ANTOLOGIJA PRIPOVETKI PISACA IZ EX YU U KOJIMA SE GOVORI O RATU I KAKO DALJE,spisak autora vidljiv na koricama, str 380, NOVO Govoreći o knjizi u kojoj se nalaze i priče Bore Ćosića, Nenada Veličkovića, Miljenka Јergovića, Davida Albaharija, vlasnik izdavačke i filmske kuće `Kult B` Mustafa Kapidžić rekao je da se u knjizi na objektivan način opisuju zbivanja u raspadu bivše Јugoslavije i ratu koji se dogodio na ovim prostorima.

ANTOLOGIJA ARAPSKE NARODNE PRIČE SRPKO LEŠTARIĆ, preveo sa /a r a p s k o g!/ VREME KNJIGE B e o g r a d 1 9 9 4 A N T O L O G I J E a) Arapske naRodne pripovetke - Prevodi, srpskohrvatski b) Arapski jezik - PreVođenje ....................................................... 35 priča/ 1. Priča o kralju Kereka 2. Priča o kralju Betiru, 3. Ali Dembel u Damasku 4. Priče o kćeri kineskog kralja (1,2) 5. Priča o jerusalimskom kralju Nedžibu 6. Priča o zlatoPeroj ptici 7. Hasan i Husejn 8. Gazela devojka 9. Priča o ikoni i zlatnom kanDilu 10. Priča o kralju Sirije 11. Merjema, beduinka iz Hidžaza 12. JednoZuba i DvoZuba ........................................ Na koricama - Farhad i Širina na planini Bisutun. Minijatura iz Nizamijevog rukopisa `Hamsa` (1941) SRPKO LEŠTARIĆ (1949. Vrelo kod Uba) Orijentalistiku studirao u Beogradu i Alepu (Sirija), veći deo u periodu 1974-1994. proveo u zemljama Arapskog istoka (Mašreka) čije izvorne naRodne govore izučava... saRadnik časopisa Et-tegafa el alemiyya (Svetska kultura) koji izlazi u Kuvajtu BELEŠKA O IZVORNIKU: Izvornik je naučno izdanje s početka veka. Knjiga je namenjena vrlo uskom krugu korisnika. Ne pominje se ni u jednoj od velikih svetskih enciklopedija. Ukupno 35 /i z v o r n i h/ naRodnih pripovedaka stalo je na 272 strane arapskog teksta. Autor, znameniti nemački orijentalista Eno LITMAN (1875-1958), saKupio je ove priče kao član jedne američke arheološke ekspedicije na tlu tadašnje Velike Sirije... Broš Latinica, 317 stranica LEPO OČUVANO Bez podvlačenih stranica, Bez potpisa, Bez pečata! Č i s t o KOndicija: 1O

Izdavač:PROMETEJ Novi Sad Broj strana:208 Pismo:Ćirilica Povez:MEK,BROŠIRAN Format: 20 x 14 cm Godina izdanja:1997 Očuvana knjiga, bez skrivenih mana i oštećenja,za očuvanost pogledajte slike u visokoj rezoluciji,na svako dodatno pitanje u vezi knjige rado ću vam odgovoriti ! KNjIGA `Beograd - Antologija priča`, pokušava, prema rečima priređivača Vase Pavkovića, da predstavi slike iz zivota Beograda tokom 20. veka. Izbor počinje pričama pisaca - došljaka, Sime Matavulja i Milutina Uskokovića, čije stranice prate sudbine pojedinaca u velegradskom haosu, a slede priče Crnjanskog, A. Ilića, V. S. Zorovavelja, koje se bave temom haotičnih prizora posle Prvog svetskog rata. U trećem delu su pisci koji govore o decenijama posle Drugoga svetskog rata (B. Ćosić, M. Kapor, S. Lebedinski, V. Stevanović, M. Pavić, D. Kiš, V. Čolanovic), a u četvrtom su priče Albaharija, M. Prodanovića, V. Pištala. Birajući ove priče divio sam se tom balkanskom Džinu, koga je nemoguće ne voleti, kaže Pavković.

VIKTOR PELJEVIN POSLEDNJE PESME POLITIČKIH PIGMEJA PINDOSTANA - P NA 5 Prevod - Natalija Nenezić Izdavač - Plato Books, Beograd; B&S, Beograd Godina - 2009 188 strana 20 cm Edicija - Biblioteka Savremena proza ISBN - 978-86-447-0474-4 978-86-6115-014-2 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Sala karijatida koje pevaju Hranjenje Kufuovog krokodila Nekropandur Fridmanov prostor Asasin `P5 je zbirka od pet priča, međusobno vrlo različitih, ali koje sagledane zajedno održavaju tipičan književni svet Viktora Peljevina. U jednoj priči čitalac se gorko smeje saznajući kako funkcioniše sprega organizovane prostitucije, biznisa i vlasti, u drugoj se suočava sa aktuelnim trendovima gej parada čiji učesnici postaju i policajci, u ostalim pričama Peljevin nas vraća u daleku prošlost, egipatsku mitologiju ili priče s Orijenta, u kojima se susreću Istok i Zapad, nauka, magija i religija, a u kojima se verovatno kriju istine o našem dobu.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Viktor Pelevin P5 Farewell Songs Of The Political Pygmies Of Pindostan

Knjiga je veoma dobro očuvana.Ima posvetu autora. ,,Rođena je u Tuzli, 9. marta 1971. godine kao prvo dete profesora dr Branka Đukića, inženjera hemijske tehnologije i Gordane (rođene Stanković) medicinske sestre. U Tuzli je završila Osnovnu školu „Džemal Mandžić” i 1985. godine sa roditeljima i mlađom sestrom odselila se za Beograd. Posle dve godine usmerenog obrazovanja u IX beogradskoj gimnaziji, školovanje je završila u II ekonomskoj školi. Na Višoj ekonomskoj školi u Beogradu je diplomira na turističkom smeru. Udata je za Aleksandra Rogana, magistra telekomunikacije, imaju dve ćerke, Milicu i Nevenu. Karijera Od 1992. godine radi u porodičnoj firmi Heming B&G. Godine 2006. dobija licencu turističkog vodiča nakon je počela da radi pretežno sa stranim gostima u Srbiji. O iskustvu turističkog vodiča s gostima iz celog sveta počela je da piše eseje i objavljuje na svojoj FB stranici. Svoje turističke kratke priče publikuje u TU magazinu i povremeno Turističkom svetu. Na osnovu njenih priča 2018. godine realizovana je pozorišna predstava u produkciji Marije Gajić u režiji Patrika Lazića.``

Zoran B. Milovanović UKLJUČI PTICU Prosveta, 2017. 290 strana. Lepo očuvana. „Uključi pticu“, i nakon 20 godina proteklih od perioda kada su nastale priče koje čine ovu zbirku, igrom dve naizgled nespojive reči, i danas, kao i tada, metafora je za unutrašnje stanje u kojem se nalazi čovek, na ličnom, kolektivnom i globalnom nivou. Suštinsko i iskonsko pitanje – Ko sam Ja? - kao ontogenetski, filogenetski i psihološki gledano arhetipski zadatak pojedinca, pitanje koje čini njegov lični identitet i čuva njegov integritet, izazov je čiji se odgovor nazire u samom naslovu zbirke, kao poziv čoveku da se duboko zagleda u sebe, da postane akter svog života i oslobodi sebe (samo) nametnutih okova imitacije života i lažnih vrednosti. Jer, jedini način da povrati svoju suštinu, jeste da krene na put unutar sebe – put prihvatanja sopstvenih suprotnosti, upravo na način na koji lik ili likovi priča, na putu kojim ih pisac provodi kroz unutrašnji dijalog, tok svesti, naizgled paradoksalne situacije, metaforično ili realistično skidanje maski i suočavanje sa sopstvenom Senkom - uz smelu, veštu, duhovitu (ponekad uz elemente parodije) i simbolima i alegorijama obilatu razradu često poznatih naslova i tema iz bajki i kolektivnog nasleđa, - istakla je u svojoj recenziji Vesna Ristić.

Prva knjiga matice srpske, 1983. tiraž: 500 (300 numerisanih) Bibliotečki primerak, sa malim pečatima, mada praktično nekorišćen. Prva knjiga dvostrukog dobitnika Ninove nagrade i jednog od najznačajnijih savremenih srpskih pisaca. Dragan Velikić, rođen u Beogradu 1953. godine. Diplomirao je opštu književnost sa teorijom književnosti na beogradskom Filološkom fakultetu. Od 1994. do 1999. godine bio je urednik izdavačke delatnosti Radija B 92. Pisao je kolumne za NIN, Vreme, Danas, Reporter i Status. Od juna 2005. Do novembra 2009. godine bio je ambasador Republike Srbije u Austriji. Živi u Beogradu kao slobodni književnik. Romani: Via Pula (1988 – Nagrada Miloš Crnjanski), Astragan (1991), Hamsin 51 (1993), Severni zid (1995 – stipendija Fonda „Borislav Pekić“), Danteov trg (1997), Slučaj Bremen (2001), Dosije Domaševski (2003), Ruski prozor (2007 – Ninova nagrada za najbolji roman godine, Nagrada „Meša Selimović“ za najbolju knjigu godine, Srednjoevropska nagrada za književnost), Bonavia (2012), Islednik (2015 – Nagrada „Kočićevo pero“, Ninova nagrada za najbolji roman godine, VItalova nagrada) Knjige priča: Pogrešan pokret (1983), Staklena bašta (1985), Beograd i druge priče (2009). Knjige eseja: YU-Atlantida (1993), Deponija (1994), Stanje stvari (1998), Pseća pošta (2006) O piscima i gradovima (2010). Knjiga izabranih intervjua: 39,5 (2010). Monografija Pula – grad interval (2014) – u koautorstvu sa fotografom Igorom Zirojevićem i istoričarkom umetnosti Paolom Orlić. Knjige Dragana Velikića prevedene su na šesnaest evropskih jezika, te na arapski i farsi. Zastupljen je u domaćim i inostranim antologijama. Dobitnik je Nagrade grada Budimpešte za 2013. godinu.

IGOR MAROJEVIĆ GRANIČNA STANJA Izdavač - Dereta, Beograd Godina - 2023 178 strana 21 cm Edicija - Biblioteka Savremena srpska književnost ISBN - 978-86-6457-488-4 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst podvlačen hemijskom na 10ak stranica `U motivsko-tematskom smislu knjiga Granična stanja zasigurno je najkompaktnije i najpolivalentnije delo u bogatom Marojevićevom opusu. O tome svedoče osnovni postulati knjige i dvojako značenje naslova koji nam donose dramatične hiperrealne slike i o medicinskim graničnim stanjima i o geografskim granicama, ali i koji reflektuju ubrzanu, izmrcvarenu i stresnu savremenost obolelog sveta. Marojevićevi glavni junaci (pisci, slikari, prevodioci, novinari, novinarke, ali i svet koji se bavi uobičajenijim zanimanjima) vegetiraju u haotičnom kaleidoskopu ljubavi, porodičnog sklada i nesklada i, nadasve, opiranju negativnim trendovima svakodnevice. Ove lucidne storije nam donose nedvojbeno i uverljivo saznanje koliko je savremenom čoveku teško da očuva ličnu stabilnost i da uspostavi i održi ljubav i prijateljstvo u stvarnosti prožetoj haosom, kakofonijom i tragedijama... (Zoran Bognar) Knjiga Granična stanja okuplja pet novela (...) Cinizam, ironija, farsa i lakrdija prisutni su koliko je potrebno da se proizvede dovoljna količina komike kao svojevrsne anestezije od uviđanja da je u ovoj knjizi sve prokleto stvarno (...) Sam naslov knjige nadilazi hronotop granice, usložnjava metaforičnost kada se shvati da Marojević čitaoca suočava s junacima iz tzv. Klastera B, dakle s ljudima bez empatije, sa izopačenim shvatanjem morala, odnosno s „mračnom tetradom: narcisima, makijavelistima, sadistima i psihopatama“. (mr Milorad Durutović)` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Beograd 1994. Mek povez, zaštitni omot, 112 strana. Knjiga je odlično. J1 Knjiga Lauta i ožiljci donosi Kišove priče iz zaostavštine, većinom nastale u slično ili isto vreme kada su pisane i priče iz knjige Enciklopedija mrtvih. Utoliko se može reći da priče iz knjige Lauta i ožiljci predstavljaju poslednji okretaj zavrtnja u neuporedivoj stvaralačkoj radionici Danila Kiša. Ove priče oličavaju jedan od mogućih ishoda te velike avanture. Suočavajući život i priču, činjenice i fikciju, govor dokumenata i moć imaginacije, Danilo Kiš u svojim poslednjim pričama pripoveda o Edenu Fon Horvatu i srednjoevropskoj sudbini, o apatridima i grobovima, o Juriju Golecu, o ljubavi i smrti, o Beogradu, o Andriću, o dugovima i svetu koji uvek ima dve nepovezive strane. – Pripovetke iz Kišove zaostavštine: „Apatrid“, „Jurij Golec“, „Lauta i ožiljci“, „Maratonac i sudija“, „Pesnik“ i „Dug“, napisane su između 1980. i 1986. bilo s namerom da budu uključene u knjigu Enciklopedija mrtvih, bilo kao njen odjek. Njima smo pridodali kratku dvodelnu prozu „A i B“, koja u rukopisu nije imala zaglavlja. Mada ne pripada pripovednom žanru, ona funkcioniše kao metafora (metonimija) u odnosu na najveći deo Kišovog proznog opusa: otud njeno mesto u ovoj knjizi, i to na kraju, „kao neka vrsta lirskog epiloga“ – kaže Mirjana Miočinović, priređivač knjige u završnoj napomeni. – Knjizi smo dali naslov Lauta i ožiljci rukovođeni činjenicom da je Kiš dve svoje zbirke, od ukupno tri, naslovio po jednoj od priča, imajući manje na umu njeno povlašćeno mesto, a više sposobnost naslova da tematski objedini sve ostale. Činilo nam se da se nešto slično postiže i ovim naslovom.

61321) LAUTA I OŽILJCI , Danilo Kiš , Arhipelag Beograd 2011 , Knjiga Lauta i ožiljci donosi Kišove priče iz zaostavštine, većinom nastale u slično ili isto vreme kada su pisane i priče iz knjige Enciklopedija mrtvih. Utoliko se može reći da priče iz knjige Lauta i ožiljci predstavljaju poslednji okretaj zavrtnja u neuporedivoj stvaralačkoj radionici Danila Kiša. Ove priče oličavaju jedan od mogućih ishoda te velike avanture. Suočavajući život i priču, činjenice i fikciju, govor dokumenata i moć imaginacije, Danilo Kiš u svojim poslednjim pričama pripoveda o Edenu Fon Horvatu i srednjoevropskoj sudbini, o apatridima i grobovima, o Juriju Golecu, o ljubavi i smrti, o Beogradu, o Andriću, o dugovima i svetu koji uvek ima dve nepovezive strane. – Pripovetke iz Kišove zaostavštine: „Apatrid“, „Jurij Golec“, „Lauta i ožiljci“, „Maratonac i sudija“, „Pesnik“ i „Dug“, napisane su između 1980. i 1986. bilo s namerom da budu uključene u knjigu Enciklopedija mrtvih, bilo kao njen odjek. Njima smo pridodali kratku dvodelnu prozu „A i B“, koja u rukopisu nije imala zaglavlja. Mada ne pripada pripovednom žanru, ona funkcioniše kao metafora (metonimija) u odnosu na najveći deo Kišovog proznog opusa: otud njeno mesto u ovoj knjizi, i to na kraju, „kao neka vrsta lirskog epiloga“ – kaže Mirjana Miočinović, priređivač knjige u završnoj napomeni. – Knjizi smo dali naslov Lauta i ožiljci rukovođeni činjenicom da je Kiš dve svoje zbirke, od ukupno tri, naslovio po jednoj od priča, imajući manje na umu njeno povlašćeno mesto, a više sposobnost naslova da tematski objedini sve ostale. Činilo nam se da se nešto slično postiže i ovim naslovom. tvrd povez, format 14,5 x 21 cm , latinica, 116 strana

Aora komunikacije, 2009. “Zadirivalište” je izbor iz dosad većim dijelom objavljene proze Igora Rajkija, iz različitih izvora i uglavnom rasprodanih naklada. U pet ciklusa – s po jednom ishodišnom parabolom koja funkcionira kao prolog te s nekoliko priča uspona, intenziviranja, kulminacije i antiklimaksa u svakom od njih – i završnom šestom segmentu kao dodatku ”s margina”, pred nama se odvija karta krajobraza specifične stvaralačke osobnosti. Samo uvjetno odredili bismo je kao zbirku fikcije, jer je unutarnji funkcionalni odnos u stalnom prepletu s odnosom autora – kroz komentare, fusnote, sentence – prema čitatelju, društvu ili, naravno, književnosti. Nadasve, “Zadirivalište” je zbirka fonetičkog obilja, pa se i ne moramo prepustiti putu kroz fabule. Kreativnim kovanicama, neologizmima, slogovno oneobičenim riječima i na mnoge druge načine autor se s velikom ozbiljnošću igra, gotovo angažirano radeći na buđenju pažnje rutiniziranog čitatelja: katalozi vjetrova i kiša, arhaizmi i rijetke riječi, inventivni i vrlo duhoviti vulgarizmi čitački su trening za sva osjetila. Ponuđena ljepota takvih riječi pred nama nije samo radi promišljanja njihova značenja niti sintaktičke interpretacije, nego doslovnosti, onog očevidnog a nevidljivog, zaboravljenog prije kulture pismenosti, neposredno vidljivog možda samo dječjem pogledu. (Iz pogovora: Vera Vujović) Igor Rajki rođen je 31.10.1965. u Zagrebu. Član je HZSU-a i Hrvatskog društva pisaca. Objavio: Katalog o božjim dostavljačima (roman), 1999. Pravilnik o stvaranju predodžbi (priče), 2001. Mamac za duhove (knjiga za mladež), 2003. Užasana (roman za mladež), 2005. Umoreske (priče), 2006. Znanost pogrda (pripovijesti), 2006. Jednoznamenke (radioigra), 2006. Nebeska semantika (kratke proze), 2007. Priča napisana šutnjom (radioigra), 2007. Dobro izgledaš (roman), 2008. Ne bih o tome (roman, s Borisom Beckom), 2008. Stubištarenje (priče), 2008. Zagrebački pentagram (drama, ZKM), 2009. Zadirivalište (izbor iz proze), 2009. Stalak za poljupce (proza), 2010. Čarobnjak (drama), 2010. Posuđene ispričnice, 2011. Detektor istine, 2012. Puteni nametnik, 2014. Atavizmirenja! (B strana spomen-ploče), 2014. Jednom (slikovnica, ilustracije: Krešimir Zimonić), 2019. Drhtajništvo (roman), 2019. Snovonoša (slikovnica, ilustracije: Nikolina Žabčić), 2021.

PUTUJUĆE PRIČE - Pol Burže Festival književnosti `Think Tank Town` Leskovac 2015. tvrdi povez, odlično očuvana kao nova 168 str. Sadržaj - Putujući sa Buržeom; Dva braka; Pija; Ženska samilost; Odila; Nepoznata; Pol Burže je napisao zadivljujući broj predgovora, prikaza, eseja o velikanima svog doba, kritika, komada, novela... Novele koje se pojavljuju u ovoj knjizi potiču iz zbirki Putnice i Pasteli, deset ženskih portreta. Njegovo romaneskno delo ogromno je i otpočinje psihološkim romanima Surova zagonetka, Ljubavni ziočin, Andre Kornelis, Laži, potom nastaje kljućni moralistićki roman Učenik. Pored romana sa tezom, njegova glavna preokupacija su moral i psihološka analiza. Ne treba zaboraviti ni romane Etapa, Razvod, Emigrant, Smisao smrti, Nemezis... Glavne zbirke poezije su Nemiran život, Edel i Priznanja. Pol Burže bio je član Francuske akademije. Knjiga nudi Putujuće priče Pola Buržea (1852-1935). A one nisu samo eseji/putopisi/pripovesti o erudiciji, putovanju i pripovedanju; one ne tumaraju od tačke A do tačke B da bi dostigle konačni cilj, jer je cilj njihovog lutanja putovanje samo po sebi. `Ove izabrane priče jesu putujuće i zato što su uspele da prežive tog strogog sudiju zvanog vreme, neumoljivijeg od dželata Sansona, postojanijeg od Sene, večitijeg od Pariza`, beleži u predgovoru Saša Stojanović, urednik ove biblioteke i direktor istoimenog festivala. Ona dodaje da `Pol Burže neće ostaviti bez daha one čija bazična komunikacija počiva na SMS-ovima i skraćenicama sa društvenih mreža; donekle razumljiv paradoks 21. veka glasi: vreme postaje neprocenjivo dragocenije upravo suludim ubrzavanjem naših kratkoročnih bitisanja na ovom svetu, zvanih život. Možda će nas baš zato Putujuće priče podsetiti na divno, starinsko pripovedanje kada je biti pisac značilo dar za posmatranje onoga što drugi ne umeju / ne mogu / ne smeju da vide, sposobnost da se viđeno oneobiči i uobliči i, pre svega, bogomdani talenat da pripovedanje bude i piščev i prevodiočev jedini put do večnosti. Neka putovanje počne!` K,D.S.3.2.

Knjaževac Književna omladina Srbije, 1993. Priče koje su značile revoluciju u srpskoj prozi početkom 80ih godina. U odličnom stanju. SADRŽAJ: PRIČE U NESTAJANJU Uvod u shizofreniju Crtež Okolnosti Pismeni zadatak iz srpskohrvatskog na temu nesanica Zovem se tmu Odlaženje Opšta mesta Fin koji sedi Rečenica istrgnuta iz konteksta Pismo za Skoplje Elisa za Isu Moira Verbalni transcendentalni autoportret za peti mistični zid u sobi Marine Švabić POLITIČKI SPISI Ispovest Interni dopis Dhamapada Svetislav Basara (1953, Bajina Bašta), romansijer, pripovedač i dramski pisac. Autor je više od dvadeset knjiga – romana, zbirki pripovedaka, drama i eseja. Dobitnik je mnogih srpskih i međunarodnih književnih nagrada. Bio je ambasador Srbije na Kipru 2001–2005. godine. Objavio je: – knjige priča: „Priče u nestajanju“ (1982), „Peking by Night“ (1985), „Izgubljen u samoposluzi“ (2008) i „Majmunoopisanije“ (2008); „Očaj od nane“ (2016); – romane i novele: „Kinesko pismo“ (1985), „Fama o biciklistima“ (1987), „Na Gralovom tragu“ (1990), „Napuklo ogledalo“ (1986), „Mongolski bedeker“ (1992, Nolitova nagrada), „De Bello Civili“ (1993), „Looney Tunes“ (1997), „Sveta mast“ (1998), „Ukleta zemlja“ (1995), „Kratkodnevica“ (2000), „Džon B. Malkovič“ (2001), „Srce zemlje“ (2003), „Fantomski bol“ (2005), „Uspon i pad Parkinsonove bolesti“ (2006), „Dnevnik Marte Koen“ (2008), „Fundamentalizam debiliteta“ (2009), „Tajna istorija Bajine Bašte“ (2010), „Početak bune protiv dahija“ (2010), „Mein Kampf“ (2011), „Dugovečnost“ (2012), „Gnusoba“ (2013), „Anđeo atentata“ (2015) i „Andrićeva lestvica užasa“ (2016); – drame: „Bumerang“, „Oksimoron“ (2001) i „Nova Stradija“ (2009); – knjige eseja: „Na ivici“ (1987), „Tamna strana Meseca“ (1992), „Drvo istorije“ (1995), „Virtuelna kabala“ (1996), „Vučji brlog“ (1998), „Pušači crvenog bana“ (2017), „Atlas pseudomitogije“ (2019); – prepisku: sa Miljenkom Jergovićem „Tušta i tma“ (2014) i „Drugi krug“ (2015). Dvostruki je dobitnik je Ninove nagrade za romane „Uspon i pad Parkinsonove bolesti“ i „Kontraendorfin“; nagrade „Isidora Sekulić“ i nagrade Srpskog književnog društva „Biljana Jovanović“ za roman „Anđeo atentata“ i prvi je dobitnik stipendije iz Fonda „Borislav Pekić“ za rukopis u nastajanju. Drame su mu izvođene na mnogim scenama, a knjige prevođene na engleski, francuski, nemački, mađarski, bugarski, italijanski i makedonski jezik. Član je Srpskog književnog društva.

Knjaževac Prosveta, 1985. Prvo izdanje!!! Odlično očuvano, mali potpis prethodnog vlasnika. Peking by night zapucuje citaoca u handkeovsku Nigdinu, koja se najpre moze prepoznati po hladnoci urbanog pejzaza, amneziji i iskosenosti lika, i, po prvi put u Basarinoj prozi po pribegavanju pripovedackom obliku treceg lica. Basarina proza u dubljim slojevima otkriva citavu skalu erudijanskih, intertekstualnih odnosa i to gotovo u svim vidovima.U ovom romanu Basara se zapućuje u handkeovsku Nigdinu, koja se najpre može prepoznati po hladnoći urbanog pejzaža, amneziji i iskošenosti lika i, prvi put u Basarinoj prozi, po pribegavanju pripovedačkom obliku ``trećeg lica` ... Svetislav Basara (1953, Bajina Bašta), romansijer, pripovedač i dramski pisac. Autor je više od dvadeset knjiga – romana, zbirki pripovedaka, drama i eseja. Dobitnik je mnogih srpskih i međunarodnih književnih nagrada. Bio je ambasador Srbije na Kipru 2001–2005. godine. Objavio je: – knjige priča: „Priče u nestajanju“ (1982), „Peking by Night“ (1985), „Izgubljen u samoposluzi“ (2008) i „Majmunoopisanije“ (2008); „Očaj od nane“ (2016); – romane i novele: „Kinesko pismo“ (1985), „Fama o biciklistima“ (1987), „Na Gralovom tragu“ (1990), „Napuklo ogledalo“ (1986), „Mongolski bedeker“ (1992, Nolitova nagrada), „De Bello Civili“ (1993), „Looney Tunes“ (1997), „Sveta mast“ (1998), „Ukleta zemlja“ (1995), „Kratkodnevica“ (2000), „Džon B. Malkovič“ (2001), „Srce zemlje“ (2003), „Fantomski bol“ (2005), „Uspon i pad Parkinsonove bolesti“ (2006), „Dnevnik Marte Koen“ (2008), „Fundamentalizam debiliteta“ (2009), „Tajna istorija Bajine Bašte“ (2010), „Početak bune protiv dahija“ (2010), „Mein Kampf“ (2011), „Dugovečnost“ (2012), „Gnusoba“ (2013), „Anđeo atentata“ (2015) i „Andrićeva lestvica užasa“ (2016); – drame: „Bumerang“, „Oksimoron“ (2001) i „Nova Stradija“ (2009); – knjige eseja: „Na ivici“ (1987), „Tamna strana Meseca“ (1992), „Drvo istorije“ (1995), „Virtuelna kabala“ (1996), „Vučji brlog“ (1998), „Pušači crvenog bana“ (2017), „Atlas pseudomitogije“ (2019); – prepisku: sa Miljenkom Jergovićem „Tušta i tma“ (2014) i „Drugi krug“ (2015). Dvostruki je dobitnik je Ninove nagrade za romane „Uspon i pad Parkinsonove bolesti“ i „Kontraendorfin“; nagrade „Isidora Sekulić“ i nagrade Srpskog književnog društva „Biljana Jovanović“ za roman „Anđeo atentata“ i prvi je dobitnik stipendije iz Fonda „Borislav Pekić“ za rukopis u nastajanju. Drame su mu izvođene na mnogim scenama, a knjige prevođene na engleski, francuski, nemački, mađarski, bugarski, italijanski i makedonski jezik. Član je Srpskog književnog društva.

DAVID FOSTER WALLACE - GIRL WITH CURIOUS HAIR Izdavač Agora, 2014. Preveo: Igor Cvijanović Devojčica neobične kose pršti od čudesnog dara Dejvida Fostera Volasa i njegovog izvanrednog i uznemirujućeg maštovitog preosmišljavanja stvarnosti. Volas na početku upozorava da su priče u potpunosti plod mašte iako se u nekima javljaju imena javnih ličnosti (predsednik Lindon Džonson) ali u potpuno apstraktnom, izmaštanom kontekstu. Njegovoj sposobnosti da pusti mašti na volju i da to zvuči kao stvarnost divile su se mnoge njegove kolege i kritičari, pogotovo kada je sve to obojeno humorom tako da mogu da zabave i nasmeju čitaoca iako su teme ponekad veomna ozbiljne. Jednu od najpozitivnijih ocena za Volasove priče dao je kolega-pisac Koragesam Bojl koji je zapazio da “on u potpunosti okreće priču naglavačke a zbog njega pridevi ”inventivan”, ”jedinstven” i ”originalan” zvuče istrošeno. On je žestok, i dobar, a ovo su zaista kvalitetne priče”. Od jezivo „stvarnog“, gotovo holografskog sećanja na Lindona B. Džeksona, preko voditelja prečesto prikazivanih kvizova i komičara iz večernjih emisija, do naslovne priče, gde se beskompromisni pankerski nihilizam susreće s Mladim republikancima, Volas pretvara neverovatno u pojmljivo, bizarno u normalno, apsurdno u urnebesno, a poznato u strano. „Vizionar, majstor, komičar... On je u drugom prostorno-vremenskom kontinuumu u odnosu na sve nas. Proklet da je.“ Zejdi Smit „Dejvid Foster Volas u potpunosti okreće priču naglavačke, a zbog njega pridevi `inventivan`, `jedinstven` i `originalan` zvuče istrošeno. On je žestok i dobar, a ovo su zaista kvalitetne priče.“ T. Koragesan Bojl „Dinamičan pisac neobičnog talenta – Volas nas ponovo odvodi na skrivena, mitska mesta, strana, a opet čudno poznata. Uspeo je da povrati sjaj modernoj prozi.“ New York Times Book Rewiew „Ove priče govore nešto ozbiljno i iskreno o svetu u kojem mi ostali moramo da živimo.“ Washington Post Volas je za kratko vreme ostavio dubok trag u anglosaksonskoj književnosti. Osvojio je veći broj nagrada a Pulicerova mu je za dlaku izmakla 2012. za roman “Bledi kralj” jer se našao među troje finalista, ali se žiri odlučio da nagradu za roman ne dodeli. Njegov najpoznatiji roman “Beskrajna šala” (Infinite Jest) napisan 1996. našao se na spisku 100 najboljih romana 20 veka prema izboru časopisa “Tajm”.

Odvratna sreća - Giljermo Martines tvrd povez Odlično očuvana U RAVNOTEŽI NUŽNOSTI I SLUČAJNOSTI Giljermo Martines odavno ima svoju publiku u Srbiji; njegova prva dva romana su objavili novosadski „Svetovi“, sledeća dva – beogradska „Laguna“. Antologijska priča Veliki pakaoobjavljena je, kako dolikuje, u „Agorinoj“ Antologiji savremene argentinske priče; no njegove pripovetke nikad dosad nisu kod nas bile objavljivane. Priče odabrane u ovoj knjizi predstavljaju Martinesov literarni svet, trikove njegovog zanata i srećan amalgam naučnika zabrinutog pred enigmom postojanja i malovaroškog teniskog šereta. Po temama koje se kroz sve njegove knjige provlače, može se mirne duše reći da mu je delo veoma koherentno, takoreći monolitno, profesorski kontrolisano i uravnoteženo – bez viška i bez manjka. Martinesova ličnost sa mnogostrukim dnom stvara i takvu književnost, iako to ne podrazumeva konvencijalno pozitivističko uprošćavanje; njegove teme su egzistecijalne, vanvremene, osmišljene kao matematički problemi ravnoteže nužnosti i slučajnosti, hronološkog i paralelnog vremena, stvarnosti i njenih alternativa. Ali logičar kao da se samom sebi pomalo ruga (nikad čitaocu) jer finom ironijom i humorom relativizuje svoj naučni pristup primenjujući ga na nizgled trivijalne teme. U njegovim pričama i romanima pojavljuju se pohotni profesori i izazovne studentkinje, iskusne i uvenule barske dame i golobradi zavodnici, senilne i mrgodne babe i umorni očevi, teniseri, bolničarke, umišljene književne veličine, zločinci i žrtve, običan svet. Naučni metod tek odškrine vrata da pokaže načas kako svakodnevica nije samo ono što se vidi, da banalna stvarnost često sadrži neslućenu višeslojnost koja ponekad može biti fantastična, apsurdna ili jeziva. Privlačnost Martinesovih knjiga – naročito priča – je u toj dobro skrivenoj ruci majstora da prevede univerzalne istine u zanimljive, često napete sadržaje, pritom ne propuštajući žanrovska poigravanja – od Le Karea preko Lafkadija Herna i Poa, do Borhesa i pomalo zaboravljenog Kiroge – i umešno primenjujući Velsovu teoriju fantastike jedne premise. Argentinski pisac rođen 1962. u gradu Baija Blanka, danas je najprevođeniji živi pisac svoje zemlje čije se delo čita na četrdesetak jezika. Proåuo se pripovedaåkom knjigom Veliki pakao (1989), snagu dara potvrdio je prvim romanom O Rodereru (1992), usledili su romani Maestrova žena (1998), Oksfordski zločini (pravi naslov knjige je Neprimetni zločini, a nagrađena je 2003. uglednom nagradom Planeta, prevedena na 35 jezika i prenesena na veliki ekran u režiji Aleksa de la Iglesije), Spora smrt Lusijane B (2007), Ja sam takođe imao biseksualnu devojku (2011) i zbirka priča Odvratna sreća, koja je 2013. autoru donela prvu međunarodnu nagradu za knjigu priča koju dodeljuje kolumbijska fondacija „Garsija Markes”.

J.M. Synge - Deirdre of the sorrows 96 strana. Deirdre of the Sorrows is a three-act play written by Irish playwright John Millington Synge in 1909. The play, based on Irish mythology, in particular the myths concerning Deirdre, Naoise, and Conchobar, was unfinished at the author`s death on 24 March 1909. It was completed by W. B. Yeats and Synge`s fiancée, Molly Allgood[1] and first performed at the Abbey Theatre by the Irish National Theatre Society on 13 January, 1910 with Allgood as Deirdre. Act I: Lavarcham`s house on Slieve Fuadh. Conchubor, the aging High King of Ulster, has charged Lavarcham to raise the child Deirdre to be his queen when she comes of age. Lavarcham finds that the now-beautiful Deirdre is a willful young woman, without interest in marrying an old man. Conchubor comes to Slieve Fuadh to bring Deirdre to his palace, Emain Macha, ignoring her pleas to remain in the countryside for another year. After he leaves, Naoise, son of Usna, and his brothers come to the cottage seeking Deirdre, and she tells them of her summons. Deirdre is aware of a prophecy that she will be the doom of the sons of Usna; nonetheless she asks Naoise to take her away from Ulster. He agrees, and Ainnle weds them in an impromptu ceremony. Act II: Alban. Deirdre and the sons of Usna have lived happily on a remote island for seven years. Fergus arrives bearing an offer of peace from Conchubor, and asks Deirdre and Naoise to return with him to Emain Macha. Lavarcham warns Deirdre not to accept, and Owen, a spy in the service of Conchubor, intimidates Deirdre with suggestions that death awaits Naoise in Ulster. Naoise tells Fergus that he plans to live the rest of his life with Deirdre in Alban, but Deirdre convinces him to accept Conchubor`s offer, reasoning that it is better to die young, at the peak of their love, than to grow old and live in the shadow of their past happiness. Act III: A tent near Emain. Lavarcham arrives at Conchubor`s tent and tries to convince him to give up his pursuit of Deirdre, claiming that she has grown old and lost her beauty. His soldiers arrive and contradict her claims, and he leaves just before Deirdre and Naoise enter. They discuss the possibility of their impending deaths until Conchubor returns. Deirdre nearly convinces him to put aside past grievances and let them live in peace when the sound of a battle between Conchubor`s men and Naoise`s brothers reaches them. Conchubor and Naoise go to join the fray and Naoise is killed. Fergus and his men arrive, enraged by the king`s treachery, and set Emain Macha ablaze. Lavarcham tries to convince Deirdre to flee Ulster, and Conchubor tries to take her to a different castle, but she stays and mourns her dead lover and his brothers. In the end, Deirdre takes Naoise`s dagger, stabs herself, and falls into his open grave, leaving Conchubor with nothing. --------------- 02102020

Autor - osoba Turnije, Mišel Naslov Male proze / Mišel Turnije ; [prevela Ivana Hadži Popović] Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1990 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Književna zajednica Novog Sada, 1990 (B. [Bački] Petrovac : Kultura) Fizički opis 148 str. ; 20 cm. Drugi autori - osoba Hadži-Popović, Ivana Zbirka Biblioteka Mali svet ; 3 Sadržaj S a d r ž a j: Kuća (5); Mačka i kornjača (6-7); Čar i lepota (8-9); Ključevi i brave (10-11); Duh stepeništa (12-13); Telefon (14); Šupljine (15-16); Nokturno (17); Gradovi (18); Fantom iz Arla (19-20); Poslednji gledalac iz Avinjona (21-22); Pet dana--- pedeset godina--- u Hamametu (23-31); Nirnberg, 1971. (32-35); Večera u Tangeru (36-38); Republic Day u Nju Delhiju (39-41); Kairo (42-44); Od Jerusalima do Nirnberga (45-46); Tela (47); Sumrak maski (48-50); Veruška (51-53); Ruke (54-55); Mozak gospodar (56-57); Moje jaje i ja (58); Kosa (59); Oda stražnjici (60); Baletska suknjica (61); Pohvala beživotnoj koži (62); Seks (63); Deca (64); Treće A (65-66); Dodir (67); Lude ljubavi (68-69); Verenici s plaže (70-71); Akvarijum (72); Jednom jedna žena (73); Slike (74); Barok (75); Crveni i beli (76); Život u jednoj ravni (77-78); Slika sa dubinom (79); Ogledalo (80); Dijafragma (81-82); Autoportret (83-84); Akt-portret (85-87); Erotska slika (88-90); Slikar i njegov model (91-98); Slika vlasti (99-108); Pejzaži (109); Indijska smokva (110); Pirinač (111); Mediteran (112-114); Gospodin Maestral (115-116); Vetrenjača iz Bosa (117-118); Normandijski vidik (119); Nežnost i bes elemenata (120-121); Drvo i put (122-123); Zima i njene prednosti (124-125); Test drveta (126); Godišnja doba (127); Knjige (128); Odgovor (129-131); Muzika (132-134); Jevanđelje (135); Smrt (136); Lepa smrt (137-139); Senka (140); Pouka iz tmine (141); Nekrolog pisca : Mišel Turnije (1924-2000)(143). Pogovor za Male proze / Ivana Hadži-Popović (145-146). ISBN 86-7331-185-3 (Broš.) Napomene Prevod dela: Petites proses / Michel Tournier. Beleška o autoru i delu na koricama. Pogovor za Male proze / Ivana Hadži-Popović: str. 145-146. Mišel Turnije (Pariz 19. decembar 1924 – Šoazel 18. januar 2016) bio je francuski pisac. Dobitnik je nagrada kao što su Velika nagrada za roman Francuske akademije 1967. godine za roman Petko ili limbovi Pacifika i Gonkurovu nagradu za Kralja Vilovnjaka 1970. godine. Njegova inspiracija uključivala je tradicionalnu nemačku kulturu, katoličanstvo i filozofije Gastona Bachelarda-a. Stanovao je u Šoazelu i bio član Akademie Gonkur. Njegova autobiografija prevedena je i objavljena kao Duh vetra (The Wind Spirit, Beacon Press, 1988). Bio je nominovan za Nobelovu nagradu za književnost. Turnije je rođen u Francuskoj od roditelja koji su se upoznali na Sorboni tokom studija nemačkog jezika, a mladost je proveo u Sen Žermen an Leu. Nemački je naučio rano, boraveći svakog leta u Nemačkoj. Studirao je filozofiju na Sorboni i na univerzitetu u Tibingenu i pohađao kurs filozofa Morisa de Gandilaka. Želeo je da predaje filozofiju u srednjoj školi, ali, kao i njegov otac, nije uspeo da dobije francusku agregaciju (takmičarski ispit za državnu službu u francuskom sistemu javnog obrazovanja) . Turnije se pridružio Radio France-u kao novinar i prevodilac i vodio L`heure de la culture française. Godine 1954. radio je u reklami za Evropu 1 . Takođe je sarađivao za novinama Le Monde i Le Figaro. Od 1958. do 1968. godine, Turnije je bio glavni urednik francuske izdavačke kuće Plon. Godine 1967. Turnije je objavio svoju prvu knjigu, Petko ili limbovi Pacifika, prepričavanje Robinzona Krusoa Daniela Defoa, za koju je nagrađen Velikom nagradom za roman Francuske akademije. Suosnivač je, 1970. godine, sa fotografom Lisijenom Klergom (Lucien Clergue) i istoričarem Žan-Morisom Ruketom (Jean-Maurice Rouquette), godišnjeg festivala fotografije Rencontres d`Arles-a. U isto vreme napravio je za televiziju pedeset izdanja mesečnog programa Chambre noire, posvećenih fotografiji, uz intervjuisanje fotografa za svaki program. Turnije je umro 18. januara 2016. u Šoazelu u Francuskoj u 91. godini. Odabrani radovi Vendredi ou les Limbes du Pacifique (Friday) (1967) - Grand Prix du roman de l`Académie française Le Roi des aulnes (1970) (The Erl-King translated 1972 by Barbara Bray, a.k.a. The Ogre) Le Roi des aulnes je napravljen film 1996. godine Der Unhold (The Ogre), u režiji Volker Schlöndorff-a i takođe je prilagođen za scenu Tom Perrin 2002. godine. Les Météores (Blizanci, 1975) Le Vent Paraclet (Duh vetra, 1977) Vendredi ou la Vie sauvage (Petko i Robinson, 1977) Le Coq de bruyère (Fetišist i druge priče, 1978) Gaspard, Melchior et Balthazar (Četiri mudraca, 1980) Le Vol du vampire (1981) Gilles et Jeanne (Gilles and Jeanne, 1983) La Goutte d`or ( Zlatna kapljica, 1986) Petites Proses (1986) Le Medianoche amoureux (The Midnight Love Feast, 1989) La Couleuvrine (1994) Le Miroir des idées (Ogledalo ideja, 1994) Eléazar ou la Source et le Buisson (Eleazar, Izlazak na zapad, 1996) Časopis ektime (2002) MG143 (N)

Autor - osoba Babić, Goran Naslov Sitna slova / Goran Babić Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1991 Izdavanje i proizvodnja Sremski Karlovci : Kulturni centar Karlovačka umetnička radionica, 1991 (Sremski Karlovci : Artprint) Fizički opis 196 str. ; 20 cm Zbirka Edicija `Krovovi` Sadržaj S a d r ž a j: Nevidljiva djevojčica (5-34). - Životinje (35-96): Rođen za nešto veliko (39-42); Svinja za tov (43); Bolesno govedo (44-45); Zatvorenikov kanarinac (46); Papagaj (47); Uškopljeni vol (48); Umjetna krava (49); Dresirani lav (50); Mrtvi vuk kojeg nose po selima (51); Lisica (52); Ustreljen vepar (53); Jastog u sanduku (54-55); Školjka na užetu (56); Ulovljena zmija (57); Izrezana jegulja (58); Štiglić na smoli (59); Vojskovođin konj (60-61); Slavuj za jelo (62-63); Pijevac za borbu (64); Srndać u lovištu (65); Bijesan pas (66); Kokoš za udava (67); Punjeni paun (68); Majmun za opite (69); Tigar ljudožder (70); Svilena buba (71); Magarac na školju (72); Glista na udici (73-74); Leptir za zbirku, proboden iglom (75); Jelen u živom blatu (76); Noj s glavom u pijesku (77); Pas u živodernici (78); Štavljena mama vučica (79); Pripitomljeni konj (80-81); Jarac za žrtvu (82); Osinjak u plamenu (83); Tetrijeb, dok pjeva (84-85); Zazidani čovjek (86); Puž (87); Slijepčev pas (88-89); Mečka na lancu (90); Pas u minskom polju (91); Puran za Božić (92); Jegulja u čatrnji (93); Pijavica na bolesniku (94); Opkoljen zec (95); Slijepi rudarski konj (96). - Bića vatre, svjetlosti (97-152): Patuljci i gljive (99); Čarolija, zlo (100-101); Jelen, zmija (102); Braća noći, djeca svaroga (103-104); Crni kukurijek (105-106); Dragi kamen, lastavica i jorgovan (107); 18 kraljica (108); Drvena kruška, slamnata lutka (109-110); Nebo, paučina (111); Iće (112); Leptirica i vosak (113-114); Srebro na staklu (115); Nejasno, nejasno (116); Sretni, mladi vampiri (117); Vid, čelik i biser (118-119); Prugasti heroj (120); Vrt vila i vještica (121-122); Rupa u svjetlosti (123-124); Pustolovi, slučajni i nužni (125); Duga, dio sjaja (126-127); Blizu i daleko (128); Nevid, morija (129); Crna munja (130); Zašto se ubio Pinocchio? (131); Volja duše (132); Prsten od dima (133-134); Glava zmaja sa suzom (135); Znak, hladno željezo (136); Nekoć davno, paljevine (137); Nevidljivi manihejac (138); Mijena nezamislivog (139); Žar ptica (140-141); Zrikavci i zmije (142-143); Je l` vam bilo vruće? (144-145); Upamti, sad si mrtav! (146-147); Ljudi od nesreće (148); Rumenilo i ulje (149); Prijateljica rđe (150); Žena od sapuna (151); Klinasto pismo, zeleni Asirac (152). - Lapot i druge listine iz ljetopisa (153-196): Povijest (157); Glava (158); Tvorac (159); Druga priča o čovjeku bez lica (160); Navada (161); Dalmacija (162); Prva priča o čovjeku bez lica (163); Maestral (164); Divovi (165); Zbirka (166); Pomor (167); Sanjar (168); Groznica (169); Pisac (170); Zmija (171); Matija i Andrija (172); Plivač (173); Greda (174); Prsten (175); Kurve (176); Otac (177); Žeđa (178); Meštrova glazbala (179); Mrtvaja (180); Lapot (181); Pošast (182); Jug (183); Zator (185); Petak (186); Bijeg (187); Blizanci (188); Kolajna (189); Dužd (190); Selidba (191); Sud (192); Igra (193); Sjever (194); Plovidba (195); Ludosti (196). (Broš.) Napomene Tiraž 500. BABIĆ, Goran, pjesnik, prozaik i dramski pisac (Vis, 18. X 1944). Djetinjstvo i mladost proveo je u raznim mjestima (Split, Makarska, Opuzen, Zagreb, Metković, Mostar, Podhum). Gimnaziju je polazio i završio (1963) u Mostaru. Studirao je na Ekonomskom fakultetu u Zagrebu i diplomirao 1968. God. 1969. osniva Centar za društvene djelatnosti omladine RK SOH (bio je tajnik ustanove, a poslije glavni urednik biblioteke). Od 1973. je glavni urednik Oka. — Javio se pjesmom Za prvu zbirku (Sloboda, 1958, 28. XI). Pjesme, prozne i dramske tekstove, književne prikaze te polemike objavljuje u publikacijama: Mlada Hercegovina (1959, 1960), Sloboda (1959, 1962–1964, 1966), Mladost (1964, 1968, 1970), Republika (između 1966. i 1980), Telegram (1966, 1968, 1969, 1972), Encyclopaedia moderna (1967, 1971/1972), Polja (između 1967. i 1980), Vidik (1967, 1968, 1970, 1972), Kolo (1969), Forum (između 1970. i 1979), Umjetnost i dijete (1970, 1979), Hrvatski tjednik (1971), Mogućnosti (1971, 1973), Odjek (1971, 1973–1975), Zadarska revija (1971, 1972), Modra lasta (1972–1974), Književna reč (1973, 1977, 1979), Oko (1975–1980), Književne novine (1979), Revija (1980) i dr. Pseudonim mu je G. B. Matin. Piše i poeziju za djecu. Sklon je pjesničkom eksperimentiranju, rušenju tradicije na tematskoj i formalnoj razini te se okušao u grafičkoj i vizualnoj poeziji. U kazalištu su mu izvedene drame Čaj s mrljom (1972); Baš-Čelik (1977); autor je TV drama Kratka noć (s K. Klarićem, 1971), Naša stvar (1975), Blesan i Tulipan (s K. Babić, 1976) te radio-dramâ Devet, devet, devet (1973), Dan kad je poludio telefon u Jugoslaviji (1974), Autostoper (1976) i dr. Za roman Smrt u snu, koji je počeo izlaziti u Forumu (1977), dobio je nagradu Željezare Sisak (1980). Pjesme su mu uvrštene u više antologija, a prevođene su na albanski, engleski, makedonski, rumunjski i slovenski. DJELA: Ptico jedna glupa u smrt zaljubljena. Zagreb 1966. — Lapot i druge listine iz ljetopisa. Zagreb 1969. — Ostale otvorene igre. Zagreb 1969. — Krabulja. Zagreb 1970. — Strašna djeca. Zagreb 1973. — Tri poeme. Beograd 1974. — Vjetrenjače trulo srce. Cetinje 1974. — Nova djeca. Dubrovnik 1975, Gornji Milanovac 1978. — Mjesečina, noćni lijes. Čakovec 1975. — Naša stvar. Rijeka 1975. — Blesan i Tulipan. Novi Sad 1977. — Dim i zima. Zagreb 1977. — Bića vatre, svjetlosti. Beograd 1978. — Dramski tekstovi, 1. Osijek 1979. — Kako se uči ljubav. Beograd 1979. — Noćna rasa. Zagreb 1979. — Smrt u snu. Zagreb 1979. LIT.: Jakša Fiamengo: Strasti avanture. Vidik, 17(1970) 21, str. 98–100. — Vjeran Zuppa: Goran Babić: Lapot i druge listine iz ljetopisa. Telegram, 11(1970) br. 508. — Branko Bošnjak: Geografija sile. Pitanja, 4(1972) 35, str. 1365–1369. — Stanka Bručić-Dvoržak: Goran Babić: Strašna djeca. Knjiga i čitaoci, 7(1973) 7/10 str. 202–203. — Jakov Jurišić: Svježina poetskog izričaja. Odjek, 27(1974) 13, str. 20–21. — Srba Ignjatović: Pesništvo Gorana Babića od Lapota do Tri poeme. Književna reč, 4(1975) br. 33. — Zvonimir Kostić: Tri poeme Gorana Babića. Letopis Matice srpske, 151(1975) CDXVI/4, str. 401–403. — Rade Prelević: Poezija kao kritika poezije. Život, 24(1975) XLVII/2, str. 220–222. — Lidija Švagel: Vjetrenjače trulo srce. Zadarska revija, 24(1975) 5/6, str. 527–528. — Marijan Tomislav Bilosnić: Čitljiva i jasna zbirka. Rukovet, 22(1976) XLIII/5–6, str. 288–289. — Ljubomir Cvijetić: Goran Babić: Mjesečina noćni lijes. Odjek, 29(1976) 10, str. 18–19. — Zvonko Kovač: Nova podloga angažmana. Stih, 1(1976) 2, str. 166–168. — Sreten Perović: Ironija kao samoodbrana. Stvaranje, 31(1976) 1, str. 135–137. — Draško Ređep: Srce domaje. Detinjstvo, 1976, 1, str. 55–60. — Lukša Fiamengo: Goran Babić: Bića vatre. OFF, 1978, 1, str. 91–93. — Ivan Božičević: Goran Babić: Noćna rasa. Republika, 36(1980) 6, str. 823–824. — Srbo Ignjatović: Noćna rasa. Književnost, 35(1980) LXX/9, str. 1534–1538. — Draško Ređep: Goran Babić: Noćna rasa. Književnost, 35(1980) LXX/8, str. 1331–1335. — Ranko Risojević: Smrt u snu. Odjek, 33(1980) 4, str. 17. — Ljiljana Šop: Goran Babić: Smrt u snu. Književne novine, 32(1980) br. 601. — Velimir Visković: Goran Babić: Smrt u snu. Književna reč, 9(1980) br. 139. Goran Babić je studirao i diplomirao na Ekonomskom fakultetu u Zagrebu. Od 1969. godine vodio je Centar za društvene djelatnosti omladine u sklopu kojega je objavljen niz knjiga mladih hrvatskih pisaca. Od 1973. godine glavni je urednik časopisa Oko, gdje dolazi do izražaja njegova kontroverzna polemičarska strast; zastupajući dogmatske stavove vladajuće stranke (SKJ) izaziva svojim polemikama žestok prezir i odbojnost većeg dijela hrvatske javnosti. Godine 1991. napušta Hrvatsku Babić polemičar Spomenuti je esej... svojevremeno prozvao onaj brkati i bradati zlohudi patuljak iz šume Striborove hrvatske književnosti. Naime drug Goran Babić je na moju tvrdnju da u određenom razdoblju* nije bilo pravih književnih časopisa, odnosno realne mogućnosti da se oni pojave a pogotovo prežive, rekao i napisao,... da sam mimoišao Krležine časopise, valjda misleći da sam vesla sisao, te da uistinu vjerujem da su Krležini časopisi u poslijeratnom razdoblju bili sinonim književne živosti u nas.... takav časopis kome bi urednik bio Miroslav Krleža nije naprosto izlazio, a to što je on bio urednik, i to urednik u sjeni, prvih brojeva Foruma, ne predstavlja neko osobito sretno razdoblje hrvatske književnosti. Pjesme Ostale otvorene igre, Mladost, Zagreb, 1969. Mjesečina, noćni lijes, „Zrinski“, Čakovec, 1975. Noćna rasa, Nolit, beograd, 1979. Duša, „Zrinski“, Čakovec, 1987. Vizuelna konkretna concrete poetry eksperimentalna knjizevnost poezija umetnicki strip bosch+bosch Avangardni omotači Omoti Ovitak montaža kolaž avant-garde design Artists book zenit časopis zenitizam nadrealizam ljubomir micic konstruktivizam ruska avangarda flaker prva izdanja međuratna književnost Slavko Matković Bogdanović Balint Sombati Katalin Ladik Vladan Radovanović signalizam vokovizuel Bosch+Bosch Judita Šalgo neoavangarda Vojislav Despotov Vujica Rešin Tucić postmoderna srpska književnost xx veka avangardna poezija bit international dada dadaizam dragan aleksić uj symposion grupa OHO kod e-kod mixed media bora cosic casopis rok index MG19

Autor - osoba Birs, Embrouz Gvinet Naslov Fantastične basne / Embrouz Birs ; [izbor i prevod Ranko Mastilović] Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1982 Izdavanje i proizvodnja Beograd : N. Stepanović : G. Filipović : B. Đoković : R. Mastilović, 1982 (Subotica : Panonija) Fizički opis 68 str. ; 17 cm. Drugi autori - osoba Mastilović, Ranko Napomene Da li je živ Embrouz Gvinet Birs / R. [Ranko] M. [Mastilović]: str. 63-65. Veoma dobro očuvano! Embrouz Gvinet Birs, jedan od najznačajnijih američkih pisaca IXX veka rođen je 24. juna 1842. godine u mestu Konjska dolja, oblast Megs u Ohaju. Bio je deseto, najmlađe dete od trinaestoro koliko su imali Laura Šervurd i Marko Aurelije. Birsov otac, Marko Aurelije bio je siromašni farmer i verski fanatik koji je svim svojim sinovima nadenuo ime koje počinje sa istim slovom A, a Embrouz ( Ambroze) je navodno dobio ime i po junaku jednog gotskog romana. Ne bi se moglo reći da je to bila srećna mnogočlana porodica koju je Embrouz Birs baš voleo, naročito ne svoga oca. Preselili su se još dok je E. Birs bio mali u Indijanu. On je vrlo rano pokazao interesovanje za knjige i kako će kasnije reći, najvažniji deo svog obrazovanja stekao je zahvaljujući očevoj biblioteci. Pored očeve biblioteke, važna osoba za njega bio je i njegov stric, general koji je bio vešt besednik, idealista , i na neki način bio je uzor dečaku. Kada je napunio sedamnaest godina Birs je upisao Vojnu školu u Kentakiju. U toj školi je bio godinu dana, i za to vreme stekao je znanje o topografskom inženjerstvu. Vraća se u Indijanu 1860. godine. Već sledeće godine počinje Građanski rat i u maju 1861. godine Embrouz Birs se prijavljuje kao dobrovoljac na unionističkoj strani, sledeće godine se pridružuje odredu V. Melzona, a zatim 1963. radi u štabu generala Hajzena kao topografski inženjer. Krajem 1963. godine dolazi kući na odsustvo i tada se verio sa Bimisom Rajt. Veridbu je raskinuo već sledeće godine, kada je ranjen u glavu i kada se vratio se kući. Učestvovao je u nekim od najznačajnijih bitaka u Američkom građanskom ratu, važio za hrabrog vojnika. Postao je vojni kartograf, a posle rata učestvovao je zahvaljujući znanju iz škole i vojske u ekspedicijama na indijanskim teritorijama radeći na mapama nepoznatih krajeva. Kada je 1865. godine proglašen nesposobnim za vojsku, ljut što je stekao samo zvanje potporučnika, Birs napušta vojsku, nastanjuje se u San Francisku i zapošljava se u kovnici novca, a malo kasnije počinje da piše za jedan od tamošnjih listova. Prve priče E. Birs objavljuje 1867. godine, a sledeće počinje da piše kolumnu „Gradski bukač“ u listu The San Frncisko News Letter. Oštroumni, nemilosrdni tekstovi u kojima razobličava političku hipokriziju, stiče ugled, ali i neprijatelje. Ženi se sa Meri Elen i već sledeće godine odlaze u Englesku gde će ostati sledeće tri godine. Pisaće i za engleske novine u toku tih godina boravka u Londonu. U toku boravka u Engleskoj se pojavljuje i njegova prva pripovetka Ukleta dolina (1871), a zatim pod pseudonimom i prva knjiga Đavolji užitak (1873), pa druga, Paučina iz prazne lobanje (1874). Zahvaljujući svom satiričnom duhu i bespoštednom kritikovanju društva dobiće nadimak „Gorki Birs“. U vreme boravka u Engleskoj, Embrouzu Birsu rađaju se sinovi: Dei, 1873. godine. Mlađi sin Li rođen je sledeće, 1874. godine . Porodica napušta Englesku 1875. godine. Birs se vraća se u San Francisko, rađa im se kćer, Helen. Piše kolumnu „Brbljanje“ za list The Argonaut od 1877. godine, a 1881. postaje član redakcije lista The Wesp. Pisao je za taj list narednih šest godina, sve do1887. godine, kada ga je vlasnik lista San Francisko Egzaminer, Viljam Rendolf Herst pozvao da radi za njegov list iz kog će se roditi Herstova medijska imperija. Birs, rođeni mizantrop bez obzira na burne i često negativne reakcije koje je izazivao postaje jedan od najpoznatijih novinara Zapadne obale. Istovremeno, objavljuje i svoje najpoznatije, najbolje priče: Čikamoga, Konjanik na nebu, Prikladno okruženje, (1889) Događaj na mostu kod Sovine reke, (1891) Čovek i zmija, Carstvo nestvarnog, Srednji prst desne noge (1890)… Razvodi se, iako nezvanično, od svoje žene Meri Elen Dej 1888. godine, a već sledeće godine stariji sin Dej mu gine u sukobu pištoljima sa najboljim drugom. Na Herstov poziv seli se u Vašington 1896. godine i piše o korupciji tokom izgradnje južne pacifičke železnice i zahvaljujući njegovom pisanju i kritičkim tekstovima Kongres ne odobrava podršku investitoru. Umire mu 1901. godine i mlađi sin Li, od pneumonije, i Birs se vraća u krajeve gde je proveo mladost. Žena mu umire četiri godine kasnije, prethodno zatraživši razvod. Prekida saradnju sa Herstom, ne piše novinarske tekstove, priprema svoja sabrana dela i žudeći za promenom, uspeva nekako da se prebrodi krizu zbog smrti sinova i žene. Nastanjuje se u Teksasu, sve češće odlazi u Meksiko i 1913. definitivno napušta Teksas. Konačno, krajem godine pridružuje se Pančo Vilji kao posmatrač. U poslednjem pismu od 26. decembra 1913. godine ispoljava nameru da ode u Ohinagu (Meksiko), ispisujući „vedro“ i sledeću rečenicu: „ Biti „gringo“ u Meksiku – ah, to je prava eutanazija!“ Posle toga niko nije čuo ništa o njemu. Zauvek je tajanstveno nestao u Meksiku Embrouz Gvinet Birs, jedan od najznačajnijih američkih pisaca. U sledećem veku Karlos Fuentas će napisati roman Stari gringo u kome će glavni lik biti oblikovan prema čuvenom piscu koji traga za Pančom Viljom i njegovim revolucionarima. U Americi je ta knjiga bila bestseler i to prvi jednog meksičkog pisca. Po romanu je 1989. godine snimljen i film, a glavne uloge su igrali Gregori Pek i Džejn Fonda. Sabrana dela (1909 – 1912) Embrouza Birsa objavljena su u 12 tomova. U okviru tih tomova su i: Zlatno grumenje i prah ispran u Kaliforniji (1872), Priče o vojnicima i civilima (1891), Oči pantera (1897), Smrt Halpina Frejzera, Da li su takve stvari moguće (1891), Fantastične basne (1899), kod nas prevedene kao Uvrnute basne. Sledi zatim i njegovo najznačajnije delo Đavolov rečnik (1906), zbirka eseja Senke na sunčaniku (1909). Kada je prvi put objavljena knjiga Đavolov rečnik objavljena je pod naslovom Rečnik jednog cinika. Delo Embrouz Gvinet Birs nije bio pisac okupiran samo kritikom društva, njegovih anomalija, već je svoje otrovne strele usmeravao čak do Boga koji je dopustio da čovek koji pretenduje da vlada svetom ispoljava svoju animalnu, „nedovoljno kultivisanu prirodu“. Jedan od najčuvenijih mizantropa u književnosti je taj pogled na svet, kao svoj program i sam definisao kao „hladno neodobravanje ljudskih institucija uopšte, uključivši sve vidove vlasti, većinu zakona i običaja…“ U knjizi eseja Senke na sunčaniku Birs se bavi različitim pitanjima uređenja jedne države, idejama, zakonima, predstavnicima zakona, emancipacijom žena i drugim temama. U istoimenom eseju primećuje: „Mudar guverner, pravičan sudija, pošten šerif ili strpljiv policajac, retka su pojava, kao što je i nepogrešiv otac. Dobri Bog nam nije dao posebnu vrstu ljudi na koje će preneti dužnost nadgledanja kako se poštuju dogovori koje nazivamo zakonima.“ U Đavolovom rečniku, koji za razliku od drugih rečnika i leksikona satirično i cinično tumači značenje pojedinih reči i izraza (preveden na srpski jezik 1992. godine) Embrouz Birs je neumoljiv kada objašnjava reč „ČOVEK- Životinja toliko izgubljena u oduševljenom razmatranju onoga što misli da jeste, da ne uviđa ono što bi bez sumnje trebalo da bude. Njegovo glavno zanimanje je istrebljenje drugih životinja, kao i sopstvene vrste, koja se međutim množi tako uporno i brzo da je već preplavila sve naseljive delove Zemlje, a i Kanadu.“ Cinik, čija se mizantropija, kažu, može meriti samo sa Sviftovom, video je stvari kakve jesu, a ne onakve kakve bi trebale da budu, pa će tako u tekstu „Smrtna kazna“ o vešanju ili drugim oblicima izvršavanja egzekucije podsmešljivo i jetko napisati: „Pustimo li penologe i filantrope da rade po svom, čak će i vešanje postati tako prijatno, i uz to tako zanimljiva društvena pojava, da neće služiti ničijem odvraćanju, osim same obešene osobe. Usvoji li se metod eutanazije korišćenjem električne energije, asfiksije uranjanjem u ružine latice, ili laganim trovanjem jakom hranom, smrtna kazna će postati predmetom otmenih težnji za bonivane i mladi samoubica bi mogao otići da ubije nekog drugog umesto sebe kako bi srećnije, no što bi njegova početnička ruka to mogla izvesti, bio otpremljen na drugi svet. Ali branioci prijatnih patnji i kažnjavanja kažu nam da je u mračnije doba, kada je okrutno i ponižavajuće kažnjavanje bilo pravilo, i slobodno se primenjivalo za svako lagano kršenje zakona, zločin bio uobičajeniji nego što je sada i u tome su, čini se, u pravu. Ali oni svi odreda previđaju činjenicu podjednako očiglednu i beskrajno važnu: da su intelektualni, moralni i društveni uslovi u kojima su živele mase bili na veoma niskom nivou. Zločin je bio češći, zato što je neprosvećenost bila češća, siromaštvo je bilo češće, gresi vlasti, i prema tome mržnja prema vlasti, bili su češći. Svet samo vek ranije bio je sasvim drugačiji u odnosu na današnji svet i neizmerno neugodniji.“ Iako, poput mnogih svojih junaka Embrouz Birs ima distancu od vladajućih pravila, zakona i običaja društva u kome je živeo, iako je smatrao da je zlo pravilo koje se ne da izbeći, pa su ga nazivali i „pesimističkom mašinom“, Birs je sebe smatrao romantičarem. Sumnjičav i pesimističan kakav je bio Birs je stvarao svoj svet, pa tako njegove priče nisu realistične, čak ni onda kada su o građanskom ratu. Prezirao je realizam pa su tako te priče pune aveti, mračne simbolike, običnih smrti iz besmislenih razloga i kako primećuju tumači njegove književnosti kao i Edgar Alan Po „umeo je da izvuče fantastiku i apokaliptično iz trezvenog i pedantnog opisivanja.“ MG100 (N)

IVO ANDRIĆ PRIPOVETKE Meki povez Иво Андрић (Долац, код Травника, 9. октобар 1892 — Београд, 13. март 1975) био је српски и југословенски[а] књижевник и дипломата Краљевине Југославије.[б] Године 1961. добио је Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”.[10] Као гимназијалац, Андрић је био припадник напредног револуционарног покрета против Аустроугарске власти Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије. У аустријском Грацу је дипломирао и докторирао, а време између два светска рата провео је у служби у конзулатима и посланствима Краљевине Југославије у Риму, Букурешту, Грацу, Паризу, Мадриду, Бриселу, Женеви и Берлину.[11] Био је члан Српске академије наука и уметности у коју је примљен 1926. године. Његова најпознатија дела су поред романа На Дрини ћуприја и Травничка хроника, Проклета авлија, Госпођица и Јелена, жена које нема. У својим делима се углавном бавио описивањем живота у Босни за време османске власти. У Београду је основана Задужбина Иве Андрића, прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе. На основу пишчеве тестаментарне воље, сваке године додељује се Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику. Биографија Детињство и школовање Иво Андрић је рођен 9. октобра или 10. октобра 1892. године[12][13][14] у Долцу поред Травника у Босни и Херцеговини под аустроугарском окупацијом од оца Антуна Андрића (1863—1896)[15], школског послужитеља, и мајке Катарине Андрић (рођена Пејић). Будући велики писац се родио у Доцу стицајем околности, док му је мајка боравила у гостима код родбине. Андрић је као двогодишњи дечак остао без оца који је умро од последица туберкулозе. Оставши без мужа и суочавајући се са беспарицом, Ивина мајка је заједно са сином прешла да живи код својих родитеља у Вишеград где је млади Андрић провео детињство и завршио основну школу.[16][17][18][19] Андрић је 1903. године уписао сарајевску Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу. За гимназијских дана, Андрић почиње да пише поезију и 1911. године у „Босанској вили” објављује своју прву песму „У сумрак”.[20] Као гимназијалац, Андрић је био ватрени поборник интегралног југословенства, припадник напредног националистичког покрета Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије.[21] Добивши стипендију хрватског културно-просветног друштва „Напредак”, Андрић октобра месеца 1912. године започиње студије словенске књижевности и повести на Мудрословном факултету Краљевског свеучилишта у Загребу. Наредне године прелази на Бечки универзитет али му бечка клима не прија и он, наследно оптерећен осетљивим плућима, често болује од упала. Обраћа се за помоћ свом гимназијском професору, Тугомиру Алауповићу, и већ следеће године прелази на Филозофски факултет Јагелонског универзитета у Кракову. У Кракову је становао код породице чија је ћерка Јелена Иржиковска могла да буде прототип за „Јелену, жену које нема”.[22][23] О томе постоји књига „Јелена, жена које има”. Први светски рат Године 1914, на вест о сарајевском атентату и погибији Надвојводе Франца Фердинанда, Андрић пакује своје студентске кофере, напушта Краков и долази у Сплит. Одмах по доласку у Сплит, средином јула, аустријска полиција га хапси и одводи прво у шибенску, а потом у мариборску тамницу у којој ће, као политички затвореник и припадник Младе Босне, остати до марта 1915. године. За време боравка у мариборском затвору, Андрић је интензивно писао песме у прози.[24] По изласку из затвора, Андрићу је био одређен кућни притвор у Овчареву и Зеници у којем је остао све до лета 1917. године, када је, након смрти цара Франца Јозефа, објављена општа амнестија, после чега се вратио у Вишеград. Између два рата Иво Андрић 1922. године Након изласка из кућног притвора због поновљене болести плућа, одлази на лечење у Загреб, у Болницу Милосрдних сестара где довршава књигу стихова у прози која ће под називом „Ex Ponto” бити објављена у Загребу 1918. године. Незадовољан послератном атмосфером у Загребу, Андрић поново моли помоћ Тугомира Алауповића, и већ почетком октобра 1919. године почиње да ради као чиновник у Министарству вера у Београду. Београд га је срдачно прихватио и он интензивно учествује у књижевном животу престонице, дружећи се са Милошем Црњанским, Станиславом Винавером, Симом Пандуровићем, Сибетом Миличићем и другим писцима који се окупљају око кафане „Москва”. Андрић је имао веома успешну дипломатску каријеру: године 1920. био је постављен за чиновника у посланству у Ватикану, а потом је радио као дипломата у конзулатима у Букурешту, Трсту и Грацу.[25] У то време објавио је збирку песама у прози „Немири”, приповетке „Ћоркан и Швабица”, „Мустафа Маџар”, „Љубав у касаби”, „У мусафирхани” и циклус песама „Шта сањам и шта ми се догађа”. У јуну 1924. године је на Универзитету у Грацу одбранио докторску тезу „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине” (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). На предлог Богдана Поповића и Слободана Јовановића, 1926. године, Иво Андрић бива примљен за члана Српске краљевске академије, а исте године у Српском књижевном гласнику објављује приповетку „Мара милосница”. Током 1927. године радио је у конзулатима у Марсељу и Паризу, а наредне године у посланству у Мадриду. Исте године објављена је његова приповетка „Мост на Жепи”. Од 1930. до 1933. године био је секретар сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву народа у Женеви. 1934. године постаје уредник Српског књижевног гласника и у њему објављује приповетке „Олујаци”, „Жеђ” и први део триптиха „Јелена, жена које нема”. По доласку Милана Стојадиновића на место председника владе и министра иностраних послова, 8. јула 1935. је постављен за вршиоца дужности начелника Политичког одељења Министарства унутрашњих послова.[26] У влади Милана Стојадиновића више од две године, од 1937. до 1939, обављао је дужност заменика министра иностраних послова.[27][28] Иво је 16. фебруара 1939. на годишњој скупштини Српске краљевске академије, на предлог професора Богдана Поповића, сликара Уроша Предића и вајара Ђорђа Јовановића, изабран једногласно у звање редовног члана Академије.[29] Дипломатска каријера Иве Андрића током 1939. године доживљава врхунац: првог априла издато је саопштење да је Иво Андрић постављен за опуномоћеног министра и изванредног посланика Краљевине Југославије у Берлину.[30] Андрић стиже у Берлин 12. априла, а 19. априла предаје акредитиве канцелару Рајха – Адолфу Хитлеру.[31][32] Други светски рат У јесен, пошто су Немци окупирали Пољску и многе научнике и уметнике одвели у логоре, Андрић интервенише код немачких власти да се заробљеништва спасу многи од њих. Због неслагања са политиком владе у рано пролеће 1941. године Андрић надлежнима у Београду подноси оставку на место амбасадора, али његов предлог није прихваћен и 25. марта у Бечу, као званични представник Југославије присуствује потписивању Тројног пакта. Дан после бомбардовања Београда, 7. априла, Андрић са особљем напушта Берлин. Наредна два месеца су провели на Боденском језеру. Одбио је да се склони у Швајцарску,[33] и са особљем и члановима њихових породица, 1. јуна 1941. је специјалним возом допутовао у Београд, чиме се завршила његова дипломатска каријера. Новембра 1941. је пензионисан на сопствени захтев, мада је одбио да прима пензију.[34] Рат проводи у Београду у изолацији. Одбија да потпише Апел српском народу којим се осуђује отпор окупатору.[35] Из моралних разлога је одбио позив културних радника, да се његове приповетке укључе у „Антологију савремене српске приповетке” за време док „народ пати и страда”: Као српски приповедач, као дугогодишњи сарадник Српске књижевне задруге и члан њеног бившег Књижевног одбора, ја бих се у нормалним приликама, разумљиво, одазвао овом позиву. Данас ми то није могуће, јер у садашњим изузетним приликама, не желим и не могу да учествујем у ни у каквим публикацијама, ни са новим, ни са раније већ објављеним својим радовима. У тишини своје изнајмљене собе у Призренској улици, пише прво роман Травничка хроника, а крајем 1944. године окончава и роман На Дрини ћуприја. Оба романа објавиће у Београду неколико месеци по завршетку рата. Крајем 1945. године у Сарајеву излази и роман Госпођица.[36] Након рата Иво Андрић са супругом Милицом (на вест о Нобеловој награди, 1961) Године 1946. постаје председник Савеза књижевника Југославије.[34] Током 1946. године објављује „Писмо из 1920. године”. Између 1947. и 1953. године објављује приповетке „Прича о везировом слону”, неколико текстова о Вуку Караџићу и Његошу, „Прича о кмету Симану”, „Бифе Титаник”, „Знакови”, „На сунчаној страни”, „На обали”, „Под Грабићем”, „Зеко”, „Аска и вук”, „Немирна година” и „Лица”. Године 1954, постао је члан Комунистичке партије Југославије. Потписао је Новосадски договор о српскохрватском књижевном језику. Роман „Проклета авлија” је штампао у Матици српској 1954. године. Оженио се 1958. године костимографом Народног позоришта из Београда, Милицом Бабић, удовицом Андрићевог пријатеља, Ненада Јовановића.[37] Исте 1958. године је почео да живи у стану на садашњем Андрићевом венцу.[38] Нобелов комитет 1961. године додељује Андрићу Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”. Беседом „О причи и причању” се 10. децембра 1961. године захвалио на признању. Андрић је новчану награду од милион долара добијену освајањем Нобелове награде у потпуности поклонио за развој библиотекарства у Босни и Херцеговини.[39] Јосип Броз Тито се није придружио свеопштем слављу у Југославији поводом Андрићевог освајања Нобелове награде, пошто је сматрао да је учињена неправда Мирославу Крлежи. Добрица Ћосић бележи да су на свечаном ручку који је Броз приредио поводом Андрићевог успеха, теме разговора била здрава храна и живот, путовање, као и да је Андрић био уштогљен, дистанциран и да су се домаћини и гости растали уз лажну срдачност.[40] Дана 16. марта 1968. Андрићева супруга Милица умире у породичној кући у Херцег Новом. Следећих неколико година Андрић настоји да своје друштвене активности сведе на најмању могућу меру, много чита и мало пише. Здравље га полако издаје и он често борави у болницама и бањама на лечењу. Био је члан Управног одбора Српске књижевне задруге од 1936. до 1939. и од 1945. до смрти 1975. године.[41] Андрић умире 13. марта 1975. године на старој Војномедицинској академији у Београду. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу. Књижевни рад Споменик Иви Андрићу у Београду Андрић је у књижевност ушао песмама у прози „У сумрак” и „Блага и добра месечина” објављеним у „Босанској вили” 1911. године.[42] Пред Први светски рат, у јуну 1914. године, у зборнику Хрватска млада лирика објављено је шест Андрићевих песама у прози („Лањска пјесма”, „Строфе у ноћи”, „Тама”, „Потонуло”, „Јадни немир” и „Ноћ црвених звијезда”).[42] Прву књигу стихова у прози — „Ex Ponto” — Андрић је објавио 1918. године у Загребу, а збирку „Немири” штампао је у Београду 1920. године.[43] Андрићево дело можемо поделити у неколико тематско-жанровских целина. У првој фази, коју обележавају лирика и песме у прози (Ex Ponto, Немири), Андрићев исказ о свету обојен је личним егзистенцијално-спиритуалним трагањем које је делимично било подстакнуто и лектиром коју је у то време читао (Киркегор на пример). Мишљења критике о уметничким досезима тих раних радова подељена су: док српски критичар Никола Мирковић у њима гледа врхунско Андрићево стваралаштво, хрватски књижевни историчар Томислав Ладан сматра да се ради о неважним адолесцентским немирима који одражавају пишчеву незрелост и немају дубље ни универзалније вредности. Друга фаза, која траје до Другог светског рата, обележена је Андрићевим окретањем приповедачкој прози и, на језичком плану, дефинитивним преласком на српску екавицу. По општем признању, у већини приповедака Андрић је нашао себе, па та зрела фаза спада у уметнички најпродуктивније, с већином Андрићевих најцењенијих прича. Писац није био склон књижевним експериментима који су доминирали у то доба, него је у класичној традицији реализма 19. века, пластичним описима обликовао своју визуру Босне као размеђа истока и запада, натопљену ирационализмом, конфесионалним анимозитетом и емоционалним ерупцијама. Личности су припадници све четири етничко-конфесионалне заједнице (Муслимани, Јевреји, Хрвати, Срби – углавном прозвани по конфесионалним, често пејоративним именима (Власи, Турци)), уз појаве странаца или мањина (Јевреји, страни чиновници), а временско раздобље покрива углавном 19. век, али и претходне векове, као и 20. Трећа фаза обележена је обимнијим делима, романима На Дрини ћуприја, Травничка хроника, Госпођица и недовршеним делом Омерпаша Латас, као и романом Проклета авлија. Радња већине ових дела је углавном смештена у Босни, у њену прошлост или у наративни спој прошлости и садашњости где је писац, на засадама фрањевачких летописа и споре, сентенцама проткане нарације, успео да креира упечатљив свет „Оријента у Европи”. Пишчево се приповедање у наведеним делима одликује уверљиво дочараном атмосфером, упечатљивим описима околине и понашања и психолошким понирањем. Осим тих дела, аутор је у овом периоду објавио и низ приповедака, путописне и есејистичке прозе и познато и често цитирано дело, збирку афористичких записа Знакови поред пута (постхумно издато), несумњиво једно од Андрићевих највреднијих дела. Андрић о уметности Иво Андрић из профила, фотографија Стевана Крагујевића Своје схватање смисла и суштине уметности Андрић је излагао, било у посебним написима било имплицитно, у појединим пасажима свог уметничког дела. У том погледу посебно се истиче његов есеј Разговор са Гојом, приповетка Аска и вук, беседа поводом добијања Нобелове награде, „О причи и причању” и збирка афористичких записа „Знакови поред пута”. Уметничко стварање је по Андрићу сложен и напоран чин који се врши по диктату човекове нагонске потребе за стварањем. У основи нагонска, човекова потреба за лепотом одбрана је од умирања и заборава; она је дијалектичка супротност законима пролазности. У игри јагњета из алегоријске приповетке Аска и вук симболизован је уметнички нагон човеков као „инстинктиван отпор против смрти и нестајања” који „у својим највишим облицима и дометима поприма облик самог живота”. Уметност и воља за отпором, казује Андрић на крају ове приповетке, побеђује све, па и саму смрт, а свако право уметничко дело човекова је победа над пролазношћу и трошношћу живота. Живот је Андрићевом делу дивно чудо које се непрестано троши и осипа, док уметничка дела имају трајну вредност и не знају за смрт и умирање. Стваралачки акт, по Андрићевом схватању, није прост репродуктиван чин којим се гола фотографије уноси у уметничко дела. Уметност, истина, мора да има дубоких веза са животом, али уметник од материјала који му пружа живот ствара нова дела која имају трајну лепоту и непролазан значај. Феномен стваралаштва огледа се у томе што уметници издвајају из живота само оне појаве које имају општије и дубље значење. Дајући таквим појавама уметнички облик, уметници их појачавају „једва приметно за једну линију или једну нијансу у боји”, стварајући уметничку лепоту која отада сама наставља своју слободну судбину. Све што у животу постоји као лепота – дело је човекових руку и његова духа. Саставни је део „живота и аутентичан облик људског испољавања”, створен за један лепши и трајнији живот. Мостови и архитектонске грађевине најбоље илуструју Андрићево схватање трајности лепоте коју човек ствара. Анонимни неимар из Моста на Жепи спасава се од заборава тиме што своју стваралачку визију преноси у камену лепоту лука разапетог над обалама под којима као пролазност протичу хучне воде Жепе. Функција уметности је и у напору уметника да своје дело укључи у трајне токове живота, да човека изведе из „уског круга ... самоће и уведе га у простран и величанствен свет људске заједнице”. Постојање зла у човеку и животу не сме да заплаши уметника нити да га одведе у безнађе. И зло и добро, као дијалектичке аутономне силе, само су латентност живота и људске природе. Дужност је уметника да открива и једно и друго, али, истовремено, и да својим делом утире пут спознаји да је могуће победити зло и створити живот заснован на доброти и правди. Уметност је дужна да човеку открива лепоту напора подвижника који корачају испред савременика и предосећају будуће токове живота. Тако уметност стално отвара перспективе животу појединаца, народа и човечанства, у подвизима и поразима оних који су претходили уметност налази наталожена искуства човечанства. Прохујала столећа сублимишу човеково искуство око неколиких легенди, које потом инспиришу уметника. Смисао савремености је у стваралачком преношењу искуства прошлости у оне вредности савременог стварања које ће, надживљавајући нас, корисно послужити потомцима. „Само неуки, неразумни људи – каже Андрић – могу да сматрају и да је прошлост мртва и непролазним зидом заувек одвојена од садашњице. Истина је, напротив, да је све оно што је човек мислио и осећао и радио нераскидиво уткао у оно што ми данас мислимо, осећамо и радимо. Уносити светлост научне истине у догађаје прошлости, значи служити садашњости”. Сврха уметности је у повезивању прошлости, садашњости и будућности, у повезивању „супротних обала живота, у простору, у времену, у духу”. По Андрићевом схватању уметник је и весник истине, а његово дело порука којом се исказује сложена стварност људске историје. Он је „један од безбројних неимара који раде на сложеном задатку живљења, откривања и изграђивања живота”. Описујући своје стваралачке тренутке, Андрић казује: „Ни трага да се вратим себи. Само да могу, као сурово дрво и студен метал, у служби људске слабости и величине, у звук да се претворим и да људима и њиховој земљи потпуно разумно пренесем безимене мелодије живота ...” Говорећи о опасностима које вребају уметника, Андрић посебно упозорава на формализам речи и дела: „Бескрајно нагомилавање великих речи све нам мање казује што се више понавља и под њим издишу истина и лепота као робиње”. Најдубљи пораз доживљује онај уметник који сматра да „прасак речи и витлање слика могу бити уметничка лепота. Истина, сваком правом уметничком делу потребан је и естетски сјај, али он се остварује само у једноставности. „Савршенство изражавања форме – каже Андрић – служба је садржини”. Пружајући „задовољство без патње и добро без зла”, уметничко дело ће пружити човеку највиши вид живота – честа је порука Андрићевог дела. Андрићева визија хармоничног живота будућег човечанства заснована је управо на уверењу да ће уметничка лепота уништити зло и измирити противречности човековог битисања. Напомена: Текст овог чланка је делом, или у потпуности, првобитно био преузет са презентације Znanje.org уз одобрење. Уметнички поступак Поштанска марка с ликом Иве Андрића, део серије марака под именом „Великани српске књижевности” коју је издала Србијамарка, ПТТ Србија, 2010 У начину изграђивања ликова и уметничком поступку при обликовању својих мисли о животу и људима, Андрић се не одваја од најлепших традиција школе реалистичке књижевности, иако такав његов поступак не значи и понављање традиционалних реалистичких манира.[44] Његове слике живота нису само реалистички израз одређене животне и историјске стварности, јер он у њих уткива и знатно шира уопштавања и општија, готово трајна животна значења. Легендарни босански јунак Алија Ђерзелез није само тип османлијског пустолова и авантуристе, већ и вечити човек пред вечитим проблемом жене. Тамница из романа Проклета авлија има знатно шире значење: она је изван времена и места којима их је писац локализовао. Иако се у Андрићевом књижевном делу најчешће јавља Босна, готово сви њени ликови се издижу изван животног круга у коме их писац налази. Андрић, природно, никада не изневерава типичност средине и времена, али он при том тако комплексне личности уме да догради и у њима подвуче оно што је општије и животно шире од особености одређених конкретном средином и временом. Оно по чему се Андрић нарочито истиче у српској књижевности, то су ванредне анализе и психолошка сагледавања оних човекових стања која су у српској књижевности, до њега, била изван значајних литерарних интересовања. Њега највише занима онај тамни и неизрециви нагон у човеку, који је изван домашаја његове свести и воље. Полазећи од неких савремених поставки психолошке науке, Андрић је приказао како ти тајанствени унутрашњи импулси фатално трују и оптерећују човека. Осим тога, он је са посебном сугестивношћу сликао дејство сексуалних нагона и чулних перцепција на душевни живот човека. Због свега тога Андрић се првенствено показује као модерни психоаналитичар у српској књижевности. У судбини сваке личности овог нашег приповедача је и нека општија идеја, извесна мисао о животу, човеку и његовој срећи. Зато се за његову прозу с правом каже да носи у себи обележја филозофског реализма. Андрић је и мајстор и речи и стила. Његова проза је сачувала апсолутну, кристалну јасност израза. Он не тражи стилски ефекат у необичној метафори или у наглашеном изразу. Складна и једноставна реченица, уверљивост и сугестивна естетска и мисаона функционалност приповедачких слика чине да Андрићево дело представља најсуптилнију уметничку вредност коју српска књижевност поседује. Андрићево дело је постало понос српске културе, а са високим међународним признањем, оличеним у Нобеловој награди, оно данас живи и као трајна својина светске литературе. Српски идентитет Лична исказница Иве Андрића где он своју народност наводи као „српску” (1951) Иво се директно и недвосмислено изјашњавао као Србин и српски писац, како је он то волио да каже, у „својим зрелим годинама и не од јуче”. У свом писму комесару Српске књижевне задруге (1942) истиче да је српски писац.[45] док у својим личним документима, личној карти (1951), војној књижици (1951), партијској књижици (1954), изводима из матичне књиге рођених и венчаних, у рубрици „народност”, Иво уноси „српска”. С друге стране, два пута се експлицитно дистанцира од хрватства: 1933. одбијањем да његове песме уђу у Антологију хрватске лирике [46], а затим 1954. одбија да се у његовој биографији у Југословенској енциклопедији помене да је хрватског порекла.[47] Као неку врсту потврде Ивине народности споменимо канадско-америчког историчара МекНила (William H. McNeil) који пише да су родитељи Ивине мајке били Срби[48] те Војновићево писмо свом брату Луји у коме каже: „Шаљем то дјело Ex ponto које је пробудило велику сензацију. Писац млади католички Србин из Босне, идеалан младић, 26 год.”.[49] Једнако треба додати два друга странца, Ивине пријатеље и савременике Л. Ф. Едвардса (Lovett F. Edwards), који у свом предговору преводу књиге (1944) каже да је Иво истовремено и Србин и Босанац[50], те сталног секретара Шведске краљевске академије Остерлинга (Anders Österling), који у свом говору приликом додељивања Нобелове награде Иви, истиче да се он, као млад српски студент, прикључио националном револуционарном покрету и да је био прогоњен па затворен 1914. на почетку Првог светског рата. Српска књижевна критика види Андрића као српског књижевника српског међуратног модернизма 20. века[51][52] и књижевника који је израстао из српске књижевне традиције.[53] Андрићев гроб у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу. Одликовања Орден официра обновљене Пољске (1926) Орден Црвеног крста (1936) Орден великог официра обновљене Пољске (1937) Орден великог официра Легије части (1937) Орден Светог Саве I реда (1938) Орден Немачког орла I реда (1939) Орден заслуга за народ I реда (1952) Орден Републике са златним венцем за нарочите заслуге на пољу књижевне и културне делатности (1962) Орден јунака социјалистичког рада (1972)[54] Наслеђе Задужбина Иве Андрића Главни чланак: Задужбина Иве Андрића Задужбина Иве Андрића је почела са радом 12. марта 1976. године на темељу тестаментарне воље Иве Андрића.[55] Прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина „сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе”. Организујући научне скупове о Андрићевом делу и о различитим аспектима савремене српске књижевности, Задужбина служи најдубљим интересима српске књижевности, уметности и културе. Велики је број дипломаца и постдипломаца који су добили стипендију Андрићеве задужбине за радове из области књижевности, а такође су као гости и стипендисти, у пишчевој Задужбини боравили и радили многобројни слависти из целога света. Андрићева награда Главни чланак: Андрићева награда На основу пишчеве тестаментарне воље, почев од 1975. године, сваке године се додељује Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику. Први добитник награде је био Драгослав Михаиловић за дело Петријин венац.[56] Спомен-музеј Иве Андрића Андрићев радни сто, део сталне поставке у спомен-музеју Главни чланак: Спомен-музеј Иве Андрића У оквиру Задужбине Иве Андрића спада и Спомен-музеј Иве Андрића се налази у саставу Музеја града Београда и отворен је 1976. године у стану на Андрићевом венцу 8, у коме је писац живео са супругом Милицом Бабић од 1958. године. Сачувани су аутентични распоред и изглед улазног хола, салона и Андрићеве радне собе, а некадашње две спаваће собе преуређене су у изложбени простор где је отворена стална поставка која разноврсним експонатима представља Андрићев животни пут и маркантне тачке његове стваралачке биографије. Поред репрезентативних докумената (индекси, пасоши, плакете, дипломе, Нобелова плакета и медаља, Вукова награда, почасни докторати) и фотографија, у изложбеној поставци могу се видети и оригинални рукописи Андрићевих дела, писма, издања његових књига на разним језицима, као и неки пишчеви лични предмети. Иво Андрић у свом дому у Београду који је претворен у Спомен-музеј Иве Андрића. Свеске Задужбине Иве Андрића Главни чланак: Свеске Задужбине Иве Андрића Од 1982. године Задужбина издаје часопис Свеске Задужбине Иве Андрића које излазе једном годишње. Ова публикација објављује непознате и непубликоване Андрићеве рукописе, преписку, научне и критичке студије о Андрићевом слојевитом делу и његовом животу, његовом духовном простору као и о времену и свету у којем је живео.[57] Стазама Иве Андрића Године 2012. у граду Београду је одлучено да се на свим тачкама града где је Андрић проводио време (радна места, паркови, кафане) поставе мале табле са одговарајућом ознаком. У горњем десном углу табле је и QR код преко кога се уз помоћ интернета може доћи до потпунијих података о датој локацији. Ознака на „Политици”. Ознака на „Политици”. Ознака на „Борби”. Ознака на „Борби”. Ознака на САНУ. Ознака на САНУ. Плочица на клупи у Пионирском парку на којој је Андрић често седео. Плочица на клупи у Пионирском парку на којој је Андрић често седео. Плочица на Клубу књижевника, Француска улица. Плочица на Клубу књижевника, Француска улица. Плочица на Малом Калемегдану, Андрић је волео кошарку. Плочица на Малом Калемегдану, Андрић је волео кошарку. Поводом 60 година од доделе Нобелове награде, у децембру 2021. године, издата је поштанска марка са његовим ликом.[58] Многе образовне установе, основне, средње школе и насеља у Србији и Републици Српској добиле су назив у част Иве Андрића, следи списак: Списак образовних установа и насеља Андрићград Главни чланак: Андрићград Андрићград или Каменград је град, културни центар и врста етно-села, који се налази на локацији Ушће на самом ушћу река Дрина и Рзав у Вишеграду чији је идејни творац режисер Емир Кустурица. За посетиоце је отворен 5. јула 2012.[61] Град је изграђен од камена и у њему се налази педесетак објеката.[62] У граду ће постојати градско позориште, модерни биоскоп, градска управа, академија лијепих умјетности, зграда Андрићеве гимназије, ријечна марина и пристаниште, хотели, тргови, црква, стари хан, дућани и спомен кућа Иве Андрића.[62] У оквиру академије лепих уметности која ће постојати у Каменграду, радиће Факултет за режију.[62] Очекује се и да Србија, а можда и неке друге земље, отворе своје конзулате и почасне конзулате у Андрићевом граду.[62] Дана 28. јуна 2013. године отворен је Андрићев институт.[63] У Херцег Новом постоји кућа Иве Андрића.[64] Дела Иво Андрић у својој радној соби Аутор је бројних есеја, записа и критичких осврта о српским писцима, као што су Симо Матавуљ, Бора Станковић, Бранко Радичевић, Петар Кочић, који се одликују документарношћу, богатством података и рационалном анализом историјских и актуелних проблема.[65] Основни преглед најзначајнијих дела Ex Ponto, стихови у прози, 1918. Немири, стихови у прози, 1920. Пут Алије Ђерзелеза, 1920. Мост на Жепи, 1925. Аникина времена, 1931. Португал, зелена земља, путописи, 1931. Шпанска стварност и први кораци у њој, путописи, 1934. Његош као трагични јунак косовске мисли, есеј, 1935. Разговор са Гојом, есеј, 1936. На Дрини ћуприја, роман, 1945. Деца, збирка приповедака Госпођица, роман, 1945. Травничка хроника, роман, 1945. На Невском проспекту, 1946. На камену, у Почитељу Прича о везировом слону, 1948. Проклета авлија, роман, 1954. Игра, 1956. О причи и причању, беседа поводом доделе Нобелове награде, 1961. Јелена, жена које нема, приповетка, 1963. Шта сањам и шта ми се догађа, лирске песме, објављене постхумно 1977. Омерпаша Латас, недовршен роман, објављен постхумно 1977. На сунчаној страни, недовршен роман, објављен постхумно Знакови поред пута, књига, објављена постхумно Свеске, књига, објављена постхумно Дела Иве Андрића су превођена на више од 50 језика.[66] Галерија Нобелова награда Нобелова награда Табла са његовим именом у Венецији Табла са његовим именом у Венецији Андрићева лична карта из 1951. године Андрићева лична карта из 1951. године Андрићева пријавница за Јагелонски универзитет у Кракову Андрићева пријавница за Јагелонски универзитет у Кракову Иво Андрић на Београдском сајму књига Иво Андрић на Београдском сајму књига Иво Андрић на новчаници динара Народне банке Југославије из 1994. године Иво Андрић на новчаници динара Народне банке Југославије из 1994. године Биста Андрића у Грацу Биста Андрића у Грацу Види још Задужбина Иве Андрића Спомен-музеј Иве Андрића Напомене Иако је хрватског порекла, Андрић је почео да се самоидентификује као Србин након што се преселио у Београд.[3] Поврх свега, он је чувен по својим доприносима српској књижевности. Као млад, писао је на свом матерњем ијекавском изговору, али га је променио у екавски након што је почео да живи у југословенској престоници.[4][5] Комитет Нобелове награде га наводи као „југословенског” или „Југословена” (енгл. Yugoslav) и идентификује језик који је користио као „српскохрватски”.[6] Види[7][8][9] Референце Juričić, Želimir B. (1986). The Man and the Artist: Essays on Ivo Andrić. Lanham, Maryland: University Press of America. ISBN 978-0-81914-907-7. Андрићевим корацима — Министарство културе и информисања Lampe 2000, стр. 91. Norris 1999, стр. 60. Alexander 2006, стр. 391. Frenz 1999, стр. 561. Иво Андрић: Кућа на осами, Српска књижевна задруга 1976 pp. 186. The Nobel Prize in Literature 1961, Ivo Andric Award Ceremony Speech, Presentation Speech by Anders Österling, Permanent Secretary of the Swedish Academy Na Drini ćuprija; BIGZ, Beograd, Beleška o piscu. ISBN 978-86-13-00077-8. стр. 381—382. „The Nobel Prize in Literature 1961”. nobelprize.org. Приступљено 18. 3. 2012. „Иво Андрић — Краљевски посланик у Берлину („Вечерње новости”, фељтон, мај 2012)”. Вечерње новости. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 11. 09. 2012. Приступљено 23. 4. 2016. Не зна Гугл, гријеши Википедија – Данас је рођендан Иве Андрића, приступљено 21.10.2018. Биографија Иве Андрића, приступљено 21.10.2018. Поводом 125 година од рођења српског нобеловца, приступљено 21.10.2018. Ко је заиста био Иво Андрић? (Б92, 10. октобар 2016) Ivo Andric: The bridge over the Drina, Harvill. 1944. стр. 4. Ivo Andric:The Bridge on the Drina The University of Chicago Press. 1977. стр. 7. Critical Survey of Long Fiction, Volume 1 Andric, Ivo Biography Salem Press, Apr 30, 2000 pp. 85. Ivo Andrić:Pisac govori svojim delom, Srpska književna zadruga, 1994 pp. 92. Ја сам мислио на моје детињство у Вишеграду, на моју родитељску кућу ... „Ivo Andric (1892—1975) Biography”. kirjasto.sci.fi. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 04. 10. 2013. Приступљено 23. 4. 2016. „Ivo Andrić — 38 godina od smrti nobelovca”. Blic, Tanjug. 13. 3. 2013. Приступљено 26. 4. 2016. Пуца из Кракова („Вечерње новости”, 30. јануар 1997) Тајна Андрићеве Јелене („Вечерње новости”, 14. април 2016) „Српски књижевници у Првом светском рату”. velikirat.vigimnazija.edu.rs/. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 13. 05. 2016. Приступљено 23. 4. 2016. „Бриљантна дипломатска каријера”. Политика. 10. 10. 2011. Приступљено 23. 4. 2016. Миладиновић, Иван (19. 4. 2015). „Tajni pregovori Jugoslavije i Italije Ivo Andrić: Albaniju bi trebalo podeliti”. Вечерње новости. Архивирано из оригинала на датум 11. 09. 2012. Приступљено 27. 4. 2016. Архив Југославије: Иво Андрић у дипломатији — каталог изложбе Архивирано на сајту Wayback Machine (27. јун 2019), аутор: Душан Јончић, Јелена Ђуришић. 2011. ISBN 978-86-80099-38-5. Приступљено 27. 4. 2016. `Политика`, 11. нов. 1937 Ivo Andrić: a writer`s life by Radovan Popović, Zadužbina Ive Andrića, 1989 pp. 46. `Политика`, Београд 1. априла 1939. године `Политика`, 20. априла 1939. године „СУСРЕТ АНДРИЋА И ХИТЛЕРА: Ево како му се обратио”. Нпортал. 19. 1. 2023. Приступљено 20. 1. 2023. Делић 2004, стр. 178. Вучковић 2011, стр. 1077. Делић 2004, стр. 179. „Иво Андрић — Госпођица”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018. „Životna priča — Ivo Andrić: Od prave ljubavi ne može se pobeći”. story.rs. 19. 6. 2011. Архивирано из оригинала на датум 30. 5. 2016. Приступљено 23. 4. 2016. Ђукић Перишић, Жанета (27. 4. 2022). „Андрићеве београдске адресе”. Политика. Приступљено 28. 4. 2022. Kako je Andrić doživio Nobelovu nagradu | Al Jazeera Balkans, Приступљено 23. 4. 2015. Павловић, Миливоје (2014). Огледало Добрице Ћосића. Београд: Новости. стр. 126—127. Андрић и Српска књижевна задруга су вршњаци („Политика”, 11. децембар 2017) Биографија Иве Андрића, Приступљено 2. 5. 2018. Јован Деретић. Кратка историја српске књижевности, Пројекат Растко, Приступљено 18. 3. 2012. „Prepričana lektira Ex ponto — Ivo Andrić”. knjizevni.kutak. 23. 4. 2016. Приступљено 23. 4. 2016.[мртва веза] Иво Андрић Кућа на осами, Српска књижевна задруга 1976 pp. 186. Научни састанак слависта у Вукове дане, Volume 22, Issues 1-2 Међународни славистички центар, 1994 pp. 209. Enes Čengić: `Krleža post mortem`, I-III. Svjetlost, Sarajevo, 1990. 2. part. pp. 171–172 Ivo Andric The Bridge on the Drina The University of Chicago Press. 1977. Introduction by William H. McNeil. pp. 3. Profil profesionalnog čitatelja: čitateljske prakse Ive Vojnovića, Nada Topić, Sveučilište u Zadru, Poslijediplomski studij Društvo znanja i prijenos informacija pp. 13. The bridge over the Drina by Ivo Andrić Harvill, 1944 Српска књижевност XX века, Наставни програм Филолошког факултета Универзитета у Београду Деретић 2003, стр. 141-147. А. Петровић: `Живи роман у Андрићевом кључу`, поговор књизи Б. Вонгара `Раки`, Јасен Београд 2011 Делић 2004, стр. 184. „Delatnost zadužbine Ive Andrića”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018. „Kekanoviću uručena Andrićeva nagrada za pripovetku”. Blic. 10. 10. 2014. Приступљено 23. 4. 2016. „Sveske Zadužbine Ive Andrića”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018. „Шест деценија од доделе Нобелове награде Иви Андрићу”. Политика. 31. 1. 2022. Приступљено 1. 2. 2022. „Основна школа Иво Андрић у Прањанима”. 23. 4. 2016. Приступљено 27. 4. 2016. „ОШ Иво Андрић Радинац”. 23. 4. 2016. Приступљено 27. 4. 2016. „Андрићград отворен за посјетиоце”. Братунац (репортажа). 5. 7. 2012. Приступљено 6. 7. 2012. „Андрићев Камен град у Вишеграду и Емир Кустурица – гради се туристичко историјски комплекс на Дрини”, Александар Парезановић, 17. април 2012; приступљено 28. јуна 2012. (језик: српски) Андрићев институт ум и душа Андрићграда („Политика”, 28. јун 2013) Вујновић, В. (28. 7. 2022). „ТРАГОВИ ЉУБАВИ АНДРИЋА И МИЛИЦЕ: Сарадња београдске задужбине са именом нобеловца и његове куће у Херцег Новом”. Вечерње новости. Приступљено 29. 7. 2022. „Мало познати текстови Иве Андрића у књизи `О српским писцима`”. Компанија Новости. 16. 11. 2014. Приступљено 23. 4. 2016. Андрићева дела на страним језицима („Политика”, 27. децембар 2018) Извори и литература Андрић, Иво; Уређивачки одбор: Група аутора (2017). Критичко издање дела Ива Андрића [1. Коло 1. Приповетке 2. Приповетке 3. Приповетке 4. Нове приповетке 5. Лица - 2. Коло 6. Приповетке (1914-1941) I 7. Приповетке (1849-1960) II 9. Приповетке (1949-1960) 10. Приповетке (1961-1975) - 3. Коло 11. Кућа на осами I 12. Кућа на осами II 13. Ex Ponto 14. Немири 15. Лирика. Београд: Задужбина Иве Андрића. Андрић, Иво; Приређивач: Вучковић, Владимир Уредници: Уљаревић, Радомир; Ђукић Перишић, Жанета; Јерков Александар и Кустурица, Емир (2012). Сабрана дела Иве Андрића, Књ. 1 - 20 [1. Песме * Ex ponto * Немири 2. Приповетке 3. Нове приповетке 4. Приповетке I 5. Приповетке II 6. Лица 7. Кућа на осами 8. На сунчаној страни 9. На Дрини ћуприја 10. Травничка хроника 11. Госпођица 12. Проклет

Odlično očuvano! Autor - osoba Andrić, Ivo, 1892-1975 = Andrić, Ivo, 1892-1975 Naslov Kuća na osami / Ivo Andrić Vrsta građe kratka proza odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1976 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1976 (Beograd : Kultura) Fizički opis 189 str., [1] list s autorovom slikom ; 19 cm Drugi autori - osoba Đoković, Milan, 1908-1993 = Đoković, Milan, 1908-1993 Đurić, Milorad, 1937-2013 = Đurić, Milorad, 1937-2013 (Plast.; varijanta poveza) Napomene Str. 177-180: Beleška o Ivi Andriću / Milan Đoković Str. 181-189: Ivo Andrić i Srpska književna zadruga / Milorad Đurić. Predmetne odrednice Andrić, Ivo, 1892-1975 -- Srpska književna zadruga U Matici rođenih crkve Svetog Ivana Krstitelja u Travniku, pod rednim brojem 70, stoji da je 9. oktobra 1892. godine rođen Ivan, sin Antuna Andrića, podvornika i Katarine Andrić, rođene Pejić. Budući veliki srpski pisac rodio se u Travniku sticajem okolnosti, dok mu je mati boravila u gostima kod rodbine. Andrićevi roditelji bili su Sarajlije: očeva porodica decenijama je bila vezana za ovaj grad u kojem se tradicionalno bavila kujundžijskim zanatom. Osim bavljenja istim poslom, članove roda Andrićevih vezivala je i zla kob tuberkuloze: mnogi piščevi preci, uključujući i sve njegove stričeve, podlegli su joj u mladosti, a sam Andrić bez oca je ostao kao dvogodišnji dečak. Suočavajući se sa besparicom, Katarina Andrić svoga jedinca daje na čuvanje muževljevoj sestri Ani i njenome mužu Ivanu Matkovšik u Višegrad. U gradu koji će, više nego ijedno drugo mesto, obeležiti njegovo stvaralaštvo, gledajući svakodnevno vitke stubove na Drini ćuprije, Andrić završava osnovnu školu, a potom se vraća majci u Sarajevo, gde 1903. godine upisuje Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu. Za gimnazijskih dana, Andrić počinje da piše poeziju i 1911. godine u Bosanskoj vili objavljuje svoju prvu pesmu „U sumrak“. Kao gimnazijalac, Andrić je vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva, pripadnik je naprednog nacionalističkog pokreta „Mlada Bosna“ i strastveni je borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda Austrougarske monarhije. sarajevoDobivši stipendiju hrvatskog kulturno-prosvetnog društva „Napredak“, Andrić oktobra meseca 1912. godine započinje studije na Mudroslovnom fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu. U gradu na Savi, on pomalo uči, pomalo posećuje salone, družeći se sa zagrebačkom inteligencijom od koje će na njega posebno veliki uticaj imati dvadeset godina stariji Matoš. Naredne godine prelazi u Beč gde sluša predavanja iz istorije, filosofije i književnosti. Bečka klima mu ne prija i on, hereditarno opterećen osetljivim plućima, često boluje od upala. Obraća se za pomoć svom gimnazijskom profesoru i dobrotvoru, Tugomiru Alaupoviću, i već sledeće godine prelazi na Filosofski fakultet Jagelonskog univerziteta u Krakovu. Intenzivno uči poljski jezik, upoznaje kulturu i sluša predavanja vrhunskih profesora. Sve vreme piše refleksivne pesme u prozi, a u junu mesecu 1914. godine Društvo hrvatskih književnika u Zagrebu objavljuje mu šest pesama u prozi u panorami Hrvatska mlada lirika. Na Vidovdan, 28. juna 1914. godine, na vest o sarajevskom atentatu i pogibiji Nadvojvode Franca Ferdinanda, Andrić pakuje svoje oskudne studentske kofere i napušta Krakov: zatomljeni instinkt bivšeg revolucionara goni ga u zemlju, na poprište istorije. Odmah po dolasku u Split, sredinom jula, austrijska policija hapsi ga i odvodi prvo u šibensku, a potom u mariborsku tamnicu u kojoj će, kao politički zatvorenik, ostati do marta 1915. godine. Među zidovima marburške tamnice, u mraku samice, „ponižen do skota“, Andrić intenzivno piše pesme u prozi. Po izlasku sa robije, Andrić biva bačen u konfinaciju u Ovčarevo i Zenicu gde ostaje sve do leta 1917. godine. Zbog ponovljene bolesti pluća, odmah odlazi na lečenje u Zagreb, u čuvenu Bolnicu Milosrdnih sestara, stecište hrvatske inteligencije koja se klonila učešća u ratu, na strani Austrije. Tu Andrić, zajedno sa konte Ivom Vojnovićem, dočekuje opštu amnestiju i aktivno se uključuje u pripreme prvog broja časopisa Književni jug. bolnica milosrdnih sestara 1918Istovremeno, pažljivo dovršava knjigu stihova u prozi koja će pod nazivom Ex Ponto biti objavljena u Zagrebu 1918. godine sa predgovorom Nika Bartulovića. U Zagrebu ga i zatiče slom Austrougarske monarhije, a potom i ujedinjenje i stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. U danima koji neposredno prethode formalnom ujedinjenju, Andrić u tekstu „Nezvani neka šute“ objavljenom u zagrebačkim Novostima, oštro odgovara na prve simptome nesloge u državi koja još nije ni stvorena i poziva na jedinstvo i razum. Nezadovoljan atmosferom u Zagrebu, Andrić ponovo moli pomoć dr Tugomira Alaupovića i već početkom oktobra 1919. godine počinje da radi kao činovnik u Ministarstvu vera u Beogradu. Sudeći prema pismima koja piše prijateljima, Beograd ga je srdačno prihvatio i on intenzivno učestvuje u književnom životu prestonice, družeći se sa Crnjanskim, Vinaverom, Pandurovićem, Sibetom Miličićem i drugim piscima koji se okupljaju oko kafane Moskva. Već početkom 1920. godine Andrić započinje svoju vrlo uspešnu diplomatsku karijeru postavljenjem u Poslanstvu pri Vatikanu. Te godine zagrebački izdavač Kugli objavljuje novu zbirku pesama u prozi Nemiri, a izdavač S. B Cvijanović iz Beograda štampa pripovetku „Put Alije Đerzeleza“. S jeseni 1921. godine Andrić je postavljen za činovnika u Generalni konzulat Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca u Bukureštu, iste godine započinje saradnju sa Srpskim književnim glasnikom objavljujući u broju 8 priču „Ćorkan i Švabica“. Godine 1922. premešten je na rad u Konzulat u Trstu. Tokom te godine štampa još dve pripovetke („Za logorovanja“ i „Žena od slonove kosti“), ciklus pesama „Šta sanjam i šta mi se događa“ i nekoliko književnih prikaza. Početkom 1923. godine on je vicekonzul u Gracu. Budući da nije završio fakultet, preti mu otkaz u Ministarstvu spoljnih poslova. Između mogućnosti da fakultet završi državnim ispitom ili odbranom doktorata, Andrić bira drugu mogućnost i u jesen 1923. godine upisuje se na Filosofski fakultet u Gracu. Tokom ove godine Andrić je objavio nekoliko pripovedaka od kojih se neke svrstavaju među njegova najznačajnija prozna ostvarenja: „Mustafa Madžar“, „Ljubav u kasabi“, „U musafirhani“ i „Dan u Rimu“. U junu mesecu 1924. godine u Gracu je odbranio doktorsku tezu Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine. Petnaestog septembra, pošto je odbranio doktorat, stiče pravo da se vrati u diplomatsku službu. Krajem godine prelazi u Beograd u Političko odelenje Ministarstva inostranih dela. Ove godine pojavljuje se Andrićeva prva zbirka priča u izdanju Srpske književne zadruge u koju, pored nekih već objavljenih u časopisima, ulaze i nove – „U zindanu“ i „Rzavski bregovi“. Na predlog Bogdana Popovića i Slobodana Jovanovića, godine 1926, Ivo Andrić biva primljen za člana Srpske akademije nauka i umetnosti, a iste godine u Srpskom književnom glasniku objavljuje pripovetke „Mara milosnica“ i „Čudo u Olovu“. Oktobra meseca biva postavljen za vicekonzula Generalnog konzulata Kraljevine Jugoslavije u Marseju. Sledeće godine, tri meseca provodi na radu u Generalnom konzulatu u Parizu: gotovo sve slobodno vreme u Parizu Andrić provodi u Nacionalnoj biblioteci i Arhivu Ministarstva inostranih poslova proučavajući istorijsku građu o Bosni s početka devetnaestog veka i čitajući korespondenciju Pjera Davida, francuskog konzula u Travniku. S proleća 1928. godine premešten je za vicekonzula u Poslanstvu u Madridu. Te godine objavljuje priče „Olujaci“, „Ispovijed“ i „Most na Žepi“.most na zepi Sredinom sledeće godine prelazi u Brisel, na mesto sekretara poslanstva, a u Srpskom književnom glasniku pojavljuje se njegov esej „Goja“. Već 1. januara 1930. godine u Ženevi počinje da radi kao sekretar stalne delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda. Te godine objavljuje esej o Simonu Bolivaru, priču „Kod kazana“ i tekst „Učitelj Ljubomir“. U Beogradu sledeće godine izlazi i druga knjiga pripovedaka kod Srpske književne zadruge u kojoj se, pored priča ranije objavljenih u časopisima, prvi put u celini štampaju „Anikina vremena“, a u kalendaru-almanahu sarajevske Prosvjete pojavljuje se putopis „Portugal, zelena zemlja“. Godine 1932. Andrić objavljuje pripovetke „Smrt u Sinanovoj tekiji“, „Na lađi“ i zapis „Leteći nad morem“. U martu mesecu 1933. godine vraća se u Beograd kao savetnik u Ministarstvu inostranih poslova. Iako intenzivno piše, ove godine objavljuje samo pripovetku „Napast“ i nekoliko zapisa. Iste godine, 14. novembra pismom odgovara dr Mihovilu Kombolu i odbija da njegove pesme budu uvrštene u Antologiju novije hrvatske lirike: „...Ne bih nikada mogao učestvovati u jednoj publikaciji iz koje bi principijelno bili isključeni drugi naši meni bliski pesnici samo zato što su ili druge vere ili rođeni u drugoj pokrajini. To nije moje verovanje od juče nego od moje prve mladosti, a sad u zrelim godinama takva se osnovna vrednovanja ne menjaju“. Sledeće godine unapređen je za savetnika 4. grupe 2. stepena Ministarstva inostranih poslova. Postaje urednik Srpskog književnog glasnika i u njemu objavljuje pripovetke „Olujaci“, „Žeđ“ i prvi deo triptiha „Jelena, žena koje nema“. Postaje načelnik političkog odeljenja Ministarstva inostranih dela 1935. godine i stanuje u hotelu Ekscelzior. Štampa pripovetke „Bajron u Sintri“, „Deca“, esej „Razgovor s Gojom“ i jedan od svojih značajnijih književnoistorijskih tekstova - „Njegoš kao tragični junak kosovske misli“. Tokom sledeće godine Srpska književna zadruga štampa drugu knjigu Andrićevih pripovedaka koja, među onima koje su objavljivane u časopisima, sadrži još i priče „Mila i Prelac“ i „Svadba“. Andrićeva diplomatska karijera ide uzlaznom linijom i on u novembru mesecu 1937. godine biva imenovan za pomoćnika ministra inostranih poslova. Te godine dobija i visoka državna odlikovanja Poljske i Francuske: Orden velikog komandira obnovljene Poljske i Orden velikog oficira Legije časti. Iako okupiran diplomatskom službom, Andrić tokom ove godine objavljuje priče „Trup“ i „Likovi“, a iste godine u Beču, prikupljajući građu o konzulskim vremenima u Travniku, u Državnom arhivu proučava izveštaje austrijskih konzula u Travniku od 1808. do 1817. godine - Paula fon Mitesera i Jakoba fon Paulića. Početkom 1938. godine pojavljuje se prva monografija o Andriću iz pera dr Nikole Mirkovića. Diplomatska karijera Ive Andrića tokom 1939. godine doživljava vrhunac: prvog aprila izdato je saopštenje da je Ivo Andrić postavljen za opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika Kraljevine Jugoslavije u Berlinu. Andrić stiže u Berlin 12. aprila, a 19. aprila predaje akreditive kancelaru Rajha - Adolfu Hitleru. U jesen, pošto su Nemci okupirali Poljsku i mnoge naučnike i pisce odveli u logore, Andrić interveniše kod nemačkih vlasti da se zarobljeništva spasu mnogi od njih. Političari u Beogradu, međutim, ne računaju baš uvek na svoga poslanika, i mnoge kontakte sa nemačkim vlastima održavaju mimo Andrića. Pisac i u takvim okolnostima objavljuje: pripovetka „Čaša“ i zapisi „Staze“ i „Vino“ izlaze u Srpskom književnom glasniku tokom 1940. godine. U rano proleće 1941. godine Andrić nadležnima u Beogradu nudi ostavku: „...Danas mi u prvom redu službeni a zatim i lični mnogobrojni i imperativni razlozi nalažu da zamolim da budem ove dužnosti oslobođen i što pre povučen sa sadašnjeg položaja...“ Njegov predlog nije prihvaćen i 25. marta u Beču, kao zvanični predstavnik Jugoslavije prisustvuje potpisivanju Trojnog pakta. Dan posle bombardovanja Beograda, 7. aprila, Andrić sa osobljem Poslanstva napušta Berlin. Potom odbija ponudu nemačkih vlasti da ide u bezbedniju Švajcarsku, ali bez ostalih članova Ambasade i njjihovih porodica: bira povratak u okupirani Beograd. Novembra meseca biva penzionisan, ali odbija da prima penziju. Živi povučeno u Prizrenskoj ulici, kao podstanar kod advokata Brane Milenkovića. Odbija da potpiše Apel srpskom narodu kojim se osuđuje otpor okupatoru. Piše pismo Srpskoj književnoj zadruzi da za vreme dok „narod pati i strada“ ne objavljuje njegove pripovetke. U tišini svoje iznajmljene sobe, piše prvo Travničku hroniku, a krajem 1944. godine okončava i Na Drini ćupriju. Oba romana objaviće u Beogradu nekoliko meseci po završetku rata, a koncem 1945. godine u Sarajevu izlazi i roman Gospođica. Prve posleratne godine postaje predsednik Saveza književnika Jugoslavije i potpredsednik Društva za kulturnu saradnju sa Sovjetskim Savezom i većnik III zasedanja ZAVNOBIH-a. Tokom 1946. godine živi u Beogradu i Sarajevu, postaje redovan član SANU. Te godine, među ostalim, objavljuje pripovetke „Zlostavljanje“ i „Pismo iz 1920. godine“. Sledeće godine postaje član Prezidijuma Narodne skupštine NR Bosne i Hercegovine i objavljuje „Priču o vezirovom slonu“, nekoliko tekstova o Vuku Karadžiću i Njegošu, a tokom 1948. godine prvi put će biti štampana „Priča o kmetu Simanu“. Narednih nekoliko godina vrlo aktivno bavi se javnim poslovima, drži predavanja, govori na javnim skupovima, kao član različitih delegacija putuje u Sovjetski Savez, Bugarsku, Poljsku, Francusku, Kinu. Objavljuje uglavnom kraće tekstove, odlomke pripovedaka, priče „Bife Titanik“ (1950), „Znakovi“ (1951), „Na sunčanoj strani“, „Na obali“, „Pod Grabićem“, „Zeko“ (1952), „Aska i vuk“, „Nemirna godina“, „Lica“ (1953). Godine 1954. postaje član Komunističke partije Jugoslavije. Prvi potpisuje Novosadski dogovor o srpskohrvatskom književnom jeziku. Te godini štampa u Matici srpskoj Prokletu avliju , a pripovetka „Igra“ pojavljuje se 1956. godine. Godine 1958. u šezdeset šestoj godini, Ivo Andrić se venčava sa svojom dugogodišnjom ljubavlju - Milicom Babić, kostimografom Narodnog pozorišta iz Beograda, udovicom Nenada Jovanovića. Sa ženom se seli u svoj prvi stan - u Ulici Proleterskih brigada 2a. Te godine objavljuje pripovetke „Panorama“, „U zavadi sa svetom“ i jedini predgovor koji je ikada za neku knjigu napisao: uvodni tekst za knjigu Zuke Džumhura „Nekrolog jednoj čaršiji“. „Za epsku snagu“ kojom je „oblikovao motive i sudbine iz istorije svoje zemlje“, Ivo Andrić je 1961. godine dobio Nobelovu nagradu. Besedom „O priči i pričanju“ u kojoj je izložen njegov spisateljski vjeruju, 10. decembra 1961. godine zahvalio je na priznanju. Iako su do tada njegova dela prevođena na mnoge jezike, posle dodeljivanja nagrade počinje veliko interesovanje sveta za dela pisca sa Balkana i njegovi se romani i pripovetke štampaju na preko tridest jezika. Iako odbija mnoge pozive, tih godina Andrić boravi u Švedskoj, Švajcarskoj, Grčkoj, Egiptu. Celokupni iznos Nobelove nagrade poklonio je iz dva dela bibliotečkom fondu Bosne i Hercegovine. Uz to, veoma često učestvuje u akcijama pomoći bibliotekama i daje novac u humanitarne svrhe. Godine 1963. kod Udruženih izdavača (Prosveta, Mladost, Svjetlost i Državna založba Slovenije) izlaze prva Sabrana dela Ive Andrića u deset tomova. Naredne godine boravi u Poljskoj gde u Krakovu biva promovisan za počasnog doktora Jagelonskog univerziteta. Piše veoma malo, ali se njegove knjige neprekidno preštampavaju i u zemlji i inostranstvu. U martu mesecu 1968. godine Andrićeva žena Milica umire u porodičnoj kući u Herceg Novom. Sledećih nekoliko godina Andrić nastoji da svoje društvene aktivnosti svede na najmanju moguću meru, mnogo čita i malo piše. Zdravlje ga polako izdaje i on često boravi u bolnicama i banjama na lečenju. Trinaestog marta 1975. godine svet će napustiti jedan od najvećih stvaralaca na srpskom jeziku, pisac mitotvorne snage i mudri hroničar balkanskog karakazana. MG94

Ivo Andrić Pripovetke u izboru samog pisca Tvrdi povez Izdavač Srpska književna zadruga Иво Андрић (Долац, код Травника, 9. октобар 1892 — Београд, 13. март 1975) био је српски и југословенски[а] књижевник и дипломата Краљевине Југославије.[б] Године 1961. добио је Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”.[10] Као гимназијалац, Андрић је био припадник напредног револуционарног покрета против Аустроугарске власти Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије. У аустријском Грацу је дипломирао и докторирао, а време између два светска рата провео је у служби у конзулатима и посланствима Краљевине Југославије у Риму, Букурешту, Грацу, Паризу, Мадриду, Бриселу, Женеви и Берлину.[11] Био је члан Српске академије наука и уметности у коју је примљен 1926. године. Његова најпознатија дела су поред романа На Дрини ћуприја и Травничка хроника, Проклета авлија, Госпођица и Јелена, жена које нема. У својим делима се углавном бавио описивањем живота у Босни за време османске власти. У Београду је основана Задужбина Иве Андрића, прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе. На основу пишчеве тестаментарне воље, сваке године додељује се Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику. Биографија Детињство и школовање Иво Андрић је рођен 9. октобра или 10. октобра 1892. године[12][13][14] у Долцу поред Травника у Босни и Херцеговини под аустроугарском окупацијом од оца Антуна Андрића (1863—1896)[15], школског послужитеља, и мајке Катарине Андрић (рођена Пејић). Будући велики писац се родио у Доцу стицајем околности, док му је мајка боравила у гостима код родбине. Андрић је као двогодишњи дечак остао без оца који је умро од последица туберкулозе. Оставши без мужа и суочавајући се са беспарицом, Ивина мајка је заједно са сином прешла да живи код својих родитеља у Вишеград где је млади Андрић провео детињство и завршио основну школу.[16][17][18][19] Андрић је 1903. године уписао сарајевску Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу. За гимназијских дана, Андрић почиње да пише поезију и 1911. године у „Босанској вили” објављује своју прву песму „У сумрак”.[20] Као гимназијалац, Андрић је био ватрени поборник интегралног југословенства, припадник напредног националистичког покрета Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије.[21] Добивши стипендију хрватског културно-просветног друштва „Напредак”, Андрић октобра месеца 1912. године започиње студије словенске књижевности и повести на Мудрословном факултету Краљевског свеучилишта у Загребу. Наредне године прелази на Бечки универзитет али му бечка клима не прија и он, наследно оптерећен осетљивим плућима, често болује од упала. Обраћа се за помоћ свом гимназијском професору, Тугомиру Алауповићу, и већ следеће године прелази на Филозофски факултет Јагелонског универзитета у Кракову. У Кракову је становао код породице чија је ћерка Јелена Иржиковска могла да буде прототип за „Јелену, жену које нема”.[22][23] О томе постоји књига „Јелена, жена које има”. Први светски рат Године 1914, на вест о сарајевском атентату и погибији Надвојводе Франца Фердинанда, Андрић пакује своје студентске кофере, напушта Краков и долази у Сплит. Одмах по доласку у Сплит, средином јула, аустријска полиција га хапси и одводи прво у шибенску, а потом у мариборску тамницу у којој ће, као политички затвореник и припадник Младе Босне, остати до марта 1915. године. За време боравка у мариборском затвору, Андрић је интензивно писао песме у прози.[24] По изласку из затвора, Андрићу је био одређен кућни притвор у Овчареву и Зеници у којем је остао све до лета 1917. године, када је, након смрти цара Франца Јозефа, објављена општа амнестија, после чега се вратио у Вишеград. Између два рата Иво Андрић 1922. године Након изласка из кућног притвора због поновљене болести плућа, одлази на лечење у Загреб, у Болницу Милосрдних сестара где довршава књигу стихова у прози која ће под називом „Ex Ponto” бити објављена у Загребу 1918. године. Незадовољан послератном атмосфером у Загребу, Андрић поново моли помоћ Тугомира Алауповића, и већ почетком октобра 1919. године почиње да ради као чиновник у Министарству вера у Београду. Београд га је срдачно прихватио и он интензивно учествује у књижевном животу престонице, дружећи се са Милошем Црњанским, Станиславом Винавером, Симом Пандуровићем, Сибетом Миличићем и другим писцима који се окупљају око кафане „Москва”. Андрић је имао веома успешну дипломатску каријеру: године 1920. био је постављен за чиновника у посланству у Ватикану, а потом је радио као дипломата у конзулатима у Букурешту, Трсту и Грацу.[25] У то време објавио је збирку песама у прози „Немири”, приповетке „Ћоркан и Швабица”, „Мустафа Маџар”, „Љубав у касаби”, „У мусафирхани” и циклус песама „Шта сањам и шта ми се догађа”. У јуну 1924. године је на Универзитету у Грацу одбранио докторску тезу „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине” (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). На предлог Богдана Поповића и Слободана Јовановића, 1926. године, Иво Андрић бива примљен за члана Српске краљевске академије, а исте године у Српском књижевном гласнику објављује приповетку „Мара милосница”. Током 1927. године радио је у конзулатима у Марсељу и Паризу, а наредне године у посланству у Мадриду. Исте године објављена је његова приповетка „Мост на Жепи”. Од 1930. до 1933. године био је секретар сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву народа у Женеви. 1934. године постаје уредник Српског књижевног гласника и у њему објављује приповетке „Олујаци”, „Жеђ” и први део триптиха „Јелена, жена које нема”. По доласку Милана Стојадиновића на место председника владе и министра иностраних послова, 8. јула 1935. је постављен за вршиоца дужности начелника Политичког одељења Министарства унутрашњих послова.[26] У влади Милана Стојадиновића више од две године, од 1937. до 1939, обављао је дужност заменика министра иностраних послова.[27][28] Иво је 16. фебруара 1939. на годишњој скупштини Српске краљевске академије, на предлог професора Богдана Поповића, сликара Уроша Предића и вајара Ђорђа Јовановића, изабран једногласно у звање редовног члана Академије.[29] Дипломатска каријера Иве Андрића током 1939. године доживљава врхунац: првог априла издато је саопштење да је Иво Андрић постављен за опуномоћеног министра и изванредног посланика Краљевине Југославије у Берлину.[30] Андрић стиже у Берлин 12. априла, а 19. априла предаје акредитиве канцелару Рајха – Адолфу Хитлеру.[31][32] Други светски рат У јесен, пошто су Немци окупирали Пољску и многе научнике и уметнике одвели у логоре, Андрић интервенише код немачких власти да се заробљеништва спасу многи од њих. Због неслагања са политиком владе у рано пролеће 1941. године Андрић надлежнима у Београду подноси оставку на место амбасадора, али његов предлог није прихваћен и 25. марта у Бечу, као званични представник Југославије присуствује потписивању Тројног пакта. Дан после бомбардовања Београда, 7. априла, Андрић са особљем напушта Берлин. Наредна два месеца су провели на Боденском језеру. Одбио је да се склони у Швајцарску,[33] и са особљем и члановима њихових породица, 1. јуна 1941. је специјалним возом допутовао у Београд, чиме се завршила његова дипломатска каријера. Новембра 1941. је пензионисан на сопствени захтев, мада је одбио да прима пензију.[34] Рат проводи у Београду у изолацији. Одбија да потпише Апел српском народу којим се осуђује отпор окупатору.[35] Из моралних разлога је одбио позив културних радника, да се његове приповетке укључе у „Антологију савремене српске приповетке” за време док „народ пати и страда”: Као српски приповедач, као дугогодишњи сарадник Српске књижевне задруге и члан њеног бившег Књижевног одбора, ја бих се у нормалним приликама, разумљиво, одазвао овом позиву. Данас ми то није могуће, јер у садашњим изузетним приликама, не желим и не могу да учествујем у ни у каквим публикацијама, ни са новим, ни са раније већ објављеним својим радовима. У тишини своје изнајмљене собе у Призренској улици, пише прво роман Травничка хроника, а крајем 1944. године окончава и роман На Дрини ћуприја. Оба романа објавиће у Београду неколико месеци по завршетку рата. Крајем 1945. године у Сарајеву излази и роман Госпођица.[36] Након рата Иво Андрић са супругом Милицом (на вест о Нобеловој награди, 1961) Године 1946. постаје председник Савеза књижевника Југославије.[34] Током 1946. године објављује „Писмо из 1920. године”. Између 1947. и 1953. године објављује приповетке „Прича о везировом слону”, неколико текстова о Вуку Караџићу и Његошу, „Прича о кмету Симану”, „Бифе Титаник”, „Знакови”, „На сунчаној страни”, „На обали”, „Под Грабићем”, „Зеко”, „Аска и вук”, „Немирна година” и „Лица”. Године 1954, постао је члан Комунистичке партије Југославије. Потписао је Новосадски договор о српскохрватском књижевном језику. Роман „Проклета авлија” је штампао у Матици српској 1954. године. Оженио се 1958. године костимографом Народног позоришта из Београда, Милицом Бабић, удовицом Андрићевог пријатеља, Ненада Јовановића.[37] Исте 1958. године је почео да живи у стану на садашњем Андрићевом венцу.[38] Нобелов комитет 1961. године додељује Андрићу Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”. Беседом „О причи и причању” се 10. децембра 1961. године захвалио на признању. Андрић је новчану награду од милион долара добијену освајањем Нобелове награде у потпуности поклонио за развој библиотекарства у Босни и Херцеговини.[39] Јосип Броз Тито се није придружио свеопштем слављу у Југославији поводом Андрићевог освајања Нобелове награде, пошто је сматрао да је учињена неправда Мирославу Крлежи. Добрица Ћосић бележи да су на свечаном ручку који је Броз приредио поводом Андрићевог успеха, теме разговора била здрава храна и живот, путовање, као и да је Андрић био уштогљен, дистанциран и да су се домаћини и гости растали уз лажну срдачност.[40] Дана 16. марта 1968. Андрићева супруга Милица умире у породичној кући у Херцег Новом. Следећих неколико година Андрић настоји да своје друштвене активности сведе на најмању могућу меру, много чита и мало пише. Здравље га полако издаје и он често борави у болницама и бањама на лечењу. Био је члан Управног одбора Српске књижевне задруге од 1936. до 1939. и од 1945. до смрти 1975. године.[41] Андрић умире 13. марта 1975. године на старој Војномедицинској академији у Београду. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу. Књижевни рад Споменик Иви Андрићу у Београду Андрић је у књижевност ушао песмама у прози „У сумрак” и „Блага и добра месечина” објављеним у „Босанској вили” 1911. године.[42] Пред Први светски рат, у јуну 1914. године, у зборнику Хрватска млада лирика објављено је шест Андрићевих песама у прози („Лањска пјесма”, „Строфе у ноћи”, „Тама”, „Потонуло”, „Јадни немир” и „Ноћ црвених звијезда”).[42] Прву књигу стихова у прози — „Ex Ponto” — Андрић је објавио 1918. године у Загребу, а збирку „Немири” штампао је у Београду 1920. године.[43] Андрићево дело можемо поделити у неколико тематско-жанровских целина. У првој фази, коју обележавају лирика и песме у прози (Ex Ponto, Немири), Андрићев исказ о свету обојен је личним егзистенцијално-спиритуалним трагањем које је делимично било подстакнуто и лектиром коју је у то време читао (Киркегор на пример). Мишљења критике о уметничким досезима тих раних радова подељена су: док српски критичар Никола Мирковић у њима гледа врхунско Андрићево стваралаштво, хрватски књижевни историчар Томислав Ладан сматра да се ради о неважним адолесцентским немирима који одражавају пишчеву незрелост и немају дубље ни универзалније вредности. Друга фаза, која траје до Другог светског рата, обележена је Андрићевим окретањем приповедачкој прози и, на језичком плану, дефинитивним преласком на српску екавицу. По општем признању, у већини приповедака Андрић је нашао себе, па та зрела фаза спада у уметнички најпродуктивније, с већином Андрићевих најцењенијих прича. Писац није био склон књижевним експериментима који су доминирали у то доба, него је у класичној традицији реализма 19. века, пластичним описима обликовао своју визуру Босне као размеђа истока и запада, натопљену ирационализмом, конфесионалним анимозитетом и емоционалним ерупцијама. Личности су припадници све четири етничко-конфесионалне заједнице (Муслимани, Јевреји, Хрвати, Срби – углавном прозвани по конфесионалним, често пејоративним именима (Власи, Турци)), уз појаве странаца или мањина (Јевреји, страни чиновници), а временско раздобље покрива углавном 19. век, али и претходне векове, као и 20. Трећа фаза обележена је обимнијим делима, романима На Дрини ћуприја, Травничка хроника, Госпођица и недовршеним делом Омерпаша Латас, као и романом Проклета авлија. Радња већине ових дела је углавном смештена у Босни, у њену прошлост или у наративни спој прошлости и садашњости где је писац, на засадама фрањевачких летописа и споре, сентенцама проткане нарације, успео да креира упечатљив свет „Оријента у Европи”. Пишчево се приповедање у наведеним делима одликује уверљиво дочараном атмосфером, упечатљивим описима околине и понашања и психолошким понирањем. Осим тих дела, аутор је у овом периоду објавио и низ приповедака, путописне и есејистичке прозе и познато и често цитирано дело, збирку афористичких записа Знакови поред пута (постхумно издато), несумњиво једно од Андрићевих највреднијих дела. Андрић о уметности Иво Андрић из профила, фотографија Стевана Крагујевића Своје схватање смисла и суштине уметности Андрић је излагао, било у посебним написима било имплицитно, у појединим пасажима свог уметничког дела. У том погледу посебно се истиче његов есеј Разговор са Гојом, приповетка Аска и вук, беседа поводом добијања Нобелове награде, „О причи и причању” и збирка афористичких записа „Знакови поред пута”. Уметничко стварање је по Андрићу сложен и напоран чин који се врши по диктату човекове нагонске потребе за стварањем. У основи нагонска, човекова потреба за лепотом одбрана је од умирања и заборава; она је дијалектичка супротност законима пролазности. У игри јагњета из алегоријске приповетке Аска и вук симболизован је уметнички нагон човеков као „инстинктиван отпор против смрти и нестајања” који „у својим највишим облицима и дометима поприма облик самог живота”. Уметност и воља за отпором, казује Андрић на крају ове приповетке, побеђује све, па и саму смрт, а свако право уметничко дело човекова је победа над пролазношћу и трошношћу живота. Живот је Андрићевом делу дивно чудо које се непрестано троши и осипа, док уметничка дела имају трајну вредност и не знају за смрт и умирање. Стваралачки акт, по Андрићевом схватању, није прост репродуктиван чин којим се гола фотографије уноси у уметничко дела. Уметност, истина, мора да има дубоких веза са животом, али уметник од материјала који му пружа живот ствара нова дела која имају трајну лепоту и непролазан значај. Феномен стваралаштва огледа се у томе што уметници издвајају из живота само оне појаве које имају општије и дубље значење. Дајући таквим појавама уметнички облик, уметници их појачавају „једва приметно за једну линију или једну нијансу у боји”, стварајући уметничку лепоту која отада сама наставља своју слободну судбину. Све што у животу постоји као лепота – дело је човекових руку и његова духа. Саставни је део „живота и аутентичан облик људског испољавања”, створен за један лепши и трајнији живот. Мостови и архитектонске грађевине најбоље илуструју Андрићево схватање трајности лепоте коју човек ствара. Анонимни неимар из Моста на Жепи спасава се од заборава тиме што своју стваралачку визију преноси у камену лепоту лука разапетог над обалама под којима као пролазност протичу хучне воде Жепе. Функција уметности је и у напору уметника да своје дело укључи у трајне токове живота, да човека изведе из „уског круга ... самоће и уведе га у простран и величанствен свет људске заједнице”. Постојање зла у човеку и животу не сме да заплаши уметника нити да га одведе у безнађе. И зло и добро, као дијалектичке аутономне силе, само су латентност живота и људске природе. Дужност је уметника да открива и једно и друго, али, истовремено, и да својим делом утире пут спознаји да је могуће победити зло и створити живот заснован на доброти и правди. Уметност је дужна да човеку открива лепоту напора подвижника који корачају испред савременика и предосећају будуће токове живота. Тако уметност стално отвара перспективе животу појединаца, народа и човечанства, у подвизима и поразима оних који су претходили уметност налази наталожена искуства човечанства. Прохујала столећа сублимишу човеково искуство око неколиких легенди, које потом инспиришу уметника. Смисао савремености је у стваралачком преношењу искуства прошлости у оне вредности савременог стварања које ће, надживљавајући нас, корисно послужити потомцима. „Само неуки, неразумни људи – каже Андрић – могу да сматрају и да је прошлост мртва и непролазним зидом заувек одвојена од садашњице. Истина је, напротив, да је све оно што је човек мислио и осећао и радио нераскидиво уткао у оно што ми данас мислимо, осећамо и радимо. Уносити светлост научне истине у догађаје прошлости, значи служити садашњости”. Сврха уметности је у повезивању прошлости, садашњости и будућности, у повезивању „супротних обала живота, у простору, у времену, у духу”. По Андрићевом схватању уметник је и весник истине, а његово дело порука којом се исказује сложена стварност људске историје. Он је „један од безбројних неимара који раде на сложеном задатку живљења, откривања и изграђивања живота”. Описујући своје стваралачке тренутке, Андрић казује: „Ни трага да се вратим себи. Само да могу, као сурово дрво и студен метал, у служби људске слабости и величине, у звук да се претворим и да људима и њиховој земљи потпуно разумно пренесем безимене мелодије живота ...” Говорећи о опасностима које вребају уметника, Андрић посебно упозорава на формализам речи и дела: „Бескрајно нагомилавање великих речи све нам мање казује што се више понавља и под њим издишу истина и лепота као робиње”. Најдубљи пораз доживљује онај уметник који сматра да „прасак речи и витлање слика могу бити уметничка лепота. Истина, сваком правом уметничком делу потребан је и естетски сјај, али он се остварује само у једноставности. „Савршенство изражавања форме – каже Андрић – служба је садржини”. Пружајући „задовољство без патње и добро без зла”, уметничко дело ће пружити човеку највиши вид живота – честа је порука Андрићевог дела. Андрићева визија хармоничног живота будућег човечанства заснована је управо на уверењу да ће уметничка лепота уништити зло и измирити противречности човековог битисања.

Ivo Andrić Pripovetke u izboru samog pisca Tvrdi povez Izdavač Srpska književna zadruga Иво Андрић (Долац, код Травника, 9. октобар 1892 — Београд, 13. март 1975) био је српски и југословенски[а] књижевник и дипломата Краљевине Југославије.[б] Године 1961. добио је Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”.[10] Као гимназијалац, Андрић је био припадник напредног револуционарног покрета против Аустроугарске власти Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије. У аустријском Грацу је дипломирао и докторирао, а време између два светска рата провео је у служби у конзулатима и посланствима Краљевине Југославије у Риму, Букурешту, Грацу, Паризу, Мадриду, Бриселу, Женеви и Берлину.[11] Био је члан Српске академије наука и уметности у коју је примљен 1926. године. Његова најпознатија дела су поред романа На Дрини ћуприја и Травничка хроника, Проклета авлија, Госпођица и Јелена, жена које нема. У својим делима се углавном бавио описивањем живота у Босни за време османске власти. У Београду је основана Задужбина Иве Андрића, прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе. На основу пишчеве тестаментарне воље, сваке године додељује се Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику. Биографија Детињство и школовање Иво Андрић је рођен 9. октобра или 10. октобра 1892. године[12][13][14] у Долцу поред Травника у Босни и Херцеговини под аустроугарском окупацијом од оца Антуна Андрића (1863—1896)[15], школског послужитеља, и мајке Катарине Андрић (рођена Пејић). Будући велики писац се родио у Доцу стицајем околности, док му је мајка боравила у гостима код родбине. Андрић је као двогодишњи дечак остао без оца који је умро од последица туберкулозе. Оставши без мужа и суочавајући се са беспарицом, Ивина мајка је заједно са сином прешла да живи код својих родитеља у Вишеград где је млади Андрић провео детињство и завршио основну школу.[16][17][18][19] Андрић је 1903. године уписао сарајевску Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу. За гимназијских дана, Андрић почиње да пише поезију и 1911. године у „Босанској вили” објављује своју прву песму „У сумрак”.[20] Као гимназијалац, Андрић је био ватрени поборник интегралног југословенства, припадник напредног националистичког покрета Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије.[21] Добивши стипендију хрватског културно-просветног друштва „Напредак”, Андрић октобра месеца 1912. године започиње студије словенске књижевности и повести на Мудрословном факултету Краљевског свеучилишта у Загребу. Наредне године прелази на Бечки универзитет али му бечка клима не прија и он, наследно оптерећен осетљивим плућима, често болује од упала. Обраћа се за помоћ свом гимназијском професору, Тугомиру Алауповићу, и већ следеће године прелази на Филозофски факултет Јагелонског универзитета у Кракову. У Кракову је становао код породице чија је ћерка Јелена Иржиковска могла да буде прототип за „Јелену, жену које нема”.[22][23] О томе постоји књига „Јелена, жена које има”. Први светски рат Године 1914, на вест о сарајевском атентату и погибији Надвојводе Франца Фердинанда, Андрић пакује своје студентске кофере, напушта Краков и долази у Сплит. Одмах по доласку у Сплит, средином јула, аустријска полиција га хапси и одводи прво у шибенску, а потом у мариборску тамницу у којој ће, као политички затвореник и припадник Младе Босне, остати до марта 1915. године. За време боравка у мариборском затвору, Андрић је интензивно писао песме у прози.[24] По изласку из затвора, Андрићу је био одређен кућни притвор у Овчареву и Зеници у којем је остао све до лета 1917. године, када је, након смрти цара Франца Јозефа, објављена општа амнестија, после чега се вратио у Вишеград. Између два рата Иво Андрић 1922. године Након изласка из кућног притвора због поновљене болести плућа, одлази на лечење у Загреб, у Болницу Милосрдних сестара где довршава књигу стихова у прози која ће под називом „Ex Ponto” бити објављена у Загребу 1918. године. Незадовољан послератном атмосфером у Загребу, Андрић поново моли помоћ Тугомира Алауповића, и већ почетком октобра 1919. године почиње да ради као чиновник у Министарству вера у Београду. Београд га је срдачно прихватио и он интензивно учествује у књижевном животу престонице, дружећи се са Милошем Црњанским, Станиславом Винавером, Симом Пандуровићем, Сибетом Миличићем и другим писцима који се окупљају око кафане „Москва”. Андрић је имао веома успешну дипломатску каријеру: године 1920. био је постављен за чиновника у посланству у Ватикану, а потом је радио као дипломата у конзулатима у Букурешту, Трсту и Грацу.[25] У то време објавио је збирку песама у прози „Немири”, приповетке „Ћоркан и Швабица”, „Мустафа Маџар”, „Љубав у касаби”, „У мусафирхани” и циклус песама „Шта сањам и шта ми се догађа”. У јуну 1924. године је на Универзитету у Грацу одбранио докторску тезу „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине” (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). На предлог Богдана Поповића и Слободана Јовановића, 1926. године, Иво Андрић бива примљен за члана Српске краљевске академије, а исте године у Српском књижевном гласнику објављује приповетку „Мара милосница”. Током 1927. године радио је у конзулатима у Марсељу и Паризу, а наредне године у посланству у Мадриду. Исте године објављена је његова приповетка „Мост на Жепи”. Од 1930. до 1933. године био је секретар сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву народа у Женеви. 1934. године постаје уредник Српског књижевног гласника и у њему објављује приповетке „Олујаци”, „Жеђ” и први део триптиха „Јелена, жена које нема”. По доласку Милана Стојадиновића на место председника владе и министра иностраних послова, 8. јула 1935. је постављен за вршиоца дужности начелника Политичког одељења Министарства унутрашњих послова.[26] У влади Милана Стојадиновића више од две године, од 1937. до 1939, обављао је дужност заменика министра иностраних послова.[27][28] Иво је 16. фебруара 1939. на годишњој скупштини Српске краљевске академије, на предлог професора Богдана Поповића, сликара Уроша Предића и вајара Ђорђа Јовановића, изабран једногласно у звање редовног члана Академије.[29] Дипломатска каријера Иве Андрића током 1939. године доживљава врхунац: првог априла издато је саопштење да је Иво Андрић постављен за опуномоћеног министра и изванредног посланика Краљевине Југославије у Берлину.[30] Андрић стиже у Берлин 12. априла, а 19. априла предаје акредитиве канцелару Рајха – Адолфу Хитлеру.[31][32] Други светски рат У јесен, пошто су Немци окупирали Пољску и многе научнике и уметнике одвели у логоре, Андрић интервенише код немачких власти да се заробљеништва спасу многи од њих. Због неслагања са политиком владе у рано пролеће 1941. године Андрић надлежнима у Београду подноси оставку на место амбасадора, али његов предлог није прихваћен и 25. марта у Бечу, као званични представник Југославије присуствује потписивању Тројног пакта. Дан после бомбардовања Београда, 7. априла, Андрић са особљем напушта Берлин. Наредна два месеца су провели на Боденском језеру. Одбио је да се склони у Швајцарску,[33] и са особљем и члановима њихових породица, 1. јуна 1941. је специјалним возом допутовао у Београд, чиме се завршила његова дипломатска каријера. Новембра 1941. је пензионисан на сопствени захтев, мада је одбио да прима пензију.[34] Рат проводи у Београду у изолацији. Одбија да потпише Апел српском народу којим се осуђује отпор окупатору.[35] Из моралних разлога је одбио позив културних радника, да се његове приповетке укључе у „Антологију савремене српске приповетке” за време док „народ пати и страда”: Као српски приповедач, као дугогодишњи сарадник Српске књижевне задруге и члан њеног бившег Књижевног одбора, ја бих се у нормалним приликама, разумљиво, одазвао овом позиву. Данас ми то није могуће, јер у садашњим изузетним приликама, не желим и не могу да учествујем у ни у каквим публикацијама, ни са новим, ни са раније већ објављеним својим радовима. У тишини своје изнајмљене собе у Призренској улици, пише прво роман Травничка хроника, а крајем 1944. године окончава и роман На Дрини ћуприја. Оба романа објавиће у Београду неколико месеци по завршетку рата. Крајем 1945. године у Сарајеву излази и роман Госпођица.[36] Након рата Иво Андрић са супругом Милицом (на вест о Нобеловој награди, 1961) Године 1946. постаје председник Савеза књижевника Југославије.[34] Током 1946. године објављује „Писмо из 1920. године”. Између 1947. и 1953. године објављује приповетке „Прича о везировом слону”, неколико текстова о Вуку Караџићу и Његошу, „Прича о кмету Симану”, „Бифе Титаник”, „Знакови”, „На сунчаној страни”, „На обали”, „Под Грабићем”, „Зеко”, „Аска и вук”, „Немирна година” и „Лица”. Године 1954, постао је члан Комунистичке партије Југославије. Потписао је Новосадски договор о српскохрватском књижевном језику. Роман „Проклета авлија” је штампао у Матици српској 1954. године. Оженио се 1958. године костимографом Народног позоришта из Београда, Милицом Бабић, удовицом Андрићевог пријатеља, Ненада Јовановића.[37] Исте 1958. године је почео да живи у стану на садашњем Андрићевом венцу.[38] Нобелов комитет 1961. године додељује Андрићу Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”. Беседом „О причи и причању” се 10. децембра 1961. године захвалио на признању. Андрић је новчану награду од милион долара добијену освајањем Нобелове награде у потпуности поклонио за развој библиотекарства у Босни и Херцеговини.[39] Јосип Броз Тито се није придружио свеопштем слављу у Југославији поводом Андрићевог освајања Нобелове награде, пошто је сматрао да је учињена неправда Мирославу Крлежи. Добрица Ћосић бележи да су на свечаном ручку који је Броз приредио поводом Андрићевог успеха, теме разговора била здрава храна и живот, путовање, као и да је Андрић био уштогљен, дистанциран и да су се домаћини и гости растали уз лажну срдачност.[40] Дана 16. марта 1968. Андрићева супруга Милица умире у породичној кући у Херцег Новом. Следећих неколико година Андрић настоји да своје друштвене активности сведе на најмању могућу меру, много чита и мало пише. Здравље га полако издаје и он често борави у болницама и бањама на лечењу. Био је члан Управног одбора Српске књижевне задруге од 1936. до 1939. и од 1945. до смрти 1975. године.[41] Андрић умире 13. марта 1975. године на старој Војномедицинској академији у Београду. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу. Књижевни рад Споменик Иви Андрићу у Београду Андрић је у књижевност ушао песмама у прози „У сумрак” и „Блага и добра месечина” објављеним у „Босанској вили” 1911. године.[42] Пред Први светски рат, у јуну 1914. године, у зборнику Хрватска млада лирика објављено је шест Андрићевих песама у прози („Лањска пјесма”, „Строфе у ноћи”, „Тама”, „Потонуло”, „Јадни немир” и „Ноћ црвених звијезда”).[42] Прву књигу стихова у прози — „Ex Ponto” — Андрић је објавио 1918. године у Загребу, а збирку „Немири” штампао је у Београду 1920. године.[43] Андрићево дело можемо поделити у неколико тематско-жанровских целина. У првој фази, коју обележавају лирика и песме у прози (Ex Ponto, Немири), Андрићев исказ о свету обојен је личним егзистенцијално-спиритуалним трагањем које је делимично било подстакнуто и лектиром коју је у то време читао (Киркегор на пример). Мишљења критике о уметничким досезима тих раних радова подељена су: док српски критичар Никола Мирковић у њима гледа врхунско Андрићево стваралаштво, хрватски књижевни историчар Томислав Ладан сматра да се ради о неважним адолесцентским немирима који одражавају пишчеву незрелост и немају дубље ни универзалније вредности. Друга фаза, која траје до Другог светског рата, обележена је Андрићевим окретањем приповедачкој прози и, на језичком плану, дефинитивним преласком на српску екавицу. По општем признању, у већини приповедака Андрић је нашао себе, па та зрела фаза спада у уметнички најпродуктивније, с већином Андрићевих најцењенијих прича. Писац није био склон књижевним експериментима који су доминирали у то доба, него је у класичној традицији реализма 19. века, пластичним описима обликовао своју визуру Босне као размеђа истока и запада, натопљену ирационализмом, конфесионалним анимозитетом и емоционалним ерупцијама. Личности су припадници све четири етничко-конфесионалне заједнице (Муслимани, Јевреји, Хрвати, Срби – углавном прозвани по конфесионалним, често пејоративним именима (Власи, Турци)), уз појаве странаца или мањина (Јевреји, страни чиновници), а временско раздобље покрива углавном 19. век, али и претходне векове, као и 20. Трећа фаза обележена је обимнијим делима, романима На Дрини ћуприја, Травничка хроника, Госпођица и недовршеним делом Омерпаша Латас, као и романом Проклета авлија. Радња већине ових дела је углавном смештена у Босни, у њену прошлост или у наративни спој прошлости и садашњости где је писац, на засадама фрањевачких летописа и споре, сентенцама проткане нарације, успео да креира упечатљив свет „Оријента у Европи”. Пишчево се приповедање у наведеним делима одликује уверљиво дочараном атмосфером, упечатљивим описима околине и понашања и психолошким понирањем. Осим тих дела, аутор је у овом периоду објавио и низ приповедака, путописне и есејистичке прозе и познато и често цитирано дело, збирку афористичких записа Знакови поред пута (постхумно издато), несумњиво једно од Андрићевих највреднијих дела. Андрић о уметности Иво Андрић из профила, фотографија Стевана Крагујевића Своје схватање смисла и суштине уметности Андрић је излагао, било у посебним написима било имплицитно, у појединим пасажима свог уметничког дела. У том погледу посебно се истиче његов есеј Разговор са Гојом, приповетка Аска и вук, беседа поводом добијања Нобелове награде, „О причи и причању” и збирка афористичких записа „Знакови поред пута”. Уметничко стварање је по Андрићу сложен и напоран чин који се врши по диктату човекове нагонске потребе за стварањем. У основи нагонска, човекова потреба за лепотом одбрана је од умирања и заборава; она је дијалектичка супротност законима пролазности. У игри јагњета из алегоријске приповетке Аска и вук симболизован је уметнички нагон човеков као „инстинктиван отпор против смрти и нестајања” који „у својим највишим облицима и дометима поприма облик самог живота”. Уметност и воља за отпором, казује Андрић на крају ове приповетке, побеђује све, па и саму смрт, а свако право уметничко дело човекова је победа над пролазношћу и трошношћу живота. Живот је Андрићевом делу дивно чудо које се непрестано троши и осипа, док уметничка дела имају трајну вредност и не знају за смрт и умирање. Стваралачки акт, по Андрићевом схватању, није прост репродуктиван чин којим се гола фотографије уноси у уметничко дела. Уметност, истина, мора да има дубоких веза са животом, али уметник од материјала који му пружа живот ствара нова дела која имају трајну лепоту и непролазан значај. Феномен стваралаштва огледа се у томе што уметници издвајају из живота само оне појаве које имају општије и дубље значење. Дајући таквим појавама уметнички облик, уметници их појачавају „једва приметно за једну линију или једну нијансу у боји”, стварајући уметничку лепоту која отада сама наставља своју слободну судбину. Све што у животу постоји као лепота – дело је човекових руку и његова духа. Саставни је део „живота и аутентичан облик људског испољавања”, створен за један лепши и трајнији живот. Мостови и архитектонске грађевине најбоље илуструју Андрићево схватање трајности лепоте коју човек ствара. Анонимни неимар из Моста на Жепи спасава се од заборава тиме што своју стваралачку визију преноси у камену лепоту лука разапетог над обалама под којима као пролазност протичу хучне воде Жепе. Функција уметности је и у напору уметника да своје дело укључи у трајне токове живота, да човека изведе из „уског круга ... самоће и уведе га у простран и величанствен свет људске заједнице”. Постојање зла у човеку и животу не сме да заплаши уметника нити да га одведе у безнађе. И зло и добро, као дијалектичке аутономне силе, само су латентност живота и људске природе. Дужност је уметника да открива и једно и друго, али, истовремено, и да својим делом утире пут спознаји да је могуће победити зло и створити живот заснован на доброти и правди. Уметност је дужна да човеку открива лепоту напора подвижника који корачају испред савременика и предосећају будуће токове живота. Тако уметност стално отвара перспективе животу појединаца, народа и човечанства, у подвизима и поразима оних који су претходили уметност налази наталожена искуства човечанства. Прохујала столећа сублимишу човеково искуство око неколиких легенди, које потом инспиришу уметника. Смисао савремености је у стваралачком преношењу искуства прошлости у оне вредности савременог стварања које ће, надживљавајући нас, корисно послужити потомцима. „Само неуки, неразумни људи – каже Андрић – могу да сматрају и да је прошлост мртва и непролазним зидом заувек одвојена од садашњице. Истина је, напротив, да је све оно што је човек мислио и осећао и радио нераскидиво уткао у оно што ми данас мислимо, осећамо и радимо. Уносити светлост научне истине у догађаје прошлости, значи служити садашњости”. Сврха уметности је у повезивању прошлости, садашњости и будућности, у повезивању „супротних обала живота, у простору, у времену, у духу”. По Андрићевом схватању уметник је и весник истине, а његово дело порука којом се исказује сложена стварност људске историје. Он је „један од безбројних неимара који раде на сложеном задатку живљења, откривања и изграђивања живота”. Описујући своје стваралачке тренутке, Андрић казује: „Ни трага да се вратим себи. Само да могу, као сурово дрво и студен метал, у служби људске слабости и величине, у звук да се претворим и да људима и њиховој земљи потпуно разумно пренесем безимене мелодије живота ...” Говорећи о опасностима које вребају уметника, Андрић посебно упозорава на формализам речи и дела: „Бескрајно нагомилавање великих речи све нам мање казује што се више понавља и под њим издишу истина и лепота као робиње”. Најдубљи пораз доживљује онај уметник који сматра да „прасак речи и витлање слика могу бити уметничка лепота. Истина, сваком правом уметничком делу потребан је и естетски сјај, али он се остварује само у једноставности. „Савршенство изражавања форме – каже Андрић – служба је садржини”. Пружајући „задовољство без патње и добро без зла”, уметничко дело ће пружити човеку највиши вид живота – честа је порука Андрићевог дела. Андрићева визија хармоничног живота будућег човечанства заснована је управо на уверењу да ће уметничка лепота уништити зло и измирити противречности човековог битисања.

Ivo Andrić Pripovetke u izboru samog pisca Tvrdi povez Izdavač Srpska književna zadruga Иво Андрић (Долац, код Травника, 9. октобар 1892 — Београд, 13. март 1975) био је српски и југословенски[а] књижевник и дипломата Краљевине Југославије.[б] Године 1961. добио је Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”.[10] Као гимназијалац, Андрић је био припадник напредног револуционарног покрета против Аустроугарске власти Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије. У аустријском Грацу је дипломирао и докторирао, а време између два светска рата провео је у служби у конзулатима и посланствима Краљевине Југославије у Риму, Букурешту, Грацу, Паризу, Мадриду, Бриселу, Женеви и Берлину.[11] Био је члан Српске академије наука и уметности у коју је примљен 1926. године. Његова најпознатија дела су поред романа На Дрини ћуприја и Травничка хроника, Проклета авлија, Госпођица и Јелена, жена које нема. У својим делима се углавном бавио описивањем живота у Босни за време османске власти. У Београду је основана Задужбина Иве Андрића, прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе. На основу пишчеве тестаментарне воље, сваке године додељује се Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику. Биографија Детињство и школовање Иво Андрић је рођен 9. октобра или 10. октобра 1892. године[12][13][14] у Долцу поред Травника у Босни и Херцеговини под аустроугарском окупацијом од оца Антуна Андрића (1863—1896)[15], школског послужитеља, и мајке Катарине Андрић (рођена Пејић). Будући велики писац се родио у Доцу стицајем околности, док му је мајка боравила у гостима код родбине. Андрић је као двогодишњи дечак остао без оца који је умро од последица туберкулозе. Оставши без мужа и суочавајући се са беспарицом, Ивина мајка је заједно са сином прешла да живи код својих родитеља у Вишеград где је млади Андрић провео детињство и завршио основну школу.[16][17][18][19] Андрић је 1903. године уписао сарајевску Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу. За гимназијских дана, Андрић почиње да пише поезију и 1911. године у „Босанској вили” објављује своју прву песму „У сумрак”.[20] Као гимназијалац, Андрић је био ватрени поборник интегралног југословенства, припадник напредног националистичког покрета Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије.[21] Добивши стипендију хрватског културно-просветног друштва „Напредак”, Андрић октобра месеца 1912. године започиње студије словенске књижевности и повести на Мудрословном факултету Краљевског свеучилишта у Загребу. Наредне године прелази на Бечки универзитет али му бечка клима не прија и он, наследно оптерећен осетљивим плућима, често болује од упала. Обраћа се за помоћ свом гимназијском професору, Тугомиру Алауповићу, и већ следеће године прелази на Филозофски факултет Јагелонског универзитета у Кракову. У Кракову је становао код породице чија је ћерка Јелена Иржиковска могла да буде прототип за „Јелену, жену које нема”.[22][23] О томе постоји књига „Јелена, жена које има”. Први светски рат Године 1914, на вест о сарајевском атентату и погибији Надвојводе Франца Фердинанда, Андрић пакује своје студентске кофере, напушта Краков и долази у Сплит. Одмах по доласку у Сплит, средином јула, аустријска полиција га хапси и одводи прво у шибенску, а потом у мариборску тамницу у којој ће, као политички затвореник и припадник Младе Босне, остати до марта 1915. године. За време боравка у мариборском затвору, Андрић је интензивно писао песме у прози.[24] По изласку из затвора, Андрићу је био одређен кућни притвор у Овчареву и Зеници у којем је остао све до лета 1917. године, када је, након смрти цара Франца Јозефа, објављена општа амнестија, после чега се вратио у Вишеград. Између два рата Иво Андрић 1922. године Након изласка из кућног притвора због поновљене болести плућа, одлази на лечење у Загреб, у Болницу Милосрдних сестара где довршава књигу стихова у прози која ће под називом „Ex Ponto” бити објављена у Загребу 1918. године. Незадовољан послератном атмосфером у Загребу, Андрић поново моли помоћ Тугомира Алауповића, и већ почетком октобра 1919. године почиње да ради као чиновник у Министарству вера у Београду. Београд га је срдачно прихватио и он интензивно учествује у књижевном животу престонице, дружећи се са Милошем Црњанским, Станиславом Винавером, Симом Пандуровићем, Сибетом Миличићем и другим писцима који се окупљају око кафане „Москва”. Андрић је имао веома успешну дипломатску каријеру: године 1920. био је постављен за чиновника у посланству у Ватикану, а потом је радио као дипломата у конзулатима у Букурешту, Трсту и Грацу.[25] У то време објавио је збирку песама у прози „Немири”, приповетке „Ћоркан и Швабица”, „Мустафа Маџар”, „Љубав у касаби”, „У мусафирхани” и циклус песама „Шта сањам и шта ми се догађа”. У јуну 1924. године је на Универзитету у Грацу одбранио докторску тезу „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине” (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). На предлог Богдана Поповића и Слободана Јовановића, 1926. године, Иво Андрић бива примљен за члана Српске краљевске академије, а исте године у Српском књижевном гласнику објављује приповетку „Мара милосница”. Током 1927. године радио је у конзулатима у Марсељу и Паризу, а наредне године у посланству у Мадриду. Исте године објављена је његова приповетка „Мост на Жепи”. Од 1930. до 1933. године био је секретар сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву народа у Женеви. 1934. године постаје уредник Српског књижевног гласника и у њему објављује приповетке „Олујаци”, „Жеђ” и први део триптиха „Јелена, жена које нема”. По доласку Милана Стојадиновића на место председника владе и министра иностраних послова, 8. јула 1935. је постављен за вршиоца дужности начелника Политичког одељења Министарства унутрашњих послова.[26] У влади Милана Стојадиновића више од две године, од 1937. до 1939, обављао је дужност заменика министра иностраних послова.[27][28] Иво је 16. фебруара 1939. на годишњој скупштини Српске краљевске академије, на предлог професора Богдана Поповића, сликара Уроша Предића и вајара Ђорђа Јовановића, изабран једногласно у звање редовног члана Академије.[29] Дипломатска каријера Иве Андрића током 1939. године доживљава врхунац: првог априла издато је саопштење да је Иво Андрић постављен за опуномоћеног министра и изванредног посланика Краљевине Југославије у Берлину.[30] Андрић стиже у Берлин 12. априла, а 19. априла предаје акредитиве канцелару Рајха – Адолфу Хитлеру.[31][32] Други светски рат У јесен, пошто су Немци окупирали Пољску и многе научнике и уметнике одвели у логоре, Андрић интервенише код немачких власти да се заробљеништва спасу многи од њих. Због неслагања са политиком владе у рано пролеће 1941. године Андрић надлежнима у Београду подноси оставку на место амбасадора, али његов предлог није прихваћен и 25. марта у Бечу, као званични представник Југославије присуствује потписивању Тројног пакта. Дан после бомбардовања Београда, 7. априла, Андрић са особљем напушта Берлин. Наредна два месеца су провели на Боденском језеру. Одбио је да се склони у Швајцарску,[33] и са особљем и члановима њихових породица, 1. јуна 1941. је специјалним возом допутовао у Београд, чиме се завршила његова дипломатска каријера. Новембра 1941. је пензионисан на сопствени захтев, мада је одбио да прима пензију.[34] Рат проводи у Београду у изолацији. Одбија да потпише Апел српском народу којим се осуђује отпор окупатору.[35] Из моралних разлога је одбио позив културних радника, да се његове приповетке укључе у „Антологију савремене српске приповетке” за време док „народ пати и страда”: Као српски приповедач, као дугогодишњи сарадник Српске књижевне задруге и члан њеног бившег Књижевног одбора, ја бих се у нормалним приликама, разумљиво, одазвао овом позиву. Данас ми то није могуће, јер у садашњим изузетним приликама, не желим и не могу да учествујем у ни у каквим публикацијама, ни са новим, ни са раније већ објављеним својим радовима. У тишини своје изнајмљене собе у Призренској улици, пише прво роман Травничка хроника, а крајем 1944. године окончава и роман На Дрини ћуприја. Оба романа објавиће у Београду неколико месеци по завршетку рата. Крајем 1945. године у Сарајеву излази и роман Госпођица.[36] Након рата Иво Андрић са супругом Милицом (на вест о Нобеловој награди, 1961) Године 1946. постаје председник Савеза књижевника Југославије.[34] Током 1946. године објављује „Писмо из 1920. године”. Између 1947. и 1953. године објављује приповетке „Прича о везировом слону”, неколико текстова о Вуку Караџићу и Његошу, „Прича о кмету Симану”, „Бифе Титаник”, „Знакови”, „На сунчаној страни”, „На обали”, „Под Грабићем”, „Зеко”, „Аска и вук”, „Немирна година” и „Лица”. Године 1954, постао је члан Комунистичке партије Југославије. Потписао је Новосадски договор о српскохрватском књижевном језику. Роман „Проклета авлија” је штампао у Матици српској 1954. године. Оженио се 1958. године костимографом Народног позоришта из Београда, Милицом Бабић, удовицом Андрићевог пријатеља, Ненада Јовановића.[37] Исте 1958. године је почео да живи у стану на садашњем Андрићевом венцу.[38] Нобелов комитет 1961. године додељује Андрићу Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”. Беседом „О причи и причању” се 10. децембра 1961. године захвалио на признању. Андрић је новчану награду од милион долара добијену освајањем Нобелове награде у потпуности поклонио за развој библиотекарства у Босни и Херцеговини.[39] Јосип Броз Тито се није придружио свеопштем слављу у Југославији поводом Андрићевог освајања Нобелове награде, пошто је сматрао да је учињена неправда Мирославу Крлежи. Добрица Ћосић бележи да су на свечаном ручку који је Броз приредио поводом Андрићевог успеха, теме разговора била здрава храна и живот, путовање, као и да је Андрић био уштогљен, дистанциран и да су се домаћини и гости растали уз лажну срдачност.[40] Дана 16. марта 1968. Андрићева супруга Милица умире у породичној кући у Херцег Новом. Следећих неколико година Андрић настоји да своје друштвене активности сведе на најмању могућу меру, много чита и мало пише. Здравље га полако издаје и он често борави у болницама и бањама на лечењу. Био је члан Управног одбора Српске књижевне задруге од 1936. до 1939. и од 1945. до смрти 1975. године.[41] Андрић умире 13. марта 1975. године на старој Војномедицинској академији у Београду. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу. Књижевни рад Споменик Иви Андрићу у Београду Андрић је у књижевност ушао песмама у прози „У сумрак” и „Блага и добра месечина” објављеним у „Босанској вили” 1911. године.[42] Пред Први светски рат, у јуну 1914. године, у зборнику Хрватска млада лирика објављено је шест Андрићевих песама у прози („Лањска пјесма”, „Строфе у ноћи”, „Тама”, „Потонуло”, „Јадни немир” и „Ноћ црвених звијезда”).[42] Прву књигу стихова у прози — „Ex Ponto” — Андрић је објавио 1918. године у Загребу, а збирку „Немири” штампао је у Београду 1920. године.[43] Андрићево дело можемо поделити у неколико тематско-жанровских целина. У првој фази, коју обележавају лирика и песме у прози (Ex Ponto, Немири), Андрићев исказ о свету обојен је личним егзистенцијално-спиритуалним трагањем које је делимично било подстакнуто и лектиром коју је у то време читао (Киркегор на пример). Мишљења критике о уметничким досезима тих раних радова подељена су: док српски критичар Никола Мирковић у њима гледа врхунско Андрићево стваралаштво, хрватски књижевни историчар Томислав Ладан сматра да се ради о неважним адолесцентским немирима који одражавају пишчеву незрелост и немају дубље ни универзалније вредности. Друга фаза, која траје до Другог светског рата, обележена је Андрићевим окретањем приповедачкој прози и, на језичком плану, дефинитивним преласком на српску екавицу. По општем признању, у већини приповедака Андрић је нашао себе, па та зрела фаза спада у уметнички најпродуктивније, с већином Андрићевих најцењенијих прича. Писац није био склон књижевним експериментима који су доминирали у то доба, него је у класичној традицији реализма 19. века, пластичним описима обликовао своју визуру Босне као размеђа истока и запада, натопљену ирационализмом, конфесионалним анимозитетом и емоционалним ерупцијама. Личности су припадници све четири етничко-конфесионалне заједнице (Муслимани, Јевреји, Хрвати, Срби – углавном прозвани по конфесионалним, често пејоративним именима (Власи, Турци)), уз појаве странаца или мањина (Јевреји, страни чиновници), а временско раздобље покрива углавном 19. век, али и претходне векове, као и 20. Трећа фаза обележена је обимнијим делима, романима На Дрини ћуприја, Травничка хроника, Госпођица и недовршеним делом Омерпаша Латас, као и романом Проклета авлија. Радња већине ових дела је углавном смештена у Босни, у њену прошлост или у наративни спој прошлости и садашњости где је писац, на засадама фрањевачких летописа и споре, сентенцама проткане нарације, успео да креира упечатљив свет „Оријента у Европи”. Пишчево се приповедање у наведеним делима одликује уверљиво дочараном атмосфером, упечатљивим описима околине и понашања и психолошким понирањем. Осим тих дела, аутор је у овом периоду објавио и низ приповедака, путописне и есејистичке прозе и познато и често цитирано дело, збирку афористичких записа Знакови поред пута (постхумно издато), несумњиво једно од Андрићевих највреднијих дела. Андрић о уметности Иво Андрић из профила, фотографија Стевана Крагујевића Своје схватање смисла и суштине уметности Андрић је излагао, било у посебним написима било имплицитно, у појединим пасажима свог уметничког дела. У том погледу посебно се истиче његов есеј Разговор са Гојом, приповетка Аска и вук, беседа поводом добијања Нобелове награде, „О причи и причању” и збирка афористичких записа „Знакови поред пута”. Уметничко стварање је по Андрићу сложен и напоран чин који се врши по диктату човекове нагонске потребе за стварањем. У основи нагонска, човекова потреба за лепотом одбрана је од умирања и заборава; она је дијалектичка супротност законима пролазности. У игри јагњета из алегоријске приповетке Аска и вук симболизован је уметнички нагон човеков као „инстинктиван отпор против смрти и нестајања” који „у својим највишим облицима и дометима поприма облик самог живота”. Уметност и воља за отпором, казује Андрић на крају ове приповетке, побеђује све, па и саму смрт, а свако право уметничко дело човекова је победа над пролазношћу и трошношћу живота. Живот је Андрићевом делу дивно чудо које се непрестано троши и осипа, док уметничка дела имају трајну вредност и не знају за смрт и умирање. Стваралачки акт, по Андрићевом схватању, није прост репродуктиван чин којим се гола фотографије уноси у уметничко дела. Уметност, истина, мора да има дубоких веза са животом, али уметник од материјала који му пружа живот ствара нова дела која имају трајну лепоту и непролазан значај. Феномен стваралаштва огледа се у томе што уметници издвајају из живота само оне појаве које имају општије и дубље значење. Дајући таквим појавама уметнички облик, уметници их појачавају „једва приметно за једну линију или једну нијансу у боји”, стварајући уметничку лепоту која отада сама наставља своју слободну судбину. Све што у животу постоји као лепота – дело је човекових руку и његова духа. Саставни је део „живота и аутентичан облик људског испољавања”, створен за један лепши и трајнији живот. Мостови и архитектонске грађевине најбоље илуструју Андрићево схватање трајности лепоте коју човек ствара. Анонимни неимар из Моста на Жепи спасава се од заборава тиме што своју стваралачку визију преноси у камену лепоту лука разапетог над обалама под којима као пролазност протичу хучне воде Жепе. Функција уметности је и у напору уметника да своје дело укључи у трајне токове живота, да човека изведе из „уског круга ... самоће и уведе га у простран и величанствен свет људске заједнице”. Постојање зла у човеку и животу не сме да заплаши уметника нити да га одведе у безнађе. И зло и добро, као дијалектичке аутономне силе, само су латентност живота и људске природе. Дужност је уметника да открива и једно и друго, али, истовремено, и да својим делом утире пут спознаји да је могуће победити зло и створити живот заснован на доброти и правди. Уметност је дужна да човеку открива лепоту напора подвижника који корачају испред савременика и предосећају будуће токове живота. Тако уметност стално отвара перспективе животу појединаца, народа и човечанства, у подвизима и поразима оних који су претходили уметност налази наталожена искуства човечанства. Прохујала столећа сублимишу човеково искуство око неколиких легенди, које потом инспиришу уметника. Смисао савремености је у стваралачком преношењу искуства прошлости у оне вредности савременог стварања које ће, надживљавајући нас, корисно послужити потомцима. „Само неуки, неразумни људи – каже Андрић – могу да сматрају и да је прошлост мртва и непролазним зидом заувек одвојена од садашњице. Истина је, напротив, да је све оно што је човек мислио и осећао и радио нераскидиво уткао у оно што ми данас мислимо, осећамо и радимо. Уносити светлост научне истине у догађаје прошлости, значи служити садашњости”. Сврха уметности је у повезивању прошлости, садашњости и будућности, у повезивању „супротних обала живота, у простору, у времену, у духу”. По Андрићевом схватању уметник је и весник истине, а његово дело порука којом се исказује сложена стварност људске историје. Он је „један од безбројних неимара који раде на сложеном задатку живљења, откривања и изграђивања живота”. Описујући своје стваралачке тренутке, Андрић казује: „Ни трага да се вратим себи. Само да могу, као сурово дрво и студен метал, у служби људске слабости и величине, у звук да се претворим и да људима и њиховој земљи потпуно разумно пренесем безимене мелодије живота ...” Говорећи о опасностима које вребају уметника, Андрић посебно упозорава на формализам речи и дела: „Бескрајно нагомилавање великих речи све нам мање казује што се више понавља и под њим издишу истина и лепота као робиње”. Најдубљи пораз доживљује онај уметник који сматра да „прасак речи и витлање слика могу бити уметничка лепота. Истина, сваком правом уметничком делу потребан је и естетски сјај, али он се остварује само у једноставности. „Савршенство изражавања форме – каже Андрић – служба је садржини”. Пружајући „задовољство без патње и добро без зла”, уметничко дело ће пружити човеку највиши вид живота – честа је порука Андрићевог дела. Андрићева визија хармоничног живота будућег човечанства заснована је управо на уверењу да ће уметничка лепота уништити зло и измирити противречности човековог битисања.