Specifikacija Komentari Ocenite proizvod: * Pošalji

Specifikacija Komentari Ocenite proizvod: * Pošalji

Praxis and democratic socialism: The critical social theory of Marković and Stojanović / David A. Crocker Posveta autora. Njudžersi,SAD 1983. Tvrd povez, engleski jezik, XIII + 335 strana. Napomena: na tridesetak strana tragovi grafitne olovke (obeležen tekst; ako se to izuzme, knjiga je odlično očuvana. D7 Sadržaj: Preface Abbreviations Introduction PART ONE. CRITICAL SOCIAL THEORY AND HUMAN NATURE I. THE NATURE OF CRITICAL SOCIAL THEORY 1. Description and Explanation 2. Estimate of Possible Futures 3. Critique of Present and Selection of Optimal Future 4. Formulation and Defense of Evaluative Norms 5. Union of Theory and Practice II. THE DESCRIPTIVE CONCEPTION OF HUMAN NATURE 1. Dispositions and Behavior A. Universal Dispositions B. Particular Dispositions C. Individual Dispositions 2. Opposing Dispositions 3. Historical Variability PART TWO. THE GOOD LIFE: PRAXIS AS HUMAN EXCELLENCE III. THE NATURE AND STRUCTURE OF PRAXIS Alternative Concepts of Praxis A. Ordinary Meanings B. Aristotle and Arendt C.nBernstein D. Fisk E. Habermas and Wellmer 2. The Nature of Praxis as Norm 3. The Components of Praxis A. Intentionality B. Freedom as Self-determination C. Creativity D. Sociality E. Rationality F. Individual Self-realization IV. AN ASSESSMENT OF PRAXIS 1. Priority Rules 2. Auxiliary Principles 3. Teleological Expansion 4. Individual Moral Rights 5. Group Rights PART THREE. THE JUSTIFICATION OF PRAXIS V. IN DEFENSE OF MARXIST ETHICS 1. The `Marx Has No Ethics` Challenge 2. The `Marxism Is Science` Challenge A. Metaphysical Determinism B. Economic Determinism 3. The `Morality Is Ideology` Challenge 4. The `Moral Relativism` Challenge 5. The `Fact-Value` Challenge 6. The `Irrelevance of Moral Norms` Challenge A. Realistic Antiutopianism B. Revolutionary Teleology C. Revolutionary Antimoralism D. Marxist Utopian Optimism VI THE THEORY AND PRACTICE OF JUSTIFICATION 1. Hard Justificationism 2. Soft Justificationism A. Initial Normative Attitudes B. Critical Self-construction C. Theory Construction of Reflective Equilibrium D. The Social Extension of Reflective Equilibrium E. Realizability F. Actual Consensus G. Ideal Consensus? H. Settling Moral Disputes 3. Succumbing to Temptation A.The Argument from Psychology B. The Argument from History 4. Beyond Absolutism and Relativism PART FOUR. THE GOOD SOCIETY: PRAXIS SOCIAL IDEALS AND INSTITUTIONS VII. THE SOCIAL IDEALS 1. Freedom A. Political and Economic Decision Making B. Employment and Leisure Time C. Social Roles D. Education 2. Equality A. Political Decision Making B. Economic Decision Making 3. Justice A. Social Power and Status B. Income and Wealth i. Socialism I ii. Socialism II C. Education 4. Community VIII. DEMOCRATIC SOCIALISM 1. The Self-management Model A. The Basic Ideal of Democratic Self-management B. The Network of Self-managing Institutions C. Preconditions for Self-management 2. The Praxis Justification of Democratic Socialism BIBLIOGRAPHY Index of Names Index of Subjects

JEDNOSTAVNO ZA UPOTREBU Polyethylene terephthalate (PETG) je amorfna termoplastika poliestra Savršena kombinacija jasnoce i snage. Lako za štampanje sa raznim 3D štampacima. Vlakno je vrlo visoke cvrstoce Otporan na udarce-PETG je manje krt od akrila, i alternativa za nižu cenu od polikarbonata. Otporan na hemikalije - nudi superiornu hemijsku otpornost u poredenju sa mnogim drugim materijalima. Ekološki jer se može 100% reciklirati Lako se štampa na bilo kojoj podlozi Material: PETG, 1.75 mm diameter Weight: 1 kg/spool (2.2 lbs) Density at 240°C: 1.27 g/cm3 Melt Flow Index at g/10min, 200°C/ 5kg: 20 Melt Point: 220 - 260 °C Heat-Deflection-Temperature at 0.455 MPa: 60 - 80 °C Yield Strength at 5mm/min: 50 MPa Impact Strength: 8.7 KJ/m2 Ensile Break: 120 % Diameter: 1.75 ± 0.05 mm Spool dimensions: 200 mm diameter x 67 mm height x 53 mm central hole Sistemski zahtevi: 3D štampac sa 1.75mm ekstruder temperature oko 240 °C, pogodno za PETG vlakna JEDNOSTAVNO ZA UPOTREBU Polyethylene terephthalate (PETG) je amorfna termoplastika poliestra Savršena kombinacija jasnoce i snage. Lako za štampanje sa raznim 3D štampacima. Vlakno je vrlo visoke cvrstoce Otporan na udarce-PETG je manje krt od akrila, i alternativa za nižu cenu od polikarbonata. Otporan na hemikalije - nudi superiornu hemijsku otpornost u poredenju sa mnogim drugim materijalima. Ekološki jer se može 100% reciklirati Lako se štampa na bilo kojoj podlozi Material: PETG, 1.75 mm diameter Weight: 1 kg/spool (2.2 lbs) Density at 240°C: 1.27 g/cm3 Melt Flow Index at g/10min, 200°C/ 5kg: 20 Melt Point: 220 - 260 °C Heat-Deflection-Temperature at 0.455 MPa: 60 - 80 °C Yield Strength at 5mm/min: 50 MPa Impact Strength: 8.7 KJ/m2 Ensile Break: 120 % Diameter: 1.75 ± 0.05 mm Spool dimensions: 200 mm diameter x 67 mm height x 53 mm central hole Sistemski zahtevi: 3D štampac sa 1.75mm ekstruder temperature oko 240 °C, pogodno za PETG vlakna

JEDNOSTAVNO ZA UPOTREBU PLA (polylactide) je biorazgradiv termoplastični poliester, koji je lak za štampanje na 3D štampačima. Nema miris, ima nižu tačku topljenja. Visoka preciznost omogućava visok kvalitet štampe Nema mehurića Može se primeniti na različitim 3D štampačima Material: PLA, 1.75 mm diameter Weight: 1 kg/spool (2.2 lbs) Length: approx. 330 m Density at 21.5 °C: 1.25 g/cm3 Melt Flow Index at 10min, 2.16kg: 5 Melt Point: 190 - 220 °C Heat-Deflection-Temperature at 0.455 MPa: 50 °C Yield Strength at 5mm/min: 45 MPa Impact Strength: 5 KJ/m2 Ensile Break: 20 % Diameter: 1.75 ± 0.05 mm Spool dimensions: 165 mm diameter x 100 mm height x 40 mm central hole Sistemski zahtevi: 3D štampač sa 1.75 mm ekstruder temperature oko 200 °, pogodan za PLA vlakna JEDNOSTAVNO ZA UPOTREBU PLA (polylactide) je biorazgradiv termoplastični poliester, koji je lak za štampanje na 3D štampačima. Nema miris, ima nižu tačku topljenja. Visoka preciznost omogućava visok kvalitet štampe Nema mehurića Može se primeniti na različitim 3D štampačima Material: PLA, 1.75 mm diameter Weight: 1 kg/spool (2.2 lbs) Length: approx. 330 m Density at 21.5 °C: 1.25 g/cm3 Melt Flow Index at 10min, 2.16kg: 5 Melt Point: 190 - 220 °C Heat-Deflection-Temperature at 0.455 MPa: 50 °C Yield Strength at 5mm/min: 45 MPa Impact Strength: 5 KJ/m2 Ensile Break: 20 % Diameter: 1.75 ± 0.05 mm Spool dimensions: 165 mm diameter x 100 mm height x 40 mm central hole Sistemski zahtevi: 3D štampač sa 1.75 mm ekstruder temperature oko 200 °, pogodan za PLA vlakna

Mnogo bolji tvrdji nego standardni PLA Jacina je prakticno jednaka ABS-u Ne šteti okolini i nema jake mirise LAKO ZA UPOTREBU PLA (polylactide) je biorazgradiv termoplasticni poliester, koji se lako štampa za razlicite 3D štampace. Nema miris, ima nižu tacku topljenja. Plasticna varijanta PLA-plus ima malo vecu tvrdocu i žilavost od regularnog PLA-a, i ekološki je prihvatljiviji. Visoka preciznost omogucava visok kvalitet štampe Nema mehurica Može se primeniti na razlicitim 3D štampacima Material: PLA+, 1.75 mm diameter Weight: 1 kg/spool (2.2 lbs) Length: approx. 330 m Density at 21.5 °C: 1.25 g/cm3 Melt Flow Index at g / 10 min 190 °C / 5 kg: 5 Melt Point: 195 °C - 235 °C Heat-Deflection-Temperature: 47 °C Yield Strength at 5 mm / min: 72 MPa Impact Strength: 12 KJ/m Ensile Break: 30 % Diameter: 1.75 mm ± 0.05 mm Spool dimensions: 200 mm (diameter) x 67 mm (height) x 53 mm (central hole) Mnogo bolji tvrdji nego standardni PLA Jacina je prakticno jednaka ABS-u Ne šteti okolini i nema jake mirise LAKO ZA UPOTREBU PLA (polylactide) je biorazgradiv termoplasticni poliester, koji se lako štampa za razlicite 3D štampace. Nema miris, ima nižu tacku topljenja. Plasticna varijanta PLA-plus ima malo vecu tvrdocu i žilavost od regularnog PLA-a, i ekološki je prihvatljiviji. Visoka preciznost omogucava visok kvalitet štampe Nema mehurica Može se primeniti na razlicitim 3D štampacima Material: PLA+, 1.75 mm diameter Weight: 1 kg/spool (2.2 lbs) Length: approx. 330 m Density at 21.5 °C: 1.25 g/cm3 Melt Flow Index at g / 10 min 190 °C / 5 kg: 5 Melt Point: 195 °C - 235 °C Heat-Deflection-Temperature: 47 °C Yield Strength at 5 mm / min: 72 MPa Impact Strength: 12 KJ/m Ensile Break: 30 % Diameter: 1.75 mm ± 0.05 mm Spool dimensions: 200 mm (diameter) x 67 mm (height) x 53 mm (central hole)

KUPUJTE BEZBEDNO I KUPUJTE PROVERENO! POGLEDAJTE MOJE OCENE! SALJEM POSTEKSPRESOM i BEX-om SIROM SRBIJE! MOGUCE LICNO PREUZIMANJE I TESTIRANJE U INDJIJI I NOVOM SADU! Fujitsu I. T. E. Power adapter 16V 2.5A ORIGINAL jacine 40W sa iglicom (centralnim pinom) promera 4.6 x 6.0 x 9.7 mm (6.5MM x 4.4MM). Model: NU40-2160250-I3 Approval No. N19250 INPUT: 100-240V~50/60 HZ OUTPUT: 16~2.5A Namenjen za skenere i laptopove ali moze sluziti i za druge uredjaje. Potpuno ispravan i testiran. Radna garancija 30 dana. Podrzani modeli uredjaja: Fujitsu Scansnap fi-4120C2 Fujitsu ITE Image Scanner 16v 2.5a AC Power Supply Fujitsu LifeBook B2130 Fujitsu LifeBook B2131 Fujitsu LifeBook B2175 Fujitsu LifeBook B2175 Fujitsu LifeBook B2175B Fujitsu LifeBook B2542 Fujitsu LifeBook B2545 Fujitsu LifeBook B2562 Fujitsu LifeBook B2566 Fujitsu LifeBook B2610 Fujitsu LifeBook B-2610 Fujitsu LifeBook B2620 Fujitsu LifeBook B-2620 Fujitsu LifeBook B2630 Fujitsu LifeBook B-2630 Fujitsu LifeBook P1032 Fujitsu LifeBook P1035 Fujitsu LifeBook P1110 Fujitsu LifeBook P1120 Fujitsu LifeBook P2000 Fujitsu LifeBook P2040 Fujitsu LifeBook P2046 Fujitsu LifeBook P2110 Fujitsu LifeBook P2120 Fujitsu LifeBook S4510 Fujitsu LifeBook S4542 Fujitsu LifeBook S4546 Fujitsu LifeBook S-4546 Fujitsu LifeBook S4572 Fujitsu LifeBook S-4572 Fujitsu LifeBook U810 Fujitsu LifeBook U820 Fujitsu Point 1600 Fujitsu Point 500 Fujitsu Point 510 Fujitsu Siemens LifeBook B2130 Fujitsu Siemens LifeBook B2131 Fujitsu Siemens LifeBook B2132 Fujitsu Siemens LifeBook B2133 Fujitsu Siemens LifeBook B2154 Fujitsu Siemens LifeBook B2156 Fujitsu Siemens LifeBook B2175 Fujitsu Siemens LifeBook B2545 Fujitsu Siemens LifeBook B2547 Fujitsu Siemens LifeBook B2562 Fujitsu Siemens LifeBook B2566 Fujitsu Siemens LifeBook B2569 Fujitsu Siemens LifeBook B2610 Fujitsu Siemens LifeBook B2620 Fujitsu Siemens LifeBook B2630 Fujitsu Siemens LifeBook P1000 Fujitsu Siemens LifeBook P1032 Fujitsu Siemens LifeBook P1035 Fujitsu Siemens LifeBook P1110 Fujitsu Siemens LifeBook P1120 Fujitsu Siemens LifeBook P2000 Fujitsu Siemens LifeBook P2020 Fujitsu Siemens LifeBook P2040 Fujitsu Siemens LifeBook P2046 Fujitsu Siemens LifeBook P2110 Fujitsu Siemens LifeBook P2120 Fujitsu Siemens LifeBook S4000 Fujitsu Siemens LifeBook S4150 Fujitsu Siemens LifeBook S4510 Fujitsu Siemens LifeBook S4520 Fujitsu Siemens LifeBook S4530 Fujitsu Siemens LifeBook S4542 Fujitsu Siemens LifeBook S4546 Fujitsu Siemens LifeBook S4572 Fujitsu Stylistic 1000 Fujitsu Stylistic 1200 Podrzani Part Number brojevi: B190007, LEI-4, 3G74, E18754, N1388 CA01007-0730 CA01007-0910 FMV-AC313S FPCAC14 FPCAC14AP FPCAC16 FPCAC28 FPCAC28AP

KUPUJTE BEZBEDNO I KUPUJTE PROVERENO! POGLEDAJTE MOJE OCENE! SALJEM POSTEKSPRESOM i BEX-om SIROM SRBIJE! MOGUCE LICNO PREUZIMANJE I TESTIRANJE U INDJIJI I NOVOM SADU! HP adapter 32V 750 mA ORIGINAL, konektor 3 pina kao sa slike. Model: 0957-2280 / 09572280 HP 0957 2280 Printer AC Power Supply Adapter 32 v 750 ma Potpuno ispravan i testiran. Radna garancija 30 dana. Podrzani modeli stampaca: HP PHOTOSMART B010A PRINTER CN255B HP PHOTOSMART B010B PRINTER CN255C HP PHOTOSMART PLUS E-ALL-IN-ONE PRINTER B210A HP PHOTOSMART PLUS E-ALL-IN-ONE PRINTER B210B HP PHOTOSMART PLUS E-ALL-IN-ONE PRINTER B210C HP PHOTOSMART PLUS E-ALL-IN-ONE PRINTER B210E HP PHOTOSMART WIRELESS AIO, B110A HP PHOTOSMART WIRELESS AIO, B110B HP PHOTOSMART WIRELESS AIO, B110C HP PHOTOSMART WIRELESS AIO, B110D HP PHOTOSMART WIRELESS AIO, B110E HP PHOTOSMART WIRELESS AIO, B110F HP PS PREMIUM E-AIO PRNTR C310A Photosmart Wireless e-AiO B110 series, Photosmart Plus e-AiO - B210a, Photosmart Plus e-AiO - B210b, Photosmart Plus e-AiO - B210c HP adapter 32V 720 mA Photo smart B 110a All in One Printer 32VDC 0.75A

KUPUJTE BEZBEDNO I KUPUJTE PROVERENO! POGLEDAJTE MOJE OCENE! SALJEM POSTEKSPRESOM i BEX-om SIROM SRBIJE! MOGUCE LICNO PREUZIMANJE I TESTIRANJE U INDJIJI I NOVOM SADU! Canon adapter 24V 2.2A jacine 50W ORIGINAL za stampace i prenosne stampace, konektor promera 6.5 mm. Model: CA-CP200 W / P1174 Genuine Canon CACP200W White Compact Power Supply Adapter Input: 100v-240v ac 50/60Hz 117VA 150VA 1.5A(100v)-0.75A(240V) Output: 24V 2.2A DC DC Output Connector: 6.5mm/1-Pin . .2 kom. . . . 1 kom crna boja. . CA-CP200 Potpuno ispravan i testiran. Radna garancija 30 dana. Podrzava sledece modele: Selphy CP-100 CP-400 CP-500 CP-510 CP-600 CP-700 CP-710 CP-730 CP-740 CP750 CP-780 CP-790 CP-800 CP-900 CP-910 CP-1200 Canon SELPHY ES1, ES2 Printer Canon Selphy ca-es100 Digital Photo Printer NSW21868 Mitsumi V85 N193 R33030 p/n Canon 24V 1.8A CA-CP200 B compact power adapter Input: 100v-240v 50/60Hz 90VA 120VA 1A(100v)-0.6A(240V) Output: 24V 1,8A DC

Odlično stanje nekorišćeno retko u ponudi! This volume brings together, for the first time, a variety of texts from Certeau`s book and journal publications which have proved important in the various disciplines where Certeau has had an influence. `synopsis` may belong to another edition of this title. Publisher: Wiley-Blackwell The Certeau Reader Michel de Certeau, Graham Ward De Certeau [də sεʀtọ`], Michel, francuski antropolog, povjesničar i teolog (Chambéry, 17. V. 1925 – Pariz, 9. I. 1986). Sveučilišni profesor u Parizu i San Diegu u Californiji. Širinom interesa, usmjerenom prema različitim tipovima drugosti, otvorio školu tzv. kulturalnih studija. Istraživanje novovjekovnih institucija gradivo je modernom razumijevanju povijesti koja ne ulazi u odnos tradicijskoga kontinuiteta sa svojim predmetom, nego operira rascjepom između prošlosti i sadašnjosti, diskursa i zbilje. Glavna djela: Pisanje povijesti (L’Écriture de l’histoire, 1975), Izum svakodnevice (L’Invention du quotidien, 1980), Heterologije (Hétérologies, 1986). Michel de Certeau SJ (French: [sɛʁto]; 17 May 1925 – 9 January 1986) was a French Jesuit priest[1] and scholar whose work combined history, psychoanalysis, philosophy, and the social sciences[2] as well as hermeneutics, semiotics, ethnology, and religion.[3] He was known as a philosopher of everyday life and widely regarded as a historian who had interests ranging from travelogues of the sixteenth and seventeenth centuries to contemporary urban life.[2] A multidisciplinarian, he wrote ground-breaking studies in fields as diverse as mysticism, the act of faith, cultural dynamics in contemporary society, and historiography as an intellectual practice. His impact continues unabated, with new volumes appearing regularly, and perhaps surprisingly his reputation is growing even more rapidly in English and German-speaking countries and the Mediterranean than in his native France. This strong and growing interest in academia is not matched in the public sphere, however, partly due to his being considered a `difficult` author because of his highly personal style which makes translation difficult, and partly due to the declining status of French in the world generally. Nevertheless, portions of his voluminous output have been translated into a dozen languages.[3] Education[edit] Michel Jean Emmanuel de La Barge de Certeau was born in 1925 in Chambéry, Savoie. De Certeau`s education was eclectic, following the medieval tradition of peregrinatio academica.[4] After obtaining degrees in classics and philosophy at the universities of Grenoble and Lyon, he studied the works of Pierre Favre (1506–1546) at the École pratique des hautes études (Paris) with Jean Orcibal. He undertook religious training at a seminary in Lyon, where he entered the Jesuit order (Society of Jesus) in 1950 and was ordained in 1956. De Certeau entered the Society of Jesus hoping to do missionary work in China. In the year of his ordination, de Certeau became one of the founders of the journal Christus, with which he would actively be involved for much of his life. In 1960 he earned his doctorate (`thèse de 3e Cycle`) at the Sorbonne with a study of co-founder of the Society of Jesus Pierre Favre[5] (the Sorbonne is a secular state university where theology may not be taught) before embarking on his celebrated study of Jean-Joseph Surin. Professional life[edit] De Certeau was greatly influenced by Sigmund Freud and was, along with Jacques Lacan, one of the founding members of École Freudienne de Paris, an informal group which served as a focal point for French scholars interested in psychoanalysis. He came to public attention after publishing an article dealing with the May 1968 events in France. He also took part in Robert Jaulin`s department of ethnology at the University of Paris-VII after May 68. De Certeau went on to teach at several universities in locations as diverse as Geneva, San Diego, and Paris. Through the 1970s and 1980s he produced a string of works that demonstrated his interest in mysticism, phenomenology, and psychoanalysis. He died in Paris, aged 60, from pancreatic cancer. The Practice of Everyday Life[edit] De Certeau`s most well-known and influential work in the United States has been The Practice of Everyday Life, cited in fields such as rhetoric,[6][7] performance studies,[8] and law.[9] In The Practice of Everyday Life, de Certeau combined his disparate scholarly interests to develop a theory of the productive and consumptive activity inherent in everyday life. According to de Certeau, everyday life is distinctive from other practices of daily existence because it is repetitive and unconscious. De Certeau’s study of everyday life is neither the study of “popular culture”, nor is it necessarily the study of everyday resistances to regimes of power. Instead, he attempts to outline the way individuals unconsciously navigate everything from city streets to literary texts. The Practice of Everyday Life distinguishes between the concepts of strategy and tactics. De Certeau links `strategies` with institutions and structures of power who are the `producers`, while individuals are `consumers` or `poachers,` acting in accordance with, or against, environments defined by strategies by using `tactics`.[10] In the chapter `Walking in the City`, de Certeau asserts that `the city` is generated by the strategies of governments, corporations, and other institutional bodies who produce things like maps that describe the city as a unified whole. De Certeau uses the vantage from the World Trade Center in New York to illustrate the idea of a synoptic, unified view. By contrast, the walker at street level moves in ways that are tactical and never fully determined by the plans of organizing bodies, taking shortcuts in spite of the strategic grid of the streets. De Certeau`s argument is that everyday life works by a process of poaching on the territory of others, using the rules and products that already exist in culture in a way that is influenced, but never wholly determined, by those rules and products. According to Andrew Blauvelt, who relies on the work of de Certeau in his essay on design and everyday life:[11] De Certeau`s investigations into the realm of routine practices, or the `arts of doing` such as walking, talking, reading, dwelling, and cooking, were guided by his belief that despite repressive aspects of modern society, there exists an element of creative resistance to these structures enacted by ordinary people. In The Practice of Everyday Life, de Certeau outlines an important critical distinction between strategies and tactics in this battle of repression and expression. According to him, strategies are used by those within organizational power structures, whether small or large, such as the state or municipality, the corporation or the proprietor, a scientific enterprise or the scientist. Strategies are deployed against some external entity to institute a set of relations for official or proper ends, whether adversaries, competitors, clients, customers, or simply subjects. Tactics, on the other hand, are employed by those who are subjugated. By their very nature tactics are defensive and opportunistic, used in more limited ways and seized momentarily within spaces, both physical and psychological, produced and governed by more powerful strategic relations. The Writing of History[edit] His work The Writing of History, translated into English after his death, deals with the relationship between history and religion. De Certeau makes a point in linking the history of writing history to the legitimization of political power and that `Western` traditions of history involve using the act of writing as a tool of colonialism; writing their own histories while un-writing the embodied traditions of native peoples. Major works[edit] In French: La Culture au Pluriel. Union Générale d`Editions,1974. L`Ecriture de l`Histoire. Editions Gallimard. 1975. La Fable Mystique. vol. 1, XVIe-XVIIe Siècle. Editions Gallimard. 1982. Histoire et psychanalyse entre science et fiction. Editions Gallimard. 1987. (Rev.ed. 2002) La Faiblesse de Croire. Edited by Luce Giard. Seuil. 1987. L`Invention du Quotidien. Vol. 1, Arts de Faire. Union générale d`éditions 10-18. 1980. With Dominique Julia and Jacques Revel. Une Politique de la Langue : La Révolution Française et les Patois, l`enquête de Grégoire. Gallimard. 1975. La Possession de Loudun. Gallimard. 1970. In English: The Capture of Speech and Other Political Writings. Translated by Tom Conley. University of Minnesota Press. 1998. The Certeau Reader. Edited by Graham Ward. Blackwell Publishers. 1999. Culture in the Plural. Translated by Tom Conley. University of Minnesota Press. 1998. Heterologies: Discourse on the Other. Translated by Brain Massumi. University of Minnesota Press. 1986. The Mystic Fable, Volume One: The Sixteenth and Seventeenth Centuries. Translated by Michael B. Smith. University of Chicago Press. 1995, ISBN 9780226100371. The Mystic Fable, Volume Two: The Sixteenth and Seventeenth Centuries. Translated by Michael B. Smith. University of Chicago Press. 2015, ISBN 9780226209135. The Practice of Everyday Life. Translated by Steven Rendall. University of California Press. 1984. With Luce Giard and Pierre Mayol. The Practice of Everyday Life. Vol. 2, Living and Cooking. Translated by Timothy J. Tomasik. University of Minnesota Press. 1998. The Possession at Loudun. Translated by Michael B. Smith. University of Chicago Press. 2000, ISBN 9780226100357. The Writing of History. Translated by Tom Conley. Columbia University Press. 1988. MISTIČKA FABULA XVI XVII VEK - Mišel de Serto tags: izabrana dela misela de sertoa odabrana sabrana portable works of

PROPAST ZAPADA - 1- 4 Osvald Špengler : Uvod Glava prva: O smislu brojeva Glava druga: Problem istorije sveta Glava treća: Makrokozam Glava četvrta: Muzika i plastika Glava peta: Slika duše i osećanje života Glava šesta: Faustovsko i apolinisko saznanje prirode ... Čuveno/legendarno/ delo nemačkog filozofa i matematičara, Osvalda Špenglera, prvi put objavljeno u Minhenu 1917. Od njegovog objavljivanja prošlo je 1OO godina, postalo je /k u l t n o/ delo koje se čita i proučava širom sveta. Njegovom autoru obezbedilo je besmrtnu slavu u panteonu ljudske civilizacije. Špengler shvata istoriju čovečanstva kao život samostalnih, odeljenih, velikih organizama koji se nazivaju `k u l t u r e`. Istorija čovečanstva je /b i o g r a f i j a/ tih kultura. Špengler je životopisac tih /o r g a n s k i h/ jedinstava koje on nalazi u prošlosti i u sadašnjosti. Ta moćna životna, organska, viša bića - `kulture`, živele su i žive sada, pred nama, na organski način. To znači, rađale su se, živele i završavale se smrću kao i svako organsko biće. Stručno rečeno, kulture se svrstavaju u biološke kategorije i stoje pod organsko-vitalističkim aspektom. U tom smislu svaka je kultura `pra-pojava`, `pra-fenomen`, nešto što se sagledava kao osnovni oblik, osnovna ideja, `pralik` postojanja... (Mihajlo Grušić) Kada je 1918. prvi put objavljeno, delo Osvalda Špenglera Propast Zapada izazvalo je pravi intelektualni šok i buru koja zadugo neće utihnuti. Nema boljeg povoda od ove stogodišnjice da se čitaocima ponudi novo izdanje najčitanijeg i najosporavanijeg dela savremene evropske misli. Učenje o cikličnom toku istorije i bunt protiv teorije o progresu ljudskog društva, iskazani izvanredno sugestivnim jezikom, oformili su se, kroz Propast Zapada, u svojevrsnu filozofiju društva i istorije. Nemilosrdno pobijajući progresivističku viziju civilizacije kao najvišeg dostignuća do kojeg je čovečanstvo stiglo, Špengler o njoj govori kao o smrti kulture i kraju istorijskog razvitka posle koga sledi vraćanje u bezistorijsko stanje. Mračni prorok propasti zapadnog društva, čije reči potvrđuje istorija XX i XXI veka, poziva da budemo dorasli svetu tako što ćemo ga razumeti. Osvald Arnold Gotfrid Špengler (nem. Oswald Arnold Gottfried Spengler; 29. maj 1880. — 8. maj 1936.) bio je nemački istoričar i filozof istorije čiji su interesi uključivali i matematiku, nauku i umetnost. Najpoznatiji je po svojoj knjizi Propast Zapada objavljenoj 1918. i 1922., koji pokriva istoriju sveta. On je predložio novu teoriju po kojoj je životni vek civilizacija ograničen i na kraju se one raspadaju. Opširno je pisao tokom Prvog svetskog rata i u međuratnom periodu podržavajući pritom nemačku hegemoniju u Evropi. Godine 1920. Špengler je napisao Prusijanizam i socijalizam, gde se zalagao za organsku, nacionalističku verziju socijalizma i autoritarizma. Neki nacisti (poput Gebelsa) obeležili su Špenglera kao svog intelektualnog prethodnika, pa ipak bio je izopšten od strane nacista posle 1933. zbog pesimističkog stava oko budućnost Nemačke i Evrope, njegovog odbijanja da podrži nacističke ideje o rasnoj superiornosti i njegovog kritičkog rada Čas odluke. Osvald Špengler je rođen u 1880 u Blankenburgu (Vojvodstvo Brunzvik, Nemačko carstvo) kao drugo[1] dete Berharda (1844–1901) i Pauline (1840–1910) Špengler.[2] Osvaldov stariji brat je prevremeno rođen (u osmom mesecu) 1879. godine, kada je njegova majka pokušala da premestiti tešku korpu za veš, i umro tri nedelje posle porođaja. Njegove mlađe sestre bile su Adel (1881—1917), Gertrud (1882—1957), i Hildegard (1885—1942). Osvaldov deda po očevoj liniji, Teodor Špengler (1806-76), bio je metalurški inspektor u Altenbraku[3] Osvaldov otac, Bernhard Špengler, obavljao je dužnost sekretara i bio je vredan čovek sa izraženom odbojnošću prema intelektualcima, koji je pokušao da uvede iste vrednosti i stavove i u svog sina. Osvald je bio lošeg zdravlja, i patio je tokom svog života od migrene i od anksioznog kompleksa. U uzrastu od deset godina, njegova porodica se preselila u univerzitetski grad u Haleu. Ovde Špengler je stekao klasično obrazovanje u lokalnoj gimnaziji (akademski orijentisanoj srednjoj školi). Studira grčki, latinski, matematiku i prirodne nauke. Tu, takođe, razvija svoju sklonost ka umetnosti, naročito poeziji, drami, muzici , bio je pod posebnim uticajem ideja Getea i Ničea. Eksperimentisao je čak sa nekoliko umetničkih ostvarenja, od kojih neka i dalje opstaju. Posle očeve smrti 1901. Špengler je boravio na nekoliko univerziteta (Minhen, Berlin, a Hale) kao privatni naučnik, uzimajući kurseve u širokom spektru tema. Njegove privatne studije bile su neusmerene. U 1903., on nije odbranio svoju doktorsku tezu o Heraklitu zbog nedovoljnih referenci, što je efektivno umanjilo sve šanse za akademsku karijeru. Ipak, godine 1904. on je doktorirao, a već 1905. doživeo je nervni slom. Naučnici zapažaju da je njegov život bio prilično jednoličan. On je kratko radio kao nastavnik u Sorbrukenu, a zatim u Diseldorfu. Od 1908. do 1911. radio je u gimnaziji u Hamburgu, gde je predavao nauku, istoriju, nemački i matematiku. Godine 1911, nakon smrti svoje majke, on se preselio u Minhen, gde je živeo do svoje smrti 1936. Živeo je zatvoreno, uz podršku svog skromnog nasledstva. Špengler je preživeo na vrlo ograničenim sredstvima i živeo je život koji je bio obeležen usamljenošću. Nije posedovao nijednu knjigu, i uzima je poslove tutora ili je pisao za časopise kako bi zaradio dodatni prihod. Kad je započeo rad na prvom tomu Propast Zapada nameravao je u početku da se fokusira na Nemačku u Evropi, ali ga je Agadirska kriza duboko pogodila, tako da je proširio obim svoje studije. Špengler je bio inspirisan radom Oto Sika Propast antike u imenovanju svog dela. Knjiga je završena 1914, ali je odloženo objavljivanje zbog izbijanja svetskog rata. Zbog urođenog srčanog problema, on nije bio pozvan na vojnu službu. Tokom rata, međutim, njegovo nasleđe je uglavnom bilo beskorisno, jer je u investirao u inostranstvu; tako da je Špengler živeo u istinskom siromaštvu za ovaj period. Objavljivanje Propasti Zapada (1918) Kada je knjiga izašla u leto 1918.[4] postigla je veliki uspeh. Doživljeno nacionalno poniženje naneto Versajskim ugovorom iz 1919, a kasnije ekonomska depresija oko 1923-e podstaknuta hiperinflacijom, su činjenice koje su naaizgled govorile u prilog Špenglerovoj zamisli. To je donekle utešielo Nemce jer je naizgle racionalizovala njihovu propast, pretvarajući je u deo većih svetsko-istorijskih procesa. Knjiga je naišla na veliki uspeh i izvan Nemačke, a od 1919 je prevedena i na nekoliko drugih jezika. Špengler je odbacio naknadnu ponudu da postane profesor filozofije na Univerzitetu u Getingenu, rekavši da mu je potrebno vreme da se fokusira na pisanje. O knjizi se naširoko raspravljalo , čak i od strane onih koji je nisu pročitali. Istoričari su uvredili zbog amaterskog rada od strane neobučenog autora i njegovog neoprostivo ne-naučnog pristupa. Tomas Man je uporedio čitanje Špenglerove knjige sa čitanjem Šopenhauera po prvi put. Dok je u Akademiji naišla na mešovit prijem. Maks Veber je jednom prilikom opisao Špenglera kao „veoma genijalnog i obrazovanog diletanta“, dok je Karl Poper opisao tezu kao „besmislenu“. Veliki istoričar antike Eduard Majer gajio je visoko mišljenje o Špengleru, iako je takođe imao i određene zamerke u pogledu njegovog rada. Špenglerova tama, intuicionizam, i misticizam bili su laka meta kritike, pogotovo za pozitiviste i neokantovce koji nisu videli nikakvo veliko značenje u istoriji. Kritičar i esteta grof Hari Kesler mislio je o njemu kao o neoriginalnom i prilično ništavnom autoru, posebno u vezi sa njegovim mišljenjem o Ničeu. Ludvig Vitgenštajn, međutim, deli Špenglerov kulturni pesimizam. Ipak, Špenglerov rad je postao važan temelj za teoriju socijalnog ciklusa. Uticaj Njegova knjiga bila je uspešna među intelektualcima širom sveta, jer je predvideo raspad evropske i američke civilizacije posle nasilnog „doba cezarizma“, navodeći detaljne analogije sa drugim civilizacijama. Produbio je međuratni pesimizam u Evropi.[5] Nemački filozof Ernst Kasirer je objasnio da je na kraju Prvog svetskog rata, sam Špenglerov naslov bio dovoljan da raspali maštu: „U ovom trenutku mnogi, ako ne i većina. nas, shvata da je nešto trulo u državi našoj visoko cenjene zapadne civilizacije. Špenglerova knjiga izrazila je na oštar i pronicljiv način tu uopštenu nelagodnost.[6] Nortrop Fraj tvrdi da dok je svaki element Špenglerove teze pobijen barem desetak puta, to je „jedna od najvećih svetskih romantičnih poezija“ i njene vodeće ideje su „toliko deo našeg mentalnog sklopa danas poput elektrona ili dinosaurusa, i u tom smislu smo svi Špenglerijanci.[7] Špenglerova pesimistička predviđanja o neminovnom padu Zapada inspirisala su rad intelekualaca Trećeg sveta, počev od Kine i Koreje i Čilea, željnih da identifikuju pad zapadnog imperijalizma.[8][9] U Britaniji i Americi, međutim, Špenglerovom pesimizmu je uzvratio optimizam Arnold Tojnbi u Londonu[10] koji je napisao svetsku istoriju u 1940 sa većim akcentom na religiju.[11] Posledice Pregled drugog toma Propasti zapada 1928. u Time časopisu prikazao je uticaj i kontroverze koje su Špenglerove ideje ostvarile tokom 1920: „Kada se prvi tom Propasti Zapada pojavio u Nemačkoj pre nekoliko godina, na hiljade primeraka je prodato. Kultivisani evropski diskurs brzo je postao zasićen Špenglerom- a Špenglerizam je potekao iz pera nebrojenih učenika. Bilo je imperativ pročitati Špengler, sa saosećanjem ili pobunom... i dalje je tako.[12] U drugom tomu, objavljenom 1922, Špengler tvrdi da se nemački socijalizam razlikovao od marksizma, i bio je, u stvari, kompatibilan sa tradicionalnim nemačkim konzervativizmom. U 1924 godini, nakon društveno-ekonomskog preokreta i inflacije, Špengler je ušao u politiku, u pokušaju da dovede Rajhsver generala na vlast kao lidera zemlje. Pokušaj nije uspeo i Špengler se pokazao neefikasnim u domenu praktične politike. U 1931, on je objavio Čovek i Tehnika, koji je upozorio na opasnost od tehnologije i industrijalizacije po kulturu. On je posebno ukazao na tendenciju da se zapadna tehnologija širi među neprijateljskim „obojenim rasama“ koje bi zatim mogle da iskoriste oružje protiv Zapada.. Knjiga je naišla na loš prijem zbog svog anti-industrijalizaciskog stava [citat potreban] Ova knjiga sadrži poznatu Špenglerovu izjavu „Optimizam je kukavičluk“. Uprkos glasanju za Hitlera umesto za Hindenburga 1932, Špengler je smatrao da je Firer vulgaran. On se sastao sa Hitlerom 1933. godine, a nakon duže rasprave ostao je impresioniran, rekavši da Nemačkoj nije potreban „herojski tenor“ već „pravi heroj`. Javno se posvađao sa Alfredom Rozenbergom, a njegov pesimizam i primedbe o Fireru rezultovale su njegovom izolacijom i javnom tišinom. On je dalje odbacio ponude Jozefa Gebelsa da drži javne govore. Pa ipak, Špengler je postao član Nemačke akademije u toku godine. Čas odluke, kada je objavljen 1934, bio je bestseler, ali su ga nacisti kasnije zabranili zbog svih kritika nacional-socijalizma koje je sadržao. Špenglerova kritika liberalizma[13] je sa druge strane pozdravljena od strane nacista, ali se Špengler nije složio sa njihovom biološkim ideologijom i antisemitizmom. Dok je rasne misticizam igrao ključnu ulogu u njegovom pogledu na svet, Špengler je uvek bio otvoreni kritičar pseudo-naučnih rasnih teorija ispovedanih od strane nacista i mnogih drugih u njegovo vreme, i nije bio sklon da promeni svoje poglede u vezi sa Hitlerovim usponom na vlast. Knjiga je takođe upozoravala na predstojeći svetski rat u kome Zapadna civilizacija rizikuje da bude uništena. Tajm magazin je ocenio da je delom Čas Odluke stekao međunarodnu popularnost kao polemičar, preporučuje knjigu „čitaocima koji uživaju energično pisanje“, kojima „će biti drago da se očešu na pogrešan način od strane njegovih oštrih aforizama“ i njegovih pesimističnih predviđanjanja.[14] U svojim privatnim radovima, Špengler je osudio nacistički antisemitizam u još jačem smislu, pišući „koliko puno zavist zbog sposobnost drugih ljudi naspram ličnih nedostatka leži sakrivena u antisemitizmu!`[15] Poslednje godine života Špengler proveo svoje poslednje godine u Minhenu, slušajući Betovena, čitajući Molijera i Šekspira, kupujući nekoliko hiljada knjiga, i prikupljajući drevne tursko, persijsko i hinduističko oružije. On je pravio povremene izlete u Harc planine, i Italiju. U proleće 1936 (neposredno pred smrt), on je gotovo proročki primetio u pismu Rajhslajteru, Hansu Franku da „u narednih deset godina, nemački Rajh verovatno više neće postojati“.[16] Umro je od srčanog udara 8. maja 1936 u Minhenu, tri nedelje pre svog 56-og. rođendana i tačno devet godina pre pada Trećeg rajha. Intelektualni uticaj Kada je Malkolm Kauli 1938. ispitao vodeće američke intelektualce koja od ne-fikcionalnih knjiga im je donela najveće uzbuđenje, Špengler se našao na petom mesto odmah iza Torsten Veblena, Čarlsa Birda, Džona Djuija i Sigmunda Frojda. Podelio je poziciju sa Alfredom Nortom Vajthedom a našao se ispred Lenjina[17] Mnogi Nemci i Austrijanci bili su inspirisani radom Špenglera uključujući slikara Oskara Kokošku, dirigenta Vilhelm Furtvangler, i režisera Frica Langa. Među ostalima Špengler je uticao i na dva giganta evropske filozofije Martina Hajdegera i Ludviga Vitgenštajna. Među britanskim autorima uticao je na Herberta Džordža Velsa,[18] kao i romanopisca Malkoma Lovrija. Američki autori koji su bili pod uticajem Špenglera uključuju Ernesta Hemingveja, Vila Katera,[19] Henrija Milera,[20] i F. Skot Ficdžeralda,[21] koji je jednom sebe nazvao „američkim Špenglerijancem“. *Osim toga, komunalna čitanja Propasti Zapada ostavila su veliki uticaj na osnivače Bit generacije. Špenglerova vizija ciklične prirode civilizacije i savremenosti kraja evropskog ciklusa Zapadne civilizacije vodila je Vilijams S. Borousa, Džeka Keruaka i Alena Ginsberga u potragu za semenom narednog ciklusa u zajednicama čiju su deo bili.[22] Za razliku od ovog dela sveta u U Latinskoj Americi, intelektualce i pisce je posebno privukao Špenglerov argument, koji je podrazumevao da je Evropa bila u terminalnom padu.[23] Postoje indicije da se ponovo rasplamsao interesovanje za Špenglera[24][25][26] Špenglerov pesimizam nije prošao nekažnjeno. U izdanju Ilustrovane londonske novosti od 10. jula 1920, godine G. K. Česterton je polemisao o pesimistima (ne pominjući Špenglera po imenu) i njihovim optimističnim kritičarima, tvrdeći da ni jedni ni drugi nisu uzeli u obzir ljudsku slobodu izbora: „Pesimisti veruju da je kosmos sat koji je pokrenut i ne može se zaustaviti; naprednjaci veruju da je on sat koji oni sami navijaju. Ali ja verujem da je svet ono što smo izabrali da od njega napravimo, i da smo mi ono što smo izabrali da od sebe napravimo; i da će naš preporod ili naša propast podjednako, na kraju i jednako, svedočiti sa trubom, našoj slobodi... idea 216+316+296+356 STANJE ODLIČNO KAO NOVO L.1/3

Dobro očuvano! Autor - osoba Pico della Mirandola, Giovanni, 1463-1494 = Piko dela Mirandola, Đovani, 1463-1494 Naslov Govor o dostojanstvu čovekovu / Đovani Piko dela Mirandola ; sa latinskog preveo, latinski izvornik priredio, uvod i beleške napisao Sinan Gudžević ; predgovor napisao Ljubomir Tadić Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1994 Izdavanje i proizvodnja Beograd : „Filip Višnjić“, 1994 (Aranđelovac : Napredak) Fizički opis 123 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Gudžević, Sinan Tadić, Ljubomir Zbirka Libertas Napomene Prevod dela: Oratio de hominis dignitate / Giovanni Pico della Mirandola Tiraž 2.000 Đovani Piko dela Mirandola i italijanski humanizam: str. 5-16 Uvod: str. 17-23 Objašnjenja i beleške: str. 107-118 Bibliografija: str. 119-123. Predmetne odrednice Piko dela Mirandola, Đovani, 1463-1494 Humanizam Đovani Piko dela Mirandola (lat. Johannes Picus de Mirandula; 24. februar 1463 – 17. novembar 1494.) bio je italijanski renesansni plemić i filozof. Poznat je po događajima iz 1486. godine, kada je u dobi od 23 godine predložio da odbrani 900 teza o religiji, filozofiji, prirodnoj filozofiji i magiji protiv svih onih koji žele da napišu Oraciju o dostojanstvu čoveka, koja je je nazvana „Manifestom renesanse“, i ključnim tekstom renesansnog humanizma i onoga što se naziva „Hermetička reformacija“. Bio je osnivač tradicije hrišćanske Kabale, ključnog načela rane moderne zapadne ezoterike. 900 Teza bila je prva štampana knjiga koju je crkva zabranila. Biografija Porodica Đovani je rođen u Mirandoli, blizu Modene, kao najmlađi sin Đanfrančeska I Pikoa, lorda Mirandole i grofa Konkordije i Giulije, kćerke Feltrina Bojarda, grofa Skandijana. Porodica je dugo živela u dvorcu Mirandola (vojvodstvo Modena), koji je postao nezavisan u četrnaestom veku i koji je 1414. godine dobio od svetog rimskog cara Sigismunda. Mirandola je bila mala autonomna županija (kasnije vojvodstvo) u Emiliji, blizu Ferare . Piko dela Mirandola bila je usko povezana sa dinastijama Sforca, Gonzaga i Este, a Đovanijeva braća i sestre venčali su se potomcima naslednih vladara Korzike, Ferare, Bolonje i Forlije. Rođen nakon dvadeset tri godine braka svojih roditelja, Đovani je imao dva mnogo starija brata, a obojica su ga nadživela: Grof Galeoto I nastavio je dinastiju, dok je Antonio postao general u carskoj vojsci. Porodica Piko vladala bi kao vojvodstvo kao saveznik Luja 14. u Francuskoj sve dok Mirandolu, 1708. godine ne osvoji njegov rival, Jozef I., sveti rimski car, a pripojio ga je Modeni vojvoda Rinaldo d`Este, a prognani muški rod je izumro u 1747. Đovanijeva porodica po majci posebno se odlikovala u umetnosti i poznavanju italijanske renesanse . Njegov rođak i savremenik bio je pesnik Mateo Maria Bojardo, koji je odrastao pod uticajem svog ujaka, firentinskog pokrovitelja umetnosti i učenjaka-pesnika Tita Vespazijana Strocija. Đovani je imao paradoksalnu vezu sa svojim nećakom Đanfreskom Piko dela Mirandolom, koji je bio veliki poštovalac njegovog ujaka, a ipak je objavio Examen vanitatis doctrinae gentium (1520) u suprotnosti sa „drevnom pripovešću o mudrosti“ koju prenosi Đovani, a koju je opisao istoričar Čarls B. Šmit kao pokušaj „da uništi ono što mu je stric gradio“. Obrazovanje Kao dete sa izuzetnim pamćenjem, Đovanni je u vrlo ranom uzrastu učio latinski, a možda i grčki jezik. Okrenut ka crkvi pod uticajem svoje majke, imenovan je za papskog protonotara (verovatno počasnog) na deset godina, a 1477. otišao je u Bolonju da studira kanonska prava. Naglom smrću majke tri godine kasnije, Piko se odrekao kanonskog prava i počeo da studira filozofiju na Univerzitetu u Ferari. Tokom kratkog putovanja u Firenci, sastao se sa Angelom Polizianom, dvorskog pesnika Đirolamom Benivienijem, a verovatno i s mladim Dominikanskim fratrom Girolamom Savonarolom. Celog života ostao je vrlo blizak prijatelj sa sva tri. Takođe je mogao biti i ljubavnik Poliziana. Od 1480. do 1482. nastavio je studije na Univerzitetu u Padovi, glavnom centru aristotelijanizma u Italiji. Već znajući latinski i grčki jezik, studirao je hebrejski i arapski jezik u Padovi kod Elia del Medigoa, jevrejskog averoista, i čitao je i aramejske rukopise. Del Medigo je takođe za Pika preveo judaisitčke rukopise sa hebrejskog na latinski jezik, kao što bi to činio duži niz godina. Piko je takođe napisao sonete na latinskom i italijanskom jeziku koji je zbog uticaja Savonarole uništio na kraju svog života. Sledeće četiri godine proveo je kod kuće, ili u poseti humanističkim centrima bilo gde u Italiji. Godine 1485. otputovao je na Univerzitet u Parizu, najvažniji centar u Evropi za skolastičku filozofiju i teologiju, i središte sekularnog averoizma. Verovatno je u Parizu Đovani započeo svojih 900 teza i zamislio da ih brani u javnoj raspravi. 900 teza Zaključci neće biti sporni nakon Bogojavljenja. U međuvremenu će biti objavljeni na svim italijanskim univerzitetima. A ako bilo koji filozof ili teolog, čak i iz italijanskih krajeva, želi da dođe u Rim radi rasprave, njegov gospodar mora da obeća da će mu platiti putne troškove iz sopstvenih sredstava. — Objava na kraju 900 Teza Za to vreme dogodila su se dva događaja koji su mu promenili život. Prvi je bio kada se vratio da se neko vreme nastani u Firenci u novembru 1484. i upoznao Lorenca de Medičija i Marsilija Fičina. Bio je to astrološki povoljan dan kada je Fičino izabrao da objavi svoje prevode dela Platona sa grčkog na latinski, pod Lorencovim entuzijastičnim pokroviteljstvom. Čini se da je Piko očarao oba muškarca, i uprkos Fičinovim filozofskim razlikama, bio je uveren u njihov Saturnov afinitet i božansku providnost njegovog dolaska. Lorenco je podržavao i štitio Đovanija do svoje smrti 1492. godine. Ubrzo nakon ovog boravka u Firenci, Piko je otputovao na put u Rim, gde je nameravao da objavi svojih 900 teza i pripremi se za kongres učenih ljudi iz cele Evrope kako bi raspravljao sa njima. Zaustavivši se u Areceu, upetljao se u ljubavnu vezu sa suprugom jednog od rođaka Lorenca de Medičija, što ga je zamalo koštalo života. Đovani je pokušao pobeći sa ženom, ali suprug ga je uhvatio, ranio i bacio u zatvor. Pušten je tek nakon intervencije samog Medičija. Ovaj incident je pokazatelj Đovanijevog često smelog temperamenta. Pico je proveo nekoliko meseci u Peruđi i obližnjoj Frati, oporavljajući se od povreda. Tamo je, kako je napisao Fičinu, „božansko proviđenje ... dovelo je do toga da su neke knjige pale u moje ruke. To su kaldejske knjige ... Esdrasa, Zoroastera i Melčiora, orlaci mudraca, koji sadrže kratko i suvo tumačenje kaldejske filozofije, ali punu misterije. „I u Peruđi je Pico bio upoznat sa mističnom hebrejskom kabalom koja ga je očarala, kao i pokojni klasični hermejski pisci, poput Hermesa Trismegistusa. Smatralo se da su Kabala i Hermetika u Pikovo vreme bile drevne koliko i Stari zavet. Najoriginalnija od njegovih 900 teza odnosila se na Kabalu . Kao rezultat toga, postao je osnivač tradicije poznate pod nazivom Kristijana Kabala, koja je postala centralni deo ranog modernog zapadnog ezoterizma. Pikoov pristup različitim filozofijama bio je ekstremni sinkretizam, postavljajući ih paralelno, tvrdi se, umesto da pokušava da opiše istoriju razvoja. Piko je svoje ideje uglavnom bazirao na Platonu, kao i njegov učitelj Marsilio Fičino, ali zadržao je duboko poštovanje prema Aristotelu. Iako je bio produkt studia humanitatis, Piko je bio ustavno eklektičan i u nekim je aspektima predstavljao reakciju protiv preuveličavanja čistog humanizma, braneći ono što je smatrano najboljim od srednjovekovnih i islamskih pripovedača, kao što su Ibn Rušd i Ibn Sina, a o Aristotelu u čuvenom dugom pismu Ermolau Barbarou 1485. godine. Piko je uvek bio cilj da pomiri škole Platona i Aristotela, jer je verovao da koriste različite reči da bi iskazali iste koncepte. Možda su ga iz tog razloga prijatelji zvali „Princeps Konkordije“ ili „Princ Harmonije“. Slično tome, Piko je verovao da i obrazovana osoba treba da proučava hebrejske i talmudske izvore i hermetike, jer je mislio da oni predstavljaju isti koncept Boga koji se vidi u Starom zavetu, ali različitim rečima. Završio je svoju „Oraciju o dostojanstvu čoveka“ tako da bude nastavak 900 teza i otputovao je u Rim kako bi nastavio svoj plan odbrane. Objavio ih je zajedno u decembru 1486. kao „Conclusiones philosophicae, cabalasticae et theologicae“, i ponudio je da plati troškove svim učiteljima koji su došli u Rim da bi javno raspravljali o njima. Želeo je da debata počne 6. januara, što je, kako je primetio istoričar Stiven Farmer, praznik Bogojavljenja i „simboličan datum predaje poganskih roda Hristu u licima Vašim“. Nakon što je na vrhuncu rasprave izašao pobedonosno, Piko je planirao ne samo simbolično pristajanje paganskih mudraca, već i obraćenje Jevreja kad su shvatili da je Isus istinska tajna njihovih tradicija. Prema Farmeru, Piko je možda bukvalno očekivao da će se „njegova Vatikanska rasprava završiti tako što se četvorica konjanika apokalipse probijaju kroz rimsko nebo“. U februaru 1487. papa Inoćentije VIII zaustavio je predloženu raspravu i osnovao komisiju za preispitivanje pravičnosti 900 teza . Iako je Piko odgovorio na ove optužbe, osuđeno je trinaest teza. Piko je pismeno pristao da ih povuče, ali nije se predomislio u njihovoj valjanosti. Na kraju je svih 900 teza osuđeno. Nastavio je da piše apologiju braneći ih, a Apologia J. Pici Mirandolani, Concordiae comitis, objavljenu 1489. godine, posvetio je svome zaštitniku Lorencu . Kada se papa upoznao sa širenjem ovog rukopisa, osnovao je inkvizacijski sud, prisiljavajući Pika da se odrekne Apologije, pored svojih osuđenih teza, koje je pristao da učini. Papa je osudio 900 teza kao: „U delu o jereticima, deo o cvatu jeresi; nekoliko navođenja je uvredljivo i skandalozno za pobožne uši; veći deo napisanog nema nikakvu vrednost, već samo ponavlja greške paganskih filozofa... ostatak raspaljuje drskost Jevreja; nekoliko delova, na kraju, pod izgovorom `prirodne filozofije`, favorizuje umetnost [tj., magija] koja je neprijatelj katoličke vere i ljudske rase.“ Ovo je prvi put da je štampana knjiga zabranjena od strane crkve, a skoro svi primerci su spaljeni. Piko je pobegao u Francusku 1488. godine, gde ga je na zahtev papinskih nuncija, uhapsio Filip II, vojvoda od Savoja, i zatvorio u Vensen . Zagovorom nekoliko italijanskih knezova - podsticajem Lorenca de Medičija - kralj Karlo VIII ga je pustio na slobodu, a papa je nagovoren da dozvoli Piku da se preseli u Firencu i da živi pod Lorencovom zaštitom. Ali on nije bio očišćen od papinskih cenzusa i ograničenja sve do 1493. godine, nakon pristupanja Aleksandra VI (Rodriga Borgia) papskom prestolu. Ovakvo iskustvo je duboko uzdrmalo Đovanija Pika dela Mirandolu. Pomirio se sa Savonarolom, koji mu je ostao vrlo blizak prijatelj. Upravo na Đovanijev nagovor, Lorenco je pozvao Savonarola u Firencu. Ali Đovani se nikada nije odrekao svojih sinocističkih uverenja. Naselio se u vili u blizini Fjezola što mu je omogućio Lorenco, gde je napisao i objavio Heptaplus id est de Dei creatoris opere (1489) i Jedan od bića (1491). Ovde je napisao i svoje drugo najslavnije delo, „Disputationes adversus astrologiam divinicatrium“ ( Traktat protiv prediktivne astrologije ), koje je objavljeno tek nakon njegove smrti. U njemu je Đovani kiselo osudio determinističke prakse astrologa svog vremena. Nakon smrti Lorenca de Medičija, 1492. godine, Đovani se preselio u Feraru, iako je nastavio da posećuje Firencu. U Firenci je politička nestabilnost dovela do sve većeg uticaja Savonarole, čija je reakcionarna opozicija renesansnoj ekspanziji i stilu već dovela do sukoba sa porodicom Mediči (oni su na kraju bili proterani iz Firence) i dovešće do veleprodajnog uništavanja knjiga i slika. Ipak, Piko je postao sledbenik Savonarola. Odlučan da postane monah, odbacio je svoje nekadašnje zanimanje za egipatske i kaldejske tekstove, uništio sopstvenu poeziju i poklonio bogatstvo. Smrt Godine 1494, u 31. godini, Piko umire pod misterioznim okolnostima zajedno sa svojim prijateljem Anđelom Ambroginijem. Proširile su se glasine da ga je otrovao njegov lični sekretar jer je Piko postao vrlo blizak sa Savonarolom. Sahranjen je zajedno sa Đirolamom Benivinijem u San Marku a posmrtnu svečanost priredio je Savonarola. Fičino je zapisao: „Naš dragi Piko napustio nas je istog dana kada je Karlo VIII ušao u Firencu a suze pisama nadoknadile su radost ljudi. Bez svetla koje je doneo kralj Francuske, Firenca verovatno nije videla mračniji dan od onog kad se ugasilo svetlo Mirandole. Tela Ambroginija i Pika ekshumirana su 2007. godine iz crkve San Marka u Firenci kako bi se utvrdili uzroci njihove smrti. Forenzički testovi pokazali su da su i Ambrogini i Piko verovatno umrli od trovanja arsenom, verovatno po nalogu Lorencovog naslednika, Pjera de Medičija. Pisanje U Besedi o dostojanstvu čoveka (1486), Piko je opravdao važnost ljudske potrage za znanjem u neoplatonskom okviru. Beseda je takođe služila kao uvod u Pikovih 900 teza za koje je verovao da pružaju potpunu i dovoljnu osnovu za otkrivanje svih saznanja, pa samim tim i model za uspon čovečanstva u lancu bivanja. 900 teza su dobar primer humanističkog sinkretizma, jer je Piko kombinovao platonizam, neoplatonizam, aristotelizam, hermetizam i kabalu. Uključene su i 72 teze koje su opisivale ono što je Piko smatrao kompletnim sistemom fizike. Pikovo delo O besmrtnosti (Pariz, 1541) i druga dela razvili su doktrinu da se čovekovo vlasništvo besmrtne duše oslobodilo od hijerarhijske staze. Piko je verovao u univerzalno pomirenje, jer je jedna od njegovih 900 teza bila „Smrtni greh konačnog trajanja nije zaslužan za večnu već samo vremensku kaznu.“ bila je među tezama koje je papa Inoćentije VIII izrekao heretično u svom iskazu od 4. avgusta 1487. U O besmrtnosti on piše da je „ljudsko zvanje mistično zvanje koje se mora realizovati na način koji ima tri faze, a koji podrazumeva nužno moralnu transformaciju, intelektualno istraživanje i konačno savršenstvo u identitetu s apsolutnom stvarnošću. Ova paradigma je univerzalna, jer se može uvući u svaku tradiciju.“ Deo njegovog Disputationes adversus astrologiam divinatricem objavljen je u Bolonji, nakon njegove smrti. U ovoj knjizi Piko iznosi argumente protiv prakse astrologije koja je vekovima imala ogroman odjek, sve do našeg vremena. Na Disputationes adversus astrologiam divinatricem utiču argumenti protiv astrologije koju je zagovarao jedan od njegovih intelektualnih junaka, Augustin Hipo, a takođe i srednjovekovna filozofska priča od Ibn Tufejla, koja je promovisala autodidaktizam kao filozofski program. Pikov antagonizam prema astrologiji izgleda uglavnom proizilazi iz sukoba astrologije sa hrišćanskim predodžbama o slobodnoj volji. Ali Pikovi argumenti nadmašili su Fičinove prigovore, koji je i sam bio astrolog. Rukopis je nakon Pikove smrti uredio da objavi njegov nećak Đovani Frančesko Piko dela Mirandola, strastveni sledbenik Savonarole, i možda je izmenjen da bi bio snažnije kritikovan. Ovo bi možda moglo objasniti činjenicu da je Fičino podržao rukopis i sa oduševljenjem ga odobrio pre njegovog objavljivanja. Na početku svoje karijere, Piko je napisao Commento sopra una canzone d`amore di Girolamo Benivieni, u kojoj je objavio da ima plan da napiše knjigu pod nazivom Poetica Theologia: Mišljenje je starih teologa da se božanski subjekti i misterije ne mogu brzo otkriti... Egipćani su u svojim hramovima gradili sfinge, ni zbog čega drugog nego da bi ukazali na božanske stvari, a čak i kad se te stvari provlače kroz pisanje, moraju biti prekrivene zagonetnošću... Kako je to urađeno od strane latinskih i grčkih pesnika biće objašnjeno u knjizi Poetica Theologia. –  Commento, Libro Terzo, opis 11, Stanza Nona Pikov Heptaplus, mistično-alegorijsko izlaganje o stvaranju prema sedmom Biblijskom smislu, razrađuje ideju da različite religije i tradicije opisuju istog Boga. Knjiga je napisana u njegovom karakterističnom apologetika i polemičnom stilu: Ako se slažu s nama u bilo čemu, trebalo bi da naložimo Jevrejima da ostanu uz antičku tradiciju svojih očeva; ako se negde ne slažu s nama, tada kao katoličke legije treba da izvršimo napad na njih. Ukratko, šta god da otkriju suprotno istini Jevanđelja, moramo im se suprotstaviti koliko god je to u našoj moći, a dok god pronalazimo istinu moramo je skinuti sa tereta sinagoge, kao pogrešnog nosioca, nas, legitimnih Izraelaca. –  Heptaplus, proglas 3. ekspoziciji U delu De ente et uno ima objašnjenja nekoliko odlomaka Mojsija, Platona i Aristotela. To je pokušaj pomirenja između platonskih i aristotelovskih spisa o relativnim mestima bića i „onoga „i odbacivanje oprečnih argumenata. Na italijanskom jeziku napisao je imitaciju Platonovog simpozijuma. Njegova pisma (Aureae ad familiares epistolae, Pariz, 1499) važna su za istoriju savremene misli. Mnogo izdanja njegovih celih dela u šesnaestom veku u dovoljnoj meri dokazuju njegov uticaj. Drugi zloglasni tekst Đovanija Piko dela Mirandole je De omnibus rebus et de quibusdam aliis, „Od svih stvari koje postoje i malo više“, koji se spominje u nekim zapisima o utopiji Tomasa Mora i izruguje se naslovu Lukrecijeve „De_rerum_natura“ Đovani Piko dela Mirandola – Govor o dostojanstvu čovekovom Italijanski filozof i pesnik, Đovani Piko dela Mirandola (Giovanni Pico della Mirandola), raspravu „Govor o dostojanstvu čovekovom“ napisao je 1486. godine, u dvadeset četvrtoj godini života. U ovom, za mnoge jednom od najboljih dela renesansne filozofije, Piko dela Miradola raspravlja o čovekovom oduhovljenju, jedinom i pravom dostojanstvu ljudskog bića. Taj put on započinje etikom, koja obuzdava strasti i niske nagone, a iza nje smešta dijalektiku, koja oslobađa um od mraka svake vrste. Združene, etika i dijalektika čiste dušu i čine je prijemčivom za metafiziku, a ona čoveku omogućava stupanje na poslednju stepenicu: spoznaju Boga i kosmosa. Jakob Burkhart u svojoj poznatoj knjizi Kultura renesanse u Italiji piše da je ovo jedno od najplemenitijih dela koje baštinimo iz renesanse, a Eugenio Garin u ovom spisu vidi vrhunac duhovnog oblikovanja mladog filozofa. Odlomci iz dela Kako propovedaju svete misterije, Serafimi, Heruvimi i Prestoli zauzimaju uzvišena mesta. Ognjem ljubavi gori Serafim. Sjajem uma blista Heruvim. Na valjanost suđenja sve polaže Prestol. Ako mi, dakle, posvetivši se delatnom životu, primimo na sebe brigu o svetovnim poslovima pravedno ih ispitujući, onda ćemo se, kao i Prestoli, dokazati u nepokolebljivoj postojanosti. A činimo li, pak, tako da dokoni od delovanja posmatramo u stvaranju Stvoritelja, u Stvoritelju stvaranje, pa je motrenje sva naša delatnost, onda smo sa svih strana obasjani svetlošću heruvimskom. Ako li, ipak, gorimo ljubavlju prema Stvoritelju samome, tada ćemo se od njegova ognja zapaliti iznenadno kao prilika serafimska. *** Nečistome je greh dotaknuti čisto, kako to stoji u misterijama. A šta su ovde „noge“, šta su ovde „ruke“? Svakako je „noga“ duše onaj njen najprezreniji deo kojim se ona o materiju opire kao o tlo, sposobnost, da kažem, njena da neguje i hrani i potpaljuje čulnost i da bude učiteljica raspusnog bluda. A „rukama“ duše zašto da ne zovemo njenu srditost koja, jer je robinja pohlepe – za nju se i bori, pa pljačkašica, po prašini i po vrućini otima plen kojim se duša leškareći u hladu časti. Te „ruke“, te „noge“, to je sav taj čulni deo, u kome se nalaze mamci telesni što obavijaju dušu, a koji je, kako se kaže, za grlo stežu, e njih ćemo oprati filozofijom morala, tom živom vodom, da od merdevina onih ne bismo bili odgurnuti kao neposvećeni i neočišćeni. *** Uistinu je, poštovani Oci, mnogostruk taj razdor u nama. Unutrašnjih teškoća imamo u kući svojoj i to težih nego što su građanski ratovi. Ako, ipak, ne bismo hteli da to i dalje tako bude, nego bismo se predali težnjama za takvim mirom koji nas blaženo uzvisuje dotle da nas među izabranike Gospodove uvršćuje, onda će zauzdanje i umirenje u nama pre svega i svakako postići filozofija morala. Ona će, zatraži li naš čovek tek primirje od neprijatelja svojih, ukrotiti divlje nasrtaje mnogoćudne životinje i lavovsku spremnost na boj, bes i obest. A ukoliko budemo, pažljivije za sebe brinući, poželeli blagodat trajnog mira, ona će nam u pomoć priskočiti i naše težnje izdašno ispuniti. *** Dijalektika će pomiriti čete našeg zdravog razuma kad, zavedene lažima silogizama, uznemireno stanu da srljaju po bojnom polju radi svađa i krivih govora. *** Filozofija prirode će smiriti svađe i neslaganja mišljenja koja nam uznemirenu dušu, otud i odovud zlostavljaju, rastržu i razdiru. MG124 (N)

Autor - osoba Locke, John, 1632-1704 = Lok, Džon, 1632-1704 Naslov Dve rasprave o vladi / prevod Kosta Čavoški Jedinstveni naslov Two treatises of government. srpski jezik Ostali naslovi Dve ra![s]prave o vladi Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2023 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja [Beograd] : ITV Centar plus, 2023 ([Beograd] : Vukvisualgraf) Fizički opis 928 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Čavoški, Kosta, 1941- = Čavoški, Kosta, 1941- ISBN 978-86-81038-18-5 (broš.) Napomene Prevod dela: Two treatises of government / John Locke Podatak o autoru preuzet iz teksta Tiraž 500 Napomene i bibliografske reference uz tekst. Predmetne odrednice Filozofija politike Teorija države i prava Privatna svojina U ovom trećem izdanju „DVEJU RAPRAVA O VLADI” Džona Loka objavljuje se i uvodna studija o političkoj filozofiji Džona Loka, koja je prvi put objavljena 1974. godine u filozofskim studijama br. 5, str. 107–224. Ovo činimo da bi umesto ranijeg sažetog predgovora čitalac bio u prilici da se podrobnije upozna sa idejama ovog velikog političkog mislioca i filozofa. (Kosta Čavoški) „Sasvim je izvesno da je Lok jedan od najznačajnijih predstavnika novovekovne teorije prirodnog prava i da su njegove ideje dugo vremena predstavljale nesumnjivu osnovu mnogih modernih političkih ustanova, posebno u anglo-saksonskom svetu. Ponekad se smatra ne samo jednim od utemeljivača moderne, buržoaske industrijske civilizacije, koju su stvorili naučnici i državnici, trgovci i industrijalci, već i prvim misliocem koji je izložio njihov pogled na svet koji je jasno obelodanio njihove težnje i opravdao njihova dela.“ (Iz predgovora K. Čavoškog) Džon Lok (engl. John Locke; Rington, 29. avgust 1632 – Eseks, 28. oktobar 1704) bio je engleski filozof i lekar, koji se smatrao jednim od najuticajnijih prosvetljenih mislioca obično poznatog kao „otac liberalizma”. Smatra se jednim od prvih britanskih empirističara, prateći tradiciju Fransisa Bejkona, on je jednako važan i za teoriju društvenog ugovora. Njegov rad značajno je uticao na razvoj epistemologije i političke filozofije. Njegovi tekstovi uticali su na Voltera i Žana Žaka Rusa, mnoge škotske prosvetljenje mislioce, kao i na američke revolucionare. Njegov doprinos klasičnom republikanstvu i liberalnoj teoriji odrazio se deklaracijom nezavisnosti SAD. Džonova teorija duha često se citira kao poreklo savremenih koncepcija identiteta i sebe, koje se značajno shvataju u radu kasnijih filozofa kao što su Dejvid Hjum, Ruso i Imanuel Kant. Džon je bio prvi koji je sebe definisao kroz kontinuitet svesti. Zamišljao je da je um, pri rođenju, bio neispisana tabla ili tabula rasa. Suprotno Dekartovoj filozofiji zasnovanoj na postojećim konceptima, on je tvrdio da smo rođeni bez urođenih ideja, a to znanje je umesto toga određeno samo iskustvom koje proizilazi iz opažanja čula. To je sada poznato kao empirizam. Primer Džonove vere u empirizu može se videti u njegovom citatu: „šta god da napišem, čim otkrijem da to ne može da bude istina, moja ruka će biti prva koja će da ga baci u vatru.” Ovo pokazuje ideologiju nauke u njegovim zapažanjima u tome što nešto mora biti u stanju da se testira više puta i da ništa ne bude oslobođeno od proverivanja. Osvrćući se na rad drugih, Džon je rekao da je uspostavio metod samoposmatranja ili posmatrajući emocije i ponašanja sebe. Njegova politička filozofija, zasnovana na prirodnopravnoj doktrini, sadrži klasične formulacije temeljnih načela liberalizma (Dve rasprave o vladi). Zalagao se za versku toleranciju (Pisma o toleranciji I–IV, 1689–1706). Bavio se i pedagoškim problemima (Misli o vaspitanju, 1693). Džon Lok rodio se iste godine kao i Spinoza, a gotovo pola veka posle Hobsa (1632. godine). Revolucionarna zbivanja u Engleskoj sredinom XVII veka doživljavao je kao dečak i mladić. Dok je njegov otac, pravnik i vatreni puritanac, kao oficir revolucionarne armije aktivno učestvovao u građanskom ratu, dotle je sin učio, najpre na Školi u Vestminsteru (1646–1653) a zatim u Oksfordu (1653—1657), gde je po završetku studija ostao kao neka vrsta asistenta za grčki jezik i retoriku, a kasnije za moralnu filozofiju. Sholastička filozofija, koja je u to vreme još uvek dominirala u Oksfordu, nije uspela da zarazi Loka. Osjećajući antipatiju prema njoj, on je svoj boravak u Oksfordu koristio pre svega za samostalno studiranje novijih filozofskih dela (u prvom redu Dekartovih, a takođe i Bejkonovih, Hobsovih, Gasendijevih), kao i za proučavanje prirodnih nauka (hemije, eksperimentalne fizike i naročito medicine), te se upoznao i sprijateljio sa slavnim hemičarom Robertom Bojlom i lekarom Sidenhamom, koji su se na području svojih struka borili za primenu empirijskih metoda. U vrijeme Lokovog rada na oksfordskom univerzitetu došlo je do restauracije Stjuarta. Buržoazija i novo plemstvo ponudili su (dve godine posle Kromvelove smrti) krunu sinu pogubljenog kralja Čarlsu II (vladao 1660–1685). S obnovom kraljevstva obnovljena je i suprotnost između kralja i parlamenta, te je došlo do obrazovanja dveju stranaka: torijevaca (sveštenstvo, dvorska aristokratija i zaostalo plemstvo - pristalice kraljevskog apsolutizma) i vigovaca (predstavnici buržoazije i novog plemstva - pristalice ograničenja kraljevske vlasti i vladavine parlamenta). Lok, koji je u prvo vreme posle restauracije bio donekle sklon Stjuartima, našao se uskoro u taboru vigovaca. Na takvu njegovu političku orijentaciju mnogo je delovalo njegovo poznanstvo (sklopljeno 1666. god.) s baronom Ešlijem, kasnijim lordom Šaftsburijem, jednim od vođa vigovske opozicije. U toku niza godina on je bio kućni lekar Ešlijeve porodice, vaspitač njegovog najstarijeg sina, a takođe sekretar i savetnik samog barona. Kad je Ešli 1672. godine postao lord-kancelar Lok je dobio visoku državnu funkciju, a kad je on uskoro posle toga pao, morao je malo kasnije i Lok napustiti svoj položaj (1675), te je otišao u Francusku, odakle se vratio posle četiri godine. Pred naletom reakcije morao je lord Šaftsburi 1682. godine pobeći u Holandiju, gdje je iduće godine umro, a nekoliko meseci posle njegove smrti i Lok se sklonio u Holandiju, gde je proveo pet godina. To su za njega bile godine plodnog rada, u kojima je pored ostalog dovršio i svoje glavno delo „Ogled o ljudskom razumu“. Međutim trijumf reakcije u Engleskoj nije bio dugotrajan. Naslednik Čarlsa II, njegov brat Džejms II, bavio se nerealnim planom, da obnovi ne samo radikalni kraljevski apsolutizam, već i katolicizam, pa su se vigovci sporazumeli s delom torijevaca, da na presto pozovu iz Holandije kralja, koji će im bolje odgovarati - Vilijama III Oranskog. On se odazvao pozivu parlamenta, te se, ne naišavši na otpor, iskrcao 1688. u Engleskoj, dok je Džejms pobegao u Francusku. Taj događaj se u istoriografiji naziva „slavnom revolucijom“ („Glorius Revolution“). Tako je 1688. godine u Engleskoj uspostavljena buržoaska monarhija, u kojoj kralju pripada uglavnom čast, a parlamentu vlast. A sam parlament je bio organ vladavine buržoasko-plemićkog saveza, saveza u kojem je pored jedinstva postojala i protivurečnost između torijevaca (konzervativnog plemićkog krila toga saveza) i vigovaca (njegovog buržoaskog krila). Između te dve partije stalno se vodila borba i prevlast je pripadala čas jednoj, čas drugoj (do godine 1760. pretežno vigovcima). Ali ta borba stalno je ostajala u parlamentarnom okviru. Zajedno s Vilijamom III Oranskim (tačnije: brodom, kojim je putovala kraljeva žena), vratio se u Englesku i Lok. Doživevši tako pobedu političkih principa, za koje se zalagao, on je ostatak života proveo zadovoljan i poštovan. Ponuđenu dužnost poslanika na brandenburškom dvoru odbio je iz zdravstvenih razloga, ali je prihvatio neke lakše dužnosti. Godine 1691. preselio se na seosko dobro jedne prijateljske porodice kraj Londona, gdje je mirno proživeo poslednjih trinaest godina primajući povremeno posete Kolinsa, Molinoa, Njutna i drugih istaknutih naučnih radnika i poštovalaca. Tu je ovaj mislilac dočekao i smrt (1704. godine). Uticaj U kasnom 17. i ranom 18. veku, Lokove Dve rasprave su bile retko citirane. Istoričar Džulijan Hopit je rekao o knjizi, „izuzev među nekim Vigovcima, čak i kao doprinos intenzivnoj debati tokom 1690-ih to delo je imalo malo uticaja i bilo generalno ignorisano do 1703 (mada je u Oksfordu 1695. bilo zabeleženo da je proizvelo „znatnu buku“)”. Džon Kenjon, u svojoj studiji britanske političke debate od 1689 do 1720, napomenuo je da su Lokove teorije bile „pominjane veoma retko u ranim stadijumima [slavne] revolucije, sve do 1692, a čak još manje nakon toga, osim ako je namera bila da se zloupotrevljavaju” i da „niko, uključujući većinu Vigovaca, nije bio spreman za ideju notacionog ili apstraktnog kontrakta tipa koji je ocrtao Lok” Za razliku od toga, Kenjon dodaje da je delo Algernona Sidnija Diskursi o vladi bilo „svakako bilo mnogo uticajnije od Lokove Dve rasprave” Tokom 50 godina nakon smrti kraljice Ane 1714. godine, Dve rasprave su imale samo jedno dodatno izdanje (izuzev u Lokovim sabranim radovima). Međutim, sa usponom američkog otpora britanskom oporezivanju, Druga rasprava je zadobila nove bazu čitalaca; taj rad je frekventno navođen u debatama u Americi i Britaniji. Prvo američko izdanje je objavljeno 1773. godine u Bostonu. Lok je izvršio dubok uticaj na političku filozofiju, a posebno na moderni liberalizam. Majkl Zukert je smatrao da je Lok lansirao liberalizam putem kritikovanja Hobesijanskog apsolutizma i jasnog razdvajanja nadležnosti crkve i države. On je imao jak uticaj na Voltera, koji ga je nazivao „mudracem Lokom”. Njegove rasprave po pitanjima slobode i društvenog ugovora kasnije su uticale na pisane radove Aleksandara Hamiltona, Džejmsa Medisona, Tomasa Džefersona, i drugih očeva osnivača Sjedinjenih Država. Zapravo, jedan paragraf iz Druge rasprave je doslovno reprodukovan u Deklaraciji nezavisnosti, gde se pominje „dug niz zloupotreba”. Toliki je bio Lokov uticaj da je Tomas Džeferson napisao: „Bejkon, Lok i Njutn... Ja smatram da su to tri najveća čoveka koja su ikad živela, bez bilo kakvog izuzetka, i da su položili temelje tih superkonstrukcija koje su podignute u fizičkim i moralnim naukama”. Moguće je da je Lokov uticaj bio još veći u oblasti epistemologije. Lok je redefinisao subjektivnost, ili sebe, i intelektualni istoričari kao što su Čarls Tejlor i Džerold Sejgel smatraju da Lokov rad Esej o ljudskom razumevanju (1690) označava početak modernog zapadnjačkog shvatanje samog sebe. Lokova teorija asocijacije je takođe znatno uticala na modernu filozofiju. Teorija saznanja Naš razum za Loka je prazna tablica za pisanje (tabula rasa) jer ničeg u našem umu nema čega prethodno nije bilo u čulima (Nihil est in intellectu quod antea non fuerit in sensu). On se zapravo sa racionalistima ne spori oko elementarnih sposobnosti razuma (pamćenje, asocijacije, uočavanje...), već da li se u tavkom razumu nalaze samostalni sadržaji (ideje) koji ne dolaze spolja (iz čula). Njegova teorija je odgovor na metafizičke spekulacije o urođenim idejama. Već kod Hobsa reči nisu stvari, već oznake za vrste stvari. Kod Loka ideja je naziv za sve što duh opaža u sebi ili što je neposredni predmet opažaja, misli ili razuma. Nijedna stvar nije urođena jer ista stvar može postojati ili ne postojati, a ljude koji ne razumeju reči čudni pojmovi ne mogu zbuniti (okrugli kvadrat). Ako su ideje urođene, zašto bismo išta otkrivali, zašto onda nema samoočevidnosti već se sve uči. Odakle saznanje i dokle ono seže. Lok kaže da se naša prazna tabla upotpunjava utiscima, iako priznaje da razume nije potpuno pasivan. Domet saznanja je istovetan sa domenom našeg iskustva. Ideja označava svaki sadržaj svesti, a ne samo opšte pojmove ili „univerzalije“. (subjektivni idealizam). Lok ostavlja mogućnost da možda postoje neka urođena moralna načela (suprotstavljanje ubistvu iz koristi), ali se boji da ako to prihvatimo onda zaista sve ideje jesu urođene, pa ih samo čulima oživljavamo. Lokova podela ideja Prema izvoru – ideje iz spoljnih utisaka (ideje senzacije) i one iz sadržaja samoposmatranja (ideje refleksije) Prema složenosti – proste i složene. a. Proste ideje su osnovna građa našeg iskustva i saznanja i razum je tokom procesa njihovog primanja potpuno pasivan. Mogu doći iz jednog ili više čula, ali i putem refleksije. U ovu grupu ideja spadaju ideje opžanja (mišljenja) i volje (htenja). b. Složene ideje nastaju poređenjem, apstrakovanjem ili kombinovanjem prostih: Ideje modusa (svojstva) su one koje ne postoje odvojene, već na nečemu i koje se međusobno mešaju (udaljenost, zapremina, mesto itd.) Ideje supstancije su nosioci modusa i mogu biti individualne i osnovne (zlato, voda...) Ideje relacije su one koje se odnose na promenu neke stvari delovanjem druge (uzroci i posledice, isto i različito, nastajanje i propadanje) Apstraktne ideje su one koje nastaju pronalaženjem zajedničke ideje u prostim idejama Prema realnosti – realne su sve ideje koje imaju osnovu u realnim prototipovima, a fantastične one koje ju nemaju. Sve proste ideje su realne, a fantastične su uvek složene. (kentaur) Prema adekvatnosti – adekvatne ideje su one složene realne ideje koje u potpunosti odgovaraju realnim prototipovima, a neadekvatne su one koje svoje prototipove prikazuju nepotpuno. Lok razlikuje primarne i sekundarne kvalitete. Ideja je ime za sadržaj svesti, a kvalitet za moć predmeta da u našoj svesti proizvode ideju. Primarni kvaliteti pripadaju predmetima i odraz su realno (objektivno) postojećeg, pa ih primamo putem čula, a izazivaju ih spoljni objekti realnim svojstvima (mi na njih ne možemo da utičemo). Sekundarni kvaliteti nisu realno postojeći i predstavljaju moć predmeta da putem kombinacije realno postojećih kvaliteta izazove i one koje to nisu, pa ih dobijamo preko jednog čula i one zavise od okolnosti opažanja i stanja čula. Lokova teorija se naziva reprezentacionom teorijom ideja i po njoj su istinite samo realne i adekvatne ideje, odnosno, one koje imaju realne prototipove. Međutim, osporivači ove teorije kažu da se na osnovu ideja nikada ne može dokazati postojanje stvari po sebi i zato su je negirali čak i Lokovi naslednici, Dejvid Hjum i Džordž Berkli. Saznanje je, najzad, opažanje povezanosti ili nepovezanosti ili slaganja i protivrečnosti između ideja. Pedagoški pogledi Lokovo shvatanje sveta formiralo se pod uticajem borbe buržoazije protiv feudalne vlasti sredinom 17. veka, pod uticajem senzualističke teorije saznanja F. Bekona i pod uticajem filozofije racionalizma R. Dekarta. U socijalno-filozofskim pogledima Lok razvija teoriju prirodnog prava, uzimajući rad i pravo svojine za osnovu blagostanja svakog pojedinca. Država je, po njegovom shvatanju, nastala dogovorom, pa su ljudi dužni da se pridržavaju zakona koji su doneli. Ljudi su dobrovoljno predali deo svojih prirodnih prava upravljačima da bi im zaštitili život, slobodu i imovinu. Osnovni filozofski pogledi sadržani su u njegovom glavnom delu „Ogled o ljudskom razumu“, gde saznavanje spoljnog sveta izvodi iz osećaja, ali se oslanja i na unutrašnje iskustvo kao samostalan izvor znanja. Iako nije bio dosledan materijalista, Lok je ipak svojom filozofijom izvršio veliki uticaj na francuske materijaliste 18. veka. Lok negira urođenost ideja, urođenost moralnih osobina kao što je tvrdilo feudalno plemstvo i smatra da je duša deteta po prirodi kao čista tabla (tabula rasa) koja se ispisuje postepeno, pod uticajem iskustva i vaspitanja. Tako Lok poklanja veliki značaj vaspitanju, iako nije tipičan predstavnik prosvetiteljske pdagogije, putem koga se stiče iskustvo neophodno za praktičan rad i za stvaranje mudrog čoveka i veštog „džentlmena“. Lok je u svom pedagoškom delu „Misli o vaspitanju“ objasnio pedagogiju „zdravog razuma“ i istakao fizički razvoj kao bazu za ostali vaspitni rad. U tom smislu i polazi od Juvenalove izreke „u zdravom telu zdrav je duh“ i određuje zadatke vaspitanja putem kojih se ostvaruje disciplina tela i disciplina duha. Disciplina duha je u neposrednoj vezi sa moralnim vaspitanjem („tajna pravoga vaspitanja“) koje se svodi na to „da čovek bude sposoban da se odrekne svojih želja, da radi uprkos svojim vlastitim naklonostima“. Sa decom treba postupati strogo, navikavati ih da sebe obuzdavaju i da budu poslušna. Za najvažnije sredstvo vaspitanja Lok smatra stvaranje navika, ali im daje preveliki značaj, smatrajući da one imaju veću snagu nego razum. Sa obrazovanjem i stvaranjem navika treba početi u ranoj mladosti, jer se posledice tog prvog vaspitanja osećaju kroz sav život. Posebno treba biti oprezan sa fizičkim kaznama, koje smatra štetnim vaspitnim sredstvom, ali ih ipak dopušta kada je potrebno slomiti tvrdoglavost deteta. Lok priznaje pohvalu i ukor kao sredstva vaspitanja, koji utiču na osećanje časti i stida. „Čast i stid su najmoćniji podstrekači duše.“ Od metoda moralnog vaspitanja Lok ističe poučavanje sa primerom kao vaspitnim sredstvom i navikavanje dece na izdržljivost, na čovečnost, na savlađivanje straha itd. Za Loka je lenjost najveće zlo, pa je potrebno pažljivo proučiti da li je u pitanju dečji nestašluk ili opšta lenjost. S obzirom na to da su ljudi različiti, sa nejednakim sposobnostima i sklonostima, to je, prema Loku, neophodno voditi računa o individualnim osobinama deteta. Te razlike on izvodi iz nasleđa kao biološkog faktora razvoja ličnosti, ne negirajući i uticaje okoline. Što se tiče verskog vaspitanja, Lok odbacuje hrišćansko-dogmatsku religiju, ali ipak preporučuje da se deci daje pojam o bogu, što potvrđuje da je on pod uticajem srednjovekovne tradicije. Umno vaspitanje Kada govori o umnom vaspitanju, Lok ima u vidu usvajanje znanja koja će imati praktičan značaj. Tako se i objašnjava da je Lok manje cenio nastavu, a više moralno vaspitanje koje razvija volju za rad i lepo ponašanje, vaspitava čestitost i ljubav prema istini. Za njega nije bilo važno enciklopedijsko znanje, već vaspitanje čoveka. Od nastavnih predmeta on preporučuje: maternji jezik, crtanje, francuski jezik, geografiju, matematiku, astronomiju, prirodnu filozofiju ( učenje o prirodnim zakonima), istoriju, pravo, etiku i stilistiku. U pogledu klasičnih jezika, Lok smatra da je dovoljno znati latinski, dok je grčki samo za naučnike. Osim toga, obrazovan čovek mora da vlada veštinama kao što su: jahanje, mačevanje i igre koje su u funkciji jačanja tela i zdravlja. Za realizaciju nastavnih predmeta Lok preporučuje niz korisnih saveta, od toga da nastava treba da bude zanimljiva, pa do upotrebe određenih rekvizita kao nastavnih sredstava. Ovo se direktno kosi sa sholastičkom nastavom, koja je bila besmislena i dogmatizovana. U pogledu vaspitanja i nastave, Lok se negativno odnosi prema školama i preporučuje individualno vaspitanje. Vaspitanje u školi je negativno, jer je u njoj veliki broj loše vaspitane dece iz svih staleža. Sin džentlmena treba da se vaspitava kod kuće pod nadzorom domaćeg učitelja koji „će umeti naučiti mladića lepim manirima“, što nije moguće obezbediti u „ma kojoj školi sa velikim brojem dece“. Tako je Lok svoje vaspitanje koncipirao za decu bogatih, a za decu siromašnih slojeva preporučuje osposobljavanje za rad, pa su tako njegovi pedagoški pogledi klasno definisani. Značaj Za razliku od Komenskog koji se bavio didaktičkim problemima, Džon Lok je svoju pažnju usmerio na probleme vaspitanja, karakteristične za engleski vaspitni sistem. Tu se insistira na fizičkom vaspitanju, na formiranju karaktera i volje i na izgrađivanju energičnog poslovnog čoveka „džentlmena“. Njegovi pedagoški pogledi usmereni su na praktičnu korist pojedinca i društva u celini, ali se ne sme zaboraviti da je mislio samo na decu bogatih, tako da Lok ne pripada pedagogiji prosvetiteljstva. Sve ovo potvrđuje da su njegove ideje koje govore o čulnom opravdanju saznanja, o problemima telesnog vaspitanja, o razvijanju čula, o borbi protiv shvatanja o prirođenim idejama, o važnosti vaspitanja, okoline i individualnih razlika u saznanju, o poučavanju dece na osnovu iskustva, pridavanju značaja ručnome radu - sve te ideje su najpozitivniji deo njegove pedagogije, one znače i njeno obogaćivanje, a snažno su uticale naročito na francuske prosvetitelje i na francusku pedagošku misao 18. veka. U tom smislu Lok ističe: „Od svih ljudi koje mi susrećemo, devet desetina postaju ono što jesu – tj. dobri ili zli, korisni ili ne – zahvaljujući vaspitanju. Ono upravo i stvara ogromnu razliku među ljudima.“ MG139 (N)