Herceg Novi, Montenegro, Boka kotorska

Dve kolorisane razglednice umetničke B.K.W.I 259-92, 264-6, 523-2, 524-8 Putovale 191?, 1918. i 1922. Jedna ima markicu Hrvatska K Š S 11 R4

Kolor umetnička razglednica: C. Zewy - Der Freier Galerie Wiener Kunstler Nr. 464 W. R. B. & Co. W. III K Š S 11 R4

Kolorisana razglednica : mačji hor sa dirigentom Putovala 1925. Izdavač: B. K. W. I 315-1 Primalac: Marko nešić Dimenzije: 14x9 cm K Š Al

Dve crno bele razglednice Bled - Bled Foto: B. Lergetporer, putovala 1922. - Veldes - Veldes Grand hotel, putovala 1946. ima dve rupe K Š S 11 R3

Pet kolorisane razglednice: - The flirt, Liebelei, putovala 1922. - Farewell, Lebewohl, nije korišćena - Peach Blossoms, Pfirsichbluten, putovala 1921. - In confidence, ima oštećenja, putovala 1921. - Be Prepared, putovala 1922. Strošinci _ Odžaci Reinthal & Newman Puns. N. Y. Painted b Philip Boileau, Harrison Fisher Dimenzije: 14x9 cm K Š S 11 R4

Četiri razglednica sa temom: Narodna nošnja Hrvatske: Izdavač: B. W. Wien IX/1, ges geschűtzt. 1911-12 1. 5350 Na prednjoj strani tekst: Hrvat. Narod. nošnja, 1016 2. 5345 Na prednjoj strani tekst: Mladi Hrvat 3. 6214 Junak sam iz Like, 2869 4. 6207 Hrvat. Narod. Nošnja – Mladi par, 1031

MOSTAR STARI MOST Slika pre rušenja mosta !!! Srušile ga CILJANO, hrvatske Zenge, hrvatski general Praljak !!! 1 9 6 7 RAZGLEDNICE KOJOJ NEMA RAVNE !!! Putovala !!! 26. VI. 1967 Žig pošte - Rijeka 2 U žigu Rijeka - ćirilična i latinična slova !!!! Prijem u Beogradu! Poništena poštanska marka od 0,20 dinara Na slici hidrocentaral Jablanica ! Pravi raritet !!! Ova slika Mosta, /p r e/ rušenja, večni je dokument kakav je most Vinut nad Neretvom /b i o/ - prava /l e p o t a/, a lepota se ne ubija, ne ruši, ne tera u pogibiju !!! I kompozicija slike je iz 1OO1 noći !!! 1. Neretva 2. Luk Mosta 3. Kula 4. Minareta 5. Kuće 6. Crveni krovovi 7. Nebo 8. Planine iza 9. Leva - desna obala Slika večnosti !!! ........................................................ R e f e r e n c e M O S T /S i m b o l/ Mostara Srušen 8/9 11. 1993 - Zenge !!! Sagrađen 1557. godne Sagradi ga majstor Hajrudin Naredbodavac gradnje - Ali-paša Rizvanbegović Obnovljen 2 O O 4 Uvršćen u popis svetske kulturne baštine UNESKO Ovaj Most je esencija duha i lepote !!! Ko ne veruje nek` prošeta Mostom !!! Most stoji, ćuti i prkosi !!! Most i Evropa !!! Most u Evropi !!! Evropa u mostu !!! (Mihajlo Grušić) KOLEKCIONARSKI, 1967

Sedam crno beli razglednica sa umetničkim temama: - J. Dampt - Saint Jean - Musse du Luxemburg, Nr. 15, Made in France - E. Degas - Danseuse sur une scene, Musse du Luxemburg, Nr. 248, Made in France - La Jaconde par Leonard de Vinci, Musse du Luxemburg, Nr. 80, Made in France - Aug Renoir - Liseuse, Musse du Luxemburg, Nr. 203, Made in France Dimenzije: 8,7x13,7 cm - A de Messine - Le Condottire, Musse du Luxemburg, Nr. 465, Made in France - J. B. Greuze - La Cruche Cassee, Musse du Louvre, Nr. 378, Made in France - Roger Bloche - Le Froid, Musse du Luxemburg, Nr. 69, Made in France K Š S 11 R4

Originalna foto-razglednica na `Kodak` papiru iz vremena Drugog svetskog rata; srpski ratni zarobljenici, zarobljeni kao pripadnici vojske Kraljevine Jugoslavije, u jednom od mnogobrojnih logora za ratne zarobljenike podignutim širom Nemačke i okupirane Evrope. Sudeći po uniformama i vidljivim epoletama sa činovima, radi se o oficirskom logoru (moguće Oflag XIII-B). Može se uočiti i njmanje jedan vazduhoplovni oficir u uniformi VVKJ. Na fotografiji je strelicom označen Golubović Momčilo, ratni zarobljenik 19717, baraka 84. Naknadno dopisano `Lazaret` (bolnica, t.j. logorski stacionar). Datum: 12. juni 1942. godine. vojska kraljevine jugoslavije, vazduhoplovstvo vojske, vazduhoplovac, pilot, drugi svetski rat, okupacija, logor, logoraši, zarobljeništvo, u zarobljeništvu, oflag, stalag, nedić, WW2, WWII Dimenzije: 9 x 14 cm * Slanje preporučenom pošiljkom ili lično preuzimanje na adresi.

Rukopis i potpis Jovana Hadži-Vasiljevića, na dopisnici iz 1939 godine, koju je uputio Aleksi Jovanoviću `Kodži`. Odlično očuvano. Jovan Hadži-Vasiljević (Vranje, 18. oktobar 1866 — Beograd, 29. mart 1948) bio je srpski istoričar, etnograf i književnik. Osnovnu školu završio je u Vranju, gimnaziju u Vranju i Nišu, a Veliku školu (istorijsko-filološki odsek) u Beogradu. Doktorat iz filozofije položio je u Beču 1898. Kao činovnik Ministarstva inostranih poslova službovao je od 1898. do 1904. u Bitolju, Skoplju i Beogradu. Državnu službu napustio je 1904. Od tada pa do 1940. godine bio je sekretar Društva Svetog Save. Sve vreme je radio na nacionalnom prosvećivanju Srba u Turskoj. Učesnik je Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata. Jovan Hadži-Vasiljević je napisao veliki broj radova iz istorije, geografije i etnologije. Vrednost njegovih radova je u tome što su zasnovani na terenskim istraživanjima, a posebno na prostorima Stare Srbije i Makedonije (Južne Srbije). Bio je urednik časopisa Brastvo, biltena Društva Svetog Save. Najvažniji radovi Jovana Hadži-Vasiljevića su: Prilep i njegova okolina, Beograd, 1902; Južna Stara Srbija, istorijska, etnografska i politička istraživanja I–II, Beograd, 1909, 1913; Bugarska zverstva u Vranju i okolini 1915-1918 , Novi Sad, 1922; Četnička akcija u Staroj Srbiji i Maćedoniji, Beograd, 1928; Hadži-Vasiljević, Jovan (1930). Skoplje i njegova okolina: Istoriska, etnografska i kulturno politička izlaganja. Beograd: Štamparija Sveti Sava. Autobiografija, Vranje, b. g. U gradskom parku u Vranju 2012. postavljena je spomen bista sa njegovim likom. Takođe i jedna ulica u Branju nosi njegovo ime.

Branko Radičević (Slavonski Brod, 28. mart 1824 — Beč, 1. jul 1853) je bio srpski romantičarski pesnik. Radičević je uz Đuru Daničića bio najodaniji sledbenik Vukove reforme pravopisa srpskog jezika i uvođenja narodnog jezika u književnost. Napisao je svega pedeset četiri lirske i sedam epskih pesama, dva odlomka epskih pesama, dvadeset osam pisama i jedan odgovor na kritiku. Branko Radičević je pored Jovana Jovanovića Zmaja i Laze Kostića bio najznačajniji pesnik srpskog romantizma. U spomen na pesničku zaostavštinu B. Radičevića svake jeseni na Stražilovu, u S. Karlovcima i Novom Sadu održava se manifestacija Brankovo kolo. Radičević je rođen u Brodu na Savi 28. marta 1824. godine u porodici Todora (Božidara) i Ruže Radičević, kćerke bogatog Vukovarskog trgovca Janka Mihajlovića. Pošto je rođen dan uoči svetog Aleksija, po njemu je i dobio ime Aleksije. Kršten je sutradan od strane kuma Janka Božića, građanina brodskog. Branko po ocu vodi poreklo (iz Boljevaca) starinom iz stare srpske Zete, pa se porodica zbog turskog nasilja selila preko Kotora i Budve, u Slavoniju. Pred objavljivanje svoje prve knjige, svoje ime će promeniti u Branko (posrbljeno ime). Brankov otac Todor je bio carinski činovnik, ali se takođe bavio i književnošću i preveo je sa nemačkog jezika Šilerovog „Viljema Tela“. Branko je imao brata Stevana i sestru Amaliju, koja je umrla u drugoj godini života. Majka Ruža (* 1802 - † 1833) umrla je prerano od tuberkuloze, kada je Branko bio dete. Njegovo poreklo je bilo predmet sporova, a po jednom predanju preci su mu iz Zete . Golub (novine) su takođe o tome pisale . U rodnom gradu (danas nosi ime Slavonski Brod) po Branku su nosile naziv dve škole, današnji Strojarski (mašinski) fakultet (tada gimnazija) i osnovna škola Đure Pilara u Brodskom Vinogorju. Jedna ulica je nazvana po njemu, a imao je i dve spomen ploče, na rodnoj kući i starijoj gimnaziji, danas Mašinskom fakultetu. Pred rat devedesetih godina 20. veka (1991. godine) sve je to uklonjeno, a od nestanka je sačuvana samo jedna spomen ploča sa Mašinskog fakulteta koja se čuvala u depou gradskog muzeja. Ona je nastojanjima Srba iz Broda 2018. godine opet na javnom mestu. Postavljena je u porti pravoslavne crkve u izgradnji (nakon što je srušena 1991. godine). Osim nekih Srba koji su prisustvovali svečanosti ponovnog otkrivanja spomen ploče, svečanosti se nije odazvao niko od zvaničnih predstavnika grada i županije. Porodica mu se 1830. godine preselila u Zemun, gde je Branko završio pet razreda srpske (1830—1832) i nemačke (1832—1835) osnovne škole. U gimnaziju u Sremskim Karlovcima se upisao 1836. godine. Sremski Karlovci i obližnje Stražilovo su imali velik uticaj na Brankova kasnija dela, od kojih su najpoznatija „Đački rastanak“, u kojoj izražava svoju želju da tu bude i sahranjen. Nakon završenih šest razreda u Sremskim Karlovcima, sedmi i osmi razred je završio u Temišvaru, gde mu je otac bio premešten 1841. godine. U Temišvaru mu je preminuo brat Stevan. Godine 1843. je upisao studije prava u Beču, ali nakon tri godine studija odustaje od fakulteta. Staro prijateljstvo porodice Radičević sa Vukom Karadžićem bila je Branku najbolja preporuka za stupanje u krug Vukovih saradnika i prijatelja. Kada mu je preminuo brat Stevan, Branko se zbratimio sa drugim mladim Vukovim sledbenikom Đurom Daničićem. Branko Radičević je bio sledbenik ideja Vuka Karadžića. Svoju zbirku pod nazivom „Pesme“ napisao je na narodnom jeziku. Branko Radičević je bio vesele naravi i pisao je najpre ljubavne i rodoljubive pesme. Kada se razboleo, počeo je da piše tužne pesme (elegija). Prve stihove Branko je napisao još dok je pohađao Karlovačku gimnaziju, a oduševljen Vukovim reformama se intezivnije počeo baviti književnim radom. Prvu knjigu pesama je objavio u Beču 1847. godine, na čistom narodnom jeziku u duhu modernog evropskog romantičarskog pesništva. Iste godine su objavljeni i Vukov prevod Novog zaveta, Daničićev „Rat za srpski jezik i pravopis“ i Njegošev „Gorski vijenac“, tako da se ta godina smatra godinom nezvanične Vukove pobede. Zbog revolucije koja je zahvatila Habzburšku monarhiju, Radičević je napustio Beč i živeo je po raznim mestima u Sremu. Slava koju su mu donele prve pesme bila je velika i u Kneževini Srbiji, u koju je nekoliko puta dolazio. U strahu da njegovo prisustvo ne izazove nemire među velikoškolskom omladinom, vlasti su ga proterale iz Beograda. U to vreme je počeo da oboljeva od tuberkuloze. Vrativši se u Beč 1849. godine upisao je studije medicine, pokušavajući da nađe sebi leka, ali je nastavio da se bavi književnošću i godine 1851. je objavio još jednu zbirku pesama. Po savremeniku Aci Popoviću Zubu, Branko je bio: lepuškast, okretan, prijatan, čist. Nije pio, nije bekrijao. On te vrste demokratije nije trpeo. Radičević je umro od tuberkuloze 1. jula 1853. godine u bečkoj bolnici, navodno na rukama Vukove žene Ane. Savremenik Lazar Zaharijević je to u svojim uspomenama negirao; Branko je umro sam tokom noći. Imao je 29 godina, opojan je u grčkoj crkvi a sahranjen je bečkom groblju Sv. Marka. Posthumno zbirku pesama je objavio njegov otac 1862. godine.