Treća pesnička knjiga jednog od najboljih savremenih srpskih pisaca. Izuzetno retko u ponudi! Vladan Matijević (Čačak, 16. novembar 1962) srpski je književnik. Dobitnik je Andrićeve nagrade za najbolju knjigu priča 2000. i Ninove nagrade kritike za najbolji roman 2003. godine.[1] Biografija Osamnaest godina je radio u fabrici bazne hemije, od 2005. zaposlen je u galeriji Nadežda Petrović u Čačku. Počeo je sa pisanjem poezije, njegove pesme štampane su u časopisima već početkom osamdesetih. Godine 1991. objavljuje zbirku pesama Ne remeteći rasulo, koja, po Matijeviću, predstavlja prelomni trenutak u njegovom životu. Ubrzo počinje da piše i prozu. Kratki roman Van kontrole je njegovo prvo prozno delo. Do danas je objavio trinaest knjiga, većina je imala više izdanja. Romani su mu prevođeni na francuski, nemački, španski, italijanski, bugarski i makedonski jezik. Dobitnik je više značajnih nagrada i priznanja u Srbiji, između ostalih i Andrićeve nagrade za najbolju knjigu priča 2000. godine i Ninove nagrade kritike za najbolji roman 2003. godine. O stvaralaštvu Vladana Matijevića napisano je više od sto kritičkih tekstova, o njemu su snimljena dva dokumentarna televizijska filma autora Josipa Babela (2004) i Olgice Rakić (2010). Bio je gost u emisijama Velje Pavlovića `Nivo 23` (2014) na Studiju B i Rade Đurić `Da sam ja neko` (2023) na N1 televiziji. Pisac i urednik Aleksandar Gatalica snimio je 2016. za RTS polučasovnu emisiju Književni dijalog sa Vladanom Matijevićem. U jednom intervjuu izjavio je: Umetničko stvaranje, pisanje posebno, nije sportsko takmičenje koje čoveka obavezuje na sve bolje rezultate. Da bi se od njega živelo mora se misliti na tiraže i objavljivati bar jednom godišnje. Ja to ne mogu. Živeo sam za pisanje, ali ne i od njega, i ne vidim kako bi se to moglo promeniti?! To je moja sudbina. Živi u Čačku. Nagrade Nagrada „Milutin Uskoković”, za pripovetku „Proleće Filipa Kukavice”, 1999.[2] Andrićeva nagrada, za knjigu priča Prilično mrtvi, 2000. Nagrada „Jovan Dučić” (2), za pripovetku „Zamagljeni krug”, Književna zajednica „Jovan Dučić”, Trebinje, 2002. Ninova nagrada, za roman Pisac izdaleka, 2004. Nagrada „Zlatni hit liber”, za roman Pisac izdaleka, 2004. Nagrada „Zlatni bestseler”, za roman Pisac izdaleka, 2004. Nagrada „Meša Selimović”, za roman Vrlo malo svetlosti, 2011. Nagrada „Borisav Stanković”, za roman Vrlo malo svetlosti, 2011. Nagrada „Isidora Sekulić”, za roman Vrlo malo svetlosti, 2011. Nagrada „Kočićevo pero”, za knjigu eseja Memoari, amnezije, 2012. Nagrada „Kočićeva knjiga”, za knjigu eseja Memoari, amnezije, 2012. Nagrada „Stevan Sremac”, za knjigu priča Pristaništa, 2015. Nagrada „Danko Popović”, za knjigu priča Pristaništa, 2015. Nagrada „Ramonda serbika”,za celokupno književno delo i značajan doprinos književnosti i kulturi, 2019. Nagrada „Zlatni krst kneza Lazara”, za celokupno književno delo, 2023. Književna nagrada „Beogradski pobednik”, za roman Pakrac, 2024.[3] Dela Romani Van kontrole (1995) R. C. Neminovno (1997) Pisac izdaleka (2003) Časovi radosti (2006) Vrlo malo svetlosti (2010) Susret pod neobičnim okolnostima (2016) Sloboda govora (2020) Pakrac (2023) Knjige priča Prilično mrtvi (2000) Pristaništa (2014) Drugo Ne remeteći rasulo (pesme, 1991) Samosvođenje (pesme, 1999) Žilavi komadi (drame, 2009) Memoari, amnezije (eseji, 2012)

Jovan Popović: FATAMORGANA NAD RAVNICOM - Odabrane pesme, Književna opština Vršac 1977, str. 66. Izbor i pogovor Milan Pražić. Očuvanost 4-. ПОПОВИЋ Јован – песник и позоришни критичар (Велика Кикинда, 18. XI 1905 – Београд 13. II 1952). Мађарско-немачку основну школу завршио је у Теремији (селу које је после Првог светског рата припало Румунији), где му је отац био апотекар, а његова породица – једина српска породица. Матурирао је у гимназији у Кикинди (1923) и исте г. се уписао на Филозофски факултет у Бгду (Педагогија, чиста филозофија и упоредна књижевност). У Бгду је 1925. у сопственом издању објавио прву збирку песама – Хаџија вечности, а 1926. у Великој Кикинди другу – Плес над празнином. Сарађивао је у угледним југословенским часописима („Српски књижевни гласник“, „Летопис Матице српске“, „Књижевник“, „Вијенац“, „Критика“, „Преглед“). Заједно са Новаком Симићем уредио је алманах младе југословенске социјалне поезије Књига другова (Велика Кикинда 1929), али је књига, после изласка из штампе, заплењена. У Великој Кикинди је 1930. одржано јавно суђење њему и још петорици сарадника Књиге другова. Књижевници су, после вишемесечног затвора, ослобођени. Крајем 1930. настанио се у Бгду, где је између 1931. и 1940. живео од коректура и превода. Преводио је са енглеског, француског, немачког и мађарског језика – дела Е. Глезера, В. Г. Калдерона, Б. Травена, В. Бернтна, К. Керстена, Џ. Лондона, К. Барца, А. Еренштајна, Д. Дидроа, Х. фон Клајста, Х. Мала, Џ. Стајнбека, Л. Бромфилда, Ш. Петефија, К. Маркса, Ф. Енгелса и других. Уз то, био је уредник, сарадник или члан редакције књижевних часописа „Стожер“, „Нин“, „Нолит“, „Наша стварност“, „Уметност и критика“, у којима је расуто мноштво његових радова: есеја, књижевних и позоришних критика. Г. 1932. „Нолит“ је штампао прву књигу његових приповедака Реда мора да буде, а у марту 1941, у Просветно-издавачкој задрузи „Змај“ у НСаду, штампана му је збирка приповедака Лица у пролазу, која се у јавности појавила тек после ослобођења, 1944. У августу 1941. одлази у Посавски партизански одред. У време рата прошао је кроз разне војне јединице, био на многим дужностима (од борца до политичког руководиоца), радио у партизанској штампи и писао, поред књижевних, и многе пригодне текстове. У Санџаку – Босанској крајини, 1942, објављено је шапирографисано издање ратних песама Ласта у митраљеском гнезду. У издању „Слободне Војводине“ појавила се, у Срему 1944, још док је трајао рат, збирка П. ратних приповедака Истините легенде. После ослобођења земље био је на разним дужностима (директор Драме НП у Бгду, уредник рубрике за културу „Борбе“, уредник „Књижевних новина“) и развио веома интензивну књижевну, културну и јавну делатност. Г. 1949. разболео се од тешке болести срца. Издавачко предузеће „Култура“ у Бгду објавило је 1951. Песме, избор из целокупног П. опуса. Многе П. песме казиване су безброј пута са сцене СНП. У историји српске литературе данас је већ јасно утврђено П. место – његово песничко, приповедачко и критичарско-публицистичко дело је значајан део делатности генерације стваралаца који су, и у периоду између два рата и у првим г. после ослобођења, без резерве и компромиса ставили све своје духовне снаге у службу пролетаријата и револуције.

Lepo očuvano kao na slikama HALL, Donald (Editor): Contemporary American Poetry. New York, Penguin, 1986. Stated Second Edition. Paperback, 280 pp. Poetry / Literature / Poetry Anthologies. A rich and comprehensive anthology of poetry by American literary luminaries such as Robert Lowell, Allen Ginsberg and Sylvia Plath. Highly recommended. Our Youth by John Ashbery The Picture Of Little J.a. In A Prospect Of Flowers by John Ashbery Some Trees by John Ashbery Thoughts Of A Young Girl by John Ashbery A Vase Of Flowers by John Ashbery The Young Prince And The Young Princess by John Ashbery After The Industrial Revolution, All Things Happen At Once by Robert Bly Andrew Jackson`s Speech by Robert Bly Awakening by Robert Bly The Busy Man Speaks by Robert Bly Driving Toward The Lac Qui Parle River by Robert Bly Hunting Pheasants In A Cornfield by Robert Bly Poem Against The British by Robert Bly Poems In Three Parts: 1 by Robert Bly Poems In Three Parts: 2 by Robert Bly Poems In Three Parts: 3 by Robert Bly The Possibility Of New Poetry by Robert Bly Sleet Storm On The Merritt Parkway by Robert Bly Where We Must Look For Help by Robert Bly Adam`s Song To Heaven by Edgar Bowers The Centaur Overhead by Edgar Bowers Le Reve by Edgar Bowers The Mountain Cemetery by Edgar Bowers The Prince by Edgar Bowers Sonnet To George Sand: 1. A Recognition by Elizabeth Barrett Browning Sonnet To George Sand: 2. A Desire by Elizabeth Barrett Browning After Lorca by Robert Creeley The Cracks by Robert Creeley For Love by Robert Creeley The Hill by Robert Creeley I Know A Man by Robert Creeley Kore by Robert Creeley The Rain by Robert Creeley The Signboard by Robert Creeley The Performance by James Dickey A Poem Beginning With A Line By Pindar by Robert Duncan She by Jorge Guillen Alceste In The Wilderness by Anthony Hecht The End Of The Weekend by Anthony Hecht Samuel Sewall by Anthony Hecht The Vow by Anthony Hecht Another Song by Donald Justice Beyond The Hunting Woods by Donald Justice Counting The Mad by Donald Justice Here In Katmandu by Donald Justice On A Painting By Patient B Of Independence State Hospital by Donald Justice On The Death Of Friends In Childhood by Donald Justice B Negative by X. J. Kennedy First Confession by X. J. Kennedy In A Prominent Bar In Secaucus One Day by X. J. Kennedy Little Elegy; For A Child Who Skipped Rope by X. J. Kennedy Nude Descending A Staircase by X. J. Kennedy The Avenue Bearing The Initial Of Christ In The New World:11 by Galway Kinnell Flower Herding On Mount Monadnock by Galway Kinnell The Grace-note by Denise Levertov A Map Of The Western Part Of The County Of Essex In England by Denise Levertov Overland To The Isalnds by Denise Levertov Six Variations by Denise Levertov The Springtime by Denise Levertov Sunday Afternoon by Denise Levertov The World Outside by Denise Levertov The Picnic by John (1923-1987) Logan A Trip To Four Of Five Towns by John (1923-1987) Logan After The Surprising Conversions by Robert Lowell Between The Porch And The Altar: 3. Katherine`s Dream by Robert Lowell Christmas Eve Under Hooker`s Statue by Robert Lowell For Sale by Robert Lowell The Holy Innocents by Robert Lowell Man And Wife by Robert Lowell Memories Of West Street And Lepke by Robert Lowell New Year`s Day by Robert Lowell Skunk Hour; For Elizabeth Bishop by Robert Lowell After Greece by James Ingram Merrill Angel by James Ingram Merrill Childlessness by James Ingram Merrill The Power Station by James Ingram Merrill The Bones by William Stanley Merwin Departure`s Girlfriend by William Stanley Merwin Grandfather In The Old Men`s Home by William Stanley Merwin Leviathan by William Stanley Merwin Low Fields And Light by William Stanley Merwin Small Woman On Swallow Street by William Stanley Merwin Views From The High Camp by William Stanley Merwin Dark Head by Robert Mezey Epitaph Of A Faithful Man by Robert Mezey The Funeral Home by Robert Mezey Late Winter Birthday by Robert Mezey The Lovemaker by Robert Mezey To Philip Levine, On The Day Of Atonement by Robert Mezey The Fall Again by Howard Nemerov The Statues In The Public Gardens by Howard Nemerov Storm Windows by Howard Nemerov The View From An Attic Window by Howard Nemerov 1. The Evil Eye by Adrienne Cecile Rich 2. The Confrontation by Adrienne Cecile Rich 3. Memorabilia by Adrienne Cecile Rich 4. Consanguinity by Adrienne Cecile Rich 5. The Mirror by Adrienne Cecile Rich 6. The Covenant by Adrienne Cecile Rich The Insusceptibles by Adrienne Cecile Rich The Ash And The Oak by Louis Simpson Early In The Morning by Louis Simpson My Father In The Night Commanding No by Louis Simpson The Riders Held Back by Louis Simpson There Is by Louis Simpson To The Western World by Louis Simpson Walt Whitman At Bear Mountain by Louis Simpson 1 by William Dewitt Snodgrass 4 by William Dewitt Snodgrass 6 by William Dewitt Snodgrass The Examination by William Dewitt Snodgrass Monet: `les Nympheas` by William Dewitt Snodgrass Above Pate Valley by Gary Snyder All Through The Rains by Gary Snyder Hay For The Horses by Gary Snyder Milton By Firelight by Gary Snyder Piute Creek by Gary Snyder At Cove On The Crooked River by William Edgar Stafford Near by William Edgar Stafford Returned To Say by William Edgar Stafford Strokes by William Edgar Stafford Traveling Through The Dark by William Edgar Stafford With My Crowbar Key by William Edgar Stafford A Day With The Foreign Legion by Reed Whittemore On The Suicide Of A Friend by Reed Whittemore The Party by Reed Whittemore Still Life by Reed Whittemore The Walk Home by Reed Whittemore After The Last Bulletins by Richard Wilbur In The Smoking-car by Richard Wilbur Museum Piece by Richard Wilbur Shame by Richard Wilbur Tywater by Richard Wilbur The Undead by Richard Wilbur A World Without Objects Is A Sensible Emptiness by Richard Wilbur At Thomas Hardy`s Birthplace, 1953 by James Wright The Blessing by James Wright Confession To J. Edgar Hoover by James Wright Depressed By A Book Of Bad Poetry, I Walk ... by James Wright A Gesture By A Lady With An Assumed Name by James Wright Lying In A Hammock At William Duffy`s Farm In Pine Island, Minnesota by James Wright Miners by James Wright Saint Judas by James Wright alen ginzberg bitnici bitnička poezija savremena američka antologija savremene američke poezije SAD USA književnost xx veka avangarda neoavangarda postmoderna lirika silvija plat

JAŠA M. PRODANOVIĆ ANTOLOGIJA NARODNE POEZIJE Izdavač - Geca Kon, Beograd Godina - 1938 464 strana 20 cm Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, IMA POSVETU AUTORA, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: O narodnoj poeziji LIRSKE (ŽENSKE) PESME 1 Obredne pesme Kraljičke pesme Momcima Baku Popu Starcu Pripjev uza zdravicu Domaćinu Detetu Uspavanka Slava krsnog imena Božićna pesma Kad prose devojku Kad se vraćaju s proševine Pjesma djeveru Snaha i djever Kad se mlada penje na konja Svatovi u putu 1 Svatovi u putu, II Svatovi u putu, III Kad se ukažu svatovi 1. Kad se ukažu svatovi, II. Tužbalice, I—II || Ljubavne pesme Lepota mladoženjina Košuta i djevojka Zavičaj Latka Janka Majka ćerku čuva Srpska djevojka Rastanak 3 ljubim me hočejo razločiti Nesrećna devojka Nesrećna devojka Vezak vezla Paun pase Ljubezni slana Žalost za dragim Od sevdaha goreg jada nema Eleno, dušo galeno Teška je devojačka kletva Kako kune djevojka Devojka kune dragog Oj djevojko Jovo i Ana Stojan i Ljiljana Vjerna djevojka Kad je draga na daleko Otkrivena tajna Omiljela mu djevojka Star i mlad Dragi i nedragi Rajše ljubljenega siromaka ko neljubljenega bogatca Biljana i vinari Konjic Marka ostavio Srećan verenik Nema straže nad očima Smrt Omera i Merime III Porodične pesme Sirotna majka Hasanaginica Sestra izbavlja brata Sestre i brat Dobra snaha, I Dobra snaha, II Jetrvica adamsko koleno IV Pobožne i moralne pesme Šta da čini ko misli Božji biti Pred Bogom ćemo biti svi jednaki Človek zvene kako svetlica Od raja djevojka Venčanje u neznanju Vila sve zna Sjajna košulja Opklada vile i djevojke Žena lepša od vile Lepa vida Junak i njegova sreća Prepiranje neba sa zemljom Udarila kiša Pobratim i posestrima Samoubistvo je greh Putovanje sunca Slepačka pesma Kad ko što udijeli V Pesme o radu Nadžnjevanje momka i devojke Moba u nedelju Zadružna kuća Vino vozi Zao gospodar Tri ptičice VI Šaljive pesme Prelja i kujundžija Lažna hvala Zajedljiva šala, I i II Malen vojno Sve zlo pa zlo Beskućnikova ženidba Na Sitnici Jadikovanje za teletom Imam kuću Čudna raja Kotarac i njegov magarac Silan lovac Laž nad lažima Vil Razne pesme Boj na Ravnju Devojke i junaci Prirodna sloboda Uzaludna služba Sačuvaj nas, Bože Ko šta nema EPSKE (JUNAČKE) PESME A. VERSKE I NEISTORISKE PESME Đakon Stevan i dva anđela Ko krsno ime slavi onom i pomaže Predrag i Nenad Sveti Sava i Hasan paša B. ISTORISKE PESME I Nemanjići i Mrnjavčevići Sveti Sava Ženidba Dušanova Uroš i Mrnjavčevići II Knez Lazar i Kosovske pesme Banović Strahinja Miloš u Latinima Čuvari Lazareva blaga Car Lazar i carica Milica Propast carstva srpskoga Kako Miloš Dragilović ili Obilović ranjen na Kosovu na 15 lipnja g(odišta) g(ospodinova) 1389 priminu i šta naredi na koncu od života, i poruči Vukosavi, ljubi svojoj, po svojoj punici Milici, ljubi Lazara kneza od Srblji a kćeri Uglješe Mrnavčića Vasojević Stevo Kosovka devojka Smrt majke Jugovića III Kraljević Marko Prvo junaštvo Marko Kraljević na pričešću Marko Kraljević i beg Kostadin Marko Kraljević i orao Marko Kraljević i Alil-aga Kako je Marko Kraljević izbavio tri vile Kraljević Marko i Ljutica Bogdan Ženidba Popović Stojana Ženidba kralja Mirčete IV Brankovići i njihovo doba Grijesi Smederevac-Đura Ženidba Zmaj-Despota Vuka Dioba Jakšića Smrt vojvode Prijezde Margita djevojka i Rajko vojvoda Banović Sekula i Jovan Kosovac Ženidba Vlašića Radula V Crnojevići Ženidba Maksima Crnojevića VI Hajduci Starina Novak i deli Radivoje Đerzelez Alija Vide Daničić Stari Vujadin Kostreš harambaša Mali Radojica Mali Marijan Čovjek paša i Mihat čobanin VII Uskoci Lov na Božić Ženidba Senjanina Iva Senjanin Tadija Ženidba od zadra Todora Ženidba Janković Stojana VIII Iz Hercogovine i Crne Gore Ženidba bega Ljubovića Tri sužnja Panto Cemović i iguman Nikodim IX Prvi i drugi ustanak Početak bune protiv dahija Knez Ivan Knežević Boj na Čokešini Boj na Čačku Tumačenje nekih nejasnijih stihova Rečnik nepoznatijih stranih, starinskih pokrajinskih reči Rečnik istoriskih i geografskih imena Pogovor Skraćenice Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Knjige (poezija) Više različitih knjiga, književnih časopisa i zbornika, uglavnom poezija. Cena iz oglasa je za jednu knjigu. Napomena: kada se neke od knjiga sa priloženih fotografija prodaju, spisak će biti ažuriran. Pre kupovine pošaljite poruku sa naslovima za koje ste zainteresovani, a ja ću odgovoriti da li su još uvek dostupne. Spisak dostupnih knjiga: Antologija slovačke poezije XX veka Jovan Zivlak - Večernja škola Najlepše ljubavne pesme sveta Radivoje Rale Damjanović - Triptih o povratku Milutin Lujo Danojlić - Plamičak na sveći Oskar Davičo - Zrenjanin / Višnja za zidom Petar Petrović Njegoš - Gorski vijenac Vito Marković - Pohvala ludilu Vito Marković - Pustoš i smrt Tiodor Rosić - Odbrana od vlasti Aleksandar Paunović - Čaj od zove Aleksandar Puškin - Selo (predgovor: Milorad Pavić) Ana Dumović - Antička opklada Ana Dumović - Plus, minus, beskonačno Anetta Milano - Prah trave Andrej Voznesenski - Trougaona kruška Blaže Koneski - Crkva Bogdan Mrvoš - Smrt u kući Božidar Milidragović - Carinik Božidar Milidragović - Izabrane pesme Dejan Bogojević - Nasmejane svetlosti Dejan Bogojević - Nenapisane pesme Dejan Bogojević - Tiranski zapisi Dejan Bogojević - Tompusi točkovi Dejvid Gaskojn - Pesme (prevod: Ivan V. Lalić) Dobrica Gajić - Vodeni znaci Dragan Pavlović - Nitroglicerin Dragan Pop Dragan - Utopija entropija dagerotipija Dragoslav Lacković - Zarobljena svetlost Dušan Čolović - Svetlosne dveri Dušan Čolović - U ikoni duše Dušan Kostić - Dnevi između nas Dušan Stanković - Stihovanje govor bez suvišnih reči Dušan Stanković - Stihovano u Niškoj Banji Dušan Stanković - Stihovi šta ako (Gde je pravda) Dušica Grujić Stanković - Zidovi ćute Duško Novaković - Nadzornik kvarta Đuro Stanojević - Kulturno mi se uzdiže Eli Skopetea - Pesme Goran Babić - Tri poeme Goran Ibrajter - Stihije Grozdana Crepajac - Obala nespokoja Grozdana Crepajac - Oseka i plima Grozdana Crepajac - Zašto Huan Liskano - Novi svet Orinoko Jasminka Nadaškić - Vreme kopriva Jelena Stanković Gavrilović - Pogašene voštanice Jovo Marić - Knjiga smrti i razonode Julian Pšiboš - Naslov večeri Jovan Dunđin - Sebi drugom Kočo Racin - Beli mugri Korponai Ivan - Nemirna su bila vremena... Latinka Đorđević - Kozaračka 39 Luiđi Fiorentino - Bazalt Ljiljana Lazić - Lutka učaurene duše Ljiljana J. Simić - Vila Jaseničarka Ljubica Zlatović - Bdenja Marija Tanackov - Stakleno more Marko Vranješević - Čujem vojsku Milan Nenadić / Ileana Ursu - Pesme Milan B. Popović - Bolji od svog života Milka Tomić - Nikad nije kasno Milka Vojinović - Običan život++-- Milorad Ilić Prika - Katalčica Miloš Brkić - Drugi cvet Mirjana Novokmet - Izazov nepoznatog Mirko Obradović - Maske Miroslava Todorović - Misija ljubavi Nevenka Vuković - Apsurdni jezik Nikolaj Kančev - Vreme podeljeno svima Nikolaj Velimirović - Pesme molitvene monaha Tadije Ognjen Petrović - Kečevi & osmice Ognjen Petrović - Prekid prenosa Predrag Čudić - Drug đavo Rade Đokanović - Apsolutno poslušan Rade Tomić - Vulkan moj brat Radiša Marinković - Dodir vremena Radmila Bošković - Samotno ogledalo Radomir Stojanović - Drugo nebo Ružica Tenkeš - Senke prošlosti Sandra Nešović - Apnea Saša Janković - Vetrovi sa vešala Slavica Ćirić - Kuća iza mosta na Batlaku Slobodan Jevtić - Fragmenti ljubavi Slobodan Kostić - Obračun sa anđelom Slobodan Suvajdžić - Anđeli i heruvimi Snežana Radojević - Vremenski palindrom Svetozar Baltić - Balade o očevini Štefanija Saša Kobula - Aelita Tanja Lazarević - Rascep Tijana Komnenić - Ko će promeniti zvuke V. A. Hronjec - Suvom iglom Vladimir Milojković - Razgovor sa Hertom Vuk Milatović - Večerammo spram zvezda Zlatko Tomić - Vražje oko Zoran M. Mandić - Kafkina fontana Zoran Milić - Kroćenje zmija Zoran Milisavljević - Prepirka sa telom Zoran Milisavljević - Ukus gorčine Zou Difan - Oda miru Izvornik 3 (zbornik poezije KK 21, S. Palanka, 2012) Izvornik 4 (zbornik poezije KK 21, S. Palanka, 2013) Kvartet 2012: Spasoje Ž. Milovanović / Predrag Jakšić / Jelena M. Ćirić / Tanja Milojević - Ja, ti, on i ona Kvartet 2015: Marija Nedeljković / Borislav Kosanović / Sandra Dobrašinović / Duško Bajić Kosanović - Četiri nijanse ljubavi Šraf (list za kulturu i društvena pitanja) br. 2: Dža ili bu, Josif Brodski (Violeta Bjelogrlić), Dijego Rivera (Vladimir Majakovski), Bertolt Breht, Danilo Kiš... Šumadijske metafore 2011 (zbornik poezije) Šumadijske metafore 2012 (zbornik poezije) Šumadijske metafore 2014 (zbornik poezije) Svitak (književne novine) br. 70 Trinaesti god (zbornik poezije KD `Zapis`, G. Milanovac, 2013)

Ova knjiga se nalazi u Knjaževcu, te lično preuzimanje u Beogradu nije moguće odmah, nego nekoliko dana kasnije!!! LOM, 2018. Verovatno najbolja Bardova knjiga. Deseta pesnička knjiga Zvonka Karanovića Iza zapaljene šume nalikuje šetnji kroz sobu s ogledalima gde se multiplikovani identiteti sele iz zamenice u zamenicu, iz pola u pol, iz statusa u status. U tom kodiranom kosmopolitskom luna-parku, s objektima za melahnholiju i odmaranje, vožnju ili egzibicionističke šetnje pod okriljem meseca, Karanović nam u trideset slika, situacija, mini-filmova govori o ljubavi, pripadanju, magiji poezije, dužnosti pesnika. Zvonko Karanović (Niš, 1959) srpski je književnik. Radio je kao novinar, urednik, voditelj na radiju, di džej, organizator koncerata, 13 godina bio je vlasnik muzičke prodavnice. Biografija Počeo je da piše poeziju pod uticajem bit književnosti, filma i pop kulture. U svojim kasnijim knjigama eksperimentisao je s nadrealizmom i formom pesme u prozi. Dobitnik je nekoliko srpskih nagrada za poeziju, kao i nekoliko međunarodnih književnih stipedija, između ostalih i one koju dodeljuje „Hajnrih Bel Fondacija“, Keln, Nemačka, 2011. Objavljivao je u svim najznačajnijim književnim časopisima stare i nove zemlje, kao i u mnogim časopisima u inostranstvu. Pesme su mu prevedene na šesnaest jezika. Napisao je trilogiju Dnevnik dezertera koju čine romani Više od nule (2004), Četiri zida i grad (2006) i Tri slike pobede (2009), čija radnja je smeštena u period april 1998 – 5. oktobar 2000. Trilogija prati životne priče trojice urbanih momaka koji, boreći se za svoj pogled na svet, pokušavaju da žive „po svome“ u zemlji ophrvanoj ratom i ekonomskim teškoćama. Ona je posveta izgubljenoj generaciji koja se devedesetih ili iselila iz Srbije, ili stradala u najnovijim balkanskim sukobima, ili postala društveno marginalizovana zahvaljujući svom kosmopolitizmu. Sva tri romana bila su veoma zapažena u srpskoj književnoj javnosti. Više od nule je doživeo tri izdanja, dok su romani Četiri zida i grad i Tri slike pobede bili u najužoj konkurenciji za NIN-ovu nagradu. Karanović je član Srpskog književnog društva i Srpskog PEN centra. Živi u Beogradu. Osnivač je i glavni urednik PPM Enklave. Nagrade i priznanja Nagrada Laza Kostić za zbirku pesama Mesečari na izletu, 2013. Nagrada Biljana Jovanović za zbirku pesama Kavezi, 2014. Nagrada Kočićevo pero i Kočićeva knjiga za zbirku pesama Najbolje godine naših života, 2014. Nagrada Dušan Vasiljev za zbirku pesama Zlatno doba, 2016. Nagrada Ramonda Serbica za celokupno delo i doprinos srpskoj književnosti, 2018. Dela Knjige pesama Blitzkrieg (samizdat, 1990) Srebrni surfer (SKC, Niš, 1991) Mama melanholija (Prosveta, Beograd, 1996) Extravaganza (Gradina, Niš, 1997) Tamna magistrala (Narodna knjiga, Beograd, 2001) Svlačenje (Povelja, Kraljevo, 2004) Mesečari na izletu - pesme u prozi (Lom, Beograd, 2012) Kavezi (Lom, Beograd, 2013) Zlatno doba (Lom, Beograd, 2015) Iza zapaljene šume (Lom, Beograd, 2018) Izabrane pesme Neonski psi - izabrane pesme (Home Books, Beograd, 2001) Box set - sabrane pesme (Lom, Beograd, 2009) Najbolje godine naših života - izabrane pesme (Lom, Beograd, 2014) Knjige pesama u inostranstvu Tamna magistrala - izabrane pesme (Fraktura, Zagreb, Hrvatska, 2008) Barabanы i strunы, magistralь i nočь - izabrane pesme (Piramida, Lavov, Ukrajina, 2011. Burn, baby, burn - izabrane pesme (Drava Verlag, Klagenfurt, Austrija, 2013) Pepelaška vo hromiran kovčeg - izabrane pesme (Blesok, Skopje, Makedonija, 2014) It Was Easy to Set the Snow On Fire: The Selected Poems (Phoneme Media, Los Angeles, USA, 2016) Najboljša leta najinih življenj - izabrane pesme (LUD Literatura, Ljubljana, Slovenija, 2017) Antologije – domaće Antologija niških pesnika (priredio Milentije Đorđević), Prosveta, Niš, 2003. Zvezde su lepe, ali nemam kad da ih gledam – antologija srpske urbane poezije (priredila Radmila Lazić), Samizdat B92, Beograd, 2009. Iz muzeja šumova – antologija srpske poezije 1988 – 2008 (priredio Nenad Milošević), VBZ, Beograd – Zagreb, 2009. Antologije – strane New European Poets , Graywolf Press (Wayne Miller, Kevin Prufer), Saint Paul, Minnesota, USA, 2008. Ulaznica · eintrittskarte, Panorama srpskog pesništva 21. veka, Panorama der serbischen Lyrik im 21. Jahrhundert, (priredio Dragoslav Dedović), Drava Verlag, Austrija, 2011. Cat Painters – An Anthology of Conteporary Serbian Poetry (Edited and Introduced by Biljana B. Obradović and Dubravka Đurić), Dialogos Books, New Orleans, USA, 2016. Romani Više od nule (Zograf, Niš, 2004, 2005; Laguna, Beograd, 2006) Četiri zida i grad (Laguna, Beograd, 2006) Tri slike pobede (Laguna, Beograd, 2009) Prevodi romana Čotiri stіni і mіsto (FAKT, Kijev, Ukrajina, 2009) Tri kartini peremogi (Komora, Kijev, Ukrajina, 2016)

Žan Kokto RASPINJANJA (Bagdala, Kruševac, 1966, tvrd povez, 87 str. naslovna korica ima neznatnu fleku vidi sliku) Žan Kokto (franc. Jean Cocteau; 5. jul 1889 — 11. oktobar 1963[1]) bio je francuski pesnik, romanopisac, dramatičar, slikar, dizajner, režiser i bokserski trener. Kao eksperimentator prošao je kroz sve faze moderne umetnosti - kubizam, dadaizam, nadrealizam, a po raznolikosti opusa smatra se korifejem francuskog duha (`Orfej“, „Strašna deca“, „Petao i Arlekin“). Član Francuske akademije postao je 1955, na poziciji br. 31. u periodu 1955-1963. Žan Kokto Jean Cocteau b Meurisse 1923.jpg Žan Kokto, 1923. Datum rođenja 5. jul 1889. Mesto rođenja Mezon Lafit, Francuska Datum smrti 11. oktobar 1963. (74 god.) Mesto smrti Mi la Fore, Francuska Škola Lycée Condorcet Najvažnija dela Les enfantes terribles La Machine infernale Potpis Biografija Rodio se u mestu Mezon Lafit, malom gradiću blizu Pariza, od oca Žorža i majke Eženi. Njegova porodica bila je ugledna u pariskim krugovima. Otac mu je bio advokat i amaterski slikar koji je počinio samoubistvo kad je Žan imao samo 9 godina. Uprkos svojim dostignućima na gotovo svim književnim i umetničkim poljima, Kokto je uvek isticao da je prvenstveno pesnik te da je njegov opus poezija. O njemu je pohvalno govorila i američka spisateljica Edit Varton. Sa 19 godina, Žan je objavio prvu zbirku pesama naslovljenu `Aladinova svetiljka`. Kuća Žana Koktoa, danas pretvorena u muzej Bio je cenjen član zajednice avangardnih umetnika na Monparnasu, posebno jer je vodio boemski život. U svojim ranim dvadesetim godinama, bio je jako produktivan. Ruski impresario Sergej Djagiljev izazvao ga je da napiše nešto za pozorište. Izjavom `Iznenadi me!` bacio je rukavicu Žanu. On je izazov prihvatio, a rezultat je bio balet `Parada`: Djagiljev je bio producent, kostime i scenografiju uradio je Pablo Pikaso, a muziku je komponovao Erik Sati. Delo nije bilo dobro prihvaćeno, a u samoj radnji osećao se nadrealizam. Ime pravca nadrealizam skovao je pisac Gijom Apoliner. Kasnije je Kokto pisao: Da se nije pojavio Apoliner, sa svojom obrijanom lobanjom, ožiljkom na slepoočnici i zavojem oko glave, dame bi nam bile iskopale oči ukosnicama. Portret Žana Koktoa, španskog slikara Federika de Madrasa i Očoe iz perioda između 1910. i 1912. godine Snimio je 6 nadrealističkih filmova: „Krv pesnika“, „Orfej“, „Orfejev testament“, „Lepotica i zver“, i drugi. Reputacija filmskog stvaraoca donela mu je kasnije i prijateljstvo sa glumcem pod imenom Žan Mare. Ti filmovi kasnije su uticali na filmski žanr poznat kao Francuski novi talas. Pisao je dela i za Edit Pjaf, s kojom je bio i veliki prijatelj. Upoznao je mladog pisca imenom Remon Radige, kojeg je oslobodio vojne službe, i pomogao mu izdati prva dela. Često su se družili, išli na putovanja i odmore. Danas se sumnja da je između njih dvoje postojala nekakva homoseksualna veza, iako za te tvrdnje nema dokaza. Remonova iznenadna smrt 1923. godine, shrvala ga je pa se odao opijumu. Njegova najpoznatija knjiga, „Les enfantes terribles“, napisana je u jednoj nedelji. Bio je biseksualac. Imao je nekoliko prolaznih veza sa ženama. Dece nije imao, iako je kasnije jednog dečaka usvojio. Navodno je, od 1918. do svoje smrti 1963., bio Veliki majstor Sionskog priorata. U zbirci memoara „The White Book“, za koju je napisao predgovor i uradio ilustracije, pesnik opširno pripoveda svoju seksualnu autobiografiju prizivajući sliku koja mu se urezala u sećanje još dok je bio dete: tri tamna mladeža na pocrnelom, smeđem, nagom telu Cigančića koji sedi u krošnji drveta. Ova slika muškog anđela divljih očiju koji lebdi nad zemljom, stalno ga je pratila i od samog početka konstituisala njegovu želju. On opisuje susrete sa mornarima; ti incidenti datiraju iz tajanstvenog perioda u kome je, tada još uvek maloletni Kokto, zaplašen svojim lako stečenim ranim uspesima, pobegao u Viju Port, sirotinjsku četvrt na dokovima Marselja, i živeo tamo neko vreme kao propalica lakog morala. Bio je član Francuske akademije od 1955. do smrti, a tokom života je dobio još niz priznanja. Umro je u svom dvorcu od srčanog udara 11. oktobra 1963. godine, pripremajući radio-emisiju u znak sećanja na Edit Pjaf. Kada je čuo da je ona toga dana izdahnula, uskliknuo je: “Ah, la Piaf est morte, je peux mourir!” (“Pjaf je mrtva, ja mogu da umrem!”). Sahranjen je u svom vrtu.

Vajat, 2001. Pečat biblioteke (vidi se na slici), inače odlično očuvano, verovatno nekorišćeno. Izbor pesama iz svih dosad objavljenih knjiga poezije Marije Knežević, i jedne neobjavljene, s razlogom je poneo naslov Moje drugo ti (2001). Naslov Dvadeset pesama o ljubavi i jedna ljubavna (2003) takođe bi mogao, bez obzira na brojčanu nepodudarnost, odgovarati izboru iz pesnikinjinog opusa. I kada nisu ljubavne ili o ljubavi, i kada na prvi pogled nisu u vezi sa „ja“ ili u vezi sa „ti“, Marijine pesme tiču se odnosa pesničke duše s drugim bićem, i tiču se ljubavi. U sebi nose proživljeno iskustvo destilovano u obliku stiha i slike. Duboke su i vedre i gorke i ironične. I lepe, premda neretko uprizore ružno. Jedinstvenog i neponovljivog izraza, prodorno stižu do „drugog ti“ i uzdrmaju ga. Jesu, kao Kafkin ideal umetničkog dela ‒ sekira za zamrznuto more u nama, i jesu, kao Sioranov ideal pesme ‒ opasnost. Poezija su punog života i poezija puna života. Slično Rilkeu, Marija Knežević u „Nepotrebnim savetima mladom pesniku“ kaže: „ono što pišeš sobom možda će i valjati“. Naslov ove knjige mogao bi glasiti i: Pesme pisane sobom. – Zorica Bečanović Nikolić Svaki izbor iz poezije Marije Knežević bio bi dobar, jer, sigurno bi bio obiman, isticao ovaj ili onaj aspekt pesništva koje je uočavalo i pratilo ne samo ličnu istoriju već i važne promene društva u kome se zadesilo – da ga nadiđe, da se nad njime uzdigne. Književni kvalitet koji bismo nazvali inteligencija i pismenost krase pesnikinju grada, mita, erosa, mora, društvene osvešćenosti i kritike, umetnicu relacija i povezivanja, onu koja prihvata, nasmejana, takozvanu realnost. Reaktualizuje je, reanimira, ne retušira. U ljubavnoj misiji – podsećanje na ljudskost. I: „Da je onako kako nije a trebalo bi, ona bi odavno bila prepoznata kao bartkinja (ne od Bart već od bard), ali je ovako kako je, i začudo i ipak, i uprkos, opstala je kao pesnikinja, pripovedačica, romansijerka, prevoditeljka, esejistkinja trideset godina, kao vrednost nacionalne književnosti. Zar bismo smeli tako da vidimo veliki ozbiljni opus Marije Knežević? Smemo i hoćemo. Zasnujmo novu istoriju (tzv. savremene) srpske književnosti, upišimo nova-stara imena i biće nam lepši i čistiji život.“ – Danica Vukićević Marija Knežević (Beograd, 1963), srpska je pesnikinja, prozni pisac, prevodilac i profesor književnosti. Rođena je 1963. godine u Beogradu. Diplomirala je na grupi za Opštu književnost i teoriju književnosti, Filološkog fakulteta u Beogradu i magistrirala Komparativnu književnost na Mičigen univerzitetu (Michigan State University) gde je i predavala kreativno pisanje u periodu 1996-2000. Između ostalih poslova, radila je i kao novinar u Radio Beogradu. Član je Srpskog književnog društva. Ima status samostalnog umetnika. Njene pesme, eseji, priče, prikazi i prevodi mogu se naći u gotovo svim domaćim i mnogim inostranim listovima i časopisima za književnost, kao i u velikom broju domaćih i stranih antologija. Objavljenje knjige i prevodi Hrana za pse(roman u kratkim pričama, Matica srpska, Novi Sad, 1989) Elegijski saveti Juliji (poezija, BIGZ, Beograd, 1994) Stvari za ličnu upotrebu (poezija, “Prosveta”, Beograd, 1994) Doba Salome (poezija, “Prosveta”, Beograd, 1996) Moje drugo ti (poezija, “Vajat”, Beograd, 2001) Querida – elektronska prepiska sa Anikom Krstić iz bombardovanog Beograda (“Vajat”, Beograd, 2001) Dvadeset pesama o ljubavi i jedna ljubavna (poezija, RAD, Beograd, 2003) Knjiga o nedostajanju (eseji, Nezavisna izdanja Slobodana Mašića, Beograd, 2003) Das Buch vom Fehlen (izbor iz knjige eseja “Knjiga o nedostajanju”, Wieser Verlag, Wien, 2004, dvojezično izdanje, prevod na nemački: Goran Novaković) [1] Kasni sat (izbor i prevod poezije Čarlsa Simića, “Otkrovenje”, Beograd, 2000) Ekaterini (roman, “Filip Višnjić”, Beograd, 2005) In tactum (poezija, »Povelja«, Kraljevo, 2005) Uličarke (poezija, RAD, Beograd, 2007) Knjiga utisaka (kratki eseji, »Treći trg«, Beograd 2008)[2] Ekaterini (Czarne, Poland, 2008, prevod na poljski: Dorota Jovanka Ćirlić)[3] Fabula rasa (rad na knjizi je finansirao »KulturKontakt« iz Beča, samostalno izdanje autorke, 2008) Ekaterini (Wieser Verlag, Klagenfurt, 2009, prevod na nemački: Silvia Zimermann) [4] Ulicznice (»slowo/obraz terytoria«, Gdanjsk, prevod na poljski: Dorota Jovanka Ćirlić) (Ova knjiga je predstavljala Srbiju 2010. na Evropskom festivalu poezije Pesnik slobode koji organizuje grad Gdanjsk.)[5] Šen (poezija, MALI NEMO, Pančevo, 2011)[6] Roman Ekaterini je objavljen u Rusiji tokom 2011. Fabula rasa (priče, MALI NEMO, Pančevo, 2012) [7] Ekaterini (Istros Books, London, 2013, prevod na engleski: Will Firth) [8] Tehnika disanja, (izdavač „Povelja“, biblioteka „Stefan Prvovenčani“, Kraljevo, 2015) Auto, roman, izdavač Agora Zrenjanin, 2017. Moje drugo ti, odabrane pesme (Kontrast izdavaštvo, Beograd, 2019) Breathing Technique, izbor iz poezije, dvojezično izdanje, Zephyre Press, Masačusets, SAD, 2020. Krajnje pesme, poezija, Povelja Kraljevo, biblioteka „Stefan Prvovenčani”, 2020. Kritika O delu Marije Knežević pisali su brojni kritičari, između ostalih: Ljiljana Šop i Bogdan A. Popović, Zorica Bečanović-Nikolić, Jasmina Vrbavac, Tanja Kragujević, Aleksandar B. Laković, Radmila Lazić, Mirko Magarašević, Nikola Živanović, Aleksandar Jerkov, Ewa Zonnenberg, Mihailo Pantić, Svetlana Tomić… Nagrade Nagrada „Đura Jakšić” za knjigu pesama In tactum, 2006. Priča Bez straha od promene, iz knjige Fabula rasa, odabrana je da predstavlja Srbiju u godišnjem zborniku „Best European Fiction” za 2012. godinu (prevod Will Firth). Reč je o trećem tomu ove antologije koju svake godine objavljuje Dalkey Archive Press iz Ilinoisa.

UKCG 1986 NOVA BABIĆ, Goran, pjesnik, prozaik i dramski pisac (Vis, 18. X 1944). Djetinjstvo i mladost proveo je u raznim mjestima (Split, Makarska, Opuzen, Zagreb, Metković, Mostar, Podhum). Gimnaziju je polazio i završio (1963) u Mostaru. Studirao je na Ekonomskom fakultetu u Zagrebu i diplomirao 1968. God. 1969. osniva Centar za društvene djelatnosti omladine RK SOH (bio je tajnik ustanove, a poslije glavni urednik biblioteke). Od 1973. je glavni urednik Oka. — Javio se pjesmom Za prvu zbirku (Sloboda, 1958, 28. XI). Pjesme, prozne i dramske tekstove, književne prikaze te polemike objavljuje u publikacijama: Mlada Hercegovina (1959, 1960), Sloboda (1959, 1962–1964, 1966), Mladost (1964, 1968, 1970), Republika (između 1966. i 1980), Telegram (1966, 1968, 1969, 1972), Encyclopaedia moderna (1967, 1971/1972), Polja (između 1967. i 1980), Vidik (1967, 1968, 1970, 1972), Kolo (1969), Forum (između 1970. i 1979), Umjetnost i dijete (1970, 1979), Hrvatski tjednik (1971), Mogućnosti (1971, 1973), Odjek (1971, 1973–1975), Zadarska revija (1971, 1972), Modra lasta (1972–1974), Književna reč (1973, 1977, 1979), Oko (1975–1980), Književne novine (1979), Revija (1980) i dr. Pseudonim mu je G. B. Matin. Piše i poeziju za djecu. Sklon je pjesničkom eksperimentiranju, rušenju tradicije na tematskoj i formalnoj razini te se okušao u grafičkoj i vizualnoj poeziji. U kazalištu su mu izvedene drame Čaj s mrljom (1972); Baš-Čelik (1977); autor je TV drama Kratka noć (s K. Klarićem, 1971), Naša stvar (1975), Blesan i Tulipan (s K. Babić, 1976) te radio-dramâ Devet, devet, devet (1973), Dan kad je poludio telefon u Jugoslaviji (1974), Autostoper (1976) i dr. Za roman Smrt u snu, koji je počeo izlaziti u Forumu (1977), dobio je nagradu Željezare Sisak (1980). Pjesme su mu uvrštene u više antologija, a prevođene su na albanski, engleski, makedonski, rumunjski i slovenski. DJELA: Ptico jedna glupa u smrt zaljubljena. Zagreb 1966. — Lapot i druge listine iz ljetopisa. Zagreb 1969. — Ostale otvorene igre. Zagreb 1969. — Krabulja. Zagreb 1970. — Strašna djeca. Zagreb 1973. — Tri poeme. Beograd 1974. — Vjetrenjače trulo srce. Cetinje 1974. — Nova djeca. Dubrovnik 1975, Gornji Milanovac 1978. — Mjesečina, noćni lijes. Čakovec 1975. — Naša stvar. Rijeka 1975. — Blesan i Tulipan. Novi Sad 1977. — Dim i zima. Zagreb 1977. — Bića vatre, svjetlosti. Beograd 1978. — Dramski tekstovi, 1. Osijek 1979. — Kako se uči ljubav. Beograd 1979. — Noćna rasa. Zagreb 1979. — Smrt u snu. Zagreb 1979. LIT.: Jakša Fiamengo: Strasti avanture. Vidik, 17(1970) 21, str. 98–100. — Vjeran Zuppa: Goran Babić: Lapot i druge listine iz ljetopisa. Telegram, 11(1970) br. 508. — Branko Bošnjak: Geografija sile. Pitanja, 4(1972) 35, str. 1365–1369. — Stanka Bručić-Dvoržak: Goran Babić: Strašna djeca. Knjiga i čitaoci, 7(1973) 7/10 str. 202–203. — Jakov Jurišić: Svježina poetskog izričaja. Odjek, 27(1974) 13, str. 20–21. — Srba Ignjatović: Pesništvo Gorana Babića od Lapota do Tri poeme. Književna reč, 4(1975) br. 33. — Zvonimir Kostić: Tri poeme Gorana Babića. Letopis Matice srpske, 151(1975) CDXVI/4, str. 401–403. — Rade Prelević: Poezija kao kritika poezije. Život, 24(1975) XLVII/2, str. 220–222. — Lidija Švagel: Vjetrenjače trulo srce. Zadarska revija, 24(1975) 5/6, str. 527–528. — Marijan Tomislav Bilosnić: Čitljiva i jasna zbirka. Rukovet, 22(1976) XLIII/5–6, str. 288–289. — Ljubomir Cvijetić: Goran Babić: Mjesečina noćni lijes. Odjek, 29(1976) 10, str. 18–19. — Zvonko Kovač: Nova podloga angažmana. Stih, 1(1976) 2, str. 166–168. — Sreten Perović: Ironija kao samoodbrana. Stvaranje, 31(1976) 1, str. 135–137. — Draško Ređep: Srce domaje. Detinjstvo, 1976, 1, str. 55–60. — Lukša Fiamengo: Goran Babić: Bića vatre. OFF, 1978, 1, str. 91–93. — Ivan Božičević: Goran Babić: Noćna rasa. Republika, 36(1980) 6, str. 823–824. — Srbo Ignjatović: Noćna rasa. Književnost, 35(1980) LXX/9, str. 1534–1538. — Draško Ređep: Goran Babić: Noćna rasa. Književnost, 35(1980) LXX/8, str. 1331–1335. — Ranko Risojević: Smrt u snu. Odjek, 33(1980) 4, str. 17. — Ljiljana Šop: Goran Babić: Smrt u snu. Književne novine, 32(1980) br. 601. — Velimir Visković: Goran Babić: Smrt u snu. Književna reč, 9(1980) br. 139. Goran Babić je studirao i diplomirao na Ekonomskom fakultetu u Zagrebu. Od 1969. godine vodio je Centar za društvene djelatnosti omladine u sklopu kojega je objavljen niz knjiga mladih hrvatskih pisaca. Od 1973. godine glavni je urednik časopisa Oko, gdje dolazi do izražaja njegova kontroverzna polemičarska strast; zastupajući dogmatske stavove vladajuće stranke (SKJ) izaziva svojim polemikama žestok prezir i odbojnost većeg dijela hrvatske javnosti. Godine 1991. napušta Hrvatsku.[1] Babić polemičar[uredi VE | uredi] Spomenuti je esej... svojevremeno prozvao onaj brkati i bradati zlohudi patuljak iz šume Striborove hrvatske književnosti. Naime drug Goran Babić je na moju tvrdnju da u određenom razdoblju* nije bilo pravih književnih časopisa, odnosno realne mogućnosti da se oni pojave a pogotovo prežive, rekao i napisao,... da sam mimoišao Krležine časopise, valjda misleći da sam vesla sisao, te da uistinu vjerujem da su Krležini časopisi u poslijeratnom razdoblju bili sinonim književne živosti u nas.... takav časopis kome bi urednik bio Miroslav Krleža nije naprosto izlazio, a to što je on bio urednik, i to urednik u sjeni, prvih brojeva Foruma, ne predstavlja neko osobito sretno razdoblje hrvatske književnosti.[2] hrvatskoj književnosti neposredno poslije 1945. godine Nepotpun popis djela[uredi VE | uredi] Pjesme[uredi VE | uredi] Ostale otvorene igre, Mladost, Zagreb, 1969. Mjesečina, noćni lijes, `Zrinski`, Čakovec, 1975. Noćna rasa, Nolit, beograd, 1979. Duša, `Zrinski`, Čakovec, 1987.

ANTOLOGIJA SRPSKOG PESNIŠTVA (XIII-XX vek) Priredio - Miodrag Pavlović Izdavač - Srpska književna zadruga, Beograd Godina - 1964 564 strana 20 cm Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Predgovor ANTOLOGIJA SRPSKOG PESNIŠTVA SAVA NEMANJIĆ (1175—1235) Slovo o mukama Nemanjina poslednja želja Slovo o umu STEFAN NEMANJIĆ PRVOVENČANI (oko 1165—1227) Molitva svetom Simeonu DOMENTIJAN (oko 1210—posle 1264) Inoplemenik zvani glad Reč o svetlosti TEODOSIJE (sredina XIII početak XIV v) Slovo utehe sv Save upućeno Stefanu Nemanji ARHIEPISKOP DANILO (oko 1270—1337) Molitva pred tvrdima sunca Molitva pred anđelima ljutim Plač bugarskih vojnika za carem Mihailom Molitva u malovremenoj krasoti JEFIMIJA MRNJAVČEVIĆ (oko 1349—posle 1404) Molitva knezu Lazaru PATRIJARH DANILO (oko 1350—posle 1396) Slovo kosovskih boraca Ispovest mrtvog kneza Lazara NEPOZNATI (druga polovina XIV v) Ispovedna molitva MONAH IZ RAVANICE (sredina XIV v — posle 1398) Oplakivanje porobljenog otačastva Plač za knezom Lazarom NEPOZNATI IZ RAVANICE (sredina XIV v — posle 1404) Pohvala knezu Lazaru Plač za knezom Lazarom Molitva knezu Lazaru GRIGORIJE CAMBLAK (oko 1364—141920) Vraćanje vida Stefanu Dečanskom STEFAN LAZAREVIĆ (1374/5–1427) Slovo ljubavi KONSTANTIN FILOZOF (kraj XIV v posle 1433) Smrt despota Stefana Lazarevića ANDONIJE RAFAIL EPAKTIT (kraj XIV v — posle 1419) Plač za knezom Lazarom NIKON JERUSALIMAC (oko 1380—posle 1468) Povest tuđina JELENA BALŠIĆ (oko 1368—1443) Otpisanije bogoljubno SMEDEREVAC (XV vek) Molitva vladičici za spas od neprijatelja SMEDEREVSKI BESEDNIK (sredina XV veka) Plač za despotom Đurđem Brankovićem DIMITRIJE KANTAKUZIN (druga polovina XV veka) Nedokučivost je odasvud Veliko pozorje Molitva sa žalošću LONGIN (druga polovina XVI veka) Ikos Prvomučeniku Stefanu ARSENIJE ČARNOJEVIĆ (oko 1633—1706) Molitva zaspalom Gospodu KIPRIJAN RAČANIN (druga polovina XVII v — početak XVIII B) Reči proročkih kazivanja ARSENIJE JOVANOVIĆ ŠAKABENTA (1698—1748) Zapis u srebru čudotvorne ikone Nadgrobno slovo Beogradu NEPOZNATI (XVIII v) Finiks drevo previsoko ZAHARIJA ORFELIN (1726—1785) Sjetovanije NEPOZNATI (kraj XVIII veka) Monaška pesma JOVAN PAČIĆ (1771—1849) Snu LUKIJAN MUŠICKI (1777—1837) Natpis o ljudskom rodu Na sredi sinja mora PAVLE SOLARIĆ (1779—1821) Pesna o gozbi 1807 MILOVAN VIDAKOVIĆ (1780—1841) Vidim nebo otvoreno SAVA MRKA» (1783—1833) More zala ov`je svet SIMA MILUTINOVIT SARAJLIJA (1791-1847) Srpski junak Veljko Petroviću JOVAN STERIJA POPOVIĆ (1806—1856) Čovek Spomen putovanja po doljnim predelima Dunava Na smrt jednog zlikovca VASILIJE SUBOTIT (1807—1869) Čas smrti Severni putnik k Antiki Besmertije NIKANOR GRUJIĆ (1810—1887) Očajanje Muza pri požaru Našoj staroj smokovnici PETAR PETROVIĆ NJEGOŠ (1813—1851) Luča mikrokozma Snom je čovjek uspavan teškijem Naše žizni proljeće je kratko O svevišnji tvorče nepostižni Svemogućstvo svetom tajnom šapti Gorski vijenac Pas svakoji svoje breme nosi Svj`et je ovaj tiran tiraninu O prokleta zemljo propala si BORBE MALETIĆ (1816—1888) Prirodnoj prestupnici SVETOZAR VUJIĆ (1819—1883) Melanholija JOVAN SUBOTIĆ (1817-18 86) Bog slavenski Znič Duga Embrionu MEDO PUCIĆ (1821-1882) Krila Mope Život BRANKO RADIČEVIĆ (1824—1853) Tuga i opomena Bolesnikov uzdisaj Kad mlidijax umreti MILICA STOJADINOVIĆ SRPKINJA (1830—1877) Kad se nebo muti BURA JAKŠIĆ (1832-1878) Božji dar Orao JOVAN JOVANOVIĆ ZMAJ (1833—1904) Sunce s rodi pa zaviri Probudio s orkan ljuti Što je java tako kivna Moje nebo jer je mutno Otkide se DAMJAN PAVLOVIĆ (1840—1866) Viši duh LAZA KOSTIĆ (1841—1910) Među javom i med snom Na ponosnoj lađi Pevačka himna Jovanu Damaskinu Santa Maria della Salute MILAN KUJUNDŽIĆ ABERDAR (1842-1893) Tački jadi JOVAN GRČIĆ MILENKO (1846—1875) Planinska slika VOJISLAV ILIĆ (1862-1894) Jutro na Hisaru kod Leskovca Turska Kad se ugasi sunce Himna vekova Poslednji dan ALEKSA ŠANTIĆ (1868—1924) Mraz Pretprazničko veče MILETA JAKŠIĆ (1869—1935) Stvari koje su prošle JOVAN DUČIĆ (1871—1943) Bor Bukva Mravi Suncokreti Pesma Meha Krila Senka Kob Tajna Natpis MILAN RAKIĆ (1876—1937) Jasika Ukvrgama VELIMIR RAJIĆ (1879—1915) Basna o životu Zavet SIMA PANDUROVIĆ (1883—1960) Veze Svetkovina VLADISLAV PETKOVIĆ DIS (1880—1917) Tamnica Jutarnja idila Utopljene duše Možda spava Nirvana VELJKO PETROVIĆ (1884) Vidoviti Ponor DUŠAN SREZOJEVIĆ (1886—1916) Poslednji samrtnik Bezimena pesma MILUTIN BOJIĆ (1892—1917) Zemlja oluje Sejači Bez uzvika BELIMIR ŽIVOJINOVIĆ MAЅЅIKA (1886) Leto STANISLAV VINAVER (1891—1955) Natpis Vekovima tice nas klikuju JELA SPIRIDONOVIĆ-SAVIĆ (1891) Februar ANICA SAVIĆ-REBAC (1893—1953) Praksitelu Romeo i Julija Magia naturalis MILOŠ CRNJANSKI (1893) Na ulici : Priviđenja DUŠAN VASILJEV (1900—1924) Žice MOMČILO NASTASIJEVIĆ (1894—1938) Sivi trenutak Predvečerje Roditelju Osama na trgu Trag Poruka Put Tuga u kamenu Reči iz osame Misao ALEKSANDAR VUČO (1897) Humor zaspalo RASTKO PETROVIĆ (1898—1949) Sa svetlim poljupcem na usnama Dignem tad oči nebesima DESANKA MAKSIMOVIĆ (1898) Ponoć Na buri DUŠAN MATIĆ (1898) Da imenuješ senke zvezda Pred buru RADE DRAINAC (1899—1943) Rodni breg Klasične strofe RISTO RATKOVIĆ (1903—1954) Bivši anđeli MILAN DEDINAC (1902) Šlesko bdenije Noć duža od snova Trava u snu i na javi DESIMIR BLAGOJEVIĆ (1905) Utva zlatokrila OSKAR DAVIČO (1909) Slutnja Čas Strava Izlaze iz mene crna pokolenja SKENDER KULENOVIĆ (1910) Stefak RADOMIR PRODANOVIĆ (1915-1944) Glas Zvono VASKO POPA (1922) Igre Svadbe Jurke Pepela Belutak Srce belutka San belutka Podražavanje sunca Smrt sunčevog oca Slepo sunce Sukob u zenitu Ponoćno sunce Razmirica Krunisana jabuka Plava omča Visoki put Slobodan let Zev nad zevovima Zvezdoznančeva ostavština Ništarija Zvezde izbeglice Zev nad zevovima STEVAN RAIČKOVIĆ (1928) Ruke bola O vrati se Pesma i smrt Kamena uspavanka O sjaj su samo vrata kraja IVAN V LALIĆ (1931) Konj Glasovi mrtvih Jutro BRANKO MILJKOVIĆ (1934—1961) Prelid Bol i sunce JOVAN HRISTIĆ (1933) Fedru Napomene Likovi Pesnika Simboli pesništva Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Prosveta, 1965. Bibliotečki primerak (ne otpis): na jednom mestu zapisan broj i na dva tri mali pečati, negde izbledeli, negde precrtani korektorom. Inače odlično očuvana. Jedna od najvažnijih knjiga velikog srpskog pesnika! Vujaklijini crteži sa motivima krajputaša. Branko V. Radičević (Čačak, 14. maj 1925 – Beograd, 11. januar 2001) bio je srpski književnik i novinar. Pisao je poeziju, romane, pripovetke, scenarija i književnost za delu. Život i stvaralaštvo Potiče iz građanske porodice, od oca Velimira i majke Kosare, rođ. Milikić. U ranoj mladosti, tokom Drugog svetskog rata, još kao šesnaestogodišnjak, bio je partizanski kurir Ratka Mitrovića. Odveden je i u logor, u Smederevskoj Palanci, gde se teško razboleo, jedva preživeo, i tek onda nastavio školovanje u čačanskoj Gimnaziji. Posle rata, jedno vreme je živeo u Sarajevu, gde počinju njegovi stvaralački dani. Seli se u Beograd, gde završava Pravni fakultet. Uporedo s studiranjem, radi kao novinar za Dugu i kao saradnik u mnogim listovima i časopisima. Kao urednik edicija „Žar ptica“, više godina radi u Borbi. Bio je i predsednik izdavačke kuće Srpska književna zadruga iz Beograda. Pokrenuo je kulturne manifestacije: Disovo proleće u Čačku i Dragačevski sabor trubača u Guči. Stvaralaštvo mu sadrži i preko sto naslova pesama, pripovedaka, romana i knjiga za decu. Istraživao je i spomenike- „krajputaše“, (krajputaši- njegova reč), napravio je i dve monografije o seoskim spomenicima - krajputašima. Bio je i veliki istraživač i poznavalac srpskog jezika. Dela Najpoznatija dela su mu „Pesme o majci“, „Priča o životinjama“, „Sa Ovčara i Kablara“, „Vojničke pesme“, „Ponoćni svirači“, „Seljaci“ i „Antologija srpskog pesništva“. Aktivan je u književnom i društvenom životu do pred kraj svoga života. Veliki uspeh stiče i njegovo poslednje delo „Sujeverice“. Dobitnik je Vukove i Sedmojulske nagrade. Pesme Sutonski dani, 1945. Pesme, 1949. Lirika, 1951. Zemlja, 1954. Večita pešadija, 1956. Tri čokota stihova a o vinu ni reči, 1961. Božja krčma, 1965. Sa Ovčara i Kablara, 1970. Seljačka poema, 1971. Izabrane pesme, 1971. Pohvalice i pokudice, 1974. Zemljosanke, 1978. Tekla reka Lepenica, 1979. Vita jela, zelen bor, 1986. Kadionik, 1990. Romani Bela žena, 1955. Izgubljeni grad, 1957. Četvrta noć, 1957. Ponoćni svirači, 1959. Noć tela, 1963. Grubići i nežnići, 1968. Seljaci, 1971. Ćorava posla, 1972. Svedok, 1977. Praznina, 1992. Knjige pripovedaka Ljubav i smrt, 1982. Gorka grla, 1986. Takav je život, 1989. Budućnost, 1991. Knjige za decu Priče o dečacima, 1952. Duh livada (priče), 1954. Učeni mačak (novela), 1957. Poslastičarnica kod veselog čarobnjaka, 1950. Čudotvorno oko (priče i bajke), 1964. Bajka o šaljivčini i druge priče, 1967. Bajke o guslama, 1967. Gvozden čovek i druge priče, 1967. Đavolije i druge priče, 1967. Pesme o majci, 1979. Devetaci, 1976. Skitnica ili pesme i priče za decu, 1988. Priče o životinjama, 1990. Kako je Jošika otišao na nebo, priče iz ciganskog života, 1992. Monografije Plava linija života – srpski spomenici i krajputaši, 1961. Srpski nadgrobni spomenici i krajputaši, 1965. Filmski scenario Poruke (Dokumentarni kratki) 1960. Uzrok smrti ne pominjati (film) 1968. Lazar Gavrilović vodeničar (TV kratki) Ostalo Sujeverice i druge reči, Srpska književna zadruga, 1990. Sujeverice i druge reči – knjiga druga, Srpska književna zadruga, 1992. Sujeverice i druge reči – knjiga treća, Srpska književna zadruga, 1995. Sujeverice i druge reči IV, Prosveta, 1999. Miloš Bajić (1915, Resanovci kod Bosanskog Grahova – 1995) bio je srpski slikar. Rođen je u Resanovcima kod Grahova (BiH). Od 1922. živeo je u Beogradu tu je završio Gimnaziju i Učiteljsku školu. Kao đak objavljivao je likovne priloge i karikature u listovima Skamija, Štipavac, Ošišani jež, Politika, Jutarnji list. Od 1935. slikarstvo uči kod Petra Dobrovića. 1937. završio je prvu godinu Umetničke škole u Beogradu u klasi Bete Vukanović. Početkom septembra 1941. stupio je u Valjevski partizanski odred. Oktobra 1942. uhapšen je u Beogradu od strane specijalne policije i interniran u logor Banjica. Septembra 1942. sa Banjice je transportovan u koncentracioni logor Mauthauzen. Tokom zarobljeništva beležio je scene iz života interniraca, o čemu je kasnije govorio: „ U koncentracionom logoru Banjica, Mauthauzen, Ebenze crtežom sam izazivao sudbinu. Crtao sam olovčicom veličine malog prsta i na papiru kakvog se dokopam. To sam radio tajno, rizikujući život. Crteže sam potom zakopavao u zemlju.“ Bio je oženjen Danicom Karišić-Bajić, prof. biologije i dugogodišnjom direktorkom Prve beogradske gimnazije. Imali su dvoje dece: ćerku Jesenku Bajić i sina Darka Bajića. Jesenka Bajić, dugogodišnja urednica u redakciji programa za decu i mlade RTS-a. Darko Bajić, reditelj i profesor FDU u Beogradu. Za svoja filmska ostvarenja dobitnik je niza nagrada u zemlji i inostranstvu. Nakon oslobođenja nastavio je studije na Akademiji za likovne umetnosti u Beogradu. Studirao je u klasama Mila Milunovića, Ivana Tabakovića, Nedeljka Gvozdenovića. Diplomirao je 1949. a posle specijalke kod Marka Čelebonovića postaje jedan od prvih asistenata na ALU gde kao profesor slikarstva radi do penzionisanja 1979. U klasi profesora Bajića studirali su mnogi danas poznati i afirmisani slikari u našoj zemlji i svetu. Bio je član grupe Samostalni (1951–1955) i Decembarske grupe (1955–1960) koje su se svojim modernim izrazom obračunavale sa vladajućim socrealizmom. Prvu samostalnu izložbu imao je u galeriji ULUS-a u Beogradu 1952. (...)on je u svojoj generaciji prvi apstraktni slikar. A biti prvi često je isto što i biti vrednost (Miodrag B. Protić). Učestvovao je u osnivanju umetničke kolonije u Bačkoj Topoli (1953), gde je nastao njegov prvi mozaik velikog formata i obelisk posvećen osvajanju kosmosa. U njegovom kasnijem radu ističu se mnogobrojni mozaici i freske (kompozicije u prostoru) a posebno spomen kosturnica Partizanska nekropola u Resanovcima (1971). 1967. po prvi put izlaže svoj novi ciklus slika velikog formata Mauthauzen, inspirisan autentičnim crtežima nastalim u logoru. Uzbuđenje koje i sada osećamo pred oporim i muškim radovima Miloša Bajića, istinsko je i trajno, kao što su i ove slike trajne baš zato što su istinite (Slobodan Novaković). 1975. objavio je monografiju Mauthauzen 106621 u čijem predgovoru Bajić piše: „Neka mladost koja ne zna za tragiku toga vremena, niti za život u njemu, svoje beskrajno zanesenjaštvo uputi do najudaljenijih zvezda, ali nikada više tamo.“

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 1966. godina Prvo izdanje! Milovan Danojlić (Ivanovci, 3. jul 1937) je srpski pisac koji živi i radi od 1984. godine u Francuskoj. Veliku maturu položio je 1957. u Beogradu, gde je 1973. na Filološkom fakultetu diplomirao Odsek za romanistiku. Sarađivao je kao stalni i spoljni saradnik u dnevnim listovima Borba, Politika, u NIN-u i brojnim književnim časopisima. U dva navrata je radio kao lektor za srpskohrvatski jezik na Univerzitetu u Poatjeu, a nekoliko godina je obavljao poslove spoljnog saradnika pariskog radija. Član je SANU od 2000. godine. Jedan je od 13 intelektualaca koji su obnovili rad predratne Demokratske stranke 1989. Objavio je više od 70 knjiga beletristike i poezije na srpskom jeziku. Piše poeziju, prozu, esejistiku i književnu kritiku. Priredio je i preveo veliki broj knjiga iz književnosti za decu; preveo je i prepevao dela poznatih pisaca (V. Šekspir, Š. Bodler, J. Brodski, E. Sioran, L. Aragon, E. Paund, V. B. Jejts, E. Jonesko, P. Klodel), pisana na francuskom i engleskom jeziku. Najpoznatije Danojlićeve knjige su „Neka vrsta cirkusa“, „Lične stvari - ogledi o sebi i o drugima“ i „Balada o siromaštvu“. Nagrade Dobitnik je više književnih nagrada od kojih su najpoznatije: NIN-ova nagrada za delo „Oslobodioci i izdajnici“ 1997. Oktobarska nagrada Beograda, Zmajeva nagrada, Nagrada Branko Ćopić, Nagrada Isidora Sekulić, Nagrada Desanka Maksimović, Mladost, Mlado pokoljenje, Neven, Vitalova nagrada `Zlatni suncokret`, Žička hrisovulja, Nagrada Miloš Đurić za prevodilaštvo, Nagrada Pečat vremena za književnost. Dela Urođenički psalmi, Nolit, Beograd, 1957. Nedelja, Lykos, Zagreb, 1959. Kako spavaju tramvaji Arhivirano 2014-12-08 na Wayback Machine-u, Lykos, Zagreb, 1959. Noćno proleće, Progres, Novi Sad, 1960. Balade, Nolit, Beograd, 1966. Lirske rasprave, Matica srpska, Novi Sad, 1967. Furunica-jogunica, Kulturni centar, Novi Sad, 1969. Glasovi, nezavisno izdanje, Beograd, 1970. Čudnovat dan, Mlado pokolenje, Beograd, 1971. O ranom ustajanju, Matica srpska, Novi Sad, 1972. Rodna godina, BIGZ, Beograd, 1972. Onde potok, onde cvet, Zmajeve dečje igre/Radnički univerzitet, Novi Sad, 1973. Čistine, Matica srpska, Novi Sad, 1973. Grk u zatvoru, August Cesarec, Zagreb, 1975. Naivna pesma, Nolit, Beograd, 1976. Put i sjaj, Matica srpska, Novi Sad, 1976. Kako je Dobrislav protrčao kroz Jugoslaviju Arhivirano 2014-12-15 na Wayback Machine-u, BIGZ, Beograd, 1977. Muka s rečima, Slobodan Mašić, Beograd, 1977. Pesme, Nolit, Beograd, 1978. Tačka otpora, Liber, Zagreb, 1978. Zimovnik, Zbirka Biškupić, Zagreb, 1979. Zmijin svlak, Nolit, Beograd, 1979. Rane i nove pesme, Prosveta, Beograd, 1979. Kako živi poljski miš, Narodna knjiga, Beograd, 1980. Senke oko kuće, Znanje, Zagreb, 1980. To : vežbe iz upornog posmatranja, Prosveta, Beograd, 1980. Srećan život, Mladost, Zagreb, 1981. Mišja rupa, M. Danojlić/M. Josić, Beograd, 1982. Sunce je počelo da se zlati, Zavod za izdavanje udžbenika, Novi Sad, 1982. Čišćenje alata, M. Danojlić/S. Mašić, Beograd, 1982. Brisani prostor, Srpska književna zadruga, Beograd, 1984. Podguznica, M.Josić/M. Danojlić, Beograd, 1984. Šta sunce večera, Rad, Beograd, 1984. Kao divlja zver : teškoće s ljudima i sa stvarima, Filip Višnjić, Beograd, 1985. Večiti nailazak : stihovi, Jugoslavika, Toronto, 1986. Dragi moj Petroviću, Znanje, Zagreb, 1986. Čekajući da stane pljusak, [s.n.], Pariz, 1986. Pisati pod nadzorom, Nova Jugoslavija, Vranje, 1987. Neka vrsta cirkusa, Književna omladina Srbije, Beograd, 1989. Tačka otpora : izabrane pesme, Srpska književna zadruga, Beograd, 1990. Zlo i naopako, BIGZ, Beograd, 1991. Godina prolazi kroz avliju, Srpska književna zadruga, Beograd, 1992. Pesme za vrlo pametnu decu, Prosveta, Beograd, 1994. Da mi je znati : izbor iz poezije za decu, Zmaj, Novi Sad, 1995. Na obali, Gradska biblioteka, Čačak, 1995. Martovsko sunce : izbor iz poezije za decu, ING Komerc, Novi Sad, 1996. Mesto rođenja, Filip Višnjić, Beograd, 1996. Muka duhu, Draganić, Beograd, 1996. Teško buđenje, Plato, Beograd, 1996. Šta čovek da radi, Obrazovanje, Novi Sad, 1996. Jesen na pijaci, Školska knjiga, Novi Sad, 1997. Nedelja u našoj ulici, Todor, Novi Sad, 1997. Oslobodioci i izdajnici, Filip Višnjić, Beograd, 1997. Balada o siromaštvu, Filip Višnjić, Beograd, 1999. Veliki ispit, Verzal Press, Beograd, 1999. Kako spavaju tramvaji i druge pesme, Jefimija, Kragujevac, 1999. Kako je kralj Koba Jagi napustio presto, Intelekta, Valjevo, 2000. Pevanija za decu, Dečje novine, Gornji Milanovac, 2000. Razgorevanje vatre : izabrane pesme, Zadužbina Desanke Maksimović, Beograd, 2000. Lične stvari : ogledi o sebi i drugima, Plato, Beograd, 2001. Mesec je pun kao kljun : izbor iz poezije za decu, Agencija za otkrivanje i razvoj talenata `Nikola Tesla`, Novi Sad, 2001. Ograda na kraju Beograda, Bookland, Beograd, 2001. Pustolovina ili Ispovest u dva glasa, Filip Višnjić, Beograd, 2002. Zečji tragovi, Filip Višnjić, Beograd, 2004. Srbija na zapadu, NB `Stefan Prvovenčani`, Kraljevo, 2005. Čovek čoveku, Književna zajednica `Borisav Stanković`, Vranje, 2006. Pešački monolog, Plato, Beograd, 2007. Učenje jezika, Srpska književna zadruga, Beograd, 2008. Priča o pripovedaču, IP Matica srpska, Novi Sad, 2009. Crno ispod noktiju, Plato, Beograd, 2010. Dobro jeste živeti, Albatros Plus, Beograd, 2010. Iznuđene ispovesti, Plato, Beograd, 2010. Pisma bez adrese Arhivirano 2015-04-18 na Wayback Machine-u, Službeni glasnik, Beograd, 2012. Hrana za ptice, Albatros Plus, Beograd, 2014. Milovan Danojlić: Položaj pesnika `Pesnik se može umoriti, može zapasti u očajanje i beznađe, i pevajući o svom klonuću, donekle ga rečju prevazilaziti, ali on ne može preći u neprijateljski tabor, onaj u kome su porobljivači i silnici. On je nepobedivi borac i kad goloruk izlazi u arenu.[1] . . . Poezija je so zemlje, i pesnici su osetljive antene narodnih zajednica. Oni primaju i registruju drhtaje i treptaje, uzlete i težnje, nade i klonuća svog plemena. Pesnici nisu predvoditelji ni presuditelji, a ipak, dobro je oslušnuti ono što govore. I onda, kad se čine čudni i nastrani, možda su tada jedini na dobrom, ispravnom putu. Njihova se ludost, tako često, potvrdila kao najviši oblik pameti`.

Prosveta, 1978. Izbrisani mali pečati biblioteke; osim toga vrlo dobro stanje. Branko V. Radičević (Čačak, 14. maj 1925 – Beograd, 11. januar 2001) bio je srpski književnik i novinar. Pisao je poeziju, romane, pripovetke, scenarija i književnost za delu. Život i stvaralaštvo Potiče iz građanske porodice, od oca Velimira i majke Kosare, rođ. Milikić. U ranoj mladosti, tokom Drugog svetskog rata, još kao šesnaestogodišnjak, bio je partizanski kurir Ratka Mitrovića. Odveden je i u logor, u Smederevskoj Palanci, gde se teško razboleo, jedva preživeo, i tek onda nastavio školovanje u čačanskoj Gimnaziji. Posle rata, jedno vreme je živeo u Sarajevu, gde počinju njegovi stvaralački dani. Seli se u Beograd, gde završava Pravni fakultet. Uporedo s studiranjem, radi kao novinar za Dugu i kao saradnik u mnogim listovima i časopisima. Kao urednik edicija „Žar ptica“, više godina radi u Borbi. Bio je i predsednik izdavačke kuće Srpska književna zadruga iz Beograda. Pokrenuo je kulturne manifestacije: Disovo proleće u Čačku i Dragačevski sabor trubača u Guči. Stvaralaštvo mu sadrži i preko sto naslova pesama, pripovedaka, romana i knjiga za decu. Istraživao je i spomenike- „krajputaše“, (krajputaši- njegova reč), napravio je i dve monografije o seoskim spomenicima - krajputašima. Bio je i veliki istraživač i poznavalac srpskog jezika. Dela Najpoznatija dela su mu „Pesme o majci“, „Priča o životinjama“, „Sa Ovčara i Kablara“, „Vojničke pesme“, „Ponoćni svirači“, „Seljaci“ i „Antologija srpskog pesništva“. Aktivan je u književnom i društvenom životu do pred kraj svoga života. Veliki uspeh stiče i njegovo poslednje delo „Sujeverice“. Dobitnik je Vukove i Sedmojulske nagrade. Pesme Sutonski dani, 1945. Pesme, 1949. Lirika, 1951. Zemlja, 1954. Večita pešadija, 1956. Tri čokota stihova a o vinu ni reči, 1961. Božja krčma, 1965. Sa Ovčara i Kablara, 1970. Seljačka poema, 1971. Izabrane pesme, 1971. Pohvalice i pokudice, 1974. Zemljosanke, 1978. Tekla reka Lepenica, 1979. Vita jela, zelen bor, 1986. Kadionik, 1990. Romani Bela žena, 1955. Izgubljeni grad, 1957. Četvrta noć, 1957. Ponoćni svirači, 1959. Noć tela, 1963. Grubići i nežnići, 1968. Seljaci, 1971. Ćorava posla, 1972. Svedok, 1977. Praznina, 1992. Knjige pripovedaka Ljubav i smrt, 1982. Gorka grla, 1986. Takav je život, 1989. Budućnost, 1991. Knjige za decu Priče o dečacima, 1952. Duh livada (priče), 1954. Učeni mačak (novela), 1957. Poslastičarnica kod veselog čarobnjaka, 1950. Čudotvorno oko (priče i bajke), 1964. Bajka o šaljivčini i druge priče, 1967. Bajke o guslama, 1967. Gvozden čovek i druge priče, 1967. Đavolije i druge priče, 1967. Pesme o majci, 1979. Devetaci, 1976. Skitnica ili pesme i priče za decu, 1988. Priče o životinjama, 1990. Kako je Jošika otišao na nebo, priče iz ciganskog života, 1992. Monografije Plava linija života – srpski spomenici i krajputaši, 1961. Srpski nadgrobni spomenici i krajputaši, 1965. Filmski scenario Poruke (Dokumentarni kratki) 1960. Uzrok smrti ne pominjati (film) 1968. Lazar Gavrilović vodeničar (TV kratki) Ostalo Sujeverice i druge reči, Srpska književna zadruga, 1990. Sujeverice i druge reči – knjiga druga, Srpska književna zadruga, 1992. Sujeverice i druge reči – knjiga treća, Srpska književna zadruga, 1995. Sujeverice i druge reči IV, Prosveta, 1999. Miloš Bajić (1915, Resanovci kod Bosanskog Grahova – 1995) bio je srpski slikar. Rođen je u Resanovcima kod Grahova (BiH). Od 1922. živeo je u Beogradu tu je završio Gimnaziju i Učiteljsku školu. Kao đak objavljivao je likovne priloge i karikature u listovima Skamija, Štipavac, Ošišani jež, Politika, Jutarnji list. Od 1935. slikarstvo uči kod Petra Dobrovića. 1937. završio je prvu godinu Umetničke škole u Beogradu u klasi Bete Vukanović. Početkom septembra 1941. stupio je u Valjevski partizanski odred. Oktobra 1942. uhapšen je u Beogradu od strane specijalne policije i interniran u logor Banjica. Septembra 1942. sa Banjice je transportovan u koncentracioni logor Mauthauzen. Tokom zarobljeništva beležio je scene iz života interniraca, o čemu je kasnije govorio: „ U koncentracionom logoru Banjica, Mauthauzen, Ebenze crtežom sam izazivao sudbinu. Crtao sam olovčicom veličine malog prsta i na papiru kakvog se dokopam. To sam radio tajno, rizikujući život. Crteže sam potom zakopavao u zemlju.“ Bio je oženjen Danicom Karišić-Bajić, prof. biologije i dugogodišnjom direktorkom Prve beogradske gimnazije. Imali su dvoje dece: ćerku Jesenku Bajić i sina Darka Bajića. Jesenka Bajić, dugogodišnja urednica u redakciji programa za decu i mlade RTS-a. Darko Bajić, reditelj i profesor FDU u Beogradu. Za svoja filmska ostvarenja dobitnik je niza nagrada u zemlji i inostranstvu. Nakon oslobođenja nastavio je studije na Akademiji za likovne umetnosti u Beogradu. Studirao je u klasama Mila Milunovića, Ivana Tabakovića, Nedeljka Gvozdenovića. Diplomirao je 1949. a posle specijalke kod Marka Čelebonovića postaje jedan od prvih asistenata na ALU gde kao profesor slikarstva radi do penzionisanja 1979. U klasi profesora Bajića studirali su mnogi danas poznati i afirmisani slikari u našoj zemlji i svetu. Bio je član grupe Samostalni (1951–1955) i Decembarske grupe (1955–1960) koje su se svojim modernim izrazom obračunavale sa vladajućim socrealizmom. Prvu samostalnu izložbu imao je u galeriji ULUS-a u Beogradu 1952. (...)on je u svojoj generaciji prvi apstraktni slikar. A biti prvi često je isto što i biti vrednost (Miodrag B. Protić). Učestvovao je u osnivanju umetničke kolonije u Bačkoj Topoli (1953), gde je nastao njegov prvi mozaik velikog formata i obelisk posvećen osvajanju kosmosa. U njegovom kasnijem radu ističu se mnogobrojni mozaici i freske (kompozicije u prostoru) a posebno spomen kosturnica Partizanska nekropola u Resanovcima (1971). 1967. po prvi put izlaže svoj novi ciklus slika velikog formata Mauthauzen, inspirisan autentičnim crtežima nastalim u logoru. Uzbuđenje koje i sada osećamo pred oporim i muškim radovima Miloša Bajića, istinsko je i trajno, kao što su i ove slike trajne baš zato što su istinite (Slobodan Novaković). 1975. objavio je monografiju Mauthauzen 106621 u čijem predgovoru Bajić piše: „Neka mladost koja ne zna za tragiku toga vremena, niti za život u njemu, svoje beskrajno zanesenjaštvo uputi do najudaljenijih zvezda, ali nikada više tamo.“

Prvo izdanje četvrte knjige poezije Branka V. Radičevića. Korice kao na slikama, unutra dobro. Knjigu je likovno opremio slikar Miloš Bajić. Autor - osoba Radičević, Branko V., 1925-2001 = Radičević, Branko V., 1925-2001 Naslov Zemlja / Branko V. Radičević ; [oprema knjige Miloš Bajić] Vrsta građe poezija odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1954 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Mladost, 1954 (Beograd : „Slobodan Jović“) Fizički opis 94 str. : ilustr. ; 17 cm Drugi autori - osoba Bajić, Miloš Zbirka Cvrčak : džepna knjiga. 3, Savremeni pisci ; 1 Napomene Str. [95]: O piscu. Branko V. Radičević (Čačak, 14. maj 1925 – Beograd, 11. januar 2001) bio je srpski književnik i novinar. Pisao je poeziju, romane, pripovetke, scenarija i književnost za delu. Život i stvaralaštvo Potiče iz građanske porodice, od oca Velimira i majke Kosare, rođ. Milikić. U ranoj mladosti, tokom Drugog svetskog rata, još kao šesnaestogodišnjak, bio je partizanski kurir Ratka Mitrovića. Odveden je i u logor, u Smederevskoj Palanci, gde se teško razboleo, jedva preživeo, i tek onda nastavio školovanje u čačanskoj Gimnaziji. Posle rata, jedno vreme je živeo u Sarajevu, gde počinju njegovi stvaralački dani. Seli se u Beograd, gde završava Pravni fakultet. Uporedo s studiranjem, radi kao novinar za Dugu i kao saradnik u mnogim listovima i časopisima. Kao urednik edicija „Žar ptica“, više godina radi u Borbi. Bio je i predsednik izdavačke kuće Srpska književna zadruga iz Beograda. Pokrenuo je kulturne manifestacije: Disovo proleće u Čačku i Dragačevski sabor trubača u Guči. Stvaralaštvo mu sadrži i preko sto naslova pesama, pripovedaka, romana i knjiga za decu. Istraživao je i spomenike- „krajputaše“, (krajputaši- njegova reč), napravio je i dve monografije o seoskim spomenicima - krajputašima. Bio je i veliki istraživač i poznavalac srpskog jezika. Dela Najpoznatija dela su mu „Pesme o majci“, „Priča o životinjama“, „Sa Ovčara i Kablara“, „Vojničke pesme“, „Ponoćni svirači“, „Seljaci“ i „Antologija srpskog pesništva“. Aktivan je u književnom i društvenom životu do pred kraj svoga života. Veliki uspeh stiče i njegovo poslednje delo „Sujeverice“. Dobitnik je Vukove i Sedmojulske nagrade. Pesme Sutonski dani, 1945. Pesme, 1949. Lirika, 1951. Zemlja, 1954. Večita pešadija, 1956. Tri čokota stihova a o vinu ni reči, 1961. Božja krčma, 1965. Sa Ovčara i Kablara, 1970. Seljačka poema, 1971. Izabrane pesme, 1971. Pohvalice i pokudice, 1974. Zemljosanke, 1978. Tekla reka Lepenica, 1979. Vita jela, zelen bor, 1986. Kadionik, 1990. Romani Bela žena, 1955. Izgubljeni grad, 1957. Četvrta noć, 1957. Ponoćni svirači, 1959. Noć tela, 1963. Grubići i nežnići, 1968. Seljaci, 1971. Ćorava posla, 1972. Svedok, 1977. Praznina, 1992. Knjige pripovedaka Ljubav i smrt, 1982. Gorka grla, 1986. Takav je život, 1989. Budućnost, 1991. Knjige za decu Priče o dečacima, 1952. Duh livada (priče), 1954. Učeni mačak (novela), 1957. Poslastičarnica kod veselog čarobnjaka, 1950. Čudotvorno oko (priče i bajke), 1964. Bajka o šaljivčini i druge priče, 1967. Bajke o guslama, 1967. Gvozden čovek i druge priče, 1967. Đavolije i druge priče, 1967. Pesme o majci, 1979. Devetaci, 1976. Skitnica ili pesme i priče za decu, 1988. Priče o životinjama, 1990. Kako je Jošika otišao na nebo, priče iz ciganskog života, 1992. Monografije Plava linija života – srpski spomenici i krajputaši, 1961. Srpski nadgrobni spomenici i krajputaši, 1965. Filmski scenario Poruke (Dokumentarni kratki) 1960. Uzrok smrti ne pominjati (film) 1968. Lazar Gavrilović vodeničar (TV kratki) Ostalo Sujeverice i druge reči, Srpska književna zadruga, 1990. Sujeverice i druge reči – knjiga druga, Srpska književna zadruga, 1992. Sujeverice i druge reči – knjiga treća, Srpska književna zadruga, 1995. Sujeverice i druge reči IV, Prosveta, 1999. Miloš Bajić (1915, Resanovci kod Bosanskog Grahova – 1995) bio je srpski slikar. Rođen je u Resanovcima kod Grahova (BiH). Od 1922. živeo je u Beogradu tu je završio Gimnaziju i Učiteljsku školu. Kao đak objavljivao je likovne priloge i karikature u listovima Skamija, Štipavac, Ošišani jež, Politika, Jutarnji list. Od 1935. slikarstvo uči kod Petra Dobrovića. 1937. završio je prvu godinu Umetničke škole u Beogradu u klasi Bete Vukanović. Početkom septembra 1941. stupio je u Valjevski partizanski odred. Oktobra 1942. uhapšen je u Beogradu od strane specijalne policije i interniran u logor Banjica. Septembra 1942. sa Banjice je transportovan u koncentracioni logor Mauthauzen. Tokom zarobljeništva beležio je scene iz života interniraca, o čemu je kasnije govorio: „ U koncentracionom logoru Banjica, Mauthauzen, Ebenze crtežom sam izazivao sudbinu. Crtao sam olovčicom veličine malog prsta i na papiru kakvog se dokopam. To sam radio tajno, rizikujući život. Crteže sam potom zakopavao u zemlju.“ Bio je oženjen Danicom Karišić-Bajić, prof. biologije i dugogodišnjom direktorkom Prve beogradske gimnazije. Imali su dvoje dece: ćerku Jesenku Bajić i sina Darka Bajića. Jesenka Bajić, dugogodišnja urednica u redakciji programa za decu i mlade RTS-a. Darko Bajić, reditelj i profesor FDU u Beogradu. Za svoja filmska ostvarenja dobitnik je niza nagrada u zemlji i inostranstvu. Nakon oslobođenja nastavio je studije na Akademiji za likovne umetnosti u Beogradu. Studirao je u klasama Mila Milunovića, Ivana Tabakovića, Nedeljka Gvozdenovića. Diplomirao je 1949. a posle specijalke kod Marka Čelebonovića postaje jedan od prvih asistenata na ALU gde kao profesor slikarstva radi do penzionisanja 1979. U klasi profesora Bajića studirali su mnogi danas poznati i afirmisani slikari u našoj zemlji i svetu. Bio je član grupe Samostalni (1951–1955) i Decembarske grupe (1955–1960) koje su se svojim modernim izrazom obračunavale sa vladajućim socrealizmom. Prvu samostalnu izložbu imao je u galeriji ULUS-a u Beogradu 1952. (...)on je u svojoj generaciji prvi apstraktni slikar. A biti prvi često je isto što i biti vrednost (Miodrag B. Protić). Učestvovao je u osnivanju umetničke kolonije u Bačkoj Topoli (1953), gde je nastao njegov prvi mozaik velikog formata i obelisk posvećen osvajanju kosmosa. U njegovom kasnijem radu ističu se mnogobrojni mozaici i freske (kompozicije u prostoru) a posebno spomen kosturnica Partizanska nekropola u Resanovcima (1971). 1967. po prvi put izlaže svoj novi ciklus slika velikog formata Mauthauzen, inspirisan autentičnim crtežima nastalim u logoru. Uzbuđenje koje i sada osećamo pred oporim i muškim radovima Miloša Bajića, istinsko je i trajno, kao što su i ove slike trajne baš zato što su istinite (Slobodan Novaković). 1975. objavio je monografiju Mauthauzen 106621 u čijem predgovoru Bajić piše: „Neka mladost koja ne zna za tragiku toga vremena, niti za život u njemu, svoje beskrajno zanesenjaštvo uputi do najudaljenijih zvezda, ali nikada više tamo.“ KC (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Sergej Aleksandrovič Jesenjin (rus. Сергéй Алексáндрович Есéнин; Konstantinovo, 3. oktobar 1895 — Lenjingrad, 28. decembar 1925) je bio ruski pesnik, pripadnik književnog pravca imažinizma.[2] Najpoznatije pesme Jesenjina su: Pesma o keruši, Ispovest mangupa, Molitva za umrle, Pismo majci, Kafanska Moskva i Doviđenja, druže, doviđenja. Jesenjin važi za jednog od najboljih i ujedno najomiljenijih pesnika Rusije. Zbog porekla sa sela, on je sebe smatrao „pesnikom sela“, i u mnogim svojim delima bavio se životom na selu. Rođen je u selu Konstantinovo u Rjazanjskom regionu 3. oktobra (21. septembra po starom kalendaru) 1895. u seoskoj porodici, od oca Aleksandra Nikitiča Jesenjina (1873—1931), i majke Tatjane Fjodorovne Titove (1875—1955). Počeo je da piše poeziju sa devet godina. Godine 1904. je pošao u Konstantinovsku školu, posle čijeg završetka 1909. počinje da studira u crkvenoj drugorazrednoj učiteljskoj školi (danas muzej S. A. Jesenjina) u Spas-Klepikama. Po završetku škole, u jesen 1912. preselio se u Moskvu i počeo da radi prvo u mesari, a zatim kao lektor u štampariji. Već 1913. paralelno s poslom pohađa studije kao „dobrovoljni slušalac“ na Moskovskom gradskom narodnom univerzitetu Šanjavskog, na istorijsko-filozofskom odseku. Druži se intenzivno sa pesnicima Surikovskog književno-muzičkog kružoka. Pesnik Zgrada škole, u koju je išao S. Jesenjin u gradu Spas-Klepiki U dečijem časopisu „Mirok“, 1914. su po prvi put objavljene pesme Jesenjina. Godine 1915, preselio se u Sankt Peterburg, gde je upoznao pesnike Aleksandra Bloka, Sergeja Gorodeckog, Nikolaja Kljujeva i Andreja Belog, kojima recituje svoje pesme. Uz njihovu pomoć, Jesenjin je izgradio svoju poetiku i postao poznat u književnim krugovima. U januaru 1916. Jesenjin dobija poziv za Prvi svetski rat i zahvaljujući zalaganjima drugova, dobija zvanje („s najvišeg vrha“) bolničara u Carskoseoskom vojno-bolničkom vozu br. 143 Njenog Visočanstva Carice Aleksandre Fjodorovne. U to vreme se zbližio s grupom „Novoseoskih pesnika“ i izdao prvu zbirku („Radunica“ — 1916), koja ga je učinila veoma poznatim. Prva zbirka pesama S. Jesenjina Zajedno s Nikolajem Kljujevim često nastupa, između ostalog pred caricom Aleksandrom Fjodorovnom i njenim ćerkama u Carskom Selu. Od 1915—1917 se druži s pesnikom Leonidom Kanegiserom,[3] koji je kasnije ubio predsednika Petrogradske komisije za vanredne situacije Mojseja Urickog. U periodu bavljenja Jesenjina imažinizmom, izašlo je nekoliko zbirki pesama — „Trerjadnica“, „Ispovest huligana“ (oba — 1921), „Pesme kavgadžije“ (1923), „Moskva kafanska“ (1924), poema „Pugačov“. Pesnik je 1921. sa svojim drugom Jakovom Bljumkinim putovao u Srednju Aziju, posetio Ural i Orenburg. Od 13. maja[4] do 3. juna gostovao je u Taškentu kod druga i pesnika Aleksandra Širjajevca. Tamo je Jesenjin nekoliko puta nastupao pred publikom i recitovao pesme na poetskim večerima. Po rečima očevidaca, Jesenjin je voleo da sedi u starom gradu i sluša uzbekistansku poeziju i muziku. U vozu, kojim je putovao, on je i živeo sve vreme svog boravka u Taškentu, zatim je tim vozom putovao u Samarkand, Buharu i Poltorack (današnji Ašhabad). 3. juna 1921. Sergej odlazi iz Taškenta i 9. juna 1921. se vraća u Moskvu. Sticajem okolnosti, veći deo života ćerka pesnika, Tatjana, proživela je u Taškentu. Početkom 1920-ih godina Jesenjin se aktivno bavio književno-izdavačkom delatnošću, a takođe prodajom knjiga u iznajmljenoj knjižari u Velikoj Nikitskoj ulici, što mu je oduzimalo mnogo vremena. Poslednje godine života je mnogo putovao po zemlji. Tri puta je posetio Kavkaz, nekoliko puta je bio u Lenjingradu, sedam puta — u Konstantinovu. Od 1924. do 1925. je posetio Azerbejdžan, dao zbirku pesama na štampanje. „Crveni istok“, se štampao u mesnoj štampariji. Postoji verzija o tome, da je upravo tamo, u maju 1925. bila napisana „Poslanica jevanđelistu Demjanu“. Godine 1924. Jesenjin je rešio da napusti imažinizam zbog nesuglasica sa A. B. Marijenhofom. Jesenjin i Ivan Gruzinov su objavili otvoreno pismo o raspuštanju grupe. U novinama su počeli da se pojavljuju veoma kritički članci o njemu, koji su ga optuživali za alkoholizam, vandalizam po hotelskim sobama, svađe i druge antisocijalne postupke, iako je pesnik i sam svojim ponašanjem (posebno poslednjih godina života) ponekad davao osnov za te kritike. Protiv Jesenjina je bilo podignuto nekoliko krivičnih prijava zbog huliganstva; poznato je takođe i delo `Delo četыrёh poэtov`, u vezi s krivicom Jesenjina i njegovih drugova za antisemitske izjave. Sovjetska vlast se „brinula“ za njegovo zdravstveno stanje, pa tako u pismu Hristijana Rakovskog Feliksu Dzeržinskom od 25. oktobra 1925. Rakovski moli „da se spasi život poznatog pesnika — nesumnjivo najtalentovanijeg u našem Savezu“, predlažući: „pozovite ga k sebi, i pošaljite zajedno s njim u sanatorijum druga, koji mu ne bi dozvoljavao pijančenje…“. Krajem novembra 1925. Sofija Tolstaja se dogovorila s direktorom psihoneurološke klinike Moskovskog univerziteta, profesorom Ganuškinim o hospitalizaciji pesnika u njegovu kliniku. O tome je znalo samo nekoliko bliskih ljudi. 21. decembra 1925. on napušta kliniku, uzima sa štedne knjižice skoro sav novac i za dan odlazi u Lenjingrad, gde odseda u sobi br. 5 hotela „Angleter“. U Lenjingradu poslednje dane života Jesenjina obeležavaju susreti sa Kljujevim, G. F. Ustinovim, Ivanom Pribludnim, V. I. Erlihom, I. I. Sadofjevim, N. N. Nikitinim i drugima. Privatni život Potomci u Srbiji Godine 1913. se Sergej upoznaje sa Anom Romanovnom Izrjadnovom, koja je radila kao lektor u štampariji „Društva I. D. Sitina“, gde je Jesenjin počeo da radi. Neko vreme su se zabavljali i počeli da žive zajedno. Već 21. decembra 1914. je Ana Izrjadnova rodila sina, po imenu Jurij. On je bio najmističniji, od sve Jesenjinove dece, jer je bio vanbračno dete, Ana se i posle Jesenjinove smrti borila po sudovima da dokaže da je dete njegovo, što je i dokazala. Sovjetske vlasti su Jurija Jesenjina streljale po lažnoj krivici 1937. ali to nije dokazano, jer se tada prikrivala cela istina o porodici Jesenjin. Nedavno su se pojavili dokazi da praunuk Jurija, a čukununuk Sergeja, živi u Srbiji, jer je Jurij prebegao za Jugoslaviju, kada je saznao da će biti streljan.[5] Brakovi i deca Godine 1917. se upoznao, a 4. jula iste godine i venčao u selu Kiriki-Ulita sa glumicom Zinaidom Rajh, ruskom glumicom, budućom ženom režisera Vsevoloda Mejerholda. Venčanje Sergeja i Zinaide se održalo 30. juna 1917. u crkvi Kirika i Julite, a svadba u zgradi hotela «Pasaž». Iz tog braka se rodila ćerka Tatjana (1918—1992), novinar i spisateljica,[6] i sin Konstantin (1920—1986) — građevinski inženjer, fudbalski statističar i novinar. Krajem 1919. (ili početkom 1920), Jesenjin napušta porodicu, a u rukama trudne Zinaide (sa sinom Konstantinom), ostaje jednoipogodišnja ćerka Tatjana. 19. februara 1921. pesnik je podneo zahtev za razvod braka, u kom se obavezao materijalno da ih obezbeđuje. Kasnije je Jesenjin često posećivao svoju decu, koju je usvojio Mejerhold. Marijenhof i Jesenjin, leto, 1919. Moskva. Godine 1920. živi kod svoje sekretarice Galine Benislavske. Tokom života više puta se s njom viđa, a živi kod nje, skoro do ženidbe sa Sofijom Tolstoj 1925. Sa Isidorom Dankan, godine 1923. U jesen 1921. u radionici G. B. Jakulova, Jesenjin se upoznaje s američkom plesačicom Isidorom Dankan, koju je za 6 meseci i oženio, i bio s njom u braku od 1922. do 1923. Posle svadbe je s njom putovao na turneje po Evropi (Nemačka, Francuska, Belgija, Italija) i u SAD (4 meseca), gde se nalazio od maja 1922. do avgusta 1923. Neobično je bilo to da on nije govorio strane jezike, dok ona je znala samo nekoliko desetina reči ruskog. Obično, opisujući taj „savez“, autori naglašavaju njegovu ljubavno-skandalnu stranu, jer su ta dva umetnika, nesumnjivo, zbližili i odnose stvaralaštva.[7] Brak sa Isidorom nije dugo trajao, tako da se u avgustu 1923. vratio u Moskvu. Godine 1923. Jesenjin se upoznaje sa glumicom Avgustom Miklaševskom, kojoj je on posvetio sedam neobično intimnih pesama iz ciklusa „Ljubav huligana“. U jednom od stihova, šifrovano navodi ime glumice: „Što mi tako ime tvoje zvoni, kao avgustovska svežina (rus. Что ж так имя твоё звенит, Словно августовская прохлада?)“.[8][9] U jesen 1976, kada je glumici bilo već 85 godina, u razgovoru s književnim naučnicima, Avgusta je priznala, da je romansa s Jesenjinom bila platonska, i da se s njim čak nikada nije ni poljubila.[10] Dana 12. maja 1924. Jesenjin je dobio sina Aleksandra Volpina, posle romanse sa pesnikinjom i prevodiocem Nadeždom Volpin. Kasnije je Aleksandar postao poznati matematičar i disident. Sergej i njegova poslednja supruga Sofija Tolstoj, unuka Lava Tolstoja Dana 18. septembra 1925. Jesenjin se oženio treći (i poslednji) put — Sofijom Andrejevnom Tolstoj (1900—1957),[11] unukom Lava Tolstoja, koja je tada bila šef biblioteke Saveza pisaca. Taj brak mu takođe nije doneo sreće i uskoro se raspao. Posle smrti pesnika, Sofija je posvetila svoj život sakupljanju, čuvanju, opisu i pripremi za štampu dela Jesenjina, ostavila memoare o njemu.[12] Smrt Hotel Angleter Dana 28. decembra 1925. Jesenjina su pronašli mrtvog u lenjingradskom hotelu „Angleter“. Poslednja njegova pesma, bila je `Do viđenja, druže, do viđenja` `(rus. До свиданья, друг мой, до свиданья…)`. Po svedočenju Volfa Erliha, papir gde je Sergej napisao ovu pesmu, predao mu je on lično uoči smrti. Jesenjin mu se žalio da u sobi nema mastila, i da je morao da piše svojom krvlju.[13] Posmrtna fotografija Jesenjina Posle komemoracije u Savezu pesnika u Lenjingradu, telo Jesenjina bilo je prevezeno vozom u Moskvu, gde je takođe bio organizovan oprost sa učešćem rodbine i prijatelja pokojnika. Sahranjen je 31. decembra 1925. u Moskvi na poznatom Vaganjkovskom groblju. Namešteno samoubistvo Na samom početku, Jesenjin je podržavao Oktobarsku revoluciju, međutim kasnije se razočarao njenim posledicama, što će i njegov život dovesti u opasnost. Veliki broj njegovih dela bio je zabranjen u Sovjetskom Savezu, naročito u vreme Staljina. Sahrana. Sleva — druga supruga Jesenjina Zinaida Rajh (s podignutom rukom) i Vsevolod Mejerhold, sa desne strane — sestra Jekaterina i majka Tatjana Fjodorovna U periodu od 1970. do 1980, pojavile su se sumnje o ubistvu pesnika sa isceniranim samoubistvom (za organizaciju ubistva optužena je vlast Sovjetskog Saveza). Akt na razradu te verzije doneo je istražni sudija Moskovskog kriminalističkog odseka milicije, pukovnik u ostavci, Eduard Hlistalov.[14][15] Verzija o ubistvu Jesenjina procurela je u medije, u umetničkoj formi je predstavljena u TV seriji „Jesenjin“ (2005). Godine 1989. pod okriljem Instituta svetske književnosti „A. M. Gorki“ Ruske Akademije Nauka, sačinjena je komisija pod rukovodstvom sovjetskog i ruskog „jesenjinologa“ Jurija Prokuševa. Po njenoj molbi, sproveden je niz ekspertiza, koje su dovele do zaključka, da je „čitava verzija o ubistvu izmišljena, kako bi se ukaljala čast našeg neprikosnovenog Saveza“. Grob Sergeja Jesenjina 1983. Posle raspada Sovjetskog Saveza, 90-ih godina 20. veka, sumnja, koja je do tada postojala, da je to bilo zapravo ubistvo po nalogu agenata zvanične vlasti, ipak se ispostavila kao istinita. Istraživanja iz 2009. godine pokazala su da je samoubistvo mladog pesnika iscenirano, što dokazuju kriminalistički eksperimenti o ubistvu pesnika Sergeja Jesenjina.[16] Imao je 30 godina. Galina Benislavskaja ubila se na Jesenjinovom grobu godinu dana kasnije. Poezija Od prvih zbirki poezije („Radunica“, 1916; „Seoski časoslov“, 1918) istupio je kao prefinjeni lirik, majstor duboko psihologizovanog pejzaža, pevač seoske Rusije, poznavalac narodnog jezika i narodne duše. Od 1919—1923. sačinjava grupu imažinista. Tragičko doživljavanje sveta i duševna smetenost izraženi su u ciklusima „Kobыlьi korabli“ (1920) i „Kafanska Moskva“ (1924) i u poemi „Crni čovek“ (1925). U poemi „Balada o dvadesetšestorici“ (1924), posvećenoj bakinskim komesarima, zbirci „Rus Sovjetska“ (1925) i poemi „Ana Snjegina“ (1925), Jesenjin stremi da dostigne „komunom primoranu Rus“, iako je nastavio da se oseća pesnikom „Rusije odlazeće“, „zlatne izbe“. Tematika stvaralaštva Portret i autogram Jesenjina na paspartuu, 1923 Iz pisama Jesenjina 1911—1913 oslikava se složeni život pesnika u razvitku, njegovo duhovno sazrevanje. Sve to, našlo je odraz u poetskom svetu njegove lirike 1910—1913, kada je napisao više od 60 pesama i poema. Ovde su izraženi njegova ljubav prema svemu živom, prema životu, otadžbini. Na taj način, pesniku posebno pobuđuje osećanja okolna priroda („Izatkan na jezeru purpurna svetlost zore…“, „Breza“, „Prolećno veče“, „Noć“, „Izlazak sunca“, „Peva zima — jauče…“, „Zvezde“, „Tamna mala noć, ne da da se spije…“ i dr.). Od prvih, pak, stihova, poeziju Jesenjina čine teme zavičaja i revolucije. Od januara 1914. pesme Jesenjina se pojavljuju u štampi („Breza“, „Kovač“ i dr). Poetski svet postaje složeniji, a značajno mesto u njemu počinju da zauzimaju biblijski obrasci i hrišćanski motivi. Na početku 1916. izlazi iz štampe prva knjiga Jesenjina „Radunica“. U nazivu, sadržini većeg dela pesama (1910—1915) i u njihovom odabiru vidi se zavisnost Jesenjina od raspoloženja i ukusa publike. Stvaralaštvo Jesenjina 1914—1917. postaje složeno i protivurečno („Mikola“, „Jegorij“, „Rus“, „Marfa Posadnica“, „Brk“, „Isus-mladenac“, „Plavetnilo“ i dr. pesme). U tim delima je predstavljena njegova poetska koncepcija sveta i čoveka. Osnova Jesenjinove pesničke inspiracije je „izba“ (Seoska drvena kuća), sa svim njenim atributima. U knjizi „Ključevi Marije“ (1918), pesnik piše: „Izba prostoljudna — to je simbol shvatanja i odnosa prema svetu, koje su razradili još pre njega njegovi preci, koji su daleki svet potčinili sebi upoređivanjem stvari njihovih ognjišta“. Izbe, okružene dvorištima, ograđene plotom od pruća i „povezane“ jedna s drugom putem ili stazom, obrazuju selo. A selo, ograničeno okolicom (ogradom od pruća), zapravo i jeste Jesenjinova Rusija, koja je odsečena od velikog sveta šumama i močvarama. „ Ne vidatь konca i kraя, Tolьko sinь sosёt glaza… ” Kasnije je on govorio: „Zamolio bih čitaoce da se odnose prema svim mojim Isusima, Božjim majkama i Mikolama, kao prema nečemu bajkovitom u poeziji“. Heroj lirike se moli „zemlji koja se dimi“, „na purpurnoj zori“, i poklanja se otadžbini: „Moja lirika, — govorio je kasnije Jesenjin, — živi jednom velikom ljubavlju, ljubavlju prema otadžbini. Osećanje zavičaja — osnovno je u mom stvaralaštvu“. U poetskom svetu Jesenjina pre revolucije, Rusija je mnogolika: „zamišljena i nežna“, smirena i buntovna, ništavna i vesela. U pesmi „Nisi ti u mog boga verovala…“ (1916), pesnik zove Rusiju — „princezu pospanu“, koja se nalazi „na maglovitom brdu“, ka „veseloj veri“, kojoj je sada privržen on sam. U pesmi „tuči s ožereba…“ (1916) pesnik bukvalno predskazuje revoluciju — „preobraženje“ Rusije kroz „muke i krst“, i građanski rat.

Nick Cave Pesme Izdavač: Prostor, Beograd, 1997. Broj strana: 184 Pismo: latinica Povez: meki Nikolas Edvard Kejv (engl. Nicholas Edward Cave; 22. septembar 1957) australijski je muzičar, kompozitor, književnik, scenarista i glumac. Mladost Nik Kejv je rođen u gradiću Varaknabil u Viktoriji, Australija, kao dete Daun i Kolina Kejva. Ima dva brata, Tima rođenog 1952. i Pitera rođenog 1954. i sestru Džuli rođenu 1959. Kao dete preselio se sa porodicom u mesto Vangarati u ruralnoj Viktoriji. Otac Kolin po zanimanju je bio učitelj, zaljubljen u književnost a njegova majka bila je bibliotekarka. Još kao dete je pevao u crkvenom horu. Roditelji ga 1970. šalju u internat u Melburn zbog lošeg ponašanja u školi. Bilo mu je 19 godina kada mu je otac poginuo u saobraćajnoj nesreći. Nakon srednje škole, 1976. počinje studije slikarstva ali odustaje 1977. da bi se posvetio muzici. U to vreme, počeo je uzimati heroin. Muzička karijera Rad sa bendom The Birthday Party (1973–1984) Dok se školovao, Kejv je upoznao Majka Harvija, Trejsi Pju i Fila Kalverta s kojima je osnovao bend po imenu The Boys Next Door. U njihov repertoar su svrstali muziku izvođača: Dejvid Boui, Lu Rid, Alis Kuper i Roksi Mjuzik. Nedugo posle im se pridružuje Roland Hauard 1978. godine. Godine 1980. menjaju ime benda u the Birthday Party. Bend je bio jako poznat po provokativnim izvedbama i po Kejvu koji se bacao za vreme koncerata, vrištao, skidao i skakao na publiku. Tadašnja Kejvova devojka, Anita Lejn ga prati svuda. Bend se nedugo zatim seli u London a potom u Zapadni Berlin. Zbog nesuglasica i svađa između Kejva i Hauarda, koji su neprestano uzimali heroin i alkohol, bend se raspada 1984. godine. Bend Nick Cave and the Bad Seeds Bend sa Nikom kao njihovim liderom i frontmenom izdao je šesnaest studijskih albuma. Pičfork naziva grupu jedan od najsnažnijih bendova, sa potpuno postignutom diskografijom. Iako je njihov zvuk znatno promenljiv sa jednog albuma na drugi, jedna konstanta benda je mešanje različitih žanrova i struktura pesama. Kritičari Stefan Tomas Erlevin i Stiv Hjui napisali su: `Sa bendom Bad Seeds, Kejv je nastavio da istražuje svoje opsesije sa religijom, smrću, ljubavlju, Amerikom i nasiljem sa bizarnim, ponekad samosvesno eklektičnim hibridom bluza, jevanđelja, roka i art post-punka`. Nik Kejv sarađuje i nastupa sa ovim bendom i dan danas. Grinderman U 2006. Kejv je formirao bend Grinderman. Nik je izjavio da je oformio bend kako bi `pobegao od težine rada` sa bendom Bad Seeds. Prvi album pod nazivom Grinderman je izdat 2007. a samo tri godine kasnije su izdali album Grinderman 2. Bend se raspao 2011. godine. Muzika u filmovima Njegov rad je prikazan na sceni u filmu `Psi u svemiru` iz 1986. Dve njegove pesme su prikazane u filmu Wings of desire iz 1987. Sa grupom Bad Seeds radi muziku za filmove: Faraway, So Close!, Until the End of the World, Palermo Shooting, The Soul of a Man. Neke od pesama su bile deo holivudskih blokbastera. `There is a Light` se pojavila u filmu Batman Forever 1995. godine dok je pesma `Red Right Hand` bila deo filmova kao što su: The X-Files, Dumb & Dumber, Scream, Scream 2 i 3, kao i film Hellboy. `People Ain`t No Good` se pojavila u filmu Shrek 2 a pesma `O Children` je 2010. bila deo filma Harry Potter and the Deathly Hallows - Part 1. Književnost Kejv je izdao svoju prvu knjigu, 1988. godine pod nazivom King Ink. To je zbirka tekstova koju je pisao zajedno sa Lidijom Linč. Godine 1997, je izdao King Ink II, koji sadrži tekstove, pesme i transkript radio eseja koji je radio za Bi-Bi-Si u julu 1996. godine. Dok je bio u Berlinu, Kejv je počeo da radi na tome šta će postati kasnije njegov debitantski roman, And the Ass Saw the Angel (1989). Drugi roman The Death of Bunny Munro objavljen je 8. septembra 2009. Privatni život Anita Lejn bila mu je devojka od kraja 70-ih do sredine 80-ih. Nesumnjivo je imala jak uticaj na njega i njegov rad i često je spominje kao njegovu `muzu`, iako je s njim snimila vrlo malo pesama. Odnos su prekinuli sredinom osamdesetih nakon čega Kejv počinje vezu s Elizabet Reker. Nakon završetka debitantskog romana `And the Ass Saw the Angel`, Kejv se seli iz Zapadnog Berlina, kratko pre rušenja zida, u Sao Paulo u Brazil, gde upoznaju Brazilku Vivian Karneiro. Sa njom ima sina Luka. Kej ima još jednog sina imena Džetro, koji živi s majkom Beom Lazenbi u Australiji. Godine 1993. se seli u London. Tokom 1998. i 1999., Kejv se posvećuje rehabilitaciji od dvadeset godina zavisnosti od heroina i alkohola. Tokom devedesetih je imao kratrajnu vezu sa pevačicom P.Dž. Harvi. Tada upoznaje i današnju suprugu, britansku manekenku Suzi Bik. U brak ulaze 1999. i ubrzo nakon toga rađaju im se blizanci Artur i Erl. 2015. godine njegov sin Artur pada sa litice i umire. Ubrzo posle tragedije, Kejv snima dokumentarac `One More Time With Feeling`. Godine 2014. snima film o svom životu 20 000 dana na Zemlji. Diskografija Godina Podaci o albumu 1984. From Her to Eternity Producentska kuća: Mute Records Datum izlaska: 18. juna 1984. CD/DVD reizdanje: 27. april 2009. 1985. The Firstborn Is Dead Producentska kuća: Mute Records Datum izlaska: 3. juna 1985. CD/DVD reizdanje: 27. april 2009. 1986. Kicking Against the Pricks Producentska kuća: Mute Records Datum izlaska: 18. avgusta 1986. CD/DVD reizdanje: 27. aprila 2009. 1986. Your Funeral... My Trial Producentska kuća: Mute Records Datum izlaska: 3. novembra 1986. Format: CD, vinyl CD/DVD reizdanje: 27. aprila 2009. 1988. Tender Prey Producentska kuća: Mute Records Datum izlaska: 19. juna 1988. 1990. The Good Son Producentska kuća: Mute Records Datum izlaska: 17. aprila 1990. 1992. Henry`s Dream Producentska kuća: Mute Records Datum izlaska: 27. aprila 1992. 1994. Let Love In Producentska kuća: Mute Records Datum izlaska: 18. aprila 1994. 1996. Murder Ballads Producentska kuća: Mute Records Datum izlaska: 5. februara 1996. 1997. The Boatman`s Call Producentska kuća: Mute Records Datum izlaska: 3. marta 1997. 2001. No More Shall We Part Producentska kuća: Mute Records Datum izlaska: 2. aprila 2001. 2003. Nocturama Producentska kuća: Mute Records Datum izlaska: 3. februara 2003. 2004. Abattoir Blues/The Lyre of Orpheus Producentska kuća: Mute Records Datum izlaska: 20. juna 2004. 2008. Dig, Lazarus, Dig!!! Producentska kuća: Mute Records Datum izlaska: 3. marta 2008. 2013. Push the Sky Away Producentska kuća: Bad Seed Ltd Datum izlaska: 18. februara 2013. 2016. Skeleton Tree Producentska kuća: Bad Seed Ltd Datum izlaska: 9. septembra 2016. 2019. Ghosteen Producentska kuća: Bad Seed Ltd Datum izlaska: 4 oktobra 2019. Albumi sa koncerata i kompilacije Live Seeds (1993) The Best of Nick Cave and the Bad Seeds (1998) B-Sides & Rarities (3CD) (2005)

NEPREKIDNA NESANICA POEZIJE - antologija francuske / frankofone nadrealističke poezije Priredio i preveo - Dušan Stojković Izdavač - Društvo za afirmaciju kulture Presing, Mladenovac Godina - 2020 896 strana 21 cm Edicija - Biblioteka Antologije ISBN - 978-86-6341-499-0 Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja AUTORI ZASTUPLJENI U ZBIRCI: Danijel Abel, Marsel Avren, Artur Adamov, Maksim Aleksandr, Pjer Alešinski, Moris Anri, Fernando Arabal, Luj Aragon, Noel Arno, Žan Arp, Antonen Arto Andre Baltazar, Žan Klod Barbe, Žak Baron, Žorž Bataj, Iv Batistini, Marsel Beali, Žan Luj Beduen, Hans Belmer, Rober Benaion, Moris Blanšar, Žak-Andre Buafar, Iv Bonfoa, Alen Born, Viktor Brauner, Ramon Brea, Andre Breton, Simon Breton, Žak-B. Brinius, Luj Brokije, Moni De Buli, Luis Bunjuel, Vinsent Bunur, Pol Burguonji, Žoe Buske Mariana Van Irtum, Žan Venturini, Boris Vijan, Rože Vitrak, Ilarie Voronka Andre Gajar, Tom Git, Klod Govro, Kamil Goemans, Ivan Gol, Žorž Goldfejn, Žilijen Grak, Leon Gabrijel Gros, Žan Mišel Gutije Salvador Dali, Leon-Gontran Dama, Liza Dearm, Lik Dekon, Delkur Leona, Andre Delon Žozef Deltel, Pjer Deno, Gabrijel Der, Rober Desnos, Moamed Dib, Fernan Dimon, Žan Pjer Dipre, Marsel Dišan, Fransoa Doda, Rene Domal, Oskar Dominge, Kristijan Dotremon, Šarl Dits Alberto Đakometi, Đovana Emanuel Ejdu, Iv Eleue, Pol Elijar, Žorž Enen, Žil Eno, Maks Ernst, Žak Erold Eduar Žagije, Ernet Ženženbaš, Rolan Žiger, Rože Žilber Lekont, Alen Žufroa, Pjer Žan Žuv Mišel Zimbaka, Unika Zirn Radomir Ivšić, Pjer Inik, Žorž Inje, Tikaia I`tam`si, Lorens Iše Gi Kabanel, Moamed Kair-Edin, Rože Kajoa, Leonora Karington, Jasin Kateb, Rejmon Keno, Đorđo De Kiriko, Greta Knutson, Pol Koline, Petr Kral, Rene Krevel Žak Lakomble, Pol-Mari Lapuant, Ani Lebren, Žerar Legran, Marel Lekont, Žilber Leli, Mišel Leris, Etijen Lero, Žorž Lembur, Meri Lou, Gerasim Luka Kleman Maglior-Sent-Od, Rene Magrit, Žean Maiu, Leo Male, Žan Malrije, Žorž Malkin, Bona De Mandijarg, Mansur Žojs, Marsel Marien, Andre Mason, Pjer De Maso, Roberto Mata, E. L. T.. Mesens, Pjer Mine, Žuan Miro, Nora Mitrani, Anri Mišo, Maks Moris, Sezar Moro Pjer Navil, Žerald Neve, Madlen Novarina, Pol Nuže Pjer Odar, Žak Odiberti, Gabrijel Odizio, Mere Openhajm, Žak Orize Oktavio Paz, Anri Pasturo, Mark Paten, Žoašin Paulin, Valentina Penroz, Benžamen Pere, Andre Pjer De Mandijarg, Fransis Pikabija, Pablo Pikaso, Anri Pišet, Žizela Prasinos, Žak Prever Žan-Žozef Rabearivelo, Alisa Raon, Man Rej, Andre Rolan De Renevil, Žorž Ribmon Desenj, Žak Rigo, Rober Ris, Marko Ristić, Andre De Rišo, Arman Roben, Stanislas Rodanski, Gi Roze Alberto Savinio, Eme Sezer, Kej Sejdž, Žan Senak, Ektor De Sen Deni Garno, Leoold Sedar Sengor, Klod Serne, Žan Klod Silberman, Luj Skitener, Rene De Solije, Filip Supo Žan Tardije, Klod Tarno, Žan Tierselen, Andre Tirion, Žilijen Torma, Frederik Tristran, Aleksandar Turski Visente Uidobro Alber Fanžo, Mišel Farduslis-Lagranž, Leo Fere, Eli Šarl Flaman, Benžamen Fondan, Andre Frederik Jindrih Hajsler Tristran Cara Žan Fransoa Šabren, Ašil Šave, Malkolm De Šazal, Rene Šar, Žorž Šeade, Andre Šedid, Žan Šuster `Antologija sadrži poeziju 191 pesnika, njihove biografije, ilustracije i fotografije. Antologija koja je pred vama pruža maksimalno širok uvid u nadrealističku poeziju napisanu na francuskom jeziku. Njeni tvorci, njih sto devedeset jedan, rođeni su, osim u Francuskoj, još u trideset dve zemlje. Unutar Neprekidne nesanice poezije nalazi se bonus-antologija pesništva belgijskog nadrealizma koja obuhvata devetnaest pesnika i šezdeset pet pesme, kao i mini antologija nadrealističke kanadske poezije sa pet pesnika i devetnaest pesama. Tu je, takođe, i antologija pesništva pesnika koji su pripadali grupi Le Grand Jeu. Jedanaest ih je (Anri, de Buli, Delon, Domal, Žilber-Lekont, Mine, Odar, de Renevil, Ribmon-Desenj, Serne i Šabren) a prevedene su trideset tri njihove pesme. Mogla bi se oformiti mala antologija od priloga onih pesnika koji su sarađivali unutar Pokreta otpora u časopisu La Main à plume. Dovoljno je i pesnikinja da bi se od njihovih pesama dala skladati antologija ženskog nadrealističkog pesništva. Veliki broj zastupljenih pesnika su slikari (mnogi su mnogo poznatiji i cenjeniji kao takvi). Termin nadrealizam uzet je od Gijoma Apolinera koji je kao nadrealističku odredio svoju dramu Tiresijine dojke (napisana 1916, igrana 1917). U isto vreme istu reč je koristio i u programu za mjuzikl Parada Žana Koktoa i Erika Satija. Pamtimo i njegovu rečenicu: „Kada je čovek odlučio da oponaša hod izmislio je točak koji ne naliči nozi. Tako je, i ne znajući, stvorio nadrealizam.“ ` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Daniel Marcel Havrenne Arthur Maxime Alexandre Pierre Alechinsky Maurice Henry Fernando Enrico - Arrabal Louis Aragon Noël Arnaud Jean Arp Antonin Artaud Balthazar Jean-Claude Barbier Jacques Baron Georges Bataille Yves Battistini Marcel Bealu Jean-Louis Bédouin Hans Bellmer Robert Benayoun Maurice Blanchard Jacques-André Boiffard Yves Bonnefoy Alain Borne Victor Brauner Juan Ramon Brea Andre Breton Simone Breton Jacques Brunius Jacques Henri Cottance Louis Brauquier Luis Bunuel Vincent Bounoure Bourgoin Joe Bousquet Marianne Van Hirtum Jean Venturini Boirs Vian Roger Vitrac Ilarie Voronca Andre Gaillard Tom Gutt Claude Gauvreau Camille Goemans Ivan Goll Goldfein Julien Gracq Leon Gabriel Gros Jean-Michel Goutier Léon Gontran Damas Lisa Deharme Luc Decaunes Léona Delcourt André Delons Joseph Delteil Pierre Dhainaut Gabriel Dheur Robert Desnos Mohammad Dib Fernand Dumont Jean Pierre Duprey Marcel Duchamp Francois Dodat Rene Daumal Oscar Dominguez Christian Dotremont Charles Duits Alberto Giacometti Giovanna Anna Voggi Emmanuel Eydoux Yves Elléouët Paul Eluard Georges Henein Gilles Hénault Max Ernst Jacques Herold Édouard Jaguer Gengenbach Roland Giguère Roger Gilbert Lecomte Alain Jouffroy Pierre Jean Jouve Michel Zimbacca Unica Zürn Pierre Unik Georges Hugnet Tchicaya U Tam`Si Laurence Iché Guy Cabanel Mohammed Khaïr-Eddine Roger Caillois Leonora Carrington Kateb Yacine Raymond Queneau Giorgio De Chirico Greta Knutson Paul Colinet Petr Kral Rene Crevel Krevel Jacques Lacomblez Paul-Marie Lapointe Annie Le Brun Gérard Legrand Marcel Lecomte Gilbert Lely Michel Leiris Etienne Lero Georges Limbour Mary Low Gherasim Luca Clement Magloire Saint Aude Rene Magritte Jehan Mayoux Leo Malet Jean Malrieu Georges Malkine Bona De Mandiargues Joyce Mansour Marcel Marien Pierre De Massot Roberto Matta Édouard Léon Théodore Mesens Pierre Minet Joan Miró Nora Mitrani Henri Michaux Max Morise César Moro Pierre Naville Gérald Neveu Madeleine Novarina Paul Nouge Pierre Odar Jacques Audiberti Gabriel Audisio Meret Oppenheim Jean Orizet Octavio Paz Henri Pastoureau Marc Patin Paulin Joachim Valentine Penrose Benjamin Péret André Pieyre De Mandiargues Francis Picabia Pablo Picasso Henri Pichette Gisèle Prassinos Jacques Prévert Jean-Joseph Rabéarivelo Alice Rahon Man Ray Rolland De Renéville Georges Ribemont-Dessaignes Jacques Rigaut Robert Rius André De Richaud Armand Robin Stanislas Rodanski Guy Rosey Alberto Savinio Aimé Césaire Kay Sage Jean Senac Hector De Saint-Denys Garneau Léopold Sédar Senghor Claude Sernet Jean Claude Silbermann Louis Scutenaire Rene De Solier Philippe Soupault Jean Tardieu Claude Tarnaud Jean Thiercelin André Thirion Julien Torma Frederick Tristan Alexandre Toursky Vicente Huidobro Albert Fanjeaux Michel Fardoulis-Lagrange Leo Ferre Élie-Charles Flamand Benjamin Fondane André Frédérique Jindřich Heisler Tristan Tzara Jean-François Chabrun Achille Chavée Malcolm De Chazal René Char Georges Schéhadé Andrée Chedid Jean Schuster

Nedostaje najavni list, ima pečat biblioteke, unutra dobro očuvano. Autor - osoba Šimić, Antun Branko, 1898-1925 Naslov Poezija / Antun Branko Šimić ; [izbor i predgovor Zdenko Lešić] Vrsta građe poezija Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik hrvatski Godina 1976 Izdanje 2. izd. Izdavanje i proizvodnja Sarajevo : `Veselin Masleša`, 1976 (Mostar : `Veselin Masleša`) Fizički opis 234 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Lešić, Zdenko Franičević, Marin Šimić, Stanislav Žmegač, Viktor Vučković, Radovan Kovačić, Ivan Goran, 1913-1943 = Kovačić, Ivan Goran, 1913-1943 Ristić, Marko Zbirka ǂBiblioteka ǂArs. Lektira ISBN (Karton) Napomene Str. 5-21: Poezija Antuna Branka Šimića / Zdenko Lešić Str. 39-44: Šimićevi rani stihovi / Marin Franičević Str. 71-77: Slobodni stihovi A. B. Šimića / Stanislav Šimić Str. 129-136: Šimićeva lirska revolucija / Viktor Žmegač Str. 159-166: Šimićev zaokret prema stvarnosti / Radovan Vučković Str. 191-195: Antun Branko Šimić - pjesnik tijela / Ivan Goran Kovačić Str. 219-226: Smrt u pesmama Antuna Branka Šimića / Marko Ristić Bilješka o piscu: str. 227 Napomena priređivača: str. 229 Bibliografija: str. 228. Predmetne odrednice Šimić, Antun Branko, 1898-1925 Šimić, Antun Branko, hrvatski pjesnik, kritičar i prevoditelj (Drinovci, BiH, 18. XI 1898 – Zagreb, 2. V 1925). Tri razreda franjevačke klasične gimnazije završio u Širokom Brijegu. Već kao petnaestogodišnjak objavio je pjesmu u časopisu Luč. Nakon Širokoga Brijega kratko vrijeme boravio u Mostaru, zatim upisao četvrti razred gimnazije u Vinkovcima, a školovanje nastavio u zagrebačkoj donjogradskoj gimnaziji. Rane pjesme od 1913. do 1917. u velikoj mjeri slijede Matošev pjesnički program. Posrijedi je pejzažna lirika stroge forme i impresionistički uhvaćenih pojedinosti iz zavičajnog okružja. Katkad neposredna impresija sinestetski nadilazi uobičajene okvire osjetilnih podražaja (Bolesnica) pa neki stihovi anticipiraju autorovu iduću poetsku koncepciju. Nakon upoznavanja s njemačkim ekspresionističkim pjesništvom preko časopisa Der Sturm, 1917. došlo je do temeljnoga zaokreta u Šimićevu shvaćanju poezije i umjetnosti pa je pokrenuo svoj prvi časopis Vijavica. U tekstovima Namjesto svih programa, Anarhija u umjetnosti, O muzici forma ispovijedao je nova modernistička načela, ali je ostao na stajalištu čistoće umjetnosti. Iako odličan učenik, morao je napustiti gimnaziju jer školske vlasti učenicima nisu dopuštale izdavanje javnih tiskovina. Od tada se u potpunosti posvetio pisanju neprestano živeći u siromaštvu, ali je unatoč nesređenim egzistencijalnim prilikama ostavio plodan i iznimno značajan književni opus. U skladu s novim programom, pjesme koje su nastale od 1917. do 1919. pisane su slobodnim stihom i označuju se kao Šimićeva ekspresionistička (»anarhična«) faza. Prožete su nemirom ili očajem lirskoga subjekta i bilježe impulse koje ekstatični subjekt »hvata« u brzu tempu gradskog življenja (Pjesma, Grad, Ples, Pjesma pjesnika). Šimić katkad rabi i tzv. telegrafski stil, omiljeno sredstvo futurističke i ekspresionističke poezije, izostavlja gramatičke veze i interpunkcijske oznake ili ih maksimalno pojednostavljuje kako bi se dočarala simultanistička percepcija okolnih fenomena, odn. naglasila brzina ili intenzitet proživljenog iskustva („O svijet i ja u svijetu i svijet u meni / Grad noći žene zvijezde / Ples radost vrisak bog / ja pjevam“) koje teži prvotnoj senzaciji, „očišćenoj“ od naslaga „istrošene“ civilizacije. U kasnijim fazama uglavnom je napustio takve kompozicijske postupke. Vijavica je izlazila do 1919., a nakon toga Šimić je izdavao časopis Juriš, koji se iste godine ugasio. Već teško bolestan, 1924. pokrenuo je i Književnik, a nakratko (od ožujka do studenoga 1923) s M. Begovićem uređivao Savremenik. U zaoštrenim manifestima iz Juriša (Usamljenost duha, Juriš) prosvjedovao je protiv zatečenoga stanja u društvu i kulturi, zahtijevao rušenje dotadašnjih vrijednosti i postavio utopijski projekt „duhovnoga carstva na zemlji“. God. 1920. objavio je svoju jedinu zbirku Preobraženja. Sastoji se od 48, uglavnom kratkih, pjesama. Neke su objavljene prethodnih godina, ali ih je Šimić preradio pa se Preobraženja smatraju zasebnom (»kanonskom«) fazom. Pjesme u knjizi odlikuju se posebnim grafičkim aranžmanom (tzv. središnja os), što ga je Šimić preuzeo od njemačkog pjesnika A. Holza (Phantasus, 1898–99), a i u ostalim slojevima zbirke simetrija je temeljno organizacijsko načelo. Uvodeći velike teme kao što su „Bog“, „ljubav“, „smrt“ (tijelo) i „poezija“ (umjetnost), Šimić ih koncentriranim i pomno dotjeranim diskursom uklapa u sliku svijeta koji prolazi bezbrojne preobrazbe u različitim tipskim personama (bolesnik, zavodnik, zavedena, mjesečar, mučenik) ili pojavama, da bi se onkraj vremena i prostora sve životne forme na kraju vratile panteistički zamišljenu apsolutu (Otkupljenje, Budući). Depatetizirani izraz, stilizirana (nemimetička) uporaba kolorita, vizualnost pjesničkoga znaka, dubinska eufonija i funkcionalno upošljavanje praznine (bjeline) samo su neke od inovacija koje su postale trajnim naslijeđem hrvatske moderne lirike. Poezija nakon Preobraženja označuje novi zaokret u smjeru „neoklasičnog“ izraza, pa slobodni stih katkad ustupa mjesto obnovljenoj strofičkoj formi i vezanomu stihu. U okviru kasne Šimićeve poezije daju se uočiti i tekstovi koji u Baudelaireovu duhu osciliraju između odsutne transcendencije i unutrašnjeg ideala (Prazno nebo i Nađeni bog), a u pjesmi Smrt i ja („Smrt nije izvan mene. Ona je u meni / od najprvog početka: sa mnom raste / u svakom času“) Šimić se, poput R. M. Rilkea, približava shvaćanjima o nerazlučivom jedinstvu života i smrti. Približivši se i poetici »nove stvarnosti« (Neue Sachlichkeit), spjevao je cijenjeni ciklus Siromasi. Metamorfoze koje je Šimićevo pjesništvo prošlo u kratkom vremenskom razmaku govore o brzom sazrijevanju i skokovitom razvoju autora, a kritički i feljtonistički spisi to zorno ilustriraju. Mnogobrojni članci o suvremenim književnim pojavama i piscima pokazuju da je Šimić intenzivno pratio europska umjetnička zbivanja i da je promptno reagirao na one događaje koji su odgovarali njegovu senzibilitetu i trenutačnim umjetničkim interesima (Tri zapisa o pjesništvu). Kao kritičar, o domaćim je, pa i etabliranim autorima (V. Nazor), pisao vrlo oštro (Naš najproduktivniji pjesnik; Prazna retorika Miroslava Krleže, 1917), često ulazeći u polemike (Pravdanje o Vidriću, 1922). Osim o hrvatskim i srpskim piscima, pisao je o gotovo svim važnijim njemačkim i austrijskim pjesnicima ekspresionističkoga naraštaja, a bio je dobro upućen i u francusku književnost, pa čak i u skandinavske književnosti. Preveo je 1923. roman Blagoslov zemlje K. Hamsuna, ali je prijevod tiskan tek 1983. Nakon teške upale pluća 1924. obolio je od tuberkuloze i pokušao se liječiti u Dubrovniku i Cavtatu, a 1925. vratio se u Zagreb. Velik dio opusa ostao je neobjavljen do 1950-ih i 1960-ih, među ostalim i nekoliko dramskih fragmenata te započeti roman Dvostruko lice, kada su mu objavljena Sabrana djela (1960). Šimić je uz T. Ujevića i Krležu najistaknutiji hrvatski pjesnik modernizma, zaslužan za popularizaciju slobodnoga stiha i novih kompozicijskih načela (Tehnika pjesme, 1923) kao i za definitivnu integraciju hrvatskog pjesništva u europske književne tokove. Sve bogatija recepcija njegova pjesničkoga djela, u zamahu od 1960-ih, potvrđuje takav status, a kritički sudovi Preobraženja svrstavaju u vrh novije hrvatske lirike. MG57 (N)

Autor - osoba Šerbedžija, Rade, 1946- = Šerbedžija, Rade, 1946- Naslov Crnocrveno / Rade Šerbedžija Vrsta građe poezija Jezik hrvatski Godina 1989 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Globus, 1989 (Ljubljana : Delo) Fizički opis [138] str. ; 22 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂPosebna izdanja / Globus (karton) Napomene Tiraž 4.000. stanje: odlično. Rade Šerbedžija (Bunić kraj Titove Korenice, 27. VII. 1946), jugoslavenski, srpski i hrvatski filmski, televizijski i pozorišni glumac, pjesnik i muzičar, koji je ostvario i zapažene uloge u hollywoodskim produkacijama. Rođen je u mjestu Bunić kod Korenice u Hrvatskoj, 27. juli 1946. godine u srpskoj porodici, Rade Šerbedžija je suprug Lenke Udovički, s kojom ima kćeri Ninu, Milicu Almu, Vanju. Iz prvog braka ima ćerku Luciju te sina Danila. Diplomirao 1969. na Akademiji za pozorište, film i televiziju u Zagrebu, nakon čega je ubrzo angažiran u zagrebačkomu Dramskom kazalištu „Gavella“. Nakon toga naizmjenično radi kao slobodni umjetnik, s angažmanom u HNK Zagreb, te ponovno u „Gavelli“. Nadaren, iznimne glumačke tehnike, glumac i racija i temperamenta, sugestivan, vrsne dikcije, s lakoćom izvodeći i fizički najteže scene, pokazao se podjednako uvjerljiv u ulogama klasičnog (npr. Shakespeareovi Hamlet i Richard III) i modernog repertoara (npr. Ibsenov Peer Gynt) - u raznim žanrovima, i u pozitivnim i u negativnim likovima. Dobitnik je mnogih priznanja (triput nagrađen na Sterijinom pozorju, Nagrada „Vladimir Nazor“, Nagrada „Dubravko Dujšin“, Nagrada „Orlando“ na Dubrovačkim ljetnim igrama). Na filmu debitira sporednom ulogom u Iluziji (1967.) K. Papića, dok prvu glavnu - mladića na životnoj prekretnici - tumači u Gravitaciji ili fantastičnoj mladosti činovnika Borisa Horvata (1968.) B. Ivande. Otada sve češće nastupa u glavnim ulogama dobivajući popularnost i ulazeći u krug najrespektiranijih jugoslavenskih glumaca – u filmovima raspona od ratnih drama do savremene tematike. Tako su početkom 70-ih godina zapažene njegove uloge komunističkog aktivista dezorijentiranog u privatnom životu u Crvenom klasju (1970.) Ž. Pavlovića i seoskog mladića suočenog s nepravdom u Predstavi Hamleta u selu Mrduša Donja (1973.) Krste Papića. U to vrijeme ističe se i u filmovima koji kritički oslikavaju jugoslavensku suvremenost: kao kompozitor kod kojeg prevladava karijerizam (što potvrđuje njegovu sposobnost karakterizacije moralno ambivalentnih osoba) u filmu Bravo maestro (1978.) Rajka Grlića (Zlatna arena u Puli) i u naslovnoj ulozi u Novinaru (1979.) Fadila Hadžića. Najuspješnija filmska godina za Šerbedžiju je vjerovatno bila 1986. kada sa dvije uloge u filmovima dobivaju titulu najuspješnijih na pulskom festivalu: revolucionara koji se ne snalazi u poratnom vremenu u „Večernjim zvonima“ Lordana Zafranovića (Zlatna arena) i radnika ogorčenog siromaštvom i životnim nedaćama u „Snu o ruži“ Z. Tadića (Velika povelja u Nišu). Velikog radnog potencijala, s uspjehom glumi i na televiziji: u tv-serijama „U registraturi“, Nikola Tesla (u naslovnoj ulozi), Prosjaci i sinovi i Bombaški proces (kao Josip Broz Tito). Godine 1982. dobio je godišnju nagradu australske televizije Sammy za glavnu ulogu u australskoj televizijskoj ekranizaciji drame Oslobođenje Skoplja D. Jovanovića. Objavio je 2 zbirke pjesama: Promjenljivi i Crno, crveno. Bio je predavač scenskog govora i glume na Akademiji za pozorište, film i televiziju u Zagrebu te kao izvanredni profesor glume na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Godine 1992. kao disident hrvatskog nacionalističkog režima odlazi u Maribor pa u svijet gdje se također probio kako sjajan glumac. Unatoč tome što je već glumio u 80-ak filmova distribuiranih uglavnom na području Jugoslavije, proboj u svjetske vode zadobio je filmom „Hanna`s War“ (1988) te filmom „Before the Rain“ (1994.) Milče Mančevskog. Godine 1996, Šerbedžija je igrao oca izbjeglice u filmu „Belma“ te novozelandskog imigranta u filmu „Broken English“. Zatim su uslijedile uloge u vodećim hollywoodskim filmskim ostvarenjima u filmovima „Space Cowboys“, „Mission: Impossible 2“, „Mighty Joe Young“, „Snatch“, itd. Rade je poznat i po čitanju poezije te pozorišnim predstavama. Pokrenuo je i novi teatar „Ullysses“ u Puli koji je premijeru doživio s predstavom „Kralj Lear“ na Brionima pod režiserskom palicom njegove supruge Lenke. U Rijeci na Akademiji primijenjenih umjetnosti pokreće i vodi studij glume. Radi s mnogim velikim imenima, a s nekima od njih kao što je Vanessa Redgrave, Phillip Noyce ili Tom Cruise. Radio je i sa slavnim Stanleyom Kubrickom te Clintom Eastwoodom no Rade je ostao dosljedan sebi izjavama kako su „dobri režiseri jednako dobri svugdje na svijetu, a glumci se prepoznaju već pri prvom pogledu“ sjećajući se glumaca s naših prostora kao što su Inge Apelt ili Miodrag Krivokapić. Uz porodicu Šovagović, Šerbedžija sa svojom djecom iz prvog braka, Danilom koji studira film u Americi i Lucijom, dobitnicom Zlatne arene za ulogu u filmu „Polagana predaja“, na dobrom putu ostvariti još jednu jaku „porodičnu manufakturu“ na ovim prostorima. Filmografija Prije 1980. Novinar (1979) Usijanje (1979) .... Tomo Živi bili pa vidjeli (1979) Povratak (1979) Bombaški proces (1978) (TV) .... Josip Broz Bravo maestro (1978) Hajka (1977) .... Lado Nikola Tesla (1977) (mini) TV serija U registraturi (1976) TV serija .... Ivica Kičmanović Pesma (1975) (mini) TV serija Nocturno (1974) .... Lucio Obešenjak (1974) (TV) Užička republika (1974) Predstava Hamleta u selu Mrduša Donja (1974) Begunec (1973) .... Ivan Živjeti od ljubavi (1973) .... Davor Obraz uz obraz (1972) (mini) TV serija Poslijepodne jednog fazana (1972.) Zvezde su oči ratnika (1972.) ... učitelj Prosjaci i sinovi (1971.) (mini) TV Serija .... Matan Potrka Putovanje na mjesto nesreće (1971.) .... Vlatko U gori raste zelen bor (1971.) Rdeče klasje (1971,) Idu dani (1970.) Papagaj (1970.) (TV) .... Mladić Dio è con noi (1969.) Sedmina - pozdravi Mariju (1969) .... Niko Gravitacija ili fantastična mladost činovnika Borisa Horvata (1968) Osveta (1968.) Crne ptice (1967.) Iluzija (1967.) Od 1980. do 1990. Gospođica (1980.) Duvanski put (1980.) (mini) TV Serija Variola vera (1981) .... Doktor Grujić Tuga (1981) (TV) Nepokoreni grad (1981) (mini) TV serija Banović Strahinja (1981) .... Abdulah Kiklop (1982) .... Ugo 13. jul (1982) .... Kapetan Mitrović Noć poslije smrti (1983) Zadah tela (1983) .... Pančo Vila Pejzaži u magli (1984) .... Lelin otac Una (1984) .... Profesor Mišel Babić U raljama života (1984) .... Intelektualac Štefica Cvek u raljama Života (1984) (mini) TV serija Horvatov izbor (1985) .... Krešimir Horvat Život je lep (1985) .... Harmonikaš Večernja zvona (1986) .... Tomislav K. Burbonski San o ruži (1986) .... Valent Putovanje u Vučjak (1986.) TV serija .... Krešimir Horvat Miss (1986.) Days to Remember – Die Verliebten, (1987) Osuđeni (1987.) Hudodelci (1987) .... Raka Manifesto (1988.) .... Emile Hanna`s War (1988) .... Captain Ivan Večernja zvona (1988) (mini) TV serija.... Tomislav Kovač Povratak Arsena Lupena (1989.) TV serija .... Herlok Šolms Čovjek koji je volio sprovode (1989.) Od 1990. do 2000. Stigmata (1999) .... Marion Petrocelli Dolce rumore della vita, Il (1999.) .... Bruno Maier Oči širom zatvorene (1999.) .... Milich Mare largo (1998.) .... François Riffaud Veliki Joe Young (1998) .... Andrei Strasser Prague Duet (1998) .... Jiri Kolmar Polish Wedding (1998) .... Roman Tregua, La (1997) .... The Greek Svetac (1997.) .... Ivan Tretiak Memento (1996) .... The Officer Nečista krv (1996) .... Marko Broken English (1996) .... Ivan Belma (1995) .... Josip Papac Two Deaths (1995) .... Colonel George Lapadus Magareće godine (1994) .... Narator Before the Rain (1994) .... Aleksander Urnebesna tragedija (1994) .... Kosta Kontesa Dora (1993.) .... Karlo Armano Dezerter (1992.) Karneval, anđeo i prah (1990.) Od 2000. U zemlji krvi i meda - general VRS-a Batman: početak (2005.) .... Beskućnik Bela ptica (2005.) Go West (2004.) ...... The Keeper (2004.) .... Imam Muaffak Euro Trip (2004.) .... Tibor Hermano (2003.) .... Carlos Avileda Ilaria Alpi (2002.) .... Miran Hrovatin Mirni Amerikanac (2002.) .... Inspector Vigot Quicksand (2001.) .... Oleg Butraskaya South Pacific (2001.) .... Emile de Becque Je li jasno prijatelju? (2000.) .... Milan Rajić Zdrpi i briši (2000.) .... Boris `The Blade` Jurinov Svemirski kauboji (2000.) .... General Vostov Nemoguća misija 2 (2000.) .... Dr. Nekorvič MG76 (N)

Povelja, 2014. Ranko Pavlović (Šnjegotina Gornja, 19. januar 1943) srpski je književnik. Piše priče, pripovijetke, romane, poeziju i dramske tekstove za djecu i odrasle.[1][2] Biografija Rođen je za vrijeme Drugog svjetskog rata u Šnjegotini Gornjoj kod Teslića. U rodnom mjestu je završio osnovnu, a Učiteljsku školu u Banjoj Luci. Po završetku Učiteljske škole je kratko vrijeme radio kao prosvjetni radnik u okolini Teslića. Preselio se u Banju Luku i bavio se novinarstvom. Radio je kao novinar i urednik u sarajevskom `Oslobođenju`, a zatim je bio direktor novinsko-izdavačke djelatnosti, te direktor i glavni i odgovorni urednik izdavačke djelatnosti u `Glasu srpskom`. Živi i radi u Banjoj Luci. Objavio je osamnaest zbirki pjesama, sedamnaest zbirki pripovijedaka, pet romana, dvije zbirke eseja, knjigu književnih kritika i deset radio-drama za odrasle, zatim osamnaest zbirki priča za djecu, šest zbirki pjesama za najmlađe, dva romana za mlade, desetak igranih i objavljenih tekstova za dječja pozorišta i petnaestak radio-igara za djecu. Zavod za udžbenike u Istočnom Sarajevu objavio je njegova Izabrana djela. Zastupljen u čitankama, lektiri i mnogim antologijama. Njegove pjesme i pripovijetke prevođene su na italijanski, poljski, mađarski, engleski, rumunski, njemački, holandski, švedski, ruski i druge jezike. [3] Nagrade Kočićeva nagrada[1] Kočićeva knjiga[1] Nagrada Stanko Rakita[1] Nagrada Laza Kostić[1] Nagrada Gordana Brajović[1] Nagrada Gordana Todorović[1] Nagrada Isak Samokovlija[1] Nagrada Grigorije Božović[1] Nagrada Veselin Masleša[1] Skender Kulenović[1] Sovica za najbolju knjigu za djecu [1] Miholjdanska povelja, nagrada za razvoj kulture u čelinačkom kraju 2010.[3] Povelja SVITAK, nagrada književnih novina `Svitak`, Požega, 2015. Godišnja nagrada udruženja književnika Republike Srpske Povelja Udruženja književnika Srbije za životno djelo Povelja Udruženja književnika Republike Srpske za životno djelo Nagrada akademije Ivo Andrić za životno djelo Djela Zbirke poezije: `Nemir sna`, «Paralele», Doboj, 1963. `Damari jasenovački`, Nacionalni park Kozara, Prijedor, 1987. `Kosti i sjene`, Slovo, Banja Luka, 1997. `Nebeski lan`, «Ars Libri» – Beograd, «Besjeda» – Banja Luka, 2001. `Srž`, «Rad», Beograd, 2005. Pjesme (izabrane i nove pjesme), Zavod za udžbenike, Istočno Sarajevo, 2004. `Dama iz Gospodske`, «Art-print», Banja Luka, 2006. `Lov`, «KoV», Vršac, 2007. `Pjesnikov prah`, Nar. bibl. „Stefan Prvovenčani“, Kraljevo, 2008. `Monaški soneti`, «Art-print», Banja Luka, 2011. `Između dvije praznine`, Udruženje književnika Srpske – Podružnica Banja Luka, Banja Luka, 2011. `Dublje od slutnje`, «Art-print», Banja Luka, 2012. `Povratak u tačku` (izabrane i nove pjesme), «Besjeda» Banja Luka, «Ars Li¬bri», Beograd, 2013. `Zrno`, «Povelja», Kraljevo, 2014. `Prelazak u sjenku` (izabrane i nove pjesme), «Unus mundus», Niški kulturn centar, Niš, 2015. `Laku noć, Ljiljana`, «Art-print», Banja Luka, 2016. `Plavet`, Centar za turizam, kulturu i sport, Svrljig, 2018. `Izmaglica`, Udruženje književnika Republike Srpske, Banja Luka, 2018. `Prometejev čvor`, «Art-print» , Banja Luka, 2020. `Kroz iglene uši`, soneti, «Art-print» , Banja Luka, 2021. Zbirke pripovijedaka: `Priče iz Vakufa`, «Glas», Banja Luka, 1978. `Bljesak u košmaru`, «Univerzal», Tuzla, 1985. `Čovjek u ljušturi`, «Glas», Banja Luka, 1988. `Preobražaji`, «Rad», Beograd, 1997. `Dodir`, «Oslobođenje», Srpsko Sarajevo, 1998. `Žuta bjelina` (izbor), «Glas srpski» – Banja Luka, «Oslobođenje» – Srpsko Sarajevo, 1998. `Subote bez Ilze` (izabrane i nove priče), Zadužbina Petar Kočić, Banja Luka – Beograd, 2000. `Tragač iz krilne regimente`, «Udruženje književnika Srpske – Podružnica Banja Luka», Banja Luka, 2003. `Bio jednom jedan`, «Književna zadruga», Banja Luka, 2003. `Pripovijetke` (izbor), «Zavod za udžbenike», I. Sarajevo, 2004. `Bibliotekar i Knjiga`, «Zavod za udžbenike», I. Sarajevo, 2006. `(D)opričano` (izbor), «Podružnica UKS», Banja Luka, 2007. `Trinaest nestrpljivih priča`, «Prometej», N. Sad, 2007. `Nebesnici`, «Nova reč», Požarevac, 2012. `Otkupljivač priča`, «Art print», Banja Luka, 2013. `Karenjina i Vronski u zadimljenoj krčmi`, «Prometej», Novi Sad, 2015. Pečat nad ponorom, „Štampar Makarije“ Beograd, „Hercegovina izdavaštvo“ Trebinje i „Obodsko slovo“ Podgorica, 2020. `Strašni sud`, Udruženje književnika Republike Srpske, Banja Luka 2021. Romani: `Škola jahanja`, «Glas», Banja Luka, 1990. (drugo izdanje: «Glas srpski», Banja Luka, 1997) `Jahači i ostali`, «Glas srpski», Banja Luka, 2001. `Kako uhvatiti leptira`, «Narodna knjiga», Beograd, 2002. `Nebeske kosturnice`, «Prometej», Novi Sad, 2011. `Gromada`, «Prometej», Novi Sad i Fondacija Brano Ćopić Banja Luka, 2016. Eseji: `Žurka kod Ekermana`, «KoV», Vršac, 2007. `U dubinama jezika`, «Art print», Banja Luka, 2017. Književna kritika: `Dočitavanje`, «Unus mundus», Niš, 2012. Dnevnici: `Krezuba godina, dnevničko bilješkare o 2016`, «Art print», Banja Luka, 2018. Publicistika: `Banjaluka 1969 – 1979.`, (priredio sa Hamidom Husedžinovićem), „Glas“, Banja Luka, 1980. `Banjalučka kuća od snova – pola vijeka Dječijeg pozorišta Republike Srpske` (sa Predragom Bjeloševićem i Vojislavom Vujanovićem), Dječije pozorište Republike Srpske, Banja Luka, 2006. Zbirke priča za djecu: `Bajke za lijevo uho`, «Osvit», Karlovac, 1985. `Jarac u pozorištu`, «Svjetlost», biblioteka `Mladi dani`, Sarajevo, 1985. `Čistač obuće`, «Mladost», biblioteka `Vjeverica`, Zagreb, 1985. `Kuća na izletu`, «Glas», biblioteka `Jablan`, Banja Luka, 1988, drugo izdanje 1990. `Kula Kulina bana`, «Veselin Masleša», biblioteka `Lastavica`, Sarajevo, 1988. `Kuća na izletu` (izbor), «Veselin Masleša» i «Svjetlost», Sarajevo, 1990. `Stefan na Mliječnom putu`, «Krajiško dječije pozorište», Banja Luka, 1994. `U kući duhova` (izbor), «Grigorije Božović», biblioteka `Božuri`, Priština, 1998. `Voz, tata i novine`, «Besjeda», biblioteka `Beli slon`, Banja Luka, 2000. `Zlatnodolske bajke`, «Rad», biblioteka `Alisa`, Beograd, 2001. `Prijatelji`, «Slovo», Banja Luka, 2002. `Moć divlje oskoruše i druge bajke`, «Bookland» Beograd, 2005. `Svirala od ružinog drveta i druge bajke`, «Bookland», Beograd, 2009. `Gitarijada u Ježevici`, «Bosanska riječ», Tuzla, 2009. `Kraljevi na vašaru` (lektirni izbor), «Bosanska riječ», Sarajevo, 2010. `Stiže slikar`, «Povelja», Kraljevo, 2011. `Jedna Priča i druge priče`, Književna zaklada/fondacija „Fra Grgo Martić“, Kreševo, 2011. `Pričinilo se u Pričinu`, «Bookland», Beograd, 2014. `Mašta na tufnice` (lektirni izbor), «Bosanska riječ», biblioteka „Mali princ“, Tuzla, 2015, drugo izdanje (u ediciji „Knjigometar“) 2016. `Princeza u oblutku`, „Odysseus“, Beograd, 2020. Romani za djecu: `Tajne Kraljevog Grada`, «Narodna knjiga», biblioteka `Petar Pan`, Beograd, 2004. `Kako se ispričala Neispričana Bajka`, «Zavod za udžbenike i nastavna sredstva», Istočno Sarajevo, 2018. Slikovnice: `Čarolije Sina Sunca`, «GrafoMark», Laktaši, 2001. `Plemeniti Hahaj i strašni Hehej, «GrafoMark», Laktaši, 2001. Zbirke pjesama za djecu: `Šta jutro doručkuje`, «Zavod za udžbenike i nastavna sredstva», Istočno Sarajevo, 2007. `Rasti brže, to je lako`, «Book», Beograd, 2009. `Basnovite pjesme`, «Art print», Banja Luka, 2010. `Kad se uši zacrvene` (izabrane i nove pjesme) (u: R. Pavlović – P. Đaković – P. Stević: Prostori igre), Fondacija „Branko Ćopić“, biblioteka „Bašta sljezove boje“, Banjaluka, 2010. `Pjesme za pričanje`, «Art print», Banja Luka, 2013. `Nova planeta`, «Zavod za udžbenike i nastavna sredstva», Istočno Sarajevo, 2014. Zvučne knjige: `Izvor svjetlosti i druge bajke`, JU Specijalna biblioteka za slijepa i slabovida lica Republike Srpske, Banja Luka, 2017. Izvedeni pozorišni tekstovi za djecu: `Kutija za oslobađanje vremena`, COK teatar, Banja Luka, 1991. `Ljubavni jadi Ježa Ježića`, Krajiško dječije pozorište, Banja Luka, 1993. i Lutkarski studio `Roda`, Banja Luka, 2003. `Princ od Bijelog Luka`, Dječije pozorište Republike Srpske, Banja Luka, 2000. i 2002. `Ljubičasta zraka`, Dječije pozorište Republike Srpske, B. Luka, 2006. `Žutokapa`, KUD „Karpati“, Vrbas, 2006. `Plemeniti Hahaj i strašni Hehej`, Dječije pozorište Republike Srpske, Banja Luka, 2013. `Prokletstvo metafore`, Teatar „OKO“, Beograd, 2013. `Upoznavanje svijeta`, Teatar „OKO“, Beograd, 2013. `Trospratni bolesnik` (po morivima pjesme „Bolesnik na tri sprat“ Branka Ćopića), Dramska scena, Prnjavor, 2018; DSG `Roda` Banja Luka 2021. Izabrana djela: `Pjesme` `Pripovijetke` roman `Jahači i ostali` `Priče za djecu` «Zavod za udžbenike i nastavna sredstva», Istočno Sarajevo, 2004. Više od 20 radio-dramskih tekstova izvođenih na svim radio-stanicama bivše SFRJ i prevođenih na više jezika.

Knjaževac Prosveta, 1983. Druga knjiga uglednog pesnika Ivana Negrišorca, klasičan primer neoavangardne poezije. Dva-tri mala pečata neke biblioteke, ne javne/narodne, nejasno koje/čije, inače verovatno nekorišćena. Ređe u ponudi. Dragan Stanić (pseudonim: Ivan Negrišorac; Trstenik, 31. maj 1956) srpski je pesnik, književni kritičar, dramaturg, istoričar književnosti, univerzitetski profesor i predsednik Matice srpske. Biografija Školovanje Osnovnu školu završio je 1970. u Sirigu, a gimnaziju 1974. u Novom Sadu. Posle završetka studija književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu 1979. temom „Neoavangarda i srpsko pesništvo (1968–1988)”. Magistrirao je 1991. i doktorirao 2003. godine na Filološkom fakultetu u Beogradu radom „Lirika Jovana Dučića: semantička analiza”.[1] Karijera Školsku 1984/85. proveo kao lektor za srpski jezik na Mičigenskom univerzitetu u En Arboru (SAD). Radio je kao dramaturg u Dramskom programu Radio Novog Sada (1986–1988), kao asistent na Filozofskom fakultetu u Nišu (1988–1995) i Filozofskom fakultetu u Novom Sadu (1997–2004), gde je biran u svim zvanjima od asistenta do redovnog profesora. Živi u Novom Sadu i kao redovni profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu predaje teoriju književnosti i kreativno pisanje poezije (od 2004). Bio je sekretar Matice srpske (1995–2004), glavni i odgovorni urednik Letopisa Matice srpske (2004–2012), a sad je predsednik Uređivačkog odbora Srpske enciklopedije (od 2008) i predsednik Matice srpske (od 2012) u trećem mandatu.[1][2] Ostalo Član saradnik Matice srpske je od 1983. i stalni član-saradnik od 1991. Član je Društva književnika Vojvodine od 1983, Društva novosadskih književnika od 2018. i počasni član Društva slovačkih pisaca od 2017. godine. Januara 2022. izabran je za inostranog člana Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske.[3] Bio je član uredništva ili glavni urednik u časopisima Književni bilten / To jest, Pismo, Sv. Dunav i Rad Matice srpske. Od 2017. uređuje Literary Links, časopis za srpsku književnost i kulturu koji izlazi na engleskom jeziku. Kao glavni i odgovorni urednik Letopisa Matice srpske dobio je Povelju za doprinos objedinjavanju svesrpskog kulturnog prostora na međunarodnoj kulturnoj manifestaciji „Sokolica” (Zvečan 2005), a na manifestaciji „Dani Kornela Sentelekija” Nagradu „Bazsalikom / Bosiljak” za negovanje srpsko-mađarskih odnosa (Sivac 2011). Govori engleski i ruski, a služi se nemačkim, francuskim, slovenačkim i makedonskim jezikom. Naučno-istraživački rad U oblasti nauke o književnosti njegova istraživanja su usmerena ka teorijskim i književnoistorijskim aspektima srpske književnosti 20. veka, ali i ka kulturološkim aspektima srpske književnosti dalje prošlosti, a najviše 19. veka. Izuzetno aktivan u oblasti književnokritičke delatnosti još od 1979. godine, on je sve do današnjih dana pratio najviše pesničku, ali i pripovedačku i romanesknu produkciju. Najznačajniji njegovi istraživački rezultati su: izučavanje pesništva srpske moderne, a posebno opusa Jovana Dučića (uz to i Disa, Pandurovića i dr); specifičnosti srpske kulture kao celine, a posebno kriza kulturnog i nacionalnog identiteta koja se pojavljuje kod Crnogoraca (Njegoš, M. Bećković, M. Đilas, D. Brajković, S. Radulović i dr.); sistematsko proučavanje poetike i stvaralaštva najznačajnijih pesnika srpske neoavangarde (M. Todorović, V. Rešin Tucić, V. Despotov, M. Petrović, J. Šalgo i dr.); pesnici istorijske avangarde i njihove autorske specifičnosti (R. Petrović, M. Nastasijević, R. Drainac, M. Ristić, M. de Buli, A. Ilić i dr.); priroda srpskog stiha i rasprave o versifikaciji (Vuk, L. Milovanov, deseterac, deveterac i dr.); poetika i stvaralački dometi značajnih srpskih pisaca druge polovine 20. veka (M. Selimović, M. Pavlović, B. Petrović, A. Tišma, D. Mihailović, M. Danojlić, M. Pavić, M. Kapor, R. P. Nogo, M. Maksimović, D. Novaković, Đ. Sladoje i dr.). Svoj predmet izučavanja on konstituiše unutar arhetipskih tokova i čvrstih tematskih vertikala koje u novim istorijskim okolnostima menjaju pojavne oblike, ali zadržavaju temeljnu i trajnu funkciju bez koje se ne može razumeti suštinska priroda srpske književnosti i kulture.[1] Dela Ivan Negrišorac, Kamena čtenija (2013). Ivan Negrišorac, Ogledala Oka Nedremana (2019). Knjige poezije Trula jabuka, Goranovo proljeće, Zagreb 1981. Rakljar. Želudac, Prosveta, Beograd 1983. Zemljopis, Matica srpska, Novi Sad 1986. Toplo, hladno, Prosveta, Beograd 1990. Abrakadabra, Matica srpska, Novi Sad 1990. Hop, Književna opština Vršac, Vršac 1993. Veznici, Vreme knjige, Beograd 1995. Prilozi, izabrane i nove pesme, Orpheus, Novi Sad 2002. Potajnik, IP Filip Višnjić, Beograd 2007. Svetilnik, Orpheus, Novi Sad 2010. Kamena čtenija, Orpheus, Novi Sad 2013. Čtenija, izabrane pesme, Književna zadruga Srpskog narodnog vijeća, Podgorica 2015. Matični mleč, Orpheus, Novi Sad 2016. Izložba oblaka, izabrane i nove pesme, Fondacija Grupa sever, Novi Sad 2017. Ogledala Oka Nedremana, Laguna, Beograd 2019. Pesme su mu prevođene na engleski, ruski, nemački, francuski, mađarski, rumunski, slovenački, slovački, rusinski, makedonski, češki, grčki, jermenski, turski, kineski jezik. Na rumunskom jeziku, u prevodu Jovana Radina, Slavomira Gvozdenovića i Lučijana Aleksijua, izašla mu je knjiga izabranih pesama Conjucţii (Temišvar 2014); u prevodu Martina Prebuđile na slovačkom se pojavila knjiga Výstava oblakov (Bratislava – Bački Petrovac 2017); na ruskom u prevodu N. G. Jakovljeve i A. P. Rostokine Soюzы i inыe prostranstva (Moskva 2017); a na grčkom u prevodu Ismene Radulović knjiga Προσευχή για την χαρά τηζ ποιητικήζ τρέλας (Solun 2018). Roman Anđeli umiru, Stubovi kulture, Beograd 1998. Radio drame Fredi umire, 1989. Kuc-kuc, 1990. Pozorišne drame Istraga je u toku, zar ne?, 2000. Vidiš li svice na nebu?, 2006. Ivan Negrišorac, Njegoševski pokret otpora (2020). Kritičke studije Legitimacija za beskućnike. Srpska neoavangardna poezija: Poetički identitet i razlike, Kulturni centar Novog Sada, Novi Sad 1996. Lirska aura Jovana Dučića, Zavod za udžbenike, Beograd 2009. Istraga predaka: Iskušenja kolektivnog i individualnog opstanka, Književna zadruga Srpskog narodnog vijeća – Fondacija Grupa sever, Podgorica – Novi Sad 2018. Njegoševski pokret otpora, Književna zadruga Srpskog narodnog vijeća – Fondacija Grupa sever, Podgorica – Novi Sad 2020. Priređivački rad Priredio je dvadesetak knjiga, između ostalih izabrane pesme Jovana Dučića Pet krugova (1993, 2001) i Lirski krugovi (1998), roman Dobrice Ćosića Koreni (2004), zbornik radova o recepciji Pavićevog književnog dela u svetu Milorad Pavić: Stanovnik svetske književnosti (2018) i Srpska književnost muslimanskog kulturnog koda (2020). Sa J. Delićem, S. Šljukićem, S. Vladušićem i D. Hamovićem priredio zbornik Srpski kulturni prostor: ustrojstvo, problemi, vrednosti (2020), a sa Đ. Đurićem zbornike Tako, a ne inače: Spomenica o 150-godišnjici preseljenja Matice srpske iz Pešte u Novi Sad (2016) i Kosovo i Metohija: Juče, danas, sutra (2018). Sa S. Gordićem priredio je zbornike radova o poeziji Aleka Vukadinovića (1996), Jovana Hristića (1997), Dare Sekulić (1998), Duška Novakovića (1999), Srbe Mitrovića (2000), Miroslava Maksimovića (2001), Živorada Nedeljkovića (2003), Zlate Kocić (2006), Nikole Vujčića (2008), Miroslava Cere Mihailovića (2011), kao i zbornik Razgovor o tajnama Boška Petrovića (2004). Sa S.Koljevićem i J. Delićem priredio je zbornik Povratak miru Aleksandra Tišme (2005); a sa Đ. Despićem zbornike o poeziji Dragana Jovanovića Danilova (2015), Nebojše Devetaka (2017) i Slobodana Zubanovića (2018). Nagrade Književne Nagrada „Goran” za mlade pesnike, za knjigu Trula jabuka, 1981. Nagrada Društva književnika Vojvodine za knjigu godine, za knjigu Abrakadabra, 1990. Nagrada „Đura Jakšić”, za knjigu Veznici, 1996. Unireksova nagrada, za dramski tekst Vidiš li svice na nebu?, 2006. Zmajeva nagrada, za knjigu Potajnik, 2007. Nagrada „Branko Ćopić”, za knjigu Svetilnik, 2010. Nagrada „Drainac”, za knjigu Svetilnik, 2011. Nagrada „Žička hrisovulja”, za knjigu Svetilnik, 2011. Nagrada „Gračanička povelja”, za knjigu Svetilnik, 2012.[4] Nagrade „Meša Selimović”, za knjigu Kamena čtenija, 2013. Nagrada „Pečat vremena”, za knjigu Kamena čtenija, 2014. Nagrada „Pečat varoši sremskokarlovačke”, za knjigu Kamena čtenija, 2014. Velika bazjaška povelja, za knjigu Kamena čtenija, 2014. Nagrada „Povelja Morave”, za knjigu Kamena čtenija, 2015. Nagrada „Despotica Angelina Branković”, za knjigu Izložba oblaka, 2018.[5] Nagrada „Zlatni krst kneza Lazara”, za knjigu Izložba oblaka, 2018.[6] Nagrada „Slobodan Kostić”, za knjigu Istraga predaka: Iskušenja kolektivnog i individualnog opstanka, 2019.[7] Specijalna nagrada Sajma knjiga u Višegradu, za knjigu Istraga predaka: Iskušenja kolektivnog i individualnog opstanka, 2019. Nagrada „Lenkin prsten”, za knjigu Ogledala Oka Nedremana, 2019.[8] Nagrada „Venac Laze Kostića”, za pesmu „Lenkin prsten”, 2020.[9] Nagrada „Stevan Pešić”, za knjigu Ogledala Oka Nedremana, 2020.[10] Nagrada „Aleksa Šantić”, za knjigu Ogledala Oka Nedremana, 2021.[11] Nagrada „Odzivi Filipu Višnjiću”, za rodoljubivo pesništvo, 2022.[12] Povodom Nagrade „Žička hrisovulja” Dragan Hamović je priredio zbornik kritičkih radova Ivan Negrišorac, pesnik (Kraljevo 2012). Ostale Orden Svetog cara Konstantina, 2013. Vukova nagrada Kulturno-prosvetne zajednice Srbije, 2014. Priznanje „Bela golubica” Teslinog globalnog foruma, 2016. Orden Konstantina Filosofa Slovenske unije iz Češke, 2018. Orden Svetog despota Stefana Lazarevića, 2019. Nagrada AP Vojvodine „Mihajlo Pupin”, 2020. Zlatna medalja za zasluge Republike Srbije, 2021.

Knjaževac Prosveta, 1990. Odlično očuvana zbirka poezije našeg uglednog pesnika. Srazmerno retko u ponudi. Dragan Stanić (pseudonim: Ivan Negrišorac; Trstenik, 31. maj 1956) srpski je pesnik, književni kritičar, dramaturg, istoričar književnosti, univerzitetski profesor i predsednik Matice srpske. Biografija Školovanje Osnovnu školu završio je 1970. u Sirigu, a gimnaziju 1974. u Novom Sadu. Posle završetka studija književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu 1979. temom „Neoavangarda i srpsko pesništvo (1968–1988)”. Magistrirao je 1991. i doktorirao 2003. godine na Filološkom fakultetu u Beogradu radom „Lirika Jovana Dučića: semantička analiza”.[1] Karijera Školsku 1984/85. proveo kao lektor za srpski jezik na Mičigenskom univerzitetu u En Arboru (SAD). Radio je kao dramaturg u Dramskom programu Radio Novog Sada (1986–1988), kao asistent na Filozofskom fakultetu u Nišu (1988–1995) i Filozofskom fakultetu u Novom Sadu (1997–2004), gde je biran u svim zvanjima od asistenta do redovnog profesora. Živi u Novom Sadu i kao redovni profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu predaje teoriju književnosti i kreativno pisanje poezije (od 2004). Bio je sekretar Matice srpske (1995–2004), glavni i odgovorni urednik Letopisa Matice srpske (2004–2012), a sad je predsednik Uređivačkog odbora Srpske enciklopedije (od 2008) i predsednik Matice srpske (od 2012) u trećem mandatu.[1][2] Ostalo Član saradnik Matice srpske je od 1983. i stalni član-saradnik od 1991. Član je Društva književnika Vojvodine od 1983, Društva novosadskih književnika od 2018. i počasni član Društva slovačkih pisaca od 2017. godine. Januara 2022. izabran je za inostranog člana Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske.[3] Bio je član uredništva ili glavni urednik u časopisima Književni bilten / To jest, Pismo, Sv. Dunav i Rad Matice srpske. Od 2017. uređuje Literary Links, časopis za srpsku književnost i kulturu koji izlazi na engleskom jeziku. Kao glavni i odgovorni urednik Letopisa Matice srpske dobio je Povelju za doprinos objedinjavanju svesrpskog kulturnog prostora na međunarodnoj kulturnoj manifestaciji „Sokolica” (Zvečan 2005), a na manifestaciji „Dani Kornela Sentelekija” Nagradu „Bazsalikom / Bosiljak” za negovanje srpsko-mađarskih odnosa (Sivac 2011). Govori engleski i ruski, a služi se nemačkim, francuskim, slovenačkim i makedonskim jezikom. Naučno-istraživački rad U oblasti nauke o književnosti njegova istraživanja su usmerena ka teorijskim i književnoistorijskim aspektima srpske književnosti 20. veka, ali i ka kulturološkim aspektima srpske književnosti dalje prošlosti, a najviše 19. veka. Izuzetno aktivan u oblasti književnokritičke delatnosti još od 1979. godine, on je sve do današnjih dana pratio najviše pesničku, ali i pripovedačku i romanesknu produkciju. Najznačajniji njegovi istraživački rezultati su: izučavanje pesništva srpske moderne, a posebno opusa Jovana Dučića (uz to i Disa, Pandurovića i dr); specifičnosti srpske kulture kao celine, a posebno kriza kulturnog i nacionalnog identiteta koja se pojavljuje kod Crnogoraca (Njegoš, M. Bećković, M. Đilas, D. Brajković, S. Radulović i dr.); sistematsko proučavanje poetike i stvaralaštva najznačajnijih pesnika srpske neoavangarde (M. Todorović, V. Rešin Tucić, V. Despotov, M. Petrović, J. Šalgo i dr.); pesnici istorijske avangarde i njihove autorske specifičnosti (R. Petrović, M. Nastasijević, R. Drainac, M. Ristić, M. de Buli, A. Ilić i dr.); priroda srpskog stiha i rasprave o versifikaciji (Vuk, L. Milovanov, deseterac, deveterac i dr.); poetika i stvaralački dometi značajnih srpskih pisaca druge polovine 20. veka (M. Selimović, M. Pavlović, B. Petrović, A. Tišma, D. Mihailović, M. Danojlić, M. Pavić, M. Kapor, R. P. Nogo, M. Maksimović, D. Novaković, Đ. Sladoje i dr.). Svoj predmet izučavanja on konstituiše unutar arhetipskih tokova i čvrstih tematskih vertikala koje u novim istorijskim okolnostima menjaju pojavne oblike, ali zadržavaju temeljnu i trajnu funkciju bez koje se ne može razumeti suštinska priroda srpske književnosti i kulture.[1] Dela Ivan Negrišorac, Kamena čtenija (2013). Ivan Negrišorac, Ogledala Oka Nedremana (2019). Knjige poezije Trula jabuka, Goranovo proljeće, Zagreb 1981. Rakljar. Želudac, Prosveta, Beograd 1983. Zemljopis, Matica srpska, Novi Sad 1986. Toplo, hladno, Prosveta, Beograd 1990. Abrakadabra, Matica srpska, Novi Sad 1990. Hop, Književna opština Vršac, Vršac 1993. Veznici, Vreme knjige, Beograd 1995. Prilozi, izabrane i nove pesme, Orpheus, Novi Sad 2002. Potajnik, IP Filip Višnjić, Beograd 2007. Svetilnik, Orpheus, Novi Sad 2010. Kamena čtenija, Orpheus, Novi Sad 2013. Čtenija, izabrane pesme, Književna zadruga Srpskog narodnog vijeća, Podgorica 2015. Matični mleč, Orpheus, Novi Sad 2016. Izložba oblaka, izabrane i nove pesme, Fondacija Grupa sever, Novi Sad 2017. Ogledala Oka Nedremana, Laguna, Beograd 2019. Pesme su mu prevođene na engleski, ruski, nemački, francuski, mađarski, rumunski, slovenački, slovački, rusinski, makedonski, češki, grčki, jermenski, turski, kineski jezik. Na rumunskom jeziku, u prevodu Jovana Radina, Slavomira Gvozdenovića i Lučijana Aleksijua, izašla mu je knjiga izabranih pesama Conjucţii (Temišvar 2014); u prevodu Martina Prebuđile na slovačkom se pojavila knjiga Výstava oblakov (Bratislava – Bački Petrovac 2017); na ruskom u prevodu N. G. Jakovljeve i A. P. Rostokine Soюzы i inыe prostranstva (Moskva 2017); a na grčkom u prevodu Ismene Radulović knjiga Προσευχή για την χαρά τηζ ποιητικήζ τρέλας (Solun 2018). Roman Anđeli umiru, Stubovi kulture, Beograd 1998. Radio drame Fredi umire, 1989. Kuc-kuc, 1990. Pozorišne drame Istraga je u toku, zar ne?, 2000. Vidiš li svice na nebu?, 2006. Ivan Negrišorac, Njegoševski pokret otpora (2020). Kritičke studije Legitimacija za beskućnike. Srpska neoavangardna poezija: Poetički identitet i razlike, Kulturni centar Novog Sada, Novi Sad 1996. Lirska aura Jovana Dučića, Zavod za udžbenike, Beograd 2009. Istraga predaka: Iskušenja kolektivnog i individualnog opstanka, Književna zadruga Srpskog narodnog vijeća – Fondacija Grupa sever, Podgorica – Novi Sad 2018. Njegoševski pokret otpora, Književna zadruga Srpskog narodnog vijeća – Fondacija Grupa sever, Podgorica – Novi Sad 2020. Priređivački rad Priredio je dvadesetak knjiga, između ostalih izabrane pesme Jovana Dučića Pet krugova (1993, 2001) i Lirski krugovi (1998), roman Dobrice Ćosića Koreni (2004), zbornik radova o recepciji Pavićevog književnog dela u svetu Milorad Pavić: Stanovnik svetske književnosti (2018) i Srpska književnost muslimanskog kulturnog koda (2020). Sa J. Delićem, S. Šljukićem, S. Vladušićem i D. Hamovićem priredio zbornik Srpski kulturni prostor: ustrojstvo, problemi, vrednosti (2020), a sa Đ. Đurićem zbornike Tako, a ne inače: Spomenica o 150-godišnjici preseljenja Matice srpske iz Pešte u Novi Sad (2016) i Kosovo i Metohija: Juče, danas, sutra (2018). Sa S. Gordićem priredio je zbornike radova o poeziji Aleka Vukadinovića (1996), Jovana Hristića (1997), Dare Sekulić (1998), Duška Novakovića (1999), Srbe Mitrovića (2000), Miroslava Maksimovića (2001), Živorada Nedeljkovića (2003), Zlate Kocić (2006), Nikole Vujčića (2008), Miroslava Cere Mihailovića (2011), kao i zbornik Razgovor o tajnama Boška Petrovića (2004). Sa S.Koljevićem i J. Delićem priredio je zbornik Povratak miru Aleksandra Tišme (2005); a sa Đ. Despićem zbornike o poeziji Dragana Jovanovića Danilova (2015), Nebojše Devetaka (2017) i Slobodana Zubanovića (2018). Nagrade Književne Nagrada „Goran” za mlade pesnike, za knjigu Trula jabuka, 1981. Nagrada Društva književnika Vojvodine za knjigu godine, za knjigu Abrakadabra, 1990. Nagrada „Đura Jakšić”, za knjigu Veznici, 1996. Unireksova nagrada, za dramski tekst Vidiš li svice na nebu?, 2006. Zmajeva nagrada, za knjigu Potajnik, 2007. Nagrada „Branko Ćopić”, za knjigu Svetilnik, 2010. Nagrada „Drainac”, za knjigu Svetilnik, 2011. Nagrada „Žička hrisovulja”, za knjigu Svetilnik, 2011. Nagrada „Gračanička povelja”, za knjigu Svetilnik, 2012.[4] Nagrade „Meša Selimović”, za knjigu Kamena čtenija, 2013. Nagrada „Pečat vremena”, za knjigu Kamena čtenija, 2014. Nagrada „Pečat varoši sremskokarlovačke”, za knjigu Kamena čtenija, 2014. Velika bazjaška povelja, za knjigu Kamena čtenija, 2014. Nagrada „Povelja Morave”, za knjigu Kamena čtenija, 2015. Nagrada „Despotica Angelina Branković”, za knjigu Izložba oblaka, 2018.[5] Nagrada „Zlatni krst kneza Lazara”, za knjigu Izložba oblaka, 2018.[6] Nagrada „Slobodan Kostić”, za knjigu Istraga predaka: Iskušenja kolektivnog i individualnog opstanka, 2019.[7] Specijalna nagrada Sajma knjiga u Višegradu, za knjigu Istraga predaka: Iskušenja kolektivnog i individualnog opstanka, 2019. Nagrada „Lenkin prsten”, za knjigu Ogledala Oka Nedremana, 2019.[8] Nagrada „Venac Laze Kostića”, za pesmu „Lenkin prsten”, 2020.[9] Nagrada „Stevan Pešić”, za knjigu Ogledala Oka Nedremana, 2020.[10] Nagrada „Aleksa Šantić”, za knjigu Ogledala Oka Nedremana, 2021.[11] Nagrada „Odzivi Filipu Višnjiću”, za rodoljubivo pesništvo, 2022.[12] Povodom Nagrade „Žička hrisovulja” Dragan Hamović je priredio zbornik kritičkih radova Ivan Negrišorac, pesnik (Kraljevo 2012). Ostale Orden Svetog cara Konstantina, 2013. Vukova nagrada Kulturno-prosvetne zajednice Srbije, 2014. Priznanje „Bela golubica” Teslinog globalnog foruma, 2016. Orden Konstantina Filosofa Slovenske unije iz Češke, 2018. Orden Svetog despota Stefana Lazarevića, 2019. Nagrada AP Vojvodine „Mihajlo Pupin”, 2020. Zlatna medalja za zasluge Republike Srbije, 2021.

ZBORNIK PESAMA sa 24. međunarodnog susreta pesnika u Inđiji, pod naslovom ` GARAVI SOKAK `. KNJIGA JE POTPUNO NOVA! Veoma retka, i u njoj je zastupljena poezija 402 PESNIKA iz raznih krajeva sveta. Uvršteni autori: 1. AGO HAURDIĆ 2. AGNJEŠKA JAŽENBOVSKA 3. ADEM GARIĆ 4. ALEKSANDAR DEVETAK 5. ALEKSANDAR HUT KONO 6. ALEKSANDAR MIJALKOVIĆ 7. ALEKSANDAR NOVAKOVIĆ 8. ALEKSANDAR VELIČKOVIĆ 9. ALEKSANDAR STANOJEVIĆ 10. ALEKSANDRA ĐURĐEVIĆ 11. ALEKSANDRA VIDIĆ 12. ALEN BRABEC 13. ALISA MALIČEVIĆ 14. ALISA SALOPEK 15. ANASTASIJA KOCIĆ 16. ANASTAZIJA RAJIĆ 17. ANĐELA BUGARIN 18. ANDREA POPOV MILETIĆ 19. ANDREJ GRILC – THEODOR ILLEK 20. ANDREJKA JEREB 21. ANI STAJKOVA – IVANOVA 22. ANA ŽEZLOVA 23. ANTON GANČEV 24. ARKADJUŠ FRANJA 25. ARMIN BOLIĆ 26. ARMIN HUSEINOVIĆ 27. ARON BARETIĆ 28. BILJANA DIMITRIJEVIĆ MARTINOV 29. BILJANA POLEDICA 30. BILJANA TODOROVIĆ 31. BISERKA GAJIĆ 32. BISERKA SPAJIĆ 33. BOBO GRLJUŠIĆ 34. OJANA KULIDŽAN 35. BORČE PANOV 36. BORIS MARKOVIĆ 37. BORIS SPAJIĆ 38. BORIVOJ BUKVA 39. BORIVOJE SEKULIĆ 40. BORKA SIMIĆ 41. BOŽIDAR PEŠEV 42. BOŽO VLAŠIĆ 43. BRANKO JEČMENICA 44. BRANKO MARAVIĆ 45. BRATISLAV VELIČKOVIĆ 46. BREDA SLAVINEC 47. BRUNO BREŽAC 48. BRUNO ŠTOK 49. BUDIMKA TOŠIĆ 50. VALENTINA PETROVIĆ 51. VALENTINA-VANJA STOJKOVIĆ 52. VALENTINA VUKMAN ZELIĆ 53. VALENTINA MILAČIĆ 54. VALENTINA ZLATANOVIĆ MARKOVIĆ 55. VANJA PAVLOVIĆ 56. VEDRANA ĐEKIĆ 57. VELJKO LAĐEVAC 58. VERA RATKOVAC 59. VESNA DENČIĆ 60. VESNA JOKIĆ 61. VESNA KEREČKI ŠARAC 62. VESNA LAUDANOVIĆ 63. VESNA ŠARE 64. VESNA V. LALOVIĆ 65. VESNA BALABAN 66. VESNA TASIĆ 67. VID VUKASOVIĆ 68. VID VUKELIĆ 69. VIDA NENADIĆ 70. VIKTORIJA VULETIĆ 71. VIOLETA JOVIĆ 72. VIŠNJA JUNAKOVIĆ 73. VLADANA KOSTIĆ 74. VLADIMIR VUKMIRICA 75. VLADIMIR ZLOH 76. VOJKA MILOVANOVIĆ 77. VUKAN OGRIZOVIĆ 78. GORAN GATALICA 79. GORAN KUTLAČA 80. GORAN SREĆKOVIĆ 81. GORDANA-VERICA MIĆUNOVIĆ 82. GORDANA LJ. MILJKOVIĆ 83. GORDANA PAVLOVIĆ 84. GORDANA RADOVANOVIĆ 85. GORDANA ROGIĆ 86. GORDANA ŠUMENKOVIĆ 87. GORDANA VIDAKOVIĆ SIMIĆ 88. GROZDANA CREPAJAC 89. DAJANA LAZAREVIĆ 90. DALIBOR DREKIĆ 91. DALIBORKA PEŠUT MANDIĆ 92. DAMIR CAR 93. DAMIR D. OCVIRK 94. DANIJEL RADOČAJ 95. DANIJELA KOJIĆ 96. DANILO MARIĆ 97. DANJA ĐOKIĆ 98. DARKO BURMUDŽIJA 99. DARKO KOLAR 100. DARKO MARKOV 101. DEJAN DIMITRIJEVIĆ MITA 102. DANIEL TIKVICKI 103. DOROTA JAVORSKA 104. DRAGAN RADOVIĆ 105. DRAGANA ĐURKOVIĆ TOŠIĆ 106. DRAGANA DUČIĆ 107. DRAGANA JOVANOVIĆ 108. DRAGANA KONSTANTINOVIĆ 109. DRAGANA MRKIĆ 110. DRAGICA BEKA SAVIĆ 111. DRAGICA KOJIĆ 112. DRAGIŠA ERAKOVIĆ 113. DRAGOLJUB POPOVIĆ 114. DRAGOMIR DRAGA MIRJANIĆ 115. DRAŽEN PAVLIĆ 116. DRAŽENKA TRBOVIĆ 117. DUNJA BANJAC 118. DUŠAN ĐORĐEVIĆ 119. DUŠAN ELEZ 120. DUŠANKA RUDIĆ 121. DUŠKA BOJIĆ 122. ĐORĐE BOGOJEVIĆ 123. ĐURA ŠEFER SREMAC 124. ĐURICA EDELINSKI 125. ĐURO BAKIĆ 126. EMIL GEBEJEŠ 127. EMILIJA MIJATOVIĆ 128. EMILIJA ŽIVKOVIĆ 129. EMILIJA ŽIVOJINOVIĆ 130. ENSAR BUKARIĆJI VAKUF – USKOPLJE 131. ERŽEBET FEHER LIZA 132. EVGENIJE ALEKSANDROVIČ KAPUSTIN 133. EVICA KRALJIĆ 134. ŽAKLINA GLIBO 135. ŽELJANA RADONIĆ 136. ŽELJKA AFRIĆ 137. ŽELJKO ARNOVSKI 138. ŽELJKO VUČENOVIĆ – VUK KURJAK 139. ŽELJKO FUNDA 140. ŽELJKO JELIĆ KREMANSKI 141. ŽIVAN MARINKOVIĆ 142. ZDRAVKO DUVNJAK 143. ZIJAD PANDUR 144. ZLATKA EMERŠIĆ 145. ZLATOMIR BOROVNICA 146. ZORA LJUBENOVIĆ 147. ZORAN S. PILJEVIĆ 148. ZORAN TODOR 149. ZORANA GAVRILOVIĆ 150. ZORICA LEŠOVIĆ STANOJEVIĆ 151. ZORICA MARKOV 152. ZORICA STANKOVIĆ 153. ZORKA ČORDAŠEVIĆ 154. IVA DAMJANOVIĆ 155. IVAN DESPOTOVIĆ 156. IVAN KORPONAI 157. IVAN PETROVIĆ 158. IVAN M. PETROVIĆ 159. IVANA ARSIĆ 160. IVANA ZAJIĆ 161. IVANA PRLINA NIKODIJEVIĆ 162. IVANKA KUZMAR ŠUBAŠIĆ 163. IGOR BRACA DAMNJANOVIĆ DIB 164. IGOR DIVKOVIĆ 165. IGOR ZORIĆ 166. IGOR REMS 167. IGOR STANKOVIĆ 168. IZABEL DIAS ČEPERKOVIĆ 169. IZTOK KODRIČ, ROGATEC 170. ISHAK NOKIĆ, NOVI PAZAR 171. JABLANKA PAVLOVIĆ, SOKOBANJA 172. JADRANKA VARGA, ZG 173. JAGODA KECMAN, TUGARE 174. JAGODA KLJAIĆ, GLINA 175. JAGODA NIKAČEVIĆ, NBG 176. JASMILA TALIĆ, SARAJEVO 177. JASMIN IBRANOVIĆ, BRČKO DISTRIKT 178. JASMINA VALENTIĆ, INĐIJA 179. JASMINA MALEŠEVIĆ, BG 180. JASMINA ŠUŠIĆ, LIPOVLJANI 181. JEFIMIJA KOCIĆ, NIŠ 182. JELENA M. ĆIRIĆ, PRAG 183. JOVAN BODROŽIĆ, INĐIJA 184. JOVAN N. BUNDALO, BEOGRAD 185. JOVANA STOJANOVIĆ, PODGORICA 186. JOVANKA BABIĆ JELOVAC, ZAGREB 187. JOVANKA BOŽIĆ, VALJEVO 188. JOVANKA JELIĆ, UMKA 189. JOŽE BRENČIČ, VRHNIKA 190. JURATA BOGNA SERAFINJSKA, VARŠAVA 191. JURE DRLJEPAN, DOMŽALE 192. JURICA NJEGOVEC, VARAŽDIN 193. KAJA NIKOLIĆ-STOJANOVIĆ, RAŽANJ 194. KATARINA KOSTIĆ, TORONTO 195. KRIŠTOF REMBOVSKI , KENPNO 196. KSENIJA ŠUPIĆ, UŽICE 197. LAURA KLAPKA, ZAGREB 198. ALTENKA SAPUNDŽIJEVA, LOVEČ 199. LAZAR LAUŠEV, IDVOR 200. LAZAR PETKOVIĆ – KRČEDINAC, KRČEDIN 201. LELA STOJANOVIĆ, NIŠKA BANJA 202. LIDIJA PAVLOVIĆ-GRGIĆ, MOSTAR 203. LINDA PRUGO BABIĆ, SARAJEVO 204. LJILJANA CRNIĆ 205. LJILJANA GLIGORIJEVIĆ 206. LJILJANA JELASKA 207. LJILJANA MILOSAVLJEVIĆ 208. LJILJANA SAMARDŽIĆ 209. LJILJANA TEOFANOV 210. LJILJANA PANTELIĆ NOVAKOVIĆ 211. LJILJANA NINKOVIĆ MRGIĆ 212. LJUBICA PUŠICA 213. LJUBINKA TOŠIĆ 214. LJUBOMIR O. VUJOVIĆ 215. MAJA BABIĆ 216. MAJA MIKULIĆ 217. MAJA D. NEDELJKOVIĆ 218. MAJA PEJOVIĆ 219. MAJA SABLJAK 220. MAJA STOŠIĆ 221. MAJA ŠIPRAK BRLETIĆ 222. MAJDA KOČAR 223. MAJO DANILOVIĆ 224. MALGOŽATA ŽURECKA 225. MARIA ŽUJOVIĆ KRASAVČIĆ 226. MARICA BEHTAN CECELJA 227. MARICA RADIĆ VIDIĆ 228. MARIJA BRAJKOVIĆ 229. MARIJA DRAGNIĆ 230. MARIJA DRPA 231. MARIJA KUSTUDIĆ 232. MARIJA LESAN 233. MARIJA LISAC 234. MARIJANA MIŠKOVIĆ 235. MARKO LJ. RUŽIČIĆ 236. MARKO SERTIĆ-KEC 237. MARKO SKOK – MEZOPOTAMSKY 238. MARKO TOMIĆ 239. MARTA ŠAVLI 240. MELISA SLIPAC 241. MIHAJLO SVIDERSKI 242. MILAD OBRENOVIĆ 243. MILAN BJEKIĆ 244. MILAN GROMOVIĆ 245. MILAN MILUTINOVIĆ 246. MILAN S. KOSOVIĆ 247. MILAN SENĆANSKI 248. MILAN STEVANOVIĆ TRNOVICA 249. MILAN TODOROV 250. MILEN ŠELMIĆ 251. MILENA MRKELA 252. MILENA SEVEROVIĆ 253. MILENA VUKOJE STAMENKOVIĆ 254. MILICA BOGDANOVIĆ 255. MILICA BERLOT 256. MILIJANA MIKA GOLUBOVIĆ 257. MILISAV ĐURIĆ 258. MILIVOJ KRIVOŠIJA 259. MILORAD MARTINOV 260. MILOŠ JOVANOVIĆ 261. MILOŠ RAJIĆ 262. MILOŠ STEVANOVIĆ GRIGI 263. MINELA DIZDAR 264. MINELA MASLEŠA 265. MIODRAG MIO LAZAREVIĆ 266. MIRELA JAKOVLJEVIĆ 267. MIRJANA ĐAPO 268. MIRJANA RANKOVIĆ LUKOVIĆ 269. MIRJANA JEROTIĆ 270. MIRJANA KOS 271. MIRJANA MARINKOVIĆ 272. MIRJANA MARKOVIĆ 273. MIRJANA RADUJKOVIĆ MILOJKOVIĆ 274. MIRJANA RANKOVIĆ MATOVIĆ 275. MIRJANA SMAŽIL PEJAKOVIĆ 276. MIRJANA SOKOLOVIĆ 277. MIRKO LUNIĆ 278. MIROSLAV LAV AMATUNSKI 279. MIROSLAV MIŠEL BOLTRES 280. MIROSLAV PAVLOVIĆ 281. MIROSLAV PELIKAN 282. MIROSLAV STAMENKOVIĆ 283. MIROSLAV VURDELJA 284. MIRSAD ŠIŠIĆ 285. MITAR MITROVIĆ 287. MLADEN STOJADINOVIĆ 288. MONIKA TUBIĆ, KAĆ 289. NADA BADRLJICA 290. NADA -NADICA CVETKOVIĆ 291. NAJDAN STOJANOVIĆ 292. NATALIJA KOCIĆ 293. NATAŠA GALIĆ 294. NATAŠA MILADINOVIĆ 295. NEBOJŠA MLADENOVIĆ 296. NEMANJA DRAGAŠ 297. NENAD SIMIĆ 298. NENAD SIMIĆ-TAJKA 299. NENAD TANOVIĆ 300. NEVENA STANIĆ 301. NEVENKA MIJATOVIĆ 302. NEVENKA PUPEK 303. NIKOLA BELOŠEVIĆ BELE 304. NIKOLA GRKOVIĆ 305. NIKOLA ILIĆ 306. NIKOLA ŠIMIĆ TONIN 307. NIKOLA VASIĆ TOPOLOVAČKI 308. NISAD ŠIŠKO JAKUPOVIĆ 309. NOVICA B. ĐORĐEVIĆ – KOSOV 310. OKSANA PECI 311. OLGA LALIĆ-KROWICKA 312. OLICA MILUTINOVIĆ 313. OSTOJA TONTIĆ 314. PANTELIJA MILOSAVLJEVIĆ 315. PETRA ROSANDIĆ 316. PETRONIJE-PERO ŠIMŠIĆ 317. PETAR ELEZ 318. PETAR V KNEŽEVIĆ 319. PETAR MALBAŠA 320. RADA PAUNOVIĆ 321. RADE ĆURČIN 322. RADMILA JELISIJEVIĆ 323. RADOJE REGOJEVIĆ 324. RADOJICA NEŠOVIĆ 325. RADOJICA PERIŠIĆ 326. RADOJKO LAKO VESELINOVIĆ 327. RADOVAN LEPANOVIĆ 328. RADOVAN SINĐELIĆ 329. RATKO PETROVIĆ 330. RATKO RALE BELIĆ 331. ROMANA PERKOVIĆ 332. RUŽA ĐEKIĆ 333. RUŽA TOVILO 334. SABAH AL-ZUBEIDI 335. SABINA HVASTIJA 336. SAFER GRBIĆ 337. SAFETA OSMIČIĆ 338. SAFIJA VEHABOVIĆ 339. SLAVICA DABEVSKA KIROVSKA 340. SANDA IVANOVIĆ 341. SANDA RISTIĆ STOJANOVIĆ 342. SANDRA CVITKOVIĆ 343. SANDRA DŽANANOVIĆ BAKAJ 344. SANDRA ZEC 345. SAŠA MIĆKOVIĆ 346. SAŠA STRNAD 347. SAVA GAJIĆ IVIĆ 348. SAVA ILIĆ 349. SAVKO PEĆIĆ-PESA 350. SANJA MRZLJAK JOVANIĆ 351. SANJIN ČIKOVIĆ 352. SERGIJE FERARI LATUS 353. SILVA LANGENFUS 354. SILVIJA BUTKOVIĆ 355. SLAĐANA FIŠER 356. SLAĐANA OBRADOVIĆ 357. SLAVICA KLEIN 358. SLOBODAN JOVANOVIĆ – STUBIČKI 359. SLOBODAN M. STEFANOVIĆ 360. SLOBODANKA ŽIVKOVIĆ 361. SMILJA ARSIĆ 362. SNEŽANA VUKIĆEVIĆ ČVORO 363. SNEŽANA SAVIĆ 364. SNEŽANA ŽANA NEORČIĆ 365. SNJEŽANA KUKIĆ 366. SOFIJA ĐOKIĆ – SOFKE 367. SONJA MUDRIĆ 368. SOVJETA GRUBEŠIĆ 369. SRĐAN GAGIĆ 370. SREČKO PLAHUTNIK 371. SRETO PETRIĆ 372. STEVAN ČVOROVIĆ 373. STEVAN MILOŠEVIĆ 374. STOJANKA MILIN 375. STOJANKA RADENOVIĆ-PETKOVIĆ 376. STRAHINJA KRSTIC 377. SUNO KOVAČEVIĆ 378. SUZANA MIJATOVIĆ 379. SVETLANA ANTIĆ, VRANJE (SRBIJA) 380. SVETLANA MATIĆ, BEČ (AUSTRIJA) 381. SVETLANA SPAJIĆ, LOZNICA (SRBIJA) 382. SVETLANA TODOROVIĆ, BEOGRAD (SRBIJA) 383. TATJANA TOMIĆ, GRADAČAC (BIH) 384. TATJANA DEBELJAČKI, UŽICE (SRBIJA) 385. TEUTA BUTUČI, ZAGREB (HRVATSKA) 386. TODORA ŠKORO, BEOGRAD (SRBIJA) 387. TODA MATIĆ – MEDIĆ, SIDNEJ (AUSTRALIJA) 388. TOMISLAV STEVANOVIĆ, SMEDEREVO (SRBIJA) 389. FABIJAN LOVRIĆ, KNIN (HRVATSKA) 390. FRANJO FRANČIČ, LJUBLJANA (SLOVENIJA) 391. FRANKO BUŠIĆ, SPLIT (HRVATSKA) 392. FRANKO SORIĆ, ZADAR (HRVATSKA) 393. FRANJO DERANJA, NOVI VINODOLSKI (HRVATSKA) 394. FRANJO MATANOVIĆ, TRST (ITALIJA) 395. FUAD HRUSTIĆ, GRADAČAC (BIH) 396. FUAD KOVAČ 397. HASAN IREIZ, SARAJEVO (BIH) 398. HRISTINA JANKOVIĆ, PODGORICA (CRNA GORA) 399. CVETA SPASIKOVA, ŠTIP (MAKEDONIJA) 400. CVIJA AŠĆERIĆ MITROVIĆ 401. CVIJETA JURIŠEVIĆ 402. DŽANA ZIMIĆ JESENKOVIĆ

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Branko Radičević (Slavonski Brod, 28. mart 1824 — Beč, 1. jul 1853) je bio srpski romantičarski pesnik. Radičević je uz Đuru Daničića bio najodaniji sledbenik Vukove reforme pravopisa srpskog jezika i uvođenja narodnog jezika u književnost. Napisao je svega pedeset četiri lirske i sedam epskih pesama, dva odlomka epskih pesama, dvadeset osam pisama i jedan odgovor na kritiku. Branko Radičević je pored Jovana Jovanovića Zmaja i Laze Kostića bio najznačajniji pesnik srpskog romantizma.[1] U spomen na pesničku zaostavštinu B. Radičevića svake jeseni na Stražilovu, u S. Karlovcima i Novom Sadu održava se manifestacija Brankovo kolo. Radičević je rođen u Brodu na Savi 28. marta 1824. godine u porodici Todora (Božidara[2]) i Ruže Radičević, kćerke bogatog Vukovarskog trgovca Janka Mihajlovića. Pošto je rođen dan uoči svetog Aleksija, po njemu je i dobio ime Aleksije[3]. Kršten je sutradan od strane kuma Janka Božića, građanina brodskog. Branko po ocu vodi poreklo (iz Boljevaca) starinom iz stare srpske Zete, pa se porodica zbog turskog nasilja selila preko Kotora i Budve, u Slavoniju.[4] Pred objavljivanje svoje prve knjige, svoje ime će promeniti u Branko (posrbljeno ime). Brankov otac Todor je bio carinski činovnik, ali se takođe bavio i književnošću i preveo je sa nemačkog jezika Šilerovog „Viljema Tela“. Branko je imao brata Stevana i sestru Amaliju, koja je umrla u drugoj godini života. Majka Ruža umrla je prerano od tuberkuloze, kada je Branko bio dete. Njegovo poreklo je bilo predmet sporova, a po jednom predanju preci su mu iz Zete [5]. Golub (novine) su takođe o tome pisale [6]. U rodnom gradu (danas nosi ime Slavonski Brod) po Branku su nosile naziv dve škole, današnji Strojarski (mašinski) fakultet (tada gimnazija) i osnovna škola Đure Pilara u Brodskom Vinogorju. Jedna ulica je nazvana po njemu, a imao je i dve spomen ploče, na rodnoj kući i starijoj gimnaziji, danas Mašinskom fakultetu. Pred rat devedesetih godina 20. veka (1991. godine) sve je to uklonjeno, a od nestanka je sačuvana samo jedna spomen ploča sa Mašinskog fakulteta koja se čuvala u depou gradskog muzeja. Ona je nastojanjima Srba iz Broda 2018. godine opet na javnom mestu. Postavljena je u porti pravoslavne crkve u izgradnji (nakon što je srušena 1991. godine). Osim nekih Srba koji su prisustvovali svečanosti ponovnog otkrivanja spomen ploče, svečanosti se nije odazvao niko od zvaničnih predstavnika grada i županije. Porodica mu se 1830. godine preselila u Zemun, gde je Branko završio pet razreda srpske (1830—1832) i nemačke (1832—1835) osnovne škole. U gimnaziju u Sremskim Karlovcima se upisao 1836. godine. Sremski Karlovci i obližnje Stražilovo su imali velik uticaj na Brankova kasnija dela, od kojih su najpoznatija „Đački rastanak“, u kojoj izražava svoju želju da tu bude i sahranjen. Nakon završenih šest razreda u Sremskim Karlovcima, sedmi i osmi razred je završio u Temišvaru, gde mu je otac bio premešten 1841. godine. U Temišvaru mu je preminuo brat Stevan. Statua Branka Radičevića na Stražilovu Godine 1843. je upisao studije prava u Beču, ali nakon tri godine studija odustaje od fakulteta. Staro prijateljstvo porodice Radičević sa Vukom Karadžićem bila je Branku najbolja preporuka za stupanje u krug Vukovih saradnika i prijatelja. Kada mu je preminuo brat Stevan, Branko se zbratimio sa drugim mladim Vukovim sledbenikom Đurom Daničićem. Branko Radičević je bio sledbenik ideja Vuka Karadžića. Svoju zbirku pod nazivom „Pesme“ napisao je na narodnom jeziku. Branko Radičević je bio vesele naravi i pisao je najpre ljubavne i rodoljubive pesme. Kada se razboleo, počeo je da piše tužne pesme (elegija). Prve stihove Branko je napisao još dok je pohađao Karlovačku gimnaziju, a oduševljen Vukovim reformama se intezivnije počeo baviti književnim radom. Prvu knjigu pesama je objavio u Beču 1847. godine, na čistom narodnom jeziku u duhu modernog evropskog romantičarskog pesništva. Iste godine su objavljeni i Vukov prevod Novog zaveta, Daničićev „Rat za srpski jezik i pravopis“ i Njegošev „Gorski vijenac“, tako da se ta godina smatra godinom nezvanične Vukove pobede. Zbog revolucije koja je zahvatila Habzburšku monarhiju, Radičević je napustio Beč i živeo je po raznim mestima u Sremu. Slava koju su mu donele prve pesme bila je velika i u Kneževini Srbiji, u koju je nekoliko puta dolazio. U strahu da njegovo prisustvo ne izazove nemire među velikoškolskom omladinom, vlasti su ga proterale iz Beograda. U to vreme je počeo da oboljeva od tuberkuloze. Vrativši se u Beč 1849. godine upisao je studije medicine,[8] pokušavajući da nađe sebi leka, ali je nastavio da se bavi književnošću i godine 1851. je objavio još jednu zbirku pesama. Po savremeniku Aci Popoviću Zubu, Branko je bio: lepuškast, okretan, prijatan, čist. Nije pio, nije bekrijao. On te vrste demokratije nije trpeo. Radičević je umro od tuberkuloze 1. jula 1853. godine u bečkoj bolnici, navodno na rukama Vukove žene Ane. Savremenik Lazar Zaharijević je to u svojim uspomenama negirao;[9] Branko je umro sam tokom noći. Imao je 29 godina, opojan je u grčkoj crkvi[10] a sahranjen je bečkom groblju Sv. Marka. Posthumno zbirku pesama je objavio njegov otac 1862. godine. Prenos posmrtnih ostataka pesnikovih na Stražilovo Branko Radičević je nakon prerane smrti bio donekle zaboravljen, a grob mu - nije održavan i negovan. Njegov `kult` je počeo da se stvara među Srbima nakon dve decenije. Kada je Stevan Popović Vacki 1877. godine pokrenuo srpski ilustrovani kalendar `Orao`, njegova glavna tema bio je Branko. `Čika Steva` je dakle prvi izneo u javnost ideju,[11] kojim bi se ispunio Brankov zavet, da njegove kosti budu prenete u Karlovce. Afirmaciji ideje je veoma doprineo i pesnik Jovan Jovanović Zmaj, sa svojom potresnom pesmom `Brankova želja`, koju su preneli skoro svi srpski listovi. Tada je krenula velika akcija skupljanja priloga za prenos njegovih kostiju, o dvadesetpetogodišnjici smrti. Ali Laza Kostić je `sve pokvario`, objavljujući svoj neprilični `odgovor` Zmaju, u pesmi `Prava Brankova želja`. Ta pesma u kojoj je preinačena poslednja volja Brankova, je odbila Zmaja, ali i druge Srbe poštovaoce Brankove, da nastave aktivnosti. I Karlovački odbor koji je činio praktične korake sa velikim uspehom, prestao je da deluje. Nastupilo je nekoliko godina neočekivanog muka. Srpska bečka omladina `Zora` je 1883. godine ipak ispunila pesnikovu želju, i prenela je njegove ostatke iz Beča na Stražilovo. Sve se to dogodilo za kratko vreme i na brzinu, jer je pretila opasnost da se tokom planiranog preseljenja Sanmarkovskog groblja, izgubi svaki trag pesnikov. Bečka srpska omladina pod predsedništvom Petra Despotovića je stvar pokrenula u Beču o Sv. Savi 1883. godine, a svečano preseljenje (prvo vozom, a zatim dunavskom lađom `Nimfom`) na Stražilovo, završeno je 10. jula te godine, na Brankovom visu kod Karlovaca.[12] Po njemu se zovu trgovi u Sremskim Karlovcima i Zemunu, osnovna škola u Vranju, kao i osnovna škola u Smederevu. Imao je podignut spomenik u Slavonskom Brodu 1984. godine [13] i dve škole u Slavonskom Brodu su bile po njemu nazvane. Dela Brankov grob na Stražilovu Sa Brankom Radičevićem su u nacionalnu književnost prvi put ušle pesme sa izrazito lirskim motivima i raspoloženjem. Te pesme su prvenstveno pevale o radosti i lepotama mladosti. Ipak, veći deo svojih pesama, kao što su „Kad mlidija` umreti“ ili Đački rastanak Radičević je pisao kao elegije (tužne pesme). U jeku Vukovih polemika sa protivnicama reforme srpskog jezika, Radičevića prva zbirka pesama je dokazala da se i na narodnom jeziku mogu ispevati umetničke pesme. Najpoznatije Radičevićevo delo je poema Đački rastanak, u kojoj je opevao Frušku goru, đačke igre i nestašluke. . Elegija „Kad mlidijah (razmišljah) umreti“, objavljena posle Radičevićeve smrti, je jedna od najlepših elegija u srpskoj književnosti, u kojoj je pesnik predosetio blisku smrt. Pored lirskih pesama, ljubav prema narodnoj poeziji uputila je Radičevića i na pisanje epskih pesama. Dve epske pesme izašle su 1851. godine kao druga zbirka pesama. Ostale neobjavljene pesme su izdane u zbirci iz 1862. godine Branko Radičević se prvenstveno ugledao na narodnu deseteračku pesmu i na Džordža Bajrona,[14] ali nije uspeo da stvori ozbiljnija umetnička dela, pa njegov rad nije doživeo slavu njegovih lirskih pesama. Kao pristalica Vukovih shvatanja, Radičević je napisao alegoričnu-satiričnu pesmu „Put“, uperenu protiv pseudoklasičarske poezije i starog književnog jezika. U prvom delu pesme Radičević ismeva najvećeg Vukovog protivnika Jovana Hadžića, a u drugom delu pesme se veličaju reforme Vuka Karadžića. Zbirke pesama Pesme I (1847). Pesme II (1851). Pesme III (1862, posthumno). Nagrade i ustanove nazvane po njemu Nagrada Branko Radičević Brankova nagrada Kulturno umetničko društvo `Branko Radičević` Zemun — osnovano 1921. godine OŠ „Branko Radičević“ — škole nazvane po njemu Biblioteka `Branko Radičević` u Lebanu Narodna biblioteka „Branko Radičević“ u Derventi Crkveni hor Branko (Leskovac) Gradski tamburaški orkestar „Branko Radičević” Ruma

SERGEJ JESENJIN PESME Tvrdi povez Džepni format Сергеј Александрович Јесењин (рус. Сергéй Алексáндрович Есéнин; Константиново, 3. октобар 1895 — Лењинград, 28. децембар 1925) је био руски песник, припадник књижевног правца имажинизма.[2] Најпознатије песме Јесењина су: Песма о керуши, Исповест мангупа, Молитва за умрле, Писмо мајци, Кафанска Москва и Довиђења, друже, довиђења. Јесењин важи за једног од најбољих и уједно најомиљенијих песника Русије. Због порекла са села, он је себе сматрао „песником села“, и у многим својим делима бавио се животом на селу. Биографија Родна кућа Јесењина у селу Константиново, сада музеј Сергеја Јесењина Рођен је у селу Константиново у Рјазањском региону 3. октобра (21. септембра по старом календару) 1895. у сеоској породици, од оца Александра Никитича Јесењина (1873—1931), и мајке Татјане Фјодоровне Титове (1875—1955). Почео је да пише поезију са девет година. Године 1904. је пошао у Константиновску школу, после чијег завршетка 1909. почиње да студира у црквеној другоразредној учитељској школи (данас музеј С. А. Јесењина) у Спас-Клепикама. По завршетку школе, у јесен 1912. преселио се у Москву и почео да ради прво у месари, а затим као лектор у штампарији. Већ 1913. паралелно с послом похађа студије као „добровољни слушалац“ на Московском градском народном универзитету Шањавског, на историјско-филозофском одсеку. Дружи се интензивно са песницима Суриковског књижевно-музичког кружока. Песник Зграда школе, у коју је ишао С. Јесењин у граду Спас-Клепики У дечијем часопису „Мирок“, 1914. су по први пут објављене песме Јесењина. Године 1915, преселио се у Санкт Петербург, где је упознао песнике Александра Блока, Сергеја Городецког, Николаја Кљујева и Андреја Белог, којима рецитује своје песме. Уз њихову помоћ, Јесењин је изградио своју поетику и постао познат у књижевним круговима. У јануару 1916. Јесењин добија позив за Први светски рат и захваљујући залагањима другова, добија звање („с највишег врха“) болничара у Царскосеоском војно-болничком возу бр. 143 Њеног Височанства Царице Александре Фјодоровне. У то време се зближио с групом „Новосеоских песника“ и издао прву збирку („Радуница“ — 1916), која га је учинила веома познатим. Прва збирка песама С. Јесењина Заједно с Николајем Кљујевим често наступа, између осталог пред царицом Александром Фјодоровном и њеним ћеркама у Царском Селу. Од 1915—1917 се дружи с песником Леонидом Канегисером,[3] који је касније убио председника Петроградске комисије за ванредне ситуације Мојсеја Урицког. У периоду бављења Јесењина имажинизмом, изашло је неколико збирки песама — „Трерјадница“, „Исповест хулигана“ (оба — 1921), „Песме кавгаџије“ (1923), „Москва кафанска“ (1924), поема „Пугачов“. Песник је 1921. са својим другом Јаковом Бљумкиним путовао у Средњу Азију, посетио Урал и Оренбург. Од 13. маја[4] до 3. јуна гостовао је у Ташкенту код друга и песника Александра Ширјајевца. Тамо је Јесењин неколико пута наступао пред публиком и рецитовао песме на поетским вечерима. По речима очевидаца, Јесењин је волео да седи у старом граду и слуша узбекистанску поезију и музику. У возу, којим је путовао, он је и живео све време свог боравка у Ташкенту, затим је тим возом путовао у Самарканд, Бухару и Полторацк (данашњи Ашхабад). 3. јуна 1921. Сергеј одлази из Ташкента и 9. јуна 1921. се враћа у Москву. Стицајем околности, већи део живота ћерка песника, Татјана, проживела је у Ташкенту. Почетком 1920-их година Јесењин се активно бавио књижевно-издавачком делатношћу, а такође продајом књига у изнајмљеној књижари у Великој Никитској улици, што му је одузимало много времена. Последње године живота је много путовао по земљи. Три пута је посетио Кавказ, неколико пута је био у Лењинграду, седам пута — у Константинову. Од 1924. до 1925. је посетио Азербејџан, дао збирку песама на штампање. „Црвени исток“, се штампао у месној штампарији. Постоји верзија о томе, да је управо тамо, у мају 1925. била написана „Посланица јеванђелисту Демјану“. Године 1924. Јесењин је решио да напусти имажинизам због несугласица са А. Б. Маријенхофом. Јесењин и Иван Грузинов су објавили отворено писмо о распуштању групе. У новинама су почели да се појављују веома критички чланци о њему, који су га оптуживали за алкохолизам, вандализам по хотелским собама, свађе и друге антисоцијалне поступке, иако је песник и сам својим понашањем (посебно последњих година живота) понекад давао основ за те критике. Против Јесењина је било подигнуто неколико кривичних пријава због хулиганства; познато је такође и дело `Дело четырёх поэтов`, у вези с кривицом Јесењина и његових другова за антисемитске изјаве. Совјетска власт се „бринула“ за његово здравствено стање, па тако у писму Христијана Раковског Феликсу Дзержинском од 25. октобра 1925. Раковски моли „да се спаси живот познатог песника — несумњиво најталентованијег у нашем Савезу“, предлажући: „позовите га к себи, и пошаљите заједно с њим у санаторијум друга, који му не би дозвољавао пијанчење…“. Крајем новембра 1925. Софија Толстаја се договорила с директором психонеуролошке клинике Московског универзитета, професором Ганушкиним о хоспитализацији песника у његову клинику. О томе је знало само неколико блиских људи. 21. децембра 1925. он напушта клинику, узима са штедне књижице скоро сав новац и за дан одлази у Лењинград, где одседа у соби бр. 5 хотела „Англетер“. У Лењинграду последње дане живота Јесењина обележавају сусрети са Кљујевим, Г. Ф. Устиновим, Иваном Приблудним, В. И. Ерлихом, И. И. Садофјевим, Н. Н. Никитиним и другима. Приватни живот Потомци у Србији Године 1913. се Сергеј упознаје са Аном Романовном Изрјадновом, која је радила као лектор у штампарији „Друштва И. Д. Ситина“, где је Јесењин почео да ради. Неко време су се забављали и почели да живе заједно. Већ 21. децембра 1914. је Ана Изрјаднова родила сина, по имену Јуриј. Он је био најмистичнији, од све Јесењинове деце, јер је био ванбрачно дете, Ана се и после Јесењинове смрти борила по судовима да докаже да је дете његово, што је и доказала. Совјетске власти су Јурија Јесењина стрељале по лажној кривици 1937. али то није доказано, јер се тада прикривала цела истина о породици Јесењин. Недавно су се појавили докази да праунук Јурија, а чукунунук Сергеја, живи у Србији, јер је Јуриј пребегао за Југославију, када је сазнао да ће бити стрељан.[5] Бракови и деца Године 1917. се упознао, а 4. јула исте године и венчао у селу Кирики-Улита са глумицом Зинаидом Рајх, руском глумицом, будућом женом режисера Всеволода Мејерхолда. Венчање Сергеја и Зинаиде се одржало 30. јуна 1917. у цркви Кирика и Јулите, а свадба у згради хотела «Пасаж». Из тог брака се родила ћерка Татјана (1918—1992), новинар и списатељица,[6] и син Константин (1920—1986) — грађевински инжењер, фудбалски статистичар и новинар. Крајем 1919. (или почетком 1920), Јесењин напушта породицу, а у рукама трудне Зинаиде (са сином Константином), остаје једноипогодишња ћерка Татјана. 19. фебруара 1921. песник је поднео захтев за развод брака, у ком се обавезао материјално да их обезбеђује. Касније је Јесењин често посећивао своју децу, коју је усвојио Мејерхолд. Маријенхоф и Јесењин, лето, 1919. Москва. Године 1920. живи код своје секретарице Галине Бениславске. Током живота више пута се с њом виђа, а живи код ње, скоро до женидбе са Софијом Толстој 1925. Са Исидором Данкан, године 1923. У јесен 1921. у радионици Г. Б. Јакулова, Јесењин се упознаје с америчком плесачицом Исидором Данкан, коју је за 6 месеци и оженио, и био с њом у браку од 1922. до 1923. После свадбе је с њом путовао на турнеје по Европи (Немачка, Француска, Белгија, Италија) и у САД (4 месеца), где се налазио од маја 1922. до августа 1923. Необично је било то да он није говорио стране језике, док она је знала само неколико десетина речи руског. Обично, описујући тај „савез“, аутори наглашавају његову љубавно-скандалну страну, јер су та два уметника, несумњиво, зближили и односе стваралаштва.[7] Брак са Исидором није дуго трајао, тако да се у августу 1923. вратио у Москву. Године 1923. Јесењин се упознаје са глумицом Августом Миклашевском, којој је он посветио седам необично интимних песама из циклуса „Љубав хулигана“. У једном од стихова, шифровано наводи име глумице: „Што ми тако име твоје звони, као августовска свежина (рус. Что ж так имя твоё звенит, Словно августовская прохлада?)“.[8][9] У јесен 1976, када је глумици било већ 85 година, у разговору с књижевним научницима, Августа је признала, да је романса с Јесењином била платонска, и да се с њим чак никада није ни пољубила.[10] Дана 12. маја 1924. Јесењин је добио сина Александра Волпина, после романсе са песникињом и преводиоцем Надеждом Волпин. Касније је Александар постао познати математичар и дисидент. Сергеј и његова последња супруга Софија Толстој, унука Лава Толстоја Дана 18. септембра 1925. Јесењин се оженио трећи (и последњи) пут — Софијом Андрејевном Толстој (1900—1957),[11] унуком Лава Толстоја, која је тада била шеф библиотеке Савеза писаца. Тај брак му такође није донео среће и ускоро се распао. После смрти песника, Софија је посветила свој живот сакупљању, чувању, опису и припреми за штампу дела Јесењина, оставила мемоаре о њему.[12] Смрт Хотел Англетер Дана 28. децембра 1925. Јесењина су пронашли мртвог у лењинградском хотелу „Англетер“. Последња његова песма, била је `До виђења, друже, до виђења` `(рус. До свиданья, друг мой, до свиданья…)`. По сведочењу Волфа Ерлиха, папир где је Сергеј написао ову песму, предао му је он лично уочи смрти. Јесењин му се жалио да у соби нема мастила, и да је морао да пише својом крвљу.[13] Посмртна фотографија Јесењина После комеморације у Савезу песника у Лењинграду, тело Јесењина било је превезено возом у Москву, где је такође био организован опрост са учешћем родбине и пријатеља покојника. Сахрањен је 31. децембра 1925. у Москви на познатом Вагањковском гробљу. Намештено самоубиство На самом почетку, Јесењин је подржавао Октобарску револуцију, међутим касније се разочарао њеним последицама, што ће и његов живот довести у опасност. Велики број његових дела био је забрањен у Совјетском Савезу, нарочито у време Стаљина. Сахрана. Слева — друга супруга Јесењина Зинаида Рајх (с подигнутом руком) и Всеволод Мејерхолд, са десне стране — сестра Јекатерина и мајка Татјана Фјодоровна У периоду од 1970. до 1980, појавиле су се сумње о убиству песника са исценираним самоубиством (за организацију убиства оптужена је власт Совјетског Савеза). Акт на разраду те верзије донео је истражни судија Московског криминалистичког одсека милиције, пуковник у оставци, Едуард Хлисталов.[14][15] Верзија о убиству Јесењина процурела је у медије, у уметничкој форми је представљена у ТВ серији „Јесењин“ (2005). Године 1989. под окриљем Института светске књижевности „А. М. Горки“ Руске Академије Наука, сачињена је комисија под руководством совјетског и руског „јесењинолога“ Јурија Прокушева. По њеној молби, спроведен је низ експертиза, које су довеле до закључка, да је „читава верзија о убиству измишљена, како би се укаљала част нашег неприкосновеног Савеза“. Гроб Сергеја Јесењина 1983. После распада Совјетског Савеза, 90-их година 20. века, сумња, која је до тада постојала, да је то било заправо убиство по налогу агената званичне власти, ипак се испоставила као истинита. Истраживања из 2009. године показала су да је самоубиство младог песника исценирано, што доказују криминалистички експерименти о убиству песника Сергеја Јесењина.[16] Имао је 30 година. Галина Бениславскаја убила се на Јесењиновом гробу годину дана касније. Поезија Од првих збирки поезије („Радуница“, 1916; „Сеоски часослов“, 1918) иступио је као префињени лирик, мајстор дубоко психологизованог пејзажа, певач сеоске Русије, познавалац народног језика и народне душе. Од 1919—1923. сачињава групу имажиниста. Трагичко доживљавање света и душевна сметеност изражени су у циклусима „Кобыльи корабли“ (1920) и „Кафанска Москва“ (1924) и у поеми „Црни човек“ (1925). У поеми „Балада о двадесетшесторици“ (1924), посвећеној бакинским комесарима, збирци „Рус Совјетска“ (1925) и поеми „Ана Сњегина“ (1925), Јесењин стреми да достигне „комуном приморану Рус“, иако је наставио да се осећа песником „Русије одлазеће“, „златне избе“. Тематика стваралаштва Портрет и аутограм Јесењина на паспартуу, 1923 Из писама Јесењина 1911—1913 осликава се сложени живот песника у развитку, његово духовно сазревање. Све то, нашло је одраз у поетском свету његове лирике 1910—1913, када је написао више од 60 песама и поема. Овде су изражени његова љубав према свему живом, према животу, отаџбини. На тај начин, песнику посебно побуђује осећања околна природа („Изаткан на језеру пурпурна светлост зоре…“, „Бреза“, „Пролећно вече“, „Ноћ“, „Излазак сунца“, „Пева зима — јауче…“, „Звезде“, „Тамна мала ноћ, не да да се спије…“ и др.). Од првих, пак, стихова, поезију Јесењина чине теме завичаја и револуције. Од јануара 1914. песме Јесењина се појављују у штампи („Бреза“, „Ковач“ и др). Поетски свет постаје сложенији, а значајно место у њему почињу да заузимају библијски обрасци и хришћански мотиви. На почетку 1916. излази из штампе прва књига Јесењина „Радуница“. У називу, садржини већег дела песама (1910—1915) и у њиховом одабиру види се зависност Јесењина од расположења и укуса публике. Стваралаштво Јесењина 1914—1917. постаје сложено и противуречно („Микола“, „Јегориј“, „Рус“, „Марфа Посадница“, „Брк“, „Исус-младенац“, „Плаветнило“ и др. песме). У тим делима је представљена његова поетска концепција света и човека. Основа Јесењинове песничке инспирације је „изба“ (Сеоска дрвена кућа), са свим њеним атрибутима. У књизи „Кључеви Марије“ (1918), песник пише: „Изба простољудна — то је симбол схватања и односа према свету, које су разрадили још пре њега његови преци, који су далеки свет потчинили себи упоређивањем ствари њихових огњишта“. Избе, окружене двориштима, ограђене плотом од прућа и „повезане“ једна с другом путем или стазом, образују село. А село, ограничено околицом (оградом од прућа), заправо и јесте Јесењинова Русија, која је одсечена од великог света шумама и мочварама. „ Не видать конца и края, Только синь сосёт глаза… ” Касније је он говорио: „Замолио бих читаоце да се односе према свим мојим Исусима, Божјим мајкама и Миколама, као према нечему бајковитом у поезији“. Херој лирике се моли „земљи која се дими“, „на пурпурној зори“, и поклања се отаџбини: „Моја лирика, — говорио је касније Јесењин, — живи једном великом љубављу, љубављу према отаџбини. Осећање завичаја — основно је у мом стваралаштву“. У поетском свету Јесењина пре револуције, Русија је многолика: „замишљена и нежна“, смирена и бунтовна, ништавна и весела. У песми „Ниси ти у мог бога веровала…“ (1916), песник зове Русију — „принцезу поспану“, која се налази „на магловитом брду“, ка „веселој вери“, којој је сада привржен он сам. У песми „тучи с ожереба…“ (1916) песник буквално предсказује револуцију — „преображење“ Русије кроз „муке и крст“, и грађански рат. И на земљи и на небу, он супротставља само добре и зле, „чисте“ и „нечисте“. Заједно с Богом и његовим слугама, небесним и земаљским, код Јесењина од 1914—1918. делује могућа „нечистоћа“: шумска, водена и домаћа. Зла судбина, како је мислио песник, дотакла се и његове отаџбине, и положила свој печат на њен облик: „ Ниси ти у мог бога веровала, Русијо, отаџбино моја! Ти си, као чаробница, даљине мерила, И био сам, као посинак твој, ја. ” Али и у те, предреволуционарне године, песник је веровао у то, да ће зачарани круг бити разорен. Веровао је, јер је сматрао све „уском родбином“: значи, треба да наступи такво време, када ће сви људи постати „браћа“. Познате песме Бреза (1913) Јесен (1914) Песма о керуши (1915) Мангуп (1919) Исповест мангупа (1920) Ја сам последњи песник села (1920) Молитва за умрле (1920) Не жалим, не зовем, не плачем (1921) Пугачов (1921) Писмо мајци (1924) Кафанска Москва (1924) Ко сам, шта сам? (1925) Ана Сњегина (1925) Снежно поље (1925) Црни човек (1925) Качаловљевом псу (1925) До виђења, друже, до виђења (1925) Ти ме не волиш (1925) Публикације За живота 1916: С. А. Јесењин, Радуница. — Петроград: Издавач М. В. Аверјанов 1918: С. А. Јесењин, Исус-младенац. — Петроград С. А. Јесењин, Плаветнило. — Москва С. А. Јесењин, Радуница. — друго издање — Москва С. А. Јесењин, Сеоски часослов. — Москва С. А. Јесењин, Преображење. — Москва 1920: С. А. Јесењин, Плаветнило. — друго издање — Москва С. А. Јесењин, Кључеви Марије. — Москва С. А. Јесењин, Русејањ. - Москва: Аљциона С. А. Јесењин, Трерјадница. - Москва: Злак С. А. Јесењин, Триптих. Поеме. — Берлин: Скифы С. А. Јесењин, Россия и Инония. — Берлин: Скифы 1921: С. А. Јесењин, Исповест хулигана. — Москва С. А. Јесењин, Ражани коњи. - Москва: Аљциона С. А. Јесењин, Преображење. — друго издање — Москва: Имажинисти С. А. Јесењин, Трерјадница. — друго издање — Москва: Имажинисти С. А. Јесењин, Радуница. — 3-е изд. — Москва: Имажинисти С. А. Јесењин, Пугачов. — Москва: Имажинисти 1922: С. А. Јесењин, Аутобиографија // Савремено обозрение: Часопис новог типа (Књижевност — уметност — живот). — Петроград: Издавач «Ars». (Прва публикација аутобиографије Сергеја Јесењина у Русији за живота). С. А. Јесењин, Пугачов. — друго издање — Петроград: Ељзевир С. А. Јесењин, Пугачов. — треће издање — Берлин: Руско универзално издаваштво С. А. Јесењин, Изабрана дела. — Москва: Госиздат С. А. Јесењин, Сабране песме и поеме. - Москва — Том 1. — Берлин S. Esenin, Confession d’un voyou. — Paris (превод на француски: Франц Еленс и Марија Милославска) 1923: С. А. Јесењин, Песме кавгаџије. — Берлин: Издавач И. Т. Благов. Године 1924, С. А. Јесењин, Кафанска Москва. — Л., 1924. — 44 с. С. А. Јесењин, Песме (1920—24). — Москва: Круг С. А. Јесењин, Русија совјетска. — Баку: Бакински радник 1925: С. А. Јесењин, Земља совјетска. — Тифлис: Совјетски Кавказ С. А. Јесењин, Песма о великом походу. — Москва: Госиздат С. А. Јесењин, О Русији и револуцији. — Москва: Современная Россия С. А. Јесењин, Брезин циц. — Москва: Госиздат, 1925. — 100 с. С. А. Јесењин, Изабране песме. — Москва: Огонек, 1925. — 44 с. С. А. Јесењин, Персидски мотиви. — Москва: Современная Россия Међународне С. А. Јесењин, Ана Сњегина. Поема / Издање на 12 језика (руски, енглески, српски, бугарски, мађарски, италијански, немачки, румунски, словеначки, словачки, хрватски, чешки). — Москва: Центар књиге ВГБИЛ, М. И. Рудомино, 2010 Други о песнику Н. Виноградска, Како је живео Јесењин. — Л.: Огонек, 1926. — 36 с. Н. Бухарин, Зле забелешке. — Москва, ГИЗ, 1927. — 20 с. А. Маријенхоф, Роман без лажи. - Л.: 1928. В. Белоусов, Сергеј Јесењин. Књижевна хроника. Том 1. (1895—1920). — Москва: Сов. Россия, 1969. В. Белоусов, Сергеј Јесењин. Књижевна хроника. Том 2. (1921—1925). — Москва: Сов. Россия, 1970. Јесењин и савременост. Зборник. — Москва: Современник, 1975. — 406 с. П. Епифанов Двобој при месечевој светлости. Још једном о духовном свету поезије Сергеја Јесењина // Крила голубова : Алманах. — 2007. — № 1. — С. 50—79. О. Лекманов, М. Свердлов, Сергеј Јесењин: Биографија. — Москва: Астрељ, Corpus. 2011. ISBN 978-5-271-34953-9. А. М. Марченко, Јесењин: Пут и беспуће. — Москва: Астрељ, 2012. Сергеј Александрович Јесењин / Саставио С. Куњајев. Москва: Русскiй Мiръ, Жизнь и мысль, — 736 с., ил. — (Русскiй Мiръ в лицах). — 5000 экз. 2013. ISBN 978-5-8455-0136-