје је 24 пута веће од кокошијег. Тешко је око 1 900 грама. Да би се скувало потребно је два сата, а љуска ће му остати врућа и два сата након кувања. Најтежа птица која лети је аустралијска дропља тешка око 18kg. Птица ругалица опонаша гласова чак 40 птица. Птица чије срце најбрже куца је црна сеница. Када је узнемирена, њено срце направи и 1000 откуцаја у минуту.