Opis Rudolf Gaberc Univerzitet umetnosti u Beogradu 1985

PLASTICNA ANATOMIJA COVEKA - RUDOLF GABERC Univerzitet umetnosti, Beograd, 1979 97 str. Meki povez. Vrlo dobro ocuvana knjiga.

Uvod: Anatomija je nauka koja izučava oblik i građu živih bića, od celine do strukturalnih detalja. Anatomija je morfološki deo biologije, sveobuhvatne nauke о biljnom i životinjskom svetu. Osnovni i prvobitni metod istraživanja objašnjen je u samo nazivu. To je metod rasecanja ili sekciranja. Najstariji podatak о njegovom korišćenju datira od Grka koji su ga nazvali anatomijom (Theophrast) prema reći anatemneim, što znači rasecati. Anatomija se kao nauka veoma razgranala, pa smo dobili mnoštvo naziva koji pojedine grane anatomije precizno određuju, kao na primer: sistematska, topografska, makroskopska, mikroskopska, itd. anatomija. Plastična (grački: plástes – vajar, plastiké – vajarstvo) anatomija čoveka i životinja i uporedna ili komparativna anatomija sadrže znanja koja su neophodna u likovnom obrazovanju. Plastična anatomija saopštava osnovna znanja о građi, formama i proporcijama čovečijeg tela i tela životinja u mirovanju i pokretu. Pošto sa svog stanovišta objašnjava deo likovne problematike, ona se izučava kao predmet na umetničkim školama i akademijama u početnim godinama studija. Kroz taj predmet dodiruju se saznanja nauke na nevidljivoj granici sa teško objašnjivim bićem umetnosti. Značaj anatomije zavisi od koncepcije i karaktera škole, zavisi, u celini, od umetnosti kao oblika društvene svesti koja se menja, ali i ostaje. Plastična anatomija je neodvojiva od likovne nastave i samo u sklopu ostalih predmeta te nastave dobija svoje puno opravdanje i celishodnost kao stručni predmet. Metodski ispravno postavljen praktičan rad predstavlja osnovu obrazovno-vaspitnih ciljeva samog predmeta. Metod sekciranja zamenjen je metodom posmatranja i crtanja skeleta i živog tela. Pošto je ova knjiga namenjena prvenstveno studentima Fakulteta likovnih i primenjenih umetnosti želeli bismo da odmah, na početku, postavimo neke zaključke koji su nastali na osnovu višegodišnje nastavničke prakse i na osnovu rada sa studentima. Čovek može da vidi, da sagleda, da reprodukuje samo ono što poznaje. Mašta ima svoje izvore u nepresušivom bogatstvu realnog sveta, u metamorfozi već viđenih oblika. Učenje samo teorije anatomije ne pruža, praktično, nikakve koristi. Još je Leonardo savetovao: „Ako želiš da iz anatomije nešto shvatiš, naučiš i objasniš, moraš da nacrtaš“. Ne možemo samo posmatranjem i površnim vizuelnim konstatacijama površine ljudskog tela da otkrijemo, ni svu lepotu i harmoničnost njegovih formi, ni zakonitost i logičnost menjanja tih formi u pokretu. Formu treba objasniti iz dubine prema površini, od njene čvrste baze, tj. od kosti. Crtanje i studiranje pojedinih kostiju, kao i čitavog skeleta, ima mnogostruki značaj. Pored anatomskih informacija koje su mu potrebne u praktičnom radu, student može da proverava i korigira „šestar u svom oku“, da razvija moć opservacije. Skelet obiluje mnoštvom neobičnih oblika koje ne možemo da vidimo u našem svakodnevnom ambijentu. Studiranjem tih oblika povećava se li-kovna osetljivost i obogaćuje fond likovnih saznanja. Znanje anatomije pomaže i u učenju istorije umetnosti, jer se opšte karakteristike jednog umetničkog delà, pogotovo kada se radi о portretu, aktu, figuralnoj kompoziciji, lakše sagledavaju. Svojim nastavnim metodama plastična anatomija podstiče istraživački odnos mladih umetnika prema životu i okolini, pomaže im u sagledavanju pravih likovnih i estetičkih vrednosti koje sadrži ljudska figura kao predmet likove obrade i upućuje ih na bogatstvo kreativnih pobuda koje je moguće otkriti u samom čoveku, njegovim životnim manifestacijama, u radu, igri, plesu, baletu i sportu. Plastična anatomija čoveka uzima naučnu osnovu iz sistematske anatomije čoveka i to samo one njene delove, odnosno sisteme koji učestvuju u građi tela i određuju njegovu površinu. To su skeletni sistem sa zglobovima i mišićni sistem sa kožom i potkožnim tkivima. Ostali sistemi i pribori (krvotok, disanje, varenje, nervni sistem i čula) ne nalaze se u okviru proučavanja plastične anatomije, ali njihovo poznavanje je značajno i upotpunjuje našu predstavu о komplikovanom čovekovom organizmu, pogotovo jer bi trebalo da budemo svesni činjenice da čovek nedovoljno poznaje samog sebe. Stručne literature о anatomiji ima dovoljno, naročito na stranim jezicima, ali ta literatura mahom nije prilagođena stvarnim potrebama i studiranju na akademijama. Teško je pronaći onu pravu meru teorijskih i praktičnih zadataka koji se celishodno i realno uklapaju u planske i programske okvire škole. U ovom delu načinjen je pokušaj da se fiksira onaj programski minimum koji je neophodan i u dosadašnjoj nastavi već sprovođen. Latinski nazivi su ispušteni i dati su na kraju, u malom rečniku, koji omogućuje korišćenje dodatne i strane stručne literature koja sva koristi jedinstvenu nomenklaturu. PLASTICNA ANATOMIJA COVEKA - RUDOLF GABERC Univerzitet umetnosti, Beograd, 1979 97 str. Meki povez. Vrlo dobro ocuvana knjiga.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Anatomija (grčki: νατομία anatomija i νατέμνειν seciranje) je grana biologije koja za cilj ima izučavanje strukture i organizaciju živih organizama.[1] Deli se na animalnu anatomiju - zootomija i biljnu anatomiju - fitonomija. Glavne podgrupe anatomije su komparativna anatomija, histologija i humana anatomija. Animalna anatomija podrazumeva proučavanje strukture različitih životinja i tada se naziva komparativna anatomija ili animalna morfologija, i može biti proučavanje jedne životinje, u kom slučaju se naziva specijalna anatomija. Anatomija je stara nauka, čiji počeci su u preistorijskim vremenima.[2] Anatomija je inherentno povezana sa embriologijom, komparativnom anatomijom, evolucionom biologijom, i filogenijom,[3] pošto su to procesi putem kojih je anatomija generisana na neposrednoj (embriologija) i dugoročnoj (evolucija) vremenskoj skali. Ljudska anatomija je jedna od osnovnih esencijalnih nauka medicine.[4] Disciplina anatomije je podeljena na makroskopsku i mikroskopsku anatomiju. Makroskopska anatomija, ili topografska anatomija, je ispitivanje delova tela životinja koristeći nepomognut vid. Topografska anatomija takođe obuhvata granu vizuelne anatomije. Mikroskopska anatomija podrazumeva upotrebu optičkih instrumenata u proučavanju tkiva različitih struktura, što je poznato kao histologija, kao i proučavanje ćelija. Istorija anatomije se odlikuje progresivnim razumevanjem funkcije organa i strukture ljudskog tela. Metodi su isto tako vremenom drastično poboljšani, napredujući od pregleda životinja disekcijom leševa do tehnika 20. veka za medicinsko snimanje uključujući radiografiju, ultrasonografiju, i magnetnu rezonantnu tomografiju. Anatomija i fiziologija, koja studira (respektivno) strukture i funkciju organizama i njihovih delova, sačinjavaju prirodni par srodnih disciplina, i one se često studiraju zajedno. Definicija Poređenje ljudskog i slonovskog kostura. Bendžamin Voterhaus Hokins, 1860 Reč anatomija je izvedena iz grčke reči ἀνατομή anatomē „seciranje” (od grč. ἀνατέμνω anatémnō „preseći, iseći“).[5] Anatomija je naučna disciplina koja izučava strukturu organizama uključujući njihove sisteme, organe i tkiva. Time su obuhvaćeni izgled i pozicija razni delova, materijali od koji su sastavljeni, njihove lokacije i njihov odnos sa drugim delovima. Anatomija se sasvim razlikuje od fiziologije i biohemije, koje se respektivno bave funkcijama tih delova i obuhvaćenim hemijskim procesima. Na primer, anatomičar se bavi oblikom, veličinom, pozicijom, strukturom, snabdevanjem krvi i inervacijom organa kao što je jetra; dok je fiziolog zainteresovan za proizvodnju žuči, ulogu jetre u ishrani i regulaciji telesnih funkcija.[6] Anatomija kao disciplina se može podeliti u brojne grane uključujući makroskopsku i mikroskopsku anatomiju.[3][7] Anatomija se može studirati koristeći invazivne i neinvazivne metode s ciljem dobijanja informacija o strukturi i organizaciji organa i sistema.[3] Korištene metode obuhvataju disekciju, pri kojoj se telo otvara i studiraju se organi, u endoskopiju, u kojoj se video kamerom-opremljeni instrument umeće kroz mali prorez na telesnom zidu i koristi se za istraživanje unutrašnjih organa i drugih struktura. Angiografija koja koristi rendgenske zrake ili magnetna rezonantna angiografija su metodi za vizualizaciju krvnih sudova.[8][9][10][11] Često se podrazumeva da se termin „anatomija“ odnosi na ljudsku anatomiju. Međutim, u suštini iste strukture i tkiva nalaze se u čitavom ostatku životinjskog carstva, i termin takođe uključuje anatomiju drugih životinja. Termin zootomija se takođe ponekad koristi da se specifično naglasi anatomija životinja. Struktura i tkiva biljaka su različite prirode i studiraju se u biljnoj anatomiji.[6] Humana anatomija Nama najvažnija vrsta anatomije je humana anatomija (kako podrazumeva proučavanje jedne vrste znači da je humana anatomija takođe i specijalna anatomija). Humanu anatomiju možemo da posmatramo iz više uglova. Sa medicinskog stanovišta humana anatomija je uopšte poznavanje egzaktne forme, pozicije, oblika, veličine i odnosa različitih struktura ljudskog tela. Ovom terminu je takođe dat naziv i deskriptivna ili topografska humana anatomija.[12] Ljudsko telo je u toj meri kompleksno da samo mali broj profesionalaca, tek nakon godina strpljive studije, mogu da kažu da su poznavaoci ljudskog tela. Međutim svi lekari koji proučavaju ljudsko telo se specijalizuju na određene delove tela i to znanje usavršavaju. Na primer, lekar se fokusira na mozak koji proučava do detalja, dok ima opšte znanje ostatka tela. Topografska anatomija se uči neprekidnim ponavljanjem i seciranjem tela, i detaljnim upoznavanjem. Sa morfološke tačke gledišta, humana anatomija je fascinantna nauka, jer za cilj ima proučavanje uzroke koji su doveli do trenutnog stanja tela. Pri ovom proučavanje neophodne su nauke tipa embriologija, filogenija i histologija. Patološka anatomija (ili morbidna anatomija) je nauka koji proučava obolele organe, dok delovi anatomije koji proučava zdravu anatomiju tela mogu biti medicinska, hirurška i površna anatomija. Komparacijom anatomije različitih rasa ljudskog roda bavi se fizička antropologija, odnosno antropološka anatomija.[13] Svaka anatomska jedinica počinje prvo sa opisom strukture organa ili sistema (kao na primer nervi, nervni sistem, srce, itd.). Za ovim sledi opis razvoja, odnosno embriologija i komparativna anatomija, tj morfologija. Ovakva klasifikacija je od velikog značaja jer prvo daje dovoljno detalja o strukturi organa, i drugo, bilo ko (ne samo profesionalni medicinski radnici) može da ima u uvid u odnos i opis opšteg sistema.

Beograd 1985, mek povez, vrlodobro stanje, 97 strana, težina oko 230 gr

Beograd, 1979 mek povez, strana 97 Dobro očuvana

Skeletni sistem i zglobovi Misicni sistem Meke korice,dobro ocuvana,ilustracije crno bele. 97 strana M-41

Broj strana 95,dobro ocuvana k111

Autor - osoba Gaberc, Rudolf, 1923-2005 = Gaberc, Rudolf, 1923-2005 Naslov Plastična anatomija čoveka / Rudolf Gaberc ; [ilustracije Rudolf Gaberc i Miodrag Bajić] Vrsta građe udžbenik Jezik srpski Godina 1985 Izdanje [2. izd.] Izdavanje i proizvodnja Beograd : Univerzitet umetnosti, 1985 (Beograd : Srbija) Fizički opis 97 str. : ilustr. ; 21 cm Napomene Srpsko-latinski rečnik: str. 92-97. Predmetne odrednice Anatomija, plastična -- Na slikama Slikarstvo -- Anatomija, plastična -- Anatomija -- Anatomija čoveka Anatomija, plastična -- Na slikama Uvod Anatomija je nauka koja izučava oblik i građu živih bića, od celine do strukturalnih detalja. Anatomija je morfološki deo biologije, sveobuhvatne nauke о biljnom i životinjskom svetu. Osnovni i prvobitni metod istraživanja objašnjen je u samo nazivu. To je metod rasecanja ili sekciranja. Najstariji podatak о njegovom korišćenju datira od Grka koji su ga nazvali anatomijom (Theophrast) prema reći anatemneim, što znači rasecati. Anatomija se kao nauka veoma razgranala, pa smo dobili mnoštvo naziva koji pojedine grane anatomije precizno određuju, kao na primer: sistematska, topografska, makroskopska, mikroskopska, itd. anatomija. Plastična (grački: plástes – vajar, plastiké – vajarstvo) anatomija čoveka i životinja i uporedna ili komparativna anatomija sadrže znanja koja su neophodna u likovnom obrazovanju. Plastična anatomija saopštava osnovna znanja о građi, formama i proporcijama čovečijeg tela i tela životinja u mirovanju i pokretu. Pošto sa svog stanovišta objašnjava deo likovne problematike, ona se izučava kao predmet na umetničkim školama i akademijama u početnim godinama studija. Kroz taj predmet dodiruju se saznanja nauke na nevidljivoj granici sa teško objašnjivim bićem umetnosti. Značaj anatomije zavisi od koncepcije i karaktera škole, zavisi, u celini, od umetnosti kao oblika društvene svesti koja se menja, ali i ostaje. Plastična anatomija je neodvojiva od likovne nastave i samo u sklopu ostalih predmeta te nastave dobija svoje puno opravdanje i celishodnost kao stručni predmet. Metodski ispravno postavljen praktičan rad predstavlja osnovu obrazovno-vaspitnih ciljeva samog predmeta. Metod sekciranja zamenjen je metodom posmatranja i crtanja skeleta i živog tela. Pošto je ova knjiga namenjena prvenstveno studentima Fakulteta likovnih i primenjenih umetnosti želeli bismo da odmah, na početku, postavimo neke zaključke koji su nastali na osnovu višegodišnje nastavničke prakse i na osnovu rada sa studentima. Čovek može da vidi, da sagleda, da reprodukuje samo ono što poznaje. Mašta ima svoje izvore u nepresušivom bogatstvu realnog sveta, u metamorfozi već viđenih oblika. Učenje samo teorije anatomije ne pruža, praktično, nikakve koristi. Još je Leonardo savetovao: „Ako želiš da iz anatomije nešto shvatiš, naučiš i objasniš, moraš da nacrtaš“. Ne možemo samo posmatranjem i površnim vizuelnim konstatacijama površine ljudskog tela da otkrijemo, ni svu lepotu i harmoničnost njegovih formi, ni zakonitost i logičnost menjanja tih formi u pokretu. Formu treba objasniti iz dubine prema površini, od njene čvrste baze, tj. od kosti. Crtanje i studiranje pojedinih kostiju, kao i čitavog skeleta, ima mnogostruki značaj. Pored anatomskih informacija koje su mu potrebne u praktičnom radu, student može da proverava i korigira „šestar u svom oku“, da razvija moć opservacije. Skelet obiluje mnoštvom neobičnih oblika koje ne možemo da vidimo u našem svakodnevnom ambijentu. Studiranjem tih oblika povećava se li-kovna osetljivost i obogaćuje fond likovnih saznanja. Znanje anatomije pomaže i u učenju istorije umetnosti, jer se opšte karakteristike jednog umetničkog delà, pogotovo kada se radi о portretu, aktu, figuralnoj kompoziciji, lakše sagledavaju. Svojim nastavnim metodama plastična anatomija podstiče istraživački odnos mladih umetnika prema životu i okolini, pomaže im u sagledavanju pravih likovnih i estetičkih vrednosti koje sadrži ljudska figura kao predmet likove obrade i upućuje ih na bogatstvo kreativnih pobuda koje je moguće otkriti u samom čoveku, njegovim životnim manifestacijama, u radu, igri, plesu, baletu i sportu. Plastična anatomija čoveka uzima naučnu osnovu iz sistematske anatomije čoveka i to samo one njene delove, odnosno sisteme koji učestvuju u građi tela i određuju njegovu površinu. To su skeletni sistem sa zglobovima i mišićni sistem sa kožom i potkožnim tkivima. Ostali sistemi i pribori (krvotok, disanje, varenje, nervni sistem i čula) ne nalaze se u okviru proučavanja plastične anatomije, ali njihovo poznavanje je značajno i upotpunjuje našu predstavu о komplikovanom čovekovom organizmu, pogotovo jer bi trebalo da budemo svesni činjenice da čovek nedovoljno poznaje samog sebe. Stručne literature о anatomiji ima dovoljno, naročito na stranim jezicima, ali ta literatura mahom nije prilagođena stvarnim potrebama i studiranju na akademijama. Teško je pronaći onu pravu meru teorijskih i praktičnih zadataka koji se celishodno i realno uklapaju u planske i programske okvire škole. U ovom delu načinjen je pokušaj da se fiksira onaj programski minimum koji je neophodan i u dosadašnjoj nastavi već sprovođen. Latinski nazivi su ispušteni i dati su na kraju, u malom rečniku, koji omogućuje korišćenje dodatne i strane stručne literature koja sva koristi jedinstvenu nomenklaturu. MG18

U ODLIČNOM STANJU Koreni zla (anatomija i fiziologija karmičkih stanja čoveka) - Temnjikov Genadij Jakovljevič Oblast: Psihologija Izdavač: Opis: Novi Sad 2002, meki povez, str. 165, ćirilica

Klasik kabalističke literature nam nudi odgovor na pitanje: kako astrologija funkcioniše ? Koristeći astrološke primere zajedno sa principima Kabale, drevnog hebrejskog mističkog sistema mudrosti, autor smešta studiju astrologije u univerzalnu šemu. Ovo nam pomaže da posmatramo međusobnu vezu između nebeskih svetova i čoveka. Tako postaje moguće da detaljno opišemo kosmički uticaj na dušu i kako smo u saglasju kao pojedinci i krećemo se u rezonanci sa međusobnom igrom planeta kroz pojedinačni obrazac zvan sudbina. To je deo tkanja naših inkarnacija koje oblikuju mrežu bujnosti Kreacije. Knjiga koja prvi put na našem jeziku iznutra razotkriva dubinsko funkcionisanje astroloških principa iz perspektive drugih ezoteričnih nauka i samim tim je nezaobilazan prirulnik svakom astrologu.

Četiri nivoa čoveka koje treba isceliti su fizički, emotivni, mentalni i duhovni! "U ovoj knjizi, Šakti Gavejn nam omogućava pristup alatima za postizanje introspekcije i lične promene – malo je ovako moćnih darova u životu. Srdačno preporučujem ovu knjigu koja doprinosi postizanju uvida na putu svakog čoveka.” - dr Karolin Mis, autor knjige Anatomija duha "Za sve one koji tragaju ne samo za psihološkom zrelošću, već i za duhovnim rastom, ova knjiga će predstavljati vrednu pomoć na ovom putu.” Leri Dosi, autor knjige Molitva je dobar lek Da li tragate za načinima da dovedete svoj život u stanje veće ravnoteže, zdravlja i harmonije? U ovoj neverovatnoj knjizi, autorka bestselera Šakti Gavejn objašnjava važnost razvijanja svih nivoa vašeg postojanja i pokazuje praktične načine da: Pronađete i zadržite jaku vezu sa svojim duhovnim izvorom; Otpustite stara ograničavajuća uverenja i otvorite se za nove ohrabrujuće ideje; Prihvatite i doživite najširi spektar vaših emocija; Poštujete i negujete svoje telo; Uspešno funkcionišete u svetu; Objedinite i uravnotežite sve aspekte svog života. Četiri nivoa isceljenja sadrže moćne meditacije i vežbe koje će vam pomoći na vašem putu isceljenja. Čitaj dalje

"U ovoj knjizi, Šakti Gavejn nam omogućava pristup alatima za postizanje introspekcije i lične promene – malo je ovako moćnih darova u životu. Srdačno preporučujem ovu knjigu koja doprinosi postizanju uvida na putu svakog čoveka.” - dr Karolin Mis, autor knjige Anatomija duha "Za sve one koji tragaju ne samo za psihološkom zrelošću, već i za duhovnim rastom, ova knjiga će predstavljati vrednu pomoć na ovom putu.” Leri Dosi, autor knjige Molitva je dobar lek Da li tragate za načinima da dovedete svoj život u stanje veće ravnoteže, zdravlja i harmonije? U ovoj neverovatnoj knjizi, autorka bestselera Šakti Gavejn objašnjava važnost razvijanja svih nivoa vašeg postojanja i pokazuje praktične načine da: Pronađete i zadržite jaku vezu sa svojim duhovnim izvorom; Otpustite stara ograničavajuća uverenja i otvorite se za nove ohrabrujuće ideje; Prihvatite i doživite najširi spektar vaših emocija; Poštujete i negujete svoje telo; Uspešno funkcionišete u svetu; Objedinite i uravnotežite sve aspekte svog života. Četiri nivoa isceljenja sadrže moćne meditacije i vežbe koje će vam pomoći na vašem putu isceljenja. Čitaj dalje

NOVO „U ovoj knjizi, Šakti Gavejn nam omogućava pristup alatima za postizanje introspekcije i lične promene – malo je ovako moćnih darova u životu. Srdačno preporučujem ovu knjigu koja doprinosi postizanju uvida na putu svakog čoveka.” - dr Karolin Mis, autor knjige Anatomija duha „Za sve one koji tragaju ne samo za psihološkom zrelošću, već i za duhovnim rastom, ova knjiga će predstavljati vrednu pomoć na ovom putu.” Leri Dosi, autor knjige Molitva je dobar lek Da li tragate za načinima da dovedete svoj život u stanje veće ravnoteže, zdravlja i harmonije? U ovoj neverovatnoj knjizi, autorka bestselera Šakti Gavejn objašnjava važnost razvijanja svih nivoa vašeg postojanja i pokazuje praktične načine da: -Pronađete i zadržite jaku vezu sa svojim duhovnim izvorom; -Otpustite stara ograničavajuća uverenja i otvorite se za nove ohrabrujuće ideje; -Prihvatite i doživite najširi spektar vaših emocija; -Poštujete i negujete svoje telo; -Uspešno funkcionišete u svetu; -Objedinite i uravnotežite sve aspekte svog života. Četiri nivoa isceljenja sadrže moćne meditacije i vežbe koje će vam pomoći na vašem putu isceljenja.

Dijanetika MODERNA NAUKA O MENTALNOM ZDRAVLJU L. Ron Habard , novo Knjiga je na SRPSKOM jeziku. . . . . HABARD izdanje. . . . . . sa OPISNIM GRAFIKONOM OPSTANKA. . . LUX izdanje....Br. strana: 661.➡️ ➡️ -------------------------------------- Дијанетика: Модерна наука о менталном здрављу (понекад се термин скраћује као ДМНМЗ ) је књига Л. Рона Хабарда о Дијанетици, систему психотерапије које је он развио из комбинације личног искуства, основних принципа источњачке филозофије и рада психоаналитичара као што је Сигмунд Фројд.[1] Књига је канонски текст о сајентологији.[2] Неформално се ова књига назива Књига Један.[3] Књига је утицала на формирање покрета који је касније дефинисао себе религијом, 1950. године. Од 2013. године публикација Нова Ера, међународна издавачка кућа Хабардових дела, продаје ову књигу на енглеском језику и на преко педесет других језика. ----------------------------------- Autor: L. Ron Habard Povez: broširan Br. strana: 661 Format: 11,5x17 MODERNA NAUKA O MENTALNOM ZDRAVLJU! Sadržavajući otkrića proglašena značajnijima od pronalaska kotača ili vatre, Dijanetika je ostala bestseler preko 50 godina. S više od 20 miliona štampanih primeraka i pokretom koji se proširio na preko 100 zemalja, ona je neosporno najčitanija i najuticajnija knjiga o ljudskom umu ikad napisana. U njoj se nalazi anatomija i potpuni opis reaktivnog uma, nekada nepoznatog izvora noćnih mora, iracionalnih strahova, nemira i nesigurnosti koji porobljavaju čoveka. Ova vam knjiga pokazuje kako da ih se oslobodite i time ostvarite stanje o kojem je čovek do sada samo sanjao: stanje Clear. Dijanetika, L. Ron Habard Knjiga je na SRPSKOM jeziku. . . . ....➡️ ➡️ Knjiga je na SRPSKOM jeziku. . . . . Knijiga je NOVA. . Knjiga je N O V A Knjiga je NOVA.....➡️ ➡️ -------------------------------- 0

Objavljujući traktat na temu okultne anatomije, bilo nam je jasno da on mora protrčati kroz špalir nauke. Iako smo svesni sopstvenih nedostataka kada je reč o obradi ove teme, uvereni smo u temeljni integritet i razumnost doktrine koju nastojimo da odbranimo. Platon je bio oplemenjen svojom filozofskom vizijom; savremenog mislioca podozrenje čini siromašnim. Uporediti samo plemenitu glavu herkulaneumske biste Aristotela sa žrtvom savremenog intelektualnog srođivanja. Reklo bi se da je krepka veličanstvenost oličena u ovom starom peripatetiku iščezla sa naše zemlje. Kosa koja se u loknama spušta preko širokog čela, oči sanjara koje zure ispod obrva mudraca, taj ljubazni osmeh na uglovima usana, kratka brada što daje dodatnu snagu, glava koja je možda Zevsova ili Asklepijeva – više božanska nego smrtnička. Bogovi su tada odista hodali zemljom. Profesor V. Hagard je verovatno mislio na Aristotela kada je zapisao sledeće značajne reči: „Samo oni najuzvišeniji među ljudima imaju potrebnu inteligenciju, nezavisnost, poštenje, te odvažnost da priznaju svoje greške i nepristrasno tragaju za istinom“. Posmatrati posrnuće i slom naše trenutne civilizacije znači uvideti da kada se lepota u ljudskim srcima žrtvuje zarad korisnosti, život postaje užasna parodija. Istinska svrha obrazovanja nije u tome da iskoreni idealizam, već da učini svet sigurnim mestom za ideale. Visoko iznad širokog proscenijuma grandioznog univerziteta duboko je urezan ponosni natpis o prosvetljenju: „Obrazovanje se sastoji u učenju kako koristiti oruđa koje ljudi smatraju neophodnim.“ Zar je život samo dvoboj umova? Zar su ova oruđa samo sholastičarski rapiri i zar obrazovanje ništa drugo do obuka o tome kako probosti oponenta i kako parirati tuđem mišljenju? Obrazovanje očigledno mora biti podešeno mladima za nešto više od viteškog pohoda na pojmove ili borbe sa vetrenjačama. Pravo obrazovanje mora da nas nauči kako da sagradimo temelj koji će odgovarati ljudskim idealima. U mračnom dobu obrazovanje je bilo oslobađanje od stega sujeverja. U današnjem, još mračnijem dobu, obrazovanje se mora osloboditi materijalizma – najočajnijeg mogućeg sujeverja. Čovečanstvu su potrebna oruđa viših aspekata filozofije – estetika, etika i metafizika. Jer, kakvo će dobro doneti čoveku da postane najvrsniji umetnik ako njegova ruka nije šegrt kreativne vizije? Obrazovanje znači oslobođenje ideala i određivanje duhovnih vrednosti. U meri u kojoj ne uspe da ostvari ovaj legitimni cilj, omanuće i u samom obrazovanju. Čitaj dalje

Leonardo da Vinči - Volter Ajzakson Autor: Volter Ajzakson Žanrovi: Autobiografije i biografije, Umetnost, Publicistika Izdavač: Laguna Godina izdanja: 15. april 2019. Broj strana: 464 Pismo: Latinica Povez: Tvrd Format: 16,5 x 24 cm Težina: 1,5 kg NOVA knjiga!!! Autor bestselera Stiv Džobs i Ajnštajn. „Prosvetljujuće i veličanstveno. Ovo je monumentalna pohvala titanskoj ličnosti.“ Publishers Weekly Najkreativniji genije otkad je sveta i veka. Na osnovu hiljada stranica iz Leonardovih neverovatnih beležnica i na osnovu novih otkrića o njegovom životu i radu, Volter Ajzakson nam razotkriva velikog umetnika i naučnika. Leonardo je naslikao dve najslavnije slike u istoriji, Tajnu večeru i Mona Lizu. Ali je sebe podjednako smatrao naučnikom i tehnologom. Sa strašću koja je povremeno prelazila u opsesivnost, bavio se proučavanjem anatomije, fosila, ptica, letećih mašina, botanike, geologije i oružja. Sposobnost da ukršta društvene i prirodne nauke, koju simboliše crtež Vitruvijev čovek, stvorila je od njega najkreativnijeg inovatora u istoriji. Proučavao je matematiku optike, pokazao kako svetlosni zraci padaju na rožnjaču, i u Tajnoj večeri izveo iluzije izmenjene perspektive. Gulio je meso sa lica leševa, crtao mišiće koji pomeraju usne, a onda naslikao najpoznatiji osmeh u istoriji. Da Vinčijevo oduševljenje pozorištem uticalo je na njegove slike i izume. Leonardovo uživanje u kombinovanju raznorodnih interesovanja ostaje najbolji recept za kreativnost. Nije mu smetalo ni to što je bio neprilagođen: nezakoniti sin, homoseksualac, vegetarijanac, levoruk, rasejan, i ponekad jeretičan. Njegov život nas podseća na to koliko je važno da se usvojeno znanje dovodi u pitanje – da budemo maštoviti, strastveno radoznali, da razmišljamo drugačije i brižljivo posmatramo svet. „I sam Ajzakson je poput renesansnog čoveka. Kao i Leonarda, njega pokreće neiscrpna želja za otkrivanjem. Ta radost izbija na površinu u ovoj veličanstvenoj knjizi. U Ajzaksonu Leonardo dobija biografa kakvog zaslužuje – pisca sposobnog da shvati njegovu često mahnitu, čudnu potragu za poimanjem.“ Times of London „Veličanstveno... Ajzakson još jednu kompleksnu, džinovsku figuru preobražava u nekoga ko nam je prepoznatljiv... Potpuno očaravajuće, majstorsko i strasno delo.“ Kirkus Reviews

VELIKI MAJSTORI UMETNOSTI - LEONARDO - Monografija Autor: Marija Lujza Ricati Izdavač: Nolit, Beograd Godina izdanja: 1979 Broj strana: 128 Povez: tvrd sa zaštitnim omotom Veliki Format Bogato ilustrovana. Stanje kao na slici. Odlično očuvana. Zaštitni omot iskrzan na ivicama, sama knjiga u odličnom stanju. Leonardo di ser Pjero da Vinči (ital. Leonardo di ser Piero da Vinci, Vinči, 15. april 1452 — Amboaz, 2. maj 1519), poznat kao Leonardo da Vinči, bio je italijanski renesansni arhitekta, pronalazač, inženjer, vajar i slikar. („di ser Pjero” ovde znači od oca ser Pjera, gde je ser kolokvijalna skraćenica od Sinjor u Italiji srednjeg veka, i ukazuje da onaj koji je nosi obavlja profesiju javnog beležnika.) Smatran idealnim „renesansnim čovekom” i univerzalnim genijem, Leonardo je široj publici poznat po svojim remek-delima, Tajna večera i Mona Liza, a njegove inženjerske izume koji su već u njegovo doba smatrani daleko ispred vremena i danas ponovo otkrivaju moderni inženjeri i naučnici. Pomogao je razvoju anatomije, astronomije i građevinarstva. Njegove slike se smatraju vrhunskim delima visoke renesanse. Bio je fasciniran misterijom čovekovog lica i mogućnošću čitanja „pokreta duše” kroz gestove i izraze. Leonardov portret žene firentinskog zvaničnika toga vremena „Mona Liza” nadaleko je poznat po zagonetnom osmehu portretisane dame. „Mona Liza” je prvi psihološki portret naslikan u istoriji, te se zato daje toliki značaj ovom delu. U svojim beleženicama od kojih su sačuvane hiljade stranica, zapisivao je svoja razmišljanja i analize, radio studije i skice za umetnička dela, i takođe ilustrovao svoja naučna i inženjerska istraživanja, zbog čega je smatran začetnikom moderne naučne ilustracije. Njegov nemirni naučni, istraživački i umetnički duh više odgovara našem vremenu, nego dobu u kom je živeo i stvarao, a koje se tek budilo iz dubokog, skoro milenijskog sna, nametnutog mračnim dobom srednjeg veka. Radio je i stvarao u Milanu, Veneciji, Firenci, Rimu, a pred kraj života i na poziv kralja Fransoa I u Francuskoj, gde je preminuo 1519. godine.

Autor - osoba Gete, Johan Volfgang fon, 1749-1832 Naslov Bajka o zelenoj zmiji i lepoj Ljiljani / Johan Wolfgang von Goethe ; sa predavanjem Rudolfa Štajnera ; prevod Josif Korać ; [crteži Asja Turgenjev] Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1984 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Književna zajednica Novog Sada, 1984 (Senta : Udarnik) Fizički opis 54 str. : crteži ; 21 cm Drugi autori - osoba Štajner, Rudolf Korać, Josif Turgenjev, Asja Crkvenjakov, Lazar Zbirka ǂEdicija ǂNovi Sad ; ǂknj. ǂ21 (Broš.) Napomene Tiraž 3.000 Str. 3-4: Predgovor / Crkvenjakov Lazar Str. 35-54: Geteova tajna objava / Rudolf Štajner. Predmetne odrednice Gete, Johan Volfgang fon, 1749-1832 Veoma dobro očuvano! PREDGOVOR Pred nama je izuzetno inspirativan tekst Geteove bajke objavljen na kraju njegovog spisa „Zabavljanje nemačkih iseljenika`. Po bogatstvu arhetipskih likova i simboličnih događanja bajka zauzima izuzetno mesto u Gete- ovom stvaralaštvu. Njena dubina, snaga i zatvorenost za uobičajena tumačenja gotovo da nemaju premca u toj vrsti literature osim možda što izvesnu paralelu možemo povući sa srednjovekovnim tekstom: „Čarobna svadba Kristijana Rozenkrojca”. Bajku su mnogi objašnjavali, ali sigurno da je najvrednije i najdublje sudove o njoj dao Rudolf Štajner, filozof i duhovno naučni istraživač. Njemu je u dvadeset drugoj godini života poveren rad na pripremi, komentaru i redakciji izdanja Geteovih prirodnonaučnih spisa. Zadatak ovog mladog geteaniste bio je možda najteži pošto je za njegovo izvršenje bilo potrebno isto tako dobro poznavanje prirodnih nauka, filozofije i književnosti, koliko i samog Getea. Štajner se na ovom poslu zadržao 15 godina. U toku ove naučno filozofske delatnosti naišao je na Geteovu bajku, „O zelenoj zmiji i lepoj Ljiljani”. O tome on u svojoj autobiografiji piše sledeće: ...„Tu zagonetnu priču objašnjavali su mnogi. Meni tada nimalo nije bilo stalo do toga da „tumačim” njenu sadržinu. Nju sam usvajao jednostavno u poetsko umetničkom obliku. Uvek mi je bilo neprijatno da objašnjenjima razbijam delatnu fantaziju. Video sam tada da je bajka nastala iz Geteovog razgovora sa Šilerom u vreme kad je ovaj pisao svoja „Pisma za unapređenje čovekovog estetskog vaspitanja”. Šilerov duh je prolazio kroz filozofsku fazu svoga razvoja. Mnogo se bavio „objašnjenjem čovekove svesti sa samom sobom”. To je osećao kao zadatak svoje duše. Ova mu je izgledala sasvim predana razumskoj delatnosti. On je osećao da u čistoj razumskoj delatnosti, duša nije zavisna od telesno-čulne organizacije. No Šiler nije bio zadovoljan tom vrstom natčulne delatnosti. Duša je u „duhu” kada je predana „logičkoj nužnosti”, smatra on. Ali u toj delatnosti nije ona slobodna, a nije ni unutarnje živa. Na drugoj strani je Šiler prImetio, kakva je ljudska duša u jednoj suprotnoj delatnosti, potpuno predana telu, kada je pod uticajem čulnih opažanja i nagonskih impulsa. [...] ona je u tom drugom slučaju predana prirodnoj zakonitosti koja ne sačinjava njenu suštinu. Tako je Šiler došao do shvatanja, da u obe delatnosti čovek nije „istinoljubiv čovek`. Čovek treba da postigne srednje raspoloženje između logičke i prirodne prinude. Po Šileru je čovek u takvom raspoloženju kada živi u umetničkom životu. Estetsko shvatanje gleda čulno, ali tako, što u čulnom nalazi duh. Čulno živi u senci duha. Estetsko shvatanje u stvaranju i primanju daje duhu čulni lik tako da pri tome gubi senovito apstraktno postojanje.  Video sam, nastavlja Štajner, kako je Gete primio Šilerovo predstavljanje „istinoljubivog čoveka”. Poznato je iz prepiske ta dva prijatelja, da je Gete nalazio da je Šilerovo rešenje ovog pitanja suviše apstraktno i jednostrano filozofsko. Šilerovom filozofskom shvatanju Gete je protivstavio jedno shvatanje u obliku poetske bajke. Gete je smatrao da u traženju svoje prave suštine, čovek ne treba da prilazi zagonetki duše filozofskim pojmovima, nego bogatstvom duševnog doživljavanja. Gete je u toj bajci stvaralačku imaginaciju uzdigao do granice, na kojoj ona prelazi u unutrašnje duševno zbivanje, koje je istovremeno saznajno doživljavanje stvarnog duhovnog sveta. Smatrao sam da možemo najdublje pogledati u njegovu dušu, kada se udubimo u tu bajku [...] Izgledalo mi je kao da je Gete pri sastavljanju te bajke bio nošen unutrašnjom snagom nekog polusvesnog duševnog života i da je u svom pogledu na svet sebe nadvisio. Tako o bajci govori Rudolf Štajner. A kada uđemo u bajku kao u tajanstvenu zemlju, zagonetka sledi zagonetku, Geteove sfinge nam postavljaju pitanja ali mi na njih nemamo odgovora. Nerešive zagonetke nisu prijatne ali jednom popijen gorak lek počinje da deluje a da sami ne znamo kako i s kojim ciljem. Bajka nas podseća na veliku slagalicu, ispreturani mozaik, čiji nam je slog neko baš pokazao ali smo ga istog trenutka zaboravili. Pokazano je u psihološkim istraživanjima stvaralačkog procesa da u čoveku nerešeni problem, zagonetka, nastavlja da živi, preoblikuje se, da bi se sasvim iznenada pojavila u svesti u potpuno novom svetlu i s razrešenjem. Geteova bajka nam daje živu materiju i putokaz da u našoj unutrašnjosti potražimo snage i inspiracije za razrešenje njenih i svojih zagonetki, polako i strpljivo sklapajući kriptični mozaik. Lazar Crkvenjakov Johan Volfgang fon Gete (nem. Johann Wolfgang von Goethe; Frankfurt na Majni, 28. avgust 1749 – Vajmar, 22. mart 1832) bio je nemački pisac, političar, pesnik, naučnik i filozof, a tokom 10 godina i predsednik oblasti Vajmar. Gete je bio jedna od najznačajnijih ličnosti nemačke književnosti i evropskog neoklasicizma i romantizma krajem 18. i početkom 19. veka. Autor „Fausta“ i „Teorije boja“ širio je svoj uticaj širom Evrope, a tokom narednog veka njegova dela nadahnula su mnoge muzičke i dramske komade. Biografija Gete je rođen u Frankfurtu na Majni u Nemačkoj. Njegov otac bio je važna i poštovana ličnost, i lično je nadgledao obrazovanje svog sina u početku. Gete je studirao pravo na univerzitetu u Lajpcigu 1765, zatim 1770. na univerzitetu u Štrasburgu, uz prava pohađa i botaniku, hemiju, anatomiju itd. U Štrasburgu upoznaje Herdera, koji se već proslavio kritičkim spisima. Pod njegovim uticajem, Gete počinje da se interesuje za poeziju narodnog predanja i za nemačku nacionalnu prošlost. Ubrzo se uklapa u pokret Šturm und drang. Godine 1771. radi u Frankfurtu kao advokat gde izdaje i književni časopis „Gec fon Berlihingen“. Odlazi 1772. godine, jer oseća da remeti mir između svog prijatelja Kestnera i njegove verenice Šarlote Buf. Ta epizoda, vest o samoubistvu njegovog poznanika Jerusalima, i događaj kada mu je rečeno da izbegava kuću trgovca Brentana sa čijom je ženom voleo da svira, dali su mu građu za prvi roman. Roman „Jadi mladog Vertera“ izdaje 1774. godine, i on mu donosi svetsku slavu, dok je iza sebe imao dramu „Gec fon Berlihingen“, poznatu, ali ne u tolikoj meri. Iste godine se veri sa Elizabet Šeneman (Lili iz njegovih pesama) i odlazi zauvek iz rodnog grada. Na poziv Karla Avgusta, vojvode od Saks-Vajmara, otišao je 1775. u Vajmar gde je obavljao niz političkih poslova. Naposletku je postao vojvodin glavni savetnik. Uskoro dovodi Herdera, zatim i Šilera. Vajmar postaje značajno duhovno stecište Nemačke. Upoznaje Šarlotu fon Štajn kojoj posvećuje 1700 pisama. Od 1786. do 1788. putovao je Italijom i upravljao vojvodskim pozorištem Vajmara. U to vreme je završio „Egmonta“, pretočio u stihove „Ifigeniju“ i započeo „Torkvata Tasa“. Učestvovao je u ratu protiv Francuske što se veoma odrazilo na njegovu ličnost. U narednom periodu sklopio je prijateljstvo sa Fridrihom Šilerom koje je potrajalo do 1805. Iako je imao verenicu, oženio se Kristijanom Vulpius 1806. godine. Od 1794. godine posvetio se isključivo pisanju, i nakon niza neprevaziđenih dela, godine 1832. preminuo je u Vajmaru. Rad Njegovo prvo delo napisano pre odlaska u Vajmar, tragedija „Gec fon Berlihingen“ (nem. Götz von Berlichingen, 1773), ujedno je i prvo delo koje ga je proslavilo. Zatim je usledio roman „Jadi mladog Vertera“ koje mu je donelo izvanrednu naklonost svetskog čitalaštva. U periodu dok se družio sa Fridrihom Šilerom dovršio je „Godine učenja Vilhelma Majstera“ i prelepu pesmu „Herman i Dorotea“ (u ovom epu, povodom revolucije, protiv koje je bio, slavi porodicu, svakodnevni rad i mir), kao i „Rimske elegije“. U periodu Od Šilerove do svoje smrti, napisao je „Fausta“, „Izbor po srodnosti“, svoju pseudo-autobiografiju „Iz mog života: činjenice i fikcija“, opisao je putovanje po Italiji, objavio je dosta naučnih radova i seriju rasprava o nemačkoj umetnosti. Njegova dela imala su ogroman uticaj na književnost i umetnost čim su se pojavila. Kao dopuna radu u književnosti, Gete je dao značajan doprinos naučnom radu. U biologiji, dao je teoriju uslova za metamorfozu biljaka, po kojoj sve biljke nastaju od listova. Takođe je poznat po svom otkriću središnje vilične kosti kod ljudi. Gete je smatrao svoju teoriju boja, svojim najznačajnijim doprinosom nauci i uopšte svojim najznačajnijim delom. On je tvrdio da boje nisu samo fenomen na fizičkom nivou već da boje zavise od svetla i načina na koje ono pada na predmete, odnosno da su one stvar individualne percepcije. Bio je izuzetno ponosan na svoj rad i jednom prilikom je rekao: „To što sam ja jedina osoba u ovom veku koja ima pravi uvid u nauku boja, je zato što sam ja ponosan na to i to je ono što mi daje osećaj da sam mnoge nadmašio“. U razgovorima sa Ekermanom, Gete potvrđuje da nije voleo prosvetiteljstvo, jer je bio više čovek srca nego razuma. Romantičari su mu strani, jer je u osnovi bio realista. Od svih svojih savremenika najviše ceni Bajrona, upravo zato što mu se činilo da Bajron više pripada klasici nego romantici. Najviše ceni klasičnu poeziju i umetnost – u romantizmu vidi nešto nezdravo, neorgansko. Geteov duhovni razvoj se najbolje ogleda u lirici. Od pobožnih pesama ispirisanih Klopštokom, preko anakreotskih pesama inspirisanih Vilandom, do Herderovog uticaja kada izvor pesničkog zanosa postaje priroda, u kojoj Gete vidi oličenje stvaralačke sklobode i elementarne snage („Dobrodošlica i rastanak“). Gete je postao spinozista: bog je u prirodi, u prirodi postoje dva elementa – sila i materija, a sila je bog; zato treba voleti svu prirodnu silu. Kasnije se ovo filozofsko shvatanje nijansira, i Gete kao pesnički motiv uzima grčke bogove kao personifikaciju prirodnih sila, i buni se protiv njih („Prometej“). Ova poezija je ujedno patetična, puna borbe i zanosa. U to vreme Getea zaokuplja ideja velikih ljudi: Cezara, Fausta, Prometeja, Muhameda – simbol genija koji vodi čovečanstvo. U ovoj fazi (Šturm und drang) javljaju se slobodni ritmovi, stihovi svaki drugom broju slogova, da bi se skoro mogli pisati u prozi. U Vajmaru prestaje buntovništvo i javlja se smireni Gete, pesnik harmonije koji u prirodi vidi materinsku silu čovečanstva. Priroda više nije jezovita, puna neprijateljskih, demonskih sila, nego je protkana harmonijom i redom, a božanske sile su naklonjene čoveku („Putnikova noćna pesma“, „Pevanje duhova nad vodama“). Što više Geteova poezija postaje misaona, to se više kreće oko ideje humaniteta („Božansko“). Čežnja za jugom, za Italijom, ogleda se u delu „Minjon“. Posle Italije njegova poezija postaje čulna koliko i misaona. Gete je još od pokreta Šturm und drang pisao balade, a usavršio se u takmičenju sa Šilerom. Dok Šiler redovno polazi od etičke ideje, Gete je slobodniji u koncepciji. Za Šilera (kantovac) balada je zamisao za dramu, dok se kod Getea (spinozista) pre oseća delovanje prirodnih sila, koje su jače od čoveka i razum ne može da ih objasni i definiše. Najznačajnija dela Jadi mladog Vertera Jadi mladog Vertera je prvo Geteovo delo koje ga je proslavilo, a nastalo je 1774. godine. Reč je o dubokoj ličnoj ispovesti. Fabula je jednostavna, a lepota pojedinih scena proizlazi iz njihove vešte kompozicije. U romanu se radi o pasivnom, sentimentalnom nezadovoljstvu osećajnog, ali preosetljivog junaka svog doba, koji beži od sveta, ali ne može da izbegne okove koje mu nameće društvo. On se onda potpuno okreće od ljudi i tone u prirodu. To nije samo ljubavni roman – pisma (po uzoru na Ričardsona[traži se izvor]) su ujedno i junakove ispovesti o doživljavanju života uopšte, o zanosima i teskobama njegovog psihičkog sveta. Život o kojem Verter mašta je u oštroj suprotnosti sa stvarnošću koja ga okružuje. Oseća se ogorčenje zbog nazadnih konvencija društva koje koče slobodan razvitak jedinke i ljudske duše. Ovo je jedan od najznačajnijih Geteovih ljubavnih romana u svetskoj književnosti. Veličina ovog dela se ogleda u tome što je to osećajna i lirska setna ispovest najtajnijih duševnih raspoloženja i najintimnijeg duševnog bola. Za tako nešto se pre toga nije ni znalo, a kasnije će se ispostaviti, neće se ni posle toga čuti. Gete je na isto tako neuporediv način pisac uspeo da u opis jedne ljubavne tragedije sažme sve velike probleme svog vremena u borbi za razvoj ličnosti. Zbog povećanog broja samoubistava knjiga je jedno vreme zabranjivana u Italiji i Danskoj. Godine učenja Vilhelma Majstera Delo Godine učenja Vilhelma Majstera je nastalo 1796. godine. Vilhelm Majster je kao junak posebna varijacija Vertera, ali ovaj roman je ujedno i ostvarenje jednog estetskog programa. Gete piše veoma koncizno, sa velikim bogatstvom izraza, ali intenzivno neposredno pripovedanje se sve više opterećuje didaktikom: sav zanos za pozorište je samo zabluda. Izbor prema sličnosti U ovom romanu zahteva odricanje od svega što je čulno, pa čak i greh počinjen jedino u mislima dovodi do katastrofe. Roman je eksperiment, psiho-hemijski pokušaj. Putovanja Vilhelma Majstera Roman Putovanja Vilhelma Majstera je napisao 1821. godine, četvrt veka posle prvog dela. Podnaslov ovog romana glasi Oni koji se odriču. Glavni deo romana posvećen je utopiji vaspitanja koja je ocrtana kao Pedagoška provincija. Iako govori o disciplini i sintezi, roman je krajnje slobodan po kompoziciji: labavo nanizani delovi, novele i pripovetke već objavljivane ili namenjene za druge zbirke, maksime i refleksije, kao i poneka pesma. Bibliografija Romani Jadi mladog Vartera (1774) Putovanja Vilhelma Majstera (1821) Godine učenja Vilhelma Majstera (1796) Izbor prema sličnosti Drame Gete je bio veoma plodan na polju drama. Napisao ih je preko stotinu. Gec od Berlihingena (1773) – prva nemačka drama sa nacionalnim motivom, originalna po formi, puna životne etike i istorijske realnosti. Ifigenija na Tauridi Egmont (1788) Torkvato Taso (1789) Faust, prvi deo (1808) Faust, drugi deo (1832) Pesme Prometej 1 Kralj vilenjaka Rimske elegije (1795) Rajneke Fuks (Reineke Fuchs) Godine učenja čarobnjaštva Herman i Doroteja (1797) Naučna dela Metamorfoza biljaka (1790) Teorija boja (1810) Putovanje Italijom Posmrtna posla Geteovi razgovori Rudolf Jozef Lorenc Štajner (nem. Rudolf Joseph Lorenz Steiner; Donji Kraljevec, 25. februar 1861 – 30. mart 1925) je bio austrijski filozof, predavač, umetnik, dramaturg, mislilac i ezoterist. Nakon raskida sa Teozofskim društvom, Rudolf Štajner je osnovao Antropozofsko društvo. Antropozofija bi se mogla okarakterisati kao učenje koje je nastalo iz teozofije, ali koje za razliku od nje navodi Isusa Hrista kao centralnu figuru u procesu dosezanja oslobođenja, spoznaje i jedinstva sa Univerzalnim duhom. Štajner je vrlo često spominjao tri duhovna stanja koja pomažu pri tom psihonautičkom procesu. To su: imaginacija, inspiracija, intuicija. Imaginacija, inspiracija i intuicija su termini koji predstavljaju tehnike koje vode ka višem stepenu otvorenosti percepcije ka onostranim iskustvima i daleko su od prizemnog shvatanja imaginacije, inspiracije i intuicije. Antropozofija se može nazvati i „mističnim hrišćanstvom“, jer ona ima za cilj da otkrije hrišćanske tajne koje su banalizovane ili skrivene. U antropozofiji nema posrednika u vezi između čoveka i Boga. To je jedino Hrist, koji i jeste „mistično sunce“. Za Štajnera je, inače, raspeće Hristovo „misterija univerzuma“. Antropozofija uključuje i karmu u svoj sistem, kao i filozofiju spiritualne evolucije. Četiri znaka Jevanđelista (lav, orao, anđeo i bik) predstavljaju faze u evolucijskom spiritualnom razvoju čoveka. Čovek je spiritualno biće koje je podeljeno na: fizičko telo, eterično telo, astralno telo, ego. Za fizičko telo je vezana nada, za eterično telo ljubav, za astralno vera, a za ego je vezana volja. Glavni centar Antropozofskog društva jeste Dornah (nem. Dornach) u Švajcarskoj, gde se nalazi Geteanum (Goetheanum). Geteanum predstavlja spiritualni centar u kome se antropozofija izučava kroz teoriju i praksu. Osim Geteanuma, širom sveta postoje i drugi antropozofski centri. Štajner je smatrao da će Ahriman (personifikacija zla) biti otelotvoren u SAD. Štajner je definisao antropozofiju na sledeći način: „Antropozofija je put znanja, koji vodi spiritualno u čoveku ka spiritualnom u univerzumu... Antropozofi su oni koji iskuse esencijalnu potrebu samog života, određena pitanja vezana za pitanje prirode ljudskog bića i univerzuma, isto kao što neko iskusi glad ili žeđ.” Uticaj Getea Štajner je zastupao oblik etičkog individualizma, kome je kasnije dodao jednu eksplicitniju crtu spiritualnog. On je izveo svoju epistemologiju iz pogleda Johana Volfganaga Getea na svet, gde mišljenje predstavlja organ percepcije. Kao što oko percipira boje, tako mišljenje percipira ideje. Okultizam Rudolfa Štajnera su dovodili u vezu sa okultnom ložom O. T. O. i austrijskim okultistom Teodorom Rojsom (nem. Theodor Rheuss), kao i engleskim okultistom Alisterom Kraulijem (engl. Aleister Crowley), ali prema istraživanju Pitera Roberta Keniga (nem. Peter Robert Koenig), specijaliste za O. T. O. fenomen, takva veza nikada nije postojala. Štajner vs. Frojd Takođe je poznato da je Štajner teoriju Sigmunda Frojda (nem. Sigmund Freud) o libidu kao pokretaču dubljih psiholoških procesa kod čoveka smatrao smešnom i netačnom. On je isticao da ponašanje čoveka nije uslovljeno nikakvim nesvesnim procesima, niti libidom, već spiritualnim bićem. Štajner je do poslednjeg dana svog života tvrdio da je čovek prvenstveno duhovno biće i da je duhovni svet za njega opipljiv, isto kao i sto ispred njega na kome piše. Štajner je tvrdio da čovek uz pomoć razvoja unutarnjeg spiritualnog bića ima mogućnost da zaviri iza vela onostarnog. Na taj način može čitati zapise sa Akaše, tj. kosmičkog kolektivnog pamćenja. Odnos prema nacistima Štajner je bio velika pretnja za nacistički pokret u Nemačkoj, jer je svojim idejama bio u potpunosti suprotan njihovoj doktrini. Već 15. maja 1922. godine pokušan je atentat na Štajnera u hotelu Fir Jarescajten u Minhenu, organizovan od strane nacista, koji je Štajner izbegao. Takođe se smatra da je požar u Geteanumu 31. decembra 1922. godine, u kojem je izgoreo prvi Geteanum centar, bio podmetnut od strane nacista. Trevor Rejvenskroft (engl. Trevor Ravenscroft) u svojoj knjizi Koplje sudbine (engl. The Spear of Destiny) tvrdi da je Štajner imao sposobnost astralne projekcije. Na taj način je lako mogao da vidi planove okultne grupe Tule, koja je stvorila nacističku partiju – NSDAP, tj. Nacionalsocijalističku nemačku radničku partiju, na čelu sa Adolfom Hitlerom. Antisemitizam Na prelasku u 20. vek Štajner je napisao seriju od sedam članaka za Mitteilungen aus dem Verein zur Abwehr des Antisemitismus, magazin koji je bio posvećen borbi protiv antisemitizma, u kome je napadao tadašnji antisemitizam. MG100 (N)

Autor - osoba Gete, Johan Volfgang fon, 1749-1832 Naslov Bajka o zelenoj zmiji i lepoj Ljiljani / Johan Wolfgang von Goethe ; sa predavanjem Rudolfa Štajnera ; prevod Josif Korać ; [crteži Asja Turgenjev] Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1984 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Književna zajednica Novog Sada, 1984 (Senta : Udarnik) Fizički opis 54 str. : crteži ; 21 cm Drugi autori - osoba Štajner, Rudolf Korać, Josif Turgenjev, Asja Crkvenjakov, Lazar Zbirka ǂEdicija ǂNovi Sad ; ǂknj. ǂ21 (Broš.) Napomene Tiraž 3.000 Str. 3-4: Predgovor / Crkvenjakov Lazar Str. 35-54: Geteova tajna objava / Rudolf Štajner. Predmetne odrednice Gete, Johan Volfgang fon, 1749-1832 Ima kratku posvetu na najavnom listu. PREDGOVOR Pred nama je izuzetno inspirativan tekst Geteove bajke objavljen na kraju njegovog spisa „Zabavljanje nemačkih iseljenika`. Po bogatstvu arhetipskih likova i simboličnih događanja bajka zauzima izuzetno mesto u Gete- ovom stvaralaštvu. Njena dubina, snaga i zatvorenost za uobičajena tumačenja gotovo da nemaju premca u toj vrsti literature osim možda što izvesnu paralelu možemo povući sa srednjovekovnim tekstom: „Čarobna svadba Kristijana Rozenkrojca”. Bajku su mnogi objašnjavali, ali sigurno da je najvrednije i najdublje sudove o njoj dao Rudolf Štajner, filozof i duhovno naučni istraživač. Njemu je u dvadeset drugoj godini života poveren rad na pripremi, komentaru i redakciji izdanja Geteovih prirodnonaučnih spisa. Zadatak ovog mladog geteaniste bio je možda najteži pošto je za njegovo izvršenje bilo potrebno isto tako dobro poznavanje prirodnih nauka, filozofije i književnosti, koliko i samog Getea. Štajner se na ovom poslu zadržao 15 godina. U toku ove naučno filozofske delatnosti naišao je na Geteovu bajku, „O zelenoj zmiji i lepoj Ljiljani”. O tome on u svojoj autobiografiji piše sledeće: ...„Tu zagonetnu priču objašnjavali su mnogi. Meni tada nimalo nije bilo stalo do toga da „tumačim” njenu sadržinu. Nju sam usvajao jednostavno u poetsko umetničkom obliku. Uvek mi je bilo neprijatno da objašnjenjima razbijam delatnu fantaziju. Video sam tada da je bajka nastala iz Geteovog razgovora sa Šilerom u vreme kad je ovaj pisao svoja „Pisma za unapređenje čovekovog estetskog vaspitanja”. Šilerov duh je prolazio kroz filozofsku fazu svoga razvoja. Mnogo se bavio „objašnjenjem čovekove svesti sa samom sobom”. To je osećao kao zadatak svoje duše. Ova mu je izgledala sasvim predana razumskoj delatnosti. On je osećao da u čistoj razumskoj delatnosti, duša nije zavisna od telesno-čulne organizacije. No Šiler nije bio zadovoljan tom vrstom natčulne delatnosti. Duša je u „duhu” kada je predana „logičkoj nužnosti”, smatra on. Ali u toj delatnosti nije ona slobodna, a nije ni unutarnje živa. Na drugoj strani je Šiler prImetio, kakva je ljudska duša u jednoj suprotnoj delatnosti, potpuno predana telu, kada je pod uticajem čulnih opažanja i nagonskih impulsa. [...] ona je u tom drugom slučaju predana prirodnoj zakonitosti koja ne sačinjava njenu suštinu. Tako je Šiler došao do shvatanja, da u obe delatnosti čovek nije „istinoljubiv čovek`. Čovek treba da postigne srednje raspoloženje između logičke i prirodne prinude. Po Šileru je čovek u takvom raspoloženju kada živi u umetničkom životu. Estetsko shvatanje gleda čulno, ali tako, što u čulnom nalazi duh. Čulno živi u senci duha. Estetsko shvatanje u stvaranju i primanju daje duhu čulni lik tako da pri tome gubi senovito apstraktno postojanje.  Video sam, nastavlja Štajner, kako je Gete primio Šilerovo predstavljanje „istinoljubivog čoveka”. Poznato je iz prepiske ta dva prijatelja, da je Gete nalazio da je Šilerovo rešenje ovog pitanja suviše apstraktno i jednostrano filozofsko. Šilerovom filozofskom shvatanju Gete je protivstavio jedno shvatanje u obliku poetske bajke. Gete je smatrao da u traženju svoje prave suštine, čovek ne treba da prilazi zagonetki duše filozofskim pojmovima, nego bogatstvom duševnog doživljavanja. Gete je u toj bajci stvaralačku imaginaciju uzdigao do granice, na kojoj ona prelazi u unutrašnje duševno zbivanje, koje je istovremeno saznajno doživljavanje stvarnog duhovnog sveta. Smatrao sam da možemo najdublje pogledati u njegovu dušu, kada se udubimo u tu bajku [...] Izgledalo mi je kao da je Gete pri sastavljanju te bajke bio nošen unutrašnjom snagom nekog polusvesnog duševnog života i da je u svom pogledu na svet sebe nadvisio. Tako o bajci govori Rudolf Štajner. A kada uđemo u bajku kao u tajanstvenu zemlju, zagonetka sledi zagonetku, Geteove sfinge nam postavljaju pitanja ali mi na njih nemamo odgovora. Nerešive zagonetke nisu prijatne ali jednom popijen gorak lek počinje da deluje a da sami ne znamo kako i s kojim ciljem. Bajka nas podseća na veliku slagalicu, ispreturani mozaik, čiji nam je slog neko baš pokazao ali smo ga istog trenutka zaboravili. Pokazano je u psihološkim istraživanjima stvaralačkog procesa da u čoveku nerešeni problem, zagonetka, nastavlja da živi, preoblikuje se, da bi se sasvim iznenada pojavila u svesti u potpuno novom svetlu i s razrešenjem. Geteova bajka nam daje živu materiju i putokaz da u našoj unutrašnjosti potražimo snage i inspiracije za razrešenje njenih i svojih zagonetki, polako i strpljivo sklapajući kriptični mozaik. Lazar Crkvenjakov Johan Volfgang fon Gete (nem. Johann Wolfgang von Goethe; Frankfurt na Majni, 28. avgust 1749 – Vajmar, 22. mart 1832) bio je nemački pisac, političar, pesnik, naučnik i filozof, a tokom 10 godina i predsednik oblasti Vajmar. Gete je bio jedna od najznačajnijih ličnosti nemačke književnosti i evropskog neoklasicizma i romantizma krajem 18. i početkom 19. veka. Autor „Fausta“ i „Teorije boja“ širio je svoj uticaj širom Evrope, a tokom narednog veka njegova dela nadahnula su mnoge muzičke i dramske komade. Biografija Gete je rođen u Frankfurtu na Majni u Nemačkoj. Njegov otac bio je važna i poštovana ličnost, i lično je nadgledao obrazovanje svog sina u početku. Gete je studirao pravo na univerzitetu u Lajpcigu 1765, zatim 1770. na univerzitetu u Štrasburgu, uz prava pohađa i botaniku, hemiju, anatomiju itd. U Štrasburgu upoznaje Herdera, koji se već proslavio kritičkim spisima. Pod njegovim uticajem, Gete počinje da se interesuje za poeziju narodnog predanja i za nemačku nacionalnu prošlost. Ubrzo se uklapa u pokret Šturm und drang. Godine 1771. radi u Frankfurtu kao advokat gde izdaje i književni časopis „Gec fon Berlihingen“. Odlazi 1772. godine, jer oseća da remeti mir između svog prijatelja Kestnera i njegove verenice Šarlote Buf. Ta epizoda, vest o samoubistvu njegovog poznanika Jerusalima, i događaj kada mu je rečeno da izbegava kuću trgovca Brentana sa čijom je ženom voleo da svira, dali su mu građu za prvi roman. Roman „Jadi mladog Vertera“ izdaje 1774. godine, i on mu donosi svetsku slavu, dok je iza sebe imao dramu „Gec fon Berlihingen“, poznatu, ali ne u tolikoj meri. Iste godine se veri sa Elizabet Šeneman (Lili iz njegovih pesama) i odlazi zauvek iz rodnog grada. Na poziv Karla Avgusta, vojvode od Saks-Vajmara, otišao je 1775. u Vajmar gde je obavljao niz političkih poslova. Naposletku je postao vojvodin glavni savetnik. Uskoro dovodi Herdera, zatim i Šilera. Vajmar postaje značajno duhovno stecište Nemačke. Upoznaje Šarlotu fon Štajn kojoj posvećuje 1700 pisama. Od 1786. do 1788. putovao je Italijom i upravljao vojvodskim pozorištem Vajmara. U to vreme je završio „Egmonta“, pretočio u stihove „Ifigeniju“ i započeo „Torkvata Tasa“. Učestvovao je u ratu protiv Francuske što se veoma odrazilo na njegovu ličnost. U narednom periodu sklopio je prijateljstvo sa Fridrihom Šilerom koje je potrajalo do 1805. Iako je imao verenicu, oženio se Kristijanom Vulpius 1806. godine. Od 1794. godine posvetio se isključivo pisanju, i nakon niza neprevaziđenih dela, godine 1832. preminuo je u Vajmaru. Rad Njegovo prvo delo napisano pre odlaska u Vajmar, tragedija „Gec fon Berlihingen“ (nem. Götz von Berlichingen, 1773), ujedno je i prvo delo koje ga je proslavilo. Zatim je usledio roman „Jadi mladog Vertera“ koje mu je donelo izvanrednu naklonost svetskog čitalaštva. U periodu dok se družio sa Fridrihom Šilerom dovršio je „Godine učenja Vilhelma Majstera“ i prelepu pesmu „Herman i Dorotea“ (u ovom epu, povodom revolucije, protiv koje je bio, slavi porodicu, svakodnevni rad i mir), kao i „Rimske elegije“. U periodu Od Šilerove do svoje smrti, napisao je „Fausta“, „Izbor po srodnosti“, svoju pseudo-autobiografiju „Iz mog života: činjenice i fikcija“, opisao je putovanje po Italiji, objavio je dosta naučnih radova i seriju rasprava o nemačkoj umetnosti. Njegova dela imala su ogroman uticaj na književnost i umetnost čim su se pojavila. Kao dopuna radu u književnosti, Gete je dao značajan doprinos naučnom radu. U biologiji, dao je teoriju uslova za metamorfozu biljaka, po kojoj sve biljke nastaju od listova. Takođe je poznat po svom otkriću središnje vilične kosti kod ljudi. Gete je smatrao svoju teoriju boja, svojim najznačajnijim doprinosom nauci i uopšte svojim najznačajnijim delom. On je tvrdio da boje nisu samo fenomen na fizičkom nivou već da boje zavise od svetla i načina na koje ono pada na predmete, odnosno da su one stvar individualne percepcije. Bio je izuzetno ponosan na svoj rad i jednom prilikom je rekao: „To što sam ja jedina osoba u ovom veku koja ima pravi uvid u nauku boja, je zato što sam ja ponosan na to i to je ono što mi daje osećaj da sam mnoge nadmašio“. U razgovorima sa Ekermanom, Gete potvrđuje da nije voleo prosvetiteljstvo, jer je bio više čovek srca nego razuma. Romantičari su mu strani, jer je u osnovi bio realista. Od svih svojih savremenika najviše ceni Bajrona, upravo zato što mu se činilo da Bajron više pripada klasici nego romantici. Najviše ceni klasičnu poeziju i umetnost – u romantizmu vidi nešto nezdravo, neorgansko. Geteov duhovni razvoj se najbolje ogleda u lirici. Od pobožnih pesama ispirisanih Klopštokom, preko anakreotskih pesama inspirisanih Vilandom, do Herderovog uticaja kada izvor pesničkog zanosa postaje priroda, u kojoj Gete vidi oličenje stvaralačke sklobode i elementarne snage („Dobrodošlica i rastanak“). Gete je postao spinozista: bog je u prirodi, u prirodi postoje dva elementa – sila i materija, a sila je bog; zato treba voleti svu prirodnu silu. Kasnije se ovo filozofsko shvatanje nijansira, i Gete kao pesnički motiv uzima grčke bogove kao personifikaciju prirodnih sila, i buni se protiv njih („Prometej“). Ova poezija je ujedno patetična, puna borbe i zanosa. U to vreme Getea zaokuplja ideja velikih ljudi: Cezara, Fausta, Prometeja, Muhameda – simbol genija koji vodi čovečanstvo. U ovoj fazi (Šturm und drang) javljaju se slobodni ritmovi, stihovi svaki drugom broju slogova, da bi se skoro mogli pisati u prozi. U Vajmaru prestaje buntovništvo i javlja se smireni Gete, pesnik harmonije koji u prirodi vidi materinsku silu čovečanstva. Priroda više nije jezovita, puna neprijateljskih, demonskih sila, nego je protkana harmonijom i redom, a božanske sile su naklonjene čoveku („Putnikova noćna pesma“, „Pevanje duhova nad vodama“). Što više Geteova poezija postaje misaona, to se više kreće oko ideje humaniteta („Božansko“). Čežnja za jugom, za Italijom, ogleda se u delu „Minjon“. Posle Italije njegova poezija postaje čulna koliko i misaona. Gete je još od pokreta Šturm und drang pisao balade, a usavršio se u takmičenju sa Šilerom. Dok Šiler redovno polazi od etičke ideje, Gete je slobodniji u koncepciji. Za Šilera (kantovac) balada je zamisao za dramu, dok se kod Getea (spinozista) pre oseća delovanje prirodnih sila, koje su jače od čoveka i razum ne može da ih objasni i definiše. Najznačajnija dela Jadi mladog Vertera Jadi mladog Vertera je prvo Geteovo delo koje ga je proslavilo, a nastalo je 1774. godine. Reč je o dubokoj ličnoj ispovesti. Fabula je jednostavna, a lepota pojedinih scena proizlazi iz njihove vešte kompozicije. U romanu se radi o pasivnom, sentimentalnom nezadovoljstvu osećajnog, ali preosetljivog junaka svog doba, koji beži od sveta, ali ne može da izbegne okove koje mu nameće društvo. On se onda potpuno okreće od ljudi i tone u prirodu. To nije samo ljubavni roman – pisma (po uzoru na Ričardsona[traži se izvor]) su ujedno i junakove ispovesti o doživljavanju života uopšte, o zanosima i teskobama njegovog psihičkog sveta. Život o kojem Verter mašta je u oštroj suprotnosti sa stvarnošću koja ga okružuje. Oseća se ogorčenje zbog nazadnih konvencija društva koje koče slobodan razvitak jedinke i ljudske duše. Ovo je jedan od najznačajnijih Geteovih ljubavnih romana u svetskoj književnosti. Veličina ovog dela se ogleda u tome što je to osećajna i lirska setna ispovest najtajnijih duševnih raspoloženja i najintimnijeg duševnog bola. Za tako nešto se pre toga nije ni znalo, a kasnije će se ispostaviti, neće se ni posle toga čuti. Gete je na isto tako neuporediv način pisac uspeo da u opis jedne ljubavne tragedije sažme sve velike probleme svog vremena u borbi za razvoj ličnosti. Zbog povećanog broja samoubistava knjiga je jedno vreme zabranjivana u Italiji i Danskoj. Godine učenja Vilhelma Majstera Delo Godine učenja Vilhelma Majstera je nastalo 1796. godine. Vilhelm Majster je kao junak posebna varijacija Vertera, ali ovaj roman je ujedno i ostvarenje jednog estetskog programa. Gete piše veoma koncizno, sa velikim bogatstvom izraza, ali intenzivno neposredno pripovedanje se sve više opterećuje didaktikom: sav zanos za pozorište je samo zabluda. Izbor prema sličnosti U ovom romanu zahteva odricanje od svega što je čulno, pa čak i greh počinjen jedino u mislima dovodi do katastrofe. Roman je eksperiment, psiho-hemijski pokušaj. Putovanja Vilhelma Majstera Roman Putovanja Vilhelma Majstera je napisao 1821. godine, četvrt veka posle prvog dela. Podnaslov ovog romana glasi Oni koji se odriču. Glavni deo romana posvećen je utopiji vaspitanja koja je ocrtana kao Pedagoška provincija. Iako govori o disciplini i sintezi, roman je krajnje slobodan po kompoziciji: labavo nanizani delovi, novele i pripovetke već objavljivane ili namenjene za druge zbirke, maksime i refleksije, kao i poneka pesma. Bibliografija Romani Jadi mladog Vartera (1774) Putovanja Vilhelma Majstera (1821) Godine učenja Vilhelma Majstera (1796) Izbor prema sličnosti Drame Gete je bio veoma plodan na polju drama. Napisao ih je preko stotinu. Gec od Berlihingena (1773) – prva nemačka drama sa nacionalnim motivom, originalna po formi, puna životne etike i istorijske realnosti. Ifigenija na Tauridi Egmont (1788) Torkvato Taso (1789) Faust, prvi deo (1808) Faust, drugi deo (1832) Pesme Prometej 1 Kralj vilenjaka Rimske elegije (1795) Rajneke Fuks (Reineke Fuchs) Godine učenja čarobnjaštva Herman i Doroteja (1797) Naučna dela Metamorfoza biljaka (1790) Teorija boja (1810) Putovanje Italijom Posmrtna posla Geteovi razgovori Rudolf Jozef Lorenc Štajner (nem. Rudolf Joseph Lorenz Steiner; Donji Kraljevec, 25. februar 1861 – 30. mart 1925) je bio austrijski filozof, predavač, umetnik, dramaturg, mislilac i ezoterist. Nakon raskida sa Teozofskim društvom, Rudolf Štajner je osnovao Antropozofsko društvo. Antropozofija bi se mogla okarakterisati kao učenje koje je nastalo iz teozofije, ali koje za razliku od nje navodi Isusa Hrista kao centralnu figuru u procesu dosezanja oslobođenja, spoznaje i jedinstva sa Univerzalnim duhom. Štajner je vrlo često spominjao tri duhovna stanja koja pomažu pri tom psihonautičkom procesu. To su: imaginacija, inspiracija, intuicija. Imaginacija, inspiracija i intuicija su termini koji predstavljaju tehnike koje vode ka višem stepenu otvorenosti percepcije ka onostranim iskustvima i daleko su od prizemnog shvatanja imaginacije, inspiracije i intuicije. Antropozofija se može nazvati i „mističnim hrišćanstvom“, jer ona ima za cilj da otkrije hrišćanske tajne koje su banalizovane ili skrivene. U antropozofiji nema posrednika u vezi između čoveka i Boga. To je jedino Hrist, koji i jeste „mistično sunce“. Za Štajnera je, inače, raspeće Hristovo „misterija univerzuma“. Antropozofija uključuje i karmu u svoj sistem, kao i filozofiju spiritualne evolucije. Četiri znaka Jevanđelista (lav, orao, anđeo i bik) predstavljaju faze u evolucijskom spiritualnom razvoju čoveka. Čovek je spiritualno biće koje je podeljeno na: fizičko telo, eterično telo, astralno telo, ego. Za fizičko telo je vezana nada, za eterično telo ljubav, za astralno vera, a za ego je vezana volja. Glavni centar Antropozofskog društva jeste Dornah (nem. Dornach) u Švajcarskoj, gde se nalazi Geteanum (Goetheanum). Geteanum predstavlja spiritualni centar u kome se antropozofija izučava kroz teoriju i praksu. Osim Geteanuma, širom sveta postoje i drugi antropozofski centri. Štajner je smatrao da će Ahriman (personifikacija zla) biti otelotvoren u SAD. Štajner je definisao antropozofiju na sledeći način: „Antropozofija je put znanja, koji vodi spiritualno u čoveku ka spiritualnom u univerzumu... Antropozofi su oni koji iskuse esencijalnu potrebu samog života, određena pitanja vezana za pitanje prirode ljudskog bića i univerzuma, isto kao što neko iskusi glad ili žeđ.” Uticaj Getea Štajner je zastupao oblik etičkog individualizma, kome je kasnije dodao jednu eksplicitniju crtu spiritualnog. On je izveo svoju epistemologiju iz pogleda Johana Volfganaga Getea na svet, gde mišljenje predstavlja organ percepcije. Kao što oko percipira boje, tako mišljenje percipira ideje. Okultizam Rudolfa Štajnera su dovodili u vezu sa okultnom ložom O. T. O. i austrijskim okultistom Teodorom Rojsom (nem. Theodor Rheuss), kao i engleskim okultistom Alisterom Kraulijem (engl. Aleister Crowley), ali prema istraživanju Pitera Roberta Keniga (nem. Peter Robert Koenig), specijaliste za O. T. O. fenomen, takva veza nikada nije postojala. Štajner vs. Frojd Takođe je poznato da je Štajner teoriju Sigmunda Frojda (nem. Sigmund Freud) o libidu kao pokretaču dubljih psiholoških procesa kod čoveka smatrao smešnom i netačnom. On je isticao da ponašanje čoveka nije uslovljeno nikakvim nesvesnim procesima, niti libidom, već spiritualnim bićem. Štajner je do poslednjeg dana svog života tvrdio da je čovek prvenstveno duhovno biće i da je duhovni svet za njega opipljiv, isto kao i sto ispred njega na kome piše. Štajner je tvrdio da čovek uz pomoć razvoja unutarnjeg spiritualnog bića ima mogućnost da zaviri iza vela onostarnog. Na taj način može čitati zapise sa Akaše, tj. kosmičkog kolektivnog pamćenja. Odnos prema nacistima Štajner je bio velika pretnja za nacistički pokret u Nemačkoj, jer je svojim idejama bio u potpunosti suprotan njihovoj doktrini. Već 15. maja 1922. godine pokušan je atentat na Štajnera u hotelu Fir Jarescajten u Minhenu, organizovan od strane nacista, koji je Štajner izbegao. Takođe se smatra da je požar u Geteanumu 31. decembra 1922. godine, u kojem je izgoreo prvi Geteanum centar, bio podmetnut od strane nacista. Trevor Rejvenskroft (engl. Trevor Ravenscroft) u svojoj knjizi Koplje sudbine (engl. The Spear of Destiny) tvrdi da je Štajner imao sposobnost astralne projekcije. Na taj način je lako mogao da vidi planove okultne grupe Tule, koja je stvorila nacističku partiju – NSDAP, tj. Nacionalsocijalističku nemačku radničku partiju, na čelu sa Adolfom Hitlerom. Antisemitizam Na prelasku u 20. vek Štajner je napisao seriju od sedam članaka za Mitteilungen aus dem Verein zur Abwehr des Antisemitismus, magazin koji je bio posvećen borbi protiv antisemitizma, u kome je napadao tadašnji antisemitizam. MG111 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Plod Leonardovog mnogostranog genija, Traktat je suma njegove slikovne misli i predstavlja jedan od najviših i najznačajnijih izraza renesanse. Nastao iz tipično Leonardove sinteze eksperimentisanja i istraživanja prirode, ovo delo uspostavlja savršenu saglasnost između umetnosti i nauke. Velika teorija umetnosti koja leži u osnovi univerzalnog remek-dela Mona Lize rezultat je – uči ova knjiga – fuzije renesansnog ideala harmonije i ravnoteže sa preciznim naučnim kriterijumima, što pokazuju izvanredna zapažanja o perspektivi, svetlima, senkama, boje i kretanja ljudskog tela sadržanih u Traktatu. Leonardo di ser Pietro da Vinci, poznat kao Leonardo da Vinci (15. april 1452. — 2. maj 1519.), talijanski renesansni arhitekta, pronalazač, inženjer, kipar i slikar. Bio je opisan kao ideal `renesansnog čovjeka` i kao univerzalni genije. Poznat je po svojim remek-djelima, kao što su `Posljednja večera` i Mona Lisa, a njegovi izumi se danas koriste u modernoj tehnologiji, iako nisu bili primjenjivi u njegovo doba. Pomogao je razvoju anatomije, astronomije, i građevinarstva.[2][3] Njegove slike se danas smatraju vrhunskim djelima ovog `univerzalnoga genija` kako su ga često nazivali. Bio je fasciniran misterijom ljudskog lica i mogućnošću čitanja `pokreta duše` kroz pokrete i izraze lica. Leonardov portret žene fjorentinskog zvaničnika toga vremena `Mona Lisa` nadaleko je poznat po zagonetnom izrazu lica portretisane dame. Portret `Mona Lisa` je prvi psihološki portret napravljen u povijesti te se zato daje toliki značaj ovom djelu. Njegov život je prvi put opisan u biografiji Giorgia Vasarija „Le Vite de` più eccellenti pittori, scultori, ed architettori“ („Život slavnih slikara...“) Leonardo da Vinci je rođen u doba renesanse, 15. aprila 1452. na 3 km od Vincija na seoskom gospodarstvu, između naselja Anchiano i Faltognano. Leonardo je bio vanbračno dete. Njegov otac bio je mladi pravnik Pietro da Vinci a mati Katarina koja je bila verovatno seoska devojčica jer nema dokaza da je bila rob iz Srednjeg istoka koju je posedovao Pietro. Jedini pouzdani podatak o njoj jeste da se zvala Katarina. Leonarda je krstio paroh Pijero da Bartolomeo. Sa nepunih pet godina Leonardo je prešao da živi sa ocem i maćehom. Leonardo je išao u školu u Vinciju. Učitelji mladog Leonarda su bili zatečeni njegovim pitanjima i razmišljanjima. U školi je učio da čita, piše i računa. Takođe je učio geometriju i latinski. Kasnije je usavršavao znanje latinskog, jer je smatrao da nije dovoljno naučio u školi. Sa 14 godina preselio se u Firencu, gde je radio kao pomoćnik u jednoj radionici. Kako se rodio pre zavedene konvencije o imenima Leonardo se zvao imenom koje je značilo „Leonardo sin gospodara iz Vinče. Leonardo je sam potpisivao svoje radove kao „Leonardo“ ili „Ja Leonardo“ ( „Io Leonardo“). Mnogi autori njegove radove navode kao radovi Leonarda a ne radovi da Vincija. Ime svoga oca naravno nije upotrebljavao zbog svoga nelegitimnog postavljenja. Leonardo je rastao sa svojim ocem u Firenci. Ceo svoj život je bio vegetarijanac. Oko 1466. godine je postao učenik slikara Andreje del Verrocchia a kasnije je postao nezavisan slikar u Firenci. Leonardo uči zanat u umetničkoj radionici Verrocchia 1466. Verrocchio je bio vodeći firentinski kipar, zlatar i slikar. Verrocchio je oduševljen crtežima mladog Leonarda i prima ga u svoju radionicu, gde da Vinci počinje da radi sa mnogim poznatim umetnicima - Botticellijem, Peruginom, di Credijem. U junu 1472. Leonardo je postao član slikarske bratovštine, čime je završio školovanje. U knjizi upisanih u bratovštinu da Vinci je upisan pod imenom Lionardo. Prvo poznato Leonardovo delo je crtež Arnovaleja u mastilu - urađen 5. augusta 1473. Na njemu se vidi Leonardova darovitost, jer je ralistično naslikao pejzaž, što niko pre njega nije uradio. 1476. Leonardo i Verrocchio po narudžbini su naslikali sliku Hristovog krštenja. Leonardo je naslikao prednjeg anđela i pejzaž. Razlika između ova dva umetnika vidi se u izradi anđela. 1476. godine je bio anonimno optužen za homoseksualni odnos sa 17 godišnjim poznanikom prostitutkom Jacopom Saltarelijem koji mu je bio model. Skupa sa nekolicinom mladih muškaraca je bio optužen za homoseksualnost. Usled nedostatka dokaza bio je proglašen nevinim. U sledećim godinama je bio pod prismotrom „Noćnih stražara“ - u renesansno doba moralna policija. Tvrdnja da je Leonardo da Vinci bio homoseksualac se javno akceptira. Najduži odnos je imao sa lepim delikventom Gian Giacomom Caprottijem zvanim Salaì i koji je u njegovu službu stupio kada je imao 10 godina kao njegov asistent. On je ovog mladića pomagao i posle smrti mu je ostavio svojim testamentom polovinu svojih vinograda. Oko 1482. godine do 1499. godine je radio za Ludovica Sforzu, milanskog vojvodu u Milanu gde je osnovao i vlastiti atelje sa učenicima. Tad je upotrebljeno 70 tona bronce za izradu oružja, koje je inače bilo namjenjeno za izradu velikog Sforzina konjaničkog spomenika - u neuspjelom Sforzinom pokušaju da odbrani Milansko Vojvodstvo od vojske francuskog kralja Luja XII. Milano se predao bez otpora i 1498. Sforza je bio svrgnut. Leonardo je ostao u Milanu sve do vremena kada je video kako francuski strelci lukovima treniraju na njegovom modelu skulpture „Gran Cavalo“ u polovičnoj veličini i otišao je onda najpre u Mantovu pa zatim u Veneciju. U Firencu se vratio aprila 1500. godine. U Firenci je stupio u službu Cesare Borgija sina pape Aleksandra VI. kojega su zvali „Vojvoda Valentino“ kao vojni arhitekta i graditelj. 1506. godine se vratio u Milano koje ja tada bilo u rukama Maksimiliana Sforze od kako su isterani Francuzi. 1507. godine se susreo sa lepim 15 godišnjim aristokratom, grofom Francescom Melzijem koji je postao njegov učenik životni drug i naslednik. Od 1513. – 1516. živeo je u Rimu gde je u to vreme delovao slikar Raffaello Santi i Michelangelo iako sa njima nije održavao kontakte, smatra se da je izvršio odlučujući uticaj na preseljenje skulpture Davida – majstorskog dela Michelangela. Zbog toga Michelangelo nije bio po svemu oduševljen. 1515. godine je Milano opet bio okupiran i Leonardu je bilo povereno stvaranje dekoracije za mirovne pregovore u Bologni između francuskog kralja François I. i pape Lava X. kada je prvi put morao da se susretne sa kraljem. 1516. godine je stupio u službu kralja Françoisa I. i upotrebljavao je zamak odmah pored kraljeve rezidencije, dobijao je velika primanja i postao kraljev prijatelj. Umro je u Francuskoj u gradu Amboaz u zamku Klo-Lise i u skladu sa njegovom poslednjom željom njegov kovčeg je pratilo 60 prosjaka. Sahranjen je u kapeli zamka Amboaz. Leonardo da Vinči je imao mnogo prijatelja. Slikar „Slikarstvo je poezija, koja je vidljiva i ne da se čuti a poezija je slikarstvo koje se sluša i nevidljivo je“ Posljednja večera (1498.) Leonardo je jako poznat zahvaljujući svojim slikama i majstorskom slikom kao što je Posljednja večera koja je naslikana 1498. godine i „Mona Liza“ (koja je poznata i kao „La Gioconda “ na italijanskom ili „La Joconde “ na francuskom jeziku) koja se nalazi u Luvru u Parizu i naslikana je 1503 – 1506-ih godina i ako se vode polemike da li je ovu sliku napravio sam ili zajedno sa nekim od njegovih učenika. Do današnjih dana je sačuvano njegovih sedamdeset slika ali ni jedna njegova skulptura. Leonardo je često planirao velike slike sa velikim brojem projekata, nacrta i skica ali nisu bile završene. Godine 1481. bilo mu je povereno da napravi sliku „Klanjanje tri kralja“ ali sliku nije završio kada odlazi u Milano. U Firenci mu je bilo povereno da napravi veliku i opsežnu sliku „Bitka kod Angiarija“, dok je njegov rival Michelangelo trebao da napravi sliku na suprotnij strani zida. Posle razrade u nebrojanim skicama on je napustio slikanje iz tehničkih razloga. Koristio je novi kompozicijski pristup - centralna figura se nalazi napred i sve je podređeno njoj, dok su ostale figure i predmeti u pozadini, grupisani tako da još više ističu centralnu figuru. Njegove stilske inovacije su još uočljivije u Tajnoj večeri, gde je jednu ustaljenu temu prikazao na sasvim drugačiji način. Umesto da 12 apostola predstavi kao individualne figure, on ih grupiše u grupe koje okružuju Hrista kao centralnu figuru. Sasvim pozadi, kroz prozor je prikazan pejzaž. Da Vinči apostole i Hrista prikazuje u momentu kad Hrist objavljuje Judinu izdaju, i na gotovo realistički način prikazuje različite emocije apostola, zaprepašćenih ovom vešću. Mona Liza (1503–1505 /1506) Mona Liza, Leonardovo najpoznatije delo, jednako je poznato po inovacijama koje koristi u slikarskoj tehnici, kao i po misterioznom osmehu subjekta koji Leonardo prikazuje. Ovo delo je kohezija dve tehnike koje je on ustanovio - sfumata i kjaroskura. Da Vinci je uticao na skoro sve kasnije umetnike visoke renesanse, a pre svega na Rafaela. U potpunosti je izmenio milansku školu, a uticao je i na škole u Parmi, Firenci i drugim renesansnim centrima. Iako je Leonardo stvorio relativno mali broj slika (od kojih je veliki broj nedovršen), on je ipak jedan od najuticajnijih i najinovativnijih umetnika Renesanse. U njegovom ranom periodu, slikarski pravac koji je sledio nije se mnogo razlikovao od stila njegovih učitelja, da bi sazrevajući, da Vinči vešto odbacio rigidan način tretiranja figura i objekata, i praktično ih oživeo, koristeći sfumato, svoju nadaleko popularnu tehniku. Spisak slika Primedba: Podaci o godinama nastanka slika u raznim izvorima se u većini slučajeva znatno razlikuju. Madona sa jabukom („Dreyfusova Madona“) (~1469.) - National Gallery of Art, Vašington, SAD*Portret Ginevre de Benči (~1475.) – National Gallery of Art, Vašington, SAD Krštenje Krista skupa Verokiom (oko 1475. - 1478.) – „Galleria degli Uffizi“, Firenca, Italija Madona sa cvećem (1478. - 1480.) – „Ermitaž“, Petrograd, Rusija Madona sa karanfilom (1478. - 1481.) – „Alte Pinakothek“, Minhen, Nemačka Sveti Jeronim (oko 1480.) – „Pinacoteca Vaticana“, Vatikan Klanjanje tri kralja (1481.) – „Galleria degli Uffizi“, Firenca, Italija Muzičar (Portret muzičara Frankina Gafuria) (~1490.) - „Pinacoteca Ambrosiana“, Milano, Italija Portret dame (1495. - 1498.) – „Louvre“, Pariz, Francuska Posljednja večera - (1498.) crkva „Santa Maria delle Grazie“, Milano, Italija* Madona u stenama (prva verzija) (1483. - 1486.) – „Luvr“, Pariz, Francuska Serija grotesknih karikatura (1490. - 1505.) Bitka kod Angiarija (1503.), danas izgubljeni karton za zidnu sliku u firentinskoj skupštini Mona Liza (1503. - 1505./1506.) – „Louvre“, Pariz, Francuska Leda i labud (1508.) - (sačuvane su samo kopije) Sveti Ivan Krstitelj (~1514.) – „Louvre“, Pariz, Francuska Bahus (1515.) – „Louvre“, Pariz, Francuska Bahus Naučni rad 1483. godine Leonardo se seli u Milano da bi radio kao civilni i vojni inženjer za `Duke` a posao slikara i skulptora mu postaje sporedno zanimanje. Leonardo je radio i kao dizajner i direktor dvorskih festivala. Tu započinje svoje prve sistematske naučne studije bazirane na praktičnim iskustvima iz anatomije, botanike, matematike, fizike i mehanike. 1499. godine Leonardo se ponovo vraća u Firencu. Naredne godine stupa u službu francuskog kralja, ostavši u njoj do 1506. godine. nakon čega se vraća u Firencu do 1507. Iz Firence nastavlja put za Milano gde će živeti narednih pet godina. Od 1516. godine pa do svoje smrt i živeo je u Francuskoj sa svojim učenikom i naslednikom Francescom Melzijem (1491 -1568) Leonardo je najslavniji intelektualac renesansnog perioda zahvaljujući mnoštvu njegovih interesovanja: od vojne arhitekture, preko anatomije, geometrije, astronomije, građevinarstva, hidraulike, fizike do opšte tehnike. Iako su ga za njegova života patroni angažovali za najrazličitije poslove - od planiranja utvrđenja, zamkova i kanala, do kreiranja balskih odora - on je do današnjeg dana ostao poznat kao jedan od najvažnijih slikara . Da Vinci je celoga života crtao, pravio je skice i nacrte, mastilom ili olovkom. Sačuvano je 4 000 njegovih crteža, često malih dimenzija. Leonardo je pisao u zbijenim linijama, napisanim kao odraz u ogledalu, zdesna na levo. Uz njih su crteži biljaka i šeme zupčanika i točkova. Čitave stranice posvečene su oružju, kopljima, buzdovanima, mačevima egzotičnog oblika. Tu su zatim, skice za pravljenje utvrđenja i sheme artiljerijskog oružja, crteži letećih mašina, tenkova, opreme za ronjenje i drugih fantastičnih stvari, vekovima pre nego što su napravljene. Čak je dizajnirao i robota, koji je mogao sedeti, mahati rukama i pomerati glavom dok bi otvarao i zatvarao anatomski vernu vilicu. ` Mogu da pravim topove, malo oružje, korisno i veoma lepih oblika, različito od onog koje se koristi.` pisao je umetnik. Da Vinči je crtao i različite životinje: pse, mačke, medvede, konje, pa čak i zmaja. Bez znanja detalja o anatomiji osim onih koje je mogao da vidi golim okom, nacrtao je `Drvo žila` na kome je prikazao položaj srca, pluća i glavnih arterija u ljudskom telu. Vajar Mnogo godina je proveo stvaranjem monumentalnih planova na izradi velike skulpture konjanika od bronze („Gran Cavalo“) koje je trebala da stoji u gradu Milanu ali rat sa Francuskom nije dozvolila da se ovaj projekat realizuje. Na osnovu privatne inicijative je u New Yorku izrađena skulptura po ovim nacrtima i 1999 godine je poklonjana gradu Milanu. Huntov muzej u gradu Limerik u Irskoj navodno poseduje kopiju malog bronzanog konja u bronzi koja je rad Leonardovog učenika na osnovu majstorovog projekta. Osim ovog on je sam ostvario i mnoge druge radove u vajarstvu od kojih su najpoznatiji oni najstariji radovi. Arhitekta Mnogo zapisa od Leonarda se odnosilo na građenje i planiranje najme katedrala. Njegove studije su počinjale ispitivanjem raznih građevinskih alata i pomoćnih sredstava za gradnju. Nadalje on je nastavio u oblasti koja do tada nije bila ispitivana u nosivosti stubova i podvlaka kao i svodova i lukova. Arhitektonska studija Eksperti su saglasni da je većina njegovih arhitektonskih studija bio teoriski rad. Njegovi radovi su suđeni kao „kako projektovati konstrukciju na dekoraciju fasade“ ili „kako dekorisati ravan napravljenu za proslave“. Na drugoj strani neki nacrti su interesantni u svojoj ambiciji da se predstave ogromne građevine, kružna stepeništa, ulice sa mnogostrukim saobraćajem za pešake i komercialni saobraćaj. Ni jedan od ovih planova nije ostvaren. Kao svoj arhitektonski rad Leonardo je prezentirao model „idealnog grada“ za Ludovica Sforzu. To je zahtevalo potpuno preuređenje grada Milana što se naravno nikada nije ostvarilo. Samo mali broj Leonardovih radova u arhitekturi je ugledalo svetlo dana. Verovatno je sarađivao i sa drugim arhitektama kao i Bramanteom 1492 godine kod pregradnje trga Vigevano i nekim profanim objektima. Znamo da je predložio projekat centralne kule Milanske katedrale i 10. maja 1490 godine iako je odbijen bio je predložen da radi novi koji nikada nije završio. Godine 1502 on je stvorio crtež visećeg mosta sa dužinom od 720. stopa u jednom segmentu (240 m) kao deo građevinskog projekta za sultana Bajazida II. iz Konstantinopolja. Most je trebao da bude izgrađen na ušću Bospora poznatog kao Zlatni rog. Nikada nije bio izgrađen ali je njegova verzija obnovljena 2001 godine kada je na osnovu njegovog projekta postavljen manji most u Norveškoj. Na sklonu svog života je radio na projektima dvora kraljeve majke u Romorantinu u Francuskoj i kao po običaju ni ovaj projekat se nije realizovao. Nauka i konstrukcija mašina Uverljive i upečatljive su njegove studije koje su ubeležene u dnevnike koji sadrže 6.000 stranica primedaba i crteža u kojima se nalate prelazi između nauke i umetnosti.Bio je levak i celog života je upotrebljavao ogledalsko pisanje jer se ovako lakše pisalo pomoću pera levom rukom. Za vreme celoga života trudio se da sastavi veliku enciklopediju koja bi sadržala sve sa detaljnim crtežima. Od vremena kako je napustio svoje studije latinskog i matemtike Leonarda su tadašnji naučnici u većini ignorisali kao naučnika. Leonardo nikada nije publikovao i ni na koji drugi način nije račirivao sadržaje svojih dnevnika. Mnogo naučnika smatra da je na ovaj način on hteo da publikuje svoje zapažanja. Njegovi zapisi su do 19. veka ostali zagonetni i nerazumljivi i nisu imali uticaj na razvoj nauke. U januaru 2005. godine su naučnici otkriji tajne laboratorije koje je on upotrebljavao za studije letećih mašina i koje su bile u srcu Firence u zapečaćenim manastirskim prostorijama pored bazilike najsvetije device. Astronomia U astronomiji Leonardo je verovao da sunce i mesec kruže oko zemlje kao i da je mesec pokriven vodom i kao takav odbija svetlost i ako je otkrio uticaje meseca na plimu i oseku.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Leonardo di ser Pietro da Vinci, poznat kao Leonardo da Vinci (15. april 1452. — 2. maj 1519.), talijanski renesansni arhitekta, pronalazač, inženjer, kipar i slikar. Bio je opisan kao ideal `renesansnog čovjeka` i kao univerzalni genije. Poznat je po svojim remek-djelima, kao što su `Posljednja večera` i Mona Lisa, a njegovi izumi se danas koriste u modernoj tehnologiji, iako nisu bili primjenjivi u njegovo doba. Pomogao je razvoju anatomije, astronomije, i građevinarstva.[2][3] Njegove slike se danas smatraju vrhunskim djelima ovog `univerzalnoga genija` kako su ga često nazivali. Bio je fasciniran misterijom ljudskog lica i mogućnošću čitanja `pokreta duše` kroz pokrete i izraze lica. Leonardov portret žene fjorentinskog zvaničnika toga vremena `Mona Lisa` nadaleko je poznat po zagonetnom izrazu lica portretisane dame. Portret `Mona Lisa` je prvi psihološki portret napravljen u povijesti te se zato daje toliki značaj ovom djelu. Njegov život je prvi put opisan u biografiji Giorgia Vasarija „Le Vite de` più eccellenti pittori, scultori, ed architettori“ („Život slavnih slikara...“) Leonardo da Vinci je rođen u doba renesanse, 15. aprila 1452. na 3 km od Vincija na seoskom gospodarstvu, između naselja Anchiano i Faltognano. Leonardo je bio vanbračno dete. Njegov otac bio je mladi pravnik Pietro da Vinci a mati Katarina koja je bila verovatno seoska devojčica jer nema dokaza da je bila rob iz Srednjeg istoka koju je posedovao Pietro. Jedini pouzdani podatak o njoj jeste da se zvala Katarina. Leonarda je krstio paroh Pijero da Bartolomeo. Sa nepunih pet godina Leonardo je prešao da živi sa ocem i maćehom. Leonardo je išao u školu u Vinciju. Učitelji mladog Leonarda su bili zatečeni njegovim pitanjima i razmišljanjima. U školi je učio da čita, piše i računa. Takođe je učio geometriju i latinski. Kasnije je usavršavao znanje latinskog, jer je smatrao da nije dovoljno naučio u školi. Sa 14 godina preselio se u Firencu, gde je radio kao pomoćnik u jednoj radionici. Kako se rodio pre zavedene konvencije o imenima Leonardo se zvao imenom koje je značilo „Leonardo sin gospodara iz Vinče. Leonardo je sam potpisivao svoje radove kao „Leonardo“ ili „Ja Leonardo“ ( „Io Leonardo“). Mnogi autori njegove radove navode kao radovi Leonarda a ne radovi da Vincija. Ime svoga oca naravno nije upotrebljavao zbog svoga nelegitimnog postavljenja. Leonardo je rastao sa svojim ocem u Firenci. Ceo svoj život je bio vegetarijanac. Oko 1466. godine je postao učenik slikara Andreje del Verrocchia a kasnije je postao nezavisan slikar u Firenci. Leonardo uči zanat u umetničkoj radionici Verrocchia 1466. Verrocchio je bio vodeći firentinski kipar, zlatar i slikar. Verrocchio je oduševljen crtežima mladog Leonarda i prima ga u svoju radionicu, gde da Vinci počinje da radi sa mnogim poznatim umetnicima - Botticellijem, Peruginom, di Credijem. U junu 1472. Leonardo je postao član slikarske bratovštine, čime je završio školovanje. U knjizi upisanih u bratovštinu da Vinci je upisan pod imenom Lionardo. Prvo poznato Leonardovo delo je crtež Arnovaleja u mastilu - urađen 5. augusta 1473. Na njemu se vidi Leonardova darovitost, jer je ralistično naslikao pejzaž, što niko pre njega nije uradio. 1476. Leonardo i Verrocchio po narudžbini su naslikali sliku Hristovog krštenja. Leonardo je naslikao prednjeg anđela i pejzaž. Razlika između ova dva umetnika vidi se u izradi anđela. 1476. godine je bio anonimno optužen za homoseksualni odnos sa 17 godišnjim poznanikom prostitutkom Jacopom Saltarelijem koji mu je bio model. Skupa sa nekolicinom mladih muškaraca je bio optužen za homoseksualnost. Usled nedostatka dokaza bio je proglašen nevinim. U sledećim godinama je bio pod prismotrom „Noćnih stražara“ - u renesansno doba moralna policija. Tvrdnja da je Leonardo da Vinci bio homoseksualac se javno akceptira. Najduži odnos je imao sa lepim delikventom Gian Giacomom Caprottijem zvanim Salaì i koji je u njegovu službu stupio kada je imao 10 godina kao njegov asistent. On je ovog mladića pomagao i posle smrti mu je ostavio svojim testamentom polovinu svojih vinograda. Oko 1482. godine do 1499. godine je radio za Ludovica Sforzu, milanskog vojvodu u Milanu gde je osnovao i vlastiti atelje sa učenicima. Tad je upotrebljeno 70 tona bronce za izradu oružja, koje je inače bilo namjenjeno za izradu velikog Sforzina konjaničkog spomenika - u neuspjelom Sforzinom pokušaju da odbrani Milansko Vojvodstvo od vojske francuskog kralja Luja XII. Milano se predao bez otpora i 1498. Sforza je bio svrgnut. Leonardo je ostao u Milanu sve do vremena kada je video kako francuski strelci lukovima treniraju na njegovom modelu skulpture „Gran Cavalo“ u polovičnoj veličini i otišao je onda najpre u Mantovu pa zatim u Veneciju. U Firencu se vratio aprila 1500. godine. U Firenci je stupio u službu Cesare Borgija sina pape Aleksandra VI. kojega su zvali „Vojvoda Valentino“ kao vojni arhitekta i graditelj. 1506. godine se vratio u Milano koje ja tada bilo u rukama Maksimiliana Sforze od kako su isterani Francuzi. 1507. godine se susreo sa lepim 15 godišnjim aristokratom, grofom Francescom Melzijem koji je postao njegov učenik životni drug i naslednik. Od 1513. – 1516. živeo je u Rimu gde je u to vreme delovao slikar Raffaello Santi i Michelangelo iako sa njima nije održavao kontakte, smatra se da je izvršio odlučujući uticaj na preseljenje skulpture Davida – majstorskog dela Michelangela. Zbog toga Michelangelo nije bio po svemu oduševljen. 1515. godine je Milano opet bio okupiran i Leonardu je bilo povereno stvaranje dekoracije za mirovne pregovore u Bologni između francuskog kralja François I. i pape Lava X. kada je prvi put morao da se susretne sa kraljem. 1516. godine je stupio u službu kralja Françoisa I. i upotrebljavao je zamak odmah pored kraljeve rezidencije, dobijao je velika primanja i postao kraljev prijatelj. Umro je u Francuskoj u gradu Amboaz u zamku Klo-Lise i u skladu sa njegovom poslednjom željom njegov kovčeg je pratilo 60 prosjaka. Sahranjen je u kapeli zamka Amboaz. Leonardo da Vinči je imao mnogo prijatelja....

Spolja kao na fotografijama, unutra dobro očuvano. Autor - osoba Sadiković, Sadik, 1867-1940 = Sadiković, Sadik, 1867-1940 Naslov Narodno zdravlje / Sadik Sadiković ; [crteže izradio Aloj Hedži] Vrsta građe priručnik Jezik srpski Godina 1984 Izdavanje i proizvodnja Sarajevo : Svjetlost, 1984 Fizički opis 435 str., [24] str. crteža u bojama ; 20 cm : ilustr. Drugi autori - osoba Hedži, Aloj, ilustrator = Hedži, Aloj, ilustrator (karton) Predmetne odrednice Lekovite biljke – Lečenje MG155 (N) Od prvog objavljivanja 1928. godine do danas, knjiga „Narodno zdravlje“ čuvenog hercegovačkog travara Sadika Sadikovića bestseler je o iscjeljujućoj moći ljekovitog bilja. Osobito u današnje vrijeme, kada se zdravlje – samo naizgled! – može kupiti, snažno odjekuje poznata Sadikovićeva rečenica: „Zdravlje je najveće blago na svijetu i teško onome tko ga ne zna čuvati jer bolest dolazi na kilograme, a odlazi na grame. “ Legendarni travar rođen je 1867. godine u Ljubuškom u Hercegovini, u imućnoj zemljoposjedničkoj obitelji Sadiković koja je bila poznata po učenosti i dugoj tradiciji liječenja travama. Usporedno sa školovanjem, Sadik je proučavao stare knjige o liječenju biljem u drevnim civilizacijama te istraživao bogatu floru hercegovačkog krša skupljajući recepte seoskih vidara. Već je u svojoj dvadesetoj godini bio na glasu kao vrstan poznavatelj „čudesnih“ trava. Početkom Prvoga svjetskog rata završio je u austrougarskoj vojsci kao bolničar naučivši puno o medicini i anatomiji. Nakon rata nekoliko godina putovao je po Dalekom istoku stigavši do Kine i Tibeta. Povratkom u Ljubuški, u razdoblju između dva svjetska rata, Sadiković je bio na vrhuncu slave. Svakodnevno mu je stizalo stotinjak pacijenata iz cijele Europe te čak iz Azije i Amerike. Liječenje nije naplaćivao, nego su pacijenti po želji mogli dati priloge dobrotvornim i kulturnim društvima koja je potpomagao. Godine 1928. izdao je knjigu „Narodno zdravlje“ koja je i danas uzor fitoterapeutima jer na jednostavan način donosi detaljne upute za liječenje biljem više od 300 bolesti. Mnogi se nadaju da će jednog dana biti objavljena i druga Sadikovićeva knjiga koja je trebala biti tiskana uoči Drugog svjetskog rata, no rukopis je nestao i dosad nije pronađen. U izdanju Večernjeg lista objavljeno je novo izdanje čuvene knjige „Narodno zdravlje“. Ljekoviti čajevi koje možete pripremiti sami među Sadikovićevim su receptima za liječenje… Biljni svijet, kao dio života na Zemlji, nalazi se gotovo na svakom koraku i čovjek je unatoč golemom napretku ovisan o tom biljnom svijetu. Upravo je biljni svijet najvažniji dio čovjekove hrane pa prema tome i temelj njegova održanja. Čovjek je odavno spoznao da je određenom biljnom hranom primao u tijelo i one tvari koje su ga održavale zdravim, pa je došao do saznanja da su i ljekovite. Posezao je za tim biljkama i svoju spoznaju prenosio novim generacijama usmenom, a kasnije i pismenom predajom. Iz ovakve predaje, protkane često mistikom i praznovjerjem, nastala je i izgrađena pučka medicina mnogih naroda. Odbacujući postepeno mistiku i praznovjerje, uvođenjem naučnog promatranja prirode i razvojem prirodnih nauka, proučavalo se i ljekovito bilje i njegovo djelovanje na ljudski organizam. Proučavanje ljekovitog bilja sa stajališta medicine dovelo je do izbacivanja iz upotrebe mnogih ljekovitih biljki, koje je u svom popisu za liječenje zadržala pučka medicina, pa su u službenoj medicini ostale samo one ljekovite biljke koje su uvrštene u službeni popis lijekova, tj. u farmakopeju. Usporedo s ispitivanjem utjecaja ljekovitog bilja na ljudski organizam, prišlo se kemijskom ispitivanju onih djelotvornih tvari u biljci, za koje se smatralo da određuju ljekovitost pojedine biljke. Posljedica je ovakvih kemijskih ispitivanja nastojanje da se sintetskim putem proizvodu iste ili slične tvari koje bi u liječenju čovjeka i održavanju njegova zdravlja zamijenile prirodne proizvode biljnog svijeta, pa je i moderna medicina sve većom upotrebom sintetskih lijekova zanemarila ljekovitu vrijednost mnogih biljaka. No, unatoč ovom zanemarivanju, uz pronalazak djelotvornih prirodnih biljnih spojeva, sve su veće težnje da se u liječenju raznih bolesti ponovo uvrste u upotrebu lijekovi biljnog porijekla koji se u potpunosti ne mogu zamijeniti sintetski proizvedenim kemijskim spojevima. Danas se znanje o ljekovitosti određenih biljaka znatno proširilo njihovim opširnim ispitivanjima pa i ova knjiga, u inače brojnoj literaturi o ljekovitom bilju, ima za cilj da čitaoce upozna s praktičnom vrijednošću onog ljekovitog bilja s kojim se čovjek i najčešće susreće u prirodi. Samonikle jestive biljke su najstariji izvor hrane dostupan ljudskoj vrsti. Danas je upotreba ovog izvora hrane očuvana samo kod zajednica koje nisu imale jači dodir sa civilizacijom. Tokom novije istorije samoniklo jestivo bilje najčešće se koristilo u vreme raznih nepogoda i nestašica izazvanih ratovima, ali posljednjih decenija interes za ovu oblast sve više raste, kako kod nas tako i u celom svetu. U nekim zemljama žir je i danas uobičajena namirnica u ishrani. Na slici je dotorimuk - korejski specijalitet, žele napravljen od žirovog brašna Značaj samonikle flore kroz istoriju Samonikle jestive biljke, odnosno divlja flora bio je osnovni izvor hrane praistorijskog čoveka pre nego što se naučio lovu i ribolovu. Razvojem civilizacije čovek je počeo da kultiviše jestive biljke i postepeno izgubio urođeni instinkt za prepoznavanje jestivih biljaka. Međutim, samonikla flora je tokom istorije ostala značajan izvor hrane, pogotovo u kriznim vremenima (kakvi su ratovi, na primer), pa se znanje o jestivosti pojedinih biljaka održalo i do danas. Po pravilu su samonikle biljke znatno bogatije vitaminima i mineralima od gajenih vrsta, a takođe u najvećoj meri oslobođene najrazličitijih toksina koji se koriste u savremenoj poljoprivredi (herbicidi, insekticidi i sl.) i prehrambenoj industriji (različiti aditivi). Osim toga, veliki broj jestivih vrsta svrstava se i među lekovite biljke i obratno, a lekovito delovanje biljaka može se (osim kroz čajeve, tinkture i sl.) ispoljiti kroz jela pripremljena od njih. Ne postoji oštra granica između fitoterapije i dijetoterapije. Obe ove grane medicine stare su koliko i samo čovečanstvo. Zanimljiv je podatak da su se, tokom 20. veka, pripadnici mnogih primitivnih plemena, kojima je samonikla flora do tada bila osnovna hrana, počeli razbolevati zbog prelaska na način ishrane civilizovanog čoveka. Podela Samonikle lekovite biljke mogu se razvrstati na više načina, a osnovna podela može biti prema delovima biljaka koji se mogu koristiti u ljudskoj ishrani. Korenasto povrće Jestivi koren čička U ovu grupu spada mesnato korenje, lukovice, krtole i rizomi. Najviše vrsta sa jestivim podzemnim delovima ima među monokotiledonim biljkama. Tu prvenstveno spadaju razne vrste kaćuna i drugih vrsta iz porodice orhideja, zatim mnoge vrste iz porodice ljiljana (lukovi, grančica, divlji ljiljan, pokosnica, ptičje mleko, pasji zub, vilin luk) i neke močvarne i vodene vrste (strelica, vodena bokvica, vodoljub, rogozi, trske, dremovac). Među dikotiledonim biljkama najviše vrsta sa jestivim podzemnim delovima ima među glavočikama (čičoka, stričak, čičak, cikorija, maslačak, kozja brada, kravačac, dragušica), zatim među zvončićima i lopočovkama, dok su u drugim porodicama manje zastupljene. Glavni hranljivi sastojak divljeg korenastog povrća najčešće je skrob, a kod glavočika i inulin. Hranljiva vrednost slična je žitaricama od kojih je korenasto povrće siromašnije belančevinama. Branje Podzemni delovi jednogodišnjih biljaka najčešće se sakupljaju u jesen, na kraju vegetacione sezone, dok se podzemni delovi višegodišnjih biljaka sakupljaju i u jesen i u proleće. Priprema Kada ne sadrže gorke, opore, škodljive ili nesvarljive sastojke ovi podzemni delovi mogu poslužiti kao ukusno povrće. Mogu se jesti prokuvani ili pečeni na žaru, poput krtola kaćuna ili dodavati salatama u svežem stanju, kako se najčešće koriste različiti divlji lukovi (sremuš, vlašac, vinogradarski luk, planinski luk, sibirski luk i druge vrste). Druge vrste divljeg korenastog povrća, obzirom da su često veoma bogate skrobom, mogu se sušiti, mleti i koristiti za mešenje hleba ili kao zamena za kafu. Pre upotrebe treba ih dobro oprati, a po potrebi i oljuštiti. Neki podzemni delovi koji se prikupljaju mogu se sušiti i kao takvi kasnije koristiti za pripremu čajeva ili kao začini. Podzemne delove aromatičnih vrsta ne bi trebalo pre sušenja prati, već samo dobro obrisati čistom krpom. Očišćena biljna droga seče se na sitnije komade ili listiće i niže na konac ili rasprostire u tankom sloju na specijalnim mrežama. Suši se prirodnim putem na promajnom mestu, može i na osunčanom. Osušeni podzemni biljni delovi čuvaju se u suvim i hladnim prostorijama, nearomatični u kartonskim kutijama ili papirnim kesama, a aromatični u staklenim posudama. Divlje povrće je najpoznatija i najrasprostranjenija kategorija samoniklog jestivog bilja. Najčešće se za jelo upotrebljavaju mladi listovi ili prolećni izdanci, a ređe ceo nadzemni deo biljke. Divlje zeleno povrće raste na gotovo svakoj zelenoj površini, a neretko se mogu naći oko ljudskih naseobina, uz puteve, na železničkim nasipima i sličnim mestima. Često se ubrajaju i u korove. Najukusnije vrste ove grupe samoniklih biljaka pripada porodicama kupusnjača, glavočika, troskota, lobodnjača i štitara, ali i među mnogim drugim. Posebno su sočni i ukusni izdanci nekih trajnica dok im se još nisu razvili listovi, kao na primer izdanci špargle, bljušta, pepeljuge, hmelja, paviti, japanske kiselice i td. Divlje zeleno povrće posebno je značajno kao bogat izvor vitamina C, obično bogatiji od gajenog povrća. Ovim vitaminom naročito su bogati listovi vrsta iz porodica kupusnjača i ruža. Karoten je takođe prisutan u svi zelenim biljnim delovima. Pored ova dva vitamina divlje zeleno povrće bogato je i vitaminima B1, B2, E, K, P, folnom kiselinom i mnogim drugim bioaktivnim materijama. Branje Zeleni delovi biljaka beru se dok su još mladi i sočni, najčešće pre cvetanja. Starenjem i formiranjem cvetova često gube prijatan ukus i postaju gorki i nejestivi, a neke vrste mogu čak sadržati i otrovne sastojke. Biljke je najbolje sakupljati rano ujutro, dan-dva posle obilne kiše. Biljke ubrane posle kiše ili u zaseni blažeg su ukusa od onih ubranih tokom sušnih dana ili na osunčanim mestima. Priprema Divlje zeleno povrće najčešće se koristi sveže, u salatama, kada je njegova hranljiva vrednost i najveća, ali se mogu pripremati i kao variva ili čorbe. Divlje povrće svežinu može sačuvati u frižideru nekoliko dana, ali se takođe može i konzervirati i sačuvati kao zimnica. Neki od načina konzerviranja su: zamrzavanje – u zamrzivaču se divlje zeleno povrće može čuvati nekoliko meseci, a pre zamrzavanja potrebno ga je blanširati (preliti vrelom vodom); sušenje – biljke je najbolje sušiti prostrto u tankom sloju, na čistoj podlozi, na provetrenom mestu zaklonjenom od direktnog sunca; ukiseljavanje – divlje zeleno povrće može se ostavljati kao turšija, na isti način kao i gajeno. Jestivi cvetovi Slatki napitak od suvog grožđa, limuna, jaja i cvetova crne zove Jestivi samonikli cvetovi bliski su divljem povrću, ali se od njega razlikuju većim sadržajem šećera, a često i prijatnim mirisom koji se dobro slaže sa raznim poslasticama, pa je i njihova primena u kulinarstvu nešto drugačija. Osim toga cvetovi su i dekorativni, pa uvek mogu poslužiti za ukrašavanje različitih obroka, kako slatkih tako i slanih. Mnogi cvetovi sadrže važne bioaktivne sastojke, poput vitamina C, a oni žute boje bogati su bioflavonoidima i karotenom. Branje Cvetovi se sakupljaju kada su u punom razvoju, mada se kod nekih vrsta koriste i pupoljci (pupoljci dragoljuba mogu se koristiti kao začin - zamena za kapar). Aromatični cvetovi sakupljaju se rano ujutro, pre izgrevanja sunca, a nearomatični oko podneva. Priprema Cvetovi različitih vrsta mogu se koristiti za pripremu raznih poslastica (cvetovi crne zove ili bagrema), čorbi, variva ili salata (cvetovi dragoljuba i crvene deteline) ili omleta (cvetovi maslačka), ali se najčešće koriste za dekoraciju (cvetovi ljubičice, bele rade, nevena, crnog sleza, jagorčevine i dr). Cvetovi različitih vrsta mogu se i sušiti i tako osušeni koristiti za pripremu aromatičnih biljnih čajeva (crvena detelina, lipa, kamilica, divizma). Suše se kao i zeleno povrće, u tankom sloju, na čistoj podlozi, na provetrenom i zasenjenom mestu. Osušeni cvetovi čuvaju se na hladnom mestu, nearomatični u kartonskim kutijama ili papirnim kesama, a aromatični u staklenim posudama. Divlji plodovi Sirupi od samoniklog voća i cveća Divlje voće, odnosno jestivi plodovi samoniklih biljaka dospevaju za branje od početka juna do kasne jeseni, odnosno u periodu kada drugi delovi najvećeg broja vrsta samoniklih biljaka nisu više jestivi. Najveći broj divljih vrsta sa kojih se sakupljaju plodovi svrstan je u porodicu ruža (Rosaceae), ali ih ima i u drugim porodicama (vresovke, ogrozdi, kozokrvinke, drenovke, šipci i dr). Divlji plodovi (jestivi, ali i otrovni!) najčešće su živo obojeni. Imaju mesnat i sočan perikarp (oplodnicu, omotač ploda) u kome je jedno seme (kod koštunica - džanarika, trnjina, drenjina, lešnik...), više semena (bobice - ribizla, borovnica, šipurak, glog...), ili pripadaju grupi zbirnih plodova (kupina, malina, šumska jagoda). U divlje plodove ubrajaju se i šišarke nekih četinara (na primer šišarke občne kleke, tise). Divlji plodovi su, zavisno od vrste, značajan izvor vitamina, naročito vitamina C i karotena, a takođe su bogati i mineralima (kalijum, kalcijum, fosfor, magnezijum), ugljenim hidratima, organskim kiselinama (jabučna, limunska, vinska), skrobom, pektinima i dr. Branje Samonikli divlji plodovi najčešće se beru kada su sasvim zreli, jer su tada najukusniji i sadrže najviše hranljivih materija. Međutim postoje i oni koji su po sazrevanju tvrdi, oporog ili kiselog ukusa, a postaju ukusni tek posle jačih mrazeva, kada postanu prezreli i nagnjili. Ovde nije reč o pravom procesu truljenja pod uticajem mikroorganizama, već o procesu samomaceracije, odnosno pretvaranju tvrdog perikarpa u kašastu masu pod uticajem enzima koji razlažu ćelijske membrane.]] Ovakvi su plodovi mukinje, brekinje, jarebike ili oskoruše. Nasuprot njima šipurak se bere čim zarudi (počne da se crveni) jer sasvim zreo plod postaje mekan, teže se obrađuje i brže propada, a uz to u njemu ima manje vitamina C nego u nedozrelom plodu. Pri sakupljanju samoniklih plodova strogo se mora voditi računa da se dobro upozna izgled ne samo ploda, već i cele biljke, njene morfologije i staništa na kojima se može naći, kako ne bi došlo do zamene vrsta. Treba uvek imati na umu da u prirodi postoje brojne vrste čiji su plodovi otrovni, ali često naizgled sočni i ukusni, jarkih i privlačnih boja. Ovakve zamene najčešće se mogu desiti pri sakupljanju bobica i njihov ishod u nekim slučajevima može biti i fatalan. Priprema Divlje voće najčešće se konzumira sveže, samo ili kao sastojak voćnih salata, ali se može, poput kultivisanog voća, koristiti i za pripremu različitih poslastica ili kao zimnica u obliku sokova, sirupa, kompota, džemova, želea... Divlji plodovi mogu se i sušiti i kasnije koristiti uglavnom za pripremu ukusnih čajeva. Od divljeg voća mogu se spravljati i voćna vina, rakije i likeri, kao i voćno sirće. Kod pripreme nekih vrsta samoniklog voća treba biti veoma oprezan, jer su im neki delovi jestivi, a drugi otrovni. Karakterističan primer za ovu pojavu je tisa (Taxus baccata), kod koje je crveni omotač oko šišarice sočan i ukusan, dok je sama šišarica unutar njega veoma otrovna, kao i svi ostali delovi ove vrsta. Seme Seme je po svom sastavu najkompletnija i verovatno najzdravija hrana, jer sadrži znatnu količinu skroba, belančevina, bogato je vitaminom E, vitaminima B kompleksa, kao i važnim mineralima. Najčešće se sakuplja seme lobode, deteline, tušta, vijušca, gunjice, štira, nekih trava, kao i seme nekih vrsta drveća, kakvi su žirevi hrasta i bukve, pitomi kesten i seme borova (seme borova je najčešće veoma sitno, osim semena pinjola, koje je u svetu veoma cenjeni začin). Proklijale seme Proklijalo seme monokotiledonih (levo) i dikotiledonih biljaka (desno) Proklijalo seme nekih biljaka u Kini se u ishrani koristi već 5000 godina, ali se u zapadnoj civilizaciji koristi tek u novije doba. Proklijalo seme je ukusnije i lakše se vari od neproklijalog. Osim toga daleko su bogatije hranljivim materijama od onih neproklijalih. U procesu klijanja kod semena (koje je samo po sebi bogato izvorima energije) dolazi do hemijskih reakcija tokom kojih se povećava njihova prehrambena vrednost. Veliki deo skroba tokom klijanja pretvara se u šećer, a količine prisutnih vitamina se već posle četiri dana klijanja povećavaju 4–10 puta. Klice razvijene na svetlu bogatije su vitaminima A i C, dok su klice razvijene u mraku blede, ne sadrže hlorofil i karoten, ali su bogatije vitaminima B kompleksa. Mnoge klice bogate su i gvožđem, fosforom i kalijumom. Za ovakvu upotrebu može se prikupljati seme različitih detelina, loboda, štavelja, štireva, trupaca, grbica, seme maslačka i drugo. Branje Seme se sakupljaju kada je potpuno zrelo, najčešće tokom leta i jeseni, što zavisi od biljne vrste. Najlakše ga je sakupiti sa biljaka kojima su plodovi skupljeni u klas, klip ili metlicu. Priprema Neko seme samoniklih biljaka može se jesti sirovo, kakav je slučaj sa pitomim kestenom ili pinjolima. Seme drugih vrsta najčešće se koristi kao zamena za hlebno brašno. Ako se koriste kao proklijalo, seme se po potrebi očisti i ostavi preko noći da odstoji u mlakoj vodi. Zatim se ispere i ostave u plitkoj posudi da navlaženo klija nekoliko dana, zaštićeno od direktne sunčeve svetlosti. Optimalna temperatura klijanja je 15-18°C, a maksimalna 24°C. Može se naklijavati na svetlu ili u mraku, a sam proces traje 2-6 dana, zavisno od vrste, za koje vreme klice dostignu visinu od 1 do 3,5 cm. Većina proklijalog semena samoniklih biljaka ukusno je i sirovo, pa se tako i konzumiraju, kao poseban obrok ili u različitim salatama, ali se može dodavati i različitim kuvanim jelima od mesa i povrća. Upotreba samoniklih jestivih biljaka Osušeni aromatični listovi divljeg pelina (Artemisia vulgaris) u dobro zatvorenoj staklenoj posudi Samonikle jestive biljke najčešće se koriste kao divlje voće i povrće i konzumiraju se u svežem stanju i li kuvane. Osim toga divlje samonikle biljke mogu se koristiti i na druge načine. Najčešće je to u vidu aromatičnih začina, za pripremanje osvežavajućih (često i lekovitih) napitaka, odnosno čajeva, kao zamena za kafu ili hlebno brašno. Začinsko bilje Mnoge samonikle jestive biljke sadrže u pojedinim svojim delovima eterična ulja sa aromatičnim sastojcima specifičnog mirisa i ukusa. Dodati u hranu kao začin, sveži ili osušeni, ovi sastojci oplemenjuju hranu, daju joj prijatan miris, poboljšavaju ukus, poboljšavaju varenje, pospešuju apetit i td. Često nije moguće oštro razgraničiti začinsko bilje od divljeg povrća, a još je teže razdvojiti ga od čajnih i lekovitih biljaka. Najveći broj aromatičnih vrsta nalazi se u porodicama štitarki, krstašica i usnatica, a najčešće rastu na toplim staništima i suvom i kamenitom zemljištu. Mnoge začinske biljke sadrže fitoncide, materije koje imaju antibakterijsko dejstvo. Najviše fitoncidnih materija nalazi se u eteričnim uljima. Zato ove biljke ispoljavaju i lekovito i preventivno dejstvo, a zbog svojih antiseptičnih svojstava često se koriste kao konzervans, posebno za meso i mesne prerađevine. Najveći broj začinskih biljaka suši se i tako upotrebljava ili čuva za zimu. Najbolje ih je koristiti sitno iseckane ili samlevene u prah i dodavati na samom kraju kuvanja. kako visoke temperature ne bi uticale na promenu sastava aromatičnih ulja. Da bi se aroma što duže zadržala začinske biljke čuvaju se u dobro zatvorenim staklenim posudama. Biljke koje sušenjem gube ili menjaju miris (kakav je slučaj kod nekih usnatica) mogu se čuvati i u zamrzivaču, slično divljem povrću, samo ga prethodno ne treba blanširati. Biljke prikupljene u godini sa više padavina i manje sunčanih dana imaće blaži ukus i imaće manji sadržaj eteričnih ulja. Isto važi i za biljke ubrane na zasenjenim mestima. Čajne biljke Biljna mešavina za aromatični čaj – suvi cvetovi kamilice i latice ruže Teško je oštro razdvojiti lekovite od jestivih biljaka, jer se ove dve grupe međusobno preklapaju. Veliki broj samoniklih jestivih biljaka ispoljava i lekovita svojstva, poput začinskih, a neke od njih koriste se i za spravljanje ukusnih i osvežavajućih biljnih napitaka, poput crnog ili zelenog čaja. U tu grupu spadaju prvenstveno vrste iz porodice ruža (Rosaceae). Tako se listovi divlje maline, kupine ili jagode mogu, poput listova čajne biljke, izložiti procesu fermentacije i od njih se kasnije mogu pripremati napici slični crnom čaju. Druge vrste pripadaju aromatičnim biljkama, bogatim eteričnim uljima, od kojih se spravljaju napici specifičnog ukusa, kakvi su čaj od nane, kamilice, matičnjaka, majkine dušice i drugi. Zamena za kafu Prženi i samleveni podzemni delovi ili seme nekih samoniklih biljaka mogu poslužiti i kao više ili manje ukusna zamena za kafu. Osnovna odlika napitaka spravljenih od ovih biljnih vrsta je da ne sadrže kofein. Među ovim biljkama najpoznatija je cikorija, a ukusni napici slični kafi mogu se napraviti i od semena lepljive brođike, sparožine, lokvanja i lopoča, koštice gloga, koren maslačka i kozje brade, rizom trske, žirovi hrasta i bukve i druge. Rizom grebića može se upotrebiti kao ukusna zamena za kakao. Zamena za hlebno brašno Delovi pojedinih samoniklih biljaka mogu se mleti i koristiti kao zamena za brašno. Najvrednija i najpristupačnija zamena za hlebno brašno je polen rogoza. Takođe je, uz prethodnu obradu, pogodno i podzemno stablo ove i nekih drugih barskih biljaka (lopoč, lokvanj, žabočun, vodoljub, trska, trolistica, zmijinac, šašina). Takođe su kao dodatak hlebnom brašnu pogodni podzemni delovi nekih livadskih biljaka, kakve sukaćun, kozlac, zlatan, ptičije mleko). Sasvim drugačiji izvor skroba je seme koje se može mleti i takođe dodavati hlebnom brašnu. Još jedan zanimljiv izvor sirovine koja se može koristiti kao zamena za hlebno brašno svakako je unutrašnja kora (kambijum) nekih vrsta drveća, kao što su borovi, jele, smrče, breze, bukve i hrastovi. Podzemna stabla barskih biljaka su najjednostavnija za prikupljanje jer se lako vade, jednostavnim povlačenjem stabljike iz vodenog mulja. Seme šumskog drveća sakuplja se kada je sasvim zrelo, zavisno od vrste. Koru drveta najbolje je skidati u proleće, kada se najlakše odvaja od drveta. Bira se samo mlada kora. Zamene za brašno se koriste u krajnjoj nuždi i oskudici. U većini slučajeva poželjno ih je mešati sa uobičajenim brašnom žitarica, jer se sama najčešće ne mogu dobro umesiti i ne daju ukusan hleb. Za podzemne delove nije potrebno sušenje i mlevenje, već se samo mogu prokuvati, propasirati i dodati hlebnom testu. Seme je potrebno osušiti, očistiti od zaštitnog omotača, sitnije prosejati i samleti. Kora drveta se suši i potom melje u brašno. Spisak samoniklih jestivih biljaka Veliki broj samoniklih biljaka može se koristiti u ishrani. Ovde su pobrojane neke od vrsta koje se mogu naći u našem podneblju:[6] Bedrenika mala (Pimpinella saxifraga) Bokvice (Plantago sp.) Borovnica (Vaccinium myrtillus) Bosiljak (Ocimum basilicum) Brašnjenik (Chenopodium bonus-henricus) Brusnica (Vaccinium oxycoccos) Bujad (Pteridium aquilinum) Vranilova trava (Origanum vulgare) Vrbovica (Epilobium anguistifolium) Gavez (Symphytum officinale) Dinjica (Sanguisorba minor) Estragon (Artemisia dracunculus) Žalfija (Salvia officinalis) Žutika (Berberis vulgaris) Zelje divlje (Rumex sp.) Zova crna (Sambucus nigra) Iđirot (Acorus calamus) Jagorčevina (Primula vulgaris) Jarebike (Sorbus sp.) Kesten pitomi (Castanea sativa) Kiselica (Rumex acetosa) Kopriva (Urtica dioica) Krbuljica (Anthriscus cerefolium) Krasuljak, bela rada (Bellis perennis) Lazarkinja (Galium odoratum) Lokvanji (Nuphar sp. i Nymphaea sp. ) Lukovi divlji (Allium sp.) Ljoskavac (Physalis alkekengi) Majkina dušica (Thymus serpyllum) Maslačak (Taraxacum sp.) Matičnjak (Melissa officinalis) Medveđa šapa (Heracleum sphondylium) Mente (Mentha sp.) Miloduh (Hyssopus oficinalis) Mirođija (Anethum graveolens) Mišjakinja (Stellaria media) Pasji trn (Hippophae rhamnoides) Pelini (Artemisia sp.) Pepeljuga (Chenopodium album) Potočarka (Nasturtium officinalis) Sedmolist (Aegopodium podagraria) Selen (Levisticum officinale) Slačica bela (Sinapis albalba) Slačica crna (Brassica nigra) Timijan (Thymus vulgaris) Tušt (Portulaca oleracea) Hrastovi (Quercus sp.) Cikorija (Cichorium intybus) Čičak veliki (Arctium lappa) Čičoka (Helianthus tuberosus) Čubar (Satureja hortensis) Čuvarkuća (Satureja hortensis) Špargla (Asparagus officinalis) Štir (Amaranthus retroflexus) Branje samoniklih biljaka Samonikle biljke važnija su hrana za divlje životinje nego za ljude. To uvek treba imati na umu Pri branju i sakupljanju trebalo bi poštovati neke osnovne principe, tako da kvalitet prikupljenih biljaka bude zadovoljavajući, a naše delovanje ne ostavi trajne posledice na prirodu. Ne sme se zaboraviti da o ovom resursu zavisi, posredno ili neposredno, i celokupan životinjski svet. Sakupljati treba isključivo vrste koje se dobro poznaju i samo onoliko koliko se može potrošiti. Samonikle jestive biljke treba brati na čistim i nezagađenim mestima, udaljenim od prometnih saobraćajnica. Nikada ne treba pobrati svu količinu biljaka pronađenu na jednom mestu. Kod berbe listova iste treba brati sa različitih primeraka po nekoliko, nikako sve listove sa jedne biljke, kako bi se biljke preživele berbu i kasnije se oporavile teranjem novih listova. Kod berbe nadzemnih delova višegodišnjih zeljastih biljaka neophodno je iste odsecati makazama ili nožem, kako bi koren ostao u zemlji i biljka se sledeće godine ponovo razvila. Čupanjem biljaka često se iščupa i koren. Kod branja divljeg korenastog povrća neophodno je, nakon vađenja korena odseći korenovu glavu i vratiti je u zemlju, kako bi se sledeće godine iz nje razvila nova biljka. Retke i ugrožene vrste su zakonom zaštićene i njihovo branje opravdano je samo u ekstremnim situacijama i krajnjoj nuždi. Otrovne biljke Treba brati samo one biljke koje se dobro poznaju, kako ne bi došlo do zamene, u najgorem slučaju otrovnim vrstama! Pri branju samoniklog bilja neophodno je dobro poznavati vrste koje se beru kako ne bi došlo do zamene. Mnoge vrste su, posebno za neiskusne sakupljače, veoma slične, pa se lako može desiti da se jestiva vrsta zameni nejestivom i neukusnom, a ponekad može dovesti i do fatalnih posledica. Biljke je najlakše prepoznati kada su u cvetu, ali u tom periodu nisu jestive (osim čajne i začinske vrste). Ipak je u tom periodu korisno naučiti njihove ostale morfološke karakteristike, radi lakšeg prepoznavanja u periodima pre i posle cvetanja. Za prepoznavanje biljaka može biti od koristi i miris, ali treba znati da neke biljke (posebno one iz porodice kupusnjača) otpuštaju karakterističan miris tek kada se protrljaju među prstima. Veoma je korisno znati i na kakvom staništu i u zajednici sa kojim vrstama određena biljna biljka raste. Retko kada će se neka vrsta naći na neočekivanom, za nju nekarakterističnom mestu. Često se dešava da neiskusni berači zamene listove sremuša listovima mrazovca, jedne od najotrovnijih biljaka našeg podneblja. Osim što su im cvetovi sasvim različiti i cvetaju u različito doba godine sremuš ima i karakterističan miris, sličan mirisu belog luka. Druga bitna razlika, zbog koje se ove dve biljke ne mogu pomešati je i stanište. Sremuš naseljava senovite i vlažne listopadne šume, a mrazovac osunčane i suve livade. Kalendar branja samoniklih jestivih biljaka FEBRUAR - plodovi breze, borovi pupoljci MART - kora hrastova i drugog drveća, jagorčevina, kopriva, ljubičica, maslačak, podbel, pupoljci topole, pupoljci breze i drugog drveća, vodopija APRIL - pitomi kesten, dobričica, glog, jagorčevina, kamilica, kopriva, lazarkinja, ljubičica, dan i noć, maslačak, oman, plućnjak, podbel (cvet i list), rosopas, rusomača, srčenjak MAJ - bagremov cvet, bokvica, dobričica, glog, jagoda, kamilica, kopriva, kesten pitomi, mrtva kopriva, kupina, lazarkinja, lipa, maslačak, majkina dušica, matičnjak, medveđe grožđe, plućnjak, podbel, preslica, rosopas, vrkuta, crna zova, žalfija JUN - gloginje, beli slez, bokvica, borovnica, dan i noć, divizma, dobričica, glog, kesten pitomi, jagoda, jagorčevina, mrtva kopriva, kruška, kupina, malina, matičnjak, majčina dušica, majska ruža, neven, pelin, orah, plućnjak, rusomača, preslica, različak, slez crni, suručica, kamilica, vrkuta, vranilova trava, cvet zove JUL - bokvica, borovnica, breza, brđanka, divizma, divlja ruža, dupčac, kunica, jagoda, žalfija, kim, kokotac, kopriva, mrtva kopriva, kupina, lipa, matičnjak, nana, orah, pelin, podbel, preslica, slez beli i crni, timijan, kamilica, trandovilje, troskot, vrkuta, vranilova trava, vratić, cvetovi zove AVGUST - kim, breza, šipurak, drenjina, kopriva, hmelj, kupina, slez beli i crni, hrastova kora, lincura, nana, orah, pelin SEPTEMBAR - divizma, šipurak, drenjina, hmelj, hrastova kora, kokotac, lincura, nana, neven, oman, orah, pelin, slez beli, zečji trn, slatki koren, žutika, divlja šargarepa OKTOBAR - brđanka, dinjica, glog, iđirot, kopriva, lincura, maslačak, slez beli, zečji trn, slatki koren NOVEMBAR - gloginje, iđirot, maslačak Napomene Često se dešava da neiskusni berači zamene bobice borovnice i otrovnog velebilja. Takođe su, na primer, kod roda zova ( jestive samo bobice crne zove (Sambucus nigra), a kod roda kleka samo šišarice obične kleke (Juniperus communis). „LEKOVITE I OTROVNE BILJKE KOJE SE LAKO MOGU ZAMENITI”. Čarobni svet lekovitog bilja. Film Publik Art. Franulović, Ksenija. „Pinija ili Pinj (Pinus pinea L.)”. Savjetodavna služba. Savjetodavna služba. Pokos, Franjo. „JESTIVO DIVLJE BILJE”. Bezgluten.net. „BiH: Otrovali se `sremušom`, jedan pacijent umro”. Blic. 18. 4. 2014. „PREŽIVLJAVANJE U PRIRODI (samonikle jestive biljke)”. RIZNICA LEKOVITOG BILJA. Literatura Grlić, Ljubiša (1986). Enciklopedija samoniklog jestivog bilja. Zagreb: `August Cesarec`.COBISS.SR 29347079 Grlić, Ljubiša (1984). 99 jestivih i otrovnih boba. Zagreb: Prosvjeta. Ranđelović, Novica; Avramović, Danijela (2011). PRIRUČNIK O LEKOVITIM BILJKAMA : raspoznavanje, branje i zaštita. Sokobanja: Udruženje „Dr Jovan Tucakov“. MG155 (N)

Kao na slikama, iscepljena prva prazna strana na kojoj je bila posveta, ostalo dobro očuvano Rembrant Harmenson van Rajn (hol. Rembrandt Harmenszoon van Rijn; 15. juli 1606. Lajden — 4. oktobar 1669. Amsterdam) bio je holandski barokni slikar i grafičar, jedan od najveštijih slikara „naracije” u istoriji umetnosti, izuzetnog umeća u umetnosti portreta i dramskih scena.[1] Rembrant je takođe poznat kao slikar svetla i sene i jedan od onih koji su bili skloni beskompromisnom realizmu tako da su neki njegovi kritičari izjavili da je „više voleo ružno od lepog”. Na početku svoje karijere i nešto kasnije, Rembrant je uglavnom slikao portrete. Mada je nastavio da slika, radi gravire i ponekad crta portrete tokom svoje karijere, vremenom je to radio sve ređe. Ipak, otprilike jednu desetinu njegovog ukupnog dela čine naslikani i gravirani autoportreti, činjenica koja je među kritičarima njegovog dela dovela do različitih nagađanja. Rembrant je najveći i najpoznatiji holandski slikar i jedan od najuticajnijih umetnika zapadnoevropske umetnosti 17. veka. Psihološka dubina njegovih portreta i produbljena interpretacija biblijskih događaja koje je rado slikao, ostale su do danas jedinstvene i neponovljive. Njegovo slikarstvo stilski pripada baroku. Ovo doba je poznato kao Zlatno doba Holandije, kada je Holandija doživela politički, privredni i umetnički procvat. Već za života Rembrantova dela su kopirana i podražavana. Posle njegove smrti kritičari pristalice klasicizma nisu imali visoko mišljenje o njegovom slikarstvu, dok su njegove slike ostale omiljene i na ceni kod privatnih kolekcionara. U 18. veku pojavili su se slikari u Nemačkoj i Engleskoj koji su bili nadahnuti njegovim delom. Rembrantov život postao je predmet različitih mitova i legendi. Tek sredinom 19. veka pojavili su se ozbiljni istraživači njegovog života i stvaralaštva. Od 1970. „Istraživački projekat Rembrant” se bavi istraživanjem i pripisivanjem njegovih dela. Danas se smatra da je sam Rembrant naslikao oko 350 dela.[2] Glavninu Rembrantovog stvaralaštva čine biblijska – i nešto manje – istorijska, mitološka i alegorijska dela, u različitim verzijama slike, grafike i crteža perom i mastilom i crvenom i crnom kredom.[1] Kroz njegovu karijeru, promene u stilu su izuzetne. Njegov pristup kompoziciji i prikazu svetla i sene – kao i formalnih elemenata slike, konture, forme, boje i poteza četkice, a u crtežu i grafici, tretman linije i tona, podložan je postepenoj a ponekad i nagloj promeni, čak i tokom izrade jednog dela. Slika poznata kao Noćna straža (1640-42) je jasno prekretna tačka njegovog stilskog razvoja.[1] Te promene nisu rezultat nekog slučajnog razvoja, već dokument svesnog istraživanja slikovnog i narativnog, ponekad kao rezultat dijaloga s drugim velikim umetnicima istorije umetnosti.[1] Po mitu koji je nastao nakon njegove smrti, Rembrant je umro siromašan i neshvaćen. Istina je da je pred kraj njegovog života u Holandiji realizam izašao iz mode u korist neoklasicizma. U svakom slučaju, njegova međunarodna slava među upućenima i kolekcionarima nije prestajala da raste. Određeni nemački i venecijanski umetnici osamnaestog stoleća su čak stvarali skoro sva svoja dela koristeći se njegovim stilom. U doba romantizma Rembrant je postao naročito popularan i smatran njegovim prethodnikom; od tog momenta je viđen kao jedan od najvećih umetnika istorije umetnosti. U samoj Holandiji njegova popularnost je obnovljena, i Rembrant je ponovo postao simbol veličine u holandskoj umetnosti. Ime Rembran(d)t[uredi | uredi izvor] Lično ime Rembrant u Holandiji je – i još uvek jeste – veoma neobično. Srodno je običnijim holandskim imenima kao Remert, Herbrant i Ejsbrant (Remmert, Gerbrand, i IJsbrand). Način na koji se Rembrant potpisivao na svojim delima je doživeo značajne varijacije. Kao mladić, svoja dela je potpisivao monogramom RH (Rembrant Harmenson, „sin Harmenov”); od 1626/27, sa RHL; i od 1632. kao RHL van Rijn (gdje L u monogramu najverovatnije znači Lajdenđanin, „iz Lajdena”, ime mesta u kom je rođen). Sa 26 godina počeo je da potpisuje svoja dela jedino ličnim imenom, prvo kao Rembrant; a od 1633. godine pa nadalje do smrti, kao Rembrandt (sa dt). Govorilo se da je počeo da koristi samo ime u potpisu zato što je sebe smatrao jednakim velikim umetnicima renesanse, Mikelanđelu, Ticijanu i Rafaelu, koji su generalno takođe poznati samo preko ličnog imena. Biografija[uredi | uredi izvor] Detinjstvo i obrazovanje[uredi | uredi izvor] Autoportret iz oko 1630, Rijksmuzeum Rembrant je rođen u Lajdenu 15. jula 1606. godine kao deveto dete u dobrostojećoj porodici mlinara Harmena Geritsona van Rajna (Harmen Gerritszoon van Rijn) i pekarke Neltgen Vilemsdohter van Zojtbruk (Neeltgen Willemsdochter van Zuytbrouck). Kao gradsko dete, Rembrant je od 1612. do 1616. pohađao osnovnu školu, a u periodu 1616—1620, kalvinističku latinsku školu.[3] Tu je učio biblijsku istoriju i dela klasika. Uz to, dobio je poduku iz retorike, što je moglo da utiče na njegov kasniji slikarski rad.[3] Posle osmogodišnjeg školovanja upisao se na studije filozofije na Univerzitetu u Lajdenu. Ubrzo je napustio studije da bi započeo školovanje za slikara. Njegov prvi biograf, Jan Jancon Orleš (Jan Janszoon Orlers; 1570–1646), je napisao Rembrantov životopis pun hvale na pola stranice u svom „Opisu grada Lajdena” (Beschrijvinge der stadt Leyden, 1641). Tu je Orleš kazao da je Rembrant rano napustio latinsku školu, i na svoj zahtev, bio poslat da uči slikarstvo. Činjenica da je Rembrant bio upisan na Univerzitet u Lajdenu 20. maja 1620., nije u suprotnosti sa ovim. Bilo zbog poreza, ili prosto zato što su pohađali latinsku školu, u Lajdenu nije bilo neuobičajeno da studenti budu registrovani na Univerzitetu bez očekivanja da će prisustvovati ili pohađati nastavu. Širina Rembrantovog intelektualnog razvoja i njegovog mogućeg uticaja na njegovo delo, i dalje je predmet raznih nagađanja. Od 1620. do 1624. bio je učenik Jakoba Isaksa van Svanenburga.[4] Ovaj učitelj, školovan u Italiji, specijalizovao se za slikanje arhitekture i predstava pakla. Postoji mišljenje da su Svanenburgove slike pakla pobudile u mladom Rembrantu interesovanje za predstavljanje svetlosti.[5] Godine 1624. proveo je 6 meseci kod istorijskog slikara Pitera Lastmana u Amsterdamu, što je na njega ostavilo jači uticaj nego ranije obrazovanje.[6] Lastman ga je usmeravao ka istorijskom slikarstvu, koje je u to vreme smatrano najvišim rodom slikarstva. Školovanje u radionicama dva majstora je bio uobičajen način sticanja slikarskih znanja. Početak profesionalnog bavljenja slikarstvom[uredi | uredi izvor] Slikar u svom atelju, 1626–1628, Muzej lepih umetnosti u Bostonu Rembrant se 1625. vratio u Lajden. Tamo je sa prijateljem Janom Livensom otvorio slikarsku radionicu.[7] Najviše se bavio istorijskim slikarstvom, po uzoru na učitelja Lastmana, i portretskim studijama karaktera (troni). Tri godine kasnije izradio je prvu graviru i počeo je da uzima učenike.[8] Iste godine, sekretar štathoudera Holandije, Konstantin Hajgens, pokazao je interesovanje za Rembrantovo slikarstvo. On je posetio Lajden novembra 1628. Pomagao je umetnika i donosio mu narudžbine. Tako je Rembrant 1629. i 1630. prodao dve slike engleskom kralju Lazarovo uskrsnuće i Juda vraća 30 srebrnjaka. Ta dela su često kopirali drugi umetnici.[6] Rembrantov otac je umro 27. aprila 1630. Posle prvih uspeha, i svestan značaja holandske prestonice, Rembrant je 1631, zajedno sa Livensom, napustio lajdenski atelje i preselio se u Amsterdam. Tu je radio za trgovca umetninama Hendrika van Ujlenburga, koji je imao veliku radionicu u kojoj su se slikale kopije i radile restauracije. Ubrzo je počeo da dobija narudžbine od bogatih trgovaca. Sledeće godine štathouder je na nagovor Konstantina Hajgensa kupio neke njegove slike i naručio ciklus Hristove pasije. Godine 1632. Rembrant dobija narudžbinu za sliku Čas anatomije doktora Nikolasa Tulpa, koju je završio iste godine. Te godine ukupno je naslikao 30 slika. Rembrant je radio kao šef Ujlnburgove radionice pre prijema u slikarski majstorski ceh, što je bio uobičajen put profesionalnog napredovanja.[9] Samostalnost i brak[uredi | uredi izvor] Portret Saskije (Saskija kao devojka), Dvorac Vilhelmshoe u Kaselu Dana 2. jula 1634. Rembrant se venčao sa Saskijom van Ujlenburg, nećakom njegovog patrona i kćerkom bogatog građanina. Iste godine postao je član udruženja majstora-slikara. To mu je omogućilo da kao samostalni majstor uzima učenike. Godine 1635. radio je na slikama Isakova žrtva i Samson optužuje svoga svekra. Rembrantov prvi sin Rombertus (ili Rombartus), kršten je 15. decembra 1635, ali je preminuo posle nekoliko mesci. Bračni par Rembrant se 1636. preselio iz kuće trgovca Ujlenburga u sopstveni dom.[10] Pored umetničke aktivnosti, Rembrant se tamo bavio sakupljanjem umetničkih, istorijskih i naučnih eksponata, biljaka, životinja i predmeta iz egzotičnih zemalja (poput Indije). Rembrantovi rođaci su 1638. tužili Saskiju zbog prekomernog trošenja imovine. Tvrdili su da je potrošila gotovo 40.000 guldena koje su očekivali kao nasledstvo.[10] Iste godine rođena je kćerka Kornelija, koja je brzo preminula kao i sin. Rembrant je 5. januara 1639. kupio novu kuću u kojoj se danas nalazi Muzej Rembrantove kuće (Museum Het Rembrandthuis). Za nju je uzeo kredit koji je nameravao da vrati za 5 do 6 godina.[6] Poslednju sliku iz ciklusa Hristovih pasija izradio je 1639. Naredna godina, 1640, bila je godina kada su Rembranta pogodile dve tragedije; 29. jula krštena je njegova druga kći koja je ubrzo umrla, dok je mesec dana kasnije umrla njegova majka. U to vreme slikao je i izrađivao grafike sa motivom pejzaža. Drugi sin, Titus, kršten je 22. septembra 1641. Naredne godine završio je sliku Noćna straža. Supruga Saskija umrla je 14. juna 1642. Ovaj događaj je jako potresao slikara. Prethodnih godina je slikao mnogo, dok je sada slikao dosta manje.[11] Meću retke slike i grafike iz ovog perioda spada Grafika od 100 guldena.[12] Jako se posvetio ulozi oca svoga sina Titusa. To je primetno u njegovim delima, na primer na crtežu koji prikazuje čoveka koji hrani dete.[13] Kao pomoć u domaćinstvu, angažovao je Gertge Dirks (Geertghe Dircx), koja je postala vrlo bliska sa detetom. Tako je Titusa označila kao svog glavnog naslednika u testamentu napisanom tokom bolesti 1648.[14] Rembrant se 1649. oženio znatno mlađom Hendrikje Stofels.[15] Finansijski problemi i poslednje godine[uredi | uredi izvor] Gertge Dirks je 1649. tužila Rembranta za neispunjeno obećanje posle jedne svađe. Hendrikje je svedočila protv nje, pa je Gertge izgubila spor i provela nekoliko godina u zatvoru. Sicilijanski mecena Antonio Rufo je od Rembranta 1652. naručio sliku Aristotel sa Homerovom bistom. Uprkos povoljnim narudžbinma, prihodima od prodaje grafika i honoraru za poduku učenika, nije uspeo da pokrije dugove i morao je da još pozajmljuje. Hendrikje Stofels je 1654. pozvana da pred crkvenim sudom objasni prirodu svog suživota sa Rembrantom, jer se smatralo da je ovaj odnos grešan. Ona je Rembrantu rodila treću kći, krštenu 30. oktobra 1654, koja je takođe dobila ime Kornlija. Rembrant je 17. maja 1656. prepisao vlasništvo nad kućom svome sinu Titusu, i uskoro posle toga je bankrotirao. U naredne dve godine kuća, pokućstvo i umetnička kolekcija su prodani na aukcijama. Prihod nije bio dovoljan da se dugovi sasvim izmire. Rembrant se preselio u deo grada u kome u živeli siromašni. Tu je vodio povučen život družeći se sa menonitima i Jevrejima. Titus je posle dugog procesa uspeo da izdvoji svoje nasledstvo iz stečajne mase. On i Hendrikje su 1660. otvorili trgovinu za prođu Rembrantovih radova. Preko nje su uspostavljani poslovni kontakti, ugovori i organizovana poduka učenika. Rufo je 1661. dobio sliku Aleksandar Veliki i naručio sliku Homera. Hendrikje Stofels je umrla 1663. Titus je postao punoletan 1665. i primio svoje nasledstvo. U to vreme Rembrant je radio na slici Jevrejska nevesta. Tri godine kasnije, umro je sin Titus, i sahranjen 7. septembra 1668. Pre toga Titus je bio u braku oko 6 meseci. Rembrant se tada preselio kod kćeri. Posle rođenja unuka, bio mu je kum 22. marta 1669. Rembrant je umro 4. oktobra iste godine. Slika Samson u hramu ostala je nedovršena. Sahranjen je 8. oktobra u crkvi Vestkerk u Amsterdamu. Dela[uredi | uredi izvor] Rembrant je radio kao slikar i grafičar, vodio je slikarsku radionicu i podučavao učenike. Bio je pre svega uspešan portretista, ali se pretpostavlja da je sebe pre svega smatrao istorijskim slikarom. Njegovo delo se sastoji iz portreta i autoportreta, pejzaža i obrada biblijskih i mitoloških tema.[16][17][18] Na portretima mu je uspevalo da uverljivo predstavi likove u nekoj aktivnosti. U istorijskim kompozicijama slikao je motive koje pre njega niko nije koristio, ili je stare motive predstavljao na nov način. U mnogim Rembrantovim delima majstorski je korišćen kontrast svetlog i tamnog (kjaroskuro). Rembrantovi autoportreti ilustruju kako je video sebe kao umetnika i kako je stario. Posebno su na grafikama vidljivi različiti izrazi lica i gestovi koji su služili kao studije. Rembrant je naslikao i nacrtao mali broj pejzaža i žanr scena. Slika „Mrtvi paunovi“ je jedina njegova poznata mrtva priroda.[19] Mnoge od crteža Rembrant je načinio isključivo u svrhu obuke svojih učenika. Atribucija[uredi | uredi izvor] Tokom 1920-ih istraživači su Rembrantu pripisivali više od 700 slika[20], dok danas preovlađuje mišljenje da se njegovo ukuno delo sastoji iz oko 350 slika, 300 grafika i 1000 crteža. Bakropisi[uredi | uredi izvor] Hristos leči bolesne, bakropis iz oko 1647—1649. Rembrant je izrađivao bakropise većim delom svoje karijere, od 1626. do 1660. kada je bio prinuđen da proda svoju štamparsku presu i praktično prekine sa bakropisom. Jedino tokom nesrećne 1649. nije stvorio nijedan datirani bakropis.[21] Sa lakoćom je radio bakropise i, iako je poznavao i nekada koristio tehnike bakroreza, sloboda tehnike bakropisa je postala temelj njegovog dela. Poznavao je sve faze postupka izrade bakropisa i izvesno je da je sam otiskivao makar rane primerke svojih bakropisa. Prvobitno mu se stil oslanjao na crtež, ali se ubrzo preorijentisao na slikarski pristup koristeći mnoštvo linija i brojna nagrizanja ploče kiselinom, čime su linije dobile raznovrsne debljine. Krajem 1630-ih, uprostio je svoj stil i koristio je manje nagrizanja kiselinom.[22] Na čuvenom bakropisu Hristos leči bolesne radio je u fazama tokom 1640-ih. To je bilo „prelomno delo usred umetničke karijere“, iz koga se razvio njegov stil bakropisanja.[23] Iako je ovaj bakropis sačuvan u samo u primercima iz prve dve serije, primetne su prepravke u završnoj verziji o čemu svedoče mnogi crteži.[24] Tri krsta, Rembrantov bakropis iz 1653. U zrelim delima iz 1650-ih, Rembrant je bio spremniji da improvizuje, tako da su veliki otisci rađeni u do 11 serija, često radikalno drugačijih. Sada je koristio špartanje da dočara tamne površine, koje su često velike. Eksperimentisao je i sa efektima štampe na različitim vrstama papira. Često je koristio japanski papir i papir od životinjske kože. Počeo je da primenjuje „površinske tonove“, ostavljajući tanak sloj mastila na pojedinim delovima grafičke ploče, umesto da ga potpuno ukloni. Češće je koristio suvu iglu, posebno u prikazima zamagljenih pejzaža.[25] Njegovi otisci tretiraju slične teme kao i njegove slike. U bakropisu je izradio 27 autoportreta, dok su drugi portreti ređi. Izradio je 46 uglavnom malih pejzaža, koji su postali uzor u predstavljanju pejzaža u grafičkoj umetnosti sve do kraja 19. veka. Trećina bakropisa se odnose na religijske teme, neki od njih odišu jednostavnošću, dok su drugi monumentalni. Nekoliko erotskih kompozicija nema ekvivalente u njegovom slikarskom delu.[26] Rembrant je posedovao, dok nije bio prinuđen da je proda, izuzetnu kolekciju grafika drugih umetnika. U njegovim bakropisima su vidljivi uticaji koje je primio od Mantenje, Rafaela, Herkulesa Segersa i Đovanija Kastiljonea. Poznata dela[uredi | uredi izvor] Rembrantova kuća u Amsterdamu Noćna straža Čas anatomije doktora Nikolasa Tulpa Jevrejska nevesta Ana i Tobija Žena uhvaćena u preljubi Belsazarova gozba Bludni sin u krčmi Povratak bludnog sina Zavera Klaudija Civilisa Avram i Isak Skidanje sa krsta Artemizija Danaja 36 autoportreta janson istorija umetnosti istorija svetskog slikarstva

30,8 x 21 cm tuš na papiru potpis na poledjini posvećeno SALVADORU DALIJU 1930 godine mišljenje Nikole Kusovca samo srbija ovaj predmet ne saljem u inostranstvo serbia only I do not send this item abroad Radojica Živanović Noe (Beograd, 1903 — Beograd, 1944) bio je slikar i grafičar perioda nadrealizma. Ostavio nevelik broj kompozicija, mrtvih priroda, pejzaža i crteža. Najznačajniji period Živanovićevog umetničkog stvaranja je doba njegove pripadnosti nadrealističkom pokretu (1930-33). bio je jedan od trinaest potpisnika Manifesta nadrealizma i jedini profesionalni slikar u grupi umetnika koji su pokrenuli Beogradski nadrealizam. Nadrealističke radove je objavljivao u časopisima Nemoguće i Nadrealizam danas i ovde. On je prvi i najdosledniji nadrealista u jugoslovenskom slikarstvu. Nadrealističku fazu smenjuje slikanjem mrtvih priroda na način Pola Sezana, pejzaža iz Srbije pod uticajem klasičnog impresionizma i realističkih portreta. Kao član grupe Život zalaže se za socijalnu umetnost, više teoretski nego praktično. Vodio je polemike i pisao likovne kritike. Neko je vreme bio likovni kritičar u Politici. Radovi mu se nalaze u Narodnom muzeju i Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, u Umetničkoj galeriji u Sarajevu i u više privatnih zbirki. Radojica Živanović Noe rođen je u Beogradu kao vanbračno dete. Majka mu je bila pralja, a ime oca nije poznato. U krugu beogradskih nadrealista se govorilo da je, navodno, trebalo da odigra ulogu prestolonaslednika, lažnog kraljevskog novorođenčeta, sina Drage i Aleksandra Obrenovića. Posle ratom isprekidanog školovanja, završio je Trgovačku akademiju, a zatim proveo tri godine (do 1929) na Kraljevskoj umetničkoj školi u Beogradu. Radojica Živanović Noe bio je jedan od trinaest potpisnika Manifesta nadrealizma u almanahu Nemoguće 1930. godine. Bio je jedini profesionalni slikar u grupi umetnika koji su pokrenuli Beogradski nadrealizam. Od 1031. do 1932. intenzivno je sarađivao u magazinu Nadrealizam danas i ovde, u kome je publikovan najveći broj njegovih radova. Godine 1934. Sa Mirkom Kujačićem, Đorđem Andrejevićem Kunom, Đurđem Teodorovićem i drugim umetnicima osnovao je grupu Život. Od 1935. do 1937. pisao je redovno likovne kritike za list Politika, a ponekad je objavljivao priloge i u časopisu Naša stvarnost. Godine 1932. Izlagao je ciklus nadrealističkih slika u Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić” u Beogradu, a od 1936. do 1940. na više grupnih umetničkih izložbi. Godine tokom Drugog svetskog rata proveo je na periferiji Beograda. Poginuo je pred kraj rata, 1944. godine, na Dorćolu. Kada je čuo da su partizani i ruski tenkovi prodrli u ulicu, izleteo je iz nekog skloništa u blizini Bajlonijeve pijace i ušao u borbu protiv Nemaca. Zatečen naoružan od oslobodilačkih snaga nije navodno pristao da se razoruža i zbog tragičnog nesporazuma izgubio je život. ---------------------------------------------- Nadrealizam (franc. surréalisme) je književni i umetnički pokret koji nastaje u Francuskoj posle Prvog svetskog rata. Nastavlja dadaizam i njegov buntovnički duh, pobunu protiv tradicije, ustaljenih navika i običaja, prezir prema društvenim normama, ali za razliku od negatorskog duha dadaizma, ističe i svoju pozitivnu i konstruktivnu stranu i ima određeni program. I dadaizam i nadrealizam su pre svega avangardni pokreti. Oba pokreta su delila uverenje da društveni i politički radikalizam mora ići ruku pod ruku sa umetničkom inovativnošću. Iako je jedna od osnovnih odlika nadrealizma prekid sa tradicionalnom književnošću i umetnošću, nadrealizam ipak ima svoje prethodnike. To su pisci koji stvaraju atmosferu straha, tajanstvenu stranu ljudske prirode kao što su Markiz de Sad, Artur Rembo, Gijom Apoliner. Početak nadrealizma vezuje se za ime Andrea Bretona i objavu njegovog „Manifesta nadrealizma“ 1924. godine. Oko Bretona se zatim grupišu i pisci poput Aragona, Elijara, Perea i drugih. Pokretu je pripadao i slikar Salvador Dali. Glasilo nadrealizma bio je časopis „Littératuré“ („književnost“ na srpskom), koji su 1910. osnovali Breton, Argon i Supo. Ovaj časopis najpre je bio dadaistički, da bi od 1922. godine, nakon odvajanja Bretona i njegove grupe od Tristana Care, postao časopis nadrealista „La révolution surréaliste“ („nadrealistička revolucija“). Taj časopis je izdavao Breton od 1924. do 1929. godine. Breton je objavio tri manifesta nadrealizma, kao i više članaka i spisa, gde je izrazio glavnu koncepciju pokreta: „Manifest nadrealizma“ (1924), „Drugi Manifest nadrealizma“ (1930), „Politički položaj nadrealizma“ (1935), „Uvod u Treći manifest nadrealizma ili ne“ (1942). Svoja shvatanja je primenio u delima poput „Izgubljeni Koraci“ (1924), „Nađa“ (1928) i drugi. Automatsko pisanje postaje glavno tehničko sredstvo nadrealista. Breton u prvom manifestu preuzima Reverdijevu definiciju slike „povezivanja dveju manje ili više udaljenih realnosti“. Salvador Dali je razvio teoriju o „paranoično-kritičkom delirijumu“, što znači „ultrasvešću otkriti podsvest“. Od kraja 1925. godine nastaje nova etapa u razvoju nadrealizma koji se približava marksizmu. Početnim međašem u razvoju srpskog nadrealizma može se smatrati delovanje beogradskog časopisa „Svedočanstva“ koji je izlazio u Beogradu od novembra 1924. do marta 1925. godine. Na tragove kojima je nadrealizam bio nagovešten nailazi se i nešto ranije, u novoj seriji beogradskog časopisa „Putevi“ (1923, broj 1-2, sekretar i urednik Marko Ristić), mada je taj časopis bio revija sa izrazitim obeležjima ekspresionističkog stila. U prostoru delovanja jugoslovenskih književnosti nije postojao dadaizam, ali se u preduzimljivosti Dragana Aleksića i akcijama Moni Bulija nazirao dadaistički eksperiment. Srpski nadrealizam nastajao je oslonjen na francuski nadrealizam: Bretona, Aragona i druge i tekao je uporedo s njim. Nadrealizam je otkrivao podsvest, san, iracionalne izvore ljudskog bića kao novu realnost. „Činjenica da su nadrealisti izašli sa potpunom negacijom osveštanog, od logike do morala, i da su im se za to odricanje činila dopuštena sva sredstva do skandala, skandalizirala je sa svoje strane građanski mentalitet, i ovaj je svim sredstvima reagirao na te perverzne provokacije. Nadrealizam je vređao utvrđeni način mišljenja, i onda je na uvredu vređanjem reagirao. Nadrealističko insistiranje na nesvesnome, koje je nadrealiste uputilo na san i odvelo ih automatskom pisanju, ojačalo se i oplodilo u susretu sa psihoanalizom i frojdizmom. U toj neminovnosti treba, možda, gledati i razlog daljem razvoju nadrealizma, koji se iz, prvobitnog, individualističkog i idealističkog insistiranja u oblasti iracionalnoga samo radi otkrivanja iracionalnoga kao svrhe za sebe, postepeno preobratio u akciju koja teži da svoja iskustva kolektivno primeni i stavi u službu jednom određenome cilju. Prema tome, nadrealističko oslobođenje čoveka odgovaralo bi svemu socijalističkom oslobođenju društva: jedna paralelna i po istim principima revolucija, samo na dva razna plana, socijalni mikrokozmos i socijalni makrokozmos.“ Nadrealizam je pokušao da, oslonjen na psihoanalitička otkrića, učini razumljivijom ličnost modernog čoveka. Pomerao je iskustvenu predstavu o svetu. Prikazivao je nepouzdanost očigledne istine i logičkog zaključivanja, dovodeći u vezu, u svojim kolažima, na primer predmetnu pojavnost sa evokativnim siluetama iz prošlosti. Krug srpskih nadrealista u svojim traganjima, već u časopisu „Svedočanstva“ (1924/1925), preko tumačenja snova, ili obelodanjivanjem predstava sveta pomerenih ličnosti, „stvaranja“ umobolnih, gluvonemih, samoubica, lažljivaca, zločinaca, otkrivao je domaćoj literaturi do tada nepoznati „kontinent“. Nadrealisti veruju u snove, u njihove predskazivačke moći. Često naglašavaju primat snova nad sekundarnošću budnog stanja. Nadrealistička poezija podrazumeva oslobađanje ljudskog života, zato što omogućava bekstvo od robovanja umu i granicama koje se nameću realnošću. Iracionalizam koji je veličao nadrealizam može se shvatiti kao celovito prihvatanje sila koje deluju ispod glazure civilizacije. Nadrealistički poduhvat dvadesetih i tridesetih godina se razvio u krugu beogradskih intelektualaca. Godine 1930. u alamanahu „Nemoguće“, trinaest pisaca je pisalo proklamaciju o konstituisanju nadrealističkog pokreta. To su bili: Aleksandar Vučo, Oskar Davičo, Milan Dedinac, Mladen Dimitrijević, Vane Živadinović Bor, Radojica Živanović Noe, Đorđe Jovanović, Đorđe Kostić, Dušan Matić, Branko Milovanović, Koča Popović, Petar Petrović i Marko Ristić. Kao grupa oni nisu bili jedinstveni. Već u prvom zbirnom delu, posle „Nemogućeg“, „Pozicija nadrealizma“, 1931. godine, izostala su dvojica od trinaest nadrealista. Srpski nadrealizam dostiže najširu mogućnost uticaja u časopisu „Nadrealizam danas i ovde“ . Od naročitog značaja u tom časopisu bio je kritički osvrt na ekspresionizam u srpskoj književnosti. Najzad, u časopisu „Nadrealizam danas i ovde“ učinjene su umesne kritičke primedbe na skučenost literarnog koncepta „socijalna literatura“. To je bio kraj nadrealizma. Srpski nadrealizam u periodu svog delovanja, 1924-1932. uveo je srpsku književnost u vrh evropskog avangardizma. Mnogo kasnije, u intervalu 1952- 1956. godine pojedinačno su neki od bivših nadrealista (Oskar Davičo, Marko Ristić, Dušan Matić i Aleksandar Vučo) nastojali da ožive i aktuelizuju nadrealizam, ali to više nije bio nadrealizam već samo čežnja za njim. Prvi automatski tekst u srpskoj književnosti, „Primer” (1924) Marka Ristića, nastao odmah po objavljivanju Bretonovog prvog „Manifesta nadrealizma”, trebalo je da posluži kao očigledan dokaz o primenljivosti novog metoda pisanja. Sasvim u skladu sa Bretonovom postavkom, ta poetička inovacija je bila lišena bilo kakvih težnji ka estetizaciji jezika ili ka oblikovanju semantičkih struktura. Zato će Ristić, u kratkoj uvodnoj napomeni, reći da je dati tekst „primer nadrealističkog pisanja, bez ikakve težnje za lepim, za razumljivim, samo je jedan čist dokument o toku neprimenjene misli”. U toj kratkoj napomeni srpski nadrealista je istakao dve činjenice važne za razumevanje prave prirode automatskog teksta. S jedne strane, naglašava kako je dobijeni tekst jedinstven i nepromenjiv. Time je, reklo bi se, demonstrirao kako je moć kreativne mašte, tačnije automatskog pisanja, toliko iznad racionalne kontrole, da ova druga nije imala nikakvih mogućnosti da na dobijenom tekstu interveniše i bar malo ga izmeni. S druge strane, Ristić ističe kako je semantički učinak automatskog teksta moguće odrediti tek naknadno, u aktu čitanja, budući da ga u aktu stvaranja nije bilo, odnosno da autor ništa određeno i smisleno nije hteo da kaže. Ako nema intencionalnog značenja, onda ima, ili može da ima, receptivnog značenja. U automatskom tekstu kao „neprimenjenoj misli”, Ristić, očigledno, prepoznaje zanimljivo i neočekivano nizanje slika, tj. svedočanstvo“o njenoj igri slikama kojima se tek a posteriori može naći simbolički smisao i mogućnost poetske deformacije stvarnosti”. U poeziji, kao i u poetici Gijoma Apolinera i njegovih nadrealističkih naslednika, izražen je jedan oblik temporalnosti: reč je o oniričkom vremenu, koje vuče korene iz antičkog orfizma. Fenomen vremena, baš kao i fenomen sna, fundamentalan je i za apolinerovski i za nadrealistički simbolizam: susreću se u ideji privilegovanog trenutka, nazvanog kairos po helenističkom božanstvu. U kairosu, psihička transcedencija postaje imanencija pesme – onirička stvarnost, fantazmagorična stvarnost, stvarnost u kojoj želje ukidaju linearno vreme i empirijski prostor. U relativno kratkom periodu, od kraja 1924. do 1926. godine, izgrađena su dva modela nadrealističkog automatskog teksta. Primarna poetička intencija nadrealističkog automatskog pisanja bila je, neosporno, usmerena ka razotkrivanju novih mogućnosti samog jezičkog izraza kao osnovnog vida oslobađanja modernog čoveka. Neobično je, međutim, to što pisci srpskog automatskog teksta u velikoj meri poštuju sintaksu sopstvenog jezika. Sintaksa je, naime, najočigledniji prostor u kome se očitava delovanje logike, misli i smisaonog poretka uopšte. U svakom slučaju, bez obzira kako razotkrivali unutrašnje finese automatskog teksta, jasno je da njegov efekat ne treba primarno da bude meren estetskim vrednostima: njegova svrha, konačno, nije ni bila da izgradi relevantnu književnu praksu nego da, pre svega probudi skrivene kreativne potencijale čoveka modernog doba. Ako je srpska književnost u dugom vremenskom nizu stekla stvaraoce poput Vaska Pope, Miodraga Pavlovića, Branka Miljkovića, Borislava Radovića, Milorada Pavića, Aleka Vukadinovića, Milutina Petrovića, Vujice Rešina Tucića, Branka Aleksića, Nebojše Vasovića, Lasla Blaškovića i drugih, koji su prepoznali i reaktuelizovali nadrealističko nasleđe, pa posredno i postupak automatskog pisanja, kao i čitav niz raznovrsnih tipova diskursa, uključujući i diskurs ludila, onda možemo ustanoviti postojanje dovoljne vremenske i kreativne distance da se u svim segmentima nadrealističkog nasleđa može distinktivno govoriti. U časopisu „Stožer“ 1931. godine počela je diskusija između socijalnih pisaca i beogradskih nadrealista. Dodirne tačke u društvenim stavovima ističe Janko Đonović : „Sve Vaše šibe koje se odnose na prošlost, na društvo i duh oko nas dijelim. Sve što postoji u Vašem rušenju postoji i u mojemu. Znači, mi smo ipak danas najbliži jedni drugima.“ Pre svega, zajednička im je bila ocena društvenog poretka, njegova nepodnošljivost i neodrživost. I jedni i drugi su u svojim polaznim pozicijama naglašavali da prihvataju dijelektički materijalizam kao metod, a marksizam kao svoju osnovnu društveno-idejnu platformu. Civilizaciju u kojoj su nastali nadrealisti su negirali kao celovitost zbog njene bremenitosti protivurečnostima, a svoj položaj i sebe, kao intelektualce formirane u društvu koje negiraju, sagledavali su kao izraz propadanja jedne društvene strukture. Svest o svome društvu i svoju sudbinu intelektualaca nadrealisti su otkrivali usvajajući metodološke tekovine Frojdove psihoanalize i povezujući ih sa dijalektičkim materijalizmom. Zadržavajući se na nadrealističkom shvatanju oslobađanja podsvesti i njenom uključivanju u službu dijalektike, Hanifa Kapidžić-Osmanagić kaže da beogradski nadrealisti „zahtijevaju da dijalektički metod, koji je dotad bio izučavan samo u domenu svijesti, bude proširen na istorijsku, afektivnu, iracionalnu dijalektiku.“ Taj novi domen ljudske stvarnosti nadrealisti su zahvatili da bi pokazali složenost problematike etičkih merila i relativnost normi koje su ustaljene u društvu, kao i nedovoljnost tih merila da budu izraz stvarnog morala u njegovoj heterogenosti. Suštinu morala, prema mišljenju nadrealista, sačinjavaju tako različiti, a bliski elementi kao što su nagon, želje i stvarnost. U tome oni daju primat čovekovom htenju, jer je, u stvari, htenje, želja ljudska, ono što pokreće, stvara i ruši svetove, ona je revolucionarni faktor. Nadrealisti umetnost poistovećuju sa moralnim činom, jer ona u svojoj suštini nosi zahtev za promenom. Uporedo sa diskusijom u „Stožeru“, delimično i njoj kao prilog, počela je autokritika nadrealizma. Smisao autokritike je proizilazio iz nastojanja da se usavrši nadrealistički spoj metoda psihoanalize i dijalektičkog materijalizma, i na osnovu analize i otkrića prevazilaze se ranija gledišta. U vreme monarhističke diktature u Jugoslaviji, a naročito poslednjih godina nadrealističkog pokreta (1932-1933), beogradski nadrealisti su kao pojedinci zauzimali stavove koji su značili njihovo opredeljivanje za praktičnu akciju u aktuelnim društvenim pojavama svoje sredine. Neki su se uključili u revolucionarni pokret i bili članovi Komunističke partije Jugoslavije. Zbog svoje društvene aktivnosti bili su 1932. uhapšeni Oskar Davičo, Đorđe Kostić, Koča Popović, Đorđe Jovanović, Dušan Matić i Aleksandar Vučo. Oskar Davičo, pa onda i Đorđe Jovanović su osuđeni na robiju. Tako se pokret nadrealizma polako ugasio. U idejnom, kreativnom i praktičnom odnosu prema životnoj stvarnosti začeće se klica neslaganja među nadrealistima, što će prouzrokovati krah pokreta. Pokretu socijalne književnosti prišli su: Đorđe Jovanović, Koča Popović, Aleksandar Vučo i Dušan Matić. Marko Ristić se nasuprot njima zalagao za umetničke principe bliske nadrealizmu i borio se protiv vulgarizacije književnosti. Oskar Davičo i Milan Dedinac se posebno izdvajaju i čine most između dva krila bivših pripadnika beogradske nadrealističke škole. Oni su se društveno aktivirali, čak i sarađivali u publikacijama koje su uređivali socijalistički pisci, ali su u svojim poetičkim ostvarenjima zadržali nadrealističke prizvuke. Petar Popović, Đorđe Kostić i Vane Živadinović Bor posle 1932. više ne učestvuju aktivno u društvenom i umetničkom životu. Razlaz na literarnom planu znači i kraj delovanja beogradskog kruga nadrealista. Nadrealizam, sa svoje strane, počiva na veri u višu realnost određenih formi asocijacija koje su bile pritisnute, kao i na veri u moći sna i slobodnoj igri reči. Upravo susret dalekih, logički zapravo nespojivih realnosti, koje Breton u svom manifestu navodi kao bitnu karakteristiku nadrealističke poetike, predstavlja osnovni sistem na kojem počiva nadrealistički i imaginarni svet. U njemu je projektovano nastojanje da se u potpunosti literarno dovrši rehabilitacija iracionalnog. To što se obično postiže preko snova, halucinacije, ili u automatskom pisanju, i što treba da bude nadrealno, zapravo je podsvesno. Prvi zajednički nastup nadrealista bio je almanah „Nemoguće – L’Impossible” (1930), koji izlazi u Beogradu sa manifestom pokreta koji potpisuju trinaestorica članova grupe: Aleksandar Vučo, Oskar Davičo, Milan Dedinac, Mladen Dimitrijević, Stevan Živadinović - Vane Bor, Radojica Živanović Noe, Đorđe Jovanović, Đorđe Kostić, Dušan Matić, Branko Milovanović, Koča Popović, Petar Popović i Marko Ristić. Nakon manifesta sledi anketa „Čeljust dijalektike”, a zatim i stihovi i prozni tekstovi, kritika, izjave umetnika, i drugi sadržaji, praćeni vizuelnim materijalom i likovnim prilozima članova grupe. U almanahu, osim beogradskih nadrealista, sarađuju i francuski nadrealisti Andre Breton, Pol Elijar, Benžamin Pere, Luj Aragon, Rene Šar i Andre Tirion. Prvi broj časopisa francuskih nadrealista „Le surréalisme au service de la révolution” (Nadrealizam u službi revolucije) donosi tekst posvećen osnivanju grupe srpskih nadrealista i njihovom manifestu. Nakon almanaha „Nemoguće”, usledilo je više publikacija nazvanih „nadrealistička izdanja“. Između ostalih to su Pozicija nadrealizma (1931), „Nadrealizam danas i ovde” (1931-1932), „Nacrt za jednu fenomenologiju iracionalnog” (1931) Koče Popovića i Marka Ristića, „Položaj nadrealizma u društvenom procesu” (1932) Oskara Daviča, Đorđa Kostića i Dušana Matića, „Anti-zid” (1932) Vana Živadinovića Bora i Marka Ristića i „Jedan nadrealistički odgovor` koji potpisuje više autora. U drugoj značajnoj nadrealističkoj publikaciji, časopisu „Nadrealizam danas i ovde”, osim beogradskih nadrealista (Vučo, Davičo, Vane Bor, Živanović Noe, Ristić, Matić, Kostić, K. Popović, P. Popović), priloge i tekstove objavljuju i nadrealisti iz Francuske, Dali, Breton, Šar, Krevel, Elijar, Ernst, Tangi i Cara. Likovne priloge objavljuju i Alberto Đakometi i Huan Miro. Časopis prestaje da izlazi nakon tri objavljena broja. Srpski nadrealisti sarađuju i u publikacijama francuske grupe, kao na primer u 3. broju časopisa „Le surréalisme au service de la révolution” („Nadrealizam u službi revolucije”), gde objavljuju „Poziciju nadrealizma” pod naslovom „Belgrade, 23 décembre 1930”. Potpisnici su Davičo, Dedinac, Vane Bor, Živanović Noe, Jovanović, Kostić, Matić, Koča i Petar Popović, Marko Ristić i Aleksandar Vučo. Godine 1932., u Umetničkom paviljonu Cvijeta Zuzorić u Beogradu, izložbu nadrealističkih slika sa nadrealističkim izdanjima priređuje Radojica Živanović Noe. Iste godine, zbog revolucionarnih i nadrealističkih aktivnosti, Oskar Davičo je uhapšen u Bihaću, a Đorđe Jovanović i Koča Popović u Beogradu. Kazne izdržavaju u Sremskoj Mitrovici, gde neki ostaju i više godina. Rene Krevel, francuski nadrealistički pesnik, objavljuje tim povodom članak u šestom broju glasila francuskog nadrealističkog pokreta „Le surréalisme au service de la révolution” („Nadrealizam u službi revolucije”), pod nazivom „Des surréalistes yougoslaves sont au bagne” („Jugoslovenski nadrealisti na robiji”). Salmon Moni de Buli (Salmon Monny de Boully) Oskar Davičo Oskar Davičo (1909-1989) nadmašio je sve ostale snagom talenta, plodnošću i širinom uticaja. Kao pesnik se pojavio rano. Prvu pesmu objavio je kao gimnazijalac (1925). Među nadrealističkim izdanjima nalaze se dve njegove knjižice pesama i poetskih tekstova: „Tragovi” (1928) i „Četiri strane sveta i tako dalje” (1930), pesma u prozi „Anatomija” (1930) i brošura „Položaj nadrealizma u društvenom procesu” (1930), koju je napisao zajedno s Dušanom Matićem i Đorđem Kostićem. U njegovoj najranijoj poeziji sve je podređeno eksperimentu, istraživanju mogućnosti pesničkog izraza, primeni načela automatskog pisanja. Najpotpuniji izraz Davičo je dostigao u socijalnoj fazi, kada je nadrealistička pesnička iskustva stavio u službu revolucionarne angažovanosti. „Davičo je sišao sa Olimpa nadrealizma u socijalnu poeziju”, napisao je jedan kritičar s levice povodom izlaska njegove knjige Pesme (1938). Bila je to, međutim, sasvim osobena socijalna poezija, puna maštovitih slika, verbalnog humora, igre rečima, erotike. Iako s neutralnim naslovom, ova zbirka je, kao i sve naredne, tematski kompaktna. Davičo se kao prozni pisac razvio u ratu i nakon rata. Objavio je najpre ratni dnevnik „Među Markosovim partizanima” (1947), a zatim više knjiga putopisne, esejističke i polemičke proze, deset romana i zbirku pripovetka „Nežne priče” (1984). [14] Rođen je u Šapcu, u jevrejskoj činovničkoj porodici. Studirao je u Parizu, a diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Jedno vreme radio je i kao profesor u Prvoj muškoj gimnaziji u Beogradu. Umro je u Beogradu 1989. godine. Milan Dedinac (1902-1966) najizrazitiji je lirik među nadrealistima. Slično Crnjanskom, iako na drugi način, on je sledbenik tvorca srpske lirske pesme Branka Radičevića. Nije pisao mnogo, skoro čitav njegov pesnički rad sabran je u knjizi „Od nemila do nedraga” (1957). Bavio se i pozorišnom kritikom. Već posle prvih pesama koje je Dedinac objavio kritika je istakla lirizam, neposrednost i muzikalnost kao njegova osnovna obeležja. U svom pesničkom razvoju išao je obrnutim putem od onog koji su prošli Crnjanski i drugi ekspresionisti. Zaokret od apstraktnog lirizma ranih pesama k poeziji stvarnosti počinje s poemom „Jedan čovek na prozoru” (1937). Osnovna je situacija simbolična: pesnik je na prozoru, tačnije iza zatvorenog prozora, i posmatra oluju što besni po gradu. On kao da se s mukom odvaja od zatvorenog i bezbednog sveta u kojem je do tada živeo, okreće se svetu izvan sebe, uranja u spoljna zbivanja, žudi za susretima i davanjem. Dok je u ovoj poemi data situacija čoveka koji posmatra nepogodu, u narednoj zbirci, „Pesme iz dnevnika zarobljenika broj 60211” (1947), imamo situaciju čoveka u nevremenu, dramu čovekovog pada u stvarnost. Rođen je u Kragujevcu, a umro u Opatiji. Bio je u braku sa Radmilom Bunuševac. Pohađao je Treću mušku gimnaziju. U jednom trenutku svoje karijere bio je glavni urednik dnevnog lista „Politika”. Takođe, jedno vreme je bio umetnički direktor Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu. Mladen Dimitrijević (Dimitrije Dedinac) Ljubiša Jocić Đorđe Jovanović (pesnik) Đorđe Kostić Slobodan Kušić Dušan Matić Dušan Matić (1898-1980), pesnik i mislilac, s intelektualnim i filozofskim težnjama. Kao stvaralac, on nije najviše dao u mladosti, nego u zrelom dobu. Do rata se javljao u časopisima (od 1923), a u zasebnim izdanjima samo kao koautor. Prvu samostalnu knjigu, zbirku eseja „Jedan vid francuske književnosti” (1952), objavio je u pedeset i četvrtoj, a prvu pesničku knjigu, „Bagdala” (1954), u pedeset i šestoj godini života. Od tada do smrti bio je veoma plodan u obe oblasti, i poeziji i esejistici. Kao i dugi nadrealisti, prošao je kroz sve faze, od nadrealističke preko socijalno-aktivističke do neomodernističke. Iako Matić kao misaoni pesnik proizlazi više iz evropske nego iz domaće tradicije, opet se nameće poređenje između njega i drugih naših pesnika intelektualaca, pre svih Sterije i Rakića. Matićeva esejistika pripada takođe najvećim delom poznom periodu njegovog stvaranja. Od posebnih knjiga tu se izdvajaju: „Anina balska haljina” (1956), „Na tapet dana” (1963), „Proplanak i um” (1969) i dr. U njima je razvio prepoznatljiv stil. On piše lako, lepršavo, skačući slobodno s predmeta na predmet, rečenicom uvek jasnom i preciznom, bez ičeg suvišnog, kitnjastog. U njegovim esejima, obično malim po obimu, nalazimo tipičnu francusku ležernost, ali i dosta površnosti i neobaveznosti, umesto teorijskih uopštavanja. Rođen je u građanskoj porodici u Ćupriji. Studirao je u Parizu, na Filološkom fakultetu. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Neko vreme je radio kao profesor filozofije u gimnaziji. Posle dva politička hapšenja, penzionisan je bez osude. Umro je u Beogradu. Branislav Branko Milovanović Rastko Petrović Koča Popović Petar Popović Risto Ratković Marko Ristić Marko Ristić (1902-1984), kao i drugi nadrealisti, pisao je poeziju („Od sreće i od sna” (1925); Nox microcosmica (1956)), ali mu je pesnički rad ostao u senci obimne esejistike i književne kritike. Zahvaljujući njima, a ne poeziji, on zauzima jedno od veoma istaknutih mesta u našoj književnosti 20. veka. Od njegovih mnogobrojnih knjiga iz tih oblasti izdvajaju se: „Književna politika” (1952) i „Istorija i poezija” (1962). U obema su uglavnom sadržani radovi iz međuratnog perioda, u prvoj književne kritike, a u drugoj eseji o načelnim pitanjima. U čitavom svom radu, i onom iz doba nadrealizma i onom kasnijem, Ristić je ostao privržen osnovnim nadrealističkim stavovima o prirodi i funkciji književnosti i umetnosti. Njih je zastupao s više strasti i istrajnosti nego ijedan drugi predstavnik ovog pokreta. Rođen je u staroj i uglednoj porodici akademika Jovana Ristića. Školovao se u Srbiji i Švajcarskoj. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Bio je oženjen Ševom Živadinović sa kojom je imao ćerku Maru, a zanimljivo je to da su im kumovi bili Aleksandar Vučo i njegova supruga Lula. Upoznao je Bretona i francuske nadrealiste za vreme boravka u Parizu, gde je nastao i ciklus kolaža La vie mobile. Zajedno sa Ševom kupio je sliku Maksa Ernsta Sova (Ptica u kavezu), koja se danas nalazi u kolekciji Muzeja savremene umetnosti, Beograd. Jelica Živadinović - Ševa Ristić Dušan Duda Timotijević Aleksandar Vučo Aleksandar Vučo (1897-1985) kao pisac se veoma razlikuje i od Matića i od drugih nadrealista. Javio se u ranim 20-im godinama pesmama koje lirskom mekoćom i melodioznošću podsećaju na Crnjanskog. U doba nadrealističkog pokreta objavio je tri poeme: „Humor Zaspalo” (1930), „Nemenikuće” (1932) i „Ćirilo i Metodije” (1932). U njima je raskid s konvencijama tradicionalnog pesničkog jezika doveden do krajnosti. One su pune verbalnih dosetki, igri rečima, kalambura, smelih improvizacija, bizarnih i vibrantnih spojeva reči, „izvan protektorata razuma”, kako je primetio pesnik. Poema „Humor Zaspalo” vrhunac je te poezije apsurda i alogičnosti, najozloglašenije naše moderno pesničko delo, neka vrsta „Kralja Ibija” srpske poezije. Građena je na humorno-burlesknim sintagmatskim spojevima, na zvučnim podudaranjima bez smisla, nasuprot smislu ili čak u inat smislu, na neobičnim rimovanjima, ponekad bliskim načinu na koji dete doživljava svet. Posle ovih dela izašla je poema za decu „Podvizi družine `Pet petlića`”(1933), Vučovo, možda, najuspešnije pesničko ostvarenje. Od svih nadrealista Vučo se najranije okrenuo romanu. Njegov prvi roman „Koren vida” (1928) izrazio je lirsko delo satkano od autobiografske građe postupkom prilagođenim logici sna.[14] Rođen je u trgovačkoj porodici. Završio je gimnaziju u Nici i upisao pravni fakultet u Parizu. Venčao se sa Julkom Simeonović u Parizu, sa kojom je dobio dva sina, Đorđa i Jovana. Radio je i kao upravnik filmskog preduzeća Jugoslavija, a kasnije i kao direktor Zvezda filma, i Avala filma. Julijana Lula Vučo Nikola Vučo Stevan Živadinović - Vane Bor Radojica Živanović Noe ---------------------------------------------- Salvador Felipe Hasinto Dali, 1. markiz od Pubola (kat. Salvador Felip Jacint Dalí Domènech, šp. Salvador Felipe Jacinto Dalí Domènech; Figeras, 11. maj 1904 — Figeras, 23. januar 1989) bio je katalonski i španski nadrealistički umetnik, jedan od najznačajnijih umetnika 20. veka. Bavio se slikanjem, pisanjem, vajanjem, scenografijom i glumom. On je jedan od najznačajnijih umetnika 20. veka, a često ga nazivaju i velikim majstorom nadrealizma. Njegova umetnička dela pokazala su da je on jedan od najkreativnijih slikara svog vremena. Dalijeva česta tematika je svet prostora, pijanstva, groznice i religije. Ovaj slavni slikar je čitavog svog života verovao u svoju posebnost. Jedni su ga smatrali genijem, dok su drugi govorili o njemu kao poremećenom egocentriku, čija dela nemaju nikakvu vrednost. Mada su ga španski likovni kritičari uvek smatrali za nadobudnog i netalentovanog šarlatana, popularnost i prodajna cena njegovih dela neprestano su rasli. Danas, svetski kolekcionari plaćaju milione dolara kako bi u svojoj kolekciji imali bar jednu Dalijevu sliku. Salvador Dali je rođen 11. maja 1904. godine u katalonskom gradu Figerasu, a umro je 23. januara 1989. u istom mestu. Odrastao je u porodici srednje klase. Otac, Salvador Dali (šp. Salvador Dalí i Cusí), bio je ugledni notar, veoma strog prema svom sinu, dok je majka, Felipa Feres (šp. Felipa Domenech Ferrés), bila domaćica i pružala veliku podršku u zamisli svoga sina da se okrene umetnosti. Ime Salvador je najpre bilo dato njegovom bratu, koji je devet meseci pre Salvadorovog rođenja umro.[1] Pored pokojnog brata, Dali je imao i sestru, Ana Mariju (šp. Ana María), tri godine mlađu od njega. Ona je 1949. godine napisala knjigu o svom bratu pod nazivom Dali viđen od strane svoje sestre (šp. „Dalí visto por su hermana”). U februaru 1921. godine, Dalijeva majka umire od raka dojke, kada je njemu bilo samo 16 godina. Njegov otac se nakon smrti supruge oženio njenom sestrom. Dali je voleo i poštovao svoju tetku i nije imao ništa protiv tog braka. Prvu javnu izložbu ovaj slavni umetnik održao je 1919. godine u pozorištu u Figerasu, koje je danas njegov muzej (šp. Teatro-Museo Dalí). A 1929. godine otvorena mu je i prva izložba u Parizu na kojoj nije prisustvovao jer se dva dana pre izložbe, vratio sa Galom u Španiju.[2] Godine 1982, kralj Huan Karlos I imenuje ga markizom od Pubola. Zbog ove ukazane časti, Dali je kralju poklonio sliku „Glava Evrope”, koju mu je predao kada ga je ovaj posetio u samrtnoj postelji. Dana 10. juna 1982. godine ovozemaljski svet napustila je jedina osoba koju je Salvador Dali voleo. Njegova žena Gala je umrla u snu. Desilo se upravo ono što on nije želeo da se dogodi, a to je da ona ode prva, a on ostane sam. Zbog ovog tragičnog gubitka, Dali je izgubio volju za životom, povukao se u sebe, a od dana kada je ona umrla prestao je da pije vodu dok nije dehidrirao i završio u bolnici što su mnogi protumačili kao njegov pokušaj samoubistva. Iste godine preselio se u dvorac Pubol, da bi ga podsećao na Galinu smrt. Sve što je radio, radio je zbog toga što nije mogao da podnese činjenicu što je njegova draga umrla pre njega. Pod nerazjašnjenim okolnostima 1984. godine Pubol se zapalio, a Dalija je sigurne smrti spasilo njegovo osoblje. I ova nezgoda okarakterisana je kao njegov pokušaj samoubistva. Ipak, na nagovor prijatelja vratio se da živi u muzeju Teatro koji je sam sagradio. Posle četiri godine teške depresije, njegovo srce prilično je oslabilo, pa je u decembru 1988. godine hospitalizovan. Dok je ležao u bolnici, u posetu mu je došao španski kralj Huan Karlos koji je priznao da je oduvek bio ljubitelj njegovih dela. Nažalost, 2. januara 1989. godine, za vreme trajanja njegove omiljene predstave Tristan i Izolda, u 84. godini života, prestalo je da kuca srce Salvadora Dalija. Sahranjen je u svom muzeju u Figerasu, a nakon smrti sva svoja dela i bogatsvo ostavlja Španiji. Ono što Dalija izdvaja od ostalih umetnika i što ga čini posebnim, jeste njegova neobična ličnost. Salvador je bio genije na granici ludila. Njegove karakterne osobine, egocentričnost, depresivnost i mazohizam, jasno se vide u njegovim delima. Osim što se bavio slikarstvom, scenografijom, dizajnom, vajarstvom i filmom bio je i pisac. Napisao je nekoliko veoma važnih i čitanih dela. Jedno od najvažnijh je svakako Tajni život Salvadora Dalija (1942), a treba napomenuti i Skrivena lica i Dnevnik Genija. Roman Skrivena lica (šp. „Los rostros ocultos”) napisao je 1943. godine na francuskom jeziku, za svega četiri meseca. Objavljen je 1944. i odmah preveden na engleski jezik. Delo ima 325 stranica i govori o životu jedne grupe ekscentričnih aristokrata koji žive u dekadentnom i zavidnom društvu između 1934. i 1943. godine u vreme uspona fašizma i razornog rata. Ispod lica glavnih likova ovog dela se, kako sam Salvador kaže, kriju perverzna iskustva njegove adolescencije. U predgovoru, autor kaže da je knjigu napisao zato što savremena istorija nudi izvanrednu građu za roman o nastajanju i sukobima velikih ljudskih strasti. Jedan od najzaslužnijih za nastanak ovog dela jeste Federiko Garsija Lorka koji je Salvdora Dalija, osim što mu je bio veliki prijatelj, podstakao da se bavi i pisanjem. Dali piše ovaj roman koji je upravo posvećen Lorki. Drugo veliko delo jeste Dnevnik genija. Delo koje je pisano između 1952. i 1963. godine. Salvador kroz ovo delo želi da prikaže da se nakon Francuske revolucije svetom počeo širiti pogrešan, zaglupljujući pravac, koji na svaki način nastoji svakoga uveriti da su geniji (bez obzira na njegova dela) samo ljudska bića u većoj ili manjoj meri slična svim ostalim smrtnicima. Da to nije tačno, Dali potvrđuje rečima: Gledaj mene, a ja sam u našem vremenu genije najsvestranije duhovnosti, istinski moderan genije, ako to nije dovoljno gledaj genije koji se ubrajaju u sam vrh renesanse kao što je, na primer, gotovo božanski genije Rafaelo. Tako on pokušava da dokaže da geniji (umetnici) nisu ni malo slični običnim smrtnicima i da se jako razlikuju od njih. Ova knjiga će dokazati da se svakodnevno življenje genija, njegovo spavanje, njegovo varenje, njegova zanesenost, njegovi nokti, njegova krv, njegov život i njegova smrt, bitno razlikuje od življenja svega ostalog u čovečanstvu. Dakle, ova jedinstvena knjiga je prvi dnevnik koji je napisao genije. To su jedini, ali i savršeno uverljivi razlozi na temelju kojih će sve što sledi, od početka do kraja, biti genijalno na jedan neprekidan i neizbežan način, ali i zbog toga što je reč o istinitom Dnevniku vašeg vernog i skromnog sluge. I kao poslednje, a najvažnije i najzanimljivije delo javlja se Tajni život Salvadora Dalija (šp. La vida secreta de Salvador Dali). Ovo je jedno od onih dela koje prosto ne može da vas ostavi ravnodušnim. Čitajući ga promenićete hiljadu raspoloženja, osećanja i mišljenja, ali na kraju morate shvatiti da bez obriza na sve on nije običan čovek i da je sa razlogom jedan od najvećih umetnika 20. veka. Na samom početku, on kaže: Pretpostavljam da se moji čitaoci uopšte ne sećaju, ili se veoma maglovito sećaju, onog tako značajnog perioda svoje egzistencije koji prethodi dolasku na svet, a protiče u majčinoj utrobi. Međutim, ja se sećam, i to kao da je bilo danas. Zato hoću i da počnem ovu knjigu od pravog početka: dragocenim i jasnim sećanjem na moj život u majčinoj utrobi. To će bez sumnje biti prva sećanja ove vrste od početka istorije književnosti sveta. Siguran sam da ću na ovaj način izazvati pojavu sličnih sećanja kod mojih čitalaca, ili da ću bar lokalizovati u njihovoj svesti čitav niz osećanja, neizrecivih i neopisivih utisaka i slika stanja duše i tela, koje će oni uključiti u neku vrstu predosećanja onoga što se događalo dok su bili u majčinoj utrobi. U stvari, ako biste me upitali šta sam osećao, odmah bih vam odgovorio: „Bilo je božanstveno, pravi raj”. Ali, kako je izgledao taj raj? Dozvolite mi da počnem jednim kratkim, uopštenim opisom: raj majčine utrobe obojen je bojama paklenog ognja: crvenom, narandžastom, žutom i plavičastom. Taj raj je mek, nepomičan, topao, simetričan, dvostruk i i lepljiv. Već tada, sve zadovoljstvo, sva magija sveta našla je svoje utočište u mojim očima. U svom tajnom dnevniku, odnosno svojoj autobiografiji, govori o svom životu tako realno i tako strastveno. Seća se svog detinjstva, odrastanja, školovanja, trenutaka samoće koji su ga očaravali i koje je obožavao, slikarske akademije, upoznavanja sa Galom i drugim bitnim stvarima. Govori nam kako se plaši skakavaca, kako ne voli da jede spanać, stidi se devojaka, kako ceni umetnike poput Rafaela. Govori o svojim prvim slikarskim poduhvatima i želji da slikarstvo nadjača muziku. Svoju slikarsku karijeru Dali je započeo već sa 10 godina, pohađajući časove slikarstva, a nekoliko godina kasnije upisao je slikarsku Akademiju u Madridu sa koje je izbačen neposredno pred diplomski, izjavivši da na fakultetu niko nije dovoljno kompetentan da ga oceni. „ Svako jutro kada se probudim osećam neopisivo zadovoljstvo što sam Salvador Dali i pitam se kakve ću predivne stvari danas napraviti. ” Bio je jedan od vodećih umetnika nadrealizma, pa je, kao i njegovi savremenici, sledio teorije Sigmunda Frojda i psihoanalize, i usredsredio se na prikaz snova i ispitivanje podsvesnog u čoveku. Tako je kombinacijom nespojivih elemenata iz prirode, sa primesama fantastike, svoju imaginaciju doveo do irealnosti, učinivši da njegova dela deluju bizarno, neuobičajeno i uznemiravajuće. Njegova prva dela slikana su isključivo uljem, a lajtmotiv istih je Ampurdanska dolina, kao i prizori katalonske obale koji se nalaze u pozadini velikog broja dela (Akt u pejzažu, Devojka kraj prozora). Godine 1919, nakon izložbe grafika uljem održanoj u njegovoj porodičnoj kući, održao je svoju prvu javnu izložbu u Okružnom pozorištu u Figerasu. Svoje uzore pronašao je u Velaskezu i Vermeru, ali nimalo ne zaostaje ni Pikasov uticaj na njega. Naime, upoznavši ga 1926. godine, naslikao je delo pod nazivom „Venera i kupidoni” i to je samo jedan od primera njegovog kubističkog, pikasovskog perioda. Do 1929. godine eksperimentisao je sa raznim tehnikama, koje su određivale njegov stil. `Igrao` se sa svim pomodnim trendovima. Istraživao je, pored kubizma, i impresionizam, poentilizam, futurizam, fovizam, ali se okretao i delima italijanskih metafizičkih slikara kao što je Đorđo de Kiriko. Kasnije Dalijeve slike su na religioznoj osnovi i klasičnijeg stila, kao npr. „Raspeće” i „Sakrament Tajne večere”. Takođe, on inspiraciju nije pronalazio samo u podsvesti, već i u svojoj ženi Gali. Godina upoznavanja sa njom bila je izuzetno uspešna za Dalija, jer je u tom periodu naslikao mnoštvo slika, ispoljavajući i oslobađajući sve svoje frustracije, nagomilane strahove, seksualne nagone, psihoze i fantazije. Pored slika sa napomenutom tematikom, Dali je naslikao i veliki broj portreta svoje drage, koja je bila njegova saputnica tokom celog života. Godine 1929. pridružuje se nadrealističkoj školi, čiji su članovi bili veoma uznemireni zbog rasta popularnosti Dalijevog avangardnog predstavljanja stvarnosti, jer je počinjao da se smatra jedinim pravim predstavnikom ovog pokreta. Čak je jednom prilikom izjavio da se „nadrealizam već računa na vreme pre i posle Dalija”. Njegova ideja je bila `dalinizacija sveta`, a s obzirom da njegovo ime na španskom jeziku znači spasitelj, smatrao je da je baš on predodređen da bude “spasitelj slikarstva” koje je bilo „u smrtnoj opasnosti od apstraktne umetnosti, akademskog nadrealizma, dadaizma i uopšte tih ‘izama’” Dalijev posleratni slikarski period obeležen je tehničkim virtuozitetom i velikim zanimanjem za optičke iluzije, nauku i religiju. Dali, koji je bio pod velikim šokom nakon bombardovanja Hirošime, ponovo je oživeo religioznost i ovaj period je nazvao „Nuklearni misticizam”. U slikama „Madona iz Port Ligata” i „Raspeće”, Dali kombinuje hrišćansku ikonografiju sa dezintegracijom inspirisanom nuklearnom fizikom. Osim ove dve, u ovaj period spadaju i slike „Železnička stanica u Perpignanu” (1965) i „Halucinogeni toreador” (1968—1970). Međutim, omiljena Dalijeva tema bila je relativnost vremena i prostora, kojom se, podstaknut modernim naučnim istraživanjima, bavio na nekoliko svojih slika, među kojima je i jedna od najpoznatijih- „Upornost sećanja” (1931). Ideju da verno prikaže neuhvatljivost vremena, simbolično predstavljenu topljenjem časovnika, dobio je tokom jela, gledajući sir koji se topi u njegovom tanjiru. Takođe, njegovo neosporivo umeće se ogleda i u tome što je, igrajući se oblicima i bojama, učino da slika može da se posmatra iako se okrene za 180°, a najbolji primer za to je slika „Slonovi koji se ogledaju u labudovima”. Salvador Dali je bio inzvaredan umetnik, o čemu svedoče i dela koja su od neprocenjljive vrednosti, a ni danas ne prestaju fascinirati. Za svog života Dali je proizveo impresivnu zbirku skulptura. Neki od ovih radova su izuzetno mali, a drugi stoje kao primeri njegovih najvećih dela. Kao i njegove slike i crteži, ove skulpture su našle svoj dom u mnogim od najboljih svetskih muzeja i privatnih kolekcija. Međutim, za razliku od slika i crteža, njegove najveće skulpture ulepšavaju i ukrašavaju gradske trgove, obale reka i parkove. One postaju deo pejzaža i deo zemlje u kojoj se nalaze. One postaju deo grada i zajednice. Dalijeve skulpture su način da se istraži nevidljivi deo njegovih slika i radova. Dali je privukao pažnju svojim remek-delima kao što su, „Upornost sećanja”, „Sveti Đorđe i zmaj” i „Fioke sećanja”, i stvorio je njihove trodimenzionalne verzije. On je svoje čuvene ikone, kao što su topljenje satova, „Alisa u zemlji čuda”, „Venera” i „Puževi”, napravio u više verzija, malih i velikih, ali u svakom slučaju fascinantnih. I dan danas njegove skulpture su veoma tražene od strane kolekcionara širom sveta. Salvador Dali jedan je od retkih kome su za života sagradili dva muzeja. Prvi je „Muzej Salvadora Dalija”(engl. Salvador Dalí Museum) u Sankt Peterburgu na Floridi, koji je 1971. godine osnovao kolekcionar Dalijevih dela A. Rejnold Morz sa svojom ženom Elenor. Kolekcija je prvo bila izložena u jednoj zgradi u blizini Morzeove rezidencije u Klivlendu, u Ohaju, da bi se 1982. godine muzej preselio na Floridu. Drugi značajni muzej se nalazi u Figerasu, u kome je Dali proveo najveći deo svog života, i stoga je u njegovu čast 1974. godine sagrađen muzej „Teatro”(šp. Teatro-Museo Dalí). Zgrada je, kako joj i naziv kaže, najpre bila pozorište koje je izgrađeno 1893. godine. Nažalost 1939. godine, tokom Španskog građanskog rata, ono je u potpunosti izgorelo. Šezdesetih godina XX veka, prihvata predlog direktora pozorišta i veoma bliskog prijatelja, Antonija Pićota (šp. Antoni Pitxot), koji mu predlaže da iskoristi uništenu zgradu i pretvori je u muzej. Već 1970. godine počela je izgradnja ovog unikatnog objekta čiji je idejni tvorac bio sam Salvador Dali. Želeo je da njegov „muzej bude kao lavirint, divan, nadrealistički objekat. Ljudi koji ga budu posećivali odlaziće sa osećanjem da su imali teatralni san.” Zgrada je 1984. godine proširena kulom Gorgot, a galerija Dali-nakit je priključena 2001. godine. U muzeju se prvobitno nalazilo oko 4000 dela, ali se danas, iz sigurnosnih razloga, ovaj broj sveo na čitavih 1500. U muzeju se nalazi najpoznatije delo hologramske umetnosti- „Naga Gala gleda na more/Abraham Linkoln”, koje je izloženo na samom centru kupole. Osim ovog dela, poznata su i „Nasmejana Venera”, „Prvi dan proleća”, „Galarina”, „Devojka iz Figerasa”, „Pikasov portret u 21. veku”, „Samoća”, i dr. Danas ovim muzejem rukovodi fondacija Gala-Dali. U Španiji su od sredine devedesetih godina još dva muzeja dostupna javnosti. To su zamak Pubol, koji je pripadao njegovoj ženi Gali od 1970. godine (1930. Salvador joj je obećao da će jedan dvorac urediti samo za nju) i u kome je živeo dve godine nakon njene smrti, i „Salvador Dali kuća-muzej” u Port Ligatu (šp. Port Lligat), malom ribarskom selu blizu špansko-francuske granice, koju je kupio 1930. godine. Takođe, postoji muzej „Espas Dali” (šp. Espace Dalí) u Parizu, koji sadrži oko 300 originalnih dela ovog umetnika. Ovog čuvenog umetnika i grafičkog dizajnera 1969. godine angažovao je vlasnik fabrike slatkiša „Proizvodi Bernat” (engl. Product Bernat), da napravi zaštitni znak njegovog najpoznatijeg proizvoda. Dali je za samo sat vremena osmislio žuti logo u obliku bele rade sa crvenim slovima koji do danas gotovo da nije promenjen. Pored toga, predložio je da logo ne bude sa strane, nego na vrhu lizalice, što se ispostavilo kao odličan marketinški tik. Prva reklama koja je pratila Dalijev logo imala je slogan „Okrugla je i dugo traje, Čupa-Čups” (kat. „És rodó i dura molt, Chupa-Chups”). Godine 1936, dizajnirao je nadrealne ženske usne u obliku sofe. Inspirisan je bio usnama slavne filmske glumice Mej Vest. Učestvovao je u reklamnom spotu za francusku čokoladu „Lan vin”, a za „Eurosong” 1969. godine u Madridu osmislio je reklamnu kampanju i napravio veliku metalnu skulpturu koja se nalazila na bini. Sarađivao je i sa dobro poznatom španskom modnom kreatorkom Elzom Skjapareli. Osmišljavao je dezene uključujući i šešir u obliku cipele i ružičasti kaiš sa kopčom u obliku usne. On je takođe učestvovao u dizajniranju boca za parfeme. Godine 1950, je sa Kristijanom Diorom dizajnirao specijalan „kostim za 2045. godinu”. Dalijevi politički afiniteti su imali veliku ulogu u njegovom umetničkom uzdizanju. Tokom svoje mladosti Dali je prihvatio anarhizam i komunizam. Njegove beleške sadrže mnoge anegdote u kojima on priča kako je ogovarao politički radikalne parole više kako bi šokirao slušaoce nego iz nekog dubokog uverenja, što je opet bilo u skladu sa Dalijevom privrženošću dadaističkom pokretu. Kako je postajao stariji i zreliji, menjali su se njegovi politički pogledi, naročito sa radikalnim promenama unutar nadrealističnog pokreta, koji je predvodio Andre Breton. Iako je većina nadrealista postojala sve više vezana uz levičarske partije, Dali je zadržao nejasan stav na polju odnosa umetnosti i politike. Sam Andre Breton je optužio Dalija da brani „novo i iracionalno u fenomenu Hitlera”, ali je Dali ubrzo odgovorio da nije hitlerovac ni u činjenicama ni u namerama. Dali je insistirao da nadrealizam može da postoji u apolitičkom kontekstu i odbijao je da jasno osudi fašizam. Ovo ga je, uz druge činjenice, dovelo do nevolja sa njegovim kolegama. Godine 1934, Dali je doveden na suđenje, na kom je i zvanično izbačen iz nadrealističke grupe. Na ovo Dali je izjavio: „Nadrealizam, to sam ja”. Kada je izbio Španski građanski rat, Dali je pobegao da bi izbegao ratovanje i nije se pridružio nijednoj grupi. Ista situacija je bila i kada je izbio Drugi svetski rat, kada Dali beži iz Pariza. Nakon što se završio Drugi svetski rat, Dali je postao bliskiji Frankovom režimu. Neke njegove izjave davale su potporu Franku, a ujedno mu je i čestitao što je `očistio Španiju od destruktivnih sila`. Dali, koji je u to vreme ušao u fazu izrazite religioznosti, verovatno je mislio na komuniste, socijaliste i anarhiste koji su ubili više od 700 hiljada sveštenika tokom građanskog rata. Tokom ovog perioda Dali je slao telegrame Franku u kojima ga je hvalio jer je potpisivao smrtne kazne za zarobljenike. Dali je Franka i lično poznavao, a 1974. Godine napravio je veliki, realistični portret Frankove unuke kako sedi na nadrealističnom konju. Dali je godinama želeo da upozna Frojda. Govorio je da nikom ne duguje toliko koliko Frojdu, koji je otkrio i nesvesno otvorio vrata njegovom stvaralaštvu. Prilika za taj susret ukazala se usred pometnje i haosa koje je izazvao nacizam i početak Drugog svetskog rata. Ostareli Frojd je, nakon što je Hitlerov Treći rajh anektirao Austriju, morao da napusti Beč i emigrira u London. Tamo je boravio i Štefan Cvajg, koji je dobrovoljno proteran, nakon što su njegove knjige, zajedno sa Frojdovim, spaljene u fašističkim lomačama u Berlinu. U Londonu se zatekao i Salvador Dali, na prolaznoj stanici na putu za Ameriku. Retrospektivnu izložbu Salvadora Dalija u pariskom kulturnom centru Bobur svakog dana obiđe blizu 6000 posetilaca. Povod toga je to da se prisetimo neobičnog susreta Dalija i Sigmunda Frojda. Pre 33 godine, za Dalijevog života, bilo je isto kao i ovih dana: retrospektiva Dalijevih dela krajem decembra 1979. je privukla rekordnih 840.000 posetilaca. U velikoj galeriji poznatog pariskog kulturnog centra, predstavljeno je sve što je Dali stvarao i što se pretvorilo u svojevrsnu slikarsku legendu. Ne zanemarujući druge aspekte njegovog stvaralaštva pre 1929. godine kada je izjavio da je nadrealista, ni posle Drugog svetskog rata, kad mu je rodonačelnik nadrealizma, Breton, rekao da je izdao taj pokret i postao korumpirani umetnik, priređivači su ipak akcenat stavili na taj kratki period, kad je Dali lansirao svoje fantastične slike nadrealizma koje su referenca avangardnih tokova u slikarstvu XX veku. Posetilac je u prilici da vidi njegove, sad već legendarne slike: one na kojima su pejzaži vanzemaljskih prostora, a vreme se meri časovnicima, mekanim i rastegljivim kao testo („To niko nije pre mene stvorio”, rekao je Dali). Gotovo da nije izostala ni jedna slika koja sačinjava Dalijevu vanvremensku nadrealističku antologiju. Među njima je jedna koja odudara od njegovih fantazija: „Portret Sigmunda Frojda”, tvorca psihoanalize, uhvaćenog u poslednjim godinama života. Usred Dalijevih fantazija, čiji ishod možemo tražiti samo u podsvesti, ovaj običan eksponat formira jednu priču. O Dalijevm buntovnom karakteru svedoči i činjenica da je nakon smrti svoje majke, pošto je bio primljen na Akademiju umetnosti San Fernando u Madridu, počeo da kritikuje predavanja i ometa nastavu na Akademiji, i zato biva udaljen sa nastave na godinu dana. U oktobru 1926. godine je konačno izbačen sa Akademije, zato što je organizovao proteste studenata zbog prijema jednog osrednjeg umetnika za profesora. Nakon ovog nemilog događaja, 1927. godine odlazi u vojsku. Često se sukobljavao sa ocem, a razlog za jednu od najvećih prepirki je bila Gala, koju je Dali zaveo 1929. godine, tokom leta u Kadakesu. U istom mestu je, nekoliko godina ranije, proveo raspust sa Lorkom, koji mu je bio jako blizak prijatelj, ali su, takođe, kružile priče da Dalija i njega veže nešto više od prijateljstva, mada to nikada nije bilo utvrđeno. Godinu dana kasnije, kupio je ribarsku kolibu u Port Ligatu, gde je provodio mnogo vremena sa svojom muzom. Tek 1934. godine sklapaju građanski brak (nadaleko je poznata Dalijeva izjava da je bio devica kada je upoznao Galu). Još jedan razlog sukoba između Dalija i oca bilo je i Dalijevo bogohuljenje, skrnavljenje uspomene na njegovu majku, kada je preko slike napisao „Ponekad iz zabave pljujem po portretu svoje majke”. Otac mu nikada nije oprostio ovaj sraman čin. Dali je bio izuzetno darežljiv prema Gali. U prilog tome govori i činjenica da ju je obasipao pažnjom i poklonima, a jedan od najdragocenijih bio je i Dvorac Pubol koji je, kao što je već pomenuto, specijalno dizajnirao za nju. Jedan od najtežih trenutaka u Dalijevom životu svakako je bila Galina smrt, 10. juna 1982. godine, nakon čega je pokušao dva puta da okonča sebi život. Dalijevo interesovanje za film bilo je veliko, i od rane mladosti gotovo svake nedelje posećivao je bioskop. Bio je aktivan i iza i ispred kamere. Kada Dali bude definitivno izbačen sa Akademije, Bunjuel, španski reditelj i filmski stvaralac će mu predložiti da zajedno snime film. Film se prvobitno zvao „Ne naginjati se unutra” (1928). Onda su se setili prijatelja iz Andaluzije, čije su pesme počeli da smatraju previše tradicionalnim, i tako su film nazvali „Andaluzijski pas”, u kojem je Dali i sam glumio. Ovaj film je pobrao nezapamćen uspeh. Podigao je toliku prašinu za sobom upravo zbog svoje ekstravagantnosti, te zbog uvodne scene u kojoj se vidi kako jedan glumac mladoj devojci reže oko britvom. Ta scena ušla je u istoriju kao jedna od najšokantnijih scena u istoriji. Poneti tim uspehom, Bunjuel i Dali prelaze na novi film. Njegovo ime je „Zlatno doba”. Godine 1945, Dali na jednoj večeri kod čuvenog holivudskog glumca upoznaje Volta Diznija. Ispostavilo se da imaju dosta toga zajedničkog, a na Dalijevu radost, i Dizni se divio njegovom radu. Vrlo brzo nastaje ideja o saradnji. Volt Dizni je bio poznat kao osoba koja podržava mlade umetnike i ume da prepozna kvalitet. Krajem te iste 1945. godine, počela je saradnja Dalija sa Diznijevim studijom. Baza ove priče je balada koju je nepisao meksički kompozitor Armando Domingez. Dizni je o ovom projektu govorio kao o maloj ljubavnoj priči Hronosa, starogrčkog boga vremena, zaljubljenog u jednu smrtnicu. Dizni za Dalijevog saradnika bira Džona Henča, i posle osam meseci rada oni dolaze do izvanrednih rezultata. Njihovi radovi su postali toliko slični, da je do svoje smrti 2004. godine Henč bio jedina osoba koja je mogla da prepozna šta je čiji crtež. Pa ipak, zbog teških posleratnih godina i sumnje da ovaj projekat može biti uspešan, odustaje se od objavljivanja ovog kratkog filma. Materijal je sačuvan i 1999. godine otkrio ga je nećak Volta Diznija, Roj E. Dizni. Odlučeno je da ovaj film konačno zaživi i nastavljen je rad kako bi se posao priveo kraju. Kao pomoć su koristili dnevnike Dalijeve žene i muze Gale Dali, ali i savete Džona Henča. Kako je Roj Dizni rekao, bilo je veoma teško sklopiti delove ovog filma jer nije postojao originalni scenario, ali baš uz pomoć savremene tehnologije, kojom bi Dali verovatno bio oduševljen, uspeli su da dočaraju davnu zamisao. Uspešnoj saradnji dvojice genija doprinela je sposobnost da sanjaju i dopuste unutrašnjem optimizmu da ispliva i stvori nešto veličanstveno što će i danas, više od 60 godina kasnije, i dalje očaravati publiku. Godine 2003, godine „Sudbina” je konačno dočekala svoju premijeru na jednom festivalu u Francuskoj. Na području filma Dali je sarađivao i sa slavnim Alfredom Hičkokom na filmu „Začarana” iz 1945. godine za koji je napravio slavnu scenu sna. U pozorištu sarađivao je sa velikanima kao što su Piter Bruk i Lukino Viskonti.