Stanje: Kao novo - Nekorišćeno Naslov: Princ Tame - radikalno zlo i moć dobra u istoriji Autor: Džefri B. Rasel Izdavač: Pont, Beograd latinica, mek povez, 23 cm., 264 str., ilustrovano _____

Muhammed b. Isma`il Es-San`ani - Subulu`s-Selam 1 , izdanje Fakultet islamskih nauka . Putevi spasa Knjiga je nova jedino napred posveta

Historija prave crkve-B.Kanacki.Tvrd povez,368 str.Veoma dobro ocuvana.

Princ tame,radikalno zlo i moć dobra u istoriji,u dobrom je stanju. Autor:Džefri B.Rasel. Izdavač:Pont,Beograd 1995. Naziv Originala:The Prince of Darkness - Radical Evil and the Power of Good in History - Jeffrey Burton Russell Prevod:Milena Petrović-Radulović. Format:24cmx 17cm. Broj strana:273 strane,ilustrovana,mek povez,latinica. SADRŽAJ : Predgovor: 7 - Zlo 11 - Đavo u svetu 17 - Dobri Gospod i đavo 33 - Hrist i sila zla 47 - Satana i jeres 59 - Dualizam i pustinja 83 - Klasično hrišćansko glediste 95 - Narodni Lucifer i Lucifer elite 111 - Sholastičari, pesnici i dramski pisci 127 - Nominalisti, mistici i veštice 151 - Djavo i reformatori 161 - Gore na tronu vlade carske 179 - Dezintegracija pakla 197 - Od romanse do nihilizma 211 - Integracija zla 229 - Aušvic i Hirošima 243 - Značenje zla 259 - Đuro Šušnjić

*** Nedostaje deo prednje korice, unutrašnjost korektna i kompletna *** Prvo izdanje. Аутор Велимировић, Николај Наслов Победиоци смрти : православна читања за сваки дан године / Николај Велимировић Врста/садржај тыпе оф материал књига Језик српски Издавање и производња Хановер : [б. и.], 1949 ([б. м. : б. и.]) Физички опис 210 стр. ; 21 cm ISBN (Брош.)

SHINTO Japans`s Spiritual Roots - Stuart D.B. Picken Tvrde korice u plastificiranom omotu

Shvatiti vjeru Teologija čina vjere Christoph Böttigheimer

Hadži Dragan B. Popović Retko! S posvetom autora Ilustrovano Izdavač: Izdanje autora, Beograd 1998; edicija Ulica Prava, tiraž: 500 primeraka; Detaljnije: mek povez, strana 173, ilustracije, 21cm Tags: Izrael Palestina Biblija Isus Hrist Hrišćanstvo religija

Stranice koje slede nastale su iz stenografskih beleški sa sastanaka Blavackа Lože Teozofskog Društva koji su održani između 10.1.1889 i 20.6.1889, i u nešto sažetijoj su formi nego izvorne diskusije. Kako je ,,Tajna doktrina’’ zasnovana na arhaičnim stancama ,,Knjige Đan’’ koje su teško razumljive većini proučavaoca egzoterične filozofije, članovi ,,B. L. T. D.’’ složili su se da debate nedeljnih sastanaka posvete svakoj stanci i raznim ostalim metafizičkim temama. Pitanja su postavljali članovi koji su svoje primedbe i izuzetke zastupali na principima moderne nauke i na osnovu njih izvodili logičke zaključke. Kako su takve primedbe obično zajednička odlika proučavaoca ,,Tajne doktrine’’, ocenjeno je da je suvišno priključivati ih u potpunosti, te je zadržana samo njihova srž. Odgovori su u svim slučajevima zasnovani na stenografskim izveštajima i u duhu su ezoterične filozofije kakvom je vidi sama H. P. B. 208 str., tvrd povez

ஜ۩۞۩ஜ⭐ ஜ۩۞۩ஜ⭐ ஜ۩۞۩ஜ⭐ ஜ۩۞۩ஜ⭐ ஜ۩۞۩ஜ⭐ Tvrd povez sa omotom - 514 strana BEOGRAD 2005 Omot sa vidljivim znacima korišćenja Unutrašnjost dobro očuvana - bez pisanja i podvlačenja B - 4 ஜ۩۞۩ஜ⭐ ஜ۩۞۩ஜ⭐ ஜ۩۞۩ஜ⭐ ஜ۩۞۩ஜ⭐ ஜ۩۞۩ஜ⭐

Paleografski album / Dimitrije Bogdanović Beograd 1978. Tvrd povez, ćirilica, ilustrovano, veliki format (23×29 cm), 324 + 266 strana. Knjige su odlično očuvane, bez ispisivanja i cepanja. nikk2070 Sadržaj: KNJIGA I PREDGOVOR (Dimitrije Bogdanović) I Istraživanja u hilandarskoj biblioteci II Istorijat zbirke ćirilskih rukopisa i stare srpske štampane knjige 1. Osnivanje hilandarske biblioteke 2. Popunjavanje zbirke rukopisa 3. Štampana knjiga u hilandarskoj biblioteci 4. Pojedine zbirke i obrazovanje jedinstvene biblioteke 5. Smeštaj knjiga 6. Otuđivanje knjiga 7. Čuvanje i obrada rukopisa III Katalog ćirilskih rukopisa i stare srpske štampane knjige KATALOG ĆIRILSKIH RUKOPISA MANASTIRA HILANDARA (Dimitrije Bogdanović) Spisak skraćenica Katalog STARE ŠTAMPANE KNJIGE MANASTIRA HILANDARA (Dejan Medaković) INDEKSI (Dimitrije Bogdanović) Indeks imena a. Indeks autora b. Indeks ličnih imena u zapisima Indeks geografskih naziva u zapisima Indeks sadržaja Indeks jezika i redakcija Hronološki indeks a. Rukopisi po vremenu nastanka b. Hronološki indeks zapisa Indeks signatura Save Hilandarca KNJIGA II — PALEOGRAFSKI ALBUM Rukopisi Kijevske Rusije i Novgoroda SRPSKI RUKOPISI Srpski rukopisi XIII veka Srpski rukopisi XIV veka Srpski rukopisi XV veka Srpski rukopisi XVI veka Srpski rukopisi XVII veka Makedonski rukopisi Bugarski rukopisi Vlaški rukopisi Moldavski rukopisi Ruski rukopisi Južnoslovenski rukopisi crkvenoslovenske redakcije XVIII i XIX veka

LUCIFEROV PRESTO Jermej Parnov NOVO - Ogledi o magiji i okultizmu - Novo delo Beograd, 308 strana. Iz sadržaja: a) Magija b) Okultizam/ Povratak Pana, Pomračenje, Viteške igre, Mač i ruža, Zmijski prsten, Templari, Sveti Graal, Malj veštica, Velika sedmica, Domovi `Geniture`, Drvo života, Ruža i krst, Oko u trouglu, Plava brada, Egzorcizam u Luden, Crna misa, `Zlatni izlazak`, Prokleti kukasti krstovi, Bog satana... Knjiga sadrži ilustracije, NOVO, nekorišćeno. # 100

Autor: Hadži Dragan B. Popović Strana: 316 UMESTO PREDGOVORA O PRAVOSLAVNOM POKLONIŠTVU Tri su vremena, klicao je Blaženi Avgustin episkop iponski, sadašnjost u prošlosti, za koju smo vezani pamćenjem, sadašnjost u sadašnjosti, za koju smo vezani gledanjem i osmatranjem, i sadašnjost u budućnosti, koja nas ispunjava iščekivanjem, nadanjem. A radi čega postoji vreme? „Da nas uvede u večnost“, odgovara Crkva. „Verme u Crkvi je vreme u Hristovoj večnosti“, kaže Sveti Ava Justin. A večnost je stalna sadašnjost. Večno je i Sveto pismo. A kao što praksa ispunjava teorijski spis, tako i Crkva ispunjava Sveto pismo. Sveto pismo je izuzetan doživljaj istorije kao najsvetijeg prostora, u kome se susreću i dijalog vode Bog i čovek. Otići u Svetu Zemlju znači neposredno ući među redove Biblije i osetiti istinu u punoti smisla te reči. Prvi poklonicu u Svetoj Zemlji bili su anđeli nebeski. U knjizi o Jovu čitamo kako su anđeli klicali kada je Bog stvarao svet. Posle praroditeljskog greha oni su vekovima ćutali…

MITSKA ISTINA SRBA Analiza mitskih sagledavanja uloge i značaja srpskog naroda Pisac: Ivica Todorović Izdavač: Zvonik ISBN: 8683417174 Broj stranica: 446 Format: 21cm Povez: Tvrdi Pismo: Ćirilica Godina izdanja: 2005 Mjesto izdanja: Beograd ZADUŽBINA a) Srbi - Nacionalni identitet - Istraživanje b) Srbi - EtnoPsihologija c) M i t o v i I. O čemu ćute gusle II. Idealni sistem `Srbi, naRod najStariji` III. Ulazak u lavirint IV. Mreže u vodi V. Tajne srpske prošlosti i budućnosti VI. Ribe u mreži VII. Probijanje nulte dimenzije VIII. Najbolji i najgori ( Karakterološki modeli u srpskoj kolektivnoj psihi i u IS: SNN) IX. A šta ako su Srbi zaista najStariji X. Ekeperimentalni poligon `Lepenski vir` XI. Zašto baš mi? XII. Izlazak iz lavirinta XIII. Srbi su dobri za mišljenje XIV. Literatura ,na predlistu,pečat,potpis vlasnika. ............................................................... `Mitska istina Srba` Ivice Todorovića doktora etnološkoantropoloških nauka Etnografskog instituta SANU odgovara na niz intrigantnih pitanja, počev od samog porijekla Srba. Kako kaže autor, svako voli da zna što više o svom porijeklu, a Srbi su po svemu sudeći jedan od najstarijih naroda. O tom srpskom hodu kroz istoriju a posebno o srpskoj duhovnoj misiji u budućnosti mladi naučnik Ivica Todorović govori uzimajući u obzir sve relevatne podatke počev od naučnih istraživanja, preko narodnih predanja i crkvenih proročkih kazivanja. Knjiga u PERFEKTNOM stanju..... -------------------------------- Dinara

60076) Jagnje Božije i zvijer iz bezdana filosofija rata , grupa autora , zbornik sa Drugog bogoslovsko-filosofskog simpozijuma. Uredili: Radoš M. Mladenović i jeromonah Jovan (Ćulibrk) , Svetigora Cetinje 1996 Sadržaj: Predgovor I SVETO I RAT Mitropolit Crnogorsko-primorski dr. Amfilohije (Radović): Sveti Petar Cetinjski i rat Protosinđel Joanikije (Mićović): Dejstvo ikone u istoriji II RAT KAO ISKUSTVO Dr. Radovan Karadžić: Da li je ovo bio rat ? Pukovnik Milovan Milutinović: Rat bez jedinstvenog programa i cilja Tihomir Burzanović: Smisao istrebljivanja Srba u Hercegovini na krsnu slavu – prije pedeset godina i danas Mladen Šukalo: Pukotina stvarnog, nastavak Milutin Mićović: Uđi ko u svoju kuću / Bitka koja ne prestaje III RAT KAO LAŽ Episkop Zahumsko-hercegovački Dr. Atanasije (Jevtić): Najgori od svih mogućih ratova Dr. Mirko Zurovac: Šta nam se stvarno dogodilo ili `Proizvodnja laži` u službi militarnog imperijalizma Bogdan M. Lubardić: Geopolitički enciklopedizam `Microsoft`-a Jeromonah Jovan (Ćulibrk): Ne-zaobilazne strategije IV ETIKA, PRAVO I RAT Dr. Jovan Babić: Ratni zločin kao zločin poraza Boris B. Brajović: Rat kao politička etika Mr. Petar Bojanić: Dva lica jedne iste medalje, ali... V DUŠA I RAT Dr. Boško V. Popović: Psihološka tumačenja rata Dr. Jovan Mirić: Ratovi u carstvu zemaljskom VI Narod i rat Predrag Lazarević: Srbi i rat Radoš Mladenović: Nacionalizam i rat Matej Arsenijević: Pravoslavlje i rat VII KOSMOS I RAT Dr. Savo Laušević: Rat – osnovni fenomen i metafora ljudskog iskustva Jerej Dragan Stanišić: Svemoguća poezija Tvorca Kosto Ninković: Filosofija rata – filosofija vaseljene VIII LITURGIJSKO MJERILO RATA Razgovor o ratu na Veljem Gumnu cetinjskog manastira Beleške Summaries mek povez, format 16,5 x 23 cm , ćirilica, 326 strana

KNJIGE TRI ENOHA Džozef Lampkin TRI KNJIGE ENOHA Dr Dzozef B. Lampkin Dobro poznato i hvaljeno delo dr Džozefa Lampkina prošireno je tako da uključuje nova istraživanja o Enohovim knjigama, palim anđelima, čuvarima i nefilima. Nakon što predstavlja opsežnu istorijsku pozadinu Prve, Druge i Treće knjige Enohove, Lampkin sastavlja istorijsku priču o palim anđelima, čuvarima i nefilima, koristeći svoje opsežno poznavanje drevnih tekstova. Istorija palih anđela čvrsto je povezana uz pomoć drevnih knjiga kao što su Enoh, Jašer, Jubileji, Knjiga divova, Ratni svici i mnoge druge. Priča će vas zaprepastiti. Nove informacije o Prvoj knjizi Enohovoj su znatno proširene. Lampkin opisuje Enohov kalendar i njegovo ključno mesto u Danilovom proročanstvu. On rastavlja Prvu Enohovu, deo po deo, da bi opisao njenu istoriju, vremenski okvir autorstva i njen sadržaj. U celom tekstu je obilje korisnih beleški. Ovaj tom sadrži Prvu Enohovu knjigu (Etiopsku Enohovu knjigu), Drugu Enohovu knjigu (Slovenske tajne Enoha), Treću Enohovu knjigu (Hebrejsku knjigu o Enohu) i Knjigu o Palim anđelima, čuvarima i poreklu zla. Proširen komentar uključen je za tri Enohove knjige, kao i za odeljke o anđelima, proročanstvima i enohijanskom kalendaru. Dr Džozef Lampkin je autor preko dvadeset knjiga. Redovno se pojavljuje kao stručni gost o temama religije, teologije i crkvene istorije. ---------------------- Opis Sadržaj Uvod………………………………………………………………………………………….5 1. Enohova………………………………………………………………………………..25 Kalendar Enohovih i Danilovih proročanstava…………………………157 Zaključak 1. Enohove………………………………………………………………159 2. Enohova………………………………………………………………………………209 3. Enohova………………………………………………………………………………211 Priča o palim anđelima, čuvarima i nefilima……………………………217 Alfa…………………………………………………………………………………………275 Uvod……………………………………………………………………………………….277 Pali anđeli, čuvari i poreklo zla……………………………………………….335 Omega ……………………………………………………………………………………337 O drevnim tekstovima…………………………………………………………….351 Imena i položaji anđela……………………………………………………………366 Obim: 367 str, format: A5 Knjiga je NOVA..... ----------------------------------- 0,0

BOG - ZBORNIK RADOVA - filum RELIGIJSKI MOTIVI , SRPSKA KNJIZEVNOST, RELIGIJA -2012 GODINA ,KRAGUJEVAC - 540 stranica VRLO dobro ocuvana ,sadrzaj je cist // О Зборнику / 5 Снежана Д. Самарџија Када бог крпи опаклију (представе о богу у усменој прози) / 11 Бошко Сувајџић Убог Небог Бог / 25 Јасмина С. Јокић Кад се Христос на Земљу родио: Рођење и крштење Исуса Христа у фолклорној традицији / 39 Драгољуб Ж. Перић Бог и срећа јуначка (веровања у судбину, срећу и вишу силу у вуковим записима српске усмене епике) / 53 Анка Ж. Ристић Присуство у одсуству као топос старе српске књижевности / 73 Iva Lj. Draškić Vićanović Bog: književnost, kultura i kriza humaniteta. Jedan pokušaj razrešenja krize humaniteta – apoteoza racionalnosti, morala i lepote u 18. veku / 79 Svetlana S. Kalezić Radonjić Pakao – planeta bez smisla za otmenost ili Sioranove vježbe nepokornosti / 85 Драган Б. Бошковић Месија: Књижевност и хришћанско преусмеравање Левинасове идеје Богочовека / 97 Михаило З. Смиљанић Теолошки поглед на метахумани идентитет / 105 Jasmina Ahmetagić Merilo života / 113 Лидија Д. Делић Божанство без емпатије (Мит о Атлантиди: опет то, само потпуно другачије) / 123 Ина Илиева Христова Градът в стария завет – стратегии на изображение и символизация / 135 Иван M. Коларић Богочовештво и/или човекобоштво / 145 Predrag R. Milidrag O (ne)dovoljnom razlogu za egzistenciju Boga u metafizici novog veka / 157 Јасмина А. Теодоровић Божански „пакт“ (не)раздвојености: Барнсов Пулс и Албахаријев Цинк / 169 Александар Петровић Крај света или још историје / 175 Марија В. Лојаница Божански откуцаји срца: теологија и космогонија Едгара Алана Поа / 181 Ivana V. Đurić Paunović Tehnologija kao (post)religija u prozi Daglasa Koplanda / 187 Ђорђе М. Деспић Говор о ничем или шта би то било бог / 195 Ирена П. Арсић Дубровачки парац Свети Влахо: од светог до популарног / 203 Снежана М. Милосављевић Милић Јерес читања – рецепција Станковићевих Божјих људи у књижевној критици / 213 Драгана Б. Вукићевић Бог који одустаје / 225 Ана С. Живковић Фигура (не)верујућег свештеника у реалистичком роману / 235 Елена Ив. Дараданова Ангелът в южнославянската поезия / 243 Branko Tošović Bog u Andrićevom stvaralaštvu do 1941. godine / 255 Часлав Николић Антиномије Бога у роману Прољећа Ивана Галеба Владана Деснице / 269 Никола М. Бубања Идеолошко-религијска критика у роману Шахт Андрије Матића и роману Врли Нови Свет Олдуса Хакслија / 277 Sofija Kalezić Đuričković Danilo Kiš između judaizma i hrišćanstva / 285 Биљана Ђ. Ђорић-Француски Религија, мит и традиција у постколонијалној књижевности / 293 Danijela Maksimović Apokalipsa u italijanskoj književnosti unutar ljubavne tematike / 305 Мирјана M. Секулић Бог и писац: стварање речима – творац, створено, побуна и спасење у делу мигела де унамуна / 313 Никола М. Поповић „Историја наполитанског милосрђа“ Терезе Раваскјери: мотиви и парелеле / 321 Владимир Ј. Карановић Идеолошки оквири клариновог пан(ен)теизма: атеизам и религиозност у роману la regenta / 331 Marjana M. Đukić Koegzistencija paganskog i hrišćanskog u kurtoaznom romanu – autorstvo nasuprot istoriji / 341 Марија В. Лојаница Божански откуцаји срца: теологија и космогонија Едгара Алана Поа / 181 Ivana V. Đurić Paunović Tehnologija kao (post)religija u prozi Daglasa Koplanda / 187 Ђорђе М. Деспић Говор о ничем или шта би то било бог / 195 Ирена П. Арсић Дубровачки парац Свети Влахо: од светог до популарног / 203 Снежана М. Милосављевић Милић Јерес читања – рецепција Станковићевих Божјих људи у књижевној критици / 213 Драгана Б. Вукићевић Бог који одустаје / 225 Ана С. Живковић Фигура (не)верујућег свештеника у реалистичком роману / 235 Елена Ив. Дараданова Ангелът в южнославянската поезия / 243 Branko Tošović Bog u Andrićevom stvaralaštvu do 1941. godine / 255 Часлав Николић Антиномије Бога у роману Прољећа Ивана Галеба Владана Деснице / 269 Никола М. Бубања Идеолошко-религијска критика у роману Шахт Андрије Матића и роману Врли Нови Свет Олдуса Хакслија / 277 Sofija Kalezić Đuričković Danilo Kiš između judaizma i hrišćanstva / 285 Биљана Ђ. Ђорић-Француски Религија, мит и традиција у постколонијалној књижевности / 293 Danijela Maksimović Apokalipsa u italijanskoj književnosti unutar ljubavne tematike / 305 Мирјана M. Секулић Бог и писац: стварање речима – творац, створено, побуна и спасење у делу мигела де унамуна / 313 Никола М. Поповић „Историја наполитанског милосрђа“ Терезе Раваскјери: мотиви и парелеле / 321 Владимир Ј. Карановић Идеолошки оквири клариновог пан(ен)теизма: атеизам и религиозност у роману la regenta / 331 Marjana M. Đukić Koegzistencija paganskog i hrišćanskog u kurtoaznom romanu – autorstvo nasuprot istoriji / 341 О Зборнику Бог! Тајна над тајнама, религиозна, егзистенцијална и антрополошка енигма, загонетно место наших идентитета и постојања, загонетка апсолутне Другости, Бог се упорно објављује у нашој историји, а тако и у овом зборнику. Личан и безличан, светлост и тама, смртан и бесмртан, далек и ближи нам од себе самих, он је онтолошка извесност или само троп, теолошки промишљан, откривен у догађајима и писму, хуманистички прогањан, психолошки сневан, „камен спотицања“ или „камен угаони“. О том Богу, боговима, божанствима, светости, метафизичким ентитетима и силама, о псеудобоговима, демијурзима, божијим супституцијама, судбини, о том непреусшном и неограниченом простору који опседа литературу и културу од њених првих трагова до данас, посвећена је ова свеска зборника радова са Шестог међународног научног скупа Српски језик, књижевност, уметност, одржаног 28-29. октобра 2011. године на Филолошкоуметничком факултету Универзитета у Крагујевцу. У књижевно-антрополошкој секцији научног скупа – која се реализује као разултат истраживања у оквиру пројекта Министарства просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије 178018: Друштвене кризе и савремена српска књижевност и култура: национални, регионални, европски и глобални оквир – поднесено је шездесет и осам реферата иностраних и домаћих учесника, док у овом зборнику објављујемо педесет и три достављена, прихваћена и рецензирана рада. Радови који чине зборник Бог, заправо сажимају различите филозофске, књижевнотеоријске и културолошке елаборације шире теме Бог: књижевност, култура и криза хуманитета. На подтематске блокове – Религија и књижевност; Хришћанство и књижевна традиција; Бог(ови) и књижевност, Бог(ови) књижевности; Жртве хуманитета: ко је истерао Бога из хуманистичке историје?; Да ли човек/књижевност постоје без Бога?; Метахумани идентитет и Бог; Књижевност и историја спасења; Књижевност: последње уточиште прогнаног Бога?; „Вратите нам Бога!“ – окупљени радови су очекивано одговорили на теоријско квалитетан и научноистраживачки компентентан начин. У наведеним подтематским оквирима, текстови наших колегиница и колега дијахронијски (од најстаријих култура до постмодернизма) и синхронијски (различите културе и литературе) конструишу и деконструишу антрополошка, културолошка и књижевнотеоријска питања присутног/одсутног Бога, проблеме односа човека и Бога, Бога и ђавола, анђела и среће, Божијег дискурса и места литературе у спознаји Бога, Божијег писма и писања Бога, проблеме хришћанског идентитета, Бога као алтеритета, критике и изгона Бога, атеизма и теизма, архајских и футуристичких космогонија, симбологије и тропологије божанстава. (Де)конструкција фигуре Бога, као и узајамно дефинисање и дешифровање књижевноисторијске, теолошке и антрополошке слике о Богу, као и „одговоре“ Бога, отворила је неке диференцијалне истраживачке хоризонте. Херменеутика (хибридног) идентитета Бога, различитих „маски“ Бога и онтолошких аспеката књижевности, раскри-ва амбивалентан однос човека и Бога, и реконструише утицај доминантних и маргиналних дискурзивних пракси на његову репрезентацију, артикулишући га унутар сложене конфигурације материјалнога и нематеријалнога, умног и безумног, религиозног и рационалног, метафизичког и нихилистичког, кризе Бога и кризе хуманитета, а све то унутар једне перманентне теолошко-нихилистичколитерарне апокалипсе. Можемо зато констатовати да је у потпуности остварен истраживачка жеља да се задата проблематика научно и теоријски осветли, не би ли се темом одређени аспекти узајамног осмишљавања Бога и књижевности (српске, јужнословенске, европске, светске) довели у непосредну везу и из ње дедуковао перманентни процес (кон)фигурације, интерференције и интеракције ових феноменолошких и културолошких поља. Све наведено указује да у овом зборнику сакупљени текстови одражавају актуелне теоријске интересе, као и актуелну теоријску проблематику проучавања литературе и културе на домаћим и иностраним универзитетима и институтима, и индивидуалне теоријске и научноистраживачке амбиције и пројекте. Самим тим, зборник Бог представља релевантну слику садашњих проучавања наговештених проблема и велики извор идеја и теоријских елаборација. Он, заправо, представља само низ текстова, само један текст или једно писмо, из кога се, тихо и ненаметљиво, може изнова чути Божији глас. А шта вам говори, схватићете док будете читали стр (kutija 2)

Stanje: odlično, bez ispisivanja i cepanja. Preveli s engleskog Slobodan Vlaisavljević i Goran Andrijašević ; sa sanskrtskim izvornikom uporedio, izradio konkordanciju s engleskim prevodom i kritičkim izdanjem sanskrtskog teksta po pevanjima, napisao napomenu i beleške Mislav Ježić ; pogovor Dušan Pajin] Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2005 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Svetovi, 2005 (Novi Sad : MBM plas) Fizički opis 562 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Vlaisavljević, Slobodan Andrijašević, Goran Ježić, Mislav Pajin, Dušan Nikolić, Jovanka Gvozdenac, Nataša Zbirka Biblioteka AZ (broš.) Napomene Tiraž 1.000 Str. 529-530: Napomena prevodioca / Slobodan Vlaisavljević Napomena: str. 531-533 Pogovor: str. 535-551 Beleške uz tekst Str. 553-560: Indeks imena / sačinili Jovanka Nikolić i Nataša Gvozdenac. Predmetne odrednice Mahabharata Mahabharata (Devanagari महाभारत, fonetski Mahābhārata), nekad poznata jednostavno kao Bharata, je naziv za jedan od dva drevna sanskritska epa Indije - drugi ep je Ramajana. Predstavlja drugu po veličini epsku pesmu na svetu (prvi je tibetanski Ep o kralju Gesaru). Osim što predstavlja jedno od najvećih književnih dostignuća čovečanstva, Mahabharata takođe ima veliku versku i filozofsku važnost u Indiji,; to je pogotovo slučaj s Bhagavad Gitom, čije jedno od poglavlja (Bhishmaparva), predstavlja centralni sveti tekst hinduizma. Naziv se može prevesti kao „Velika Indija“ ili, preciznije, „Veliki spev dinastije Bharata“ (bharata znači potomstvo Bharate, kralja za koga se veruje da je osnovao indijsko kraljevstvo Bharatavarsha; „Bharat“ danas uživa status jednog od službenih imena za Indiju u svim indijskim državama i često se koristi u svakodnevnom govoru). Delo je deo hinduskih itihasas, doslovno „onog što se desilo“, zajedno s Puranama i Ramajanom. Potpuna verzija sadrži više od 100.000 stihova, čineći je dva puta dužom od Biblije i sedam puta dužom od Ilijade i Odiseje zajedno. Vreme nastanka dela E. V. Hopkins, poznati autoritet iz oblasti indijske književnosti, smatra da se počeci staroindijskog epskog pesništva mogu smestiti između 700. i 1700 godina p. n. e., ali o tome ne postoje pouzdani dokazi, tako da se može smatrati da počeci predanja o Bharatama sežu do razdoblja vedskih obrednih dela brahmana, kako je to utvrdio Albreht Veber. Predanja o Bharatama i Kurnima sakupljenim u epu Mahabharata su vrovatno sakupljena pre 400. p. n. e.. Predanja o Pandavama i polubožanstvu Krišni mogla bi da potiču iz razdoblja od 400. do 200. p. n. e. Prerada sa Krišnom kao sveobuhvatnim božanstvom i mnoštvom poučne građe mogla je da usledi između 200. i 100. Pretpostavlja se da su poslednje knjige i početak prve bile dodate između 200. i 400. godine. U istom razdoblju 13. knjiga je mogla da se izdvoji iz 12. knjige i da se dopuni poučnom građom. Posle tog razdoblja ono što je dodavano mogli su da budu samo pojedinačni dodaci, isti oni koji su uklonjeni iz najnovijeg kritičkog izdanja. U 5. veku se, naime, na nekim natpisima već spominje Mahabharata kao delo od sto hiljada stihova, dakle u opsegu koji danas poznajemo, a kako se u epu spominju Javane, izvorno Jonci, s kojima su se Indijci prvi put došli u kontakt u doba Aleksandra Velikog, tekst kakav danas imamo ne može biti stariji od 4. veka p. n. e. U svojoj knjizi o Ramajani, Dž. L. Brokington izložio je sličan pregled razvoja drugog velikog staroindijskog epa, smestivši početak u 5. vek p. n. e. Ramajana je sigurno dovršena pre Mahabharate ali je verovatno mlađa u začecima. Stoga se čini bliskom istini sud J. A. B. Bujtenena da se začeci Mahabharate mogu najverovatnije smestiti negde u 8. ili 9. veku p. n. e. O vremenu nastanka predmeta Mahabharate svakako još treba dodati da su arheolozi poput B. B. Lala i drugih otkopali naselja koja su identifikovali kao Hastinapuru, staru prestonicu Kurua, Ahićatru i Kampilju, gradove Panćala, i druge poznate lokalitete iz velikog epa. Oni pokazuju kulturu ranog gvozdenog doba, odlikuju se posebnim sivim slikanim grnčarstvom, a ispitivanje starosti nalaza pomoću ugljenika C14 pokazuje da potiču otprilike iz razdoblja oko 1000. p. n. e. To je verovatno i razdoblje kada su počele da se pevaju pesme o vladarima Kurua i Panćala u neprekidnom kontinuitetu, jer bi svaki privremeni prekid u usmenom prenošenju pesama kroz dugo razdoblje njihovog stvaranja, sabiranja i razvoja velike pesme o boju Bharata iz njih nužno izazvao i značajni gubitak dela ili čitavog tog predanja pre trenutka zapisivanja. No ta su predanja na svoj način još i danas živa, kao što još i danas postoji grad Mathura i još uvek je središte živog Krišninog kulta, ili kao što ime Indraprastha i danas označava deo Delhija oko Stare tvrđave. Sadržaj dela Jezgro Mahabharate čini priča o sukobu oko nasledstva između dve grane plemena Kuru oko prestola Hastinapura. 1. knjiga: Knjiga o početku Sinovi starijeg brata Dhrtaraštre žele da naslede kraljevstvo po ocu koji vlada u gradu Hastinapuri na Gangu. Suparnici su im sinovi mlađeg brata Pandua koji je prvi vladao Hastinapurom jer je Dhrtaraštra bio slep, ali je prvi i umro. Panduove sinove šalju u daleki dvor gde su braća želela da ih ubiju podmetnuvši požar, ali oni izbegavaju klopku. Neko vreme se skrivaju, a onda dolaze na dvor kralja susednog plemena Panćala, Drupade, u gradu Kampiliji na Gangu. Tamo osvajaju kraljevu kćer, na takmičenju, za ženu. Njome se – uz neobična objašnjenja ženi sve petoro braće. Pošto su oni tako stekli Drupadu za saveznika, Dhrtaraštra odlučuje da podeli kraljevstvo Kurua između svojih stotinu sinova na čelu sa najstarijim, Durjodanom, koji će ostati u Hastinapuri, i petorice Panduovih sinova na čelu sa najstarijim, Judišthirom, koji će dobiti područje oko Jamune, nasuprot Hastinapuri na Gangu. Tu Panduovi sinovi grade prestonicu Indraprasthu. Pomaže im Krišna, bratić Pandava, sinova Panduovih, i Kaurava, sinova Dhrtaraštrinih. On je iz trećeg plemena Jadava ili Vršnija koje je kralj Magadhe Đarasamdha isterao iz Mathure na Jamunu, nasuprot Kampiliji na Gangu, te su se preselili u Dvaraku na Katijavaru. U četvorouglu spomenutih prestonica postoje naslutljivi „geopolitički interesi“. Jedan od Pandava, Arđuna, dobija i Krišninu sestru Subhadru za ženu. 2. knjiga: Knjiga o sabornici Pošto Judišthira prima svečano kraljevsko posvećenje u Indraprasthi, pre kog su se Pandave morali iskazati ratničkim uspesima na sve četiri strane sveta i na podsticaj Krišne savlada Đarasamdhu u dvoboju, pozivaju ih bratići Kaurave u Hastinapur. Tu im priređuju kockarsko takmičenje pri kom Judišthira zbog prevare prokocka kraljevstvo i mora po dogovoru da ode sa braćom i ženom Draupadi, Draupadinom kćeri, u progonstvo u šumu na dvanaest godina, a trinaestu moraju provesti među ljudima, ali neprepoznati ako ne žele da ponove progonstvo. 3. knjiga: Knjiga o šumi Braća doživljavaju neobične pustolovine u šumi, posebno veliki strelac Arđuna, snažni Bhima i mudri Judišthira. 4. knjiga: Knjiga o Virati Trinaestu godinu Pandave provode sa Draupadi prerušeni služeći kralja Matsja Viratu u njegovoj prestonici Upaplavji. Na isteku godine zaduže kralja junaštvom kojim su mu spasili stada od susednih Kurua i Trigarta. Time stiču novog saveznika, Viratina kći se udaje za Arđuninog sina sa Subhadrom - Abimunjua. 5. knjiga: Knjiga o pripremama Pandave u dogovoru sa saveznicima po isteku trinaeste godine zatraže od Kaurava svoju polovinu kraljevstva — ili bar pet sela. Kao posrednik zastupa ih u Hastinapuri Krišna. Durjodana, sada Dhrtaraštrin prestolonaslednik, odbija, međutim, da im išta ustupi. Obe strane skupljaju saveznike i kreću na bojno polje Kuruhšetru. 6–13. knjiga Od 6. do 10. knjige se opisuje tok velike bitke i slave se junaci koji su se borili i ginuli. Prve četiri se zovu po zapovednicima vojske Kaurava: Knjiga o Bhlšmi (6), Knjiga o Droni (7), Knjiga o Karni (8) i Knjiga o Šalji (9); svi su oni junački pali u borbi, a Pandave su ih, po Krišninim savetima, mada i sami veliki junaci, redom savladavali lukavstvom uz primetne moralne dileme, a na kraju je tako i Durjodanu savladao Bhima. Peta se zove po jezivom pokolju koji je izveo poslednji zapovednik Kaurova Asvataman s jedinom dvojicom svojih preostalih vitezova: Knjiga o noćnom prepadu (10). Nakon strašnih knjiga o bici sledi 11. knjiga: Knjiga o ženama, gde se opisuje naricanje žena i pogrebni obredi za pale junake. Dhrtaraštrina žena Ganhari tuguje nad palima u obema vojskama i proklinje Krišnino pleme, a Panduova udovica Kunti otkriva svojoj deci da im je silni protivnik Karna bio rođeni brat iz njenog predbračnog života. Jedini od vojskovođa koji je ostao u životu je stari Bhišma koji je ležao sve vreme na bojnom polju sav izboden Arđuninim strelama, jer je snagama svojih životnih odricanja i duhovne discipline stekao vlast nad časom smrti i čekao vreme kada će Sunce krenuti put severa jer je ono povoljno za oslobođenje od sveta. U 12. knjizi, Knjizi o smirenju, i 13. knjizi Knjizi o poukama, dolazi do njega s velikim poštovanjem pobjednik Judišthira, očajan zbog krvave pobede i pokolja rođaka, učitelja i prijatelja, i prima od mudrog samrtnika duge pouke o oslobođenju duše, ali i o vladanju i dužnostima kralja u svetu. Napokon, Bhišma umire i vrše se pogrebni obredi za njega. 14–20. knjiga Bitka Kurušetra 14. knjiga: Knjiga o konjskoj žrtvi: Judišthira se smiruje, posvećuju ga za kralja Hastinapure, a potom po Krišninom savetu prinosi veliku konjsku žrtvu koja kralja treba da očisti od greha i potvrdi njegovu neospornu vlast. knjiga: Knjiga o pustinjačkom stanu: Kralj Dhrtaraštra, kog su dotad Pandave petnaest godina pazili kao da im je otac jer je izgubio sve svoje sinove, odlučuje da napusti svetovni život i sa svojim najbližima odlazi kao pustinjak u šumu da se pripremi za smrt. knjiga: Knjiga o topuzima: Pandave saznaju da se Krišnino pleme zatrlo na nekoj pijanci u tuči topuzima i to usled Gandarine kletve, a braća Krišna i Balarama su se vratili na nebo. knjiga: Knjiga o velikom putu: I Pandave sa Draupadi napuštaju kraljevstvo ostavljajući Abimanjovog sina, a Arđuninog unuka Parikšita za naslednika. Kreću na veliko hodočašće na Himalaje na kom svi sem Judištire padaju od iznemoglosti, sve dok po njega kao poslednjeg, ne dođe sam Indra, kralj bogova, s Darmom, bogom pravde, da ga vodi na nebo. knjiga: Knjiga o usponu na nebo: Judišthira ne nalazi braću i ženu na nebu nego u paklu gde ispaštaju za svoje grehe i lukavstva u ratu, ali kada odlučuje da i on ostane tu uz njih jer ne želi da ide sam na nebo, dovršava se vreme ispaštanja i svi stižu na nebo i preobražavaju se u božanstva. Time se poslednja knjiga nadovezuje na početne priče u prvoj knjizi gde se i rođenje Pandava objašnjava božanskim poreklom Judištire od boga Darme, Bhime od boga vetra Vajna, Arđune od gromovnika Indre, a njegove braće Nakule i Sahadeve od bogova blizanaca Ašvina, dok Karna vuče poreklo od boga Sunca Surje, a u Bhišmi se otelovio bog neba Djaus. Razvoj Svakako je da sve priče Mahabharate ne potiču iz istog perioda, ali ovde radi sažetosti treba upozoriti makar samo na glavne smerove u kojima se ep u toku predaje širio. U junačku pesmu su se uklapale druge pesme iz repertoara pevača kao npr. verzija priče o Rami ili priča o kralju Nali, čije sudbine pričaju posetioci Pandavama za vreme dugog boravka u šumi jer podsećaju na sudbinu Pandava, ali su se završile srećno i time donose utehu. Kada su bramani preuzeli predaju epa u svoje ruke, proširili su ga mnogobrojnim bramanskim mitovima i legendama — poput priče o vernoj ženi Savitri, indijskoj Alkestidi, ili o tome kako su bogovi stvorili Smrt itd. U predaju su se očito uključili i isposnici i pustinjaci koji su u epu ostavili traga mnogobrojnim poučnim izrekama, parabolama, basnama ili poučnim pričama – poput priče o bramanu Dađaliju i sitnom trgovcu Tuladhari koji veliča nenasilje. Ta uklapanja i proširenja sadržaja posebno su izmenila ep kada su, polazeći od pitanja nasledstva, koje je jedno od vrlo značajnih pitanja obredno-pravne nauke darmašastre, razvila oko originalnih paradoksa (na kojima se gradi višeslojno ustrojstvo priče) čitave pravne rasprave koje su Mahabharatu iz implicitne pretvarale u eksplicitnu darmašastru. Bhišma je sin kuruskog kralja Šantanua. Da bi otac mogao da dobije lepu Satjavati za ženu, on se odriče nasledstva u korist dece buduće očeve žene. Poštovanje roditelja i predaka uslov je prava na nasledstvo. A Bhišma toliko poštuje oca da to pravo gubi. Uz to je i prvorođeni sin, a pravo na nasledstvo ipak stiču Satjavatini sinovi. Napokon se događa da oba njena sina umru mladi bez potomstva, a Bhišma ostaje u životu, a zavetom se odrekao kraljevstva, pa čak i porodičnog života. Zbog svog zaveta ne može pomoći ni dvema udovicama pokojnog polubrata Vićitravirje da, prema običaju levirata, pokojnom mužu rode naslednika. No sad se otkriva da je i Satjavati pre braka sa Šantanuom imala predbračnog sina Vjasu, ali on je strašni isposnik. I sada umesto velikog ratnika Bhišme pravo levirata ostvaruje isposnik Vjasa. Time Vićitravirja stiče dva zakonita sina koji su deca Vjasina. Međutim, Dhrtaraštra koji je stariji rodio se slep, pa nasledstvo opet preko reda pripada mlađem Panduu, a on zbog neke kletve ne sme prići vlastitim ženama Kunti i Madri. Stoga one moraju prizvati bogove da im pomognu da mu rode zakonitu decu, petoricu Pandava. Kada dečaci Kaurave i Pandave odrastu do nasledstva, neće biti sporno ko na njega ima pravo. Ipak, ep često naglašava da je od svih najstariji Judištira pa bi po tome pravo bilo njegovo. No kasnije se saznaje da je odbačeni predbračni Kuntin sin Karna, kog je odgajio kočijaš Adirata pa ga svi smatraju nižim po rodu, zapravo bio najstariji od braće, a ona su ga ubila u boju. I kada Pandave napuštaju kraljevstvo, nasledstvo ostaje na unuku najmlađeg Kuntinog sina Arđune jer su deca svih drugih izginula u ratu. Ravi Varma Spominjući te paradokse J. A. B. Bujtenen navodi da se „veličanstveni nacrt priče čini delom zamišljen kao genealoška zagonetka“. Stoga nije čudno da Kaurave i Pandave probaju više puta da podele kraljevstvo. Prvi put možda već kada šalju Pandave u zapaljeni dvor. Drugi put kada im dodeljuju Indraprasthu. Treći put kada raspodelu kraljevstva prepuštaju kocki. A četvrti put ratnoj sreći kao božjem sudu. Iz pitanja o zakonitom prestolonasledniku razvija se i niz drugih pravnih i drugih pitanja u samoj radnji epa koja neretko deluju kao primeri pravnih dilema. One, međutim, dobijaju snažan pesnički izraz i postaju slika ljudske sudbine u svetu. No kada se u 12. i 13. knjizi uvrste opsežne pravne rasprave i Bhišmine pouke Judištiri, one nemaju pesničkog izraza ni snage i tu veliki poučni tekstovi sasvim menjaju narav epa u eksplicitnu darmašastru. Isto vredi i za kosmološke, geografske i ostale rasprave koje su Mahabharatu pretvarale u enciklopediju. S druge strane stoji najslavniji poučni deo Mahabharate, Bhagavadgita, uvrštena u 6. knjigu epa (23–40) okrunjena otkrovenjem Krišne koji se prijatelju i velikom strelcu Arđuni pokazuje prvo kao veliki učitelj joge, a zatim i kao sveobuhvatno božanstvo koje stvara sva bića i ponovno ih guta kao plamen vremena, i kojem se naprosto treba sasvim predati sa poverenjem i učestvovati u njegovom biću (bhakti). Ta „Gospodnja pesma“ daje čitavom zbivanju u epu novi smisao. Sve u njemu dobija božanski smisao, priča postaje sveta, a ep dobija ulogu i ugled verske knjige ili objave. Nije Bhagavadgita jedini tekst koji daje epu karakteristike verske knjige, ali je najznačajniji, i ne stoji samo izdvojeno u njemu, nego je široko uticala na svoj kontekst i svojom perspektivom prožela brojne epizode i pojedinačne odlomke u čitavom epu. Ipak mnogi drugi delovi priče ostali su tako stilizovani kao da ta božanska perspektiva i ne postoji pa, na primer, prikazuju Krišnu kao običnog čoveka sa svim ljudskim slabostima. Stoga se može pretpostaviti da ep prvobitno nije imao takav verski sadržaj već da ga je dobio kada njegov junački sadržaj više nije imao pevače koji bi ga održavali, nego se druga vrsta pevača poslužila omiljenim epom da u njegovom okviru širi i svoje svetovne ili verske ideje. I sama Mahabharata čuva svesnu uspomenu na svoje širenje kao i stilizovani prikaz svog razvoja. Ona, naime, sama tvrdi da je delo mudraca i isposnika Vjase koji u epu više puta savetuje Judištiru i Pandave ili im pripoveda priče. Vjasa je naučio sina Šuku i nekoliko učenika svoju pesmu, a jedan od učenika, Vaišampajana, ju je ispričao zmijskoj žrtvi koju je prinosio. Vjasa tu možda u svom liku otelovljuje službu porodičnog genealoga i panegiričara ili redaktora književnog predanja. No Mahabharata je predstavljena kao nečije pevanje pesme o tome kako ju je Ugrušravas, sin Šute Lomaharsane, koji ju je čuo od Vaiš na Đaninoj žrtvi, kazivao bramanima i isposnicima okupljenim na dugom dvanaestogodišnjem žrtvenom okupljanju obrednika Šaunake u šumi Naimiša. Ugrušravas je još uvek sin Šute, dvorskog pevača koji je često bio kraljevski kočijaš i opevao podvige gospodara, ali njegova publika su bili bramani i isposnici, nosioci svetovnih i duhovnih znanja, obrednih i verskih predanja, kakvima se vremenom proširivao tekst velikog epa. U epu se spominju njegove različite verzije: Đaja „Pesma o pobedi“ koja je imala svega 8.800 stihova. U epu je stilizovano prikazan i način na koji se kazivao u usmenoj predaji. Prvo bi se iznela kratka okosnica priče. Potom, ako bi slušaoci zamolili pevača da im je detaljnije ispriča, pevač bi uključio u priču detalje. I tada bi slušaoci mogli da prekidaju dodatnim molbama da nešto određenije ili još detaljnije ispriča. Tako se ep pričao u razgovoru između pripovedača i slušalaca, a prenosio u oblik sažetaka ili tema i tehnike pevanja ili formula kojom se iz okosnice gradila priča kakva se dopadala slušaocima. Stoga je pesma lako poprimala različit opseg, a velike svečanosti i dugi obredi na kojima se iznosila mogli su da podstiču njeno širenje. Teorije i izdanja Proučavaoci Mahabharate posvećivali su posebnu pažnju traženju različitih sadržajnih slojeva – hvalospeva Kurua, hvalospeva Pandava – koji su se nataložili u Mahabharati u toku njenog razvoja ili u traženju jedinstvene niti i nacrta čitavog dela kako je do nas došlo u pouci i darmi, pravu, nastojali su da otkriju odnos mitskog obrasca prema istorijskoj podlozi u mitskoj priči, npr. u priči o braku crne Draupadi sa petoricom Pandava kao braku crne Zemlje sa pet godišnjih doba ili da dopru do slike istorije velikog epa[10] Dugo su naučnici morali da se služe izdanjima samo pojedinih recenzija Mahabharate, i to često nekritičkim. M. Vinternic je tražio da se napravi kritičko izdavanje Mahabharate još 1897. u Parizu na XI. međunarodnom kongresu orijentalista. Napokon se pokazalo da taj poduhvat mogu da izvedu jedino Indijci. I tako je Bandarkar institut u Pooni konačno pod vođstvom V. S. Suktankara, S. K. Belvalkara i P. L. Vaidve pripremio između 1933. i 1966. kritičko izdanje Mahabharate, tj. zajedničkog predloška severnih (šaradsko-kašmirske, bengalsko-maitilsko-nepalske i devanagarske) i južnih (grantsko-teluške i malajalske) verzija Mahabharate, ne upuštajući se u spekulacije o ranijim oblicima Đaje, Bharate ili sl. jer njihovu rekonstrukciju sama rukopisna predaja ne omogućuje. Kritičko izdanje je, dakle, zajednički naziv severne i južne recenzije, ali je aparat uz njega prava riznica svih rukopisno potvrđenih varijanata i čitanja epa. U toku tog izdavanja i posebno posle njega ponovo su oživeli svi oni pristupi istraživanju Mahabharate koji su se javili u razdoblju pre kritičkog izdanja i potom u nedostatku takvog pomagala privremeno zamrli. O postanku i razvoju Mahabharate pisali su sam priređivač kritičkog izdanja Suktankar i P. V. Vaidva. Suktankar je pritom, međutim, bio bliži unitarnom shvatanju Mahabharate kao kod Dalmana, barem u pogledu jedinstvenosti zamisli epa, nego analitičkom pristupu Holcmana. Smatrao je da Mahabharata ima značenje pesme o podvizima svojih junaka, ali i značenje pouke o darmi i svete istorije ili krišnističke objave, a videli smo da su upravo ta dva druga značenja izrasla na podlozi prvog u toku razvoja epa. To samo znači da ep ne samo da je u osnovi svoje junačke radnje imao jasnu koncepciju u dugu suta koji su ga stvarali, nego da se i u proširenim preradama u rukama bramana, isposnika takođe razvijao prema promišljenim koncepcijama smera i smisla u kojem su želeli da prerade i prošire ep. Stoga u osnovi nema ni onoliko protuvrečnosti između analitičkog i unitarnog pristupa epu koliko ga vidi Suktankar. Istorijska filološka kritika teksta ne mora da polazi od isključivog interesa za pra-Bharatu, nego može istraživati istoriju niza koncepcija sa kojim se ep u istoriji prerađivao. Prevodi Mahabharate na engleski jezik: K. M. Ganguli-P. C. Roy, Calcutta 1884–96. N. M. Dutt, Calcutta 1895–1905. na francuski jezik: H. Fauche, Paris 1863-70. (1-10. parvan) I oni koji su sledili: na engleski jezik: J. A. B. van Buitenen, Chicago-London, od 1973. (1–5. parvan) P. Lal, Calcutta, od 1967. na ruski jezik: V. I. Kaljanov, Moskva, od 1950, 1987. izašao je 3. parvan u prevodu J. V. Vasilkova i S. L. Neveleve. Verovatno su najpouzdaniji prevodi fan Bujtenena i Kaljanova. nikk2092

1. MITOLOGIJA I RELIGIJA INKA 2. MITOLOGIJA I RELIGIJA SEVERNOAMERIČKIH INDIJANACA 3. MITOLOGIJA I RELIGIJA ASTEKA 4. MITOLOGIJA I RELIGIJA HETITA 5. MITOLOGIJA I RELIGIJA STARIH JEVREJA 6. MITOLOGIJA I RELIGIJA ETRURACA Predgovor - Miodrag B. Šijaković Izdavač - Dečja knjiga, Beograd Godina - 1990 148 + 142 + 116 + 120 + 142 + 128 str 21 cm Edicija - Biblioteka Mitovi i religija Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. 1. MITOLOGIJA I RELIGIJA INKA Prevod - Slavica Brkić Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: O, Virakoća, gospodaru svemira Mogu li te ja posmatrati O, stvaraoče ljudi Oh, dođi dakle Molitva za sve Inke Molitva Manka Kapaka Molitva Manka Kapaka upućena Tanapi Manko Kapak govori svešteniku Himne Inke Roke Prva molitva stvarnosti Moćni Virakoća Virakoća i stvaranje sveta Konira Virakoća Virakoća medu ljudima Pripreme za svetkovanje Virakoća i Inti kod Manaka Kapaka Četiri brata Ajara O mladiću koji je boravio na nebu O devojci koja se zaljubila u zmaja Sonči-roka, preblagi Sveta ptica Blizanci, ljubimci bogova Suret sa Va-kongom Budenje Va-konga Božiji gnev Knjiga druga Prinošenje žrtava suncu Sveštenici, rituali, ceremonije i zakoni koji se pripisuju prvom Inki Podelili su imperiju na četiri pokrajine, registrovali su podanike Dva zadatka Dekuriona O imenu Virakoća i zašto su ga dali Špancima Inka Virakoća naređuje da se izgradi Hram u znak sećanja na strica duha Glavna slika i darivanje onih koji mu pomagaše Inka u svetlosti nauke Narodi Kečua do španskog osvajanja Društveno uređenje Tauantinsuju Inka umetnost Pogovor MITOLOGIJA I RELIGIJA SEVERNOAMERIČKIH INDIJANACA Prevod - Vesna Mladenović, Zvezdana Kojić Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Indijanci Sjedinjenih Država Kako je nastao svet (Mit Čejena) Postanak kukuruza (Mit Čejena) Kako je stvoren svet (Mit Modoka) Kako je nastalo Sunce (Mit Čeroka) Grom i njegovi pomoćnici (Mit Irokeza) Pedeset mladića i kornjača (Mit Čejena) Selo pod vodom (Mit Kajova) Veliko rečno čudovište (Mit Čejena) Gonjenje medveda (Mit Muskuaki) Dugačka ešarpa i njegov narod (Mit Teva) Kako su ljudi došli u središnji prostor (Mit Teva) Sveta obala (Mit Čokta I Čokasa) Postanak kukuruza (Mit Zuna) Kako su postali poludečaci (Mit Kajova) Kako je visake odučio jelene od proganjanja ljudi (Mit Sauka) Kako su se pojavili zemlja i prvi ljudi Šingebis I Kabibonoka (Mit Odžibve) Pronalazak vatre (Mit Kovićana) Kako su Dakote došle na Zemlju (Mit Indijanaca Dakote) Mlada devojka Dva srca (Mit Hopija) Dobri i zli duh (Mit Hopi-Indijanaca) Poseta kući mrtvih (Mit Hopi-Indijanaca) Zaručničin duh (Mit Iz Plemena Osage) Kako je Nanabozo prvi put pretrpeo poraz Zmija-muž (Mit Kaćo-Indijanaca) Potop (Mitovi Apinaje) Žena-zvezda Pogovor Beleška MITOLOGIJA I RELIGIJA ASTEKA Prevod - Zvezdana Kojić Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Mitologija i religija Asteka Opšti pogled Mitovi i legende Stvaranje sveta (mit Asteka) Legenda o stvaranju sveta Orao i zmija Gladni seljak, bog i smrt Legenda o rodenju Huicilopoktlija Legenda o Tepostekatlu Legenda o potopu Legenda o vulkanima Istlaksihuatla i Popokatepetla Indijanac i njegova žena Tri brata i žaba Kojot i oposum Bajka o ptici Ku Kako je zec postao Kabaleros Kako su kojot i skuns prevarili jedan drugoga Voda iz čurubuska Mit o Quetzalcoatlu Jedenje boga kod Acteka Dominion Asteka Beleška MITOLOGIJA I RELIGIJA HETITA Prevod - Slavica Brkić, Vesna Mladenović Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Hetitska mitologija Mit o Ulikumisu Mit o Ilujankasu Mit o Telepiniu Mit o bogu koji je nestao Hetitska kultura Neka karakteristična obeležja Strukture hetitskog carskog praznika Početak praznika Glavni praznički obred - `veliki skup` Osnovne radnje (funkcije) u obredu - `veliki skup` Centralni čin obreda - `veliki skup` - gozba `Takmičenja`, `nadmetanja` Pripovedanje mita u ritualu Carstvo Hetita i njegova tajna MITOLOGIJA I RELIGIJA STARIH JEVREJA Prevod - Mirjana Petrović Lević, Zvezdana Kojić Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Jevrejska mitologija Mitovi o postanju Mit o Kainu i Avelju Mit o potopu Mit o vavilonskoj kuli Mit o rušenju gradova u dolini Mitovi kulta Mit o pashi Mit o bogojavljenju na Sinaju Mit o Isusu Navinom Mit o kovčegu Mitovi o Iliji i Jelisiji Stvaranje sveta i čoveka (jevrejski mit) Prvi greh i čovekov rad Potop Stvaranje svijeta prema postanku` Opis praiskonskih nemani Reem i Ziz Pad Luciferov Talmud Mistički aspekti Biblije Tora Proroštvo Hagiografija Uz ovu knjigu MITOLOGIJA I RELIGIJA ETRURACA Prevod - Trifun Golubović Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Uvod Istorija pitanja Izvori Predstava etrursa o svetu i njegovom nastanku Astralne predstave Predstave o čoveku i njegovom mestu u mitološkoj slici sveta Shvatanje duše Shvatanja o podzemnom svetu i njegovim stanovnicima Odraz predstava o svetu u hramovima i kultovima Arhaični elementi u etrurskoj slici sveta Suprotstavljanja tipa - desno-levo Elementi etrurske mitologije Zaključak Mitološka slika sveta drevnih Etruraca Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

GEORGIJE FLOROVSKI ruski intelektualac i pravoslavni bogoslov Istina, Beograd/ Šibenik, 2013. 503 strana. Očuvana. У библиотеци „Савремено богословље“ издавачке куће „Истина“ Далматинске епархије и по благослову њеног епархијског архијереја г. Фотија, изашло је ово, можемо рећи, капитално дело о Георгију Флоровском. Са енглеског су књигу превеле Наташа Б. Колунџић и сестринство манастира Тројеручице – Шибеник, на чијем изванредном преводу и овом приликом благодаримо. Поред предговора уредника Ендрју Блејна из Финске, књига садржи опсежан животопис овог православног философа, историчара и богослова, и при том је обрађен његов животни пут у Русији (1983 – 1920), Европи (1920 – 1948) и Америци (1948 – 1979), док су у додатку донети радови Марка Рифа („Искушења и расцепи: Георгије Флровски као руски историчар“) и Џорџа Х. Вилијамса („Неопатристичка синтеза Феорфија Флоровског“). Библиографија радова овог незаобилазног руског интелектуалца донета је на страницама 447 – 501, фототипски пренето из оригиналног издања и отуда не садржи све библиографске јединице објављених радова, посебно не на српском језику. Рецимо, нема назнаке да је његову студију „Очев дом“ још пре Другог светског рата превео о. Јустин Поповић, а посебно што је у последње време овај теолог много превођен и објављиван у часописима, па је присутан и у интернету. Нема назнака да је Путеве руског богословља својевремено превео Еп. Данило (Крстић), а Источне оце IV века превео је Дејан Ј. Лучић у редакцији превода Епископа будимског Данила (1997. г., објављено у Паризу 1931.г.), као ни да је протојереј Миливој Р. Мијатов превео Источне оце од V до VIII века (1998.г., објављено на руском1933.г.) или Александар Ђаковац - Богословске студије (2013. г.). Ту се налазе и преводи дела Хришћанство и култура (превео Дејан Аничић 1995.г.), Критика недостатка занимања за догмате међу руским православним верницима (превод Ивице Чаировића). Преведено је и дело Екуменски дијалог: теологија и историја (2015.г.), Теологија и историја: Црква и царство (2016.г.). Не можемо навести све чланке који су до сада објављени на нашем језику. Писац ових редова је превео једну свеску из комплетних дела Георгија Фловровског објављених у издању познате издавачке куће Nordland Publishing Companу у САД (дело ће објавити Православни богословски факултет св. Василија Острошког у Фочи). Дело пред нама није класична биографија у којој се излажу подаци из живота писца уз навођење његових кључних дела, одн. није то библиографија. У књизи има много навода из самих дела, па се може стећи добар увид у ширину ауторових интересовања на разним богословским пољима, првенствено из руског богословља, па и оног које се односи на савремена међухришћанска, одн. екуменска питања. Имамо на уму и чињеницу да је овај руски философ – богослов држао кључно предавање на оснивачкој скупштини Светског савета Цркава у Амстердаму 1948.г. Није без разлога епископ будимски Данило (Крстић) назвао свог ментора на докторским студијама на Харварду „васељенским протојерејем“. Као професор Богословске академије Светог Владимира у Њујорку Флоровски је учествовао у раду многих екуменских скупова, на којима је држао предавања или жустро учествовао у дискусијама сведочећи православно учење. Читалац се може дивити вредноћи овог богослова и верности црквеном, светоотачком предању. Флоровски је једноставно отшкринуо вратнице у дубинске ризнице православног светоотачког богословља пред протестантским светом који је био скоро занемарио ову заједничку платформу са које се може кретати у неговању хришћанског јединства. Постављање Георгија Флоровског за професора на Харварду 1956.г. (где је само годину дана раније био постављен угледни немачки теолог Паул Тилих, којег сам слушао на својим последипломским студијама на Институту за више богословске студије у Босеу код Женеве!), добрим делом је допринело јачању програма ове високе богословске школе усмереног према православном богословљу. Овде је отац Георгије делао као професор историје Источне Цркве, док је раније предавао на Кембричком универзитету или још раније на Академији Светог Сергија у Паризу. У Харварду је овај врли црквени посленик предавао и литургику, хришћанску духовност и патристику. Можемо претпостављати колику је ерудицију овај Рус пројављивао пред својим слушаоцима! На једном примеру показаћемо шта значи учешће у међухришћанским, одн. екуменским скуповима на примеру о. Георгија. На заседању Централног одбора Светског савета цркава у Сент Ендрјусу 1960. г., захваљујући залагањима овог православниг богослова, прихваћено је да Основица коју треба да прихвате и потпишу нове цркве чланице ССЦ буде проширен с два додатка: „према Светом Писму“ и уз навођење Лица Свете Тројице поименично, а не само: „који верују у Свету Тројицу“. Овиме је наглашен, с једне стране, ауторитет Библије за све хришћане, а другом одредбом, тројичном формулом: „једнога Бога, Оца, Сина и Светога Духа, истакнут је христолошки фокус Основице , па тако она и дан-данас гласи: „Светски савет Цркава је заједница Цркава које, према Светом Писму, исповедају Господа Исуса Христа као Бога и Спаситељам, па стога настоји да заједнички испуни свеопшти позив на славу једнога Бога, Оца, Сина и Светога Духа“. Наредне године, на заседању Треће скупштине у Њу Делхију, кад је Руска Православна црква постала чланица овог међуцрквеног тела, заједно са другим источноевропским помесним Црквама (Српска Црква се учланила као последња, тек 1966.г.), око 90% делегата је гласало за нову формулацију, што је било довољно за њено усвајање (стр. 177). О. Георгије је на ранијем заседању Централног одбора дефинисао и бранио изјаву: „Светски савет Цркава није и никада не сме бити Суперцрква“, он нема сопствену еклисиологију и његов циљ је да „Цркве ступе у живи однос“. И ово редефинисарање улоге ССЦ прихваћено је такође у Њу Делхију. На другом скупу, Комисије за веру и црквено устројство, захваљујући богословском заузимању и угледу Флоровског, у завршеном документу је стајало: „Савет није Црква, нити тежи да то буде“, већ се „нуди као слуга Црквама и као слуга Цркве“ (стр. 180). Док ово бележимо, морамо се запитати да ли су и наши богослови, учесници међухришћанских богословских скупова схватали да морају сведочити своју веру пред инославнима и да треба да отварају ризнице истинског богословља? Или је њихово учешће било свођено на пуко присуствовање у смислу да је то „нешто протестантско“, па се не треба ни мешати у дискусије. О. Флоровски није тако мислио, па се може назвати православним мисионаром – богословом у инославном богословском свету. Флоровски је писао сажето. Једном је отворено говорио о својој ерудицији: „ Путеви су могли имати шеснаест томова да није било мог сажетог стила“. У области библиографије огромно знање и памћење били су општепознати и од велике помоћи, што могу посведочити многи билиотекари, научници и студенти. „Могао вам је навести дела за која нико није знао ни да постоје“ (стр. 269). „Једнако задивљујући аспект ума оца Георгија Флоровског била је његова способност за анализу и синтезу. Умом је проницао у унутрашњу структуру и срж ствари и, након што би је изнашао, разумео би је и дао облик њеном сушштинском значају“ (стр. 270). Цитира се доскорашњи архиепископ кентерберијски Роуен Вилијамс, иначе добар познавалац руског богословља, који је за Флоровског рекао да „он није ходајући уџбеник, већ оригинални и радикални ум“. Џорџ Х. Вилијамс обрађује тему неопатристичке синтезе Георгија Флоровског на стр. 373 – 443. Занимљиво је приметити и то да аутор овог стручног рада напомиње да му је при изради ове јединице, иначе темељне теме руског богослова, а и његов је израз, терминус техникус, неопатристичке синтезе, помогао и наш теолог – др Данило Крстић, који је зацело изванредно познавао учење свога професора. Препоручујемо да се ова студија добро проучи, Неопатристичка синтеза је значила преобликовање учења Отаца од четвртог до краја осмог века. Зато за Флоровског „потпуни библијски или хришћански јелинизам представља период завршене патристичке синтезе“ (стр. 379). Џ. Вилијамс излаже увиде Флоровског на ову тему у подељцима: 1) Твар и тварност: „Аскетски подвиг“, 2) Христологија и иконографија, 3) Искупљење и спасење: обожење, 4) Есхатологија, 5) Црква, 6) Свето Писмо, Предање и историја, 7) Црква и свет. Књигу о Флоровском могу читати и богословски неупућена лица, и уверени смо да ће многима од њих помоћи да почну читати и саме радове овог истакнутог руског интелектуалца који је пронео бакљу православног богословља у западни свет као нико пре њега. протођакон Радомир Ракић

Naslov Novi zavjet Gospoda našega Isusa Hrista / preveo Vuk Stef. Karadžić ; [priredili Vladimir Mošin, Dimitrije Bogdanović] Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1974 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1974 (Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod) Fizički opis 1202 str., [1] list sa slikom V. S. Karadžića, [24] str. s tablama : faks. ; 22 cm Drugi autori - osoba Karadžić, Vuk Stefanović, 1787-1864 = Karadžić, Vuk Stefanović, 1787-1864 Mošin, Vladimir Alekseevič, 1894-1987 = Mošin, Vladimir Alekseevič, 1894-1987 Bogdanović, Dimitrije, 1930-1986 = Bogdanović, Dimitrije, 1930-1986 Zbirka Sabrana dela Vuka Karadžića / [Prosveta, Beograd] ; ǂknj. ǂ10 (Pl.) Napomene Kor. stv. nasl.: Novi zavjet `Izdanje o stogodišnjici smrti Vuka Stefanovića Karadžića 1864-1964` --> str. 3 Str. 489-710: Vukov Novi zavjet / Vladimir Mošin Str. 713-1104: Napomene i objašnjenja / [Dimitrije Bogdanović] Str. 1107-1110: Beleška o ovom izdanju / D. B. Prema belešci na str. 1107, za osnovni tekst ovog kritičkog izd. uzeto je 1. bečko izd. iz 1847. Registri. Predmetne odrednice Karadžić, Vuk Stefanović, 1787-1864 -- `Novi zavjet` Sveto pismo -- Novi zavet MG82 (L) Vuk Stefanović Karadžić (Tršić, 6. novembar 1787 – Beč, 7. februar 1864) bio je prvi srpski lingvista u 19. veku, reformator srpskog jezika, sakupljač narodnih umotvorina i pisac prvog rečnika srpskog jezika. Vuk je najznačajnija ličnost srpske književnosti prve polovine XIX veka. Rođen u vreme zlo i mučno, u dane kada se činjaše da je skoro ugašen život srpskog naroda. Vuk je stao na snagu u vreme junačko. Stekao je i nekoliko počasnih doktorata. Imao je nekoliko braće i sestara koji su umrli. U tadašnje vreme se verovalo da je to zbog duhova i veštica. Posle smrti dosta njegove braće njegovi roditelji su mu dali ime Vuk da bi to ime oteralo duhove i veštice. Učestvovao je u Prvom srpskom ustanku kao pisar i činovnik u Negotinskoj krajini, a nakon sloma ustanka preselio se u Beč, 1813. godine. Tu je upoznao Jerneja Kopitara, cenzora slovenskih knjiga, na čiji je podsticaj krenuo u prikupljanje srpskih narodnih pesama, reformu ćirilice i borbu za uvođenje narodnog jezika u srpsku književnost. Vukovim reformama u srpski jezik je uveden fonetski pravopis, a srpski jezik je potisnuo slavenosrpski jezik koji je u to vreme bio jezik obrazovanih ljudi. Tako se kao najvažnije godine Vukove reforme ističu 1818, 1836, 1839, 1847. i 1852. Vuk Stefanović Karadžić je rođen 1787. godine u Tršiću blizu Loznice, u porodici u kojoj su deca umirala, pa je po narodnom običaju, dobio ime Vuk kako mu veštice i duhovi ne bi naudili. Njegova porodica se doselila iz Crne Gore iz Drobnjaka. Majka Jegda, devojački Zrnić, rodom je iz Ozrinića kod Nikšića. Pisanje i čitanje je naučio od rođaka Jevte Savića Čotrića, koji je bio jedini pismen čovek u kraju. Obrazovanje je nastavio u školi u Loznici, ali je nije završio zbog bolesti. Školovanje je kasnije nastavio u manastiru Tronoši. Kako ga u manastiru nisu učili, nego terali da čuva stoku, otac ga je vratio kući. Na početku Prvog srpskog ustanka, Vuk je bio pisar kod cerskog hajdučkog harambaše Đorđa Ćurčije. Iste godine je otišao u Sremske Karlovce da se upiše u gimnaziju, ali je sa 17 godina bio prestar. Jedno vreme je proveo u tamošnjoj bogosloviji, gde je kao profesor radio Lukijan Mušicki. Ne uspevši da se upiše u karlovačku gimnaziju, on odlazi u Petrinju, gde je proveo nekoliko meseci učeći nemački jezik. Kasnije stiže u Beograd da upozna Dositeja Obradovića, učenog čoveka i prosvetitelja. Vuk ga je zamolio za pomoć kako bi nastavio sa obrazovanjem, ali ga je Dositej odbio. Vuk je razočaran otišao u Jadar i počeo da radi kao pisar kod Jakova Nenadovića. Zajedno sa rođakom Jevtom Savićem, koji je postao član Praviteljstvujuščeg sovjeta, Vuk je prešao u Beograd i u Sovjetu je obavljao pisarske poslove. Kad je Dositej otvorio Veliku školu u Beogradu, Vuk je postao njen đak. Ubrzo je oboleo i otišao je na lečenje u Novi Sad i Peštu, ali nije uspeo da izleči bolesnu nogu, koja je ostala zgrčena. Hrom, Vuk se 1810. vratio u Srbiju. Pošto je kraće vreme u Beogradu radio kao učitelj u osnovnoj školi, Vuk je sa Jevtom Savićem prešao u Negotinsku krajinu i tamo obavljao činovničke poslove. Nakon propasti ustanka 1813. Vuk je sa porodicom prešao u Zemun, a odatle odlazi u Beč. Tu se upoznao sa Bečlijkom Anom Marijom Kraus, kojom se oženio. Vuk i Ana imali su mnogo dece od kojih su svi osim kćerke Mine i sina Dimitrija, umrli u detinjstvu i ranoj mladosti (Milutin, Milica, Božidar, Vasilija, dvoje nekrštenih, Sava, Ruža, Amalija, Aleksandrina). U Beču je takođe upoznao cenzora Jerneja Kopitara, a povod je bio jedan Vukov spis o propasti ustanka. Uz Kopitarevu pomoć i savete, Vuk je počeo sa sakupljanjem narodnih pesama i sa radom na gramatici narodnog govora. Godine 1814. je u Beču objavio zbirku narodnih pesama koju je nazvao „Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica“. Iste godine je Vuk objavio „Pismenicu serbskoga jezika po govoru prostoga naroda napisanu“, prvu gramatiku srpskog jezika na narodnom govoru. Iduće godine je izdao drugu zbirku narodnih pesama pod imenom „Narodna serbska pesnarica“. Zbog problema sa knezom Milošem Obrenovićem bilo mu je zabranjeno da štampa knjige u Srbiji, a jedno vreme i u austrijskoj državi. Svojim dugim i plodnim radom stiče brojne prijatelje, pa i pomoć u Rusiji, gde je dobio stalnu penziju 1826. godine. U porodici mu je ostala živa samo kćerka Mina Karadžić. Sjedinjenjem Magistrata i Suda beogradskog u proleće 1831. godine, Vuk Karadžić je imenovan 29. marta 1831. za predsednika te institucije, što se u današnjim terminima smatra gradonačelnikom Beograda. Kao godina Vukove pobede uzima se 1847. jer su te godine objavljena na narodnom jeziku dela Đure Daničića „Rat za srpski jezik“, „Pesme“ Branka Radičevića, Njegošev „Gorski vijenac“ (pisan starim pravopisom) i Vukov prevod Novog zavjeta, ali Vukov jezik je priznat za zvanični književni jezik tek 1868, četiri godine nakon njegove smrti. Vukova smrt, opelo i sahrana Vuk je umro u Beču, 7. februara / 26. januara 1864. godine, popodne, `u Traunovoj kući, u Marokanskoj ulici, u Landštrasima`. „Primećujući da pisac najopsežnije monografije o Vuku, Ljubomir Stojanović, nije imao pri ruci nijedno svedočanstvo savremenika o Vukovoj smrti, Andra Gavrilović je skrenuo pažnju na dva članka Aleksandra Sandića u kojima je dat kraći opis samoga događaja. Međutim,ostalo je zaboravljeno da je Sandić još jednom, po treći put, nešto šire zabeležio svoja sećanja o tome kako je Vuk umro`. „Kada je umro – 26 januara 1864 godine – Vuk Karadžić bio je „oplakan od celog srpstva i celog učenog slovenskog sveta”. Na vest o smrti, Vuk Vrčević pisao je odmah Mini: „Ovo je prvi put u mome životu da Bam pišem, a koliko god je velika moja čast, tolika je dvostruka moja žalost što sad moram učastnik biti žalosti blagorodne duše vaše za izgubitak neumrlog vašeg oca a mojega najvećega prijatelja i nezaboravljenog blagodjetelja”. „Na pogrebu Vukovom, piše jedan suvremenik, bila je – razume se – sva omladina, a do groba na Sankt-Marksovom groblju nosili su Vuka ovi omladinci: filozof Aleksandar Sandić i pet medicinara: Đura Bastić, Isa Stojšić, Aleksandar (Šaca) Stepanović, Milan Jovanović (Morski) i ja. Na opelu održao je dugački govor Aleksandar Sandić, dugogodišnji Vukov prijatelj i pomoćnik u radu, a posle opela, u grčkoj kapeli, govorio je, tada još bečki student, Vladan Đorđević`. Govor mu je tom prilikom održao arhimandrit Gerasim Petranović. Posmrtni ostaci preneseni su u Beograd 12. oktobra 1897. godine i uz velike počasti sahranjeni u porti Saborne crkve, pored Dositeja Obradovića. Počasni je građanin hrvatske prestonice, grada Zagreba. Vukov rad Reforma ćirilice i rad na gramatici i rečniku Podstaknut Kopitarevim savetom da napiše i gramatiku narodnog jezika, Vuk se prihvatio ovog posla, za koji nije imao dovoljno stručne spreme. Ugledajući se na gramatiku slavenosrpskog jezika, koju je u 18. veku napisao Avram Mrazović Vuk je uspeo da završi svoje delo. Njegova gramatika koju je nazvao „Pismenica serbskoga jezika po Govoru prostoga naroda napisana“, izašla je u Beču 1814. Bez obzira na nesvršenost i nepotpunost, ovo delo je značajno kao prva gramatika govora prostoga naroda. Svestan nesavršenosti svoje Pismenice, Vuk je prihvatio primedbe Kopitara i drugih naučnih radnika, pa je uz prvo izdanje „Srpskog rječnika“ iz 1818. objavio i drugo, prošireno izdanje svoje gramatike. U rečniku je bilo 26.270 reči koje su se koristile u govoru naroda u Srbiji, Sremu i Vojvodini. Ovo drugo izdanje gramatike je nekoliko godina kasnije (1824) na nemački jezik preveo Jakob Grim. Osnovna vrednost Pismenice je bilo njeno radikalno uprošćavanje azbuke i pravopisa. Vuk je u njoj primenio Adelungov princip: „Piši kao što govoriš, a čitaj kao što je napisano.“ Raniji pokušaji, poput Save Mrkalja, su bili nesistematski i neuspeli. Vuk je smatrao da svaki glas treba da ima samo jedno slovo, pa je iz dotadašnje azbuke izbacio sve nepotrebne znakove, koja su se pisala iako nisu imala svojih glasova. Stara slova je podržavala Srpska pravoslavna crkva, koju je u njima videla neku vrstu veze kulture i pismenosti sa religijom. Vuk je stvorio nove znake tako što je pojedina slova spojio sa tankim poluglasom (l + ь -> lj, n + ь -> nj). Izgled slova đ je prihvatio od Lukijana Mušickog, dž je uzeo iz nekih starih rumunskih rukopisa, a ć iz starih srpskih rukopisa. Uzimanje slova j iz latinice su mu njegovi protivnici iz crkvenih krugova pripisivali kao najteži greh, uz optužbe da radi na pokatoličavanju srpskog naroda. Iz staroslovenske azbuke Vuk je zadržao sledeća 24 slova: A a B b V v G g D d E e Ž ž Z z I i K k L l M m N n O o P p R r S s T t U u F f H h C c Č č Š š Njima je dodao jedno iz latinice: J j I pet novih: Lj lj Nj nj Ć ć Đ đ Dž dž Izbacio je sledeća slova: Ѥ ѥ (je) Ѣ, ѣ (jat) І ї (i) Ѵ ѵ (i) Ѹ ѹ (u) Ѡ ѡ (o) Ѧ ѧ (mali jus) Ѫ ѫ (veliki jus) Ы ы (jeri, tvrdo i) Ю ю (ju) Ѿ ѿ (ot) Ѳ ѳ (t) Ѕ ѕ (dz) Щ щ (št) Ѯ ѯ (ks) Ѱ ѱ (ps) Ъ ъ (tvrdi poluglas) Ь ь (meki poluglas) Я я (ja) U početku Vuk nije upotrebljavao slova f i h. Slovo h je dodao u cetinjskom izdanju „Narodnih srpskih poslovica“ iz 1836. godine. Karadžić je 1839. godine izbacio jotovanje glasova d i t u srpskom književnom jeziku. Za drugo izdanje „Srpskog rječnika“ Vuk je prikupljao građu iz govora stanovništva Crne Gore, Dubrovnika, Dalmacije i Hrvatske. Ovo izdanje je objavljeno u Beču 1852. godine, i u njemu se našlo 47.427 reči. Ovo izdanje Rječnika na nemački je preveo Jakob Grim. Do kraja svog života Vuk je radio na daljem prikupljanju građe, ali ga je smrt sprečila da spremi i treće izdanje. To su tek 1898. godine učinila dvojica njegovih poštovalaca, Pera Đorđević i Ljubomir Stojanović. Borba za uvođenje narodnog jezika u književnost Tokom rada na gramatici, rečniku i izdavanju narodnih pesama, Vuk je počeo da se bavi pitanjem književnog jezika, koji je u njegovo vreme predstavljao haotičnu mešavinu. Stara srpska književnost razvijala se na srpskoj redakciji staroslovenskog jezika sve do početka 19. veka. U 18. veku došlo je do snažnog uticaja ruskih crkvenih knjiga na književni život Srba. Elementi ruskog jezika su sve više prodirali u dotadašnji crkveno-književni jezik i tako je stvoren veštački rusko-slovenski jezik, koji je u Vukovo vreme bio zvanični jezik crkve, škola i književnosti. Školovani ljudi učili su iz knjiga na starom jeziku, unoseći u njega elemente ruskog i srpskog narodnog jezika. Na taj način stvoren je slavenosrpski jezik, kojim se pisalo kako je ko znao. Takva nesređena situacija je bila osnova sa koje je Vuk krenuo u borbu protiv pisaca stare škole. Borba je počela Vukovom kritikom romana Usamljeni junoša 1815. i Ljubomir u Elisijumu 1817. Milovana Vidakovića. Kritika je bila usmerena na loše piščevo poznavanje jezika, koji je predstavljao nesređenu mešavinu imenskih i glagolskih oblika starog, slovenskog i narodnog jezika. Kako je Vidaković u to vreme bio najpopularniji srpski pisac, pa je ovakav Vukov napad izazvao buru u književnoj javnosti. Pored Vidakovića, u polemici su učestvovali i Joakim Vujić, Lukijan Mušicki, Pavle Berić i Gliša Geršić. Crkva i njeni najviši predstavnici su prednjačili među Vukovim protivnicima. Karlovački mitropolit Stefan Stratimirović, je već posle prvih Vukovih knjiga, dejstvovao preko budimskih vlasti da se onemogući štampanje knjiga. Stratimirović se posebno nije mirio sa Vukovom azbukom, zbog izbacivanja starih ćiriličnih slova i uvođenja slova J, smatrajući to napuštanjem pravoslavlja i pokatoličavanjem. Vuk je preveo Novi zavet na srpski 1819. godine i objavio ga, posle 27 godina pokušaja da dobije preporuku, pod naslovom Novi zavjet Gospoda našega Isusa Hrista. Pored srpske crkve, najveći Vukov protivnik je bio Jovan Hadžić, osnivač i predsednik Matice srpske i jedan od najobrazovanijih Srba tog vremena. Hadžić, koji je u početku bio Vukov saradnik, ali su se kasnije razišli po pitanjima jezika, je 1837. počeo polemiku sa Vukom Karadžićem. U spisu „Sitnice jezikoslovne“, Hadžić je dao uputstva za rad budućim gramatičarima. Vuk je potom napisao svoj „Odgovor na sitnice jezikoslovne“, u kom je zamerio Hadžiću na slabom poznavanju narodnog jezika i neprincipijelnosti u pisanju. Vukov odgovor je bio oštar, pa je Hadžić nastavio polemiku napisavši nekoliko članaka i brošura („Utuk I“, „Utuk II“, „Utuk III“...). Polemika između Karadžića i Hadžića je trajala skoro deceniju, a Karadžić je odneo pobedu tek 1847. godine. 1847. Godina 1847. je godina Vukove pobede, i godina u kojoj je konačno dokazao da je srpski narodni jezik jedini pravi jezik Srba, tj. da je slavenoserbski jezik mešavina ruskoslovenskog i srpskog narodnog jezika bez čvršćih pravila. Te godine izdate su četiri knjige Vuka i njegovih saradnika: prevod „Novog zavjeta“ sa crkvenoslovenskog na srpski jezik, autor:Vuk rasprava o jeziku „Rat za srpski jezik i pravopis“, Đuro Daničić, „Pesme“,Branka Radičevića „Gorski vijenac“ Petra Petrovića Njegoša Izdavanjem „Gorskog vijenca“, dokazano je da se i najveća filozofska dela mogu pisati čistim srpskim narodnim jezikom. Od 1814. do 1847. godine Vukova pobeda nije bila izvesna. Iako je njegov rad naišao na odobravanje evropskih filologa i lingvista, on je među samim Srbima imao žestoke protivnike, koji su mu prigovarali da njima ne treba prosti, govedarski jezik. Slamajući protivnike u polemikama i štampajući srpske narodne umotvorine, kojima se oduševljavala cijela Evropa, pa čak i najveći evropski pesnik toga vremena Nijemac Gete, Vuk je svojim protivnicima sve više dokazivao da nisu u pravu. Istovremeno je dobijao sve više pristalica među mlađim srpskim književnim i kulturnim radnicima. Do Vukove pobede 1847. dolazi upravo zahvaljujući mladom pokoljenju intelektualaca. Te godine su objavljena gore navedena dela kojima je dokazano da se na prostom narodnom jeziku može pisati kako poezija, filozofija tako i sama Biblija, čiji prevod ne zaostaje ni za jednim prevodom na drugi jezik. Delo Đure Daničića je dokrajčilo višegodišnju Vukovu polemiku sa njegovim glavnim protivnikom Jovanom Hadžićem i potpuno opravdalo Vukovu reformu srpske azbuke i pravopisa. Iako je Vukova reforma ove godine postala stvarnost, trebaće dvadeset i jedna godina da se u Srbiji zvanično prihvati Vukov pravopis. Njegoš o Vukovoj redakciji srpskog jezika Njegoš svjedoči i potvrđuje svoju saglasnost Vukovom prevodu `Novog zavjeta` na srpski jezik (prihvata Vukovu redakciju srpskog jezika)- Beč, 9. oktobra 1833. g.: „SVJEDODŽBA - Kojom mi doljepotpisani svjedočimo da je poznatog srpskog spisatelja g. Vuka Stefanovića Karadžića prevod ’Novog zavjeta’ na srpski jezik čist i pravilan i da je naša volja i želja da se pomenuti prevod na svijet izda na polzu jezika i duševno spasenije srpskog naroda ... Potpis :vladika crnogorski i brdski Petar Petrović” Sakupljanje narodnih umotvorina Na beleženju narodnih umotvorina Vuk je počeo da radi odmah po poznanstvu sa Kopitarom. Kopitar je gajio veliku ljubav prema slovenskim narodima, interesujući se naročito za narodne pesme, a nemački kulturni radnici, koji su u svojoj zemlji sakupljali starine i izučavali narodnu prošlost, bili su mu bliski prijatelji. U Beču je Vuk 1814. štampao zbirku narodnih pesama nazvanu „Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica“, u kojoj se našlo oko 100 lirskih i 6 epskih pesama. Ovo je bio prvi put da se jezik prostog naroda pojavio u štampi. Iduće godine je izdao drugu zbirku narodnih pesma pod imenom „Narodna serbska pesnarica“, sa oko stotinu lirskih i 17 epskih pesama, koje je zabeležio po Sremu, kod Mušickog u Šišatovcu, Zemunu, Pančevu, Sremskoj Mitrovici i Novom Sadu. U ovoj zbirci su se našle pesme koje su ispevali Tešan Podrugović i Filip Višnjić. Kopitar je u stranim listovima pisao o srpskoj narodnoj poeziji, pa čak i prevodio na nemački jezik. Među zainteresovanim za srpski jezik našli su se Nemac Johan Volfgang Gete i braća Grim. Nova izdanja narodnih pesmama izašla su 1823. i 1824. u Lajpcigu i 1833. u Beču. Nova izdanja počela su izlaziti u šest knjiga od 1841. Zbog velikih štamparskih troškova peta i šesta knjiga su se pojavile tek 1862. i 1864. Posle velikog uspeha sa narodnim pesmama, Vuk je počeo da radi na sakupljanju svih vrsta narodnih umotvorina. Prva zbirka pripovetki „Narodne srpske pripovijetke“ su se štampale 1821. u Beču. U ovom izdanju se našlo 12 pripovedaka i 166 zagonetki. Godine 1853, u Beču je izašlo novo izdanje pripovedaka, koje je Vuk posvetio Jakobu Grimu. Vukova kćerka Mina je sledeće godine prevela pripovetke na nemački jezik. Beleženje narodnih poslovica je išlo paralelno sa sakupljanjem pesama i pripovedaka. Zbog intervencije mitropolita Stratimirovića, bečke vlasti nisu dozvolile izdavanje zbirke bez dozvole budimskih vlasti. Kako je Vuk u to vreme boravio u Crnoj Gori, na Cetinju je 1836. štampao „Narodne srpske poslovice“ koje je posvetio vladici Petru II Petroviću Njegošu. Posle ovog izdanja Vuk je za života objavio još jedno izdanje poslovica. Sakupljanje narodnih običaja Specifičan život srpskog naroda za vreme vladavine Turaka, izolovan od savremenosti, učinio je da se arhaična patrijarhalna verovanja i običaji u njemu dugo očuvali. Stoga je Vuk Karadžić predano radio na opisivanju narodnog folklora. „Srpski rječnik“ je pružio prve bogate opise običaja i verovanja naroda. Tumačeći pojedine reči, Vuk je unosio i opise. Istoriografski rad Pored rada na reformi srpskog jezika i prikupljanju narodnih umotvorina, Vuk Karadžić se bavio i istoriografskim radom. Kao učesnik Prvog srpskog ustanka, Vuk je spremio ogroman materijal o događajima sve do 1814, kao i o vladavini kneza Miloša Obrenovića. Godine 1828. je objavio rad „Miloš Obrenović knjaz Serbiji“. Od obilne građe o Prvom srpskom ustanku, Vuk je izdao samo jedan deo „Praviteljstvujušči sovjet serbski...“, u kom je opisao najvažnije bitke iz Prvog srpskog ustanka i neslogu između srpskih starešina. Najistaknutije vođe Prvog srpskog ustanka Vuk je opisao u nekoliko istorijskih monografija. Tu su obuhvaćeni Hajduk Veljko Petrović, Miloje Petrović, Milenko Stojković, Petar Dobrnjac, Hadži Ruvim i drugi. Konačno, Vuk je poznatom nemačkom istoričaru Leopoldu Rankeu dao materijal o Prvom srpskom ustanku, prema kojoj je Ranke kasnije napisao svoje delo „Srpska revolucija“ (nem. Die serbische Revolution). Vukov uticaj Filološki rad U prvoj polovini 19. veka, uz pomoć tadašnjih vrhunskih filologa, kao što su braća Grim i austrijskih državnih vlasti koje je predstavljao Jernej Kopitar, Vuk Stefanović Karadžić je reformisao srpsku ortografiju i pravopis, praveći veliki rez između dotadašnje slavenosrpske kulture i novog standarda. Karadžićeva kapitalna dela, među kojima se ističu prvo izdanje „Srpskog rječnika“ (1818), drugo, znatno prošireno (1852), te prevod „Novoga zavjeta“ (1847), postavili su temelje za savremeni standardni srpski jezik, a znatno su uticala i na oblik savremenog standardnog hrvatskog jezika, ponajviše u fazi hrvatskih vukovaca ili mladogramatičara. Osnovna načela Karadžićeve reforme se mogu sažeti u tri tačke: izjednačavanje narodnog i književnog jezika, tj. insistiranje na folklornim jezičkim oblicima, za koje se smatralo da su pouzdan vodič zabeležen u narodnim pesmama i poslovicama; prekid sa svim starijim oblicima srpske književnosti i pismenosti i novo utemeljenje standardnog jezika bez oslona na tradiciju; i, novoštokavski folklorni purizam, što se ogledalo u čišćenju jezika od crkvenoslavizama koji su identifikovani kao ruskocrkvena naplavina koja ne odgovara glasovnoj i gramatičkoj strukturi srpskog jezika. Na tehničkom nivou, Karadžićeva reforma se manifestovala u novoj srpskoj ćirilici u kojoj su izbačeni nepotrebni poluglasnici (ъ, ь), apsorbovani (upijeni) grafemi za lj, nj, dž koje je predlagao Sava Mrkalj (Vuk je gotovo u potpunosti preuzeo grafiju „narodnog“ pisanog idiolekta Gavrila Stefanovića Venclovića, monaha u manastiru Rači s kraja 17. i početka 18. veka), te uvedena grafema j iz (nemačke) latinice. Novi fonološki pravopis, primeren prozirnom idiomu kakav je srpski, zamenio je stariji tvorbeno-morfološki. Jezički supstrat je bila novoštokavska ijekavština (istočnohercegovačko-krajiško narečje), koju je Vuk Karadžić stilizovao delom i prema hrvatskim pisanim djelima (tjerati umesto ćerati, djevojka umesto đevojka, hoću umesto oću). Ali, zbog uticaja srpske građanske klase u Vojvodini i Srbiji, ta je reforma prihvaćena u nešto izmenjenom obliku: ijekavski refleks jata (ѣ) je zamenjen ekavskim (npr. dete umesto dijete). Srpski književni jezik ijekavskog refleksa jata ostao je u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, među Srbima i Hrvatskoj, kao i u narodnim govorima zapadne i jugozapadne Srbije. Nefilološki rad Vuk je pored svog najvećeg doprinosa na književnom planu, dao veoma značajan doprinos i srpskoj antropologiji u kombinaciji sa onovremenom etnografijom. Uz etnografske zapise ostavio je zapise i o fizičkim osobinama tela. U književni jezik je uneo bogatu narodnu terminologiju o delovima tela od temena do stopala. Treba napomenuti da se ovim terminima i danas koristimo, kako u nauci tako i u svakodnevnom govoru. Dao je, između ostalog, i svoje tumačenje veze između prirodne sredine i stanovništva, a tu su i delovi o ishrani, o načinu stanovanja, higijeni, bolestima, kao i o pogrebnim običajima. U celini posmatrano, ovaj značajni doprinos Vuka Karadžića nije toliko poznat niti izučavan. Nagrade Vuk je bio cenjen u Evropi: biran je za člana berlinske, bečke, petrogradske akademije nauka, primljen je za člana naučnih društava u Krakovu, Moskvi, Getingenu, Parizu i drugim gradovima. Odlikovan je od ruskog i habzburškog cara, od pruskog kralja, i Ruske akademije nauka. Dodeljeni su mu Orden knjaza Danila I,[15] Orden Svete Ane sa krunom, Orden crvenog orla i Orden Franca Jozefa. Godine 1861, dodeljena mu je titula počasnog građanina grada Zagreba. Pokrenuta je inicijativa da jedna ulica u Beču dobije njegovo ime. Miodrag Popović (Obradovce, Crna Trava, 16. oktobar 1920 – Beograd, 2005) je srpski bio istoričar književnosti, esejist, pesnik, pripovedač, romanopisac i profesor Univerziteta u Beogradu. Pre rata pripadao komunističkom pokretu, kao i njegov brat Milentije Popović. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Beogradu, 1939. godine. Studirao je na Medicinskom fakultetu u Beogradu i diplomirao na Filozofskom fakultetu 1951. godine. Bio je službenik Prosvetnog odeljenja INO Beograda, sekretar i član redakcije časopisa „Mladost“ i novinar u Radio Beogradu. Uhapšen po IB-u 16. oktobra 1949. i sproveden na Goli otok, potom u Rudnik „Kreka“, da bi 1. marta 1950. bio pušten na slobodu. Od oktobra 1950. radi kao bibliotekar u Univerzitetskoj biblioteci Svetozar Marković. Potom je (od 1955) asistent na Filozofskom fakultetu. Doktorira 1957. s tezom „Đura Jakšić do 1868. godine“. Od 1958. je naučni saradnik na Katedri za jugoslovensku književnost Filološkog fakulteta, pa vanredni profesor za predmet Jugoslovenska književnost (1964) i redovni profesor Nove jugoslovenske književnosti (1971). Penzionisan je 1. novembra 1980. godine. Rad i dela Njegovo kapitalno delo je „Istorija srpske književnosti – romantizam I–III“ (1968–1972), u kome temeljno analizira vreme i okolnosti nastanka značajnih dela srpske književnosti 19. veka i ističe njihove vrednosti sa današnjeg stanovišta. Na nov način je protumačio i prevrednovao delo većine srpskih romantičara (Vuk Karadžić, Sima Milutinović Sarajlija, Njegoš, Zmaj, Jakšić), dok je nekim piscima dao značajnije mesto nego što su ga do tada u književnosti imali (Đorđe Marković Koder, Prota Mateja Nenadović, Stojan Novaković). Sa velikim uvažavanjem napisao je obimnu monografiju o Vuku Karadžiću (1964) i kritički pisao o kosovskom mitu, smatrajući da svoje korene vuče iz paganskih obreda i da je svoj završni oblik dobio u vreme Prvog srpskog ustanka (Vidovdan i časni krst, 1976). Ove knjige su za njegova života doživele po tri izdanja u velikim tiražima. Pored studija i eseja, u časopisima je objavljivao pesme, pripovetke, putopise i satiričnu prozu. Monografije Vuk Stefanović Karadžić 1787–1864, Nolit, Beograd, 1964, Istorija srpske književnosti – romantizam I–III, Nolit, Beograd, 1968–1972, Romantizam I–III, drugo skraćeno i prerađeno izdanje, Nolit, Beograd, 1975, Istorija srpske književnosti – romantizam I i II, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1985, Studije Jedna pesma i jedna epoha, članci i studije, Novo pokoljenje, Beograd, 1954, Đura Daničić, Nolit, Beograd, 1959, Traganje za trajnim, književno-istorijske studije, Nolit, Beograd, 1959, Đura Jakšić, Prosveta, Beograd, 1961, Vidovdan i časni krst, ogledi iz književne arheologije, Slovo ljubve, Beograd, 1976, Ogledi iz književne arheologije, 1977, Zatočenik pamćenja (lament), 1981, Jota (Srp duha nečastivog), Rad, Beograd, 1981, Pamtivek (Srpski rječnik Vuka St. Karadžića), 1983, 1985 Cetinjski bonik (o Njegošu), 1984, 1986, Poznice (memoarski eseji), Prosveta, Beograd, 1999. Roman Za jatom, 1955. Nagrade Nagrada Đorđe Jovanović 1972, Oktobarska nagrada Beograda, 1976. Sedmojulska nagrada, 1984. Vukova nagrada, 1987, „Geca Kon“, 2000. MG82 (L)