Anatomija čoveka 2 , grupa autora , izdanje Medicinski fakultet UB . Tvrdi povez Anatomija glave i vrata Anatomija centralnog nervnog sistema Spolja sa minimalnim tragovima, unutra nova

PLASTIČNA ANATOMIJA ČOVEKA Rudolf Gaberc 1985 beograd mek povez stanje vrlo dobro rikna malo pohabana

PLASTIČNA ANATOMIJA ČOVEKA Rudolf Gaberc 1979 beograd mek povez 20,6 cm povez bledo tačkasto flekav stanje vrlo dobro

Veliki format,tvrde korice,ilustracije crno bele,nekoliko strana odlepljeno od rikne 494 strane

Pisac: M. S. BOŠKOVIĆ Izdavac: NAUČNA KMD BEOGRAD Izdanje: 2005. REPRINT 11. IZDANJA Povez: TVRDI Broj strana: 297 Format (cm): 30 Stanje knjige: NOVO

Moskva,1978. na ruskom i latinskom knjiga I ima vrlo malo dopisivanja i knjiga je uredna i dobro očuvana

odlično očuvana vellok3 na latinskom i češkom jeziku izdanje čehoslvovačka veliki format odlično očuvana

Синельников АТЛАС АНАТОМИИ ЧЕЛОВЕКА 2 Sineljnikov Atlas anatomije čoveka na latinskom i ruskom Tvrd povez, A4 format, 472 strane. Lepo očuvana knjiga, listovi spolja požuteli i sa žutim flečicama. Unutrašnji organi, srce i krvni sudovi k

KNJIGE SA SLIKA CENA JE ZA SVE KNJIGE ZA 8 KNJIGA SPOLJA ODLICNO OCUVANE UNUTRA OBELEZAVANI TEKSTOVI IMA PODVLACENJA TEKSTA I SLICNO KNJIGE OSIM NAVEDENOG NEMAJU NIKAKVA OSTECENJA NA NEKIM OD KNJIGA SITAN POTPIS 1 ANATOMIJA MALE KARLICE 2 ANATOMIJA COVEKA 3 ANATOMIJA GRUDNOG KOSA THORAX 4 ANATOMIJA COVEKA OSTEOLOGIJA 5 ANATOMIJA CENTRALNOG NERVNOG SISTEMA 6 ANATOMIJA COVEKA GLAVA I VRAT 7 ANATOMIJA DONJEG EKSTREMITETA 8 ANATOMIJA GORNJEG EKSTREMITETA POGLEDAJTE SVE MOJE KNJIGE NA KUPINDU UVEK SU MOJE KNJIGE PO NAJPOVOLJNIJIM CENAMA MENJAM BILO KOJE KNJIGE IZ MOJIH OGLASA ZA STRIPOVE ILI STARE ALBUME SA SLICICAMA MOZE I SAMO SLICICE A MOZE I ZA OCUVANE GRAMOFONSKE PLOCE LP ROK, ,DJEZ, BLUZ,POP HEVI METAL I SLICNO

Atlas anatomije coveka 2 (na ruskom) veliki format, tvrdi povez, 263 strane POLICA 50

anatomski atlas, ruski jezik, unutrašnji organi, kardiovaskularni sistem, limfni sistem, izd.: Medicina,Moskva, 470str.,tvrdi povez,26.5x21cm, korica minimalno pohabana, ostalo odlično, š e17

Polovna knjiga, korice blago pohabane, unutrašnjost odlično očuvana. Izdavač: Medicina - Moskva, 1966. god. Tvrd povez, 26,5 cm. 471 str. Ilustracije u boji Pozicije na ilustracijama su na latinskom jeziku

Atlas anatomije coveka 2 deo. Na ruskom jezik. Autor: RD Sineljnikov Izdavač: Moskva `Medicina` 1990. Tvrd povez, veliki format 263 str.

Atlas anatomii celoveka II, R.D.Sineljnikov Atlas anatomije čoveka II- Sineljnikov Drugi deo je o unutrašnjim organima, srcu i krvnim sudovima 471 str. bogato ilustrovano veći format vr331

Potpuno novo, nečitano, kao iz knjižare. Život pre čoveka - Margaret Atvud Godina izdanja: 2021 Broj strana: 352 Povez: Mek Dobitnica Bukerove nagrade i autorka bestselera Sluškinjina priča Britka anatomija modernog braka. Izuzetno složen ljubavni trougao pokreće ovaj poetski roman Margaret Atvud. Elizabeta i Nejt, iako rutinski neverni jedno drugom, u braku su već više od decenije. Nakon što poslednji Elizabetin ljubavnik izvrši samoubistvo, ona shvata, oporavivši se od žalosti, da je njen nežni, neodlučni muž na ivici da je napusti. On se zaljubio u Lašju, mladu paleontološkinju i večitu naivku koja, kako se čini, više voli fosile dinosaurusa nego ljude. Elizabeta baca oko na momka Vilijama, s kojim Lašja živi, i emocionalna oluja koja sledi preti da opustoši živote svih njih. Spajajući bolnu iskrenost sa oštrom satirom, Margaret Atvud vuče jetke i duhovite paralele između života svojih likova i dinosaurusa koje Elizabeta i Lašja pokušavaju da ovekoveče svojim muzejskim izložbama. Duhovito i blago melanholično, autorka opisuje modernu porodicu i romantičnu ljubav, sve vreme nas podsećajući da joj preti izumiranje. „Margaret Atvud postavlja vrhunsku živu izložbu sa jedinstvenim eksponatima... ovaj roman je pravo blago.“ Chicago Tribune

U svetu koji neprekidno beleži porast nasilja u najrazličitijim oblicima, Erih From tretira ovaj problem na izuzetno pronicljiv način u jednoj od svojih najznačajnijih knjiga. From postavlja pitanje: Šta je to u ljudskoj prirodi što vodi čovjeka orgijama destrukcije i nasilja kojima je svedočio prošli vek? Oslanjajući se na istraživanja i dostignuća psihologije, antropologije i istorije, te, istovremeno, nudeći briljantnu analizu pojava poput Staljina, Hitlera i Himlera, From ukazuje kako naša nezainteresovanost da volimo otvara vrata suprotnoj emociji: mi želimo ili da potpuno kontrolišemo svoj život ili da ga uništimo. odlično očuvane

Popularno-naučna knjiga koju je napisao stručnjak prirodnjak i dobitnik Nobelove nagrade. Spontane, duhovite, a ponekad i ironične priče o životinjama i čovekovom odnosu prema njima. Čitaoci, naročito deca, neprimetno će i bez napora proširiti svoja saznanja o životinjama i o životu uopšte. Autor - osoba Lorenc, Konrad, 1903-1989 = Lorenz, Konrad, 1903-1989 Naslov Govorio je sa životinjama / Konrad Lorenc ; [preveo Milorad Sofronijević ; crteži Konrad Lorenc i Ani Ajzenmenger] Jedinstveni naslov Er redete mit dem Vieh, den Vögeln und den Fischen. srp Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1978 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1978 (Beograd : Novi dani) Fizički opis 191 str. : ilustr. ; 22 cm Drugi autori - osoba Sofronijević, Milorad, 1938- = Sofronijević, Milorad, 1938- Ajzenmenger, Ani = Eisenmenger, Annie Zbirka Knjiga za decu i odrasle ; 6 Napomene Prevod dela: Er redete mit dem Vieh, den Vögeln und den Fischen Tiraž 4.000 Str. 189-191.:Pogovor / Milorad Sofronijević. Predmetne odrednice Životinje -- Život Dobro očuvano, bez pisanja, podvlačenja, pečata... Konrad Lorenc (nem. Konrad Lorenz; 1903–1989) je bio jedan od najistaknutijih prirodnjaka dvadesetog veka, dobitnik Nobelove nagrade za medicinu. Rođen je 7. novembra 1903. godine u Beču, gde je 1928. uspešno završio studije medicine. Posle toga je počeo da studira prirodne nauke i 1933. je diplomirao na bečkom Filozofskom fakultetu zoologiju sa paleontologijom i psihologijom. Sa nekoliko naučnih radova, Lorenc je postao pionir u istraživanju ponašanja ptica, a ubrzo i naučnik svetskog glasa. Vršeći brojne opite sa životinjama, pre svega pticama, Konrad Lorenc otpočinje proučavanje ponašanja životinja i čoveka. Doktorirao je 1937. godine na Filozofskom fakultetu u Beču, radom „Uporedna anatomija i psihologija životinja“, a posle Drugog svetskog rata bio je profesor na Univerzitetu u Minhenu. Godine 1973. dobio je Nobelovu nagradu za medicinu u znak priznanja za plodonosno naučno istraživanje korena ljudskog ponašanja. Pored velikog broja stručnih radova, Lorenc je pisao i naučno-popularne knjige koje su prevedene na mnoge svetske jezike. Njegovo najpoznatije takvo delo je knjiga „Govorio je sa životinjama“, prevedena i na srpski jezik i štampana u izdanju „Srpske književne zadruge“. Umro je 27. februara 1989. godine. MG88 (N)

Izdavač: Centar za informacije i publicitet, Zagreb Biblioteka Tajne sile Prevod: Konstantin Miles, Maja Miles Povez: tvrd sa omotom Broj strana: 429 + 288 + 451 + 325 + fotografije Spolja kao na slikama (malo selotejpa na omotnicama). Pečatirane, unutra čiste i vrlo dobro očuvane. „Šifranti protiv špijuna“, delo američkog publiciste Davida Kahna, predstavlja najcjelovitiju, najkompletniju i najbolju istoriju kriptologije. Pisana izvanredno živo (Kahn je po zanimanju novinar), ova kaleidoskopska panorama izvanredno zanimljivih epizoda burne kriptološke istorije svakako će zadovoljiti sve čitaoce. ...Kako su italijanski dekripteri podvalili jugoslovenskom generalštabu u Aprilskom ratu 1941. ...Kako su Nemci u 2. svetskom ratu prisluškivali telefonske razgovore Ruzvelta i Čerčila ...Kako su Nemci 1942. godine čitali kodirane poruke američkog State Departmenta i tako pružili feldmaršalu Rommelu sjajno oruđe u afričkom ratu KNJIGA I: 1. Jedan dan „magije“ SJAJNA PARADA KRIPTOLOGIJE 2. Prve tri tisuće godina 3. Uspon kriptologije Zapada 4. O porijeklu jedne vrste 5. Razdoblje crnih kabineta 6. Doprinos amatera 7. Kriza Američke unije 8. Profesor, vojnik i čovjek na đavoljem otoku KNJIGA II: 9. Soba broj 40 10. Rat intercepata (I) 11. Rat intercepata (II) 12. Dva Amerikanca 13. Tajnost na prodaju KNJIGA III: 14. Dvoboj u eteru: Osovina 15. Dvoboj u eteru: Neutralci i zapadni saveznici 16. Cenzori, invertori i špijuni 17. Dokučivi istočnjaci 18. Ruska kriptologija 19. N. S. A. KNJIGA IV: PROPRATNE POJAVE 20. Anatomija kriptologije 21. Razne druge pobude 22. Krijumčari, biznismeni i tvorci netajnih kodova 23. Šifre u perfektu PARAKRIPTOLOGIJA 24. Glasovi predaka 25. Poruke iz svemira (K-154)

Leonardo da Vinči - Volter Ajzakson Autor: Volter Ajzakson Žanrovi: Autobiografije i biografije, Umetnost, Publicistika Izdavač: Laguna Godina izdanja: 15. april 2019. Broj strana: 464 Pismo: Latinica Povez: Tvrd Format: 16,5 x 24 cm Težina: 1,5 kg NOVA knjiga!!! Autor bestselera Stiv Džobs i Ajnštajn. „Prosvetljujuće i veličanstveno. Ovo je monumentalna pohvala titanskoj ličnosti.“ Publishers Weekly Najkreativniji genije otkad je sveta i veka. Na osnovu hiljada stranica iz Leonardovih neverovatnih beležnica i na osnovu novih otkrića o njegovom životu i radu, Volter Ajzakson nam razotkriva velikog umetnika i naučnika. Leonardo je naslikao dve najslavnije slike u istoriji, Tajnu večeru i Mona Lizu. Ali je sebe podjednako smatrao naučnikom i tehnologom. Sa strašću koja je povremeno prelazila u opsesivnost, bavio se proučavanjem anatomije, fosila, ptica, letećih mašina, botanike, geologije i oružja. Sposobnost da ukršta društvene i prirodne nauke, koju simboliše crtež Vitruvijev čovek, stvorila je od njega najkreativnijeg inovatora u istoriji. Proučavao je matematiku optike, pokazao kako svetlosni zraci padaju na rožnjaču, i u Tajnoj večeri izveo iluzije izmenjene perspektive. Gulio je meso sa lica leševa, crtao mišiće koji pomeraju usne, a onda naslikao najpoznatiji osmeh u istoriji. Da Vinčijevo oduševljenje pozorištem uticalo je na njegove slike i izume. Leonardovo uživanje u kombinovanju raznorodnih interesovanja ostaje najbolji recept za kreativnost. Nije mu smetalo ni to što je bio neprilagođen: nezakoniti sin, homoseksualac, vegetarijanac, levoruk, rasejan, i ponekad jeretičan. Njegov život nas podseća na to koliko je važno da se usvojeno znanje dovodi u pitanje – da budemo maštoviti, strastveno radoznali, da razmišljamo drugačije i brižljivo posmatramo svet. „I sam Ajzakson je poput renesansnog čoveka. Kao i Leonarda, njega pokreće neiscrpna želja za otkrivanjem. Ta radost izbija na površinu u ovoj veličanstvenoj knjizi. U Ajzaksonu Leonardo dobija biografa kakvog zaslužuje – pisca sposobnog da shvati njegovu često mahnitu, čudnu potragu za poimanjem.“ Times of London „Veličanstveno... Ajzakson još jednu kompleksnu, džinovsku figuru preobražava u nekoga ko nam je prepoznatljiv... Potpuno očaravajuće, majstorsko i strasno delo.“ Kirkus Reviews

Pisac proslavljenih bestselera Stiv Džobs , Ajnštajn i Bendžamin Frenklin vraća Leonarda da Vinčija u život u ovoj uzbudljivoj novoj biografiji. Na osnovu hiljada stranica iz Leonardovih neverovatnih beležnica i na osnovu novih otkrića o njegovom životu i radu, Volter Ajzakson plete narativ koji povezuje Leonardovu umetnost i Leonardovu nauku. On pokazuje da je Leonardov genije bio zasnovan na ličnim veštinama koje i sami možemo unapredimo, kao što su strastvena radoznalost, brižljivo posmatranje i mašta toliko razigrana da koketira sa fantazijom. Leonardo je izradio dve najslavnije slike u istoriji, Tajnu večeru i Mona Lizu . Ali on je sebe podjednako smatrao naučnikom i tehnologom. Sa strašću koja je povremeno prelazila u opsesivnost, on se bavio inovativnim proučavanjem anatomije, fosila, ptica, srca, letećih mašina, botanike, geologije i oružja. Sposobnost da stoji na raskrsnici društvenih i prirodnih nauka, koju je proslavio crtež Vitruvijevog čoveka , stvorila je od njega najkreativnijeg genija u istoriji. Njegova kreativnost, kao i kreativnost drugih velikih inovatora, potekla je iz širokih strasnih interesovanja. On je gulio meso sa lica leševa, crtao mišiće koji pomeraju usne, a onda naslikao najpoznatiji osmeh u istoriji. Proučavao je matematiku optike, pokazao kako svetlosni zraci padaju na rožnjaču, i u Tajnoj večeri izveo iluzije izmenjene perspektive. Ajzakson takođe opisuje kako je Leonardovo trajno oduševljenje prema postavljanju pozorišnih predstava uticalo na njegove slike i izume. Leonardovo uživanje u kombinovanju raznorodnih strasnih interesovanja ostaje najbolji recept za kreativnost. Isto važi i za lagodnost sa kojom je bio donekle neprilagođen u društvu: nezakoniti sin, homoseksualac, vegetarijanac, levoruk, rasejan, i povremeno jeretičan. Njegov život treba da nas podseti na to koliko je važno da usadimo, kako u sebe tako i u svoju decu, ne samo preuzeto znanje već i spremnost da se ono dovede u pitanje – da budemo maštoviti i, poput neprilagođenih nadarenih ljudi iz svih doba, razmišljamo drugačije. „Kao i uvek, [Ajzakson] piše sa inteligentnom i snažnom sintezom u izuzetno širokom rasponu; rezultat je vredan uvod u kompleksnu temu... Pored marljivog istraživanja, ova knjiga je studija kreativnosti: kako nju definisati, kako je postići... Još važnije, Ajzakson pripoveda upečatljivu priču o razgaljujućem umu i životu.“ Njujorker Povez knjige : tvrd Strana : 464 Format : 16.5x24 cm Pismo : latinica

Izdavač: Laguna Tvrdi povez, kolorne ilustracije, latinica, 458 strana, ima posvetu. „Prosvetljujuće i veličanstveno. Ovo je monumentalna pohvala titanskoj ličnosti.“ Publishers Weekly Najkreativniji genije otkad je sveta i veka!!! Psac proslavljenih bestselera Stiv Džobs , Ajnštajn i Bendžamin Frenklin vraća Leonarda da Vinčija u život u ovoj uzbudljivoj novoj biografiji. Na osnovu hiljada stranica iz Leonardovih neverovatnih beležnica i na osnovu novih otkrića o njegovom životu i radu, Volter Ajzakson plete narativ koji povezuje Leonardovu umetnost i Leonardovu nauku. On pokazuje da je Leonardov genije bio zasnovan na ličnim veštinama koje i sami možemo unapredimo, kao što su strastvena radoznalost, brižljivo posmatranje i mašta toliko razigrana da koketira sa fantazijom. Leonardo je izradio dve najslavnije slike u istoriji, Tajnu večeru i Mona Lizu . Ali on je sebe podjednako smatrao naučnikom i tehnologom. Sa strašću koja je povremeno prelazila u opsesivnost, on se bavio inovativnim proučavanjem anatomije, fosila, ptica, srca, letećih mašina, botanike, geologije i oružja. Sposobnost da stoji na raskrsnici društvenih i prirodnih nauka, koju je proslavio crtež Vitruvijevog čoveka , stvorila je od njega najkreativnijeg genija u istoriji. Njegova kreativnost, kao i kreativnost drugih velikih inovatora, potekla je iz širokih strasnih interesovanja. On je gulio meso sa lica leševa, crtao mišiće koji pomeraju usne, a onda naslikao najpoznatiji osmeh u istoriji. Proučavao je matematiku optike, pokazao kako svetlosni zraci padaju na rožnjaču, i u Tajnoj večeri izveo iluzije izmenjene perspektive. Ajzakson takođe opisuje kako je Leonardovo trajno oduševljenje prema postavljanju pozorišnih predstava uticalo na njegove slike i izume. Leonardovo uživanje u kombinovanju raznorodnih strasnih interesovanja ostaje najbolji recept za kreativnost. Isto važi i za lagodnost sa kojom je bio donekle neprilagođen u društvu: nezakoniti sin, homoseksualac, vegetarijanac, levoruk, rasejan, i povremeno jeretičan. Njegov život treba da nas podseti na to koliko je važno da usadimo, kako u sebe tako i u svoju decu, ne samo preuzeto znanje već i spremnost da se ono dovede u pitanje – da budemo maštoviti i, poput neprilagođenih nadarenih ljudi iz svih doba, razmišljamo drugačije. „Kao i uvek, [Ajzakson] piše sa inteligentnom i snažnom sintezom u izuzetno širokom rasponu; rezultat je vredan uvod u kompleksnu temu... Pored marljivog istraživanja, ova knjiga je studija kreativnosti: kako nju definisati, kako je postići... Još važnije, Ajzakson pripoveda upečatljivu priču o razgaljujućem umu i životu.“ Njujorker

Opis "Leonardo da Vinči - Volter Ajzakson" Pisac proslavljenih bestselera Stiv Džobs, Ajnštajn i Bendžamin Frenklin vraća Leonarda da Vinčija u život u ovoj uzbudljivoj novoj biografiji. Na osnovu hiljada stranica iz Leonardovih neverovatnih beležnica i na osnovu novih otkrića o njegovom životu i radu, Volter Ajzakson plete narativ koji povezuje Leonardovu umetnost i Leonardovu nauku. On pokazuje da je Leonardov genije bio zasnovan na ličnim veštinama koje i sami možemo unapredimo, kao što su strastvena radoznalost, brižljivo posmatranje i mašta toliko razigrana da koketira sa fantazijom. Leonardo je izradio dve najslavnije slike u istoriji, Tajnu večeru i Mona Lizu. Ali on je sebe podjednako smatrao naučnikom i tehnologom. Sa strašću koja je povremeno prelazila u opsesivnost, on se bavio inovativnim proučavanjem anatomije, fosila, ptica, srca, letećih mašina, botanike, geologije i oružja. Sposobnost da stoji na raskrsnici društvenih i prirodnih nauka, koju je proslavio crtež Vitruvijevog čoveka, stvorila je od njega najkreativnijeg genija u istoriji. Njegova kreativnost, kao i kreativnost drugih velikih inovatora, potekla je iz širokih strasnih interesovanja. On je gulio meso sa lica leševa, crtao mišiće koji pomeraju usne, a onda naslikao najpoznatiji osmeh u istoriji. Proučavao je matematiku optike, pokazao kako svetlosni zraci padaju na rožnjaču, i u Tajnoj večeri izveo iluzije izmenjene perspektive. Ajzakson takođe opisuje kako je Leonardovo trajno oduševljenje prema postavljanju pozorišnih predstava uticalo na njegove slike i izume. Leonardovo uživanje u kombinovanju raznorodnih strasnih interesovanja ostaje najbolji recept za kreativnost. Isto važi i za lagodnost sa kojom je bio donekle neprilagođen u društvu: nezakoniti sin, homoseksualac, vegetarijanac, levoruk, rasejan, i povremeno jeretičan. Njegov život treba da nas podseti na to koliko je važno da usadimo, kako u sebe tako i u svoju decu, ne samo preuzeto znanje već i spremnost da se ono dovede u pitanje – da budemo maštoviti i, poput neprilagođenih nadarenih ljudi iz svih doba, razmišljamo drugačije. „Kao i uvek, [Ajzakson] piše sa inteligentnom i snažnom sintezom u izuzetno širokom rasponu; rezultat je vredan uvod u kompleksnu temu... Pored marljivog istraživanja, ova knjiga je studija kreativnosti: kako nju definisati, kako je postići... Još važnije, Ajzakson pripoveda upečatljivu priču o razgaljujućem umu i životu.“ Njujorker Povez knjige : tvrd Strana : 464 Format : 16.5x24 cm Pismo : latinica

Kodovi slovenskih kultura 4: Delovi tela Clio, Beograd, 1999. Mek povez, 255 strana. Časopis Kodovi slovenskih kultura posvećen je duhovnoj, pre svega narodnoj kulturi slovenskih naroda. Međunarodna redakcija godišnjaka podstiče interdisciplinarni pristup u usmerenost istraživanja u oblasti folkloristike, etnolingvistike i etnosemiotike, antropologije, kao i etimologije, balkanistike i indoevropeistike. Časopis počev od 1996. godine izlazi jednom godišnje, a svaki broj je posvećen unapred određenoj temi - do sada su objavljene sveske o biljkama, hrani i piću, svadbi i delovima tela. Urednik časopisa je Dejan Ajdačić. Delovi tela u narodnim kulturama Slovena bili su podsticajna tema za saradnike četvrte sveske časopisa Kodovi slovenskih kultura. U izloženim radovima narodna anatomija i fiziologija se pokazuju kroz analizu naziva delova ljudskog, životinjskog ili tela demona, kroz verovanja, magijske postupke vezane za telo. Kako su telo i njegovi delovi na složen način isprepleteni sa slikom sveta, razmena telesnih i netelesnih predstava u jeziku i kulturi je dvosmerna, od najstarijih vremena do danas. Iako su autori svoju pažnju usmerili na različite sinhrone ili dijahrone aspekte okvirne teme, kroz radove se posebno otkriva večna preokupacija zdravljem i plodnošću. Pojavu i značenje delova tela u ruskim bajanjima sistematizovao je i ispitao Aleksej Judin. Srpskohrvatska zdravica, u radu Tanje Petrović je razmotrena kroz upotrebu ljudskih i životinjskih delova tela u magijskom prizivanju plodnosti i berićeta, te kletvenim slikama umanjenog, slabog, mršavog, zgrčenog, sputanog i mekanog tela. Marta Bjeletić grupiše nazive delova tela u narodnom označavanju srodstva na tri grupe: 1) kost, meso, put, krv — simbolizuju životnu snagu i vitalnost, 2) trbuh, pupak, srce su u vezi sa trudnoćom i potomstvom, 3) trup, žila, zglob, seme koleno su lekseme koje imaju anatomsko, botaničko i „rodbinsko` značenje. Posebno su izdvojene lekseme koleno i pojas. Na građi savremenog poljskog jezika, Dorota Filar nabraja uobičajene osobenosti pojedinih delova tela, a potom tumači iskaze u kojima su neanatomske kategorije (fizički prostor, vreme, intelektualni, etički i estetski pojmovi) predstavljene korišćenjem naziva delova tela. U svom prilogu poznavanju narodne antropologije, Tatjana Agapkina je osvetlila magijske i kalendarsko-ritualne radnje sa vodom (kupanje, polivanje, prskanje, valjanje u rosi i dr.) kojima se obezbeđuje zdravlje. Drugi deo njenog teksta govori o htonskim i svadbeno-erotskim postupcima i verovanjima vezanim za noge, a treći — o vezivanju (zatvaranju) usta. Malgožata Daviđak je svoj rad posvetila sagledavanju glave u poljskim frazeologizmima. Na osnovu ruskih poslovica o koži Ilja Utehin ukazuje na njen status u predstavi tela i mesto u iskazima o psihološkim stanjima, osećanjima i metonimijskim iskazima o čoveku i njegovoj sudbini. Otkrivanje princezinih belega u slovenskim i grčkim bajkama Vitalij i Tatjana Zajkovski dovode u vezu sa narodnim obredima: pokrivanjem devojke kada dostigne polnu zrelost, „zagledanjem neveste`, probnim brakom, obnaživanjem pred svinjskim pastirom-žrecom kao ritualnim brakom sa pretkom/božanstvom ili demonom. Svojom studijom u južnoslovenskom nazivu za muški ud, u kojem su dosad videli banalnu metaforu iz slenga, Aleksandar Loma otvara neočekivane uvide u jezičku i kulturnu prošlost. Elena Uzenjova je pažnju posvetila proveri devičanstva u bugarskom svadbenom obredu i ukazala na akcionalne, predmetne i telesne aspekte utvrđivanja časnosti ili nečasnosti neveste. Ana Plotnikova piše o nazivima košuljice i posteljice (placente) novorođenog deteta kod južnih Slovena uz podatke o arealnoj rasprostranjenosti ovih naziva, magijskim postupcima sa košuljicom i posteljicom i verovanjima o deci rođenoj na neobičan način. Dagmar Burkhart piše o parodijskim predstavama zadnjice u nekim zapadnoevropskim delima, ruskim štampanim slikama (lubok), futurističkoj pesmi „Spomenik` Hlebnikova i tekstovima savremenog ruskog pripovedača Vladimira Sorokina. Simboliku vučjih usta u srpskim i hrvatskim običajima, verovanjima i folklornim tekstovima Piter Plas posmatra kroz „kontinuume` žensko — muško, gornje — donje, produktivno — destruktivno, domaće —divlje i pokazuje različita značenja vučjeg zeva: destruktivan, magijsko zaštitni i isceliteljski, i produktivan. Polazeći od Čajkanovićeve studije o Svetom Savi, Mirjam Mencej šepavost vuka u legendama o vučjem pastiru kod južnih Slovena dovodi u vezu sa drugim slovenskim mitologijama i savremenim rekonstrukcijama slovenskog panteona. Ljubinko Radenković pokušava da utvrdi opšta merila na kojima se zasnivaju razlike u izgledu čoveka i mitoloških bića i navodi opozicije: stalno/promenljivo, antropomorfno/zoomorfno, srednje/veliko-malo, celovito/necelovito, kratko/izduženo, jednoglavo/višeglavo, simetrično/asimetrično, govor/odsustvo govora, sposobnost vida/slepost, dvojno/jedno. Čitajući dela istočnoslovenskih i južnoslovenskih književnosti 19. veka, Dejan Ajdačić ukazuje na životinjske delove u izgledu demona, izdvaja pojave životinja kao pratilaca nečiste sile i motive pretvaranja demona u životinje.

Autor - osoba Davičo, Oskar, 1909-1989 = Davičo, Oskar, 1909-1989 Naslov Gospodar zaborava / Oskar Davičo Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1980 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Globus, 1980 Fizički opis 457 str. ; 21 cm Zbirka Globus GOSPODAR ZABORAVA nameće se čitatelju kao proza nekonvencionalnog tipa, a to znači da zbog istovremenih događajnih tokova, raslojenlh likova te posebnih žanrovskih oso-bina izlazi iz tradicionalnih okvira i postaje atipični pripovjedački model. Davičov roman teče prostorima i vremenima, no nametljivost događaja ima i svoju preciznu identifikaciju: Stipica i Pavle Radić, Basariček, Stojadinović, Nikola Pašić, Puniša Račić, Gestapo, logori, konotacije arijevskog sindroma, nekadašnji dorćolski kvart, Beograd nekad i sad. Povijesni prostor romana asocira, dakle, političku realnost prepoznatljivog raspona od 1933. do 1945. godine iako odnosi u toj realnosti ne čine tematski nivo, pogotovo ne njegov „gradivni fond“. Ova panoramski koncipirana proza bogata je likovima od kojih neki ubrzo nestaju, drugi opet ponovo izranjaju ili se tek povremeno apostrofiraju kao posrednici. Konstantna gravitaciona ličnost romana je suludo progonjeni genijalac, ženoljubac, siroče pokraj žive majke, samo- optužujući bratoubojica – drugačiji od ostalih Dorćolaca, dostojanstvenih i ponosnih ljudi široke ruke. Svaku novu sekvencu autor najavljuje nekom vrstom kurziviranog mota koji zvuči i scenski-didaskalično i sudski-svjedočanstveno, čak porotnički. Time roman dobiva dokumentarističku uvjerljivost jer su ga osim autora pisali „obavještajni izvještaji, te mučenici s Dorćola i odasvud, borci i neborci, ljudi nepripravljeni životima na koje su dotle bili osuđeni, za končine što su im bile zadate tako surovo i nenadano“. U knjizi je i najizmišljenije – ono zamišljeno, a vjerojatno i doživljeno kao stvarno i zato GOSPODAR ZABORAVA ne dozvoljava onom tko ga pročita da zaboravi užase koji su se dešavali stoljećima i godinama, manje ili više intenzivno, užasi koji su u drugom svjetskom ratu nadrasli ljudsku maštu. Stoga je ova priča kao piće koje ne štedi srce, ali pomaže da se opreznije živi, da se spremnije dočekaju erupcije ubojica i masovnih ubijanja kojima privremeni moćnici ne uvjeravaju sebe u svoju moć, nego brane svoje interese. Oskar Davičo (Šabac, 18. januar 1909 – Beograd, 30. septembar 1989), srpski i jugoslovenski književnik, bio je najmlađi pesnik u krugu nadrealista. Prema rečima istoričara književnosti Jovana Deretića, Davičo je svojim talentom, stvaralaštvom i širinom uticaja nadmašio sve ostale književnike nadrealiste. Biografija Mladost i književni počeci Rođen je 18. januara 1909. godine u Šapcu, u jevrejskoj činovničkoj porodici. Osnovnu školu učio je u Šapcu, gimnaziju u Beogradu (Prva muška), gde je maturirao 1926. Prvu priču objavio je u beogradskoj reviji Nedeljne ilustracije 1923. godine. Sa Đorđem Kostićem i Đorđem Jovanovićem je izdavao listove Okno i Tragovi (tri sveske 1928—1929). Studirao je romanistiku u Parizu, na Sorboni (1926—1928) i na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde je i diplomirao (1930). Objavio je Četiri strane i tako dalje (1930), sa nadrealističkim tekstovima. Učestvuje u stvaranju almanaha Nemoguće u kome sarađuje i objavljuje pesmu Dijapazon noći, prozni tekst Paket udaljen od mene celom svojom daljinom i jedan crtež. Godine 1930. objavljuje prvu samostalnu poetsku prozu Anatomija (štampanu u 60 primeraka). Kraće vreme radi kao profesor književnosti u Prvoj muškoj gimnaziji u Beogradu (1931). Postavljen je za suplenta gimnazije u Šibeniku, gde predaje srpski i francuski jezik. Zatim prelazi u Bihać, gde u državnoj gimnaziji predaje francuski jezik od prvog do osmog razreda. Juna 1931. godine postaje jedan od izdavača nove nadrealističke revije Nadrealizam danas i ovde. Sa Dušanom Matićem i Đorđem Kostićem objavljuje esej Položaj nadrealizma u društvenom procesu. Robija i ratne godine Kao član KPJ, aktivno se uključuje u međuratni politički život. Postaje sekretar Mesnog komiteta KPJ u Bihaću, gde 1932. biva uhapšen i od Suda za zaštitu države osuđen na pet godina zatvora. Kaznu je odslužio u KPD Sremska Mitrovica. Od 1938. do početka rata živi prvo u Beogradu a zatim i u Zagrebu. U časopisu Naša stvarnost, 1938. je objavio ciklus pesama Tri zida, Detinjstvo i Srbija. Zbirka Pesme, koju je objavio iste godine, zabranjena je zbog „teške povrede javnog morala“, a Davičo je uhapšen. Sledeće godine sarađuje u listu Život i rad, i sa Ognjenom Pricom prevodi Budenbrokove Tomasa Mana. 1940. biva isključen iz KPJ po odluci Agitpropa zbog saradnje u Krležinom Pečatu, gde je pod pseudonimom S. Kovačić objavio ciklus pesama Hana i prevod Uzorane ledine Šolohova (1939). Početak Drugog svetskog rata, ga je zatekao u Splitu gde se bavio ilegalnim radom. Biva uhapšen i interniran u Borgo Val di Taro u Italiji (okrug Parma). Iz Italije beži 1943, i preko Monte Gorgena stiže do Dalmacije. Stupa u redove Prve proleterske divizije, sa kojom prelazi Bosnu, Crnu Goru, Sandžak, Taru, Durmitor. Odatle je prebačen na Vis, gde je kraće vreme radio u Presbirou. Zatim je sa jedinicom, preko Valjeva, Aranđelovca, stigao u oktobru 1944. do Beograda, gde učestvuje u borbama za oslobođenje grada. Po oslobođenju, uključen je u grupu koja je osnovala TANJUG, a potom prelazi u Borbu i Glas. Putuje sa delegacijom pisaca po Bugarskoj sa Ivom Andrićem, Radovanom Zogovićem i Anicom Savić Rebac. Godine 1944, izabran je za prvog sekretara Udruženja književnika Srbije. Izveštava kao dopisnik sa suđenja u Nirnbergu, a zatim boravi u Grčkoj gde prati Markosove partizane. Posle toga napušta novinarstvo i bavi se isključivo književnošću. Doživljaje iz Grčke opisaće 1947. u knjizi putopisa Među Markosovim partizanima. Nakon što se general Markos opredelio za Rezoluciju Informbiroa, knjiga je povučena iz prodaje. Po filmski scenariju Majka Katina, koji je Davičo napisao po istoj knjizi, snimljen je film (u režiji Nikole Popovića), koji je stavljen u „bunker“ zbog nepromenjene jugoslovenske politike prema Grčkoj. Književni rad Godine 1951, Davičo je izabran za dopisnog člana Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti. Iste godine objavljuje knjigu Poezija i otpori, koja predstavlja značajnu raspravu i nagoveštaj novih shvatanja literature i njene uloge u socijalističkom društvu . Sledeće godine objavljuje roman Pesma, koji govori o životu u okupiranom Beogradu za vreme rata. Kroz lik Miće, glavnog lika romana, Davičo ispituje moralne dileme revolucije i probleme partijske discipline. Nagrađen, roman je preveden na veći broj stranih jezika (nemački, poljski, engleski, mađarski, albanski, slovački, ruski...). Davičo je bio jedan od urednika časopisa Nova misao (1953–1954). Godine 1955. jedan je od osnivača i zatim dugogodišnji urednik časopisa Delo (sa Antonijem Isakovićem i Aleksandrom Vučom. Za roman Beton i svici dobija 1956. godine svoju prvu NIN-ovu nagradu. U narednim godinama je objavio roman Radni naslov beskraja (1958), a zatim i knjige pesama Tropi i Kairos naredne godine. Za celokupno pesništvo je 1959. dobio Zmajevu nagradu. U jeku kolonijalnog oslobađanja, Davičo putuje po Africi, nakon čega objavljuje knjigu putopisa Crno na belo (1962). Iste godine izlaze i roman Generalbas i knjiga eseja Notes. U periodu od 1962. pa do 1972, objavljuje ciklus od pet romana pod naslovom Robije. Davičo je sarađivao u mnogim listovima i časopisima, u kojima je objavnjivao tekstove: Naša književnost, Svedočanstva, Delo, Nin, Telegram, Vidici, Novi život, Polja, Forum, Borba, Bagdala, Politika. U biblioteci Srpska književnost u sto knjiga (Matica srpska i Srpska književna zadruga), 84. knjiga izabranih pesama je posvećena stvaralaštvu Daviča. U Srpskoj i hrvatskoj poeziji dvadesetog veka: antologija, priređivač Predrag Palavestra je opisao Daviča kao „neobuzdanog, senzualanog i bučnog, pesnika jake imaginacije i velike ekspresivne snage sklonog pesničkoj igri i eksperimentu“. Za roman „Gladi“, Davičo je dobio 1964. po drugi put Ninovu nagradu, a sledeće godine još jednom za roman Tajne, postavši tako jedini trostruki laureat ove značajne književne nagrade. Godine 1968. objavljuje poemu Trg eM. Naredne godine, u zajedničkom izdanju „Prosvete“ iz Beograda i sarajevske „Svjetlosti“, izašle su iz štampe Sabrana dela Oskara Daviča u dvadeset knjiga. Godine 1980, Davičo sa porodicom napušta Beograd i prelazi u Sarajevo, gde osniva i uređuje časopis Dalje. Iste godine, izdavačko preduzeće „Nolit“ je objavilo ciklus Robije u pet knjiga, a četiri izdavačke kuće („Prosveta“, „Mladost“, „Pobjeda“, „Svjetlost“) su objavile Davičovo pesničko delo u osam knjiga, pod nazivom Izabrana poezija. U Zagrebu se pojavljuje novi Davičov roman Gospodar Zaborava. Imenovan je i za člana Saveta federacije. Godine 1983, Davičo se vratio u Beograd. Predaje sarajevskom „Oslobođenju“ rukopis prvog dela romansirane autobiografije Po zanimanju samoubica. Rukopis drugog dela, pod nazivom Po zanimanju izdajnik, nestao je u ratom zahvaćenom Sarajevu. U poslednjim godinama objavljuje nekoliko knjiga poezije: Dvojezična noć, Svetlaci neslični sebi, Mitološki zverinjak smrti, Pesmice: a diftong se obesio i Ridaji nad sudbinom u magli. Umro je u Beogradu 30. septembra 1989. godine i sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Dela Oskara Daviča su prevedena na veći broj stranih jezika: albanski, arapski, bugarski, češki, engleski, esperanto, francuski, holandski, mađarski, nemački, poljski, rumunski, ruski, slovački, slovenački, italijanski, turski. Davičo je objavljivao i pod sledećim presudonimima: O. Davidović, S. Kovačić, S. Nikolić, Vlada Barbulović. O Davičovoj poeziji Socijalna poezija Pesme (1938) Najpotpuniji izraz Davičo je dostigao u socijalnoj fazi, kada je nadrealistička pesnička iskustva stavio u službu revolucionarne angažovanosti. „Davičo je sišao sa Olimpa nadrealizma u socijalnu poeziju“, napisao je jedan kritičar s levice povodom izlaska njegove knjige Pesme (1938). Bila je to, međutim, sasvim osobena socijalna poezija, puna maštovitih slika, verbalnog humora, igri rečima, erotike. Iako s neutralnim naslovom, ova zbirka je, kao i sve naredne, tematski kompaktna. U pet ciklusa, kao u pet pevanja, pesnik je dao svoju duhovnu autobiografiju, lirsku povest svojih traganja od snova detinjstva, preko nemira i poraza mladosti, do otkrivanja istinskih vrednosti, ljubavi i revolucije, kojima se pesnik bezuslovno predaje. Najsnažniji je prvi ciklus, Detinjstvo, u stvari mali humorno - realistički ep sastavljen od šesnaest kratkih pesama ispevanih u humorno - ironičnom tonu i u slobodnom stihu s nečim od naivnosti i razigranosti dečje poezije. Dve naredne pesničke zbirke neposredno se nadovezuju na ovu, razvijajući svaka jednu od dve osnovne teme do kojih nas ona dovodi: Hana (1939) ljubavnu temu, a Višnja za zidom (1951) temu revolucije, tako da one s njome čine osobenu celinu, pesnički triptihon, lirsku trilogiju. Višnja za zidom (1937–1950) Prkosni i buntovni Davičov duh progovara u Višnji za zidom. Nastala između 1937. i 1950. poezija te zbirke sva je prožeta svojim burnim vremenom: ona je revolucionarno-socijalna, rodoljubiva i slobodarska. To je u neku ruku pesnička istorija revolucionarnog pokreta u Srbiji, od Svetozara Markovića do narodne revolucije, epopeja buntovne Srbije, u kojoj se borbeni slobodarski patos, srodan jakšićevskom romantičarskom rodoljublju, spaja s komunističkom ideologijom i modernim pesničkim izrazom. Zrenjanin (1949) Na istim idejnim i stilskim pretpostavkama zasniva se revolucionarna poema Zrenjanin, o životu i smrti narodnog heroja Žarka Zrenjanina, pisana u herojsko-patetičnom tonu i sa starim nadrealističkim slobodama u slici i izrazu. Vrhunac tog pravca pevanja donosi velika poema Čovekov čovek (1953), dramski uzavrela, „đavolja lirika nenapisanih drama,“ kako ju je pesnik nazvao. Ona je sva u grču obračuna i samoobračuna s revolucionarstvom kao verom, s dogmatskim stegama što ometaju spontano ispoljavanje ljudskosti. Bez lakoće i raspevanosti ranijih pesama, ona je data oratorijumski, sva u ponesenom ekstatičnom raspoloženju. Ljubavna lirika U Davičovoj ljubavnoj lirici nema ni traga od sentimentalnosti niti od metafizičkih implikacija svojstvenih našoj poeziji od romantizma do ekspresionizma. Pesnik je sav u vlasti čulnog i erotskog, fasciniran ženom i ženskošću kao svemoćnim načelom plođenja i rađanja, pred kojim padaju svi moralni i socijalni obziri. Hana je vrhunac te ponesene i raspevane poezije čula. Njena junakinja je devojka iz grada. Pesnik je susreće u bakalnici, ambijentu koji je po sebi nepoetičan, i poistovećuje je sa svetom rastinja što je okružuje. Drugi junak, zaljubljeni pesnik, građen je po modelima iz tadašnje socijalne literature. On potiče iz nižih, prezrenih slojeva, „od gorkih nigde nikovića“. Novina knjige nije samo u ambijentu i ljubavnim protagonistima nego i u raskošnom bogatstvu slika, u smelosti asocijacija i u neobičnom zvukovnom rasprskavanju. Knjige poezije Posle Čovekova čoveka (1953), Davičo je objavio preko deset knjiga poezije, među kojima : Nenastanjene oči (1954), Flora (1955), Kairos (1959), Tropi (1959), Trg eM (1968), Telo telu (1975) i dr. U njima su vidljiva neka od svojstava njegove lirike iz socijalnog razdoblja, uzavrela osećajnost, barokno obilje slika, bizarne asocijacije, raskošno bogatstvo metaforike, ali tu nema onog što je raniju liriku činilo privlačnom, nema lakoće izraza, brzine stiha, naglašene auditivnosti. To je ponajpre poezija slika, poezija bezglasne vizuelnosti, teška, nejasna, nekomunikativna i zbog toga neprihvaćena kod čitalaca i nedovoljno shvaćena u kritici. Prozni pisac Davičo kao prozni pisac razvio se u ratu i nakon rata. Objavio je najpre ratni dnevnik Među Markosovim partizanima (1947) a zatim više knjiga putopisne, esejističke i polemičke proze, deset romana i zbirku pripovetka Nežne priče (1984). U romanima, koji su, uz poeziju, najznačajniji deo njegovog opusa, prikazao je revolucionarni pokret između dva rata (romani o tamnovanju komunista: Ćutnje, 1963; Gladi, 1963; Tajne, 1964; i Bekstva, 1966), okupacijske prilike i NOB (Pesma, 1952; Gospodar zaborava, 1981) i posleratnu izgradnju (Beton i svici, 1956; Radni naslov beskraja, 1958). Svima je zajedničko to što govore o rađanju novog sveta i o novom čoveku, borcu i graditelju. Njegovi junaci su fanatični privrženici revolucije i ujedno snažne, impulsivne ličnosti, pune životne energije, veliki, nezasiti ljubavnici. Roman Pesma (1952) U Pesmi, prvom i najboljem Davičovom romanu, ta dva momenta, stav i život, revolucija i ljubav, međusobno su sukobljena. Od svih romansijera pedesetih godina Davičo najviše eksperimentiše. U Pesmi ta težnja ograničava se uglavnom na središnji lik mladog komuniste Miće Ranovića, dok u kasnijim romanima ona zahvata sve likove i sve nivoe romaneskne strukture. Tehnika romana toka svesti dopunjuje se postupkom koji Davičo naziva „dramaturgijom unutrašnjeg života“. Pisac uzima jedan trenutak svesti i od njega polazi u projekciji spoljnih zbivanja, pri čemu se iznosi ne samo ono što se odista odigralo ili se odigrava nego i ono što se moglo dogoditi da su stvari išle drugim tokom (npr. kad u Radnom naslovu beskraja na terevenkama bivših boraca učestvuju i njihovi mrtvi drugovi). Iako su Davičova istraživanja značajna i zanimljiva, istinska snaga njegovih romana nije ipak u nadstvarnom niti eksperimentalnom i hipotetičkom, nego pre svega u realizmu i poeziji[1]. Nagrade i odlikovanja Dobitnik je velikog broj književnih nagrada, između ostalih: Nagrada Ministarstva prosvete Narodne republike Srbije, za pesmu Spomen na tamnovanje Svetozara Markovića (1947). Nagrada Komiteta za kulturu i umetnost Vlade FNRJ, za knjigu Među Markosovim partizanima (1948). Nagrada Vlade FNRJ, za poemu Zrenjanin (1948). Nagrada Saveza književnika, za roman Pesma (1952). Oktobarska nagrada grada Beograda, za roman Radni naslov beskraja (1958). Zmajeva nagrada, za celokupno pesničko delo (1959). NIN-ova nagrada za najbolji roman godine, trostruki laureat: za roman Beton i svici (1956), za roman Gladi (1963) i za roman Tajne (1963). Sedmojulska nagrada, za životno delo (1970). Nagrada AVNOJ-a, za pesnički ubedljivo i originalno delo (1970). Nagrada Branko Miljković, za Pročitani jezik (1972). Vjesnikova književna nagrada „Ivan Goran Kovačić“, za knjigu eseja Rituali umiranja jezika (1976). Nagrada „Aleksa Šantić“, za zbirku Telo telu (1976). Disova nagrada, za trajni doprinos pesništvu na srpskom jeziku (1972). Njegoševa nagrada, za knjigu poezije Reči na delu (1978). Nagrada željezare Sisak, za zbirku pripovedaka Nežne priče (1985). Goranov vijenac, za zbirku pesama Svetlaci neslični sebi (1987). Plaketa „Risto Ratković“, za životno delo (1989). Odlikovan je Ordenom junaka socijalističkog rada (17. januara 1979) i Ordenom zasluga za narod sa zlatnim vencem (povodom šezdesetogodišnjice života), a nosilac je i Partizanske spomenice 1941. Borbina književna nagrada „Oskar Davičo“ Dnevnik Borba je 1998. godine ustanovila književnu nagradu „Oskar Davičo“ za najbolju knjigu prvi put objavljenu u prethodnoj godini, koja je obuhvatala sve žanrove i međužanrove. Nagrada je dodeljivana svake godine na Dan Borbe, 19. februara. Poslednji put je dodeljena 2003. godine. Dela Poezija: Tragovi, 1928. Četiri strane sveta i tako dalje, 1930. Anatomija, 1930. Pesme (Detinjstvo, Mladost, Brodolom, Ljubav, Nemir), 1938. Zrenjanin, 1949. Višnja za zidom, 1950. Hana, 1951. Čovekov čovek, 1953. Nastanjene oči, 1954. Flora, 1955. Kairos, 1959. Tropi, 1959. Snimci, 1963. Trg Em, 1968. Pročitani jezik, 1972. Strip stop (sa Predragom Neškovićem), 1973. Telo telu, 1975. Veverice-leptiri ili nadopis obojenog žbunja, 1976. Reči na delu, 1977. Misterija dana, 1979. Trema smrti, 1982. Gladni stoliv, 1983. Đačka sveska sećanja, 1985. Mali oglasi smrti, 1986. Dvojezična noć, 1987. Mitološki zverinjak smrti, 1987. Svetlaci neslični sebi, 1987. Pesmice: a diftong se obesio, 1988. Ridaji nad sudbinom u magli, 1988. Prva ruka (posthumno), 1999. Detinjstvo i druge pesme (posthumno), 2006. Krov oluje (posthumno, povodom stogodišnjice rođenja), 2008. Romani: Pesma, 1952. Beton i svici, 1955. Radni naslov beskraja, 1958. Generalbas, 1962. Ćutnje, 1963. Gladi, 1963. Tajne, 1964. Bekstva, 1966. Zavičaji, 1971. Gospodar zaborava, 1980. Memoari: Po zanimanju samoubica, 1988. Eseji i književno-kritički tekstovi: Položaj nadrealizma u društvenom procesu, 1932. Poezija i otpori, 1952. Pre podne, 1960. Notes, 1969. Pristojnosti, 1969. Novine nevino, 1969. Poezija, otpori i neotpori, 1969. Rituali umiranja jezika, 1971. Pod-tekst, 1979. Pod-sećanja, 1981. Kratka proza: Nežne priče, 1984. Putopisi: Među Markosovim partizanima, 1947. Crno na belo, 1962. Polemike: Procesi, 1983. Polemika i dalje, 1986. Drame: Ljubav u četiri usne, 1956. Mesije Mesijah oh, 1986. Filmski scenario: Majka Katina, 1947. Do pobede, 1948. Dečak Mita, 1950. Poslednji dan, 1951. Prevodi: Sa nemačkog: Tomas Man, Budenbrokovi, (sa Ognjenom Pricom), 1939. Sa ruskog: Nikolaj Nikolajevič Mihajlov, Prirodna bogatstva Sovjetske unije (sa D. Klepac), 1940; Mihail Šolohov, Uzorana ledina, 1968; Bela Ahmadulina, Groznica, 1968; Jevgenij Aleksandrovič Jevtušenko, Izabrane pesme (sa grupom autora), 1973. Rukopis druge knjige romansirane autobiografije „Po zanimanju izdajnik“ nestao je u ratnom Sarajevu. Sabrana dela Oskara Daviča u dvadeset knjiga su u zajedničkom izdanju objavili beogradska „Prosveta“ i „Svjetlost“ iz Sarajeva 1969. godine. „Nolit“ je 1979. godine izdao ciklus romana Robije: Gladi, Ćutnje, Tajne, Bekstva, Zavičaji. Izabranu poeziju su u osam knjiga 1979. godine u zajedničkom izdanju objavili „Prosveta“ Beograd, „Mladost“ Zagreb, „Pobjeda“ Titograd i „Svjetlost“ Sarajevo. MG73 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! I izdanje!!! 1968 g. avantgarde design artists book books art neoavangarda signal signalism grupa kod novosadska vojvodjanska avangarda serbian yugoslavian zenit journal magazine surrealism nadrealizam Oskar Davičo (Šabac, 18. januar 1909 — Beograd, 30. septembar 1989) bio je srpski i jugoslovenski književnik, najmlađi pesnik u krugu nadrealista. Prema rečima istoričara književnosti Jovana Deretića, Davičo je svojim talentom, stvaralaštvom i širinom uticaja nadmašio sve ostale književnike nadrealiste Rođen je 18. januara 1909. godine u Šapcu, u jevrejskoj činovničkoj porodici. Osnovnu školu učio je u Šapcu, gimnaziju u Beogradu (Prva muška), gde je maturirao 1926. Prvu priču objavio je u beogradskoj reviji Nedeljne ilustracije 1923. godine. Sa Đorđem Kostićem i Đorđem Jovanovićem je izdavao listove Okno i Tragovi (tri sveske 1928 — 1929). Studirao je romanistiku u Parizu, na Sorboni (1926 — 1928) i na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde je i diplomirao (1930). Objavio je Četiri strane i tako dalje (1930), sa nadrealističkim tekstovima. Učestvuje u stvaranju almanaha Nemoguće u kome sarađuje i objavljuje pesmu Dijapazon noći, prozni tekst Paket udaljen od mene celom svojom daljinom i jedan crtež. Godine 1930. objavljuje prvu samostalnu poetsku prozu Anatomija (štampanu u 60 primeraka). Kraće vreme radi kao profesor književnosti u Prvoj muškoj gimnaziji u Beogradu (1931). Postavljen je za suplenta gimnazije u Šibeniku, gde predaje srpski i francuski jezik. Zatim prelazi u Bihać, gde u državnoj gimnaziji predaje francuski jezik od prvog do osmog razreda. Juna 1931. godine postaje jedan od izdavača nove nadrealističke revije Nadrealizam danas i ovde. Sa Dušanom Matićem i Đorđem Kostićem objavljuje esej Položaj nadrealizma u društvenom procesu. Robija i ratne godine Kao član KPJ, aktivno se uključuje u međuratni politički život. Postaje sekretar Mesnog komiteta KPJ u Bihaću, gde 1932. biva uhapšen i od Suda za zaštitu države osuđen na pet godina zatvora. Kaznu je odslužio u KPD Sremska Mitrovica. Od 1938. do početka rata živi prvo u Beogradu a zatim i u Zagrebu. U časopisu Naša stvarnost, 1938. je objavio ciklus pesama Tri zida, Detinjstvo i Srbija. Zbirka Pesme, koju je objavio iste godine, zabranjena je zbog „teške povrede javnog morala“[2], a Davičo je uhapšen. Sledeće godine sarađuje u listu Život i rad, i sa Ognjenom Pricom prevodi Budenbrokove Tomasa Mana. 1940. biva isključen iz KPJ po odluci Agitpropa zbog saradnje u Krležinom Pečatu, gde je pod pseudonimom S. Kovačić objavio ciklus pesama Hana i prevod Uzorane ledine Šolohova (1939)[2]. Početak Drugog svetskog rata, ga je zatekao u Splitu gde se bavio ilegalnim radom. Biva uhapšen i interniran u Borgo Val di Taro u Italiji (okrug Parma).[3] Iz Italije beži 1943, i preko Monte Gorgena stiže do Dalmacije. Stupa u redove Prve proleterske divizije, sa kojom prelazi Bosnu, Crnu Goru, Sandžak, Taru, Durmitor. Odatle je prebačen na Vis, gde je kraće vreme radio u Presbirou. Zatim je sa jedinicom, preko Valjeva, Aranđelovca, stigao u oktobru 1944. do Beograda, gde učestvuje u borbama za oslobođenje grada. Po oslobođenju, uključen je u grupu koja je osnovala TANJUG, a potom prelazi u Borbu i Glas. Putuje sa delegacijom pisaca po Bugarskoj sa Ivom Andrićem, Radovanom Zogovićem i Anicom Savić Rebac. Godine 1944, izabran je za prvog sekretara Udruženja književnika Srbije. Izveštava kao dopisnik sa suđenja u Nirnbergu, a zatim boravi u Grčkoj gde prati Markosove partizane. Posle toga napušta novinarstvo i bavi se isključivo književnošću. Doživljaje iz Grčke opisaće 1947. u knjizi putopisa Među Markosovim partizanima. Nakon što se general Markos opredelio za Rezoluciju Informbiroa, knjiga je povučena iz prodaje[2]. Po filmski scenariju Majka Katina, koji je Davičo napisao po istoj knjizi, snimljen je film (u režiji Nikole Popovića), koji je stavljen u „bunker“ zbog nepromenjene jugoslovenske politike prema Grčkoj[2]. Književni rad Rukopisi Oskara Daviča, uključujući i rukopis romana Beton i svici za koji je dobio NIN-ovu nagradu.[4] Godine 1951, Davičo je izabran za dopisnog člana Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti. Iste godine objavljuje knjigu Poezija i otpori, koja predstavlja značajnu raspravu i nagoveštaj novih shvatanja literature i njene uloge u socijalističkom društvu [2]. Sledeće godine objavljuje roman Pesma, koji govori o životu u okupiranom Beogradu za vreme rata. Kroz lik Miće, glavnog lika romana, Davičo ispituje moralne dileme revolucije i probleme partijske discipline. Nagrađen, roman je preveden na veći broj stranih jezika (nemački, poljski, engleski, mađarski, albanski, slovački, ruski...). Davičo je bio jedan od urednika časopisa Nova misao (1953 — 1954). Godine 1955. jedan je od osnivača i zatim dugogodišnji urednik časopisa Delo (sa Antonijem Isakovićem i Aleksandrom Vučom. Za roman Beton i svici dobija 1956. godine svoju prvu NIN-ovu nagradu. U narednim godinama je objavio roman Radni naslov beskraja (1958), a zatim i knjige pesama Tropi i Kairos naredne godine. Za celokupno pesništvo je 1959. dobio Zmajevu nagradu. U jeku kolonijalnog oslobađanja, Davičo putuje po Africi, nakon čega objavljuje knjigu putopisa Crno na belo (1962). Iste godine izlaze i roman Generalbas i knjiga eseja Notes. U periodu od 1962. pa do 1972, objavljuje ciklus od pet romana pod naslovom Robije. Stranica rukopisa Beton i svici sa njegovim beleškama.[4] Davičo je sarađivao u mnogim listovima i časopisima, u kojima je objavnjivao tekstove: Naša književnost, Svedočanstva, Delo, Nin, Telegram, Vidici, Novi život, Polja, Forum, Borba, Bagdala, Politika. U biblioteci Srpska književnost u sto knjiga (Matica srpska i Srpska književna zadruga), 84. knjiga izabranih pesama je posvećena stvaralaštvu Daviča. U Srpskoj i hrvatskoj poeziji dvadesetog veka: antologija, priređivač Predrag Palavestra je opisao Daviča kao „neobuzdanog, senzualanog i bučnog, pesnika jake imaginacije i velike ekspresivne snage sklonog pesničkoj igri i eksperimentu“[2]. Za roman Gladi, Davičo je dobio 1964. po drugi put Ninovu nagradu, a sledeće godine još jednom za roman Tajne, postavši tako jedini trostruki laureat ove značajne književne nagrade. Godine 1968. objavljuje poemu Trg eM. Naredne godine, u zajedničkom izdanju „Prosvete“ iz Beograda i sarajevske „Svjetlosti“, izašle su iz štampe Sabrana dela Oskara Daviča u dvadeset knjiga. Godine 1980, Davičo sa porodicom napušta Beograd i prelazi u Sarajevo, gde osniva i uređuje časopis Dalje. Iste godine, izdavačko preduzeće „Nolit“ je objavilo ciklus Robije u pet knjiga, a četiri izdavačke kuće („Prosveta“, „Mladost“, „Pobjeda“, „Svjetlost“) su objavile Davičovo pesničko delo u osam knjiga, pod nazivom Izabrana poezija. U Zagrebu se pojavljuje novi Davičov roman Gospodar Zaborava. Imenovan je i za člana Saveta federacije. Godine 1983, Davičo se vratio u Beograd. Predaje sarajevskom „Oslobođenju“ rukopis prvog dela romansirane autobiografije Po zanimanju samoubica. Rukopis drugog dela, pod nazivom Po zanimanju izdajnik, nestao je u ratom zahvaćenom Sarajevu. U poslednjim godinama objavljuje nekoliko knjiga poezije: Dvojezična noć, Svetlaci neslični sebi, Mitološki zverinjak smrti, Pesmice: a diftong se obesio i Ridaji nad sudbinom u magli. Umro je u Beogradu 30. septembra 1989. godine i sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Dela Oskara Daviča su prevedena na veći broj stranih jezika: albanski, arapski, bugarski, češki, engleski, esperanto, francuski, holandski, mađarski, nemački, poljski, rumunski, ruski, slovački, slovenački, italijanski, turski[2]. Davičo je objavljivao i pod sledećim presudonimima: O. Davidović, S. Kovačić, S. Nikolić, Vlada Barbulović. O Davičovoj poeziji Socijalna poezija Pesme (1938) Najpotpuniji izraz Davičo je dostigao u socijalnoj fazi, kada je nadrealistička pesnička iskustva stavio u službu revolucionarne angažovanosti[1]. „Davičo je sišao sa Olimpa nadrealizma u socijalnu poeziju“, napisao je jedan kritičar s levice povodom izlaska njegove knjige Pesme (1938). Bila je to, međutim, sasvim osobena socijalna poezija, puna maštovitih slika, verbalnog humora, igri rečima, erotike. Iako s neutralnim naslovom, ova zbirka je, kao i sve naredne, tematski kompaktna. U pet ciklusa, kao u pet pevanja, pesnik je dao svoju duhovnu autobiografiju, lirsku povest svojih traganja od snova detinjstva, preko nemira i poraza mladosti, do otkrivanja istinskih vrednosti, ljubavi i revolucije, kojima se pesnik bezuslovno predaje. Najsnažniji je prvi ciklus, Detinjstvo, u stvari mali humorno - realistički ep sastavljen od šesnaest kratkih pesama ispevanih u humorno - ironičnom tonu i u slobodnom stihu s nečim od naivnosti i razigranosti dečje poezije[1]. Dve naredne pesničke zbirke neposredno se nadovezuju na ovu, razvijajući svaka jednu od dve osnovne teme do kojih nas ona dovodi: Hana (1939) ljubavnu temu, a Višnja za zidom (1951) temu revolucije, tako da one s njome čine osobenu celinu, pesnički triptihon, lirsku trilogiju. Višnja za zidom (1937 — 1950) Prkosni i buntovni Davičov duh progovara u Višnji za zidom[1]. Nastala između 1937. i 1950. poezija te zbirke sva je prožeta svojim burnim vremenom: ona je revolucionarno-socijalna, rodoljubiva i slobodarska. To je u neku ruku pesnička istorija revolucionarnog pokreta u Srbiji, od Svetozara Markovića do narodne revolucije, epopeja buntovne Srbije, u kojoj se borbeni slobodarski patos, srodan jakšićevskom romantičarskom rodoljublju, spaja s komunističkom ideologijom i modernim pesničkim izrazom[1]. Zrenjanin (1949) Na istim idejnim i stilskim pretpostavkama zasniva se revolucionarna poema Zrenjanin, o životu i smrti narodnog heroja Žarka Zrenjanina, pisana u herojsko-patetičnom tonu i sa starim nadrealističkim slobodama u slici i izrazu. Vrhunac tog pravca pevanja donosi velika poema Čovekov čovek (1953), dramski uzavrela, „đavolja lirika nenapisanih drama,“ kako ju je pesnik nazvao. Ona je sva u grču obračuna i samoobračuna s revolucionarstvom kao verom, s dogmatskim stegama što ometaju spontano ispoljavanje ljudskosti. Bez lakoće i raspevanosti ranijih pesama, ona je data oratorijumski, sva u ponesenom ekstatičnom raspoloženju[1]. Ljubavna lirika U Davičovoj ljubavnoj lirici nema ni traga od sentimentalnosti niti od metafizičkih implikacija svojstvenih našoj poeziji od romantizma do ekspresionizma[1]. Pesnik je sav u vlasti čulnog i erotskog, fasciniran ženom i ženskošću kao svemoćnim načelom plođenja i rađanja, pred kojim padaju svi moralni i socijalni obziri. Hana je vrhunac te ponesene i raspevane poezije čula[1]. Njena junakinja je devojka iz grada. Pesnik je susreće u bakalnici, ambijentu koji je po sebi nepoetičan, i poistovećuje je sa svetom rastinja što je okružuje. Drugi junak, zaljubljeni pesnik, građen je po modelima iz tadašnje socijalne literature. On potiče iz nižih, prezrenih slojeva, „od gorkih nigde nikovića“. Novina knjige nije samo u ambijentu i ljubavnim protagonistima nego i u raskošnom bogatstvu slika, u smelosti asocijacija i u neobičnom zvukovnom rasprskavanju[1]. Knjige poezije Posle Čovekova čoveka (1953), Davičo je objavio preko deset knjiga poezije, među kojima : Nenastanjene oči (1954), Flora (1955), Kairos (1959), Tropi (1959), Trg eM (1968), Telo telu (1975) i dr. U njima su vidljiva neka od svojstava njegove lirike iz socijalnog razdoblja, uzavrela osećajnost, barokno obilje slika, bizarne asocijacije, raskošno bogatstvo metaforike, ali tu nema onog što je raniju liriku činilo privlačnom, nema lakoće izraza, brzine stiha, naglašene auditivnosti. To je ponajpre poezija slika, poezija bezglasne vizuelnosti, teška, nejasna, nekomunikativna i zbog toga neprihvaćena kod čitalaca i nedovoljno shvaćena u kritici[1]. Prozni pisac Davičo kao prozni pisac razvio se u ratu i nakon rata. Objavio je najpre ratni dnevnik Među Markosovim partizanima (1947) a zatim više knjiga putopisne, esejističke i polemičke proze, deset romana i zbirku pripovetka Nežne priče (1984). U romanima, koji su, uz poeziju, najznačajniji deo njegovog opusa, prikazao je revolucionarni pokret između dva rata (romani o tamnovanju komunista: Ćutnje, 1963; Gladi, 1963; Tajne, 1964; i Bekstva, 1966), okupacijske prilike i NOB (Pesma, 1952; Gospodar zaborava, 1981) i posleratnu izgradnju (Beton i svici, 1956; Radni naslov beskraja, 1958). Svima je zajedničko to što govore o rađanju novog sveta i o novom čoveku, borcu i graditelju. Njegovi junaci su fanatični privrženici revolucije i ujedno snažne, impulsivne ličnosti, pune životne energije, veliki, nezasiti ljubavnici[1]. Roman Pesma (1952) U Pesmi, prvom i najboljem Davičovom romanu[1], ta dva momenta, stav i život, revolucija i ljubav, međusobno su sukobljena. Od svih romansijera pedesetih godina Davičo najviše eksperimentiše. U Pesmi ta težnja ograničava se uglavnom na središnji lik mladog komuniste Miće Ranovića, dok u kasnijim romanima ona zahvata sve likove i sve nivoe romaneskne strukture. Tehnika romana toka svesti dopunjuje se postupkom koji Davičo naziva „dramaturgijom unutrašnjeg života“. Pisac uzima jedan trenutak svesti i od njega polazi u projekciji spoljnih zbivanja, pri čemu se iznosi ne samo ono što se odista odigralo ili se odigrava nego i ono što se moglo dogoditi da su stvari išle drugim tokom (npr. kad u Radnom naslovu beskraja na terevenkama bivših boraca učestvuju i njihovi mrtvi drugovi). Iako su Davičova istraživanja značajna i zanimljiva, istinska snaga njegovih romana nije ipak u nadstvarnom niti eksperimentalnom i hipotetičkom, nego pre svega u realizmu i poeziji[1]. Nagrade i odlikovanja Dobitnik je velikog broj književnih nagrada, između ostalih: Nagrada Ministarstva prosvete Narodne republike Srbije, za pesmu Spomen na tamnovanje Svetozara Markovića (1947). Nagrada Komiteta za kulturu i umetnost Vlade FNRJ, za knjigu Među Markosovim partizanima (1948). Nagrada Vlade FNRJ, za poemu Zrenjanin (1948). Nagrada Saveza književnika, za roman Pesma (1952). Oktobarska nagrada grada Beograda, za roman Radni naslov beskraja (1958). Zmajeva nagrada, za celokupno pesničko delo (1959). NIN-ova nagrada za najbolji roman godine, trostruki laureat: za roman Beton i svici (1956), za roman Gladi (1963) i za roman Tajne (1963). Sedmojulska nagrada, za životno delo (1970). Nagrada AVNOJ-a, za pesnički ubedljivo i originalno delo (1970). Nagrada Branko Miljković, za Pročitani jezik (1972). Vjesnikova književna nagrada „Ivan Goran Kovačić“, za knjigu eseja Rituali umiranja jezika (1976). Nagrada „Aleksa Šantić“, za zbirku Telo telu (1976). Disova nagrada, za trajni doprinos pesništvu na srpskom jeziku (1972). Njegoševa nagrada, za knjigu poezije Reči na delu (1978). Nagrada željezare Sisak, za zbirku pripovedaka Nežne priče (1985). Goranov vijenac, za zbirku pesama Svetlaci neslični sebi (1987). Plaketa „Risto Ratković“, za životno delo (1989). Odlikovan je Ordenom junaka socijalističkog rada (17. januara 1979) i Ordenom zasluga za narod sa zlatnim vencem (povodom šezdesetogodišnjice života), a nosilac je i Partizanske spomenice 1941. Borbina književna nagrada „Oskar Davičo“ Dnevnik Borba je 1998. godine ustanovila književnu nagradu „Oskar Davičo“ za najbolju knjigu prvi put objavljenu u prethodnoj godini, koja je obuhvatala sve žanrove i međužanrove. Nagrada je dodeljivana svake godine na Dan Borbe, 19. februara. Poslednji put je dodeljena 2003. godine. Laureati: Miroljub Todorović, za zbirku pesama Zvezdana Mistrija, 1998. Dragan Jovanović Danilov, za zbirku pesama Alkoholi s juga, 1999. Miro Vuksanović, za roman-azbučnik Semolj gora, 2000. Darko Pejović, za roman Uporište, 2001. Vito Marković, za zbirku pesama Noći i odsjaji, 2002. Dela Poezija: Tragovi, 1928. Četiri strane sveta i tako dalje, 1930. Anatomija, 1930. Pesme (Detinjstvo, Mladost, Brodolom, Ljubav, Nemir), 1938. Zrenjanin, 1949. Višnja za zidom, 1950. Hana, 1951. Čovekov čovek, 1953. Nastanjene oči, 1954. Flora, 1955. Kairos, 1959. Tropi, 1959. Snimci, 1963. Trg Em, 1968. Pročitani jezik, 1972. Strip stop (sa Predragom Neškovićem), 1973. Telo telu, 1975. Veverice-leptiri ili nadopis obojenog žbunja, 1976. Reči na delu, 1977. Misterija dana, 1979. Trema smrti, 1982. Gladni stoliv, 1983. Đačka sveska sećanja, 1985. Mali oglasi smrti, 1986. Dvojezična noć, 1987. Mitološki zverinjak smrti, 1987. Svetlaci neslični sebi, 1987. Pesmice: a diftong se obesio, 1988. Ridaji nad sudbinom u magli, 1988. Prva ruka (posthumno), 1999. Detinjstvo i druge pesme (posthumno), 2006. Krov oluje (posthumno, povodom stogodišnjice rođenja), 2008. Romani: Pesma, 1952. Beton i svici, 1955. Radni naslov beskraja, 1958. Generalbas, 1962. Ćutnje, 1963. Gladi, 1963. Tajne, 1964. Bekstva, 1966. Zavičaji, 1971. Gospodar zaborava, 1980. Memoari: Po zanimanju samoubica, 1988. Eseji i književno-kritički tekstovi: Položaj nadrealizma u društvenom procesu, 1932. Poezija i otpori, 1952. Pre podne, 1960. Notes, 1969. Pristojnosti, 1969. Novine nevino, 1969. Poezija, otpori i neotpori, 1969. Rituali umiranja jezika, 1971. Pod-tekst, 1979. Pod-sećanja, 1981. Kratka proza: Nežne priče, 1984. Putopisi: Među Markosovim partizanima, 1947. Crno na belo, 1962. Polemike: Procesi, 1983. Polemika i dalje, 1986. Drame: Ljubav u četiri usne, 1956. Mesije Mesijah oh, 1986. Filmski scenario: Majka Katina, 1947. Do pobede, 1948. Dečak Mita, 1950. Poslednji dan, 1951. Prevodi: Sa nemačkog: Tomas Man, Budenbrokovi, (sa Ognjenom Pricom), 1939. Sa ruskog: Nikolaj Nikolajevič Mihajlov, Prirodna bogatstva Sovjetske unije (sa D. Klepac), 1940; Mihail Šolohov, Uzorana ledina, 1968; Bela Ahmadulina, Groznica, 1968; Jevgenij Aleksandrovič Jevtušenko, Izabrane pesme (sa grupom autora), 1973. Rukopis druge knjige romansirane autobiografije Po zanimanju izdajnik nestao je u ratnom Sarajevu. Sabrana dela Oskara Daviča u dvadeset knjiga su u zajedničkom izdanju objavili beogradska „Prosveta“ i „Svjetlost“ iz Sarajeva 1969. godine. „Nolit“ je 1979. godine izdao ciklus romana Robije: Gladi, Ćutnje, Tajne, Bekstva, Zavičaji. Izabranu poeziju su u osam knjiga 1979. godine u zajedničkom izdanju objavili „Prosveta“ Beograd, „Mladost“ Zagreb, „Pobjeda“ Titograd i „Svjetlost“ Sarajevo. Avangardna višemedijska umetnica i nekadašnja profesorka Akademije umetnosti u Novom Sadu Bogdanka Poznanović, prva u bivšoj Jugoslaviji koja je u nastavni proces uvela video... Završila je Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu 1956. godine u klasi profesora Mila Milunovića. Bila je jedan od osnivača i urednika na Tribini mladih i `Poljima`. Radila je kao profesor Akademije umetnosti u Novom Sadu. Osnovala je Vizuelni studio za intermedijalna istraživanja i prva je u bivšoj Jugoslaviji uvela u nastavni proces video-umetnost Kao stipendista Ministarstva inostranih poslova Italije boravila je šest meseci (1968/69) u Firenci i Rimu a na tromesečnoj specijalizaciji (1977) u Istorijskom arhivu savremene umetnosti u Veneciji. Predavanja sa video-projekcijama držala je u Ferari (1984) i bila gostujući profesor na Univerzitetu za savremenu umetnost (DAMS) u Bolonji (1985). Zajedno sa svojim suprugom Dejanom Poznanovićem, ranih pedesetih godina XX veka, učestvovala je u osnivanju Tribine mladih u Novom Sadu i bila saradnik prve redakcije ove kulturne institucije tokom 1954. i 1955 godine. U to vreme nastaju njeni kontakti sa predratnim avangardistima i posleratnim modernistima u književnosti Oskarom Davičom, Dušanom Matićem, Markom Ristićem, Milanom Dedincem te Vaskom Popom, Radomirom Konstantinovićem, Borom Ćosićem. Posebno je bio važan njen kontakt sa Miroslavom Krležom. U periodu od 1956. i 1957. godine, kao urednica izložbenog salona, priredila je izložbe Petra Lubarde, Peđe Milosavljevića, Nedeljka Gvozdenovića i drugih. Sa Juditom Šalgom, Biljanom Tomić i Zvonkom Makovićem radila je na programu Likovnog Salona Tribine mladih tokom kasnih šezdesetih. Bila je učesnik alternativne umetničke scene sedamdesetih u Novom Sadu i blisko sarađivala sa Želimirom Žilnikom, Vujicom Rešinom Tucićem, Katalin Ladik, Slobodanom Tišmom, Miroslavom Mandićem, Čedom Drčom, Slavkom Bogdanovićem... Takođe, u toku svoga umetničkog delovanja, Bogdanka Poznanović, sa svojim suprugom Dejanom, uspostavila je brojne veze i prijateljstva sa umetnicima, piscima, intelektualcima sa prostora nekadašnje Jugoslavije: Andraž Šalamun, Taras Kermauner, Marko Pogačnik, David Nez, Franci Zagoričnik, Nuša i Srečo Dragan, Vlado Gotovac, Milica Nikolić... Njen umetnički rad se odvijao od modernističkog slikarstva bliskog apstrakciji i modernog grafičkog dizajna preko istraživanja u kontekstu enformela do postslikarskih praksi: vizuelne poezije, konceptualne umetnosti, nove umetničke prakse, istraživanja komunikacija i novih medija, video umetnosti... Počev od 1955. godine, izlagala je na mnogobrojnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Dvadeset godina svog rada je posvetila profesorskoj karijeri na novosadskoj akademiji gde je prvi put na prostoru cele Jugoslavije uspostavila predmet interdisciplinarnih istraživanja. Godine 2012, Muzej savremene umetnosti Vojvodine (Novi Sad), u koprodukciji sa Institutom za istraživanje avangarde (Zagreb) i ORION ART (Beograd) izdao je monografiju Miška Šuvakovića `Bogdanka i Dejan Poznanović – umetnost, mediji i aktivizam na kraju moderne`. U okviru festivala Videomedeja dodeljuje se nagrada `Bogdanka Poznanović` za najbolju instalaciju, nastup uživo, objekat ili url projekat, a Centar za nove medije Kuda.org pokrenuo je dugoročan projekat čuvanja i promovisanje legata `Bogdanke i Dejana Poznanovića` koji obuhvata ekskluzivne i raritetne materijale (knjige, kataloge, fotokopije) iz njihove lične biblioteke koji do sada nisu bili dostupni javnosti.