Popularno-naučna knjiga koju je napisao stručnjak prirodnjak i dobitnik Nobelove nagrade. Spontane, duhovite, a ponekad i ironične priče o životinjama i čovekovom odnosu prema njima. Čitaoci, naročito deca, neprimetno će i bez napora proširiti svoja saznanja o životinjama i o životu uopšte. Autor - osoba Lorenc, Konrad, 1903-1989 = Lorenz, Konrad, 1903-1989 Naslov Govorio je sa životinjama / Konrad Lorenc ; [preveo Milorad Sofronijević ; crteži Konrad Lorenc i Ani Ajzenmenger] Jedinstveni naslov Er redete mit dem Vieh, den Vögeln und den Fischen. srp Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1978 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1978 (Beograd : Novi dani) Fizički opis 191 str. : ilustr. ; 22 cm Drugi autori - osoba Sofronijević, Milorad, 1938- = Sofronijević, Milorad, 1938- Ajzenmenger, Ani = Eisenmenger, Annie Zbirka Knjiga za decu i odrasle ; 6 Napomene Prevod dela: Er redete mit dem Vieh, den Vögeln und den Fischen Tiraž 4.000 Str. 189-191.:Pogovor / Milorad Sofronijević. Predmetne odrednice Životinje -- Život Dobro očuvano, bez pisanja, podvlačenja, pečata... Konrad Lorenc (nem. Konrad Lorenz; 1903–1989) je bio jedan od najistaknutijih prirodnjaka dvadesetog veka, dobitnik Nobelove nagrade za medicinu. Rođen je 7. novembra 1903. godine u Beču, gde je 1928. uspešno završio studije medicine. Posle toga je počeo da studira prirodne nauke i 1933. je diplomirao na bečkom Filozofskom fakultetu zoologiju sa paleontologijom i psihologijom. Sa nekoliko naučnih radova, Lorenc je postao pionir u istraživanju ponašanja ptica, a ubrzo i naučnik svetskog glasa. Vršeći brojne opite sa životinjama, pre svega pticama, Konrad Lorenc otpočinje proučavanje ponašanja životinja i čoveka. Doktorirao je 1937. godine na Filozofskom fakultetu u Beču, radom „Uporedna anatomija i psihologija životinja“, a posle Drugog svetskog rata bio je profesor na Univerzitetu u Minhenu. Godine 1973. dobio je Nobelovu nagradu za medicinu u znak priznanja za plodonosno naučno istraživanje korena ljudskog ponašanja. Pored velikog broja stručnih radova, Lorenc je pisao i naučno-popularne knjige koje su prevedene na mnoge svetske jezike. Njegovo najpoznatije takvo delo je knjiga „Govorio je sa životinjama“, prevedena i na srpski jezik i štampana u izdanju „Srpske književne zadruge“. Umro je 27. februara 1989. godine. MG88 (N)

Odlično očuvano jedino je malo čitana Umeće ljubavi, ostale samo stsjale na polici ERICH FROMM Sabrana dela 1-12 01. Autoritet i porodica 02. Bekstvo od slobode 03. Čovjek za sebe 04. Zdravo društvo 05. Dogma o kristu / Bit ćete kao bog / Psihoanaliza i releigija 06. Umijeće ljubavi 07. S onu stranu okova iluzije 08. Kriza psihoanalize 09. Anatomija ljudske destruktivnosti I 10. Anatomija ljudske destruktivnosti II 11. Imati ili biti 12. Veličina i granice Freudove misli Izdavač: NAPRIJED Zagreb, NOLIT Beograd Godina izdanja: 1984. Povez: tvrd povez sa zaštitnim omotom Pismo: latinica Erih From (nem. Erich Fromm; Frankfurt na Majni, 23. mart 1900 — Muralto, Tičino, 18. mart 1980) je nemački socijalni psiholog, psihoanalitičar i humanistički filozof. On je bio povezan sa onim što je danas poznato kao Frankfurtska škola kritičke teorije. Erih From je počeo da studira 1918. na univerzitetu u Frankfurtu na Majni. Tokom letnog semestra 1919. From je studirao na Hajdelberškom univerzitetu, gde je promenio smer studija sa prava na sociologiju kod Alfreda Vebera (brata Maksa Vebera), Karla Jaspersa i Hajnriha Rikerta. From je postao doktor filozofije 1922, a završio je svoju obuku u psihoanalitici 1930. na Psihoanalitičkom Institutu u Berlinu. Iste godine je otvorio kliniku i pridružio se Institutu za socijalna istraživanja u Frankfurtu. Nakon što su nacisti preuzeli vlast u Nemačkoj, From se preselio u Ženevu, a onda 1934. u Njujork i na univerzitetu Kolumbija. Nakon što je napustio Kolumbiju, pomogao je stvaranju njujorške filijale Vašingtonske škole psihijatrije 1943. i „Vilijam Alanson Vajt“ instituta za psihijatriju, psihoanalizu i psihologiju 1945. Kada se From preselio u Meksiko Siti 1950., postao je profesor na UNAM („Nacionalni Autonomni Univerzitet Meksika“) i osnovao psihoanalitički odel u medicinskoj školi. Poučavao je na UNAM-u do penzije 1965. U međuvremenu je, kao profesor, predavao psihologiju na državnom sveučilištu Mičigena od 1957. do 1961., a kao pomoćni profesor psihologije na odelu Umetnosti i nauke njujorškog univerziteta posle 1962. godine. From se preselio u Muralto, Švajcarska, 1974. i umro u svom domu 1980., pet dana pre svog osamdesetog rođendana. Sve vreme je imao svoju kliniku i izdavao seriju knjiga.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 1. Autoritet i porodica, strana 143, 1980. 2. Bekstvo od slobode, strana 214, 1984. 3. Čovjek za sebe, strana 236,1980. 4. Zdravo društvo, strana 280,1986. 5. Dogma o kristu/bit ćete kao bog/psihoanaliza i releigija,strana 369 6. Umijeće ljubavi, strana 113, 1980. 7. S onu stranu okova iluzije, strana 191, 1980. 8. Kriza psihoanalize, strana 218,1980. 9. Anatomija ljudske destruktivnosti I, strana 210.1980. 10. Anatomija ljudske destruktivnosti II, strana 342, 1980. 11. Imati ili biti,strana 256, 1980. 12. Veličina i granice freudove misli, strana 141,1980. Erih From (nem. Erich Fromm; Frankfurt na Majni, 23. mart 1900 — Muralto, Tičino, 18. mart 1980) je nemački socijalni psiholog, psihoanalitičar i humanistički filozof. On je bio povezan sa onim što je danas poznato kao Frankfurtska škola kritičke teorije. Erih From je počeo da studira 1918. na univerzitetu u Frankfurtu na Majni. Tokom letnog semestra 1919. From je studirao na Hajdelberškom univerzitetu, gde je promenio smer studija sa prava na sociologiju kod Alfreda Vebera (brata Maksa Vebera), Karla Jaspersa i Hajnriha Rikerta. From je postao doktor filozofije 1922, a završio je svoju obuku u psihoanalitici 1930. na Psihoanalitičkom Institutu u Berlinu. Iste godine je otvorio kliniku i pridružio se Institutu za socijalna istraživanja u Frankfurtu. Nakon što su nacisti preuzeli vlast u Nemačkoj, From se preselio u Ženevu, a onda 1934. u Njujork i na univerzitetu Kolumbija. Nakon što je napustio Kolumbiju, pomogao je stvaranju njujorške filijale Vašingtonske škole psihijatrije 1943. i „Vilijam Alanson Vajt“ instituta za psihijatriju, psihoanalizu i psihologiju 1945. Kada se From preselio u Meksiko Siti 1950., postao je profesor na UNAM („Nacionalni Autonomni Univerzitet Meksika“) i osnovao psihoanalitički odel u medicinskoj školi. Poučavao je na UNAM-u do penzije 1965. U međuvremenu je, kao profesor, predavao psihologiju na državnom sveučilištu Mičigena od 1957. do 1961., a kao pomoćni profesor psihologije na odelu Umetnosti i nauke njujorškog univerziteta posle 1962. godine. From se preselio u Muralto, Švajcarska, 1974. i umro u svom domu 1980., pet dana pre svog osamdesetog rođendana. Sve vreme je imao svoju kliniku i izdavao seriju knjiga.

Objavljujući traktat na temu okultne anatomije, bilo nam je jasno da on mora protrčati kroz špalir nauke. Iako smo svesni sopstvenih nedostataka kada je reč o obradi ove teme, uvereni smo u temeljni integritet i razumnost doktrine koju nastojimo da odbranimo. Platon je bio oplemenjen svojom filozofskom vizijom; savremenog mislioca podozrenje čini siromašnim. Uporediti samo plemenitu glavu herkulaneumske biste Aristotela sa žrtvom savremenog intelektualnog srođivanja. Reklo bi se da je krepka veličanstvenost oličena u ovom starom peripatetiku iščezla sa naše zemlje. Kosa koja se u loknama spušta preko širokog čela, oči sanjara koje zure ispod obrva mudraca, taj ljubazni osmeh na uglovima usana, kratka brada što daje dodatnu snagu, glava koja je možda Zevsova ili Asklepijeva – više božanska nego smrtnička. Bogovi su tada odista hodali zemljom. Profesor V. Hagard je verovatno mislio na Aristotela kada je zapisao sledeće značajne reči: „Samo oni najuzvišeniji među ljudima imaju potrebnu inteligenciju, nezavisnost, poštenje, te odvažnost da priznaju svoje greške i nepristrasno tragaju za istinom“. Posmatrati posrnuće i slom naše trenutne civilizacije znači uvideti da kada se lepota u ljudskim srcima žrtvuje zarad korisnosti, život postaje užasna parodija. Istinska svrha obrazovanja nije u tome da iskoreni idealizam, već da učini svet sigurnim mestom za ideale. Visoko iznad širokog proscenijuma grandioznog univerziteta duboko je urezan ponosni natpis o prosvetljenju: „Obrazovanje se sastoji u učenju kako koristiti oruđa koje ljudi smatraju neophodnim.“ Zar je život samo dvoboj umova? Zar su ova oruđa samo sholastičarski rapiri i zar obrazovanje ništa drugo do obuka o tome kako probosti oponenta i kako parirati tuđem mišljenju? Obrazovanje očigledno mora biti podešeno mladima za nešto više od viteškog pohoda na pojmove ili borbe sa vetrenjačama. Pravo obrazovanje mora da nas nauči kako da sagradimo temelj koji će odgovarati ljudskim idealima. U mračnom dobu obrazovanje je bilo oslobađanje od stega sujeverja. U današnjem, još mračnijem dobu, obrazovanje se mora osloboditi materijalizma – najočajnijeg mogućeg sujeverja. Čovečanstvu su potrebna oruđa viših aspekata filozofije – estetika, etika i metafizika. Jer, kakvo će dobro doneti čoveku da postane najvrsniji umetnik ako njegova ruka nije šegrt kreativne vizije? Obrazovanje znači oslobođenje ideala i određivanje duhovnih vrednosti. U meri u kojoj ne uspe da ostvari ovaj legitimni cilj, omanuće i u samom obrazovanju. tvrd povez, 370 str.

U dobrom stanju Ljudsko telo / Antoni Smit ; [s engleskog prevele Zora Minderović, Milica Mihailović] Jezik srpski Godina 1973 Novi Sad : Matica srpska, 1973 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 574 str. ; 25 cm Prevod dela: The body / Anthony Smith Registar. Predmetne odrednice Anatomija (popularna nauka) Fiziologija (popularna nauka) Smith, Anthony, 1926-2014 SADRŽAJ ... 7 EVOLUCIJA Poreklo života — Fosili — Sisari — Primati — Čovek ...9 RASA Rasizam — Rasne podele — Jevreji— Crnci — Veličina mozga — Superiornost — Čistota — Biološka nužnost — Naučni zaključci...19 STANOVNIŠTVO Prošlost — Sadašnjost — Budućnost — Urbanizacija — Iseljavanje — ...Predviđanje ...32 ODBRANA REPRODUKCIJ E ...43 MUŽJAK Kako se prenosi sperma — Penis — Potencija — Afrodizijaci — Spermatozoid — Semenica — Ejakulacija — Otisak sperme — Nomenklatura — Vreme parenja — Polni prestupi — Homoseksualnost — Škopljenje — ...Obrezivanje ...48 ŽENKA Anatomija — Estrus — Ovulacija — Menstruacija — Određivanje pola — Devičansko rađanje — Menopauza i promene — Obrezivanje ...71 PLODNOST Neplodni bračni par — Veštačko oplođivanje — Doba, vatrenost, raspoloženje — F.S.H. plodnost — Slučaj „tuđih mužjaka` ... ...86 KONTRACEPCIJA Istorija — Kontrolori rađanja — Religiozno mnšljenje — Današnje prilike — Pilula — I. 1J. I. — Uškopljvanje . . . ... BRAK ....107 TRUDNOĆA Znaci — Testovi — Embriologija — Oplođivanje -- Ektopične trudnoće — Implantacija — Ektoderm, mezoderm, endoderm - Kalendar trudnoće — Zagonetke trudnoće — Normalnost trudnoće — Neodoljiv prohtev za određenim jelom i pićem — Posteljica — Pupčana vrpca — Plod i zakon — Abortus . . . . 111 VREME PRE POROĐAJA Dužina trudnoće — Zakonske trudnoće — Trudnoća životinja — Porođajni bolovi — Prva, druga i treća faza — Pojavljivanje iz materice — Plač iz materice ... 143 POROĐAJ Istorija babištva — Porodice Čemberlen (Sćatđeg1sp) i forceps — Carski rez — Anesteznja — Kuća ili bolnica — Dužina boravka u bolnici — Smrtnost majki Semelvajs i babinja groznica — Smrtnost odojčadi — Čedomorstvo — Razmer polova — Težina novorođenčeta — Prevremeni porođaj — Babinje — Porođajni bolovi oca — Ergot — Ko rađa decu . . . 152 LAKTACIJA Ljudsko mleko — Dojenje — Cena mleka — Politelija — Odbijanje od sise ...187 BLIZANCI I NENORMALNOSTI Pojava blizanaca — Njihova vrednost — Višestruki porođaji — Dijagnoziranje blizanaca — Spojeni blizanci — Dokaz razdvajanja — Zašto se rađaju blizanci — Urođene deformacije — Registrovanje i podaci — Glavne nevolje — Male boginje — Kontergan i Distaval — Uzrok deformacija — „Materinski utisci` ...195 NASLEĐE Istorijat — Hromozomi — Šifrovanje — Mutacije — Međupolovi — Inherentne crte — Hemofnlija — Habsburška usna — Albinizam — Visina — Boja — Ćelavost — Slepilo za boje ... 220 POLNO OPŠTENJE MEĐU SRODNICIMA Ponašanje crkava — Brakovi prvih rođaka — Zabranjene veze — Posledice polnog opštenja meću srodnicima — Incest — Genetički recesivi ...249 KRVNE GRUPE Karl Landsteiner — Transfuzije — Kako su krvne grupe raspoređene — Prednosti grupa — Koliko grupa — Rhesus — Očinstvo i sudivu ...257 RAST NOVOROĐENČADI Stopa rasta Izgledi da se preživi — Smrtnosti — Pretučene bebe - Napredak razvoja — Prvi refleksi - Promene u plućima, mozgu snu, kosturu, mišićima - Dr Spok - Povijanje - Zakon o deci ... 268 PUBERTET ... 286 VELIČINA ... 290 TELESNA GRAĐA Fizička kondicija — Atletika — Somatoticija – Odnos između muškarca i žene — Budućnost ...294 STAROST Šta je senescencija - Koliko je dug ljudski vek – Rekordno duboka starost - Čovek u poređenju sa životinjom – Promene kod starih ljudi - Uzroci . ...306 SMRT Kada nastupa smrt - Znaci smrti — Njeni uzroci – Tajna smrti... 318 SAMOUBISTVO Stav društva - Istorija samoubistva - Ko diže ruku na sebe — Broj samoubica u pojedinim zemljama – Studenti – Deca – Načini – Samoubistvo i ubistvo ...327 MOZAK Životinjski i ljudski mozak — Anatomija mozga – Cerebrum i njegovi režnjevi - Levaci – Dešnjaci – Inteligencija - Elektroencefalografija – Hirurški zahvati – Izliv krvi u mozak -Potres mozga - Pamćenje — moždani i kičmeni nervi - Sprovođenje nadražaja ... 336 SAN ...357 GOVOR ... 366 TEMPERATURA Normalna temperatura — Zbog čega postoje topli organizmi — Hladnoća — Toplota — Hibernacija — Hipotermija ... 373 ČULA Nastanak vida — Oko — Kapci, trepavice, obrve i suze — Čitanje — Sposobnost za raspoznavanje boja — Nepravilnost očnih sudova — Slepilo — Čulo sluha i ravnoteža — Gluvoća — Čulo mirisa i mirisi — Čulo ukusa i ukusa — Kožni čulni organi, dodir, bol i svrab — Šesto čulo ... 386 Derma i epiderma — Vijuge na koži i otisci — Sunčanje — Tetoviranje — Lepota — Vlasi i dlakavost — Malje i vellus - Čekinjaste dlake i sapun — Zubi, promenljivi i stalni - Kvaranje zuba — Pranje zuba i fluorid ...415 VARENJE I ISHRANA Sažeti pregled — Enzimi — Hrana — Stvarne potrebe Belančevine — Masnoće — Ugljeni hidrati — Minerali — Vitamini —Voda — Koliko treba jesti — Gojaznost — Gladovanje — Spravljanje hrans — Trovanje hranom ...430 SISTEM ORGANA ZA VARENJE Bomonov prozor — Želudac — Kisele reakcnje — Razne vrste čireva — Povraćanje — Creva — Slepo crevo — Jetra — Pankreas — Slezina ...476 IZLUČIVANJE Evolucija — Bubrezi — Mokraća — Mokraćna bešika .... 494 DISANјE I KRV Nekoliko pojedinosti — Čemu služi sistem disajnih organa — Pluća — Disanje — Kontrola disanja — Nadmorska visina — Utopljenici — Zagađenost vazduha — Zadavljivanje stranim predmetima, kašljanje, kijanje — Smeh, zevanje, štucanje — Prekomerne i nedovolјne količine kiseonika — Srce — Harvej i Galen — Od jedne postaju dve pumpe — Otkucaji srca — Krvni pritisak — Promeis krvnog pritiska — Difuzija krvi — Privlačna sila teže — Krv, crvena i bela krvna zrnca, trombociti — Plazma — Puštanje krvn — Transfuzija .. .502 SKELET I MIŠIĆI Ukupan broj kostiju — Razvitak — Rašćenje — Razlike izmeću polova — Dvojna uloga kostiju — Kostur i minerali — Šaka — Ukupan broj mišića — Svs nli iišta — Kontrakcije mišića — Adenozin-trifosfat i adenoznn-difosfat — Grč, kočenje i probadanje 527 RADIJACIJA Jonizirajuća radijacija — Nјena dejstva — Smrtnost i povrede — Neškodljive radioaktivne doze — Radioaktivne padavine — Osećaj radijacije — Glosar ...539 POGOVOR ..553 REGISTAR.... 557

Naslov Antologija golootočke misli i riječi : sjećanja, osvrti, komentari, dokumentacija / priređivač knjige Milinko B. Stojanović Vrsta građe zbornik Jezik srpski Godina 1996 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Stručna knjiga, 1996 (Beograd : Stručna knjiga) Fizički opis 728 str. : ilustr. ; 24 cm Drugi autori - osoba Stojanović, Milinko B. Bošković, Branko Đurović, Žarko (Broš.) Napomene Ćir. i lat. Tiraž 1.100 Str. 7-8: Riječ o knjizi / Branko Bošković, Žarko Đurović Beleška o piscu. Predmetne odrednice Goli otok (koncentracioni logor) RIJEČ O KNJIZI Kao i dosadašnjim svojim knjigama, a posebno „Golootočkom trilogijom”, pisac ove knjige – Milinko Stojanović doprinosi rasvjetljavanju događaja iz golootočkog vremena. On ostaje na „golootočkom poprištu” – iznošenjem impozantnog broja činjenica, pišući onako kako je zaista zapažao, bez imalo mržnje i osvetničkog zanosa, a što je inače dosta rijetko kada je u pitanju memoarska literatura, kojoj svakako pretenduju sve njegove golootočke knjige. Ovo su knjige za koje bi se moglo reći da su napisane takoreći samo činjenicama: sve rečeno imenom i prezimenom učesnika u nekadašnjim događajima i to sa obje strane barikade, što im daje posebno dragocjeno obilježje, a naročito kada je y pitanju sakupljanje istorijske građe, što za istorijsku nauku čini osnovni preduslov – za utvrđivanje istorijske istine, čime se i objašnjava da su kod istoričara ove knjige probudile posebno interesovanje i podstakli inicijativu kod Crnogorske akademije nauka i umjetnosti za izradu naučnog projekta: Izučavanje fenomena „Golootočko vrijeme”. Ništa drugo, do sada sa knjigama Stojanovića da nije postignuto, nego samo ovo već navedeno, bilo bi dovoljno i opravdalo bi sve napore oko njihovog izdavanja, čemu još treba dodati i naglasiti da je sa ovim knjigama, a naročito prvom izdatom „Goli otok – anatomija zločina” probijen front ćutanja: o zbivanjima po zatvorima i logorima u „golootočkom vremenu”, a po kojima su teškim zlostavama bili podvrgnuti ljudi slobodarskog duha koji su se 1948. godine suprotstavili politici ondašnje partijsko-državne vrhuške, koja se pripremala na odvajanje od Sovjetskog Saveza i koja je postepeno prerasla u režim jednoumlja i despotije, što se u ovim knjigama opisuje. Metodom ubijanja čovjeka u ljudima – sistemom poznatog „prevaspitanja kažnjenika”, ondašnji režim je htio i uspio da stvaranjem poslušnih i poniznih građana, obezbijedi doživotni opstanak na vlasti – kako se i desilo. Sve ove knjige su u suštini optužnica protiv takvog režima, a posebno njegovih metoda vladavine – što ih svrstava u fond borbe za slobodu i progres čovječanstva. Što karakteriše ovu knjigu: „Anatomija golootočke misli i riječi”? Ona je na istoj liniji prvih knjiga ovoga pisca i potpuno u okviru još prije datah: „svjedočanstva golootočkih zločina”, pa je u opštim karakteristikama sadržinski slična prethodnim knjigama. Ipak, ova knjiga, kako i sam autor za nju kaže, čini – „Zbornik tekstova”, šire datah onih učesnika sa golootočkog poprišta i drugih koji su imali i umjeli šta da kažu, ocijene i zaključe. Razumije se, nekoliko je prikazanih od mnoštva koje bi trebalo obuhvatiti, što je prostorno jednom knjigom bilo nemoguće. Blagodareći već uglavnom otvorenim arhivama: partijskih i državnih, u knjizi se daje prilično arhivske građe i to posebno ovu knjigu izdvaja od dosadašnjih. Takvom kompozicijom knjige – odabranih tekstova „sjećanja” nezaobilaznih svjedoka sa golootočkog poprišta, njihovim osvrtima, kao i osvrtima samog autora, daljih priloga „drugih” – koji su snagom svoga uma i ljepotom izražajne moći, kako kaže autor u posveti knjige sa priključenom arhivskom dokumentacijom, dobila se dragocjena cjelina tematike koja se obrađuje. Knjiga „Antologija golootočke misli i riječi” praktično je značajan doprinos razradi tematike – svjedočanstva golootočkih zločina, tematika koja sve više pobuđuje interesovanja sadašnjih generacija – sve na liniji slobode čovjeka i progresa čovječanstva. Branko Bošković, profesor Žarko Đurović, književnik MG108 (N)

Izdavač: Centar za informacije i publicitet, Zagreb Biblioteka Tajne sile Prevod: Konstantin Miles, Maja Miles Povez: tvrd sa omotom Broj strana: 429 + 288 + 451 + 325 + fotografije Spolja kao na slikama (malo selotejpa na omotnicama). Pečatirane, unutra čiste i vrlo dobro očuvane. „Šifranti protiv špijuna“, delo američkog publiciste Davida Kahna, predstavlja najcjelovitiju, najkompletniju i najbolju istoriju kriptologije. Pisana izvanredno živo (Kahn je po zanimanju novinar), ova kaleidoskopska panorama izvanredno zanimljivih epizoda burne kriptološke istorije svakako će zadovoljiti sve čitaoce. ...Kako su italijanski dekripteri podvalili jugoslovenskom generalštabu u Aprilskom ratu 1941. ...Kako su Nemci u 2. svetskom ratu prisluškivali telefonske razgovore Ruzvelta i Čerčila ...Kako su Nemci 1942. godine čitali kodirane poruke američkog State Departmenta i tako pružili feldmaršalu Rommelu sjajno oruđe u afričkom ratu KNJIGA I: 1. Jedan dan „magije“ SJAJNA PARADA KRIPTOLOGIJE 2. Prve tri tisuće godina 3. Uspon kriptologije Zapada 4. O porijeklu jedne vrste 5. Razdoblje crnih kabineta 6. Doprinos amatera 7. Kriza Američke unije 8. Profesor, vojnik i čovjek na đavoljem otoku KNJIGA II: 9. Soba broj 40 10. Rat intercepata (I) 11. Rat intercepata (II) 12. Dva Amerikanca 13. Tajnost na prodaju KNJIGA III: 14. Dvoboj u eteru: Osovina 15. Dvoboj u eteru: Neutralci i zapadni saveznici 16. Cenzori, invertori i špijuni 17. Dokučivi istočnjaci 18. Ruska kriptologija 19. N. S. A. KNJIGA IV: PROPRATNE POJAVE 20. Anatomija kriptologije 21. Razne druge pobude 22. Krijumčari, biznismeni i tvorci netajnih kodova 23. Šifre u perfektu PARAKRIPTOLOGIJA 24. Glasovi predaka 25. Poruke iz svemira (K-154)

U dobrom stanju Ljudsko telo / Antoni Smit ; [s engleskog prevele Zora Minderović, Milica Mihailović] Vrsta građe knjiga Cilјna grupa odrasli, ozbilјna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1973 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Matica srpska, 1973 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 574 str. ; 25 cm Drugi autori - osoba Minderović, Zora, 1921-1975 = Minderović, Zora, 1921-1975 Mihailović, Milica, 1926-1986 = Mihailović, Milica, 1926-1986 Napomene Prevod dela: The body / Anthony Smith Registar. Predmetne odrednice Anatomija (popularna nauka) Fiziologija (popularna nauka) Autor - osoba Smit, Entoni, 1926-2014 = Smith, Anthony, 1926-2014 SADRŽAJ ... 7 EVOLUCIJA Poreklo života — Fosili — Sisari — Primati — Čovek ...9 RASA Rasizam — Rasne podele — Jevreji— Crnci — Veličina mozga — Superiornost — Čistota — Biološka nužnost — Naučni zaključci...19 STANOVNIŠTVO Prošlost — Sadašnjost — Budućnost — Urbanizacija — Iseljavanje — ...Predviđanje ...32 ODBRANA REPRODUKCIJ E ...43 MUŽJAK Kako se prenosi sperma — Penis — Potencija — Afrodizijaci — Spermatozoid — Semenica — Ejakulacija — Otisak sperme — Nomenklatura — Vreme parenja — Polni prestupi — Homoseksualnost — Škopljenje — ...Obrezivanje ...48 ŽENKA Anatomija — Estrus — Ovulacija — Menstruacija — Određivanje pola — Devičansko rađanje — Menopauza i promene — Obrezivanje ...71 PLODNOST Neplodni bračni par — Veštačko oplođivanje — Doba, vatrenost, raspoloženje — F.S.H. plodnost — Slučaj „tuđih mužjaka` ... ...86 KONTRACEPCIJA Istorija — Kontrolori rađanja — Religiozno mnšljenje — Današnje prilike — Pilula — I. 1J. I. — Uškopljvanje . . . ... BRAK ....107 TRUDNOĆA Znaci — Testovi — Embriologija — Oplođivanje -- Ektopične trudnoće — Implantacija — Ektoderm, mezoderm, endoderm - Kalendar trudnoće — Zagonetke trudnoće — Normalnost trudnoće — Neodoljiv prohtev za određenim jelom i pićem — Posteljica — Pupčana vrpca — Plod i zakon — Abortus . . . . 111 VREME PRE POROĐAJA Dužina trudnoće — Zakonske trudnoće — Trudnoća životinja — Porođajni bolovi — Prva, druga i treća faza — Pojavljivanje iz materice — Plač iz materice ... 143 POROĐAJ Istorija babištva — Porodice Čemberlen (Sćatđeg1sp) i forceps — Carski rez — Anesteznja — Kuća ili bolnica — Dužina boravka u bolnici — Smrtnost majki Semelvajs i babinja groznica — Smrtnost odojčadi — Čedomorstvo — Razmer polova — Težina novorođenčeta — Prevremeni porođaj — Babinje — Porođajni bolovi oca — Ergot — Ko rađa decu . . . 152 LAKTACIJA Ljudsko mleko — Dojenje — Cena mleka — Politelija — Odbijanje od sise ...187 BLIZANCI I NENORMALNOSTI Pojava blizanaca — Njihova vrednost — Višestruki porođaji — Dijagnoziranje blizanaca — Spojeni blizanci — Dokaz razdvajanja — Zašto se rađaju blizanci — Urođene deformacije — Registrovanje i podaci — Glavne nevolje — Male boginje — Kontergan i Distaval — Uzrok deformacija — „Materinski utisci` ...195 NASLEĐE Istorijat — Hromozomi — Šifrovanje — Mutacije — Međupolovi — Inherentne crte — Hemofnlija — Habsburška usna — Albinizam — Visina — Boja — Ćelavost — Slepilo za boje ... 220 POLNO OPŠTENJE MEĐU SRODNICIMA Ponašanje crkava — Brakovi prvih rođaka — Zabranjene veze — Posledice polnog opštenja meću srodnicima — Incest — Genetički recesivi ...249 KRVNE GRUPE Karl Landsteiner — Transfuzije — Kako su krvne grupe raspoređene — Prednosti grupa — Koliko grupa — Rhesus — Očinstvo i sudivu ...257 RAST NOVOROĐENČADI Stopa rasta Izgledi da se preživi — Smrtnosti — Pretučene bebe - Napredak razvoja — Prvi refleksi - Promene u plućima, mozgu snu, kosturu, mišićima - Dr Spok - Povijanje - Zakon o deci ... 268 PUBERTET ... 286 VELIČINA ... 290 TELESNA GRAĐA Fizička kondicija — Atletika — Somatoticija – Odnos između muškarca i žene — Budućnost ...294 STAROST Šta je senescencija - Koliko je dug ljudski vek – Rekordno duboka starost - Čovek u poređenju sa životinjom – Promene kod starih ljudi - Uzroci . ...306 SMRT Kada nastupa smrt - Znaci smrti — Njeni uzroci – Tajna smrti... 318 SAMOUBISTVO Stav društva - Istorija samoubistva - Ko diže ruku na sebe — Broj samoubica u pojedinim zemljama – Studenti – Deca – Načini – Samoubistvo i ubistvo ...327 MOZAK Životinjski i ljudski mozak — Anatomija mozga – Cerebrum i njegovi režnjevi - Levaci – Dešnjaci – Inteligencija - Elektroencefalografija – Hirurški zahvati – Izliv krvi u mozak -Potres mozga - Pamćenje — moždani i kičmeni nervi - Sprovođenje nadražaja ... 336 SAN ...357 GOVOR ... 366 TEMPERATURA Normalna temperatura — Zbog čega postoje topli organizmi — Hladnoća — Toplota — Hibernacija — Hipotermija ... 373 ČULA Nastanak vida — Oko — Kapci, trepavice, obrve i suze — Čitanje — Sposobnost za raspoznavanje boja — Nepravilnost očnih sudova — Slepilo — Čulo sluha i ravnoteža — Gluvoća — Čulo mirisa i mirisi — Čulo ukusa i ukusa — Kožni čulni organi, dodir, bol i svrab — Šesto čulo ... 386 Derma i epiderma — Vijuge na koži i otisci — Sunčanje — Tetoviranje — Lepota — Vlasi i dlakavost — Malje i vellus - Čekinjaste dlake i sapun — Zubi, promenljivi i stalni - Kvaranje zuba — Pranje zuba i fluorid ...415 VARENJE I ISHRANA Sažeti pregled — Enzimi — Hrana — Stvarne potrebe Belančevine — Masnoće — Ugljeni hidrati — Minerali — Vitamini —Voda — Koliko treba jesti — Gojaznost — Gladovanje — Spravljanje hrans — Trovanje hranom ...430 SISTEM ORGANA ZA VARENJE Bomonov prozor — Želudac — Kisele reakcnje — Razne vrste čireva — Povraćanje — Creva — Slepo crevo — Jetra — Pankreas — Slezina ...476 IZLUČIVANJE Evolucija — Bubrezi — Mokraća — Mokraćna bešika .... 494 DISANјE I KRV Nekoliko pojedinosti — Čemu služi sistem disajnih organa — Pluća — Disanje — Kontrola disanja — Nadmorska visina — Utopljenici — Zagađenost vazduha — Zadavljivanje stranim predmetima, kašljanje, kijanje — Smeh, zevanje, štucanje — Prekomerne i nedovolјne količine kiseonika — Srce — Harvej i Galen — Od jedne postaju dve pumpe — Otkucaji srca — Krvni pritisak — Promeis krvnog pritiska — Difuzija krvi — Privlačna sila teže — Krv, crvena i bela krvna zrnca, trombociti — Plazma — Puštanje krvn — Transfuzija .. .502 SKELET I MIŠIĆI Ukupan broj kostiju — Razvitak — Rašćenje — Razlike izmeću polova — Dvojna uloga kostiju — Kostur i minerali — Šaka — Ukupan broj mišića — Svs nli iišta — Kontrakcije mišića — Adenozin-trifosfat i adenoznn-difosfat — Grč, kočenje i probadanje 527 RADIJACIJA Jonizirajuća radijacija — Nјena dejstva — Smrtnost i povrede — Neškodljive radioaktivne doze — Radioaktivne padavine — Osećaj radijacije — Glosar ...539 POGOVOR ..553 REGISTAR.... 557

Leonardo da Vinči - Volter Ajzakson Autor: Volter Ajzakson Žanrovi: Autobiografije i biografije, Umetnost, Publicistika Izdavač: Laguna Godina izdanja: 15. april 2019. Broj strana: 464 Pismo: Latinica Povez: Tvrd Format: 16,5 x 24 cm Težina: 1,5 kg NOVA knjiga!!! Autor bestselera Stiv Džobs i Ajnštajn. „Prosvetljujuće i veličanstveno. Ovo je monumentalna pohvala titanskoj ličnosti.“ Publishers Weekly Najkreativniji genije otkad je sveta i veka. Na osnovu hiljada stranica iz Leonardovih neverovatnih beležnica i na osnovu novih otkrića o njegovom životu i radu, Volter Ajzakson nam razotkriva velikog umetnika i naučnika. Leonardo je naslikao dve najslavnije slike u istoriji, Tajnu večeru i Mona Lizu. Ali je sebe podjednako smatrao naučnikom i tehnologom. Sa strašću koja je povremeno prelazila u opsesivnost, bavio se proučavanjem anatomije, fosila, ptica, letećih mašina, botanike, geologije i oružja. Sposobnost da ukršta društvene i prirodne nauke, koju simboliše crtež Vitruvijev čovek, stvorila je od njega najkreativnijeg inovatora u istoriji. Proučavao je matematiku optike, pokazao kako svetlosni zraci padaju na rožnjaču, i u Tajnoj večeri izveo iluzije izmenjene perspektive. Gulio je meso sa lica leševa, crtao mišiće koji pomeraju usne, a onda naslikao najpoznatiji osmeh u istoriji. Da Vinčijevo oduševljenje pozorištem uticalo je na njegove slike i izume. Leonardovo uživanje u kombinovanju raznorodnih interesovanja ostaje najbolji recept za kreativnost. Nije mu smetalo ni to što je bio neprilagođen: nezakoniti sin, homoseksualac, vegetarijanac, levoruk, rasejan, i ponekad jeretičan. Njegov život nas podseća na to koliko je važno da se usvojeno znanje dovodi u pitanje – da budemo maštoviti, strastveno radoznali, da razmišljamo drugačije i brižljivo posmatramo svet. „I sam Ajzakson je poput renesansnog čoveka. Kao i Leonarda, njega pokreće neiscrpna želja za otkrivanjem. Ta radost izbija na površinu u ovoj veličanstvenoj knjizi. U Ajzaksonu Leonardo dobija biografa kakvog zaslužuje – pisca sposobnog da shvati njegovu često mahnitu, čudnu potragu za poimanjem.“ Times of London „Veličanstveno... Ajzakson još jednu kompleksnu, džinovsku figuru preobražava u nekoga ko nam je prepoznatljiv... Potpuno očaravajuće, majstorsko i strasno delo.“ Kirkus Reviews

Autor - osoba Winchester, Albert McCombs, 1908- = Vinčester, Albert Mekkombs, 1908- Naslov Suvremena biološka načela / A. M. Winchester ; sa engl. prev. Leonardo Spalatin Jedinstveni naslov Modern Biological Principles. engleski jezik Vrsta građe udžbenik Jezik hrvatski Godina 1973 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Nakladni zavod Matice hrvatske, 1973 (Zagreb : Štamparski zavod `Ognjen Prica`) Fizički opis 469 str. : ilustr. ; 24 cm + 1 pril. Drugi autori - osoba Spalatin, Leonardo, 1923-1991 = Spalatin, Leonardo, 1923-1991 (Pl.) Napomene Naslov originala: Modern Biological Principles / A. M. Winchester Glosar: str. [447] - 455 Indeks. Stanje: U dnu stranica, kroz prvu polovinu knjige trag kao od vlage, ali se ne oseti nikakav miris i nije izvitopereno. Inače bez pisanja, podvlačenja, pečata… SADRŽAJ PREDGOVOR 1. BIOLOGIJA — ZNANOST О ŽIVOTU Karakteristična svojstva žive tvari [7] — Virusi [15] 2. MJESTO BIOLOGIJE U ZNANOSTI Vrste znanosti [20] — Znanstvena metoda [21] — Kontrole u znanstvenim eksperimentima [26] — Znanstvena metoda na djelu [27] — Znanstveni stav [29] — Izvedivost znanstvenog istraživanja [31] — Potpodjele biologije [32] 3. SUSTAVNO SVRSTAVANJE ŽIVIH BIĆA Počeci suvremene taksonomije [35] — Prednosti znanstvenih naziva [35] — — Metoda klasifikacije [37] — Razlikovanje vrsta [39] 4. BILJNO CARSTVO Jednostavne zelene biljke — alge [43] — Biljke bez klorofila — gljive [45] — Jetrenjače i mahovine [49] — Paprati i crvotočine [49] — Sjemenjače [51] 5. ŽIVOTINJSKO CARSTVO Jednostanične životinje [56] — Spužve [57] — Mješinci [57] — Plošnjaci [58] — Oblici [61] — Kolutićavci [63] — Bodljikaši (Bodljokošci) [64] — Mekušci [66] — Člankonošci (zglavkari) [67] — Svitkovci [68] 6. RAZVOJ ŽIVOTA NA ZEMLJI Stara vjerovanja о razvoju života [74] — Razvoj suvremenih shvaćanja [77] — Evolucija danas [83] — Dokazi evolucije [86] 7. ATOMSKA OSNOVICA ŽIVOTA Priroda atoma [95] — Vrste zračenja i način mjerenja [101] — Organski i anorganski spojevi [106] — Ionizacija molekula [106] — Kiseline, baze, soli [108] — Vrste smjesa [111] 8. PODRIJETLO ŽIVOTA Rano razdoblje zemlje [115] — Kemijske preteče žive tvari [115] — Stvaranje prvih organskih spojeva [118] — Pojavljivanje života [120] — Razvoj encima [123] — Razvoj stanica [123] — Rast i razmnožavanje stanica [125] — Problem ishrane [126] — Razvoj fotosinteze [126] — Važnost atmosferskog kisika [128] 9. STANICA KAO JEDINICA ŽIVE TVARI Nove tehnike proučavanja stanica [132] — Veličina i oblik stanica [133] — Anatomija životinjske stanice [134] — Anatomija biljnih stanica [137] — Stanice i tkiva [139] 10. KRETANJE TVARI U STANICU I IZ NJE 143 Difuzija [143] — Difuzija kroz membranu [144] — Osmoza [144] — Filtracija [147] — Selektivna priroda žive membrane [148] — Pinocitoza [151] — Omjer površina : obujam [151] 11. DIOBA GENA I STANICA .` 153 Građa gena [154] — Dioba gena [157] — Mitoza stanice [159] — Regulacija mitoze [162] — Kromosomski broj [164] 12. KONTROLA GENA NAD DJELATNOŠĆU STANICE 167 Vjesnici gena [167] — Sinteza proteina u ribosomima [168] — Prijenosna RNK [169] — Mutacija gena [170] — Geni i encima [171] — Kontrola djelatnosti gena [175] 13. PRETVORBA ENERGIJE U STANICI 178 Energetske potrebe živih bića [178] — Aerobno disanje [179] — Djelotvornost aerobnog metabolizma kod proizvodnje energije [183] — Bazalna stopa metabolizma [184] — Metabolički putovi drugih vrsta hrane [186] — Anaerobno disanje [186] 14. FOTOSINTEZA 191 Sunčana energija [191] — Sirovine fotosinteze [195] — Hvatanje svjetlosne energije [197] — Ograničenja fotosinteze [201] — Djelotvornost raznih boja svjetla [203] — Međuovisnost biljaka i životinja [205] 15. HOMEOSTAZA — ODRŽAVANJE NEPROMIJENJENOG STANJA 209 Termostatska regulacija [209] — Regulacija povratnom spregom [213] — Ravnoteža vode u lišću [216] — Genetska homeostaza [218] — Ekološka homeostaza [221] 16. PRIBAVLJANJE SIROVINA I IZBACIVANJE OTPADAKA 223 Apsorpcija vode i minerala pomoću korijenja [223] — Pribavljanje hrane kod životinja [225] — Izmjena plinova kod životinja [229] — Prenošenje plinova u tijelu [231] — Kontrola disanja [233] — Ekskrecija kod životinja [234] 17. DOPREMA 239 Doprema kod biljaka [239] — Doprema kod beskralješnjaka [240] — Doprema kod kralješnjaka [241] — Kucanje srca i krvni tlak [242] — Krv [246] — Tkivna tekućina i limfa [252] — Krvne grupe [254] — Rh faktor [255] 18. PODUPIRANJE I KRETANJE 258 Podupiranje kod biljaka [258] — Kretanje kod biljaka [258] — Podupi¬ranje i kretanje kod beskralješnjaka [260] — Kosturni sustavi kralješ¬njaka [262] — Kretanje kod kralješnjaka [264] — Proučavanje izoliranih preparata mišića i živaca [266] — Fiziologija mišićnog stezanja [271] 19. KOORDINACIJA AKTIVNOSTI KOD ŽIVOTINJA 276 Živčani sustav beskralješnjaka [276] — Živčani sustav kralješnjaka [278] — Živčani impulsi [286] — Osjetilni organi čovjeka [287] 20. REGULACIJA POMOĆU HORMONA KOD ŽIVOTINJA Hormoni kod beskralješnjaka [296] — Hormoni kod kralješnjaka [297] — Hormoni štitne (tireoidne) žlijezde [298] — Paratireoidni hormon [300] — Hormoni gušterače [301] — Nadbubrežni hormoni [302] — Hormoni testisa [304] — Hormoni jajnika [305] — Hipofiza [305] — Drugi hormoni [308] 21. REGULACIJA POMOĆU HORMONA KOD BILJAKA Regulacija rasta [311] — Reagiranje na gravitaciju — geotropizam [312] — Sintetički auksini kao herbicidi [314] — Reagiranje na svjetlo — fototropizam [314] — Auksini i stvaranje korijenja [316] — Auksini i proljetni rast [316] — Auksini i stvaranje plodova [317] — Fotoperio- dizam [318] — Vernalizacija [321] — Giberelini [322] — Kinini [323] 22. ODRŽAVANJE VRSTE Bespolno razmnožavanje [327] — Spolno razmnožavanje [331] — Mejoza i stvaranje gameta [334] — Oplodnja kod životinja [338] — Izmjena generacija kod biljaka [342] 23. NAČELA NASLJEĐIVANJA Monohibridno nasljeđivanje [347] — Geni i kromosomi [350] — Genetski omjeri [352] — Srednji geni i heterozigotno izražavanje [355] — Nezavisno odjeljivanje gena [356] — Povezani geni i Crossing-over [356] — Određivanje spola [357] — Neodjeljivanje drugih kromosoma [360] — Geni vezani uz spol [361] 24. DJELOVANJE GENA Multipli alelomorfi [366] — Multipli geni [369] — Geni i encimi [370] — Jedan enzimski niz kod čovjeka [374] — Stvaranje hemoglobina kod čovjeka [375] — Modifikacija izražavanja gena zbog okoline [378] 25. RAZVOJ ORGANIZMA Ranija nagađanja о razvoju [383] — Način životinjskog embrionalnog razvoja [384] — Embrionalne (fetalne) ovojnice (membrane) [389] —- Eksperimenti s embrionalnim razvojem [391] — Regeneracija kod životinja [395] — Regeneracija kod biljaka [398] — Kontrola regeneracije [398] 26. UDRUŽIVANJE ŽIVIH BIĆA Populacija [401] — Društva [406] — Društvene hijerarhije [410] — Zajednice [410] — Simbioza [413] — Ekosustavi svijeta [415] — Planinski ekosustavi [419] — Oceanski ekosustavi [420] 27. ČOVJEK I BIOLOŠKE ZAJEDNICE BUDUĆNOSTI Problemi ljudske populacije [425] — Problem erozije tla [427] — Iscrpljenje prirodnih bogatstava [431] — Čuvanje vode [432] — Problemi industrijskih otpadaka [433] — Problemi suzbijanja insekata [433] — Narodno zdravlje i bolesti [434] — Problemi visokoenergetskih radijacija [436] Glosar Indeks MG135

Конрад Лоренц: ТЕМЕЉИ ЕТОЛОГИЈЕ Издавач: ГЛОБУС, Загреб, 1987.год. Тврди повез, заштитни омот, 430 страна, илустровано, латиница. Одлично очувано, уз мали потпис на предлисту. `Темељи етологије` животно су дјело Конрада Лоренца, нобеловца и једног од најзначајнијих знанственика данашњице. Етологија је релативно нова знанствена дисциплина, коју бисмо најкраће могли дефинирати као #знанствени приступ проучавању понашања`..... `Конрад Лоренц (нем. Konrad Lorenz; Беч, 7. новембар 1903 — Беч, 27. фебруар 1989) је био један од најистакнутијих природњака двадесетог века, добитник Нобелове награде за медицину. Рођен је 7. новембра 1903. године у Бечу, где је 1928. успешно завршио студије медицине. После тога је почео да студира природне науке и 1933. је дипломирао на бечком Филозофском факултету зоологију са палеонтологијом и психологијом. Са неколико научних радова, Лоренц је постао пионир у истраживању понашања птица, а убрзо и научник светског гласа. Вршећи бројне опите са животињама, пре свега птицама, Конрад Лоренц отпочиње проучавање понашања животиња и човека. Докторирао је 1937. године на Филозофском факултету у Бечу, радом „Упоредна анатомија и психологија животиња“, а после Другог светског рата био је професор на Универзитету у Минхену. Године 1973. добио је Нобелову награду за медицину у знак признања за плодоносно научно истраживање корена људског понашања. Поред великог броја стручних радова, Лоренц је писао и научно-популарне књиге које су преведене на многе светске језике. Његово најпознатије такво дело је књига „Говорио је са животињама“, преведена и на српски језик и штампана у издању „Српске књижевне задруге“. Умро је 27. фебруара 1989. године.` Драгош Калајић- Увод у дело Конрада Лоренца `Премда живе речи Конрада Лоренца међу Европљанима одавно нема — а све чешћи су, на жалост, подстицаји да призивамо њене моћи упућивања — његов научни и заправо мудрачки ауторитет те углед тријумфују над свим ударима времена и заборава. Ипак, бар због потреба најмлађих генерација читалаца, односно наследника европске културе, ваља осветлити основне црте биографије Конрада Лоренца, пред чијом величином су се морали поклонити — упркос његове извикане „политичке некоректности” — чак и дародавци Нобелове награде, 1973. године. Конрад Лоренц рођен је 7. новембра 1903. године у селу Алтенберг, крај царског Беча, а растао је под сенком двора, где је његов отац, професор Адолф Лоренц, иначе ортопедски хирург и еугенетичар, био лични саветник те пријатељ императора Франца Јозефа I. Можда је такво окриље помогло или надахнуло Конрада Лоренца да са својим погледом на свет буде најистакнутији представник веродостојно империјалне (у најбољем смислу тог појма европске политике) димензије аустро-угарске културе, насупрот оној противничкој и субверзивној те антиевропској (од фројдизма до неопозитивизма „Бечког круга”), што осведочава сву трулеж тог последњег остатка Римско-германског царства, чију је престоницу тада Карл Краус с правом назвао „лабораторијом за уништење човечанства”. Студије медицине, зоологије и (nota bene!) философије Конрад Лоренц је похађао на Бечком универзитету. У редове бечког Института за анатомију ступио је 1928. године, а ту је, 1937, постао асистент при катедрама компаративне анатомије и психологије животиња. На основу препоруке Ериха фон Холста, 1940. године, Конрад Лоренц је позван на Универзитет у Кенигсбергу, где је управљао сектором психолошких истраживања и предавања. Ратна мобилизација одвела га је на Источни фронт, у својству војног хирурга, где је заробљен 1944. године. Из заробљеничког логора Лоренц се вратио у домовину 1948. године, а већ следеће је преузео дужности и одговорности управника бечког Института за компаративну етологију. Од 1951. године он је управљао Институтом „Макс-Планк” за биологију мора, у Вилхелмшавену, а 1954. године је постављен на место управника Института „Макс-Планк” за физиологију понашања, у Зивисену, Баварска. Следећи обичај немачких мудраца (попут Хајдегера или Јингера), Лоренц се у старости, 1973. године, вратио „у дивљину”, односно у родно село, у породични дом с имањем, крај Дунава. Ту је гајио и даље изучавао понашања домаћих и дивљих животиња, а многи сведоци тврде да је научио чак и језик дивљих патака, са којима је обичавао да пријатељски разговара. Волео је и да броди Дунавом, наоружан легитимацијом капетана дуге пловидбе. Осим Аустријске академије наука, и многе друге одговарајуће установе имале су част да у своје чланство убрајају Конрада Лоренца, од Баварске академије наука и Академије наука и књижевности Магонца, све до Краљевске академије у Лондону и Америчке академије наука. Лоренц је примио и многе почасне професуре те мноштво признања, међу којима су најугледнији француска Легија части, италијанска награда Cino del Duca, Deutsches Kultunverk europaischen Geistes и Bundersverdienst Kreuz те Нобелова награда. Сва поменута и непоменута признања у случају Лоренца имају много већи значај од својственог, јер је његов поглед на свет био и остао изразито „реакционаран”, у најбољем смислу те политичке погрде, јер је истрајно, одлучно и убедљиво реаговао против основних обмана и самообмана модерне цивилизације, те и модерне науке Запада, о чему извесно најизразитије и најјезгровитије сведочи његово заветно дело, које нам се налази у рукама, Осам смртних грехова цивилизованог човечанства. С обзиром на чињеницу да су владавине глупости и нискости трајна својства речене цивилизације (што изазива трајну, па и очајничку потребу за преосталим изворима те примерима узвишености), могуће је и данас опазити покушаје да се ауторитет Конрада Лоренца оспорава потезањем ироније најнижег кова (у недостатку икаквог ваљаног противстава), по формули реторичке запитаности: како је могуће да се један етолог, дакле познавалац само понашања животиња, усуђује говорити о понашању (модерног) човека и (модерног) друштва? Изложена иронија, осим што је савршено неоснована, осведочава једну од најупадљивијих па и најпогубнијих илузија модерног човека што га уверава да је човек природно потпуно издвојена и аутономна појава спрам остатка света флоре и фауне, те њихов апсолутни господар. Можда је излишно истицати да таква илузија — која има старозаветне корене — изазива, посредно или непосредно, катастрофалне последице, осведочене планетарном „пустињом што се шири”. У спознајном домену, речено иронисање (и игнорисање) заборавља или превиђа темељно сазнање о човеку које је нашим мислима први пренео Платон, опажајући двострукост људске природе, измешаност животињских и божанских елемената, звану zoon nootikon. До сличног сазнања дошао је и Лао Цу, на другом крају евроазијског континента, проучавајући сведочења о аријској мудрости, похрањена у царској архиви: „Све животињско је у човеку, али није све људско у животињи.” На критике да људско објашњава животињским, сам Лоренц је најбоље одговорио, током разговора са француским мислиоцем нове деснице Аланом де Беноа: „Критичари о којима је реч нису ме читали или се праве да ме нису разумели. Неки, истина је, постају толико бесни кад почну да ме читају да можда постају неспособни за наставак лектире. Не само да ја не прецењујем животињски удео у човеку, већ су противници етологије они који потцењују разлике између човека и животиње. Прва револуција извршена је крајем терцијера, када су наши преци, џентлмени долине човека, открили концептуалну мисао.” По опажању Лоренца, посебна вредност концептуалног мишљења је његова способност да се преноси, да буде предмет традиције, што је, уз потребе међуљудског споразумевања, једнако значајни и синхрони извор синктатичког језика. На том месту разматрања Лоренцовог учења можемо спознати и најдубљи корен његове борбе против обмана и самообмана модерне цивилизације Запада: реч је о позитивној критици, заснованој на спознаји врлина и вредности традиције, што брани превасходно традицију од нихилизма чије силе, у крајњој перспективи, циљају језгро и извор концептуалног мишљења. Суштинско својство модерне цивилизације Запада — која себи присваја атрибуте просвећења и владавине разума — обележено је знацима помрачења и владавине неразумља, односно безумља. Уз посебни, изложени легитимитет Лоренцовог суочавања проблема и зала светских магнитуда, из перспективе једне научне дисциплине — дакле етологије, што у проучавањима понашања примењује искуства биолошких истраживања после Дарвина — ваља истаћи и општи, који почива у темељима европске мисли. Сетимо се: у античком свету философија је била „краљица наука”, општи формативни и информативни принцип свих посебних научних дисциплина. Зато међу радовима великана античке мисли — од Платона до Аристотела — налазимо, уз философске дијалоге или студије и друге, изведене из философских сазнања, посвећене посебним доменима, од политике, реторике, музике или естетике до физике, астрономије, медицине и карактерологије. Такав сноп научних дисциплина, повезаних и надзираних философском, одавно је расут, уз губитак чак и пуке свести о органској целовитости те међузависности света ствари и појава. Имала је у томе удела и концептуална мисао заборављајући и коначно потпуно заборавивши, у модерној епохи, да су све њене категорије само условно аутономне и ограничене, углавном ради потреба лакшег мишљења и споразумевања. Ипак, пре или касније, чак и у модерној науци, најамбициозније и најспособније мисли морале су и морају сагледати истину целовитости света ствари и појава те императив холистичког светоназора, уз преку потребу за помоћима истинске (а не неопозитивистичке) философије. Под светлом изложеног разумљиво је зашто су управо најамбициознији те најспособнији протагонисти модерне науке — од Вернера Хајзенберга, преко Жака Моноа и Алексиса Карела, до Конрада Лоренца — предузели спознајне путеве који су их одвели далеко изван оквира одговарајућих дисциплина те довели под окриље философије, у изворном смислу тог појма. Судећи по заветном делу Осам смртних грехова цивилизованог човечанства,Конрад Лоренц је извео највећи подухват и досегао највише осмотриште. Његовој општој критици слабости и зала модерне цивилизације Запада време ништа није одузело већ је само додало. Нажалост, сваким даном Лоренцова критика добија нове потврде. Стање савременог света, при крају XX столећа, много је горе него оно које је Лоренц описао, почетком седамдесетих. Остали су исти узроци и симптоми болести, али знатно увећани. Зато је Лоренцово дело данас потребније од свих осталих, наших савременика и његових истомишљеника, а по свему судећи оно ће бити и све потребније пред испитима и изазовима који нас очекују на хоризонтима будућности`. Драгош Калајић (Овај текст објављен је као увод у студију `Осам смртних грехова цивилизованог човечанства Конрада Лоренца`)

Maurice Merleau Ponty Fenomenologija percepcijeTvrdi povezRadi se o tome da se opiše, a ne da se objasni i analizira. Taj prvi naputak koji je Husserl dao fenomenologiji, što počinje da bude jedna deskriptivna psihologija ili da se vraća samim stvarima, prije svega je opoziv znanosti. Ja nisam rezultat ili raskršće mnogostrukih kauzalnosti koje određuju moje tijelo ili moj psihizam, ne mogu sebe pomišljati kao običan objekt biologije, psihologije i sociologije, ne mogu se zatvoriti u univerzumu znanosti. Sve što znam o svijetu, čak pomoću znanosti, to znam polazeći od jednog svoga gledišta ili od iskušavanja svijeta bez kojega simboli znanosti ne bi mogli ništa reći. Sav univerzum znanosti konstruiran je na proživljenom svijetu pa - ako želimo strogo promisliti samu znanost, točno procijeniti njezin smisao i domet - treba najprije probuditi to iskustvo o svijetu, čiji je ona drugi izraz. Znanost nije imala niti ikad će imati isti smisao postojanja kao opaženi svijet, iz jednostavnog razloga što je ona samo njegovo određenje ili objašnjenje. Ja nisam samo živo biće pa čak ni čovjek, čak ni svijest sa svim osobinama što ih zoologija, socijalna anatomija ili induktivna psihologija priznaju ovim proizvodima prirode ili povijesti – moja eksistencija ne dolazi iz moje fizičke i društvene okoline, ona ide prema njima i podržava ih, jer ja sam taj koji čini da budu za mene (pa, dakle, da budu u jedinom smislu koji riječ može imati za mene)... Znanstveni pogledi prema kojima sam ja trenutak svijeta uvijek su naivni i licemjerni, jer oni podrazumijevaju (iako ga ne spominju) taj drugi pogled, onaj svijesti, u kojem se isprva jedan svijet raspoređuje oko mene i počinje opstojati za mene. Vratiti se samim stvarima znači vratiti se tome svijetu s obzirom na koji je svako znanstveno određenje abstraktno, znakovno i zavisno, poput geografije spram krajolika u kome smo najprije naučili što je šuma, livada ili rijeka....Svijet je tu prije svake analize koju bih mogao na njemu izvršiti pa bi bilo neprirodno izvoditi ga iz niza sinteza koje bi nanovo povezivale osjete, zatim perspektivne vidove objekta – dok su i jedno i drugo upravo proizvodi analize, pa ne moraju biti realizirani prije nje... Čovjek je u svijetu, on se spoznaje u svijetu. Kad se, napuštajući dogmatizam zdravog razuma ili dogmatizam znanosti, vraćam sebi, ne nailazim na žarište unutarnje istine, nego na subjekt predan svijetu. (...)Zato što smo skroz-naskroz odnos prema svijetu, za nas je jedini način da to opazimo obustavljanje toga kretanja, u odbijanju da u njemu sudjelujemo, ili, pak, u tome da ga stavimo izvan igre. Ne da bismo se odrekli izvjesnosti zdravog razuma i prirodnog stava – one su, naprotiv, stalna tema filosofije – nego zato što se one, upravo kao pretpostavka svake misli, podrazumijevaju same po sebi, pa prolaze nezapažene. I zato se moramo za trenutak od njih uzdržati kako bismo ih probudili i učinili da se pojave. ... Sav Husserlov nesporazum s njegovim tumačima, ... i napokon sa samim sobom dolazi odatle što, upravo zato da bismo svijet vidjeli i shvatili kao paradoks, valja prekinuti našu prisnost s njime, i što nas taj prekid može poučiti jedino o nemotiviranom izviranju svijeta. Najveća je pouka redukcije nemogućnost jedne potpune redukcije... Da smo absolutni duh, redukcija ne bi bila problematična....Najznamenitija je tekovina fenomenologije, nesumnjivo, to što je ona u svojem pojmu svijeta ili racionalnosti, spojila ekstremni subjektivizam i ekstremni objektivizam. Racionalnost je točno primjerena iskustvima u kojima se ona otkriva. Ima racionalnosti, to jest: perspektive se sijeku, percepcije se potvrđuju, pojavljuje se smisao. Ali ne treba da se on postavlja zasebno, pretvoren u absolutni Duh ili u svijet u realističkom smislu. Fenomenološki je svijet smisao koji transpararira presjecima mojih iskustava te presjecima mojih iskustava s iskustvima drugih, uzupčavanjem jednih u druge, on je, dakle, neodvojiv od subjektivnosti i intersubjektivnosti što tvore jedinstvo nastavljanjem mojih prošlih iskustava u mojim sadašnjim iskustvima, iskustva drugog u mojem. ... Fenomenologija, kao otkrivanje svijeta, počiva na samoj sebi, ili još, ona samu sebe zasniva.(Maurice Merleau-Ponty, Fenomenologija percepcije)5/19

Luksuzna dvojezična (francuski, srpski) monografija posvećena istaknutom slkaru Peru Nikčeviću publikovana je 2016. u okviru biblioteke ”Paleta” u izdanju Grad teatra (Budva), Boka F (Podgorica) i Štampar Maklarije (Beograd). O djelu umjetnika, sklonog netipičnim životnim izborima, u monografiji su pisali autori poput Federicka Tachoua, Daniela Mazaltarima, Pauline Biard, Branka Maširevića, Natalije Đaletić, Garija Smiljkovskog, Vladimira Čejovića, Luke Rajovića, Gorana Nikčevića, Tanje Bakić... Nakon završene Akademije u Beogradu, Pero Nikčević (1951) bio je na usavršavanju u Parizu i Americi, živio je kao slikar-isposnik u manastiru Reževići, nekoliko godina boravio u Belgiji, a od 1987. živi u Parizu. 2016 godine, nakon četiri decenije, predstavio se likovnoj publici, a nove radove smatra “prekretnicom u umjetnosti i sublimacijom novog likovnog izraza, kojem teži od mlađih dana, koncentrisanog isključivo na portret žene”. U tekstu “Pred platnima Pera Nikčevića” Jasminka Grgurević ističe da je slikar svoje “mjesto” pronašao u Parizu, ali da su njegova “tajna mjesta” iz kojih crpi kreativnu energiju i dalje crnogorski izvori. Grgurević ističe da su ti izvori u njemu formirali koordinatnu mrežu u kojoj je zarobljeni sistem “po kojem se kreće”. Nikčević grabi trenutak, kako ističe Luka Rakojević, “lovi epifanijski momenat koji predstavlja kratku manifestaciju iz uma transponovanu na hartiju”. “Podloge na kojima bilježi te akutne mentalne slike su različite - novinski papir, salvete u boji, listovi iz rokovnika... Njegove linije su fuge strasti. Nekad su artikulisane u formi koja pokazuje čistoću i prefinjenost fragmenata ženskog tijela uz briljantno poznavanje anatomije, a s druge strane povremeno formiraju kompoziciju razularene i razuzdane strasti kombinujući antropomorfne i zoomorfne karakteristike i odlike”, zapisuje Rakojević. Monografija posvećena životnim i stvaralačkim ciklusima Nikčevića (Road, Body, Pars, Nature, Otherness, Line, Montenegro, Women”), koji su bogato opremljeni izuzetnim reprodukcijama radova kao i dokumentarnim fotografijma slikara, donosi posebno druženje sa čovjekom koji zavodljivo, s puno žudnje priča svoje “istine”. Količina 1kom. Izvor: vijesti.me

VELIKI MAJSTORI UMETNOSTI - LEONARDO - Monografija Autor: Marija Lujza Ricati Izdavač: Nolit, Beograd Godina izdanja: 1979 Broj strana: 128 Povez: tvrd sa zaštitnim omotom Veliki Format Bogato ilustrovana. Stanje kao na slici. Odlično očuvana. Zaštitni omot iskrzan na ivicama, sama knjiga u odličnom stanju. Leonardo di ser Pjero da Vinči (ital. Leonardo di ser Piero da Vinci, Vinči, 15. april 1452 — Amboaz, 2. maj 1519), poznat kao Leonardo da Vinči, bio je italijanski renesansni arhitekta, pronalazač, inženjer, vajar i slikar. („di ser Pjero” ovde znači od oca ser Pjera, gde je ser kolokvijalna skraćenica od Sinjor u Italiji srednjeg veka, i ukazuje da onaj koji je nosi obavlja profesiju javnog beležnika.) Smatran idealnim „renesansnim čovekom” i univerzalnim genijem, Leonardo je široj publici poznat po svojim remek-delima, Tajna večera i Mona Liza, a njegove inženjerske izume koji su već u njegovo doba smatrani daleko ispred vremena i danas ponovo otkrivaju moderni inženjeri i naučnici. Pomogao je razvoju anatomije, astronomije i građevinarstva. Njegove slike se smatraju vrhunskim delima visoke renesanse. Bio je fasciniran misterijom čovekovog lica i mogućnošću čitanja „pokreta duše” kroz gestove i izraze. Leonardov portret žene firentinskog zvaničnika toga vremena „Mona Liza” nadaleko je poznat po zagonetnom osmehu portretisane dame. „Mona Liza” je prvi psihološki portret naslikan u istoriji, te se zato daje toliki značaj ovom delu. U svojim beleženicama od kojih su sačuvane hiljade stranica, zapisivao je svoja razmišljanja i analize, radio studije i skice za umetnička dela, i takođe ilustrovao svoja naučna i inženjerska istraživanja, zbog čega je smatran začetnikom moderne naučne ilustracije. Njegov nemirni naučni, istraživački i umetnički duh više odgovara našem vremenu, nego dobu u kom je živeo i stvarao, a koje se tek budilo iz dubokog, skoro milenijskog sna, nametnutog mračnim dobom srednjeg veka. Radio je i stvarao u Milanu, Veneciji, Firenci, Rimu, a pred kraj života i na poziv kralja Fransoa I u Francuskoj, gde je preminuo 1519. godine.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Konrad Lorenc je bio autor nekih od najpopularnijih knjiga ikada objavljenih o životinjama, uključujući najprodavanije Čovek upoznaje psa i Prsten kralja Solomona. O agresiji je jedno od njegovih najboljih dela, ali i najkontroverznije. Kroz pronicljivo i karakteristično zabavno istraživanje ponašanja životinja, dobitnik Nobelove nagrade prati evoluciju agresije u životinjskom svetu. On takođe postavlja neka zapanjujuća pitanja kada svoja zapažanja o psihologiji životinja primenjuje na čovečanstvo. Njegovi zaključci izazvali su kontroverzu bez presedana, koja je kulminirala u izjavi koju je Unesko usvojio 1989. godine i koja je, čini se, osuđivala njegov rad. Da li je Lorenc zaista tvrdio da je agresija čvrsto urezana u ljudsku psihu i da je rat neizbežan rezultat, čitaoci mogu sami da odluče. Kako god da reagujete, nema sumnje da u današnjem nasilnom svetu ovo moćno delo ostaje od najveće važnosti. Konrad Lorenc (nem. Konrad Lorenz; Beč, 7. novembar 1903 — Beč, 27. februar 1989) je bio jedan od najistaknutijih prirodnjaka dvadesetog veka, dobitnik Nobelove nagrade za medicinu. Često se smatra jednim od osnivača moderne etologije, proučavanja ponašanja životinja. Razvio je pristup koji je počeo sa ranijom generacijom, uključujući njegovog učitelja Oskara Hajnrota.[1] Lorenc je proučavao instinktivno ponašanje kod životinja, posebno kod sivih gusaka i čavki. Radeći sa guskama, istražio je princip otiskivanja, proces kojim se neke nidifugusne ptice (tj. ptice koje rano napuste svoje gnezdo) instinktivno vežu za prvi pokretni objekat koji vide u prvim satima nakon izleganja. Iako Lorenc nije otkrio temu, postao je nadaleko poznat po svojim opisima utiskivanja kao instinktivne veze. Godine 1936. upoznao je Tinbergena i njih dvojica su sarađivali u razvoju etologije kao zasebne poddiscipline biologije. Anketa časopisa Review of General Psychology, objavljena 2002. godine, svrstala je Lorenca na 65. mesto najcitiranijeg naučnika 20. veka u časopisima tehničke psihologije, uvodnim udžbenicima psihologije i odgovorima na ankete.[2] Lorencov rad je prekinut početkom Drugog svetskog rata i 1941. godine je regrutovan u Nemačku armiju kao lekar.[3] Godine 1944, poslat je na Istočni front gde ga je zarobila sovjetska Crvena armija i proveo četiri godine kao nemački ratni zarobljenik u Sovjetskoj Jermeniji. Posle rata se pokajao zbog članstva u Nacističkoj partiji.[4] Biografija Rođen je 7. novembra 1903. godine u Beču, gde je 1928. uspešno završio studije medicine. Posle toga je počeo da studira prirodne nauke i 1933. je diplomirao na bečkom Filozofskom fakultetu zoologiju sa paleontologijom i psihologijom. Sa nekoliko naučnih radova, Lorenc je postao pionir u istraživanju ponašanja ptica, a ubrzo i naučnik svetskog glasa. Vršeći brojne opite sa životinjama, pre svega pticama, Konrad Lorenc otpočinje proučavanje ponašanja životinja i čoveka. Doktorirao je 1937. godine na Filozofskom fakultetu u Beču, radom „Uporedna anatomija i psihologija životinja“, a posle Drugog svetskog rata bio je profesor na Univerzitetu u Minhenu. Godine 1973. dobio je Nobelovu nagradu za medicinu u znak priznanja za plodonosno naučno istraživanje korena ljudskog ponašanja.[5] Pored velikog broja stručnih radova, Lorenc je pisao i naučno-popularne knjige koje su prevedene na mnoge svetske jezike. Njegovo najpoznatije takvo delo je knjiga „Govorio je sa životinjama“, prevedena i na srpski jezik i štampana u izdanju „Srpske književne zadruge“. Umro je 27. februara 1989. godine. Politika Nacionalsocijalizam Lorenc se pridružio Nacističkoj partiji 1938. i prihvatio je univerzitetsku katedru pod nacističkim režimom. U svojoj prijavi za članstvo u partiji je napisao: „Mogu da kažem da je ceo moj naučni rad posvećen idejama nacionalsocijalista“. Njegove publikacije u to vreme dovele su kasnijih godina do navoda da je njegov naučni rad bio kontaminiran nacističkim simpatijama. Njegovo publikovano pisanje tokom nacističkog perioda uključivalo je podršku nacističkim idejama „rasne higijene“ predstavljene u pseudonaučnim metaforama.[6][7][8][9][10][11] U svojoj autobiografiji, Lorenc je napisao: Iste pojedinačne guske na kojima smo sproveli ove eksperimente, prvo su izazvale moje interesovanje za proces pripitomljavanja. One su bile F1 hibridi divljih sivih i domaćih gusaka i pokazale su iznenađujuća odstupanja od normalnog društvenog i polnog ponašanja divljih ptica. Shvatio sam da je snažan porast nagona hranjenja, kao i kopulacije i slabljenje više diferenciranih društvenih instinkta karakteristično za mnoge domaće životinje. Bio sa uplašen – kao što sam još uvek – zbog misli da analogni genetski procesi propadanja možda deluju na civilizovano čovečanstvo. Potaknut ovim strahom, uradio sam veoma nepromišljenu stvar ubrzo nakon što su Nemci napali Austriju: pisao sam o opasnostima pripitomljavanja i, da bih bio shvaćen, svoje pisanje oblikovao u najgoroj nacističkoj terminologiji. Ne želim da ublažim ovu akciju. Zaista sam verovao da bi od novih vladara moglo doći nešto dobro. Prethodni uskogrudni katolički režim u Austriji podstakao je bolje i inteligentnije ljude od mene da gaje ovu naivnu nadu. Praktično svi moji prijatelji i učitelji su to radili, uključujući i mog oca koji je svakako bio ljubazan i human čovek. Niko od nas nije ni sumnjao da reč „selekcija”, kada su je koristili ovi vladari, znači ubistvo. Žao mi je zbog tih pisanja ne toliko zbog neosporne diskreditacije koju odražavaju na moju ličnost koliko zbog njihovog efekta ometanja budućeg prepoznavanja opasnosti od pripitomljavanja.[3] Posle rata, Lorenc je negirao da je bio član partije,[12] sve dok njegova prijava za članstvo nije objavljena; i negirao je da je znao za razmere genocida, uprkos svom položaju psihologa u Uredu za rasnu politiku.[13] Takođe se pokazalo da se u pismima svom mentoru Hajnrotu zbijao antisemitske šale na temu „jevrejskih karakteristika“.[14] Univerzitet u Salcburgu je 2015. godine posthumno ukinuo počasni doktorat dodeljen Lorencu 1983. godine, navodeći njegovo članstvo u partiji i njegove tvrdnje u prijavi da je „uvek bio nacionalsocijalista“ i da njegov rad „služi nacionalsocijalističkoj misli“ . Univerzitet ga je takođe optužio da koristi svoj rad za širenje „osnovnih elemenata rasističke ideologije nacionalsocijalizma“.

Kodovi slovenskih kultura 4: Delovi tela Clio, Beograd, 1999. Mek povez, 255 strana. Časopis Kodovi slovenskih kultura posvećen je duhovnoj, pre svega narodnoj kulturi slovenskih naroda. Međunarodna redakcija godišnjaka podstiče interdisciplinarni pristup u usmerenost istraživanja u oblasti folkloristike, etnolingvistike i etnosemiotike, antropologije, kao i etimologije, balkanistike i indoevropeistike. Časopis počev od 1996. godine izlazi jednom godišnje, a svaki broj je posvećen unapred određenoj temi - do sada su objavljene sveske o biljkama, hrani i piću, svadbi i delovima tela. Urednik časopisa je Dejan Ajdačić. Delovi tela u narodnim kulturama Slovena bili su podsticajna tema za saradnike četvrte sveske časopisa Kodovi slovenskih kultura. U izloženim radovima narodna anatomija i fiziologija se pokazuju kroz analizu naziva delova ljudskog, životinjskog ili tela demona, kroz verovanja, magijske postupke vezane za telo. Kako su telo i njegovi delovi na složen način isprepleteni sa slikom sveta, razmena telesnih i netelesnih predstava u jeziku i kulturi je dvosmerna, od najstarijih vremena do danas. Iako su autori svoju pažnju usmerili na različite sinhrone ili dijahrone aspekte okvirne teme, kroz radove se posebno otkriva večna preokupacija zdravljem i plodnošću. Pojavu i značenje delova tela u ruskim bajanjima sistematizovao je i ispitao Aleksej Judin. Srpskohrvatska zdravica, u radu Tanje Petrović je razmotrena kroz upotrebu ljudskih i životinjskih delova tela u magijskom prizivanju plodnosti i berićeta, te kletvenim slikama umanjenog, slabog, mršavog, zgrčenog, sputanog i mekanog tela. Marta Bjeletić grupiše nazive delova tela u narodnom označavanju srodstva na tri grupe: 1) kost, meso, put, krv — simbolizuju životnu snagu i vitalnost, 2) trbuh, pupak, srce su u vezi sa trudnoćom i potomstvom, 3) trup, žila, zglob, seme koleno su lekseme koje imaju anatomsko, botaničko i „rodbinsko` značenje. Posebno su izdvojene lekseme koleno i pojas. Na građi savremenog poljskog jezika, Dorota Filar nabraja uobičajene osobenosti pojedinih delova tela, a potom tumači iskaze u kojima su neanatomske kategorije (fizički prostor, vreme, intelektualni, etički i estetski pojmovi) predstavljene korišćenjem naziva delova tela. U svom prilogu poznavanju narodne antropologije, Tatjana Agapkina je osvetlila magijske i kalendarsko-ritualne radnje sa vodom (kupanje, polivanje, prskanje, valjanje u rosi i dr.) kojima se obezbeđuje zdravlje. Drugi deo njenog teksta govori o htonskim i svadbeno-erotskim postupcima i verovanjima vezanim za noge, a treći — o vezivanju (zatvaranju) usta. Malgožata Daviđak je svoj rad posvetila sagledavanju glave u poljskim frazeologizmima. Na osnovu ruskih poslovica o koži Ilja Utehin ukazuje na njen status u predstavi tela i mesto u iskazima o psihološkim stanjima, osećanjima i metonimijskim iskazima o čoveku i njegovoj sudbini. Otkrivanje princezinih belega u slovenskim i grčkim bajkama Vitalij i Tatjana Zajkovski dovode u vezu sa narodnim obredima: pokrivanjem devojke kada dostigne polnu zrelost, „zagledanjem neveste`, probnim brakom, obnaživanjem pred svinjskim pastirom-žrecom kao ritualnim brakom sa pretkom/božanstvom ili demonom. Svojom studijom u južnoslovenskom nazivu za muški ud, u kojem su dosad videli banalnu metaforu iz slenga, Aleksandar Loma otvara neočekivane uvide u jezičku i kulturnu prošlost. Elena Uzenjova je pažnju posvetila proveri devičanstva u bugarskom svadbenom obredu i ukazala na akcionalne, predmetne i telesne aspekte utvrđivanja časnosti ili nečasnosti neveste. Ana Plotnikova piše o nazivima košuljice i posteljice (placente) novorođenog deteta kod južnih Slovena uz podatke o arealnoj rasprostranjenosti ovih naziva, magijskim postupcima sa košuljicom i posteljicom i verovanjima o deci rođenoj na neobičan način. Dagmar Burkhart piše o parodijskim predstavama zadnjice u nekim zapadnoevropskim delima, ruskim štampanim slikama (lubok), futurističkoj pesmi „Spomenik` Hlebnikova i tekstovima savremenog ruskog pripovedača Vladimira Sorokina. Simboliku vučjih usta u srpskim i hrvatskim običajima, verovanjima i folklornim tekstovima Piter Plas posmatra kroz „kontinuume` žensko — muško, gornje — donje, produktivno — destruktivno, domaće —divlje i pokazuje različita značenja vučjeg zeva: destruktivan, magijsko zaštitni i isceliteljski, i produktivan. Polazeći od Čajkanovićeve studije o Svetom Savi, Mirjam Mencej šepavost vuka u legendama o vučjem pastiru kod južnih Slovena dovodi u vezu sa drugim slovenskim mitologijama i savremenim rekonstrukcijama slovenskog panteona. Ljubinko Radenković pokušava da utvrdi opšta merila na kojima se zasnivaju razlike u izgledu čoveka i mitoloških bića i navodi opozicije: stalno/promenljivo, antropomorfno/zoomorfno, srednje/veliko-malo, celovito/necelovito, kratko/izduženo, jednoglavo/višeglavo, simetrično/asimetrično, govor/odsustvo govora, sposobnost vida/slepost, dvojno/jedno. Čitajući dela istočnoslovenskih i južnoslovenskih književnosti 19. veka, Dejan Ajdačić ukazuje na životinjske delove u izgledu demona, izdvaja pojave životinja kao pratilaca nečiste sile i motive pretvaranja demona u životinje.

Ljudsko telo / Antoni Smit ; [s engleskog prevele Zora Minderović, Milica Mihailović]Vrsta građe knjigaCilјna grupa odrasli, ozbilјna (nije lepa knjiž.)Jezik srpskiGodina 1973Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Matica srpska, 1973 (Novi Sad : Budućnost)Fizički opis 574 str. ; 25 cmDrugi autori - osoba Minderović, Zora, 1921-1975 = Minderović, Zora, 1921-1975Mihailović, Milica, 1926-1986 = Mihailović, Milica, 1926-1986Napomene Prevod dela: The body / Anthony SmithRegistar.Predmetne odredniceAnatomija (popularna nauka)Fiziologija (popularna nauka)Autor - osoba Smit, Entoni, 1926-2014 = Smith, Anthony, 1926-2014SADRŽAJ ... 7EVOLUCIJAPoreklo života — Fosili — Sisari — Primati — Čovek ...9RASARasizam — Rasne podele — Jevreji— Crnci — Veličina mozga — Superiornost — Čistota — Biološka nužnost — Naučni zaključci...19STANOVNIŠTVOProšlost — Sadašnjost — Budućnost — Urbanizacija — Iseljavanje — ...Predviđanje ...32ODBRANA REPRODUKCIJ E ...43MUŽJAKKako se prenosi sperma — Penis — Potencija — Afrodizijaci — Spermatozoid — Semenica — Ejakulacija — Otisak sperme — Nomenklatura — Vreme parenja — Polni prestupi — Homoseksualnost — Škopljenje — ...Obrezivanje ...48ŽENKAAnatomija — Estrus — Ovulacija — Menstruacija — Određivanje pola — Devičansko rađanje — Menopauza i promene — Obrezivanje ...71PLODNOSTNeplodni bračni par — Veštačko oplođivanje — Doba, vatrenost, raspoloženje — F.S.H. plodnost — Slučaj „tuđih mužjaka` ... ...86KONTRACEPCIJAIstorija — Kontrolori rađanja — Religiozno mnšljenje — Današnje prilike — Pilula — I. 1J. I. — Uškopljvanje . . . ...BRAK ....107TRUDNOĆAZnaci — Testovi — Embriologija — Oplođivanje -- Ektopične trudnoće — Implantacija — Ektoderm, mezoderm, endoderm - Kalendar trudnoće — Zagonetke trudnoće — Normalnost trudnoće — Neodoljiv prohtev za određenim jelom i pićem — Posteljica — Pupčana vrpca — Plod i zakon — Abortus . . . . 111VREME PRE POROĐAJADužina trudnoće — Zakonske trudnoće — Trudnoća životinja — Porođajni bolovi — Prva, druga i treća faza — Pojavljivanje iz materice — Plač iz materice ... 143POROĐAJIstorija babištva — Porodice Čemberlen (Sćatđeg1sp) i forceps — Carski rez — Anesteznja — Kuća ili bolnica — Dužina boravka u bolnici — Smrtnost majki Semelvajs i babinja groznica — Smrtnost odojčadi — Čedomorstvo — Razmer polova — Težina novorođenčeta — Prevremeni porođaj — Babinje — Porođajni bolovi oca — Ergot — Ko rađa decu . . . 152LAKTACIJALjudsko mleko — Dojenje — Cena mleka — Politelija — Odbijanje od sise ...187BLIZANCI I NENORMALNOSTIPojava blizanaca — Njihova vrednost — Višestruki porođaji — Dijagnoziranje blizanaca — Spojeni blizanci — Dokaz razdvajanja — Zašto se rađaju blizanci — Urođene deformacije — Registrovanje i podaci — Glavne nevolje — Male boginje — Kontergan i Distaval — Uzrok deformacija — „Materinski utisci` ...195NASLEĐEIstorijat — Hromozomi — Šifrovanje — Mutacije — Međupolovi — Inherentne crte — Hemofnlija — Habsburška usna — Albinizam — Visina — Boja — Ćelavost — Slepilo za boje ... 220POLNO OPŠTENJE MEĐU SRODNICIMAPonašanje crkava — Brakovi prvih rođaka — Zabranjene veze — Posledice polnog opštenja meću srodnicima — Incest — Genetički recesivi ...249KRVNE GRUPEKarl Landsteiner — Transfuzije — Kako su krvne grupe raspoređene — Prednosti grupa — Koliko grupa — Rhesus — Očinstvo i sudivu ...257RAST NOVOROĐENČADIStopa rasta Izgledi da se preživi — Smrtnosti — Pretučene bebe - Napredak razvoja — Prvi refleksi - Promene u plućima, mozgu snu, kosturu, mišićima - Dr Spok - Povijanje - Zakon o deci ... 268PUBERTET ... 286VELIČINA ... 290TELESNA GRAĐAFizička kondicija — Atletika — Somatoticija – Odnos između muškarca i žene — Budućnost ...294STAROSTŠta je senescencija - Koliko je dug ljudski vek – Rekordno duboka starost - Čovek u poređenju sa životinjom – Promene kod starih ljudi - Uzroci . ...306SMRTKada nastupa smrt - Znaci smrti — Njeni uzroci – Tajna smrti... 318SAMOUBISTVOStav društva - Istorija samoubistva - Ko diže ruku na sebe — Broj samoubica u pojedinim zemljama – Studenti – Deca – Načini – Samoubistvo i ubistvo ...327MOZAKŽivotinjski i ljudski mozak — Anatomija mozga – Cerebrum i njegovi režnjevi - Levaci – Dešnjaci – Inteligencija - Elektroencefalografija – Hirurški zahvati – Izliv krvi u mozak -Potres mozga - Pamćenje — moždani i kičmeni nervi - Sprovođenje nadražaja ... 336SAN ...357GOVOR ... 366TEMPERATURANormalna temperatura — Zbog čega postoje topli organizmi — Hladnoća — Toplota — Hibernacija — Hipotermija ... 373ČULANastanak vida — Oko — Kapci, trepavice, obrve i suze — Čitanje — Sposobnost za raspoznavanje boja — Nepravilnost očnih sudova — Slepilo — Čulo sluha i ravnoteža — Gluvoća — Čulo mirisa i mirisi — Čulo ukusa i ukusa — Kožni čulni organi, dodir, bol i svrab — Šesto čulo ... 386Derma i epiderma — Vijuge na koži i otisci — Sunčanje — Tetoviranje — Lepota — Vlasi i dlakavost — Malje i vellus - Čekinjaste dlake i sapun — Zubi, promenljivi i stalni - Kvaranje zuba — Pranje zuba i fluorid ...415VARENJE I ISHRANASažeti pregled — Enzimi — Hrana — Stvarne potrebe Belančevine — Masnoće — Ugljeni hidrati — Minerali — Vitamini —Voda — Koliko treba jesti — Gojaznost — Gladovanje— Spravljanje hrans — Trovanje hranom ...430SISTEM ORGANA ZA VARENJEBomonov prozor — Želudac — Kisele reakcnje — Razne vrste čireva — Povraćanje — Creva — Slepo crevo — Jetra — Pankreas — Slezina ...476IZLUČIVANJEEvolucija — Bubrezi — Mokraća — Mokraćna bešika .... 494DISANјE I KRVNekoliko pojedinosti — Čemu služi sistem disajnih organa — Pluća — Disanje — Kontrola disanja — Nadmorska visina — Utopljenici — Zagađenost vazduha — Zadavljivanje stranimpredmetima, kašljanje, kijanje — Smeh, zevanje, štucanje — Prekomerne i nedovolјne količine kiseonika — Srce — Harvej i Galen — Od jedne postaju dve pumpe — Otkucaji srca — Krvni pritisak — Promeis krvnog pritiska — Difuzija krvi — Privlačna sila teže — Krv, crvena i bela krvna zrnca, trombociti — Plazma — Puštanje krvn — Transfuzija .. .502SKELET I MIŠIĆIUkupan broj kostiju — Razvitak — Rašćenje — Razlike izmeću polova — Dvojna uloga kostiju — Kostur i minerali — Šaka — Ukupan broj mišića — Svs nli iišta — Kontrakcije mišića — Adenozin-trifosfat i adenoznn-difosfat — Grč, kočenje i probadanje 527RADIJACIJAJonizirajuća radijacija — Nјena dejstva — Smrtnost i povrede — Neškodljive radioaktivne doze — Radioaktivne padavine — Osećaj radijacije — Glosar ...539POGOVOR ..553REGISTAR.... 5577/20

EGON FRIEDELL KULTURA NOVOGA VREMENA 1-2 Prevod - Ivan Hergešić Izdavač - Minerva, Zagreb Godina - 1940 338 + strana 22 cm Edicija - Biblioteka Općeg znanja Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: UVOD `Romantika“ Srednjega vijeka - Život kao pustolovina - Psihoza spolnog dozrijevanja - Sveto pseto - Nikakav odnos prema novcu - Universalia sunt realia - Svjetska katedrala - Fizika vjerovanja - Sve jest - Scena se mijenja RENESANSA I REFORMACIJA - od Crne kuge do Trideset godišnjeg rata KLICE BOLESTI Odakle kuga? - Usporedna epidemija - Trovači zdenaca - Kozmička uzbuna i propast svijeta - Konac univerzalijâ - Lice i naličje nominalizma - Sumračje, folie circulaire, anarhija odozgo - Sve se klima - Uzbuna u staležima - Oboljenje metafizičkog organa - Jačanje gospodarskog života - Novi cehovi - Stručni diletantizam - Budi se racionalizam - Realistično pjesništvo - Emancipacija - Propadanje viteštva - Nove vrednote - Slikovito đubre - Orijentalna vreva - Životni standard - Cesta - Sv. Fema - Erotiku potiskuje seksualnost - Kultura jela - Mora - Četverostruka kliješta - Luxemburški komet . Okrunjeni paranoici - Englesko-francuski kaos - Wiclif - Papa triumphans - Čarobnjaci i demoni - Novčarstvo uz lošu savjest - Svjetski bordel - Luđačka halja - Burzijanac na prijestolju - Nihilist na prijestolju - Coincidentia oppositorum - Nikola Cusanus - Dvojaka istina, dvostruko knjigovodstvo, kontrapunkt i `Mrtvački ples` - Mistika - Eckhartova škola - Naslikana mistika - Osvit novoga dana LA RINASCITA Kultura je bogatstvo problemima - Talijanski mikrokozam -`Latinska formacija` - Preporod na sliku i priliku Božju - Rastanak sa Srednjim vijekom - Kronologija renesanse - Prednost Italije - Prvi cvat kapitalizma - Renesansni grad - Komfor - Umjetnička gastronomija - Nove ličnosti - Rađanje bulvarske štampe - Božanski Aretino La Grande Putana - L`uomo universale - Petrarca - Tobožnja renesansa rastrganost Italije - Povratak starini - Petrarca - Tobožnja renesansa i Cinquecento - Stiliziranje - Doba sofista - Humanisti - Književni karakter renesanse - Raspukla kultura - Prevlast likovnih umjetnosti - Michelangelo - Leonardo - Rafael - Rafaelova slava - Sikstinska Madona i `Cortegiano` - Osnovna zabluda klasicizma - Machiavelli - `Imoralizam` -`Krivnja` renesanse - Ljepota ili dobrota? - Drugi Istočni grijeh NA DOMAKU RAZUMA Drama novoga doba - Novi pogled na svijet - Od . do . - Mistično iskustvo primitivaca - Crna magija Novoga doba - Paracelsus - Ljudski materijal i pokretno slovo - Kopernik - Kako je prevladan Cap non? - Kolumbo - Put oko zemlje za - dana - Zločinstvo Conquistadorâ - Osveta Amerike - Faust - Pobjeda čovjeka nad Bogom - Od teocentričkog do geocentričkog nazora - Augustinski redovnik LUTHER I REFORMACIJA Četiri komponente Reformacije - Wittenberški slavuj - Reformatori prije Reformacije - U čemu je Lutherova zasluga? Dvojako lice Lutherovo - Posljednji monah - Velika kriza - Lutherovo herojsko doba - Lutherov papa - Gutenbergov čovjek - Luther stvara jezik - Luther i umjetnost - Luther i seljački rat - Luther i transsupstancijacija - Luther i nauka o dobrim djelima - Kalvinizam - Radikali - Sebastijan Franck - Kabinetska politika novoga doba - Psihologija Habsburgovaca - Tajna Karla V. - Pobjeda teologije nad religijom - Grobijanizam - François Rabelais - Sjevernjačka plebejština - Klasično doba proždrljivosti - Landsknechtovski stil - Hegemonija umjetnog obrta -`Kladivo vještica` - Vještice i psihoanaliza - Sekularizacija ljudstva - Evangelici protiv evanđelja - Sveti nerad BARTOLOMEJSKA NOĆ Pakao na zemlji - Tridentski koncil - Panevropska netrpeljivost - Anglikanizam - Prirodno pravo - Isusova vojska Isusova vojska i jezuitizam Filip II. - Escorial - Španjolske kolonije - Otpad Nizozemske - Don Juan i Don Quijote - Svjetska prevlast španjolskoga stila - Francuski klasicizam i operni naturalizam - Skepsa i afirmacija života - Jakov Böhme - Giordano Bruno - Francis Bacon - Uspon Engleske - Elizabetinski čovjek - Dječačke godine kapitalizma - Egzaktne znanosti - Svijet dalekozora - Baconov karakter - Baconova filozofija - Baconova slava - Tajni kralj - Shakespeareova duša - Shakespeareovo kazalište - Svijet kao san - Agonija renesanse - Druga trauma BAROK I ROKOKO - od Trideset godišnjeg rata do Sedmogodišnjeg rata UVERTIRA BAROKA Besmisleni rat - Junaci` i anegdote - Wallenstein - Gustav Adolf - Pretjerani sudovi - Gospodarsko propadanje - Konac Srednjega vijeka - Rani barok - Državni razlozi - A la mode - Kostim - Duhan i krumpir - Stihoklepstvo - Comenius - Prirodne nauke - Prevlast Nizozemske - Nizozemska slikovnica - Mitologija svagdašnjice - Rembrandt - Rubens - King Charles Cromwell - Puritanci - Kvekeri - Milton - Hobbes - Spinoza - „Etika` - Prazna jednadžba - Umjetni iracionalizam - Svjetski teatar - Obilježje novoga stila - Prirodna neprirodnost - Hegemonija opere - El siglo de oro - Kraljica bez nogu - Gracian - El Greco - Životna legenda Pascalova - Duševna anatomija Pascalova - Pascal je prevladao znanost - Kralj-Sunce LE GRAND SIÈCLE Richelieu - Hôtel Rambouillet Hôtel Rambouillet - Mazarin - Descartesovo doba - Magični križ koordinatâ - Deduktivni čovjek - Sunce razuma - Prijelaz iz ranoga baroka u kasni - Kralj kao središte zemaljskog koordinatnog sustava - Unutrašnja uprava Ljudevita XIV. - Versailleski teatar - Vanjska politika Ljudevita XIV. - Kolbertizam - Dramska kristalografija - Dvorska luda - Slikarstvo i dekoracija - Lully - La Rochefoucauld - Allonge - Kava i druga pića - Pošta - Novine i časopisi - Bayle - Mikroskop - Newton - Karlo II. - The glorious revolution - London - Locke - Thomasius - Der grosse Kurfürst - Princ Eugen - Kristina Švedska - Petar Veliki - Osnovi barokne kulture - Leibniz - Svijet kao sat - Maske, maske AGONIJA BAROKA Watteau - La petite maison - Pastel i porculan - Chinoiserie . Vijek sitnarijâ - Esprit - Ljubav kao amatersko kazalište - Cicisbeo - Erotička dekadansa - Ideal ljepote ili rugobe - Tragična smrt rokokoa - Ogledalo - Teatrokracija - Régence - John Law - Louis Quinze - Noblesse de robe - Koncert vlasti - Apsolutistički vladarčići - Atena na Pleissi - Klopstock - Christian Wolff - Pijetizam - Bel canto - Bach i Händel - Fridrik Veliki - Napredak znanosti - Nećudoredne biljke - Osjećaj prirode - Robert Walpole - The comfort - Franklin i Robinson - Obiteljski roman i comédie larmoyante - Tjednici - Hogarth - Pjesnici spleena - Slobodni mislioci - Hume - Berkeley - Montesquieu i Vauvenargues - Voltaireov vijek - Mučenik života - Voltaireov značaj - Voltaireovo književno djelo - Voltaire kao historik - Voltaire kao filozof PROSVJETITELJSTVO I REVOLUCIJA - od Sedmogodišnjeg rata do Bečkog kongresa ZDRAV RAZUM I POVRATAK PRIRODI Tri struje - Filantropija riječi - Bureaux d`esprit - Enciklopedija - Diderot - Materijalisti - Epigeneza i neptunizam - Nova kemija - Galvanska elektriciteta - Astronomija i matematika - Nicolai - Mendelssohn - Reimarus - Lessing - Lichtenberg - Katastrofa isusovačkog reda - Iluminati i Knigge - Swedenborg - Trulež prije zrelosti` - Josip II. - Jozefinsko prosvjetiteljstvo - Polovične mjere jozefizma - Papirnata revolucija odozgo - Konac Poljske - Kozmopolitizam - Uzgajateljska manija - Fiziokrati - Koncepcija novoga čovjeka - Otpad Sjeverne Amerike - Beaumarchais i Chamfort - Rousseauov pojam prirode - Héloïse, Contrat social, Emile - Rousseauov značaj - Plebejac provaljuje u svjetsku književnost - Triumf osjećajnosti - Silueta i `kružno pismo` - Frak - Osijan - Sturm und Drang - Dvodimenzionalno pjesništvo - Hamann - Herder i Jacobi - `Neobičan čovjek` - Goetheovo doba - Mladi Schiller - Pjesnik Krpo - Schiller kao didaktik - Gluck i Haydn - Mozartova životna jednadžba - Dvostruki Kant - Dva svijeta - Kritika uma - Čisti um - Kako je moguća priroda? - Kako je moguća metafizika? - Najveći poraz i najveći triumf ljudskoga uma - Primat praktičnog uma Skupni rezultat Kantove filozofije OTKRIĆE ANTIKE Gospodin u poštanskim kolima - Grčki genij - Antika nije bila `antikna` `Klasični` Grk `Romantični` Grk - Sokratizam - Sadreni Grk - Grčka plastika - Grčko slikarstvo - Aleksandrinizam - Stručnjak-profesionalac i kozmopolitski podanik - Helenistički velegrad - Helenistički l`art pour l`art i stručna znanost - Helenistički nihilizam - Grčka muzikalnost - Grčki jezik - Grčka erotika - Grčka amoralnost - Politički život u staroj Grčkoj - Grčka religioznost - Grčki pesimizam - Grčki idealizam - Narod sredine - Posljednji humanist - Estetika homoseksualnosti - Mengs - Grekomanija . `Rien“ REVOLUCIJA I EMPIRE Revolucija - Kako je nastala revolucija? - Demokracija i sloboda . Laterna magica - Tragična opereta - Povijest Francuske revolucije - Mirabeau - Marat, Danton i Robespierre - Vladavina razuma i kreposti - Assignati - Krivulja revolucije - Njemačka spava . Da li su klasici ikada živjeli? - Dvije sadrene glave - Teatrarh . Patos gnjilih jabuka - Schillerove sajamske sklonosti - Dva dioskura - Antipodi - Statik i dinamik - Priroda i povijest - Schillerov romantizam - Psihologija romantične škole - Romantična ironija `Dvojne ljubavi` - Neoromantična romantika - Novalis - Schleiemacher - Fichte - Schelling - Napredak prirodnih nauka Klasični kostim - Alfieri, David, Talma i Thorwaldsen - Goya - Beethoven - Malthusianizam - Kontinentalna blokada - Napoleonska drama - Napoleon i sudbina - Napoleon i strategija - Čovjek realnosti - Redatelj Evrope - Antiideološki ideolog ROMANTIKA I LIBERALIZAM - od Bečkog kongresa do Prusko-francuskog rata DUBINA PRAZNINE Najdonji pakleni krug - Što je romantika? - `Organično` - Bolesna guska - Kongres - Talleyrand - Nova zemljopisna karta - Sveta alijansa - Unutrašnja fronta - Napoleonski mit . Staronijemci - Oslobođenje Južne Amerike i Grčke - Austrijska infekcija -`Moderne ideje` - Mefisto romantike - Romantična znanost - Pjesnički duh naroda - Čarobni štapić analogija - Rođenje romantičnog pjesništva - Grillparzer i Raimund - Kleist - Nauka o bojama i poredbena fiziologija osjetila - Električna i kemijska otkrića - Homeopatija - Rossini, Weber i Schubert - Biedermeier - Nazarenci - Géricault, Saint-Simon i Stendhal - Naslovni junak epohe - Byronizam - Samosvijest epohe - Dijalektična metoda - Hegelova filozofija povijesti - Amortizacija Hegela Hegelom NESKLADNI ZVUCI Svijet u plinskom osvjetljenju - Lokomotiva br. - - Brzotisak - Litografija - Daumier - Novi bog - Balzac - Srpanjsko kraljevstvo - Belgija, Poljska i Hambach - Romantik na prijestolju - Manchester - Socijalno pitanje - Friedrich List - Carlyle - Samo lord - Carlyleovo vjerovanje - David Friedrich Strauss Katolička teologija - Kierkegaard i Stirner - Ludwig Feuerbach - Od Neptuna do galvanoplastike - Zakon energije - Guano, hidroterapija, morse i dagerotip - Ranke - Francuska romantika - Hugo, Dumas, Scribe, Sue - Delacroix - Politička muzika - Mendelssohn i Schumann - Mlada Njemačka - Gutzkow - Laube - Heine - Političko slikarstvo - Georg Büchner, Grabbe i Nestroy - Andersen KULE U ZRAKU Pripjev - Veljačka revolucija - Narodne radionice - Ožujak - Peripetija - Olomuc - Napoleon III. - La civilisation - Krimski rat - Car osloboditelj - Slavenofili i zapadnjaci - Oblomov - Solferino - - Mille - Le genre canaille - Offenbach - Gounod - Pendant - Comédie des moers - Comtizam - Engleska filozofija - Darwin - Häckel - Ignorabimus - Spektralna analiza - Postanak života - Celularna patologija i psihofizika - Taineova teorija - Flaubert - Nećudoredni pjesnik - Renan - SainteBeuve - Baudelaire - Parnasovci - Ruskin - Prerafaeliti - Esteta - Whitman i Thoreau - Emerson - Materijalizam - Marksizam - Klasna borba - Lassalle - Mommsen i ostali povjesničari - Pjesnički seminar - Heyse i Marlittovka - Bilanca njemačke literature - Njemačko slikarstvo - Schopenhauer - Bismarck - Juarez i Maksimilijan - Schleswig-Holstein - Austro- ugarska nagodba - Sada je red na Francuskoj Zaključak Kronologijski pregled Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. A Cultural History Of The Modern Age Kulturgeschichte der Neuzeit

Lepo očuvano Retko u ponudi Pas, takođe poznat i kao domaći pas (lat. Canis lupus familiaris), je pripitomljeni sisar (Mammalia) iz porodice pasa (Canidae). Arheološki nalazi dokazuju da pas najmanje 9.000 godina živi uz čoveka, iako postoje indicije da se taj period produži na čitavih 14.000 godina[5]. Fosilni ostaci pokazuju da su preci modernog psa živeli uz čoveka još pre 10.000 godina[6]. Domaći pas Vremenski raspon: najmanje 14.200 godine pre sadašnjosti — danas[2] Collage of Nine Dogs.jpg Prikaz različitih rasa pasa Status ugroženosti Pripitomljen Naučna klasifikacija e Carstvo: Animalia Tip: Chordata Klasa: Mammalia Red: Carnivora Porodica: Canidae Rod: Canis Vrsta: C. lupus Podvrsta: C. l. familiaris[1] Trinomijalno ime Canis lupus familiaris[1] Linnaeus, 1758 Sinonimi Canis familiaris Linnaeus, 1758[3][4] Danas postoji oko 40 miliona pasa i oko 800 rasa (što je više nego bilo koja druga vrsta životinje[7]) najrazličitijih dimenzija, fizionomije i temperamenta, i koje predstavljaju najrazličitije verijetete boje i vrste dlake. Pas je usko povezan sa čovekom, kome služi kao kućni ljubimac, kao čuvar, vodič, ovčar i dr. Pas je jedna od najrasprostranjenijih životinja na svetu čiju popularnost nadmašuje jedino mačka (Felis catus).[8] Pas je podvrsta sivog vuka (Canis lupus), za koga se veruje da je direktni predak psa[9]. Najnovija istraživanja potvrđuju da je pas bio po prvi put pripitomljen na istoku Azije, najverovatnije u Kini.[10] Takođe, nije sigurno da svi domaći psi potiču od iste grupe ili se proces domestikacije ponovio više puta na više mesta. Uvod Uredi Psi, kao i ljudi, su visoko društvena bića i ova sličnost ih je vremenom zbližila. Ova sličnost je omogućila psima jedinstvenu poziciju u životu čovjeka. Lojalnost i posvećenost koju psi demonstriraju kao dio njihovog prirodnog instinkta unutar čopora, približno odražava ljudsku ideju o ljubavi, zbog čega ih mnogi vlasnici smatraju kao punopravne članove porodice. Isto tako, psi izgleda da vide svoje vlasnike kao članove svog čopora, praveći samo nekoliko (a možda i ne praveći) razlike između svojih vlasnika i drugih pasa. Psi mogu imati različite uloge u ljudskom društvu i često se treniraju kao radni psi. Danas je možda najvažnija uloga psa kao saputnika i prijatelja. Psi su živjeli i radili sa ljudima na mnogo načina, pa su zbog toga i zaslužili titulu „čovekovog najboljeg prijatelja“. Sa druge strane, neke kulture smatraju pse veoma prljavim životinjama, dok ih pojedine upotrebljavaju i za ishranu. Poreklo Uredi pas rase dalmatinac Postoji više mišljenja o porijeklu pasa.[11] Po jednom su isti pripitomljeni prije 17 hiljada godina, a po drugoj prije više od 150 hiljada godina. Takođe se razlikuje i pitanje životinje od koje je nastao pas. Po jednima je u pitanju vuk, po drugima šakal, a po trećima kojot. Pretpostavlja se da su počeci prijateljstva između čoveka i psa nastali kao rezultat međusobnog udruživanja nomadskih plemena i čopora vukova/šakala, goneći istu divljač po istim teritorijama, zahvaljujući analognim lovnim tehnikama.[12][13] Ipak, razborita je i hipoteza da su se karakteristike savremenih kanida pojavile još prije 10 miliona godina.[14] Naime, prije 10 miliona godina, u Sjevernoj Americi se pojavljuje Canis leophagus, najstariji predstavnik roda Canis. Frapantna je njegova sličnost sa vrstama koje danas poznajemo. Njegova veličina je kao kod kojota, moždani kapacitet je neznatno uvećan u odnosu na prethodne vrste, zubalo mu je tipično pseće, a udovi trkačkog tipa. U ovom, još uvijek ranom stadijumu evolucije, nemoguće ga je ipak vezati za neku preciznu liniju srodstva, jer ne postoji značajna razlika između predaka vuka, kojota i šakala. Izgleda da je ovoga puta Canis leophagus, bio taj koji je prešao Beringov moreuz u pravcu Evroazije i od tada se može slijediti njegova evolucija u Evropi. Canis cipio je prvi predstavnik te evolucije, otkriven u aragonskim Pirinejima, u slojevima koji datiraju od prije 8 miliona godina, on služi kao obrazac kanida starog svijeta. Dok izgleda da šakal i kojot vode porijeklo od Canis cipio, prvi u starom, a drugi u novom svijetu, vuk potiče iz jedne međuvrste, Canis etruscus, veoma česte u Evropi prije dva miliona godina. Prema najnovijim istraživanjima, pas najvjerovatnije vodi porijeklo od vuka. Ovaj zaključak je izveden na osnovu analize građe zuba - molara. Vuk i pas imaju istovjetnu građu molara, dok se ova zajednička anatomska osobina ne može naći uporedo kod pasa i šakala.[15] Bilo koje vrijeme da je u pitanju, od tada, do danas je razvijeno više stotina različitih rasa pasa. Na primjer, visina grebena kod psa se kreće od visine od desetak centimetara (kod čivave), do visine od jednog metra (kod nemačke doge). Boje krzna kod pasa su od bijele do crne, sa svim mogućim varijacijama. Zahvaljujući svojim mnogobrojnim sposobnostima pas obavlja različite poslove prilagođene današnjem načinu života. Po jednoj od verzija, da pas potiče od vuka, je jednog dana jedan vuk samovoljno došao u logor kod ljudi i tu ostao, hraneći se otpacima njihovih obroka i prateći ih svuda gde bi krenuli. Tako je vuk pripitomljavan dok se nije stvorio pas. Vuk je, inače, hiperaktivna životinja. To znači da vuk neće sedeti i čekati da mu neko prinese činiju punu hrane, već će krenuti u potragu za hranom, lov. Prvi psi su izgledali skoro identično kao vuk. Sve kasnije, psi izgledaju sve drugačije. Tako je čovek ukrštao pse raznih rasa, i zbog toga mi danas imamo veliki broj rasa različitih visina, temperamenata, namena, boja... Prvi psi su uglavnom bili korišćeni kao čuvari i stražari i njihov zadatak je bio da obaveste ljude o prisustvu uljeza. Istorija Uredi Naizmjenično eksploatisan i poštovan od svojih gospodara, pas već dugo dijeli čovjekovu sudbinu. Druželjubivi grabljivac koji, zavisan od vođe, živi u čoporu, dozvolio je da bude pripitomljen, o čemu svjedoče pseći skeleti u blizini ljudskih ostataka otkrivenih u praistorijskim nalazištima u Rusiji (Asantova gora, 10.000 do 12.000 godina p. n. e), kao i slikarstvo i rezbarije na stijenama.[16][17] Poslije praistorijskog perioda, oko trećeg milenijuma prije nove ere, pas je u starom Egiptu bio predmet kulta, a ubistvo psa se kažnjavalo smrtnom kaznom. Anubis, božanstvo sa glavom psa ili šakala, služi kao vodič u zagrobni život. Hrtovi, baseti ogromni psi prate faraone, imaju pravo na sahranu, a nalazimo ih i mumificirane u sarkofazima. Molos je takođe prisutan i u praskozorje sumerske i asirske civilizacije, gdje je korišćen u ratu i lovu. U grčkoj mitologiji, pas Kerber čuva podzemni svijet, a Homer u Odiseji priča kako vjerni Argos umire od emocija, imajući tek toliko snage da prepozna svoga gospodara Odiseja po njegovom povratku kući. Aristotel pominje molose, bišone, kao i druge rase pasa. Pseći rod ima svoje heroje u molosima, koji Spartance prate u rat i u pedeset srčanih branilaca Korinta, od kojih jedini preživjeli, Soter, spašava stanovništvo masakra, razotkrivši neprijatelja. Sa druge strane, Hipokrat izražava strah od ove životinje, kao prenosioca bjesnila, a cinicima (grčka riječ za psa) se nazivaju filozofi iz trećeg vijeka p. n. e. koji odbacuju sve konvencije. Upozorenje na ulazu u rimske kuće: PAZI SE PSA! Antički Rim ima svoje svete pse, čuvare Vulkanove pećine. Prozaičnije, pas se takođe dresira za čuvanje straže, za prijateljevanje ili borbu, igra ulogu đubretara u gradovima i čuva kuće: na mozaicima rimskih kuća se može pročitati po prvi put „pazi se psa“ (cave canem). Julije Cezar, prilikom osvajanja Galije, 56. godine p. n. e, vodi psa, neprijatelja lavova i bikova po rimskim arenama, čija će se loza razgranati po čitavoj Evropi. Galski psi su lovci, kao i keltski, koji su jednako dresirani i za borbu. Psi su malo voljeni od judeo-hrišćanske civilizacije, a takođe su smatrani nečistim i od muslimana, za koje je njihovo ime najgora uvreda. Kao okorjeli lovci, francuski srednjovjekovni gospodari već stavljaju svoje pseće kompanjone pod zakonsku zaštitu. Psi pomažu u vjerskim službama, sve do razmiještanja po crkvenim predvorjima. Spasilački pas, bernardinac, nastao u sirotištu Sen-Bernar u Alpima Ardenski monasi, koji će kasnije osnovati opatiju svetog Huberta, u devetom vijeku stvaraju prvu rasu, selekcijom velikih crnih i bijelih lovačkih pasa, pretke današnjih goniča svetog Huberta. Oko 1650, monasi sirotišta (San-Bernar) u Alpima odgajaju jednu drugu rasu, koja je najprije čuvar, a kasnije spasilački pas po imenu bernandinac. Psi su već uveliko zauzeli važno mjesto u srcu čovjeka, kada figuriraju uz bok svetog Bertrana, svetog Roka i svete Ženeviv. Srednji vijek razlikuje hrtove, prepeličare, pse koji leže i laju i koji, prema svojoj ulozi, dobijaju odgovarajuću hranu: iznutrice za krvne goniče i nikako ovčetinu za ovčarske pse. Specijalizovana djela u vezi pasa, se umnožavaju od četrnaestog vijeka. Najslavnije, bogato veterinarskim savjetima, je djelo Gastona Fibusa, koji je lijepo opisao rase poput španijela i ovčara („Ovčar mora da bude bijele boje kako bi ga pastir razlikovao od vukova“). Od srednjeg vijeka, pa sve do Luja XV, kraljevi drže čopore pasa za lov na konjima. Fransoa prvi osuđuje seljačke pse na nošenje drvenog trupca oko vrata, koji ih onemogućava da love i naređuje da se presijeku podkoljenice svakom psu koji se udalji od staništa. Anri treći se izdvaja strašću za papilonima (patuljasti španijel). Pudla Luja XV, Filu, uživa sva prava, a kralj takođe posjeduje i pse sposobne da pronađu tartufe. U osamnaestom vijeku, prirodnjak Bifon rediguje prvu genealošku knjigu rasa. Bišoni, pudle i patuljasti španijeli vode dvorski život, a poznati pisac Žan-Žak Ruso, oživljava uspomenu na svog vjernog prijatelja. Mnoge rase pasa i danas nose ime po nekom monarhu kao što je slučaj sa španijelom kralja Čarlsa. U devetnaestom vijeku, zoolog Kivije predlaže novu klasifikaciju rasa. Pod Napoleonom, sitne rase uživaju blagonaklonost buržoazije. Psi postaju maskote ratova, služe kao životinje za vuču (sve do 1823. godine kada je ovo zabranjeno) i upravo u devetnaestom vijeku se i rađa nova ideja, ona o poštovanju pasa. Englezi, kao veliki zaljubljenici u kinotehniju (kako su zvali nauku o psima), organizuju prvu izložbu pasa u Londonu, 1859. godine. U francuskoj je 1884. godine osnovano Centralno društvo za poboljšanje rasa pasa. A samo nekoliko godina ranije, 1871. godine, tokom opsade Pariza, psi su izgladnjelim Parižanima služili i kao hrana. Prvi svjetski rat, psi dočekuju pod barjacima gdje najtužniju sudbinu doživljavaju psi iz Rusije, koji su bili dresirani da, nabijeni eksplozivom, potraže svoj dnevni obrok pod neprijateljskim kolima. Poslije velikog rata, psi za lov i pratnju stiču izvijestan značaj i takođe postaju, kako likovi iz stripova i crtanih filmova, tako i protagonisti reklama. Tokom Drugog svjetskog rata, goniči, čuvari i spasioci su često slijedili svoje gospodare na stazama egzodusa. Inteligencija Uredi Detaljnije: Inteligencija pasa Ljubitelji pasa najviše cijene pse zbog njihove inteligencije, a događaji u kojima pas učestvuje i snalazi se u životu i pokazuju da su oni visoko inteligentne životinje. Ipak, da li se može govoriti o inteligenciji kod psa? Pas ne može da misli kao čovjek niti da stvara kao čovjek. Ali sa druge strane pas raspoznaje vrijeme i prostor i ima moć pamćenja. Instikti koje posjeduje pas se mogu modifikovati i usmjeravati. Zbog svega pas uči, pa možemo govoriti o specifičnoj vrsti pameti. Pas je poslušan, povezuje slike, zvukove i mirise (kada vidi povodac, zna da ide u šetnju i tome se raduje). Inteligencija se kod pasa pojavljuje kao mješavina nagona, nasljeđa i obuke. Pas ne uči zato što razumije, već zato što obukom stiče pojedine reflekse, pamti ih i kombinuje.[18] Detaljniji podaci o inteligenciji psa se nalaze na stranici pseća inteligencija Ponašanje Uredi Psi su društvene životinje, ali karakter i ponašanje može da varira od rase do rase, kao i u zavisnosti od toga kako se vlasnici i ostali koji dođu u kontakt, ponašaju sa psom. Fizičko zlostavljanje, kao i izgladnjivanje, može prouzrokovati veoma neurotičnu i opasnu životinju. Čak i nedovoljno socijalizovani psi se mogu ponašati agresivno i nepredvidivo. Psi mogu napasti i čovjeka kao i druge životinje, ali se ovo dešava isključivo zbog pogrešnog odnosa prema životinji u prošlosti. Zanimljivo je da će pas koji je jednom zlostavljan od strane čoveka, tog čoveka i te kako dobro zapamtiti i već sledećom prilikom će ga napasti, naizgled bez ikakvog razloga, ma koliko vremena prošlo od zlostavljanja. Fizičke karakteristike Uredi Detaljnije: Anatomija pasa Današnje rase pasa pokazuju sve više varijacija u veličini, izgledu i ponašanju no bilo koja druga domaća životinja. Bez obzira na veliki raspon razlika u nekim osobinama, nastalih selektivnim odgojem, svi psi dijele iste pretke, pa samim tim i neke osnovne osobine svojih predaka. Psi su predatori i strvinari, posjeduju oštre zube i snažnu vilicu za napadanje, držanje i trganje hrane. Kao i ostali sisari predatori, i psi imaju snažne mišiće i razvijen kardiovaskularni sistem koji podržava trčanje i omogućuje izdržljivost. Poredeći strukturu kostiju pasa sa čovjekovim stopalom, psi tehnički hodaju na svojim prstima. Njuh Uredi rasa baset, pripada krvosljednicima i ima izvrstan njuh Naizraženije čulo kod pasa je čulo mirisa, odnosno njuh. Mnogo je razvijenije nego kod čovjeka i omogućava psu da na znatnoj udaljenosti razlikuje stvari i bića ponaosob, razlikujući, pri tome, njihove mirise. Čulo mirisa određuje šta je jestivo i koja je i kolika teritorija jednog psa. Koliko je ovo čulo izoštrenije od ljudskog, kaže i podatak da čovjek ima oko 5 miliona etmoidalnih ćelija u nosu, labrador 120, foks terijer 147, a njemački ovčar 200 miliona ćelija putem kojih prima mirise iz okoline. Zato pas može da razlikuje bar 10 puta više različitih mirisa od čovjeka. Osim samih ćelija u nosu, i veliki dio mozga je posvećen interpretaciji mirisa, a kao i kod svih sisara, i u mozgu pasa postoji centar za miris. Ovaj centar prima i registuje nadražaje nervnim putem. Njuh je takođe i značajno oruđe u komunikaciji, i moguće je prikupiti cijeli niz različitih tipova podataka o drugim psima samo uz pomoć pažljive analize mirisa. Takođe, na osnovu mirisa, pas postaje seksualno nadražen (pas lako nanjuši kuju u tjeranju), a kako je održanje vrste najbitnija stvar svake jedinke i nos postaje jedan od najbitnijih organa u psećem organizmu. Dresurom i uzgojem, čovjek je dalje povećavao sposobnost psa da prepozna mirise. Posebno izvježbane životinje se koriste za pronalaženje krijumčarene robe kao što je droga, ali i za pronalaženje unesrećene osobe i 10 metara ispod snijega. Najbolji njuh, svakako imaju lovački psi, goniči iz grupe krvosljednika. Sluh Uredi Sluh je najbolje čulo kod psa poslije njuha. Kada je na oprezu, pas načuli uši i pomoću mišića (kojih, vezane za uši, ima duplo više nego čovjek) poveća površinu ušnih školjki. Sluh mu je selektivan, što znači da može izolovati određene zvukove, a druge isključiti. Pas reaguje na određene promjene u intonaciji glasa i na taj način veoma dobro razlikuje komandu od grdnje i pohvale. Uz to pamti i veliki broj riječi i tako uči da sluša i sarađuje sa čovjekom. Psi detektuju niskofrekventne zvukove, čak frekvencije od 16 Hz, pa do 100 kHz (maksimalni dijapazon kod ljudi od 20 Hz do 20 kHz), i uz veliku pokretljivost ušiju vrlo brzo mogu da odrede lokaciju izvora zvuka. Vid Uredi Za pse možemo reći da su daltonisti. Nova istraživanja ukazuju da psi, ipak, mogu da razaznaju neke boje, ali ne na način na koji to mogu ljudi. Takođe se ukazuje na činjenicu da psi mogu da razlikuju varijetete ljubičaste/purpurne boje i nijanse žute boje. Kako su pseća sočiva ravnija od ljudskih, nemoguće je da psi vide detalje, ali sa druge strane, pseće oči su osjetljivije na svjetlo i pokrete. Neke rase, imaju vidno polje čak i do 270° (u odnosu na ljudskih 180° ) Kretanje Uredi Termin hoda kod psa odnosi se na primer njegovih koraka pri različitim brzinama, a razlikuje se u ritmu i vrsti koraka. Kod kretanja psa mogu postojati mnoge greške. Na primer, kod rakovog hoda pasje telo se nalazi pod nekim uglom u odnosu na smer hoda. Drugi nazivi za ovaj hod su bočno vijuganje, bočno kretanje i skretanje. Kravlji hod je vrsta hoda kada su skočni zglobovi zadnjih nogu okrenuti prema unutra. Način i brzina kojom pas hoda na takmičenjima razlikuje se od rase do rase. Neki se po ringu kreću većom brzinom, drugi poprilično sporo. Važno je da svaki vlasnik psa izlaže onog kojeg će moći da prati tokom trčanja u ringu, jer će u suprotnom pas biti sputan pri kretanju. Za starije osobe je važno da ne izaberu psa koji će ih umarati na izložbi jer tada ni pas neće biti predstavljen kako treba. LAKI KAS – Opušteni pokreti, obično prihvaćeni kao prelaz između hodanja i bržeg kretanja. Prednje i zadnje noge na svakoj strani pomeraju se harmonično. OBIČAN KAS – Ritmičan, dvostruki dijagonalni hod kada noge, po dijagonali suprotnih uglova tela, lako dotiču zemlju- zadnja desna noga sa prednjom levom, zadnja leva sa prednjom desnom. LAKI GALOP – Hod koji ima tri takta kod svakog iskorakaa. Dve noge se kreću pojedinačno, a dve kao dijagonalni par. Hod podseća na ritam konjića za ljuljanje. Sporiji je od galopa i ne umara psa. GALOP – Najbrži hod, kada su sve četiri noge u vazduhu u isto vreme. KAMILjI HOD – Hod pri kojem se prednja leva i zadnja leva noga kreću unapred zajednički, a slede ih desna prednja i desna zadnja noga. PARADNI HOD – Gotovo identičan hodu običnog konja ili ponija, kad pas prednje noge diže visoko. Patuljasti pinč ima takav hod.[19] Ishrana Uredi Detaljnije: Zdravlje psa Trenutno se vodi diskusija o tome da li su domaći psi svaštojedi ili mesojedi. Kako su klasifikovani u red Carnivora, ne mora obavezno da znači da pseća ishrana mora biti isključivo meso. Psi su neobavezni mesojedi i ne zavise isključivo od proteina koji se nalaze u mesu, kako bi zadovoljili prehrambene zahtjeve. Raznovrsne su namirnice na jelovniku pasa, uključujući mlijeko, mliječne proizvode, jaja, povrće, voće i žitarice. U divljini, psi češće jedu ovakvu hranu, pošto je mnogo teže doći do mesa. Ponekad, psi jedu travu, čime neutrališu kiselinu u crevnom traktu, a moguće je i da ovim izazivaju povraćanje, kako bi izbacili nepoželjnu hranu. Razmnožavanje Uredi kučići spavaju Profesionalni odgajivači pare pse samo za određenu svrhu. Ponekad se psi pare kako bi se dobili kučići za prodaju, a nekad da bi se dobili šampioni na izložbama. Ovdje je riječ, uglavnom, o ljudima koji su iskusni i vični ovom poslu. Osim ovakvih razmnožavanja, koja možemo nazvati odgovornim i u svrhu održavanja nivoa kvaliteta rase, često se zbog zarade ulazi i u neodgovorno odgajanje pasa i preprodaja „naveliko“. Pojavljuju se tri legla jedne kuje, u jednoj godini! U najvećoj mjeri, ovome pogoduje neozbiljnost u kinološkim savezima. Plodnost Uredi Sve pripitomljene vrste su kooperativne u procesu parenja. Osnovno ponašanje koje je različito kod pasa u odnosu na divlje kanide jeste gubitak veze između pojedinog mužjaka i ženke. Takođe se cijeni i mogućnost kuje da se tjera u bilo koje doba godine i to po mogućstvu dva puta, za razliku od divljih kanida koji se tjeraju jednom godišnje i to najčešće u kasnu zimu. Zdravlje Uredi Psi boluju od raznih bolesti, od kojih se neke mogu prenijeti i na čovjeka i druge životinje, dok su druge jedinstvene samo za pse. Bolesti Uredi Od infektivnih zaraza, pse najčešće povezujemo sa bjesnilom, štenećakom i parvovirusom. Od urođenih bolesti kod pasa su najčešće displazije kukova, razne vrste epilepsija i plućna stenoza. Skoro svaka bolest koju može dobiti čovjek može dobiti i pas (osim specifičnih bolesti za čovjeka), kao što su rak, bolesti zuba, srca, itd... Paraziti Uredi Najčešći paraziti su buve i gliste. Životni vijek Uredi Životni vijek varira od vrste do vrste. Tako da gigantske vrste pasa žive, u prosjeku, od 7 do 8 godina, dok neki mali terijeri mogu živjeti i do 20 godina. Kod mješanaca, srednje veličine životni vijek je od 13 do 18 godina. Zapisano je da je najstariji pas živio 30 godina.[20] Iako se ne može predvidjeti niti kontrolisati koliko dugo će neka životinja živjeti, životni vijek se ipak produžuje ispravnom ishranom, vježbanjem, redovnim posjetama veterinaru i brigom o životinji. Psihologija pasa Uredi Najsigurniji način za razvijanje osećaja prema psima i njihovoj psihologiji je pažljivo posmatranje štenadi u leglu. Čak i pre nego što prestanu sisati, štenad počinje pokazivati karakteristike koje pseću vrstu čine korisnom ili problematičnom za ljude. Uspješan odnos čoveka i psa zavisi od mogućnosti vlasnika da `pročita` svog ljubimca i da može misliti kao pas.[21] Pas je životinja koja pripada čoporu, koji ima urođenu potrebu za životom u sistemu hijerarhije. Već sa 4 do 5 nedelja očigledno je koji dio legla je dominantniji i kako se ta dominacija iskazuje. Dominantno štene je ono koje prvo jede, koje započinje igru i ono koje se usudi izaći iz legla. Kad napusti leglo, štene dobija novo društvo koje čine svi članovi jednog domaćinstva, ljudi i životinje. Odvojeno od sigurnosti i topline legla, neće se opustiti dok potpuno ne upozna novu teritoriju. Jezik pasa Uredi Kako pas odrasta, razvija celi repertoar signala i držanja tela koji će objašnjavati njegovo ponašanje. Pas koji ima poverenja u čoveka pokazuje svoje osećaje u uzdignutom stavu na sve četiri noge, uspravnih ušiju i uzdignutog repa. Kada treba pokazati poslušnost, pas koji nije psihički jak, spustiće rep, staviti uši u vodoravan položaj i ponekad okrenuti glavu u stranu kako bi izbegao direktan pogled, a može čak leći na leđa.[22] Većina psećih znakova - od veselog mahanja repom do uplašenog režanja - prilično su lako razumljiva. Uzdignute ruke ili ruke kojima čovek vrši nagle pokrete (na koje su psi 40 puta perciptivniji od ljudi) kod psa mogu izazvati krivo tumačenje i potrebu za obranom. Tags: Psi knjiga o psima nega pasa uvod prakticni vodic za pse enciklopedija pasa dresura dresiranje pas briga izbor biranje psa

HASSAN HATHOUT ČITANJE MUSLIMANSKOG UMA Predgovor - Ahmed Zeki Jamani Prevod - Naida Hota-Muminović Izdavač - Dobra knjiga, Sarajevo Godina - 2014 166 strana 23 cm ISBN - 978-9958-27-158-8 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Predgovor UVOD BOG ŠTA SAD? ISLAM I DRUGI Ljudi knjige Doktrinarne razlike Jevreji Kršćani STRUKTURA ISLAMSKOG UČENJA Opći pregled serijata Izvori Šerijata Ciljevi Šerijata Crkva i država Demokratija UNUTARNJOST ISLAMSKOG UČENJA Pet stupova islamskog vjerovanja Islamska moralnost Okus Kur`ana Ovako je govorio Poslanik ŽIVA PITANJA Novi svjetski poredak Autoritet nad čovjekom Vlasništvo nad dobrima Jednakost ljudi Potreba za samoobuzdavanjem Rat i mir Ekologija Pitanja stanovništva Džihad Porodica i seksualna revolucija Biomedicinska etika Pitanja reprodukcije Regulisanje plodnosti doniranje organa i transplantacija Definicija smrti Eutanazija Komentar Genetski inžinjering Epilog Glosar Indeks `S vremena na vrijeme pojavi se knjiga koja je u stanju da preoblikuje razmišljanje čovječanstva. Svako doba ima svog mislioca. Čitanje muslimanskog uma takva je knjiga. Dr. Hassan Hathout kreće od obične opaske - život prirodnog bilingvalca, koji pripada dvjema kulturama, (ljekar, koji je rođen u Egiptu, u početku je živio u Britaniji, a zatim u Sjedinjenim Državama već više od decenije) dovodi ga da zaključi da se `o islamu na Zapadu zna ono što islam nije`. Ova enciklopedijska ličnost (doktor medicine, mislilac, govornik, pjesnik) zaputio se kako bi poveo čitaoca na jedno sveobuhvatno putovanje kroz islamsko učenje. Za potrebe ovog putovanja on nam daje jednu pronicljivu i preglednu anatomiju islamskog života. On, također, britkom jasnoćom, daje unutrašnji vodič - razotkriva korake uma na djelu iza prakse, razotkriva duh iza slova, obrazloženje i Apsolutni Razum, Boga. Za nemuslimane i one koji slijede ono što dr. Hathout prikladno naziva judeo-kršćansko-islamska svjetska tradicija u širem smislu ovo putovanje djeluje prosvjetiteljski i potiče na razmišljenje. Za muslimane ono će nanovo učvrstiti njihovo vjerovanje i ponuditi im da dobiju žive i pravovremene odgovore na najsvježije dileme u vezi sa životom u novom milenijumu. Čitanje muslimanskog uma obuhvata ključna pitanja našeg doba iz islamske perspektive. Dr. Hathout u ovom mudrom, toplom i nadahnjujućem djelu govori čovječanstvu kao publici u dobu sebičnosti, mikroteizma` i bezbožništva. Kroz svoj prodorni poziv nade autor tvrdi da kad se `minimalna kritična masa` okrene razumijevanju i saradnji, moguća je i stvarna promjena. Biti poznat po onome što neko zaista jeste nije ništa drugo do osnovno ljudsko pravo, primjećuje dr. Hathout. Tako je ovdje islam predstavljen onakvim kakav on zaista jeste, i svijet kakav on zaista može biti.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Reading The Muslim Mind

DIK SVAB NAŠ MOZAK - TO SMO MI - od materice do Alchajmera Prevod - Vesna Jovanović Izdavač - Plato, Beograd Godina - 2014 418 strana 23 cm Edicija - Biblioteka Posebna izdanja ISBN - 978-86-447-0629-8 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Predgovor I UVOD 1. Mi smo naš mozak 2. Metafore za mozak II RAZVOJ, ROĐENJE I RODITELJSTVO 1. Suptilni timski rad majke i deteta pri porođaju 2. Težak porođaj kao prvi simptom poremećenog razvoja mozga 3. Majčinsko ponašanje 4. Očinsko ponašanje 5. Značaj stimulativnog okruženja za rani razvoj mozga 6. Sećanja iz materice III UGROŽENI MOZAK FETUSA U „BEZBEDNOJ` MATERICI 1. Poremećaj razvoja mozga kao posledica okruženja 2. Poremećaj razvoja mozga kao posledica narkotika i lekova 3. Kratkoročno razmišljanje nerođenog deteta 4. Da li fetus oseća bol? 5. Odricanje od sopstvene noge: BIID (dismorfofobija), bizarni razvojni poremećaj IV SEKSUALNA DIFERENCIJACIJA MOZGA U MATERICI 1. Tipičan dečak ili devojčica? 2. Polne razlike u ponašanju 3. Hetero-, homo- i biseksualnost 4. Homoseksualnost: nema izbora 5. Homoseksualnost u životinjskom svetu 6. Transseksualnost 7. Pedofilija 8. Reakcije društva na moje istraživanje o seksualnoj diferencijaciji u mozgu 9. Papa: M/Ž? `Ajde da proverimo! V PUBERTET, ZALJUBLJENOST I SEKSUALNOST 1. Pubertetska glava 2. Pubertetsko ponašanje 3. Zaljubljeni mozak 4. Bolesti mozga i seksualnost - Orgazam se može videti u mozgu - Seksualnost i hormoni - Neuropsihijatrijski poremećaji i seksualnost VI HIPOTALAMUS: OPSTANAK, HORMONI I EMOCIJE 1. Proizvodnja hormona usled rada hipotalamusa i protoka uree 2. Opstanak bez hipotalamusa 3. Depresija - Uzroci - Različite vrste depresija - Različiti sistemi i regije mozga uključeni u depresiju - Terapije 4. Prader-Vili sindrom 5. Gojaznost 6. Kluster glavobolja 7. Narkolepsija: pospanost od smeha 8. Napadi smeha bez emocija 9. Anoreksija nervoza je bolest mozga VII ZAVISNIČKE SUPSTANCE 1. Kanabis i psihoze 2. Xtc: oštećenje mozga nakon užitka 3. Zloupotreba narkotika među političarima VIII MOZAK I SVEST 1. Zanemarivanje: polu-život 2. Koma i slična stanja - Vegetativno stanje - Locked-in sindrom - Moždana smrt - Transplantacija 3. Strukture mozga esencijalne za našu svest 4. Značaj funkcionalne povezanosti između struktura mozga za našu svest 5. Obmana i gubitak samosvesti 6. `Popunjavanje` nepotpunih informacija 7. Shvatanja o mehanizmima svesti IX AGRESIJA 1. Agresivni iz materice 2. Mladi i agresivni 3. Agresija, bolesti mozga i zatvor 4. Zločin i kazna 5. Nasilni tokom sna X Autizam 1. Danijel Tamet - autistični savant 2. Autizam, poremećaj u razvoju 3. Savanti 4. Mozak savanata XI ŠIZOFRENIJA I DRUGI UZROCI HALUCINACIJA 1. Šizofrenija, bolest svih vremena i kultura 2. Šizofrenija, simptomi 3. Šizofrenija, poremećaj u razvoju mozga 4. Halucinacije kao posledica manjka stimulansa 5. Ostale halucinacije - Delirijum - Glasovi u glavi - Mirisne halucinacije XII REPARACIJA I ELEKTRIČNA STIMULACIJA 1. Staračko slepilo: degeneracija makule 2. Serendipitet: sreća u nesreći 3. Duboka stimulacija mozga 4. Stimulacija mozga i sreća 5. Proteze za mozak 6. Transplantacija moždanog tkiva fetusa 7. Genska terapija 8. Spontani oporavak od oštećenja mozga XIII MOZAK I SPORT 1. Neuropornografija: boks 2. Olimpijske igre i pol 3. Trka za dobrom formom do smrti XIV MORALNO PONAŠANJE 1. Prefrontalni korteks: Inicijativa, planiranje, govor, ličnost i moralno ponašanje 2. Moralno ponašanje: čovek u životinji 3. Nesvesno moralno ponašanje 4. Moralne mreže 5. Šta nas priroda uči o boljem društvu XV PAMĆENJE 1. Kandelovo istraživanje memorije i kolektivnog gubitka pamćenja Austrijanaca 2. Anatomija našeg pamćenja 3. Put do dugoročnog pamćenja 4. Skladištenje istorije u memoriji 5. Implicitna memorija u malom mozgu XVI NEUROTEOLOGIJA: MOZAK I RELIGIJA 1. Zašto je toliko ljudi religiozno? 2. Evolucionarna prednost religije 3. Religiozni mozak 4. Bolji svet bez religije? 5. Nečiste dagnje i žene 6. Molitva za drugog: placebo za sebe 7: Religijske deluzije 8. Epilepsija temporalnog režnja: poruke od Boga 9. Reakcije društva na moje viđenje religije XVII NEMA VIŠE `IZMEĐU NEBA I ZEMLJE` 1. Duša protiv duha 2. Srce i duša 3. Pseudonaučna objašnjenja iskustva bliske smrti - Četiri Nobelove nagrade u smeće - Buđenje iskustava bliske smrti - Neodgovorno izazivanje straha 4. Učinkoviti placebo 5. Tradicionalna kineska medicina: ponekad više od placeba 6. Biljna terapija XVIII SLOBODNA VOLJA - PRIJATNA ILUZIJA 1. Slobodna volja protiv izbora 2. Mozak kao nesvesni džinovski kompjuter 3. Nesvesna volja 4. Šta slobodna volja nije 5. Slobodna volja i bolesti mozga XIX ALCHAJMEROVA BOLEST 1. Starenje mozga, Alchajmerova bolest i drugi oblici demencije - Razni oblici demencije - Uzrok Alchajmerove bolesti? 2. Postepeno raspadanje kod Alchajmera 3. `Use it or lose it` reaktivacija neurona kod Alchajmerove bolesti - Aktiviranje protiv Alchajmera - Stimulacija biološkog sata svetlom - Istraživanje u toku 4. Bol kod demencije 5. Alchajmer i pravi trenutak za odluku o okončanju života XX SMRT 1. Magija života i smrti 2. Doktor Dejman i Crni Jan 3. Kurs prihvatanja stranog: vrlo jednostavno 4. Holandska banka mozga 5. Lekovito bilje za dug život posle smrti XXI EVOLUCIJA 1. Pregovori i povećanje moždane mase 2. Evolucija mozga 3. Molekularna evolucija 4. Zašto jedna nedelja? XXII ZAKLJUČAK - Urođeno protiv nasleđenog - Funkcionalna teratologija - Seksualne diferencijacije mozga - Fetalni mozak i rođenje - Značaj dobrog postnatalnog razvoja - Nerentabilni: kako seješ, tako žanješ? - Mozak i pravosuđe - Kraj života - Novi razvoji XXIII ZAHVALNICA `Priča našeg života je priča našeg mozga. Ona počinje u materici gde se mozak formira na način koji nam određuje dalji život. U knjizi Naš mozak – to smo mi Dik Svab prati čoveka od začeća do smrti. Sa kakvim se pretnjama susreće dete u materici? Kakav je mozak adolescenata, šta se u mozgu dešava kada smo zaljubljeni, kako se homoseksualnost i heteroseksualnost mogu objasniti i šta se dešava kada Alchajmerova bolest napadne mozak? Smisao i besmisao terapija, antidepresiva i alternativne medicine, agresija, moralno ponašanje i vera, meditacija, oštećenje mozga, psihički problemi, iskustvo bliske smrti: sve je opisano u Naš mozak – to smo mi. Kada pročitate knjigu bolje ćete razumeti zašto ste to što jeste.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Dick Swaab Wij zijn ons brein

Autor - osoba Gete, Johan Volfgang fon, 1749-1832 Naslov Bajka o zelenoj zmiji i lepoj Ljiljani / Johan Wolfgang von Goethe ; sa predavanjem Rudolfa Štajnera ; prevod Josif Korać ; [crteži Asja Turgenjev] Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1984 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Književna zajednica Novog Sada, 1984 (Senta : Udarnik) Fizički opis 54 str. : crteži ; 21 cm Drugi autori - osoba Štajner, Rudolf Korać, Josif Turgenjev, Asja Crkvenjakov, Lazar Zbirka ǂEdicija ǂNovi Sad ; ǂknj. ǂ21 (Broš.) Napomene Tiraž 3.000 Str. 3-4: Predgovor / Crkvenjakov Lazar Str. 35-54: Geteova tajna objava / Rudolf Štajner. Predmetne odrednice Gete, Johan Volfgang fon, 1749-1832 Veoma dobro očuvano! PREDGOVOR Pred nama je izuzetno inspirativan tekst Geteove bajke objavljen na kraju njegovog spisa „Zabavljanje nemačkih iseljenika`. Po bogatstvu arhetipskih likova i simboličnih događanja bajka zauzima izuzetno mesto u Gete- ovom stvaralaštvu. Njena dubina, snaga i zatvorenost za uobičajena tumačenja gotovo da nemaju premca u toj vrsti literature osim možda što izvesnu paralelu možemo povući sa srednjovekovnim tekstom: „Čarobna svadba Kristijana Rozenkrojca”. Bajku su mnogi objašnjavali, ali sigurno da je najvrednije i najdublje sudove o njoj dao Rudolf Štajner, filozof i duhovno naučni istraživač. Njemu je u dvadeset drugoj godini života poveren rad na pripremi, komentaru i redakciji izdanja Geteovih prirodnonaučnih spisa. Zadatak ovog mladog geteaniste bio je možda najteži pošto je za njegovo izvršenje bilo potrebno isto tako dobro poznavanje prirodnih nauka, filozofije i književnosti, koliko i samog Getea. Štajner se na ovom poslu zadržao 15 godina. U toku ove naučno filozofske delatnosti naišao je na Geteovu bajku, „O zelenoj zmiji i lepoj Ljiljani”. O tome on u svojoj autobiografiji piše sledeće: ...„Tu zagonetnu priču objašnjavali su mnogi. Meni tada nimalo nije bilo stalo do toga da „tumačim” njenu sadržinu. Nju sam usvajao jednostavno u poetsko umetničkom obliku. Uvek mi je bilo neprijatno da objašnjenjima razbijam delatnu fantaziju. Video sam tada da je bajka nastala iz Geteovog razgovora sa Šilerom u vreme kad je ovaj pisao svoja „Pisma za unapređenje čovekovog estetskog vaspitanja”. Šilerov duh je prolazio kroz filozofsku fazu svoga razvoja. Mnogo se bavio „objašnjenjem čovekove svesti sa samom sobom”. To je osećao kao zadatak svoje duše. Ova mu je izgledala sasvim predana razumskoj delatnosti. On je osećao da u čistoj razumskoj delatnosti, duša nije zavisna od telesno-čulne organizacije. No Šiler nije bio zadovoljan tom vrstom natčulne delatnosti. Duša je u „duhu” kada je predana „logičkoj nužnosti”, smatra on. Ali u toj delatnosti nije ona slobodna, a nije ni unutarnje živa. Na drugoj strani je Šiler prImetio, kakva je ljudska duša u jednoj suprotnoj delatnosti, potpuno predana telu, kada je pod uticajem čulnih opažanja i nagonskih impulsa. [...] ona je u tom drugom slučaju predana prirodnoj zakonitosti koja ne sačinjava njenu suštinu. Tako je Šiler došao do shvatanja, da u obe delatnosti čovek nije „istinoljubiv čovek`. Čovek treba da postigne srednje raspoloženje između logičke i prirodne prinude. Po Šileru je čovek u takvom raspoloženju kada živi u umetničkom životu. Estetsko shvatanje gleda čulno, ali tako, što u čulnom nalazi duh. Čulno živi u senci duha. Estetsko shvatanje u stvaranju i primanju daje duhu čulni lik tako da pri tome gubi senovito apstraktno postojanje.  Video sam, nastavlja Štajner, kako je Gete primio Šilerovo predstavljanje „istinoljubivog čoveka”. Poznato je iz prepiske ta dva prijatelja, da je Gete nalazio da je Šilerovo rešenje ovog pitanja suviše apstraktno i jednostrano filozofsko. Šilerovom filozofskom shvatanju Gete je protivstavio jedno shvatanje u obliku poetske bajke. Gete je smatrao da u traženju svoje prave suštine, čovek ne treba da prilazi zagonetki duše filozofskim pojmovima, nego bogatstvom duševnog doživljavanja. Gete je u toj bajci stvaralačku imaginaciju uzdigao do granice, na kojoj ona prelazi u unutrašnje duševno zbivanje, koje je istovremeno saznajno doživljavanje stvarnog duhovnog sveta. Smatrao sam da možemo najdublje pogledati u njegovu dušu, kada se udubimo u tu bajku [...] Izgledalo mi je kao da je Gete pri sastavljanju te bajke bio nošen unutrašnjom snagom nekog polusvesnog duševnog života i da je u svom pogledu na svet sebe nadvisio. Tako o bajci govori Rudolf Štajner. A kada uđemo u bajku kao u tajanstvenu zemlju, zagonetka sledi zagonetku, Geteove sfinge nam postavljaju pitanja ali mi na njih nemamo odgovora. Nerešive zagonetke nisu prijatne ali jednom popijen gorak lek počinje da deluje a da sami ne znamo kako i s kojim ciljem. Bajka nas podseća na veliku slagalicu, ispreturani mozaik, čiji nam je slog neko baš pokazao ali smo ga istog trenutka zaboravili. Pokazano je u psihološkim istraživanjima stvaralačkog procesa da u čoveku nerešeni problem, zagonetka, nastavlja da živi, preoblikuje se, da bi se sasvim iznenada pojavila u svesti u potpuno novom svetlu i s razrešenjem. Geteova bajka nam daje živu materiju i putokaz da u našoj unutrašnjosti potražimo snage i inspiracije za razrešenje njenih i svojih zagonetki, polako i strpljivo sklapajući kriptični mozaik. Lazar Crkvenjakov Johan Volfgang fon Gete (nem. Johann Wolfgang von Goethe; Frankfurt na Majni, 28. avgust 1749 – Vajmar, 22. mart 1832) bio je nemački pisac, političar, pesnik, naučnik i filozof, a tokom 10 godina i predsednik oblasti Vajmar. Gete je bio jedna od najznačajnijih ličnosti nemačke književnosti i evropskog neoklasicizma i romantizma krajem 18. i početkom 19. veka. Autor „Fausta“ i „Teorije boja“ širio je svoj uticaj širom Evrope, a tokom narednog veka njegova dela nadahnula su mnoge muzičke i dramske komade. Biografija Gete je rođen u Frankfurtu na Majni u Nemačkoj. Njegov otac bio je važna i poštovana ličnost, i lično je nadgledao obrazovanje svog sina u početku. Gete je studirao pravo na univerzitetu u Lajpcigu 1765, zatim 1770. na univerzitetu u Štrasburgu, uz prava pohađa i botaniku, hemiju, anatomiju itd. U Štrasburgu upoznaje Herdera, koji se već proslavio kritičkim spisima. Pod njegovim uticajem, Gete počinje da se interesuje za poeziju narodnog predanja i za nemačku nacionalnu prošlost. Ubrzo se uklapa u pokret Šturm und drang. Godine 1771. radi u Frankfurtu kao advokat gde izdaje i književni časopis „Gec fon Berlihingen“. Odlazi 1772. godine, jer oseća da remeti mir između svog prijatelja Kestnera i njegove verenice Šarlote Buf. Ta epizoda, vest o samoubistvu njegovog poznanika Jerusalima, i događaj kada mu je rečeno da izbegava kuću trgovca Brentana sa čijom je ženom voleo da svira, dali su mu građu za prvi roman. Roman „Jadi mladog Vertera“ izdaje 1774. godine, i on mu donosi svetsku slavu, dok je iza sebe imao dramu „Gec fon Berlihingen“, poznatu, ali ne u tolikoj meri. Iste godine se veri sa Elizabet Šeneman (Lili iz njegovih pesama) i odlazi zauvek iz rodnog grada. Na poziv Karla Avgusta, vojvode od Saks-Vajmara, otišao je 1775. u Vajmar gde je obavljao niz političkih poslova. Naposletku je postao vojvodin glavni savetnik. Uskoro dovodi Herdera, zatim i Šilera. Vajmar postaje značajno duhovno stecište Nemačke. Upoznaje Šarlotu fon Štajn kojoj posvećuje 1700 pisama. Od 1786. do 1788. putovao je Italijom i upravljao vojvodskim pozorištem Vajmara. U to vreme je završio „Egmonta“, pretočio u stihove „Ifigeniju“ i započeo „Torkvata Tasa“. Učestvovao je u ratu protiv Francuske što se veoma odrazilo na njegovu ličnost. U narednom periodu sklopio je prijateljstvo sa Fridrihom Šilerom koje je potrajalo do 1805. Iako je imao verenicu, oženio se Kristijanom Vulpius 1806. godine. Od 1794. godine posvetio se isključivo pisanju, i nakon niza neprevaziđenih dela, godine 1832. preminuo je u Vajmaru. Rad Njegovo prvo delo napisano pre odlaska u Vajmar, tragedija „Gec fon Berlihingen“ (nem. Götz von Berlichingen, 1773), ujedno je i prvo delo koje ga je proslavilo. Zatim je usledio roman „Jadi mladog Vertera“ koje mu je donelo izvanrednu naklonost svetskog čitalaštva. U periodu dok se družio sa Fridrihom Šilerom dovršio je „Godine učenja Vilhelma Majstera“ i prelepu pesmu „Herman i Dorotea“ (u ovom epu, povodom revolucije, protiv koje je bio, slavi porodicu, svakodnevni rad i mir), kao i „Rimske elegije“. U periodu Od Šilerove do svoje smrti, napisao je „Fausta“, „Izbor po srodnosti“, svoju pseudo-autobiografiju „Iz mog života: činjenice i fikcija“, opisao je putovanje po Italiji, objavio je dosta naučnih radova i seriju rasprava o nemačkoj umetnosti. Njegova dela imala su ogroman uticaj na književnost i umetnost čim su se pojavila. Kao dopuna radu u književnosti, Gete je dao značajan doprinos naučnom radu. U biologiji, dao je teoriju uslova za metamorfozu biljaka, po kojoj sve biljke nastaju od listova. Takođe je poznat po svom otkriću središnje vilične kosti kod ljudi. Gete je smatrao svoju teoriju boja, svojim najznačajnijim doprinosom nauci i uopšte svojim najznačajnijim delom. On je tvrdio da boje nisu samo fenomen na fizičkom nivou već da boje zavise od svetla i načina na koje ono pada na predmete, odnosno da su one stvar individualne percepcije. Bio je izuzetno ponosan na svoj rad i jednom prilikom je rekao: „To što sam ja jedina osoba u ovom veku koja ima pravi uvid u nauku boja, je zato što sam ja ponosan na to i to je ono što mi daje osećaj da sam mnoge nadmašio“. U razgovorima sa Ekermanom, Gete potvrđuje da nije voleo prosvetiteljstvo, jer je bio više čovek srca nego razuma. Romantičari su mu strani, jer je u osnovi bio realista. Od svih svojih savremenika najviše ceni Bajrona, upravo zato što mu se činilo da Bajron više pripada klasici nego romantici. Najviše ceni klasičnu poeziju i umetnost – u romantizmu vidi nešto nezdravo, neorgansko. Geteov duhovni razvoj se najbolje ogleda u lirici. Od pobožnih pesama ispirisanih Klopštokom, preko anakreotskih pesama inspirisanih Vilandom, do Herderovog uticaja kada izvor pesničkog zanosa postaje priroda, u kojoj Gete vidi oličenje stvaralačke sklobode i elementarne snage („Dobrodošlica i rastanak“). Gete je postao spinozista: bog je u prirodi, u prirodi postoje dva elementa – sila i materija, a sila je bog; zato treba voleti svu prirodnu silu. Kasnije se ovo filozofsko shvatanje nijansira, i Gete kao pesnički motiv uzima grčke bogove kao personifikaciju prirodnih sila, i buni se protiv njih („Prometej“). Ova poezija je ujedno patetična, puna borbe i zanosa. U to vreme Getea zaokuplja ideja velikih ljudi: Cezara, Fausta, Prometeja, Muhameda – simbol genija koji vodi čovečanstvo. U ovoj fazi (Šturm und drang) javljaju se slobodni ritmovi, stihovi svaki drugom broju slogova, da bi se skoro mogli pisati u prozi. U Vajmaru prestaje buntovništvo i javlja se smireni Gete, pesnik harmonije koji u prirodi vidi materinsku silu čovečanstva. Priroda više nije jezovita, puna neprijateljskih, demonskih sila, nego je protkana harmonijom i redom, a božanske sile su naklonjene čoveku („Putnikova noćna pesma“, „Pevanje duhova nad vodama“). Što više Geteova poezija postaje misaona, to se više kreće oko ideje humaniteta („Božansko“). Čežnja za jugom, za Italijom, ogleda se u delu „Minjon“. Posle Italije njegova poezija postaje čulna koliko i misaona. Gete je još od pokreta Šturm und drang pisao balade, a usavršio se u takmičenju sa Šilerom. Dok Šiler redovno polazi od etičke ideje, Gete je slobodniji u koncepciji. Za Šilera (kantovac) balada je zamisao za dramu, dok se kod Getea (spinozista) pre oseća delovanje prirodnih sila, koje su jače od čoveka i razum ne može da ih objasni i definiše. Najznačajnija dela Jadi mladog Vertera Jadi mladog Vertera je prvo Geteovo delo koje ga je proslavilo, a nastalo je 1774. godine. Reč je o dubokoj ličnoj ispovesti. Fabula je jednostavna, a lepota pojedinih scena proizlazi iz njihove vešte kompozicije. U romanu se radi o pasivnom, sentimentalnom nezadovoljstvu osećajnog, ali preosetljivog junaka svog doba, koji beži od sveta, ali ne može da izbegne okove koje mu nameće društvo. On se onda potpuno okreće od ljudi i tone u prirodu. To nije samo ljubavni roman – pisma (po uzoru na Ričardsona[traži se izvor]) su ujedno i junakove ispovesti o doživljavanju života uopšte, o zanosima i teskobama njegovog psihičkog sveta. Život o kojem Verter mašta je u oštroj suprotnosti sa stvarnošću koja ga okružuje. Oseća se ogorčenje zbog nazadnih konvencija društva koje koče slobodan razvitak jedinke i ljudske duše. Ovo je jedan od najznačajnijih Geteovih ljubavnih romana u svetskoj književnosti. Veličina ovog dela se ogleda u tome što je to osećajna i lirska setna ispovest najtajnijih duševnih raspoloženja i najintimnijeg duševnog bola. Za tako nešto se pre toga nije ni znalo, a kasnije će se ispostaviti, neće se ni posle toga čuti. Gete je na isto tako neuporediv način pisac uspeo da u opis jedne ljubavne tragedije sažme sve velike probleme svog vremena u borbi za razvoj ličnosti. Zbog povećanog broja samoubistava knjiga je jedno vreme zabranjivana u Italiji i Danskoj. Godine učenja Vilhelma Majstera Delo Godine učenja Vilhelma Majstera je nastalo 1796. godine. Vilhelm Majster je kao junak posebna varijacija Vertera, ali ovaj roman je ujedno i ostvarenje jednog estetskog programa. Gete piše veoma koncizno, sa velikim bogatstvom izraza, ali intenzivno neposredno pripovedanje se sve više opterećuje didaktikom: sav zanos za pozorište je samo zabluda. Izbor prema sličnosti U ovom romanu zahteva odricanje od svega što je čulno, pa čak i greh počinjen jedino u mislima dovodi do katastrofe. Roman je eksperiment, psiho-hemijski pokušaj. Putovanja Vilhelma Majstera Roman Putovanja Vilhelma Majstera je napisao 1821. godine, četvrt veka posle prvog dela. Podnaslov ovog romana glasi Oni koji se odriču. Glavni deo romana posvećen je utopiji vaspitanja koja je ocrtana kao Pedagoška provincija. Iako govori o disciplini i sintezi, roman je krajnje slobodan po kompoziciji: labavo nanizani delovi, novele i pripovetke već objavljivane ili namenjene za druge zbirke, maksime i refleksije, kao i poneka pesma. Bibliografija Romani Jadi mladog Vartera (1774) Putovanja Vilhelma Majstera (1821) Godine učenja Vilhelma Majstera (1796) Izbor prema sličnosti Drame Gete je bio veoma plodan na polju drama. Napisao ih je preko stotinu. Gec od Berlihingena (1773) – prva nemačka drama sa nacionalnim motivom, originalna po formi, puna životne etike i istorijske realnosti. Ifigenija na Tauridi Egmont (1788) Torkvato Taso (1789) Faust, prvi deo (1808) Faust, drugi deo (1832) Pesme Prometej 1 Kralj vilenjaka Rimske elegije (1795) Rajneke Fuks (Reineke Fuchs) Godine učenja čarobnjaštva Herman i Doroteja (1797) Naučna dela Metamorfoza biljaka (1790) Teorija boja (1810) Putovanje Italijom Posmrtna posla Geteovi razgovori Rudolf Jozef Lorenc Štajner (nem. Rudolf Joseph Lorenz Steiner; Donji Kraljevec, 25. februar 1861 – 30. mart 1925) je bio austrijski filozof, predavač, umetnik, dramaturg, mislilac i ezoterist. Nakon raskida sa Teozofskim društvom, Rudolf Štajner je osnovao Antropozofsko društvo. Antropozofija bi se mogla okarakterisati kao učenje koje je nastalo iz teozofije, ali koje za razliku od nje navodi Isusa Hrista kao centralnu figuru u procesu dosezanja oslobođenja, spoznaje i jedinstva sa Univerzalnim duhom. Štajner je vrlo često spominjao tri duhovna stanja koja pomažu pri tom psihonautičkom procesu. To su: imaginacija, inspiracija, intuicija. Imaginacija, inspiracija i intuicija su termini koji predstavljaju tehnike koje vode ka višem stepenu otvorenosti percepcije ka onostranim iskustvima i daleko su od prizemnog shvatanja imaginacije, inspiracije i intuicije. Antropozofija se može nazvati i „mističnim hrišćanstvom“, jer ona ima za cilj da otkrije hrišćanske tajne koje su banalizovane ili skrivene. U antropozofiji nema posrednika u vezi između čoveka i Boga. To je jedino Hrist, koji i jeste „mistično sunce“. Za Štajnera je, inače, raspeće Hristovo „misterija univerzuma“. Antropozofija uključuje i karmu u svoj sistem, kao i filozofiju spiritualne evolucije. Četiri znaka Jevanđelista (lav, orao, anđeo i bik) predstavljaju faze u evolucijskom spiritualnom razvoju čoveka. Čovek je spiritualno biće koje je podeljeno na: fizičko telo, eterično telo, astralno telo, ego. Za fizičko telo je vezana nada, za eterično telo ljubav, za astralno vera, a za ego je vezana volja. Glavni centar Antropozofskog društva jeste Dornah (nem. Dornach) u Švajcarskoj, gde se nalazi Geteanum (Goetheanum). Geteanum predstavlja spiritualni centar u kome se antropozofija izučava kroz teoriju i praksu. Osim Geteanuma, širom sveta postoje i drugi antropozofski centri. Štajner je smatrao da će Ahriman (personifikacija zla) biti otelotvoren u SAD. Štajner je definisao antropozofiju na sledeći način: „Antropozofija je put znanja, koji vodi spiritualno u čoveku ka spiritualnom u univerzumu... Antropozofi su oni koji iskuse esencijalnu potrebu samog života, određena pitanja vezana za pitanje prirode ljudskog bića i univerzuma, isto kao što neko iskusi glad ili žeđ.” Uticaj Getea Štajner je zastupao oblik etičkog individualizma, kome je kasnije dodao jednu eksplicitniju crtu spiritualnog. On je izveo svoju epistemologiju iz pogleda Johana Volfganaga Getea na svet, gde mišljenje predstavlja organ percepcije. Kao što oko percipira boje, tako mišljenje percipira ideje. Okultizam Rudolfa Štajnera su dovodili u vezu sa okultnom ložom O. T. O. i austrijskim okultistom Teodorom Rojsom (nem. Theodor Rheuss), kao i engleskim okultistom Alisterom Kraulijem (engl. Aleister Crowley), ali prema istraživanju Pitera Roberta Keniga (nem. Peter Robert Koenig), specijaliste za O. T. O. fenomen, takva veza nikada nije postojala. Štajner vs. Frojd Takođe je poznato da je Štajner teoriju Sigmunda Frojda (nem. Sigmund Freud) o libidu kao pokretaču dubljih psiholoških procesa kod čoveka smatrao smešnom i netačnom. On je isticao da ponašanje čoveka nije uslovljeno nikakvim nesvesnim procesima, niti libidom, već spiritualnim bićem. Štajner je do poslednjeg dana svog života tvrdio da je čovek prvenstveno duhovno biće i da je duhovni svet za njega opipljiv, isto kao i sto ispred njega na kome piše. Štajner je tvrdio da čovek uz pomoć razvoja unutarnjeg spiritualnog bića ima mogućnost da zaviri iza vela onostarnog. Na taj način može čitati zapise sa Akaše, tj. kosmičkog kolektivnog pamćenja. Odnos prema nacistima Štajner je bio velika pretnja za nacistički pokret u Nemačkoj, jer je svojim idejama bio u potpunosti suprotan njihovoj doktrini. Već 15. maja 1922. godine pokušan je atentat na Štajnera u hotelu Fir Jarescajten u Minhenu, organizovan od strane nacista, koji je Štajner izbegao. Takođe se smatra da je požar u Geteanumu 31. decembra 1922. godine, u kojem je izgoreo prvi Geteanum centar, bio podmetnut od strane nacista. Trevor Rejvenskroft (engl. Trevor Ravenscroft) u svojoj knjizi Koplje sudbine (engl. The Spear of Destiny) tvrdi da je Štajner imao sposobnost astralne projekcije. Na taj način je lako mogao da vidi planove okultne grupe Tule, koja je stvorila nacističku partiju – NSDAP, tj. Nacionalsocijalističku nemačku radničku partiju, na čelu sa Adolfom Hitlerom. Antisemitizam Na prelasku u 20. vek Štajner je napisao seriju od sedam članaka za Mitteilungen aus dem Verein zur Abwehr des Antisemitismus, magazin koji je bio posvećen borbi protiv antisemitizma, u kome je napadao tadašnji antisemitizam. MG100 (N)

Autor - osoba Gete, Johan Volfgang fon, 1749-1832 Naslov Bajka o zelenoj zmiji i lepoj Ljiljani / Johan Wolfgang von Goethe ; sa predavanjem Rudolfa Štajnera ; prevod Josif Korać ; [crteži Asja Turgenjev] Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1984 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Književna zajednica Novog Sada, 1984 (Senta : Udarnik) Fizički opis 54 str. : crteži ; 21 cm Drugi autori - osoba Štajner, Rudolf Korać, Josif Turgenjev, Asja Crkvenjakov, Lazar Zbirka ǂEdicija ǂNovi Sad ; ǂknj. ǂ21 (Broš.) Napomene Tiraž 3.000 Str. 3-4: Predgovor / Crkvenjakov Lazar Str. 35-54: Geteova tajna objava / Rudolf Štajner. Predmetne odrednice Gete, Johan Volfgang fon, 1749-1832 Ima kratku posvetu na najavnom listu. PREDGOVOR Pred nama je izuzetno inspirativan tekst Geteove bajke objavljen na kraju njegovog spisa „Zabavljanje nemačkih iseljenika`. Po bogatstvu arhetipskih likova i simboličnih događanja bajka zauzima izuzetno mesto u Gete- ovom stvaralaštvu. Njena dubina, snaga i zatvorenost za uobičajena tumačenja gotovo da nemaju premca u toj vrsti literature osim možda što izvesnu paralelu možemo povući sa srednjovekovnim tekstom: „Čarobna svadba Kristijana Rozenkrojca”. Bajku su mnogi objašnjavali, ali sigurno da je najvrednije i najdublje sudove o njoj dao Rudolf Štajner, filozof i duhovno naučni istraživač. Njemu je u dvadeset drugoj godini života poveren rad na pripremi, komentaru i redakciji izdanja Geteovih prirodnonaučnih spisa. Zadatak ovog mladog geteaniste bio je možda najteži pošto je za njegovo izvršenje bilo potrebno isto tako dobro poznavanje prirodnih nauka, filozofije i književnosti, koliko i samog Getea. Štajner se na ovom poslu zadržao 15 godina. U toku ove naučno filozofske delatnosti naišao je na Geteovu bajku, „O zelenoj zmiji i lepoj Ljiljani”. O tome on u svojoj autobiografiji piše sledeće: ...„Tu zagonetnu priču objašnjavali su mnogi. Meni tada nimalo nije bilo stalo do toga da „tumačim” njenu sadržinu. Nju sam usvajao jednostavno u poetsko umetničkom obliku. Uvek mi je bilo neprijatno da objašnjenjima razbijam delatnu fantaziju. Video sam tada da je bajka nastala iz Geteovog razgovora sa Šilerom u vreme kad je ovaj pisao svoja „Pisma za unapređenje čovekovog estetskog vaspitanja”. Šilerov duh je prolazio kroz filozofsku fazu svoga razvoja. Mnogo se bavio „objašnjenjem čovekove svesti sa samom sobom”. To je osećao kao zadatak svoje duše. Ova mu je izgledala sasvim predana razumskoj delatnosti. On je osećao da u čistoj razumskoj delatnosti, duša nije zavisna od telesno-čulne organizacije. No Šiler nije bio zadovoljan tom vrstom natčulne delatnosti. Duša je u „duhu” kada je predana „logičkoj nužnosti”, smatra on. Ali u toj delatnosti nije ona slobodna, a nije ni unutarnje živa. Na drugoj strani je Šiler prImetio, kakva je ljudska duša u jednoj suprotnoj delatnosti, potpuno predana telu, kada je pod uticajem čulnih opažanja i nagonskih impulsa. [...] ona je u tom drugom slučaju predana prirodnoj zakonitosti koja ne sačinjava njenu suštinu. Tako je Šiler došao do shvatanja, da u obe delatnosti čovek nije „istinoljubiv čovek`. Čovek treba da postigne srednje raspoloženje između logičke i prirodne prinude. Po Šileru je čovek u takvom raspoloženju kada živi u umetničkom životu. Estetsko shvatanje gleda čulno, ali tako, što u čulnom nalazi duh. Čulno živi u senci duha. Estetsko shvatanje u stvaranju i primanju daje duhu čulni lik tako da pri tome gubi senovito apstraktno postojanje.  Video sam, nastavlja Štajner, kako je Gete primio Šilerovo predstavljanje „istinoljubivog čoveka”. Poznato je iz prepiske ta dva prijatelja, da je Gete nalazio da je Šilerovo rešenje ovog pitanja suviše apstraktno i jednostrano filozofsko. Šilerovom filozofskom shvatanju Gete je protivstavio jedno shvatanje u obliku poetske bajke. Gete je smatrao da u traženju svoje prave suštine, čovek ne treba da prilazi zagonetki duše filozofskim pojmovima, nego bogatstvom duševnog doživljavanja. Gete je u toj bajci stvaralačku imaginaciju uzdigao do granice, na kojoj ona prelazi u unutrašnje duševno zbivanje, koje je istovremeno saznajno doživljavanje stvarnog duhovnog sveta. Smatrao sam da možemo najdublje pogledati u njegovu dušu, kada se udubimo u tu bajku [...] Izgledalo mi je kao da je Gete pri sastavljanju te bajke bio nošen unutrašnjom snagom nekog polusvesnog duševnog života i da je u svom pogledu na svet sebe nadvisio. Tako o bajci govori Rudolf Štajner. A kada uđemo u bajku kao u tajanstvenu zemlju, zagonetka sledi zagonetku, Geteove sfinge nam postavljaju pitanja ali mi na njih nemamo odgovora. Nerešive zagonetke nisu prijatne ali jednom popijen gorak lek počinje da deluje a da sami ne znamo kako i s kojim ciljem. Bajka nas podseća na veliku slagalicu, ispreturani mozaik, čiji nam je slog neko baš pokazao ali smo ga istog trenutka zaboravili. Pokazano je u psihološkim istraživanjima stvaralačkog procesa da u čoveku nerešeni problem, zagonetka, nastavlja da živi, preoblikuje se, da bi se sasvim iznenada pojavila u svesti u potpuno novom svetlu i s razrešenjem. Geteova bajka nam daje živu materiju i putokaz da u našoj unutrašnjosti potražimo snage i inspiracije za razrešenje njenih i svojih zagonetki, polako i strpljivo sklapajući kriptični mozaik. Lazar Crkvenjakov Johan Volfgang fon Gete (nem. Johann Wolfgang von Goethe; Frankfurt na Majni, 28. avgust 1749 – Vajmar, 22. mart 1832) bio je nemački pisac, političar, pesnik, naučnik i filozof, a tokom 10 godina i predsednik oblasti Vajmar. Gete je bio jedna od najznačajnijih ličnosti nemačke književnosti i evropskog neoklasicizma i romantizma krajem 18. i početkom 19. veka. Autor „Fausta“ i „Teorije boja“ širio je svoj uticaj širom Evrope, a tokom narednog veka njegova dela nadahnula su mnoge muzičke i dramske komade. Biografija Gete je rođen u Frankfurtu na Majni u Nemačkoj. Njegov otac bio je važna i poštovana ličnost, i lično je nadgledao obrazovanje svog sina u početku. Gete je studirao pravo na univerzitetu u Lajpcigu 1765, zatim 1770. na univerzitetu u Štrasburgu, uz prava pohađa i botaniku, hemiju, anatomiju itd. U Štrasburgu upoznaje Herdera, koji se već proslavio kritičkim spisima. Pod njegovim uticajem, Gete počinje da se interesuje za poeziju narodnog predanja i za nemačku nacionalnu prošlost. Ubrzo se uklapa u pokret Šturm und drang. Godine 1771. radi u Frankfurtu kao advokat gde izdaje i književni časopis „Gec fon Berlihingen“. Odlazi 1772. godine, jer oseća da remeti mir između svog prijatelja Kestnera i njegove verenice Šarlote Buf. Ta epizoda, vest o samoubistvu njegovog poznanika Jerusalima, i događaj kada mu je rečeno da izbegava kuću trgovca Brentana sa čijom je ženom voleo da svira, dali su mu građu za prvi roman. Roman „Jadi mladog Vertera“ izdaje 1774. godine, i on mu donosi svetsku slavu, dok je iza sebe imao dramu „Gec fon Berlihingen“, poznatu, ali ne u tolikoj meri. Iste godine se veri sa Elizabet Šeneman (Lili iz njegovih pesama) i odlazi zauvek iz rodnog grada. Na poziv Karla Avgusta, vojvode od Saks-Vajmara, otišao je 1775. u Vajmar gde je obavljao niz političkih poslova. Naposletku je postao vojvodin glavni savetnik. Uskoro dovodi Herdera, zatim i Šilera. Vajmar postaje značajno duhovno stecište Nemačke. Upoznaje Šarlotu fon Štajn kojoj posvećuje 1700 pisama. Od 1786. do 1788. putovao je Italijom i upravljao vojvodskim pozorištem Vajmara. U to vreme je završio „Egmonta“, pretočio u stihove „Ifigeniju“ i započeo „Torkvata Tasa“. Učestvovao je u ratu protiv Francuske što se veoma odrazilo na njegovu ličnost. U narednom periodu sklopio je prijateljstvo sa Fridrihom Šilerom koje je potrajalo do 1805. Iako je imao verenicu, oženio se Kristijanom Vulpius 1806. godine. Od 1794. godine posvetio se isključivo pisanju, i nakon niza neprevaziđenih dela, godine 1832. preminuo je u Vajmaru. Rad Njegovo prvo delo napisano pre odlaska u Vajmar, tragedija „Gec fon Berlihingen“ (nem. Götz von Berlichingen, 1773), ujedno je i prvo delo koje ga je proslavilo. Zatim je usledio roman „Jadi mladog Vertera“ koje mu je donelo izvanrednu naklonost svetskog čitalaštva. U periodu dok se družio sa Fridrihom Šilerom dovršio je „Godine učenja Vilhelma Majstera“ i prelepu pesmu „Herman i Dorotea“ (u ovom epu, povodom revolucije, protiv koje je bio, slavi porodicu, svakodnevni rad i mir), kao i „Rimske elegije“. U periodu Od Šilerove do svoje smrti, napisao je „Fausta“, „Izbor po srodnosti“, svoju pseudo-autobiografiju „Iz mog života: činjenice i fikcija“, opisao je putovanje po Italiji, objavio je dosta naučnih radova i seriju rasprava o nemačkoj umetnosti. Njegova dela imala su ogroman uticaj na književnost i umetnost čim su se pojavila. Kao dopuna radu u književnosti, Gete je dao značajan doprinos naučnom radu. U biologiji, dao je teoriju uslova za metamorfozu biljaka, po kojoj sve biljke nastaju od listova. Takođe je poznat po svom otkriću središnje vilične kosti kod ljudi. Gete je smatrao svoju teoriju boja, svojim najznačajnijim doprinosom nauci i uopšte svojim najznačajnijim delom. On je tvrdio da boje nisu samo fenomen na fizičkom nivou već da boje zavise od svetla i načina na koje ono pada na predmete, odnosno da su one stvar individualne percepcije. Bio je izuzetno ponosan na svoj rad i jednom prilikom je rekao: „To što sam ja jedina osoba u ovom veku koja ima pravi uvid u nauku boja, je zato što sam ja ponosan na to i to je ono što mi daje osećaj da sam mnoge nadmašio“. U razgovorima sa Ekermanom, Gete potvrđuje da nije voleo prosvetiteljstvo, jer je bio više čovek srca nego razuma. Romantičari su mu strani, jer je u osnovi bio realista. Od svih svojih savremenika najviše ceni Bajrona, upravo zato što mu se činilo da Bajron više pripada klasici nego romantici. Najviše ceni klasičnu poeziju i umetnost – u romantizmu vidi nešto nezdravo, neorgansko. Geteov duhovni razvoj se najbolje ogleda u lirici. Od pobožnih pesama ispirisanih Klopštokom, preko anakreotskih pesama inspirisanih Vilandom, do Herderovog uticaja kada izvor pesničkog zanosa postaje priroda, u kojoj Gete vidi oličenje stvaralačke sklobode i elementarne snage („Dobrodošlica i rastanak“). Gete je postao spinozista: bog je u prirodi, u prirodi postoje dva elementa – sila i materija, a sila je bog; zato treba voleti svu prirodnu silu. Kasnije se ovo filozofsko shvatanje nijansira, i Gete kao pesnički motiv uzima grčke bogove kao personifikaciju prirodnih sila, i buni se protiv njih („Prometej“). Ova poezija je ujedno patetična, puna borbe i zanosa. U to vreme Getea zaokuplja ideja velikih ljudi: Cezara, Fausta, Prometeja, Muhameda – simbol genija koji vodi čovečanstvo. U ovoj fazi (Šturm und drang) javljaju se slobodni ritmovi, stihovi svaki drugom broju slogova, da bi se skoro mogli pisati u prozi. U Vajmaru prestaje buntovništvo i javlja se smireni Gete, pesnik harmonije koji u prirodi vidi materinsku silu čovečanstva. Priroda više nije jezovita, puna neprijateljskih, demonskih sila, nego je protkana harmonijom i redom, a božanske sile su naklonjene čoveku („Putnikova noćna pesma“, „Pevanje duhova nad vodama“). Što više Geteova poezija postaje misaona, to se više kreće oko ideje humaniteta („Božansko“). Čežnja za jugom, za Italijom, ogleda se u delu „Minjon“. Posle Italije njegova poezija postaje čulna koliko i misaona. Gete je još od pokreta Šturm und drang pisao balade, a usavršio se u takmičenju sa Šilerom. Dok Šiler redovno polazi od etičke ideje, Gete je slobodniji u koncepciji. Za Šilera (kantovac) balada je zamisao za dramu, dok se kod Getea (spinozista) pre oseća delovanje prirodnih sila, koje su jače od čoveka i razum ne može da ih objasni i definiše. Najznačajnija dela Jadi mladog Vertera Jadi mladog Vertera je prvo Geteovo delo koje ga je proslavilo, a nastalo je 1774. godine. Reč je o dubokoj ličnoj ispovesti. Fabula je jednostavna, a lepota pojedinih scena proizlazi iz njihove vešte kompozicije. U romanu se radi o pasivnom, sentimentalnom nezadovoljstvu osećajnog, ali preosetljivog junaka svog doba, koji beži od sveta, ali ne može da izbegne okove koje mu nameće društvo. On se onda potpuno okreće od ljudi i tone u prirodu. To nije samo ljubavni roman – pisma (po uzoru na Ričardsona[traži se izvor]) su ujedno i junakove ispovesti o doživljavanju života uopšte, o zanosima i teskobama njegovog psihičkog sveta. Život o kojem Verter mašta je u oštroj suprotnosti sa stvarnošću koja ga okružuje. Oseća se ogorčenje zbog nazadnih konvencija društva koje koče slobodan razvitak jedinke i ljudske duše. Ovo je jedan od najznačajnijih Geteovih ljubavnih romana u svetskoj književnosti. Veličina ovog dela se ogleda u tome što je to osećajna i lirska setna ispovest najtajnijih duševnih raspoloženja i najintimnijeg duševnog bola. Za tako nešto se pre toga nije ni znalo, a kasnije će se ispostaviti, neće se ni posle toga čuti. Gete je na isto tako neuporediv način pisac uspeo da u opis jedne ljubavne tragedije sažme sve velike probleme svog vremena u borbi za razvoj ličnosti. Zbog povećanog broja samoubistava knjiga je jedno vreme zabranjivana u Italiji i Danskoj. Godine učenja Vilhelma Majstera Delo Godine učenja Vilhelma Majstera je nastalo 1796. godine. Vilhelm Majster je kao junak posebna varijacija Vertera, ali ovaj roman je ujedno i ostvarenje jednog estetskog programa. Gete piše veoma koncizno, sa velikim bogatstvom izraza, ali intenzivno neposredno pripovedanje se sve više opterećuje didaktikom: sav zanos za pozorište je samo zabluda. Izbor prema sličnosti U ovom romanu zahteva odricanje od svega što je čulno, pa čak i greh počinjen jedino u mislima dovodi do katastrofe. Roman je eksperiment, psiho-hemijski pokušaj. Putovanja Vilhelma Majstera Roman Putovanja Vilhelma Majstera je napisao 1821. godine, četvrt veka posle prvog dela. Podnaslov ovog romana glasi Oni koji se odriču. Glavni deo romana posvećen je utopiji vaspitanja koja je ocrtana kao Pedagoška provincija. Iako govori o disciplini i sintezi, roman je krajnje slobodan po kompoziciji: labavo nanizani delovi, novele i pripovetke već objavljivane ili namenjene za druge zbirke, maksime i refleksije, kao i poneka pesma. Bibliografija Romani Jadi mladog Vartera (1774) Putovanja Vilhelma Majstera (1821) Godine učenja Vilhelma Majstera (1796) Izbor prema sličnosti Drame Gete je bio veoma plodan na polju drama. Napisao ih je preko stotinu. Gec od Berlihingena (1773) – prva nemačka drama sa nacionalnim motivom, originalna po formi, puna životne etike i istorijske realnosti. Ifigenija na Tauridi Egmont (1788) Torkvato Taso (1789) Faust, prvi deo (1808) Faust, drugi deo (1832) Pesme Prometej 1 Kralj vilenjaka Rimske elegije (1795) Rajneke Fuks (Reineke Fuchs) Godine učenja čarobnjaštva Herman i Doroteja (1797) Naučna dela Metamorfoza biljaka (1790) Teorija boja (1810) Putovanje Italijom Posmrtna posla Geteovi razgovori Rudolf Jozef Lorenc Štajner (nem. Rudolf Joseph Lorenz Steiner; Donji Kraljevec, 25. februar 1861 – 30. mart 1925) je bio austrijski filozof, predavač, umetnik, dramaturg, mislilac i ezoterist. Nakon raskida sa Teozofskim društvom, Rudolf Štajner je osnovao Antropozofsko društvo. Antropozofija bi se mogla okarakterisati kao učenje koje je nastalo iz teozofije, ali koje za razliku od nje navodi Isusa Hrista kao centralnu figuru u procesu dosezanja oslobođenja, spoznaje i jedinstva sa Univerzalnim duhom. Štajner je vrlo često spominjao tri duhovna stanja koja pomažu pri tom psihonautičkom procesu. To su: imaginacija, inspiracija, intuicija. Imaginacija, inspiracija i intuicija su termini koji predstavljaju tehnike koje vode ka višem stepenu otvorenosti percepcije ka onostranim iskustvima i daleko su od prizemnog shvatanja imaginacije, inspiracije i intuicije. Antropozofija se može nazvati i „mističnim hrišćanstvom“, jer ona ima za cilj da otkrije hrišćanske tajne koje su banalizovane ili skrivene. U antropozofiji nema posrednika u vezi između čoveka i Boga. To je jedino Hrist, koji i jeste „mistično sunce“. Za Štajnera je, inače, raspeće Hristovo „misterija univerzuma“. Antropozofija uključuje i karmu u svoj sistem, kao i filozofiju spiritualne evolucije. Četiri znaka Jevanđelista (lav, orao, anđeo i bik) predstavljaju faze u evolucijskom spiritualnom razvoju čoveka. Čovek je spiritualno biće koje je podeljeno na: fizičko telo, eterično telo, astralno telo, ego. Za fizičko telo je vezana nada, za eterično telo ljubav, za astralno vera, a za ego je vezana volja. Glavni centar Antropozofskog društva jeste Dornah (nem. Dornach) u Švajcarskoj, gde se nalazi Geteanum (Goetheanum). Geteanum predstavlja spiritualni centar u kome se antropozofija izučava kroz teoriju i praksu. Osim Geteanuma, širom sveta postoje i drugi antropozofski centri. Štajner je smatrao da će Ahriman (personifikacija zla) biti otelotvoren u SAD. Štajner je definisao antropozofiju na sledeći način: „Antropozofija je put znanja, koji vodi spiritualno u čoveku ka spiritualnom u univerzumu... Antropozofi su oni koji iskuse esencijalnu potrebu samog života, određena pitanja vezana za pitanje prirode ljudskog bića i univerzuma, isto kao što neko iskusi glad ili žeđ.” Uticaj Getea Štajner je zastupao oblik etičkog individualizma, kome je kasnije dodao jednu eksplicitniju crtu spiritualnog. On je izveo svoju epistemologiju iz pogleda Johana Volfganaga Getea na svet, gde mišljenje predstavlja organ percepcije. Kao što oko percipira boje, tako mišljenje percipira ideje. Okultizam Rudolfa Štajnera su dovodili u vezu sa okultnom ložom O. T. O. i austrijskim okultistom Teodorom Rojsom (nem. Theodor Rheuss), kao i engleskim okultistom Alisterom Kraulijem (engl. Aleister Crowley), ali prema istraživanju Pitera Roberta Keniga (nem. Peter Robert Koenig), specijaliste za O. T. O. fenomen, takva veza nikada nije postojala. Štajner vs. Frojd Takođe je poznato da je Štajner teoriju Sigmunda Frojda (nem. Sigmund Freud) o libidu kao pokretaču dubljih psiholoških procesa kod čoveka smatrao smešnom i netačnom. On je isticao da ponašanje čoveka nije uslovljeno nikakvim nesvesnim procesima, niti libidom, već spiritualnim bićem. Štajner je do poslednjeg dana svog života tvrdio da je čovek prvenstveno duhovno biće i da je duhovni svet za njega opipljiv, isto kao i sto ispred njega na kome piše. Štajner je tvrdio da čovek uz pomoć razvoja unutarnjeg spiritualnog bića ima mogućnost da zaviri iza vela onostarnog. Na taj način može čitati zapise sa Akaše, tj. kosmičkog kolektivnog pamćenja. Odnos prema nacistima Štajner je bio velika pretnja za nacistički pokret u Nemačkoj, jer je svojim idejama bio u potpunosti suprotan njihovoj doktrini. Već 15. maja 1922. godine pokušan je atentat na Štajnera u hotelu Fir Jarescajten u Minhenu, organizovan od strane nacista, koji je Štajner izbegao. Takođe se smatra da je požar u Geteanumu 31. decembra 1922. godine, u kojem je izgoreo prvi Geteanum centar, bio podmetnut od strane nacista. Trevor Rejvenskroft (engl. Trevor Ravenscroft) u svojoj knjizi Koplje sudbine (engl. The Spear of Destiny) tvrdi da je Štajner imao sposobnost astralne projekcije. Na taj način je lako mogao da vidi planove okultne grupe Tule, koja je stvorila nacističku partiju – NSDAP, tj. Nacionalsocijalističku nemačku radničku partiju, na čelu sa Adolfom Hitlerom. Antisemitizam Na prelasku u 20. vek Štajner je napisao seriju od sedam članaka za Mitteilungen aus dem Verein zur Abwehr des Antisemitismus, magazin koji je bio posvećen borbi protiv antisemitizma, u kome je napadao tadašnji antisemitizam. MG111 (N)

Kao na slikama prelepe ilustracije iz ex yu Птице (лат. Aves) су класа двоножних, топлокрвних кичмењака који полажу јаја. Птице су током јуре еволуирале од диносауруса подреда теропода, а најранија позната птица из Јура#Подела|касне јуре]] је Archaeopteryx.[3] По величини варирају од ситних колибрија до крупних нојева. Постоји између 10 и 11 хиљада познатих врста птица и најразноврснији су класа међу копненим кичмењацима. Данашње птице одликују перје, кљун без зуба, полагање јаја са чврстом љуском, висока стопа метаболизма, срце с две коморе и две преткоморе, те лаган, али јак скелет. Многе птице имају предње удове развијене као крила којима могу летети, иако су нојевке и неколико других, углавном ендемских острвских врста, изгубиле ту способност. Многе птичје врсте сваке године крећу на селидбе у удаљене крајеве, а још више их предузима миграције које су краће и мање регуларне. Птице су друштвене животиње и комуницирају визуелним сигналима, гласовним позивима и певањем, учествују у друштвеном понашању што укључује заједнички лов, помоћ при одгајању подмлатка и понашање карактеристично за јато. Неке врсте птица су искључиво моногамне, друге првенствено моногамне уз повремено парење с другим јединкама. Друге врсте су полигине или полиандричне. Јаја обично полажу у гнездима где се она инкубирају, и већина птица дуже време проводи у подизању младих након излегања. Људи искориштавају птице као важан извор хране кроз лов и живинарство. Неке врсте, првенствено певачице и папагаји омиљене су као кућни љубимци. Птице су истакнуто заступљене у свим погледима људске културе, од религије, поезије до популарне музике. Око 120 до 130 птичјих врста изумрло је као резултат људског деловања од 1600. године, а пре тога још и више. Данас многим врстама птица прети изумирање због деловања људи и врше се напори како би се заштитиле. Еволуција и систематика[уреди | уреди извор] Фосил Archaeopteryx bavarica из Палеонтолошког музеја у Минхену Модел птице Archaeopteryx, најраније познате птице[4] Прву класификацију птица направили су Франсис Вилоби и Џон Реј у својој књизи из 1676. с насловом Ornithologiae.[5] Тај рад је, иако донекле преобликован, био основа за данашњи класификацијски систем који је први осмислио Карл фон Лине 1758.[6] Птице су у Линеовој систематици категорисане као класа Aves. Кладистика њихову класу уврштава у таксон диносауруса Theropoda.[7] Према тренутном консензусу, Aves и сестрински ред Crocodilia заједно чине заостале чланове таксона рептила Archosauria. У кладистици се обично сви дефинишу као потомци најкаснијег заједничког претка данашњих птица, Archaeopteryx litographica.[4][8][9] Archaeopteryx из кимериџа касне јуре (пре око 155 до 150 милиона година) по овој дефиницији је најранија позната птица. Други их дефинишу тако да укључују само данашње птичје групе не узимајући у обзир фосилне остатке,[10] делом како би се избегле несигурности око смештања Archaeopteryxa у односу на животиње за које се претпоставља да су диносауруси таксона теропода.[4][11] делом како би се избегле несигурности око смештања Archaeopteryxa у односу на животиње за које се претпоставља да су диносауруси таксона теропода.[4][11] Данашње птице деле се на два надреда: Paleognathae (већином птице које не лете, као нпр. нојеви), и изразито разнолике Neognathae, група у којој се налазе све остале птице. Зависно од таксономског гледишта, примери наведеног броја врста варирају између 8,8 хиљада до 10,2 хиљада познатих живих птичјих врста на свету. Употреба појма[уреди | уреди извор] Мужјак коса Плава сеница - Cyanistes (Parus) caeruleus Овај чланак користи појам „птица“ за назначавање животиња чланова класе Aves, укључујући и Archaeopteryxa, али се првенствено бави живућим птицама, које су све Neornithes и тако неупитно дио класе Aves. У популарној науци појам „птица“ се често користи неформално, означавајући било којег теропода с перјем и крилима, тако да се животињске врсте као што су Microraptor и Rahonavis понекад називају птицама, иако их већина научника на бази данашњих доказима не би сматрала делом класе Aves. Диносауруси и порекло птица[уреди | уреди извор] Постоји значајна количина доказа да су се птице развиле из диносауруса теропода, што укључује скупину Манираптора, што између осталих укључује породице Dromaeosauridae и Oviraptoridae.[12] Како је откривено још нептичјих теропода који су с њима блиско повезани, претходно јасна разлика између птица и нептица све је теже одредива. Недавна открића у Лиаонингу, североисточној покрајини НР Кине, која показује да су многи мањи диносауруси тероподи имали перје, доприноси томе.[13] Фосил првотне птице Archaeopteryx из јуре, пронађен у касном 19. веку, познат је као једна од пронађених недостајућих карика која подржава теорију еволуције, иако га се не сматра директним претком данашњих птица. Друга рана врста птице је Confuciusornis која је живела у раном раздобљу креде. Обе вероватно по старости претече Protoavis texensis, иако испрекиданост њеног фосила оставља знатне сумње у то је ли у питању птичји предак. Друге птице мезозоика укључују групе Enantiornithes, Yanornis, Ichthyornis, Gansus, те Hesperornithiformes, групу нелетећих водених птица које наликују гњурцима и пленорима. Могуће је да су дромеосауриди Cryptovolans и Microraptor имали способност летења на сличан или бољи начин од Archaeopteryx врста. Cryptovolans је у својој грађи имао гребен, кост која служи као упориште за мишиће крила. По том критеријуму, Cryptovolans је пре птица него Archaeopteryx коме нека од ових обележја данашњих птица недостају. Због тога неки палеонтолози наводе на то да су у ствари дромеосаури првотне птице и да већи дио чланова те породице секундарно није способан да лети, тј. да су се дромеосаури развили из птица а не обрнуто. Докази за ову тезу тренутно нису довољно уверљиви, јер однос између најнапреднијих диносауруса манираптора и најпримитивнијих правих птица још није разјашњен. Иако диносауруси надреда Ornithischia (са зделицом налик на данашње птице) имају исту структуру кукова као птице, оне су у ствари настале од диносауруса надреда Saurischia (зделице налик гуштерима) и тако независно наследиле анатомију кукова. У ствари је птичја структура зглобова по трећи пут развијена међу посебном групом теропода Therizinosauridae. Алтернативна теорија о диносаурском пореклу птица коју подржава неколико научника (најзначајнији су Лари Мартин и Алан Федуција), тврди како су птице (укључујући и диносаурусе групе манираптора које су еволуирале од раних архосаура као што је Longisquama.[14] Tu teoriju osporava većina drugih znanstvenika u paleontologiji, kao i stručnjaci za razvoj i evoluciju perja.[15] Географско ширење данашњих птица[уреди | уреди извор] Снежна сова Данашње птице класификују се у групу Neornithes, за коју је познато да је еволуирала крајем креде. Даље се деле на Paleognathae и Neognathae. Група Paleognathae укључује тинамуовке Средње и Јужне Америке као и нојевке. Нојевке су крупне птице које не лете и укључују нојеве, казуаре, кивије и емуе (иако неки научници сумњају да нојевке представљају вештачку групацију птица које су независно изгубиле способност летења кроз низ неповезаних еволуцијских токова). Прво одступање од остатка групе Neognathes представља надред Galloanseri у којем су редови паткарица (Anseriformes; патке, гуске и лабудови) и кокошки (Galliformes; фазани, тетреби и сродници). Еволуцијско раздвајање од остатка групе Neognathes догодило се пре нестанка диносауруса, али постоје различита мишљења о томе да ли се ширење преосталих врста групе Neognathes догодило пре или после тога.[16] Ово неслагање делом је проузроковано одступањем између различитих доказа, при чему молекуларно одређивање старости сугерише ширење у доба креде, док фосилни остаци подржавају ширење у терцијару. Покушаји усклађивања ових двају доказа показали су се контроверзним.[16][17] Класификовање птица врло је контроверзна тема. Дело Phylogeny and Classification of Birds (Филогенеза и класификација птица) из 1990. Сиблија и Ахлквиста је међу најважнијим у том подручју, иако се о њему често расправља и непрестано преиспитује. Знатна превага када су у питању докази сугерише како данашње птице чине прецизне таксоне. Међутим научници се не слажу о односима између њихових редова; докази из анатомије данашњих птица, фосила и ДНК помогли су у решавању проблема, али до чврстог консензуса још није дошло. Новији молекуларни и фосилни докази пружају све јаснију предоџбу еволуције редова данашњих птица. Редови птица[уреди | уреди извор] Главни чланак: Класификација птица Кладограм модерног односа птица базиран на Јарвис, Е. Д. et al. (2014)[18] са неким именима кладаа по Јури, Т. et al. (2013).[19] Aves Palaeognathae Struthioniformes (нојеви) Notopalaeognathae Rheiformes (нанду) †Dinornithiformes (моа) †Lithornithiformes Tinamiformes (тинаму) Novaeratitae Casuariiformes (ему & казуари) Apterygiformes (киви) †Aepyornithiformes (слоновска птица) Neognathae Galloanserae Galliformes (коке) Odontoanserae †Pelagornithidae Anserimorphae †Gastornithiformes Anseriformes (пловуше) Neoaves Columbea Mirandornithes Phoenicopteriformes (фламингоси) Podicipediformes (гњурци) Columbimorphae Columbiformes (голубови) Mesitornithiformes (месите) Pteroclidiformes (саџе) Passerea Cypselomorphae (колибри, чиопе) Otidimorphae Cuculiformes (кукавице) Otidiformes (дропље) Musophagiformes (туракои) Opisthocomiformes (хоацин) Cursorimorphae Gruiformes (ждралови) Charadriiformes (шљукарице) Aequornithes (пингвин, чапља, пеликан, рода, итд) Eurypygimorphae Eurypygiformes (сунчана чапља) Phaethontiformes (тропске птице) Telluraves Afroaves Accipitrimorphae Cathartiformes (лешинари Новог света) Accipitriformes (орлови и јастребови са сродницима) Strigiformes (сове) Coraciimorphae Coliiformes (мишовкиње) Eucavitaves Leptosomatiformes (кукавичје модривране) Cavitaves Trogoniformes (трогони) Picocoraciae Bucerotiformes (кљунорошци) Coraciformes (модровране) Piciformes (детлић, тукан итд.) Australaves Cariamiformes Eufalconimorphae Falconiformes (соколови) Psittacopasserae Psittaciformes (папагаји) Passeriformes (певачице) Ово је списак таксономских редова у подкласи Neornithes, тј. данашњих птица. Подразред Neornithes Paleognathae: Struthioniformes, ној, ему, киви Tinamiformes, тинаму Neognathae: Anseriformes, патке, гуске и лабудови Galliformes, коке: јаребица, препелица, фазан, кокош, тетреб, паун Sphenisciformes, пингвин Gaviiformes, северни гњурци Podicipediformes, гњурци Procellariiformes, бурњаци Pelecaniformes, пеликан, корморан, фрегата, блуна Ciconiiformes, рода, чапља, ибис, букавац Phoenicopteriformes, фламинго Accipitriformes, орао, јастреб Falconiformes, соколови Turniciformes, препеличице/препеличарке Gruiformes, ждрал Charadriiformes, вивак, шљука, спрудник Pteroclidiformes, саџе Columbiformes, грлица, гугутка, голуб Psittaciformes, папагаји Cuculiformes, кукавице Strigiformes, сове Caprimulgiformes, помракуше Apodiformes, чиопе Trochiliformes, колибри Coraciiformes, водомар, пчеларица, златоврана, пупавац Piciformes, детлић, жуна, тукан Trogoniformes, трогони Coliiformes, мишјакиње Passeriformes, певачице Popis taksonomskih redova u класи Aves према традиционалном класификовању (тзв. Клементсов поредак; потпуно различити тип поделе на темељу молекуларних истраживања, `Сиблијев поредак`, је још у фази потврде од стране научне заједнице). Тај поредак знатно је утицао на гледишта у систематици у којима је група кокошки попримала све чвршће доказе о свом птичјем пореклу молекуларним, фосилним и анатомским доказима. С повећањем квалитете доказа до 2006. године, постало је могуће да се провере значајнији предлози у систематици Сибли-Ахлквиста, с повољним резултатима, поготово у групама Charadriiformes, Gruiformes или Caprimulgiformes. Разнолик број изумрлих птичјих таксона постојао је у ери мезозоика без данас постојећих потомака. То укључује групе Confuciusornis, зубате морске птице као што су Hesperornithes и Ichthyornithes, као и разнолик подразред Enantiornithes („супротне птице“). Карактеристике[уреди | уреди извор] Данашње врсте птица се карактеришу присуством перја, специјалне диференцијације коже. Поседују кљун без зуба, лагане али чврсте кости, срце са две коморе и две преткоморе, висок интензитет метаболизма, полажу јаја са чврстом љуском. Већина врста има предње екстремитете модификоване у крила и способност летења, иако су неке групе секундарно изгубиле ову способност. Интересантна карактеристика великог броја врста птица је њихова миграција. Имају сталну телесну температуру. Развијено је чуло вида и чуло слуха. Предњи удови су преображени у крила. Митарење је појава када птице збацују перје. Све птице имају перје. Свака птица има кљун. Све птице се излегу из јајета. Распрострањеност[уреди | уреди извор] Птице су настањене на свим континентима. Највећи биодиверзитет имају у тропској области (што је последица веће брзине специјације у тропима, или већег степена изумирања у севернијим и јужнијим областима).[20] Птице живе и хране се у већини копнених екосистема, чак и у леденим областима Антарктика (где постоје колоније птица и до 440 km удаљене од обала овог континента).[21] Поједине врсте птица су се адаптирале и на повремен живот и исхрану у водама мора и океана, а неке су се толико оспособиле за морски начин живота, да на копно излазе једино ради гнежђења[22]. Велики утицај човека на популације птица се огледа и у постојању неких синантропних врста. Морфологија и анатомија[уреди | уреди извор] Типска морфологија птице на примеру врсте Vanellus malabaricus: 1 кљун, 2 теме, 3 очни прстен, 4 око, 5 плашт, 6-11 перје крила, 12 доња покривна пера репа, 13 бедро, 14 тибиотарзални зглоб, 15 писак tarsus, 16 прсти, 17 tibia, 18 трбух, 19 бокови, 20 груди, 21 образ, 22 креста Главни чланак: Морфологија и анатомија птица У поређењу са морфологијом тела осталих кичмењака, тела птица имају унеколико необичне адаптације, које им олакшавају или омогућавају летење. У морфолошкоанатомске адаптације спада присуство перја, шупљих костију, специјално грађене грудне кости, кости јадца, модификација целокупних предњих екстремитета у крила, специфична диференцијација крилних мишића. Сем морфоанатомских постоје и бројне физиолошке адаптације птица. Птице певачице[уреди | уреди извор] Птице певачице су ред птица летачица које у доњем делу грла имају развијен гласни орган. Овај ред обухвата више од половине свих птица. Већина врста су птице мале до средње величине које граде врло сложена, раскошна и лепа гнезда. Међусобно се разликују по начину живота. Штиглић Цајзлов Канаринац Славуј Конопљар Грабљивице[уреди | уреди извор] Птица грабљивица је животна форма птица предатора које лове плен, најчешће ситније кичмењаке, током лета. Адаптације на грабљиви начин живота су јак кљун, као и оштре и снажне канџе. Женке су знатно веће од мужјака. Орао Соко Сова Кобац Ветрушка Занимљивости[уреди | уреди извор] Највећа птица летачица је албатрос. Уједно и распон крила албатроса је највећи, износи 3m од врха једног, до врха другог крила. Кондор не лети, него лебди. Гуска је прва птица припитомљена од стране човека. Орлови не могу живети дуже од 46 дана у ропству. Птица која најбрже лети је сиви соко. Најмања птица на свету је бумбарски колибрић. Величине је само 5,7cm. Нојево јаје је 24 пута веће од кокошијег. Тешко је око 1 900 грама. Да би се скувало потребно је два сата, а љуска ће му остати врућа и два сата након кувања. Најтежа птица која лети је аустралијска дропља тешка око 18kg. Птица ругалица опонаша гласова чак 40 птица. Птица чије срце најбрже куца је црна сеница. Када је узнемирена, њено срце направи и 1000 откуцаја у минуту.

U dobrom stanju Preporod hrvatskih sveučilištaraca : [anatomija slučaja Čičak] / [predgovor Vlatko Pavletić] Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski Godina 1971 Izdanje Posebno izd. Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Kritika, 1971 Fizički opis IV, 228 str. : ilustr. ; 24 cm Drugi autori - osoba Pavletić, Vlatko Zbirka Kritika ; sv 8 Predmetne odrednice Čičak, Ivan Zvonimir, 1947- Univerzitet -- Hrvatska Posebno izdanje časopisa KRITIKA svezak 8. zagreb 1971 »Dostojevski izvanredno duboko primjećuje u jednom svom romanu da je njegov junak, što je više bio nošen općečovječanskim idealima, sve manje zapažao i volio svoje bližnje. Vi ne možete poznavati ono daleko ako ne poznajete ono kraj vas. Gubitkom svoje ljudske blizine ili zavičaja čovjeka se nađe u praznini, često opkoljen samo apstrakcijama, a takav ideologizirani usamljenik onda negira sve oko sebe ili prije sebe, a ponajprije povijest, naciju, sve dosadašnje stvaranje i »sitna« ljudska veselja. Premda sam bio jedan od susazivača »Građana svijeta«, ipak sam bio uvijek vrlo nepovjerljiv prema onim internacionalistima koji su olako odbacivali nacionalnu opstojnost i tradiciju, kao što sam i nepovjerljiv prema onima koji dižu svoju naciju iznad svega ostaloga (i na taj joj način obično najviše škode). Univerzalnost je usađena u zavičaj svakoga od nas, i proničući u te svoje dubine, dižemo se i do shvaćanja i štovanja svega ljudskoga.« (Ivan Supek) »Put saznanja i sazrijevanja vodio je našu intelektualnu mladež, od 1968. dalje, sve dublje u proniknuće bitnih razloga naših sadašnjih teškoća, i ona je shvatila da ie najkraći .put do svijeta — put do svoje vlastite biti. Kako može suosjećati za Vijetnamce onaj tko ravnodušno promatra drame tisuća i tisuća hrvatskih obitelji, koje su rastrgane između hranitelja što argatuju negdje u Europi i djece koja rastu i završavaju škole bez potrebnog pouzdanja da će naći kruha u domovini, odnosno da neće morati poći tragom svojih otaca, kruhoboraca, zauvijek u tuđi svijet, ostavljajući svoju lijepu i potencijalno bogatu zemlju! Zar je moguće protestirati protiv nepravdi u dalekom svijetu, a šutjeti gledajući u najbližoj okolini nepravilnosti koje postaju mnogima sudbonosne, i dovode čak u pitanje daljnji biološki opstanak naroda koji je mnogo više od jednog tisućljeća odolijevao najstrašnijim pritiscima najzloglasnijih istrebitelja u historiji? Obratno bismo mogli tvrditi: ona mladež koja poduzme sve što je u njezinoj moći da u vlastitoj domovini pobijedi pravda i osigura se socijalna jednakost, bit će i te kako moralno pripremljena i predodređena, da također na međunarodnoj sceni odigra svoju ulogu borca protiv nepravednih društvenih poredaka i kolonijalističko-imperijalističkih ideologija, borca za istinsku slobodu i ravnopravnost naroda u svjetskoj zajednici univerzalnih interesa Zemaljaca. U novim uvjetima, zahvaljujući drukčijim pobudama i mnogo temeljitijim informacijama o svijetu oko sebe, hrvatski su sveučilištarci postali sudionici u sukobu, koji je započeo naizgled naivno, banalno, i za mnoge neočekivano, ali koji je ubrzo dosegao takve razmjere, da svima postaje jasno kako ovaj put nisu na sceni marionete, nego svjesne ličnosti. Mladi su inicirali` novi, autoktoni studentski pokret, ali oni pri tom prije svega odgovorno prihvaćaju i svoj nacionalni dio zadataka u sklopu mnogo šireg političkog pokreta za daljnju demokratizaciju državnog ustrojstva Jugoslavije i za rješavanje osnovnih pretpostavki privrednog i kulturnog preporoda zasnovanog na socijalističkim načelima i na platformi antidogmatizma.« (Vlatko Pavletić) »Nas ne mogu uplašiti i pokolebati ni insinuacije, ni arogancija, ni sila, ni etiketiranje, kao Što nas nije uplašilo ni u prošlosti, niti nas može natjerati da odstupimo od stavova koje imamo. Prema tome, sve dok se nalazimo na čvrstom tlu, dok izražavamo realne interese Hrvata, Srba i narodnosti u Hrvatskoj, dok izražavamo prvenstveno povijesne interese radničke klase tih naroda i narodnosti, dotle nemamo nikakva razloga da se bojima za svoju budućnost, to više što se nalazimo pred takvim krupnim promjenartia koje nas približavaju ostvarivanju ideala za koje smo se uvijek borili. Možda nije potrebno da govorim da Hrvatska niti traži neke privilegije za sebe, niti želi da te privilegije da nekome drugome. Ono što Hrvatska traži jest potpuna ravnopravnost, sporazumno donošenje odluka, traži da se jugoslavenska politika stvara samo dogovorno, u demokratskoj diskusiji. Ali kad se odluke donesu, onda se sporazumi moraju poštovati. Ono što Hrvatska neće nikome dopustiti da joj oduzima jest da kaže svoju riječ o svemu onome što pripada u domenu federacije, o onome što predstavlja element federalizma, jer federacija nije ničija posebno, ona je naša, federacija je nas sviju. To je stav od koga mi treba da pođemo u diskusiji, da pokažemo maksimalnu toleranciju za tuđe stavove, da pokažemo potpuno razumijevanje za stvaranje jugoslavenske politike u smislu o kojem sam govorio, i da pokažemo potpunu solidarnost đ drugim nacijama i narodnostima Jugoslavije, a posebno s onima koje su ekonomski nerazvjenije od nas.« (Miko Tripalo)