Sat lep podloga gips mehanizam ne radi .vidi slike..šir 45 cm vis 40 cm šir 15 cm na vratu ima sitna oštećenja..

➡️ http://www.kupindo.com/Clan/Chuma/SpisakPredmeta Minox B Miniaturna kamera 8x11 formata iz 1960 godine. Aparat normalno radi. Okida, premotava, menja brzine ekspoozicije. Poluga za filtere takođe radi. Svetlomer je neispravan. Aparat je solidno očuvan ali pošto nemam film da ga probam, prodaje se kao neispravan bez prava na reklamaciju. Lep kolekcionarski primerak. Dobijate samo to sa slika gde možete da vidite trenutno stanje.

merilo 1:18

Vrlo retko!

Svi predmeti su perfektno očuvani, bez ikakvih oštećenja, šare nisu izlizane. Sve su ručno slikane, ime šare je `Ming Dragon`. Svi predmeti su marke `B. Hauswald` osim vaze levo od najveće koja je marke `Kaestner & Saxonia`. Visina najveće vaze je 23cm, visina levo od nje je 12cm, visina treće vaze po redu je 12cm, visina četvrte je 11cm. Prečnik tacne je takođe 11cm. Prodaju se samo u kompletu.

Специјална новогодишња честитка Председника ПредседништваСФРЈ Б. Јовићаза Нову 1991. годину, са својеручним , руком написаним (не штампаним) потписом председника СФРЈ. Израђена и жигосана као максимум карта са преклопом. На првој страни је грб СФРЈ у златотиску. Реткост.

Dimenzije slike su 34x44cm. a sa ramom 47x57 cm.

Filmski plakat u odlicnom stanju ,bez

MEHANOTEHNIKA INDIJANCI U KUTIJI ARTIKAL B.655 PERIOD SFRJ JUGOSLAVIJA

Sejka katalog izlozbe Fondacije Plavo. Format A4 strana 98 Tekstovi: Dejan Đorić, Branko Kukić, Miodrag B. Protić Izuzetno redak katalog sa izložbe Leonid Šejka - privatne zbirke priređene u Galeriji ateljeu Uroboros Milana Tucovića povodom 85 godina rođenja umetnika.

Servisiran, funkcionalno ispravan i tačan. Deo kolekcije, pregledajte kompletnu ponudu. Sve: nosač, obruči, konveksni stakleni poklopac, ciferi, skazaljke, bez oštećenja, sačuvani. Vertikalno postavljanje. Izuzetno vizuelno rešen raspored uočljivih pokazatelja pritiska, temperature i vlage. Dimenzije: -visina ~ 635mm. -prečnik b. /h. ~ 135 / 45mm. -dužina termometra ~ 235mm.

Ovaj stari instrument sigurno ima svoj stručni naziv, ali ja, kao nestručno lice ga zovem sviraljka. Radi se o instrumentu za određivanje intonacije. Na telu instrumenta s jedne strane piše DUR, a s druge MOL. na vrhu se nalazi pokretni prsten na kome su upisane note: C, Cis, D, Dis, E, F, Fis, G, Gis, A, B, H. Nakon što se izabere opcija DUR ili MOL i postavi strelica na jednu od nota, dune se u otvor na vrhu i začuje se željena intonacija. Star je stotinak godina, dužina oko 5 cm, stanje kao na slikama. Nosi se u pripadajućoj aluminijumskoj kutijici odgovarajuće veličine i oblika.

Žileti (blades) od različitih proizvođača iz inostranstva (SAD; Enkleska, Nemačka, Švedska): - Orion (Germany), 1 kom, 500 dinara - Swing Economic, 1 kom, 600 dinara - Star double edge (USA), u kutiji 2 komada, 1000 dinara - Thin Gillette blades (Germany), pakovanje sa 10 kom, 1000 dinara - Dunne Gillette klinge (Germany), 1 kom, 600 dinara - Record Lux 10 an - Extra tunt (Sweden), 1 kom, 800 dinara - Fagesta bruks A.-B. -(Sweden), 1 kom, 800 dinara - Single edge - scrapers, 3 kom, 900 dinara - Gillette blade - King (USA), 1 kom, 600 dinara - Blue Gillette blade - extra - King (England), 1 kom, 600 dinara - Astor blue blade - special (Sweden), pakovanje od 5 kom, 1000 dinara Svi su nekorišćeni. Između dva svetska rata. Može pojedinačna prodaja K L 2

GILDEA & WALKER, England - Šest dubokih tanjira (1886) Dimenzije Prečnik: 25 cm Visina: 4 cm Ukupna težina: 3160 g Sitni tragovi pribora na dnu tanjira. Na dva tanjira glazura je značajnije ispucala, mestimično i potamnila, naročito na naličju. Na istim tanjirima po jedna napraslina sa strane. Svi tanjiri su prikazano pojedinačno na kolaž-slikama, sa lica i naličja, naprsline su prikazane posebno. Žig na dnu, štampan plavim: Crtež nagog keramičara koji kleči pri radu ENGLISH PORCELAIN (u kaišu oko crteža i ispod krune) (Inicijali) B. W & Co (za “Bates, Walker & Co”, na kraju kajša) Podglazurno utisnutio: GILDEA (za James Gildea) Štampani žig je koristila kompanija “Bates, Walker & Co” u periodu 1875-1878 godine, tada vlasnik fabrike “Dale Hall Works”u Longsportu, Stoke-on-Tent. Podglazurno utisnuto “GILDEA”, je za James Gildea, koji se pridružio kompaniji 1878. godine. Prema utisnutoj oznaci 9/86 pet tanjira je proizvedeni u septembru i jedan u oktobru 1886 godine (10/86), kada je Gildea ostao jedini vlasnik fabrike. To bi značilo da je nastavio da koristi žig prethodne kompanije, sa utisnutim dodatkom svog imena. Fabriku “Dale Hall Works”, u Logsportu, u blizini Barslem (Barzlem), u području Stoke-on-Tent (Stouk-on-Tent) koje je bilo centar engleske keramičarske industrije, osnovao je Joseph Stubbs (Džozef Stabs) 1790. godine. Nakon povlačenja iz posla 1829. Godine, Stubbs je umro 1836. godine. Oko 1843. godine fabriku je preuzela kompanja “T J & J Mayer” tri brata Mayer (Mejer): Thomasa (Tomas), Johna (Džon) i Joshue (Džošua) Mayer. Proizvodili su kvalitetni višebojnu keramiku, koja je svojila medalju na britanskoj izložbi 1851. godine. 1855. godine kompaniji se pridružio Liddle Elliot (Lidl Eliot), i fabrika je radila pod imenom “Mayer Bros (braća Mejer) & Elliot” do 1858. godine, kada je u kompaniji ostao samo Joshua Mayer, a ime promenjeno u “Mayer & Elliot”. 1862. godine se i Joshua Mayer povukao iz posla, a Elliot je nastavio posao zajedno sa sinom Thomasom (Tomas) Elliotom: “Liddle Elliot & Son.” Kada je Liddle Elliot umro 1869. godine, u kompaniji ga je zamenio William Bates (Vilijem Bejts). Ime je promenjeno u „Bates, Elliot & Co“ a asortiman je proširen i fabrika je, pored keramičkog posuđa, proizvodila i sanitarni, fotografski, apotekarski i parfimerijski pribor. Elliot je napustio kompaniju 1875. godine, a zamenio ga je John Walker (Džon Voker). Sada se kompanija zvala “Bates, Walker & Co“. 1878. godine partnerima se pridružio James Gildea (Džejms Gildej). 1881. godine Bates je napustio posao a Gildea i Walker su nastavili zajedno, pod imenom “Gildea & Walker”. 1885. godine povukao se i Walker, a Gildea je nastavio posao sam. Fabrika je radila do 1888. godine. Prodaju se bez držača za tanjire. (118/32-40pod-kp/1214)

VERBILKI, SSSR - Set za doručak Za 5 osoba. Set se sastoji od 20 delova: 1 bokal sa poklopcem (visina: 13,5 cm, dužina: 19 cm, širina: 12,5 cm, zapremina: 0,65 l) 5 šoljica (visina: 6 cm, širina: 10,5 cm, širina otvora: 8 cm) 6 tacni za šoljice (prečnik: 14 cm, visina: 2 cm) 6 dezertnih tanjira (prečnik: 17,5 cm, visina: 2 cm) 1 posuda za šećer sa poklopcem (visina: 11 cm, dužina: 12 cm, širina: 12 cm) 1 posuda za mleko (visina: 10 cm, dužina: 12 cm, širina: 9 cm) Ukupna težina: oko 4 kg Sitne ogrebotine uglavnom na delovima obojenim zlatom. Na jednoj šoljici na jednom mestu zagrebana je crna boja, na drugoj tragovi crvene boje na rubu, verovatno od žiga - vidljivo je na kolaž-slici. Žig na dnu, crvenom bojom: (Inicijal) B (za Verbilki, ispod glave losa) Fabrika “Verbilki Porcelan” koristi žig od 1991. godine. Od 1918. godine boja žiga označava kvalitet proizvoda. Zlatni žigovi se nalaze na predmetima izuzetne vrednosti, crveni na predmetima 1. klase, plavi 2., zeleni 3. i smeđi najniže klase. 1766. godine, škotski preduzetnik Frensis Gardner (Francis Gardner, u Rusiji kao Франц Яковлевич Гарднер, 1714-1796), do tada trgovac drvetom u Rusiji, sa dozvolom Katarine Velike, osnovao je fabriku porcelana u selu Verbilki (Вербилки), u blizini Moskve, danas Dmitrovski gradski region. Fabrika je odmah postala konkurencija “Carskoj fabrici porcelana” u Petrogradu (kasnije poznatoj kao “Lomonosov”), podstičući umetnike u obe institucije na proizvodnju sve složenijih predmeta u pogledu oblika i ukrasa. 1777. godine carica Katarina Velika naručila je od fabrike servise za prijeme u Zimskom dvorcu. Isporuka je završena 1783. godine, ali je carica bila veoma zadovoljna kvalitetom izrađenih predmeta. Ovim je Gardneru otvoren put u najviše rusko društvo, ali je on istovremeno počeo da razvija i masovnu proizvodnju. Proizvodi su bili visoko cenjeni u Rusiji, naročito među onima koji nisu sebi mogli da priušte kupovinu uvoznog saksonskog porcelana iz Meissena. U vreme kada je Gardner umro, fabrika je smatrana najboljom privatnom farikom porcelana u Rusiji. Proizvodnju su nastavili naslednici, prvo najstariji sin Franc, koji je kratko nadživeo oca, zatim Gardnerova supruga Sara. Početkom XIX veka upravljanje su preuzeli sinovi, Aleksandar i Petar Francevič, koji su dalje razvili proizvodnju. 1829. godine fabrika je dobila zlatnu medalju na Prvoj industrijskoj izložbi, a 1855. i carsku dozovolu da u žigu koristi lik državnog dvoglavog orla, što je u carskoj Rusiji bio znak vrhunskog kvaliteta. Od 1856. godine fabrika je postala dobavljač carskog Dvora. Od sredine 1850. godine fabrikom su upravljali Vladimir i Aleksandar Petrovič, unuci Franca Gardnera. Krajem XIX veka vlasnik je postala supruga trećeg unuka, Pavla, Elizaveta (Elisabeth) Nikolajevna Gardner, koja se nije pokazala uspešna u upravljanju fabrikom, koja je tada imala 770 radnika. 1892. godine fabriku je kupio Matvej Sidorovič Kuznjecov (Матвей Сидорович Кузнецов), sin Terentija Kuznjecova (Терентий Кузнецов), osnivača ruske “imperije porcelana”. U trenutku kupovine fabrika je prolazila kroz teška vremena, tako da se Kuznjecov lako složio s Elizabeth Gardner, i postao vlasnik ne samo preduzeća, već i svih fabričkih modela, crteža, uzoraka, jednom rečju vrhunskog brenda sa bogatom tradicijom dugom vek i po, kvalifikovanim stručnjacima i proverenim tehnologijama. Prelaskom u ruke Kuznjecova, proizvodnja se povećala. Asortiman se takođe promenio: novi vlasnik obnovio je proizvodnju starih modela, kojih je 1860. godine bilo više od 4000 od porcelana i više od 1000 od fajansa. Posle Revolucije, preduzeće je nacionalizovano i postalo je poznato kao “Dmitrovska fabrika porcelana” (Дмитровский фарфоровый завод, prema Dmitrovskom gradskom regionu, u blizini Moskve). U prvim godinama sovjetske vlasti, za vreme NEP-a (Nova ekonomska politika) fabrika je nastavila da proizvodi predmete na osnovu uzoraka Kuznjecova, ali je prednost davana masovnoj proizvodnji osrednjeg kvaliteta. Od tridesetih godina u rad fabrike su postepeno uključeni značajni umetnici, a od 1937. godine u fabrici je organizovana umetnička laboratorija. Tokom II Svetskog rata proizvodnja umetničkog pocelana, s retkim izuzecima, skoro je sasvim prestala. Fabrika je prešla na proizvodnju za ratne potrebe, pre svega visokonaponskih porcelanskih izolatora za uništene komunikacione vodove. Većina radnika fabrike je mobilisana i bila je na frontu, a zamenili su ih žene i deca. 1941. godine, pred napredovanjem nemačke vojske, čitava fabrika je minirana kako ne bi bila zaplenjena. U isto vreme, divizijama raspoređenim oko fabrike bilo je naređeno da po svaku cenu odbrane fabriku. U posleratnim godinama, sa proizvodnjom koja je u potpunosti mehanizovana i modernizovana, fabrika se razvila u napredno industrijsko preduzeće, a 1966. , u godini kada je obeležila 200 godina postojanja, proizvodnja je dostigla stopu od 30.000.000 komada porcelana godišnje. Akcenat je stavljen na veći kvalitet proizvoda a umetnička laboratorija angažovala je vešte slikare i vajare. Kao rezultat toga, proizvodnja se povećavala, a svi novi uzorci su razmatrani i odobreni od strane Umetničkog saveta. 1991. godine radnici su otkupili fabriku i organizovali rad pod imenom “Verbilki Porcelan” (“Фарфор Вербилок”), s namerom da se sačuva i oživi tradicija predrevolucionarnog porcelana, koju su stvorile porodice Gardner i Kuznjecov. 2006. godine fabrika je imala 350 zaposlenih, uključujući 20 slikara. Od 2014. godine “Verbilki Porcelan” je jedna od tri operativne fabrike porcelana u Rusiji. Prodaje se bez držača za tanjire. (117/28-38/pod-kp/1160)

EB1 Milenko Vesnić poslanik Srbije Nikoli Pašiću Pariz 1914 pismo Doktor Milenko Vesnić , poslanik Kraljevine Srbije u Parizu od 1905 godine pismom obaveštava Nikolu Pašića 1914 o boravku njegovog sina u poslanstvu Srbije u Parizu tokom Vaskršnjih praznika i izvesnim problemima u radu . Миленко Р. Веснић (Дунишићe, 13. фебруар 1863 — Париз, 15. мај 1921) је био српски дипломата, министар правде, председник Владе и министар спољних послова Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца од 16. маја 1920. до 1. јануара 1921. године. Миленко Веснић ( Wikipedia ) Родом је са Пештера. Детињство провео у околини Краљева - насеље Грдица. Докторирао је право у Минхену 1888. године. Придружио се дипломатској служби 1891. године. Био је: секретар у српском посланству у Цариграду од 1893. године, професор међународног права на Високој школи у Београду 1893. године, посланик у Народној скупштини и министар просвете од 1893. године, професор међународног права од 1894. до 1901. Веснић је заједно са радикалским вођама послат у затвор, под оптужбом да је учествовао у припреми атентата на краља Милана Обреновића. Када му је било четири године, оца Радоњу убили су Турци па је мајка са њим и нешто старијим братом Милутином из Санџака избегла у Србију и настанила се у село Грдицу код Карановца (Краљево). У великој немаштини, чувајући туђу стоку, деца завршавају основну школу у Карановцу. Миленко је са 11 година отишао у Београд у гимназију, првих година се издржавао послужујући по кућама а потом, пошто је показао најбољи успех, подучавајући децу из имућнијих кућа. У шестом разреду гимназије објавио је свој први рад о Ђури Јакшићу и почео да пише песме, али се томе више није враћао. Матурирао је 1882, затим завршио правне науке такође у Београду. У то време изградио је морална и карактерна начела којих је настојао да се држи целог живота а свој животни кредо формулисао „Све за образ, образ ни за шта”. Веома рано, и то одмах након Тимочке буне, пришао је Радикалној странци. Упркос томе добио је државну стипендију да настави студије у Минхену и Лајпцигу. Усавршавао се из области међународног права у Паризу, Лондону, Русији, Холандији и Шведској. У време израде докторске дисертације у Лајпцигу материјално га је помагао Велимир Теодоровић, ванбрачни син кнеза Михаила. После одбране докторске дисертације 1888. и повратка у Србију, који се подударио са абдикацијом краља Милана и враћањем Николе Пашића из емиграције, добио је место дипломатског службеника у Цариграду, где је посланик Србије био Стојан Новаковић. По повратку у Београд 1892. постао је професор кривичног права на Великој школи, покренуо часопис Правник (гласило Српског правничког друштва) и био му уредник, превео са немачког Листово Кривично право и са француског Ривијерово Међународно право. За народног посланика биран је 1893. У Скупштини је одиграо запажену улогу у покретању судског процеса против либерала Јована Авакумовића и Стојана Рибарца због злоупотреба власти. И поред тога у политици је учествовао кратко као министар просвете и црквених дела у влади Саве Грујића (1894) и потом се вратио професорској каријери на Великој школи. Као већ угледни правник изабран је за дописног члана Института за међународно право у Хагу а 1898. постао је његов редовни члан. Kao члан Главног одбора Радикалне странке био је после Ивањданског атентата на екс краља Милана осуђен 1899. на две године робије због увреде величанства у париском листу Le Temps. Казну је издржавао у Пожаревачком затвору и ту превео дело Б. Куниберта Српски устанак и прва влада Милоша Обреновића. Помиловао га је наредне године краљ Александар Обреновић а 1901. постављен је за посланика у Риму. Оставку на ово место дао је 1902. прижељкујући посланичко место у Цариграду. После Мајског преврата 1903. радикалска влада га је 1904. именовала на веома важну дипломатску функцију посланика Србије у Паризу. Ту се оженио лепом и пребогатом удовицом, Американком Бланшом, која му је значајно помогла у стварању материјалног благостања и у дипломатској и хуманитарној активности, нарочито за време Првог светског рата. У новој Пашићевој влади постављен је за министра правде али је већ крајем 1906. отишао поново у Париз да у време Царинског рата развије живу дипломатску активност у интересу Србије. За свог боравка у Паризу учинио је да се француско-српски односи развијају у позитивном смеру, што је у наредном периоду имало нарочиту важност. У то време објавио је у страним стручним часописима већи број радова из историје и етнологије Срба а у време анексионе кризе у париској штампи, под псеудонимом P. P. de Sokolovitch, објавио је више чланака против аустроугарске империјалистичке политике. Имао је изузетно активну и делотворну улогу у преговорима Србије са Француском о закључивању зајма ради наоружања (нарочито око решавања тзв. топовског питања и изградње железница), као и у отварању српског новчаног тржишта за продор француског капитала. После Првог балканског рата учествовао је на Лондонској мировној конференцији (1912/1913) и био члан финансијске комисије за наплату ратне штете од Турске. Приликом преговора са Ватиканом (1914) око Конкордата имао је видну улогу, користећи своје познанство са истакнутим италијанским политичарима и дипломатама. У току Првог светског рата био је велики ослонац Н. Пашићу у задобијању француске званичне политике и јавности за ратне циљеве Србије — за стварање Југославије. Неуморно је тумачио у Паризу, месту где се одвијала најважнија дипломатска активност, циљеве Краљевине Србије и тежио да придобије најутицајније светске политичаре. У том послу сарађивао је са Југословенским одбором, заступајући званичне српске ставове. У току 1916. изабран је за члана Академије моралних и политичких наука у Паризу. Када су Сједињене Америчке Државе ступиле у рат, отишао је у Америку, где је користећи своје дипломатске везе и познанство са утицајним људима успешно заступао српске интересе. Био је члан мировне конференције у Паризу (1919—1920) али је био у Пашићевој сенци. Активнији и самосталнији био је у Комисији за израду пакта о Лиги народа, коју је водио Вудро Вилсон. Учествовао је у закључивању Рапалског уговора са Италијом 1920. На позив регента Александра вратио се 1920. у Београд да формира концентрациону владу која је припремила, расписала и спровела изборе за Уставотворну скупштину. Текстовима из области права и о актуелним политичким догађајима сарађивао је у: Босанској вили, Српском Сиону, Јавору, Бранковом колу, Годишњици Николе Чупића, Звезди, Српском књижевном гласнику, Голубу, Отаџбини, Правнику, Делу, Летопису Матице српске, Новом животу и многим другим листовима код нас и у свету. Објавио је и неколико књига. Био је српски дипломата у Цариграду, Риму, Паризу и Вашингтону и представник Краљевине Србије на мировним преговорима у Лондону и Версају. Основао је периодични часопис „Правник“ 1892. године. Као српски краљевски посланик у Риму, упутио је протест једном италијанском листу због интервјуа са претендентом на српски престо у избеглиштву кнезом Петром Карађорђевићем, али се истовремено тајно састајао са њим. Као српски краљевски посланик у Паризу између 1903. и 1920., био је творац француско-српског пријатељства. После династичке смене на српском престолу, он је код најбољих француских златара наручио краљевску круну и донео је лично у Београд. Најзначајније дело Веснићеве владе је било доношење изборног закона за Уставотворну скупштину.[1] Уочио је продор комунистичке идеје у Србији и његова влада је донела Обзнану која је била усмерена против ширења комунистичке пропаганде којом се проповедала револуција. Не снашавши се најбоље у изузетно сложеним приликама нове државе, почетком 1921. вратио се на свој положај у Паризу али је изненада умро. Сахрањен је у Паризу уз велике почасти и присуство регента Александра а након три године пренесен је на Ново гробље у Београд. Бланш Веснић Веснић је краљу Петру I организовао и тријумфалну посету Паризу. Краљ Петар I је некада завршио престижну војну академију „Сен Сир“ и борио се у Легији странаца. Веснић је написао велики број научних правних радова, постао је члан Француске академије. Веснић се оженио са америчком милионерком, Бланш Улман, која је наследила милион долара од свог покојног мужа и од оца, стожера њујоршке банкарске породице Блументал. Веснић је преко своје супруге ушао у високе аристократске и банкарске кругове и омогућила му је да за Краљевину Србију испослује кредите и финансијску помоћ за модернизацију, пруге, електрификацију, али и за наоружање, пред одсудним биткама са моћним империјама Аустроугарске и Турске. Говорио је четири језика: француски, немачки, италијански и енглески. У Београду је све до 1946. године постојала улица под називом Др Миленко Веснић