Informacije o Proizvodu Brend: bluebay by safilo Grad: Čačak Materijali: metal Tagovi: okvir ram metalni dioptrijski Stanje predmeta: novo bez etikete BLUEBAY by SAFILO B&B 493 VJ4 Materijal Metal Sirina stakla 47 Visina stakla 24 Razmak 18 Duzina rucki 135 Sirina rama 130 Visina rama 25 NOVO-NEKORISCENO 699

Stanje: Kao novo - Nekorišćeno Naslov: Princ Tame - radikalno zlo i moć dobra u istoriji Autor: Džefri B. Rasel Izdavač: Pont, Beograd latinica, mek povez, 23 cm., 264 str., ilustrovano _____

Baci & Abbracci B&A032, odlično stanje, par tačkica od normalne upotrebe, ne smeta pri nošenju. Širina 140mm, ručice 125mm.

Informacije o Proizvodu Brend: selectra Grad: Čačak Materijali: tianijum Tagovi: okvir titaniujum ram dioptrijski Stanje predmeta: veoma dobro SELECTRA mod.SEL5553 Materijal B-Titan Sirina stakla 55 Visina stakla 38 Razmak 16 Duzina rucki 140 Sirina rama 137 Visina rama 40 U odlicnom je stanju, bez ostecenja 701

duzina 1.8 bez alke 2.5 sa alkom srebro 925,NIJE posrebren nakit cena ppo komadu

Princ tame,radikalno zlo i moć dobra u istoriji,u dobrom je stanju. Autor:Džefri B.Rasel. Izdavač:Pont,Beograd 1995. Naziv Originala:The Prince of Darkness - Radical Evil and the Power of Good in History - Jeffrey Burton Russell Prevod:Milena Petrović-Radulović. Format:24cmx 17cm. Broj strana:273 strane,ilustrovana,mek povez,latinica. SADRŽAJ : Predgovor: 7 - Zlo 11 - Đavo u svetu 17 - Dobri Gospod i đavo 33 - Hrist i sila zla 47 - Satana i jeres 59 - Dualizam i pustinja 83 - Klasično hrišćansko glediste 95 - Narodni Lucifer i Lucifer elite 111 - Sholastičari, pesnici i dramski pisci 127 - Nominalisti, mistici i veštice 151 - Djavo i reformatori 161 - Gore na tronu vlade carske 179 - Dezintegracija pakla 197 - Od romanse do nihilizma 211 - Integracija zla 229 - Aušvic i Hirošima 243 - Značenje zla 259 - Đuro Šušnjić

andjelcic privezak tezak i kvalitetan 5,5cm na dnu ugravirano slovo B

Informacije o Proizvodu Brend: armani Grad: Beograd Materijali: svila Tagovi: armani svila original kravata brend Stanje predmeta: novo bez etikete Novo,bez kutije svila 100%b ekskluzivna,maksimalno snizena cena

VINTAGE OGRLICA ŽUTIH PERLI 180 cm Proizvodnja: Fashion B Naziv proizvoda: Ogrlica od žutih perli Materijal: Perle Boja: Žuta Dužina: 180 cm Detaljno stanje: Nova nenošene ogrlica. Odlično izgleda. Posebno je namenjena osobama kojima je potreban kao ravnoteža u stilizaciji imidža. Opis: Ukupan utisak koji ostavlja ova ogrlica je upadljiv ali prijatan. Ukoliko je žuto vaš odabir - onda je ovakva ogrlica baš za vas!. Boja sunca privlače poglede sagovornika, usputnih prolaznika, kao da magija deluje, pa vas moraju pogledati u oči i ogledati se u njima.

Ray-Ban - ram za naočare bez stakala sa RB futrolom, širina rama pri staklima je 145mm, ram je u zlatnoj boji, na gornjem metalu je natpis `B&L Ray-Ban U.S.A., polovan ram koji je prilično korišćen dok se stakla nisu razbila i tragovi su vidljivi po ramu posebno iznad desne nosnice gde je svojevrenevo dodatno zavaren, veličina stakala koja treba ugraditi je u najširim delovima je ~62 x 52mm, stanje opisano i kao na slikama ... Lično preuzimanje : KOD MENE KUĆI u BG na Senjaku ! Slanje : Post Express-om o trošku kupca ! ***** Pogledajte i ostalu moju prodaju na Kupindu, možda nađete nešto interesantno : http://www.kupindo.com/Clan/nin2/SpisakPredmeta

VINTGE: OGRLICA CRVENO SRCE SIMBOL LJUBAVI Pristrasna ogrlica Srce – prigodna za dar! Volim te! Naziv proizvoda: Ogrlica od crvenih perli Proizvođač: Fashion B Materijal: Staklo Boja: Crvena Dimenzije: Perle:0,5 – 0,7 cm Dužina ogrlice: 20 cm/47 cm + 7 cm Status: Vintage Detaljno stanje: Nova nenošene ogrlica. Odlično izgleda. Posebno je namenjena osobama koje preferiraju ljubav.To je ogrlica koja je uvek moderna i u trendu. Opis: Od kopče za zatvaranje ogrlice (sa produženim lančićem), proteže se niz perli koje se ređaju po veličini i nijansiranju crvene boje (na sredini najintezivnije), tu je dominantan je privezak: stakleno crveno srce - srce koje je interesantno modelirano .. To predivno srce koje naležu na ženski dekolte dozivajući se sa ostalim delovima nakita i bojama odeće. Ovakv nakit mora imati podršku u načinu odevanja, kao i dezenu i vrsti tkanine odeće, upotpunjujući određeni stil devojaka i dama od integriteta.

OGRLICA OD ZELENIH PERLI Zeleno, volim te zeleno Naziv proizvoda: Ogrlica od zelenih perli Proizvođač: Fashion B Detaljno stanje: Odlično izgleda. Posebno je namenjena osobama koje preferiraju zelenu boju.To je ogrlica koja je uvek moderna i u trendu. Izrada ogrlice: Rad primenjenog umetnika Materijal: Poludrago kamenje Boja: Nijanse zelene Dužina: 45/90 cm + 5 cm Poludrago kamenje – Ahat, žad i dr – različite veličine Opis: Od kopče za zatvaranje ogrlice (sa produženim lančićem), proteže se lančić na kojem su (u drugoj polovini) u dva niza okačene perle poludragog kamenja različitog oblika i veličine - okrugle ili četvrtaste – različite nijanse zelene. Ima tu i ahata i žada i još nekih vrsta.. Na sredini toga niza dominantan je privezak: zelena suza. Te razigrane perle kao lepeza naležu na ženski dekolte dozivajući se sa ostalim delovima nakita i bojama odeće. Ovakv nakit mora imati podršku u načinu odevanja, kao i dezenu i vrsti tkanine odeće, upotpunjujući određeni stil devojaka i dama od integriteta.

MITSKA ISTINA SRBA Analiza mitskih sagledavanja uloge i značaja srpskog naroda Pisac: Ivica Todorović Izdavač: Zvonik ISBN: 8683417174 Broj stranica: 446 Format: 21cm Povez: Tvrdi Pismo: Ćirilica Godina izdanja: 2005 Mjesto izdanja: Beograd ZADUŽBINA a) Srbi - Nacionalni identitet - Istraživanje b) Srbi - EtnoPsihologija c) M i t o v i I. O čemu ćute gusle II. Idealni sistem `Srbi, naRod najStariji` III. Ulazak u lavirint IV. Mreže u vodi V. Tajne srpske prošlosti i budućnosti VI. Ribe u mreži VII. Probijanje nulte dimenzije VIII. Najbolji i najgori ( Karakterološki modeli u srpskoj kolektivnoj psihi i u IS: SNN) IX. A šta ako su Srbi zaista najStariji X. Ekeperimentalni poligon `Lepenski vir` XI. Zašto baš mi? XII. Izlazak iz lavirinta XIII. Srbi su dobri za mišljenje XIV. Literatura ,na predlistu,pečat,potpis vlasnika. ............................................................... `Mitska istina Srba` Ivice Todorovića doktora etnološkoantropoloških nauka Etnografskog instituta SANU odgovara na niz intrigantnih pitanja, počev od samog porijekla Srba. Kako kaže autor, svako voli da zna što više o svom porijeklu, a Srbi su po svemu sudeći jedan od najstarijih naroda. O tom srpskom hodu kroz istoriju a posebno o srpskoj duhovnoj misiji u budućnosti mladi naučnik Ivica Todorović govori uzimajući u obzir sve relevatne podatke počev od naučnih istraživanja, preko narodnih predanja i crkvenih proročkih kazivanja. Knjiga u PERFEKTNOM stanju..... -------------------------------- Dinara

60076) Jagnje Božije i zvijer iz bezdana filosofija rata , grupa autora , zbornik sa Drugog bogoslovsko-filosofskog simpozijuma. Uredili: Radoš M. Mladenović i jeromonah Jovan (Ćulibrk) , Svetigora Cetinje 1996 Sadržaj: Predgovor I SVETO I RAT Mitropolit Crnogorsko-primorski dr. Amfilohije (Radović): Sveti Petar Cetinjski i rat Protosinđel Joanikije (Mićović): Dejstvo ikone u istoriji II RAT KAO ISKUSTVO Dr. Radovan Karadžić: Da li je ovo bio rat ? Pukovnik Milovan Milutinović: Rat bez jedinstvenog programa i cilja Tihomir Burzanović: Smisao istrebljivanja Srba u Hercegovini na krsnu slavu – prije pedeset godina i danas Mladen Šukalo: Pukotina stvarnog, nastavak Milutin Mićović: Uđi ko u svoju kuću / Bitka koja ne prestaje III RAT KAO LAŽ Episkop Zahumsko-hercegovački Dr. Atanasije (Jevtić): Najgori od svih mogućih ratova Dr. Mirko Zurovac: Šta nam se stvarno dogodilo ili `Proizvodnja laži` u službi militarnog imperijalizma Bogdan M. Lubardić: Geopolitički enciklopedizam `Microsoft`-a Jeromonah Jovan (Ćulibrk): Ne-zaobilazne strategije IV ETIKA, PRAVO I RAT Dr. Jovan Babić: Ratni zločin kao zločin poraza Boris B. Brajović: Rat kao politička etika Mr. Petar Bojanić: Dva lica jedne iste medalje, ali... V DUŠA I RAT Dr. Boško V. Popović: Psihološka tumačenja rata Dr. Jovan Mirić: Ratovi u carstvu zemaljskom VI Narod i rat Predrag Lazarević: Srbi i rat Radoš Mladenović: Nacionalizam i rat Matej Arsenijević: Pravoslavlje i rat VII KOSMOS I RAT Dr. Savo Laušević: Rat – osnovni fenomen i metafora ljudskog iskustva Jerej Dragan Stanišić: Svemoguća poezija Tvorca Kosto Ninković: Filosofija rata – filosofija vaseljene VIII LITURGIJSKO MJERILO RATA Razgovor o ratu na Veljem Gumnu cetinjskog manastira Beleške Summaries mek povez, format 16,5 x 23 cm , ćirilica, 326 strana

Stanje: odlično, bez ispisivanja i cepanja. Preveli s engleskog Slobodan Vlaisavljević i Goran Andrijašević ; sa sanskrtskim izvornikom uporedio, izradio konkordanciju s engleskim prevodom i kritičkim izdanjem sanskrtskog teksta po pevanjima, napisao napomenu i beleške Mislav Ježić ; pogovor Dušan Pajin] Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2005 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Svetovi, 2005 (Novi Sad : MBM plas) Fizički opis 562 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Vlaisavljević, Slobodan Andrijašević, Goran Ježić, Mislav Pajin, Dušan Nikolić, Jovanka Gvozdenac, Nataša Zbirka Biblioteka AZ (broš.) Napomene Tiraž 1.000 Str. 529-530: Napomena prevodioca / Slobodan Vlaisavljević Napomena: str. 531-533 Pogovor: str. 535-551 Beleške uz tekst Str. 553-560: Indeks imena / sačinili Jovanka Nikolić i Nataša Gvozdenac. Predmetne odrednice Mahabharata Mahabharata (Devanagari महाभारत, fonetski Mahābhārata), nekad poznata jednostavno kao Bharata, je naziv za jedan od dva drevna sanskritska epa Indije - drugi ep je Ramajana. Predstavlja drugu po veličini epsku pesmu na svetu (prvi je tibetanski Ep o kralju Gesaru). Osim što predstavlja jedno od najvećih književnih dostignuća čovečanstva, Mahabharata takođe ima veliku versku i filozofsku važnost u Indiji,; to je pogotovo slučaj s Bhagavad Gitom, čije jedno od poglavlja (Bhishmaparva), predstavlja centralni sveti tekst hinduizma. Naziv se može prevesti kao „Velika Indija“ ili, preciznije, „Veliki spev dinastije Bharata“ (bharata znači potomstvo Bharate, kralja za koga se veruje da je osnovao indijsko kraljevstvo Bharatavarsha; „Bharat“ danas uživa status jednog od službenih imena za Indiju u svim indijskim državama i često se koristi u svakodnevnom govoru). Delo je deo hinduskih itihasas, doslovno „onog što se desilo“, zajedno s Puranama i Ramajanom. Potpuna verzija sadrži više od 100.000 stihova, čineći je dva puta dužom od Biblije i sedam puta dužom od Ilijade i Odiseje zajedno. Vreme nastanka dela E. V. Hopkins, poznati autoritet iz oblasti indijske književnosti, smatra da se počeci staroindijskog epskog pesništva mogu smestiti između 700. i 1700 godina p. n. e., ali o tome ne postoje pouzdani dokazi, tako da se može smatrati da počeci predanja o Bharatama sežu do razdoblja vedskih obrednih dela brahmana, kako je to utvrdio Albreht Veber. Predanja o Bharatama i Kurnima sakupljenim u epu Mahabharata su vrovatno sakupljena pre 400. p. n. e.. Predanja o Pandavama i polubožanstvu Krišni mogla bi da potiču iz razdoblja od 400. do 200. p. n. e. Prerada sa Krišnom kao sveobuhvatnim božanstvom i mnoštvom poučne građe mogla je da usledi između 200. i 100. Pretpostavlja se da su poslednje knjige i početak prve bile dodate između 200. i 400. godine. U istom razdoblju 13. knjiga je mogla da se izdvoji iz 12. knjige i da se dopuni poučnom građom. Posle tog razdoblja ono što je dodavano mogli su da budu samo pojedinačni dodaci, isti oni koji su uklonjeni iz najnovijeg kritičkog izdanja. U 5. veku se, naime, na nekim natpisima već spominje Mahabharata kao delo od sto hiljada stihova, dakle u opsegu koji danas poznajemo, a kako se u epu spominju Javane, izvorno Jonci, s kojima su se Indijci prvi put došli u kontakt u doba Aleksandra Velikog, tekst kakav danas imamo ne može biti stariji od 4. veka p. n. e. U svojoj knjizi o Ramajani, Dž. L. Brokington izložio je sličan pregled razvoja drugog velikog staroindijskog epa, smestivši početak u 5. vek p. n. e. Ramajana je sigurno dovršena pre Mahabharate ali je verovatno mlađa u začecima. Stoga se čini bliskom istini sud J. A. B. Bujtenena da se začeci Mahabharate mogu najverovatnije smestiti negde u 8. ili 9. veku p. n. e. O vremenu nastanka predmeta Mahabharate svakako još treba dodati da su arheolozi poput B. B. Lala i drugih otkopali naselja koja su identifikovali kao Hastinapuru, staru prestonicu Kurua, Ahićatru i Kampilju, gradove Panćala, i druge poznate lokalitete iz velikog epa. Oni pokazuju kulturu ranog gvozdenog doba, odlikuju se posebnim sivim slikanim grnčarstvom, a ispitivanje starosti nalaza pomoću ugljenika C14 pokazuje da potiču otprilike iz razdoblja oko 1000. p. n. e. To je verovatno i razdoblje kada su počele da se pevaju pesme o vladarima Kurua i Panćala u neprekidnom kontinuitetu, jer bi svaki privremeni prekid u usmenom prenošenju pesama kroz dugo razdoblje njihovog stvaranja, sabiranja i razvoja velike pesme o boju Bharata iz njih nužno izazvao i značajni gubitak dela ili čitavog tog predanja pre trenutka zapisivanja. No ta su predanja na svoj način još i danas živa, kao što još i danas postoji grad Mathura i još uvek je središte živog Krišninog kulta, ili kao što ime Indraprastha i danas označava deo Delhija oko Stare tvrđave. Sadržaj dela Jezgro Mahabharate čini priča o sukobu oko nasledstva između dve grane plemena Kuru oko prestola Hastinapura. 1. knjiga: Knjiga o početku Sinovi starijeg brata Dhrtaraštre žele da naslede kraljevstvo po ocu koji vlada u gradu Hastinapuri na Gangu. Suparnici su im sinovi mlađeg brata Pandua koji je prvi vladao Hastinapurom jer je Dhrtaraštra bio slep, ali je prvi i umro. Panduove sinove šalju u daleki dvor gde su braća želela da ih ubiju podmetnuvši požar, ali oni izbegavaju klopku. Neko vreme se skrivaju, a onda dolaze na dvor kralja susednog plemena Panćala, Drupade, u gradu Kampiliji na Gangu. Tamo osvajaju kraljevu kćer, na takmičenju, za ženu. Njome se – uz neobična objašnjenja ženi sve petoro braće. Pošto su oni tako stekli Drupadu za saveznika, Dhrtaraštra odlučuje da podeli kraljevstvo Kurua između svojih stotinu sinova na čelu sa najstarijim, Durjodanom, koji će ostati u Hastinapuri, i petorice Panduovih sinova na čelu sa najstarijim, Judišthirom, koji će dobiti područje oko Jamune, nasuprot Hastinapuri na Gangu. Tu Panduovi sinovi grade prestonicu Indraprasthu. Pomaže im Krišna, bratić Pandava, sinova Panduovih, i Kaurava, sinova Dhrtaraštrinih. On je iz trećeg plemena Jadava ili Vršnija koje je kralj Magadhe Đarasamdha isterao iz Mathure na Jamunu, nasuprot Kampiliji na Gangu, te su se preselili u Dvaraku na Katijavaru. U četvorouglu spomenutih prestonica postoje naslutljivi „geopolitički interesi“. Jedan od Pandava, Arđuna, dobija i Krišninu sestru Subhadru za ženu. 2. knjiga: Knjiga o sabornici Pošto Judišthira prima svečano kraljevsko posvećenje u Indraprasthi, pre kog su se Pandave morali iskazati ratničkim uspesima na sve četiri strane sveta i na podsticaj Krišne savlada Đarasamdhu u dvoboju, pozivaju ih bratići Kaurave u Hastinapur. Tu im priređuju kockarsko takmičenje pri kom Judišthira zbog prevare prokocka kraljevstvo i mora po dogovoru da ode sa braćom i ženom Draupadi, Draupadinom kćeri, u progonstvo u šumu na dvanaest godina, a trinaestu moraju provesti među ljudima, ali neprepoznati ako ne žele da ponove progonstvo. 3. knjiga: Knjiga o šumi Braća doživljavaju neobične pustolovine u šumi, posebno veliki strelac Arđuna, snažni Bhima i mudri Judišthira. 4. knjiga: Knjiga o Virati Trinaestu godinu Pandave provode sa Draupadi prerušeni služeći kralja Matsja Viratu u njegovoj prestonici Upaplavji. Na isteku godine zaduže kralja junaštvom kojim su mu spasili stada od susednih Kurua i Trigarta. Time stiču novog saveznika, Viratina kći se udaje za Arđuninog sina sa Subhadrom - Abimunjua. 5. knjiga: Knjiga o pripremama Pandave u dogovoru sa saveznicima po isteku trinaeste godine zatraže od Kaurava svoju polovinu kraljevstva — ili bar pet sela. Kao posrednik zastupa ih u Hastinapuri Krišna. Durjodana, sada Dhrtaraštrin prestolonaslednik, odbija, međutim, da im išta ustupi. Obe strane skupljaju saveznike i kreću na bojno polje Kuruhšetru. 6–13. knjiga Od 6. do 10. knjige se opisuje tok velike bitke i slave se junaci koji su se borili i ginuli. Prve četiri se zovu po zapovednicima vojske Kaurava: Knjiga o Bhlšmi (6), Knjiga o Droni (7), Knjiga o Karni (8) i Knjiga o Šalji (9); svi su oni junački pali u borbi, a Pandave su ih, po Krišninim savetima, mada i sami veliki junaci, redom savladavali lukavstvom uz primetne moralne dileme, a na kraju je tako i Durjodanu savladao Bhima. Peta se zove po jezivom pokolju koji je izveo poslednji zapovednik Kaurova Asvataman s jedinom dvojicom svojih preostalih vitezova: Knjiga o noćnom prepadu (10). Nakon strašnih knjiga o bici sledi 11. knjiga: Knjiga o ženama, gde se opisuje naricanje žena i pogrebni obredi za pale junake. Dhrtaraštrina žena Ganhari tuguje nad palima u obema vojskama i proklinje Krišnino pleme, a Panduova udovica Kunti otkriva svojoj deci da im je silni protivnik Karna bio rođeni brat iz njenog predbračnog života. Jedini od vojskovođa koji je ostao u životu je stari Bhišma koji je ležao sve vreme na bojnom polju sav izboden Arđuninim strelama, jer je snagama svojih životnih odricanja i duhovne discipline stekao vlast nad časom smrti i čekao vreme kada će Sunce krenuti put severa jer je ono povoljno za oslobođenje od sveta. U 12. knjizi, Knjizi o smirenju, i 13. knjizi Knjizi o poukama, dolazi do njega s velikim poštovanjem pobjednik Judišthira, očajan zbog krvave pobede i pokolja rođaka, učitelja i prijatelja, i prima od mudrog samrtnika duge pouke o oslobođenju duše, ali i o vladanju i dužnostima kralja u svetu. Napokon, Bhišma umire i vrše se pogrebni obredi za njega. 14–20. knjiga Bitka Kurušetra 14. knjiga: Knjiga o konjskoj žrtvi: Judišthira se smiruje, posvećuju ga za kralja Hastinapure, a potom po Krišninom savetu prinosi veliku konjsku žrtvu koja kralja treba da očisti od greha i potvrdi njegovu neospornu vlast. knjiga: Knjiga o pustinjačkom stanu: Kralj Dhrtaraštra, kog su dotad Pandave petnaest godina pazili kao da im je otac jer je izgubio sve svoje sinove, odlučuje da napusti svetovni život i sa svojim najbližima odlazi kao pustinjak u šumu da se pripremi za smrt. knjiga: Knjiga o topuzima: Pandave saznaju da se Krišnino pleme zatrlo na nekoj pijanci u tuči topuzima i to usled Gandarine kletve, a braća Krišna i Balarama su se vratili na nebo. knjiga: Knjiga o velikom putu: I Pandave sa Draupadi napuštaju kraljevstvo ostavljajući Abimanjovog sina, a Arđuninog unuka Parikšita za naslednika. Kreću na veliko hodočašće na Himalaje na kom svi sem Judištire padaju od iznemoglosti, sve dok po njega kao poslednjeg, ne dođe sam Indra, kralj bogova, s Darmom, bogom pravde, da ga vodi na nebo. knjiga: Knjiga o usponu na nebo: Judišthira ne nalazi braću i ženu na nebu nego u paklu gde ispaštaju za svoje grehe i lukavstva u ratu, ali kada odlučuje da i on ostane tu uz njih jer ne želi da ide sam na nebo, dovršava se vreme ispaštanja i svi stižu na nebo i preobražavaju se u božanstva. Time se poslednja knjiga nadovezuje na početne priče u prvoj knjizi gde se i rođenje Pandava objašnjava božanskim poreklom Judištire od boga Darme, Bhime od boga vetra Vajna, Arđune od gromovnika Indre, a njegove braće Nakule i Sahadeve od bogova blizanaca Ašvina, dok Karna vuče poreklo od boga Sunca Surje, a u Bhišmi se otelovio bog neba Djaus. Razvoj Svakako je da sve priče Mahabharate ne potiču iz istog perioda, ali ovde radi sažetosti treba upozoriti makar samo na glavne smerove u kojima se ep u toku predaje širio. U junačku pesmu su se uklapale druge pesme iz repertoara pevača kao npr. verzija priče o Rami ili priča o kralju Nali, čije sudbine pričaju posetioci Pandavama za vreme dugog boravka u šumi jer podsećaju na sudbinu Pandava, ali su se završile srećno i time donose utehu. Kada su bramani preuzeli predaju epa u svoje ruke, proširili su ga mnogobrojnim bramanskim mitovima i legendama — poput priče o vernoj ženi Savitri, indijskoj Alkestidi, ili o tome kako su bogovi stvorili Smrt itd. U predaju su se očito uključili i isposnici i pustinjaci koji su u epu ostavili traga mnogobrojnim poučnim izrekama, parabolama, basnama ili poučnim pričama – poput priče o bramanu Dađaliju i sitnom trgovcu Tuladhari koji veliča nenasilje. Ta uklapanja i proširenja sadržaja posebno su izmenila ep kada su, polazeći od pitanja nasledstva, koje je jedno od vrlo značajnih pitanja obredno-pravne nauke darmašastre, razvila oko originalnih paradoksa (na kojima se gradi višeslojno ustrojstvo priče) čitave pravne rasprave koje su Mahabharatu iz implicitne pretvarale u eksplicitnu darmašastru. Bhišma je sin kuruskog kralja Šantanua. Da bi otac mogao da dobije lepu Satjavati za ženu, on se odriče nasledstva u korist dece buduće očeve žene. Poštovanje roditelja i predaka uslov je prava na nasledstvo. A Bhišma toliko poštuje oca da to pravo gubi. Uz to je i prvorođeni sin, a pravo na nasledstvo ipak stiču Satjavatini sinovi. Napokon se događa da oba njena sina umru mladi bez potomstva, a Bhišma ostaje u životu, a zavetom se odrekao kraljevstva, pa čak i porodičnog života. Zbog svog zaveta ne može pomoći ni dvema udovicama pokojnog polubrata Vićitravirje da, prema običaju levirata, pokojnom mužu rode naslednika. No sad se otkriva da je i Satjavati pre braka sa Šantanuom imala predbračnog sina Vjasu, ali on je strašni isposnik. I sada umesto velikog ratnika Bhišme pravo levirata ostvaruje isposnik Vjasa. Time Vićitravirja stiče dva zakonita sina koji su deca Vjasina. Međutim, Dhrtaraštra koji je stariji rodio se slep, pa nasledstvo opet preko reda pripada mlađem Panduu, a on zbog neke kletve ne sme prići vlastitim ženama Kunti i Madri. Stoga one moraju prizvati bogove da im pomognu da mu rode zakonitu decu, petoricu Pandava. Kada dečaci Kaurave i Pandave odrastu do nasledstva, neće biti sporno ko na njega ima pravo. Ipak, ep često naglašava da je od svih najstariji Judištira pa bi po tome pravo bilo njegovo. No kasnije se saznaje da je odbačeni predbračni Kuntin sin Karna, kog je odgajio kočijaš Adirata pa ga svi smatraju nižim po rodu, zapravo bio najstariji od braće, a ona su ga ubila u boju. I kada Pandave napuštaju kraljevstvo, nasledstvo ostaje na unuku najmlađeg Kuntinog sina Arđune jer su deca svih drugih izginula u ratu. Ravi Varma Spominjući te paradokse J. A. B. Bujtenen navodi da se „veličanstveni nacrt priče čini delom zamišljen kao genealoška zagonetka“. Stoga nije čudno da Kaurave i Pandave probaju više puta da podele kraljevstvo. Prvi put možda već kada šalju Pandave u zapaljeni dvor. Drugi put kada im dodeljuju Indraprasthu. Treći put kada raspodelu kraljevstva prepuštaju kocki. A četvrti put ratnoj sreći kao božjem sudu. Iz pitanja o zakonitom prestolonasledniku razvija se i niz drugih pravnih i drugih pitanja u samoj radnji epa koja neretko deluju kao primeri pravnih dilema. One, međutim, dobijaju snažan pesnički izraz i postaju slika ljudske sudbine u svetu. No kada se u 12. i 13. knjizi uvrste opsežne pravne rasprave i Bhišmine pouke Judištiri, one nemaju pesničkog izraza ni snage i tu veliki poučni tekstovi sasvim menjaju narav epa u eksplicitnu darmašastru. Isto vredi i za kosmološke, geografske i ostale rasprave koje su Mahabharatu pretvarale u enciklopediju. S druge strane stoji najslavniji poučni deo Mahabharate, Bhagavadgita, uvrštena u 6. knjigu epa (23–40) okrunjena otkrovenjem Krišne koji se prijatelju i velikom strelcu Arđuni pokazuje prvo kao veliki učitelj joge, a zatim i kao sveobuhvatno božanstvo koje stvara sva bića i ponovno ih guta kao plamen vremena, i kojem se naprosto treba sasvim predati sa poverenjem i učestvovati u njegovom biću (bhakti). Ta „Gospodnja pesma“ daje čitavom zbivanju u epu novi smisao. Sve u njemu dobija božanski smisao, priča postaje sveta, a ep dobija ulogu i ugled verske knjige ili objave. Nije Bhagavadgita jedini tekst koji daje epu karakteristike verske knjige, ali je najznačajniji, i ne stoji samo izdvojeno u njemu, nego je široko uticala na svoj kontekst i svojom perspektivom prožela brojne epizode i pojedinačne odlomke u čitavom epu. Ipak mnogi drugi delovi priče ostali su tako stilizovani kao da ta božanska perspektiva i ne postoji pa, na primer, prikazuju Krišnu kao običnog čoveka sa svim ljudskim slabostima. Stoga se može pretpostaviti da ep prvobitno nije imao takav verski sadržaj već da ga je dobio kada njegov junački sadržaj više nije imao pevače koji bi ga održavali, nego se druga vrsta pevača poslužila omiljenim epom da u njegovom okviru širi i svoje svetovne ili verske ideje. I sama Mahabharata čuva svesnu uspomenu na svoje širenje kao i stilizovani prikaz svog razvoja. Ona, naime, sama tvrdi da je delo mudraca i isposnika Vjase koji u epu više puta savetuje Judištiru i Pandave ili im pripoveda priče. Vjasa je naučio sina Šuku i nekoliko učenika svoju pesmu, a jedan od učenika, Vaišampajana, ju je ispričao zmijskoj žrtvi koju je prinosio. Vjasa tu možda u svom liku otelovljuje službu porodičnog genealoga i panegiričara ili redaktora književnog predanja. No Mahabharata je predstavljena kao nečije pevanje pesme o tome kako ju je Ugrušravas, sin Šute Lomaharsane, koji ju je čuo od Vaiš na Đaninoj žrtvi, kazivao bramanima i isposnicima okupljenim na dugom dvanaestogodišnjem žrtvenom okupljanju obrednika Šaunake u šumi Naimiša. Ugrušravas je još uvek sin Šute, dvorskog pevača koji je često bio kraljevski kočijaš i opevao podvige gospodara, ali njegova publika su bili bramani i isposnici, nosioci svetovnih i duhovnih znanja, obrednih i verskih predanja, kakvima se vremenom proširivao tekst velikog epa. U epu se spominju njegove različite verzije: Đaja „Pesma o pobedi“ koja je imala svega 8.800 stihova. U epu je stilizovano prikazan i način na koji se kazivao u usmenoj predaji. Prvo bi se iznela kratka okosnica priče. Potom, ako bi slušaoci zamolili pevača da im je detaljnije ispriča, pevač bi uključio u priču detalje. I tada bi slušaoci mogli da prekidaju dodatnim molbama da nešto određenije ili još detaljnije ispriča. Tako se ep pričao u razgovoru između pripovedača i slušalaca, a prenosio u oblik sažetaka ili tema i tehnike pevanja ili formula kojom se iz okosnice gradila priča kakva se dopadala slušaocima. Stoga je pesma lako poprimala različit opseg, a velike svečanosti i dugi obredi na kojima se iznosila mogli su da podstiču njeno širenje. Teorije i izdanja Proučavaoci Mahabharate posvećivali su posebnu pažnju traženju različitih sadržajnih slojeva – hvalospeva Kurua, hvalospeva Pandava – koji su se nataložili u Mahabharati u toku njenog razvoja ili u traženju jedinstvene niti i nacrta čitavog dela kako je do nas došlo u pouci i darmi, pravu, nastojali su da otkriju odnos mitskog obrasca prema istorijskoj podlozi u mitskoj priči, npr. u priči o braku crne Draupadi sa petoricom Pandava kao braku crne Zemlje sa pet godišnjih doba ili da dopru do slike istorije velikog epa[10] Dugo su naučnici morali da se služe izdanjima samo pojedinih recenzija Mahabharate, i to često nekritičkim. M. Vinternic je tražio da se napravi kritičko izdavanje Mahabharate još 1897. u Parizu na XI. međunarodnom kongresu orijentalista. Napokon se pokazalo da taj poduhvat mogu da izvedu jedino Indijci. I tako je Bandarkar institut u Pooni konačno pod vođstvom V. S. Suktankara, S. K. Belvalkara i P. L. Vaidve pripremio između 1933. i 1966. kritičko izdanje Mahabharate, tj. zajedničkog predloška severnih (šaradsko-kašmirske, bengalsko-maitilsko-nepalske i devanagarske) i južnih (grantsko-teluške i malajalske) verzija Mahabharate, ne upuštajući se u spekulacije o ranijim oblicima Đaje, Bharate ili sl. jer njihovu rekonstrukciju sama rukopisna predaja ne omogućuje. Kritičko izdanje je, dakle, zajednički naziv severne i južne recenzije, ali je aparat uz njega prava riznica svih rukopisno potvrđenih varijanata i čitanja epa. U toku tog izdavanja i posebno posle njega ponovo su oživeli svi oni pristupi istraživanju Mahabharate koji su se javili u razdoblju pre kritičkog izdanja i potom u nedostatku takvog pomagala privremeno zamrli. O postanku i razvoju Mahabharate pisali su sam priređivač kritičkog izdanja Suktankar i P. V. Vaidva. Suktankar je pritom, međutim, bio bliži unitarnom shvatanju Mahabharate kao kod Dalmana, barem u pogledu jedinstvenosti zamisli epa, nego analitičkom pristupu Holcmana. Smatrao je da Mahabharata ima značenje pesme o podvizima svojih junaka, ali i značenje pouke o darmi i svete istorije ili krišnističke objave, a videli smo da su upravo ta dva druga značenja izrasla na podlozi prvog u toku razvoja epa. To samo znači da ep ne samo da je u osnovi svoje junačke radnje imao jasnu koncepciju u dugu suta koji su ga stvarali, nego da se i u proširenim preradama u rukama bramana, isposnika takođe razvijao prema promišljenim koncepcijama smera i smisla u kojem su želeli da prerade i prošire ep. Stoga u osnovi nema ni onoliko protuvrečnosti između analitičkog i unitarnog pristupa epu koliko ga vidi Suktankar. Istorijska filološka kritika teksta ne mora da polazi od isključivog interesa za pra-Bharatu, nego može istraživati istoriju niza koncepcija sa kojim se ep u istoriji prerađivao. Prevodi Mahabharate na engleski jezik: K. M. Ganguli-P. C. Roy, Calcutta 1884–96. N. M. Dutt, Calcutta 1895–1905. na francuski jezik: H. Fauche, Paris 1863-70. (1-10. parvan) I oni koji su sledili: na engleski jezik: J. A. B. van Buitenen, Chicago-London, od 1973. (1–5. parvan) P. Lal, Calcutta, od 1967. na ruski jezik: V. I. Kaljanov, Moskva, od 1950, 1987. izašao je 3. parvan u prevodu J. V. Vasilkova i S. L. Neveleve. Verovatno su najpouzdaniji prevodi fan Bujtenena i Kaljanova. nikk2092

GEORGIJE FLOROVSKI ruski intelektualac i pravoslavni bogoslov Istina, Beograd/ Šibenik, 2013. 503 strana. Očuvana. У библиотеци „Савремено богословље“ издавачке куће „Истина“ Далматинске епархије и по благослову њеног епархијског архијереја г. Фотија, изашло је ово, можемо рећи, капитално дело о Георгију Флоровском. Са енглеског су књигу превеле Наташа Б. Колунџић и сестринство манастира Тројеручице – Шибеник, на чијем изванредном преводу и овом приликом благодаримо. Поред предговора уредника Ендрју Блејна из Финске, књига садржи опсежан животопис овог православног философа, историчара и богослова, и при том је обрађен његов животни пут у Русији (1983 – 1920), Европи (1920 – 1948) и Америци (1948 – 1979), док су у додатку донети радови Марка Рифа („Искушења и расцепи: Георгије Флровски као руски историчар“) и Џорџа Х. Вилијамса („Неопатристичка синтеза Феорфија Флоровског“). Библиографија радова овог незаобилазног руског интелектуалца донета је на страницама 447 – 501, фототипски пренето из оригиналног издања и отуда не садржи све библиографске јединице објављених радова, посебно не на српском језику. Рецимо, нема назнаке да је његову студију „Очев дом“ још пре Другог светског рата превео о. Јустин Поповић, а посебно што је у последње време овај теолог много превођен и објављиван у часописима, па је присутан и у интернету. Нема назнака да је Путеве руског богословља својевремено превео Еп. Данило (Крстић), а Источне оце IV века превео је Дејан Ј. Лучић у редакцији превода Епископа будимског Данила (1997. г., објављено у Паризу 1931.г.), као ни да је протојереј Миливој Р. Мијатов превео Источне оце од V до VIII века (1998.г., објављено на руском1933.г.) или Александар Ђаковац - Богословске студије (2013. г.). Ту се налазе и преводи дела Хришћанство и култура (превео Дејан Аничић 1995.г.), Критика недостатка занимања за догмате међу руским православним верницима (превод Ивице Чаировића). Преведено је и дело Екуменски дијалог: теологија и историја (2015.г.), Теологија и историја: Црква и царство (2016.г.). Не можемо навести све чланке који су до сада објављени на нашем језику. Писац ових редова је превео једну свеску из комплетних дела Георгија Фловровског објављених у издању познате издавачке куће Nordland Publishing Companу у САД (дело ће објавити Православни богословски факултет св. Василија Острошког у Фочи). Дело пред нама није класична биографија у којој се излажу подаци из живота писца уз навођење његових кључних дела, одн. није то библиографија. У књизи има много навода из самих дела, па се може стећи добар увид у ширину ауторових интересовања на разним богословским пољима, првенствено из руског богословља, па и оног које се односи на савремена међухришћанска, одн. екуменска питања. Имамо на уму и чињеницу да је овај руски философ – богослов држао кључно предавање на оснивачкој скупштини Светског савета Цркава у Амстердаму 1948.г. Није без разлога епископ будимски Данило (Крстић) назвао свог ментора на докторским студијама на Харварду „васељенским протојерејем“. Као професор Богословске академије Светог Владимира у Њујорку Флоровски је учествовао у раду многих екуменских скупова, на којима је држао предавања или жустро учествовао у дискусијама сведочећи православно учење. Читалац се може дивити вредноћи овог богослова и верности црквеном, светоотачком предању. Флоровски је једноставно отшкринуо вратнице у дубинске ризнице православног светоотачког богословља пред протестантским светом који је био скоро занемарио ову заједничку платформу са које се може кретати у неговању хришћанског јединства. Постављање Георгија Флоровског за професора на Харварду 1956.г. (где је само годину дана раније био постављен угледни немачки теолог Паул Тилих, којег сам слушао на својим последипломским студијама на Институту за више богословске студије у Босеу код Женеве!), добрим делом је допринело јачању програма ове високе богословске школе усмереног према православном богословљу. Овде је отац Георгије делао као професор историје Источне Цркве, док је раније предавао на Кембричком универзитету или још раније на Академији Светог Сергија у Паризу. У Харварду је овај врли црквени посленик предавао и литургику, хришћанску духовност и патристику. Можемо претпостављати колику је ерудицију овај Рус пројављивао пред својим слушаоцима! На једном примеру показаћемо шта значи учешће у међухришћанским, одн. екуменским скуповима на примеру о. Георгија. На заседању Централног одбора Светског савета цркава у Сент Ендрјусу 1960. г., захваљујући залагањима овог православниг богослова, прихваћено је да Основица коју треба да прихвате и потпишу нове цркве чланице ССЦ буде проширен с два додатка: „према Светом Писму“ и уз навођење Лица Свете Тројице поименично, а не само: „који верују у Свету Тројицу“. Овиме је наглашен, с једне стране, ауторитет Библије за све хришћане, а другом одредбом, тројичном формулом: „једнога Бога, Оца, Сина и Светога Духа, истакнут је христолошки фокус Основице , па тако она и дан-данас гласи: „Светски савет Цркава је заједница Цркава које, према Светом Писму, исповедају Господа Исуса Христа као Бога и Спаситељам, па стога настоји да заједнички испуни свеопшти позив на славу једнога Бога, Оца, Сина и Светога Духа“. Наредне године, на заседању Треће скупштине у Њу Делхију, кад је Руска Православна црква постала чланица овог међуцрквеног тела, заједно са другим источноевропским помесним Црквама (Српска Црква се учланила као последња, тек 1966.г.), око 90% делегата је гласало за нову формулацију, што је било довољно за њено усвајање (стр. 177). О. Георгије је на ранијем заседању Централног одбора дефинисао и бранио изјаву: „Светски савет Цркава није и никада не сме бити Суперцрква“, он нема сопствену еклисиологију и његов циљ је да „Цркве ступе у живи однос“. И ово редефинисарање улоге ССЦ прихваћено је такође у Њу Делхију. На другом скупу, Комисије за веру и црквено устројство, захваљујући богословском заузимању и угледу Флоровског, у завршеном документу је стајало: „Савет није Црква, нити тежи да то буде“, већ се „нуди као слуга Црквама и као слуга Цркве“ (стр. 180). Док ово бележимо, морамо се запитати да ли су и наши богослови, учесници међухришћанских богословских скупова схватали да морају сведочити своју веру пред инославнима и да треба да отварају ризнице истинског богословља? Или је њихово учешће било свођено на пуко присуствовање у смислу да је то „нешто протестантско“, па се не треба ни мешати у дискусије. О. Флоровски није тако мислио, па се може назвати православним мисионаром – богословом у инославном богословском свету. Флоровски је писао сажето. Једном је отворено говорио о својој ерудицији: „ Путеви су могли имати шеснаест томова да није било мог сажетог стила“. У области библиографије огромно знање и памћење били су општепознати и од велике помоћи, што могу посведочити многи билиотекари, научници и студенти. „Могао вам је навести дела за која нико није знао ни да постоје“ (стр. 269). „Једнако задивљујући аспект ума оца Георгија Флоровског била је његова способност за анализу и синтезу. Умом је проницао у унутрашњу структуру и срж ствари и, након што би је изнашао, разумео би је и дао облик њеном сушштинском значају“ (стр. 270). Цитира се доскорашњи архиепископ кентерберијски Роуен Вилијамс, иначе добар познавалац руског богословља, који је за Флоровског рекао да „он није ходајући уџбеник, већ оригинални и радикални ум“. Џорџ Х. Вилијамс обрађује тему неопатристичке синтезе Георгија Флоровског на стр. 373 – 443. Занимљиво је приметити и то да аутор овог стручног рада напомиње да му је при изради ове јединице, иначе темељне теме руског богослова, а и његов је израз, терминус техникус, неопатристичке синтезе, помогао и наш теолог – др Данило Крстић, који је зацело изванредно познавао учење свога професора. Препоручујемо да се ова студија добро проучи, Неопатристичка синтеза је значила преобликовање учења Отаца од четвртог до краја осмог века. Зато за Флоровског „потпуни библијски или хришћански јелинизам представља период завршене патристичке синтезе“ (стр. 379). Џ. Вилијамс излаже увиде Флоровског на ову тему у подељцима: 1) Твар и тварност: „Аскетски подвиг“, 2) Христологија и иконографија, 3) Искупљење и спасење: обожење, 4) Есхатологија, 5) Црква, 6) Свето Писмо, Предање и историја, 7) Црква и свет. Књигу о Флоровском могу читати и богословски неупућена лица, и уверени смо да ће многима од њих помоћи да почну читати и саме радове овог истакнутог руског интелектуалца који је пронео бакљу православног богословља у западни свет као нико пре њега. протођакон Радомир Ракић

Autor - osoba Bruce, Frederick Fyvie Naslov Pavlova poslanica Rimljanima : [tumačenje Pavlove poslanice Rimljanima] / uvod i komentar F. F. Bruce ; [preveo Radovan Gajer] Omotni naslov Rimljanima Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1989 Izdanje 2. izd. Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Baptistička teološka škola Dobra vest, 1989 (Novi Sad : Dobra vest) Fizički opis 270 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Gajer, Radovan Zbirka Novozavjetni komentari (Broš.) Napomene Prevod dela: The epistle of Paul to the Romans Kor. i hrpt. stv. nasl.: Rimljanima Tiraž 1.000 Beleške Literatura Predmetne odrednice Epistula beati Pauli apostoli ad Romanos PIŠČEV PREDGOVOR Teško bi bilo naći pogodniji predgovor ovom komentaru Poslanice Rimljanima u seriji Tyndale-komentara od onog koji je napisao za tu poslanicu sam William Tyndale i koji se pojavljuje u izdanju njegovog Novog zavjeta na engleskom jeziku iz 1534. godine. Ima samo jedan valjan razlog da se taj njegov tekst ovdje ne donese u cijelosti, a to je njegova dužina. To je, naime, prava rasprava, dugačka otprilike kao i poslanica kojoj služi kao uvod. Tyndalov predgovor započinje ovako: „Budući da ova poslanica predstavlja glavni i najodličniji dio Novog zavjeta, kao i najčišći Euangelion, što znači Radosnu vijest koju nazivamo evanđeljem, te baca svjetlo i otvara put u čitavo Pismo, smatram doličnim da je svaki kršćanski čovjek ne samo nauči napamet i tako je uzmogne upotrebljavati i bez knjige, nego i da se neprekidno i sve više bavi njome, kao svakodnevnim kruhom za dušu. Doista, nitko ne može prečesto čitati ili je pretemeljito proučavati. Jer koliko se više proučava, toliko postaje lakšom, koliko se više njome bavimo, toliko nam postaje dražom, koliko se temeljitije istražuje, toliko se dragocjenije stvari u njoj nalaze. Veliko bogatstvo duhovnih stvari leži skriveno u njoj.“ Pri kraju svog predgovora Tyndale kaže: „Stoga se čini očitim da je Pavlova namisao bila da u ovoj poslanici ukratko obuhvati sve što naučava Kristovo evanđelje te da sačini uvod u čitav Stari zavjet. Jer, nema sumnje, tko ovu poslanicu ima savršeno u svom srcu, taj ima u sebi i svjetlo i učinak Starog zavjeta. Zato neka se svaki čovjek bez iznimke marljivo bavi tom poslanicom, neka je uči danju i noću neprekidno, dok je u potpunosti ne upozna.“ Vrijedi zapaziti da Tyndale preporuča ovu poslanicu kao u- vod u Stari, a ne u Novi zavjet. To znači da on u njoj vidi nezaobilazan vodič za kršćansko razumijevanje starozavjetnih knjiga. U tome se on slaže i s Pavlovim shvaćanjem. Pavao, naime, tvrđi da je evanđelje koje iznosi ova poslanica bilo već prije najavljeno u proročkim zapisima te da o putu pravednosti koji je evanđelje otvorilo svjedoče Zakon i Proroci. Stari zavjet bio je Biblija koju su apostoli i ostali kršćani tih prvih kršćanskih naraštaja upotrebljavali u širenju evanđelja. On je predstavljao arsenal iz kojeg su crpli dokaze za to da je Isus doista Krist, Spasitelj svijeta. A Poslanica Rimljanima pruža nam istaknuti primjer načina na koji se Stari zavjet upotrebljavao u tu svrhu. Prilikom proučavanja Poslanice Rimljanima, kao i bilo kojeg drugog Pavlovog teksta, nužno je biti na oprezu da se ne poklekne pred iskušenjem sličnim onome što je nazvano „opasnošću moderniziranja Isusa.“ Postoji isto takva opasnost da se modernizira i Pavao. Čitalac ili tumač Pavlovih poslanica, naročito kad je sam veoma snažno privučen Pavlovom osobom i snagom njegovog dokazivanja, često je u iskušenju da ublaži one elemente kod Pavla koji bi se po modernim kriterijima mogli smatrati odbojnima, pa čak i sablažnjivima. Moguće je slagati se u svemu s Pavlom, a onda pokušati poći i dalje od njega, no ne tako da se prihvati više njegovog naučavanja, nego tako da se njegove ideje spretno i vrlo često nesvjesno izmijene da bi se na taj način bolje uskladile sa suvremenim shvaćanjima. Ali čovjeku Pavlove snage valja dozvoliti da bude ono što jest i da govori svojim vlastitim jezikom. Naši dobronamjerni pokušaji da njegove riječi „natežemo“ kako bi se činilo da on prorokuje blaže i bezbolnije no stoje zapravo prorokovao, mogu njegovu veličinu jedino umanjiti, a nikako pove¬ćati. Mi ljudi dvadesetog stoljeća s toliko ćemo više razumijevanja shvatiti njegovu besmrtnu poruku s koliko mu više spremnosti dopustimo da nam je prenese u svojim beskompromisnim riječima prvog stoljeća. Vrlo sam zahvalan gospođici June S. Hogg, B.A., za pomoć oko prepisivanja ovog mog rukopisa, te svojoj kćeri Sheili za pomoć oko korekture. F. F. B. Poslanica Rimljanima je jedna od Pavlovih poslanica ili pisama uključenih u novozavjetni kanon kršćanske Biblije. Često se za njega koristi skraćenica `Rimljani` ili `Rimljanima`. Biblijska kratica za nju je: Rim. Smatra se jednim od sedam pisama koje se pripisuju Pavlu iz Tarza. Napisana je u Korintu, negde krajem pedesetih godina prvoga veka (oko 56. n. e.) i upućena je hrišćanima i Jevrejima u Rimu. U poslanici se govori o odnosu hrišćanske vere prema onima koji nisu hrišćani, posebno prema Jevrejima koje apostol poziva da pređu u hrišćanstvo. Ova poslanica više sliči teološkom traktatu nego pismu jer u njoj Pavle izlaže temeljne stavke svog propovijedanja. Nastanak i autorstvo Autor je poslanice Pavao iz Tarza. Njegovo autorstvo ne dovodi se ozbiljno u pitanje iako je potpisan Tercije, kao pisar poslanice (Rim 16,22). Tercije je vjerojatno jedan od Pavlovih tajnika, kome je Pavle diktirao svoje pismo Rimljanima. Poslanica Rimljanima nastala je za vrijeme trećeg Pavlova misijskog putovanja, u Korintu zimi 57/58. godine. Poslanica je upućena kršćanskoj zajednici u Rimu. U toj zajednici bio je veliki broj Židova koji su primili kršćanstvo. Sadržaj Pavao piše poslanicu Crkvi u Rimu. Želja mu je da ju posjeti pa prethodno šalje svoju poslanicu po Febi. Pavao nije osnovao Crkvu u Rimu, pa se u uvodu poslanice predstavlja kao „sluga Krista Isusa, pozvan za apostola, odlučen za evanđelje Božje…“ (Rim 1,1). Na kraju uvoda spominje glavnu temu poslanice, spasenje i život od vjere svakom koji vjeruje, Židovu i Grku (Rim 1,16s). Odmah po uvodu nastupa oštar govor o gnjevu Božjem na svaku bezbožnost i nepravednost ljudi (Rim 1,18). Bez obzira bio to poganin koji ne poznaje Zakon ili Židov koji počiva na Zakonu i diči se Bogom (2,12–17) te unatoč obrezanju (2,25–29) svi su grešni (3,9–20). Izlaz je iz stanja grijeha „pravednost Božja po vjeri Isusa Krista“ (3,22). A ta se pravednost očitovala izvan Zakona (3,21). Ovime se došlo do središnjeg pojma poslanice – vjere. U poslanici je naglašeno opravdanje, spasenje i život pomoću vjere. To isključuje djela Zakona (3,28), ali uključuje djela vjere. Opravdanje je potrebno jer Adamovim grijehom uđe smrt u svijet i u čovjeka (5,12.15). Opravdanje je dar za sve, dakle i bezbožnike, koji je stigao smrću Isusa Krista (5,6.8.10.15). Prije Kristovog uskrsnuća grijeh je kraljevao smrću (5,21), a nakon uskrsnuća smrt više ne vlada njime (6,9). Tako je moguće da vjernici, evanđelja Božjeg žive tako da ne vlada više grijeh u smrtnome tijelu njihovu te se odaju požudama, nego da se predaju Bogu za oružje pravednosti jer žive u milosti (6,12-13). Tako se vidi čovjekova nutarnja napetost, želja da se živi po Duhu te zakonitosti tijela koje odvraćaju od te želje (7,14–25). Nadalje se govori o Božjoj vjernosti svome obećanju Židovima (9,6-13) unatoč njihovoj nevjeri (9,25–11,24) zbog koje se Bog smilovao svima poganima (11,30-32). Na kraju će se Božje obećanje ipak ostvariti Izraelovim obraćenjem (11,25-29). Na kraju, govori se o novinama kršćanskog života, a to su: kršćanski život kao žrtva, duhovno bogoslužje, vršenje Božje volje, ponizna ljubav u zajednici (12,3-21), poslušnost vlastima (13,1-7) i poziv na jedinstvo (15,7-13) u izmiješanoj zajednici. Na kraju poslanice, on šalje pozdrave raznim članovima rimske zajednice (poglavlje 16). Analiza Pavlova poslanica Rimljanima pokazuje da su žene imale istaknutu ulogu u najranijem periodu hrišćanskih zajednica. Pavle tu, na primer, pominje Febu, koja je đakonesa (ili sveštenica) u crkvi u Cenkri i pokroviteljka samog Pavla, kojoj on poverava zadatak da odnese njegovu poslanicu u Rim (stihovi 1-2). I tu je Priska, koja je zajedno sa svojim mužem Akvilom odgovorna za misionarski rad među neznabošcima i koja izdržava hrišćansku zajednicu u svojoj kući (stihovi 3-4; zapaziti da se ona pominje prva, a ne muž). Tu je Marija, Pavlova koleginica koja radi među Rimljanima (st. 6); tu su takođe i Trifena, Trifoza i Persis, žene koje Pavle naziva svojim „saradnicama` u evanđelju (st. 6, 12). A tu su i Julija i majka Rufusova i Nerejeva sestra, koje sve izgleda imaju istaknut položaj u društvu (stihovi 13, 15). A najupečatljivije od svega je što on pozdravlja jednu ženu, Juniju, kao istaknutog apostola, starijeg od njega u pokretu. MG138 (N)