Linear Programming and extensions by George B.Dantzig Publisher: Princeton University Press, 1963 Линеарно програмирање и проширења аутор Георге Б.Дантзиг У стварним проблемима везаним за финансије, пословање и менаџмент, математичари и економисти се често сусрећу са проблемима оптимизације. У овој класичној књизи, Џорџ Данциг разматра мноштво примера и развија методе линеарног програмирања за њихова решења. Он почиње увођењем основне теорије линеарних неједначина и описује моћну симплекс методу која се користи за њихово решавање. Дати су и третмани концепта цене, транспортног проблема и матричних метода, а обухваћени су и кључни математички концепти као што су својства конвексних скупова и линеарних векторских простора. Џорџ Данциг је на прави начин познат као „отац линеарног програмирања“. Линеарно програмирање је математичка техника која се користи за оптимизацију ситуације. Може се користити за минимизирање саобраћајних гужви или за максимизирање распореда летова авио-компаније. Он је формулисао његов основни теоријски модел и открио његов основни рачунски алгоритам, „једноставну методу“, у меморандуму који је објавио путоказ који су објавиле ваздухопловне снаге Сједињених Држава почетком 1948. Линеарно програмирање и проширења пружају изванредан приказ каснијег развоја његовог предмета, укључујући истраживање математичке теорије, рачунања, економске анализе и примене на индустријске проблеме. Данциг је први пут постигао успех као дипломирани студент статистике на Универзитету Калифорније, Беркли. Једног дана је стигао на час након што је почео, и претпоставио је да су два задатка на табли додељена за домаћи задатак. Када је предао решења, извинио се свом професору Јержију Нејману што су каснили, али је објаснио да му је проблем био тежи него иначе. Отприлике шест недеља касније, Нејман је узбуђено рекао Данцигу: „Управо сам написао увод у један од твојих радова. Прочитај га да бих могао да га одмах пошаљем за објављивање.“ Данциг није имао појма о чему говори. Касније је сазнао да су проблеми `домаћег задатка` заправо два позната нерешена проблема у статистици. Linear Programming and extensions by George B.Dantzig In real-world problems related to finance, business, and management, mathematicians and economists frequently encounter optimization problems. In this classic book, George Dantzig looks at a wealth of examples and develops linear programming methods for their solutions. He begins by introducing the basic theory of linear inequalities and describes the powerful simplex method used to solve them. Treatments of the price concept, the transportation problem, and matrix methods are also given, and key mathematical concepts such as the properties of convex sets and linear vector spaces are covered. George Dantzig is properly acclaimed as the `father of linear programming.` Linear programming is a mathematical technique used to optimize a situation. It can be used to minimize traffic congestion or to maximize the scheduling of airline flights. He formulated its basic theoretical model and discovered its underlying computational algorithm, the `simplex method,` in a pathbreaking memorandum published by the United States Air Force in early 1948. Linear Programming and Extensions provides an extraordinary account of the subsequent development of his subject, including research in mathematical theory, computation, economic analysis, and applications to industrial problems. Dantzig first achieved success as a statistics graduate student at the University of California, Berkeley. One day he arrived for a class after it had begun, and assumed the two problems on the board were assigned for homework. When he handed in the solutions, he apologized to his professor, Jerzy Neyman, for their being late but explained that he had found the problems harder than usual. About six weeks later, Neyman excitedly told Dantzig, `I`ve just written an introduction to one of your papers. Read it so I can send it out right away for publication.` Dantzig had no idea what he was talking about. He later learned that the `homework` problems had in fact been two famous unsolved problems in statistics. odlično očuvana sa neznatnim tragovima korišćenja na koricama RUSKNJ

Komplet od 10 crno belih religioznih razglednica - N. BARABINO - QUASI OLIVA specioza IN CAMPIS - Arrighi - In uturum Vldena - L. Morelli - LAddolorata - B. Gozzoli - Il Paradiso - Dettaglio - Ciser Ecce Homo - Roma, Galeria - Locarno (Svizzera) - Chiesa di S. Maria del Sasso - Firenze - Madonna (Sassoferrato) - Martinetti - Nostra Signora del Sacro Cuore - Murillo - Adorazione dei pastori - G. B. Tiepolo - S. Fedele che calpesta Izdavač: IPA CT : Fot. Anderson Dimenzije: 14x9 cm K Š S 11 R5

International Handbook of Earthquake and Engineering Seismology Stanje ko na slici odlicno ocuvane dva toma knjige u Part A i Part B imaju 1950 strana ukupno veliki format, kvalitetan papir.

TOMASOVA MATEMATIČKA BIBLIJA. VEŠTINA RAČUNANjA, jedanaesto izdanje, zasnovan na originalnom radu Džorža B. Tomasa mlađeg sa Instituta za tehnologiju u Masačusetsu, Građevinska knjiga, Beograd, 2007. Originalni tvrdi kartonski povez. Odlična očuvanost korice, poveza i listova, knjiga je nekorišćena. Jezik srpski, latinica, različita paginacija u okviru jedne knjige (ukupno 1486 str.). Knjiga je veoma obimna, masivna i teška, bogato ilustrovana. Knjigu priredili: MORIS D. VEIR (Katedra za poslediplomske studije u Školi za brodogradnju), DžOEL HAS (Kalifornijski univerzitet, Dejvis), FRENK R. ĐORDANO (Katedra za poslediplomske studije u Školi za brodogradnju). Prevod: Ibrahim Begović. Predgovor: Stana Šehalić. Štampa: „AMB Grafika“ Novi Sad. Originalni naslov: „THOMAS` CALCULUS“.

У Ж И Ц А ДОПИСНИЦА из 1899. године Печат полазне и долазне поште /Београд - Ужице/ са поништеном марком, датум 22. 10. 99 - лик краља Александра Обреновића, убијеног у Београду 29. маја 1903. Издање књижаре В. Валожића, Београд Штампа С. Хоровица Пажња !!! Пажња !!! Пажња !!! Ужичани, погледајте добро слику !!! Шта видите !!! ... УЖИЦЕ је пре 117 година билА обична, непрепознатљива српска /к а с а б а!/, а данас је Ужице један модеран, мало посустао, али европски /г р а д!/ са надом!. Између тадашњег и данашњег Ужица провалија је у времену и простору. Огромна променА. То се речима /н е/ може оПисати. Зато је овако драматичнО аутентичнИ докуменТ /д р а г о ц е н/ за историју града! И вреди сваку пару! На дописници је /ћ и р и л и ч н и/ текст !!! Историја Србије !!! Историја Ужица !!! 117 година живота једне разгледнице 117 година дела историје Србије и Ужица !!! Ужичани /н е/ оклевајте !!! Овакав драгоцени документ морао би да буде у својини ужичког градА ! И То се не купује /с в а к и / дан !!! Прворазредни раритет !!! (Михајло Грушић)

Lepo očuvano Molecular Quantum Mechanics: Analytic Gradients and Beyond, Selected Papers of Peter Pulay Kvantna hemija Molecular Quantum Mechanics: Analytic Gradients and Beyond, Selected Papers of Peter Pulay Csaszar, Attila G. , Geza Fogarasi, Henry F. Schaeffer Iii and Peter G. Szalay Published by ELTE Institute of Chemistry (2007) Peter Pulay (born September 20, 1941, in Veszprém, Hungary) is a theoretical chemist. He is the Roger B. Bost Distinguished Professor of Chemistry in the Department of Chemistry and Biochemistry at the University of Arkansas, United States. One of his most important contributions is the introduction of the gradient method in quantum chemistry. This allows the prediction of the geometric structure of a molecule using computational chemical programs to be almost routine. He is the main author of the PQS computational chemistry program. His work was cited in the official background material for the 1998 Nobel Prize in chemistry. Among many honors, he was made a Foreign Member of the Hungarian Academy of Sciences in 1993. He is a member of the International Academy of Quantum Molecular Science.

Veoma dobro očuvano. Autor - osoba Grlić, Ljubiša Naslov Enciklopedija samoniklog jestivog bilja / Ljubiša Grlić ; [fotografije Ljubiša Grlić i Stipe Hećimović ; crteži Nela Krstić] Vrsta građe enciklopedija, leksikon Jezik srpski Godina 1990 Izdanje 2. izd. Izdavanje i proizvodnja Zagreb : August Cesarec, 1990 (Ljubljana : Delo) Fizički opis 391 str. : ilustr. u bojama ; 25 cm Drugi autori - osoba Hećimović, Stipe Krstić, Nela Zbirka Biblioteka Priručnici Napomene Bibliografija: str. 364-366 Registri. Predmetne odrednice Jestive biljke -- Enciklopedije Samonikle biljke – Enciklopedije IZ PREDGOVORA PRVOM IZDANJU U posljednje vrijeme povećava se interes za jestive biljke koje slobodno rastu u prirodi. Spoznaja da živimo u sve zagađenijem i zatrovanijem svijetu mijenja neke ustaljene pristupe prehrani i postepeno nas orijentira prema zdravoj prirodnoj biljnoj hrani, kojom naše jelovnike možemo i osvježiti i obogatiti. Sve više maha uzimaju pokreti koji teže približiti suvremenog čovjeka prirodi, a širi se i vegetarijanstvo, koje će u bogatstvu naše flore naći veliké mogućnosti za ostvarenje svojih ideja. Osim toga, sadašnje naše teškoće i sniženi standard života upućuju nas na prirodu, na neiscrpne i besplatne izvore biljne hrane. Napokon, neizvjesnost življenja u današnjem nemirnom svijetu, a i strah od izbijanja rata, navode nas da razmišljamo o rezervnoj hrani, koja bi nam olakšala preživljavanje u svim okolnostima što bi nas mogle zadesiti. Rezultate prvih istraživanja vitaminske vrijednosti 75 vrsta naših divljih jestivih biljaka objavio sam još 1952-54, a pokušaji sistematizacije takvog bilja datiraju od 1954–56, kada su izašle moje prve knjige s tog područja. U njima sam nastojao skrenuti pažnju na obilje novih, do tada kod nas nepoznatih izvora zdrave i ukusne hrane, što ih nalazimo u bogatoj i raznolikoj flori naše zemlje. Slijedila su mnoga istraživanja i publikacije naših vojnih stručnjaka, tako da o samoniklom jestivom bilju danas postoji već prilično opsežna domaća literatura. Za više od 30 godina bavljenja tim područjem prikupio sam obilnu građu. Uz terenska i laboratorijska istraživanja, anketiranja te organoleptičke i kulinarske eksperimente, snimio sam više od 3000 fotografija jestivih biljaka na njihovim prirodnim staništima, a skupio sam i mnoštvo podataka proučavanjem strane i domaće literature. Smatrao sam korisnim srediti sav taj materijal, sažeti ga i objaviti u obliku popularnog, bogato ilustriranog priručnika. Budući da je moja knjiga Samoniklo jestivo bilje (1980) već duže vrijeme rasprodana, a kako se zanimanje za djelo takva sadržaja ne smanjuje, prihvatio sam se pripremanja ovog izdanja. Svjestan sam da naslov „Enciklopedija“ obavezuje i da pretpostavlja što kompletnije, sistematski i pregledno obrađeno gradivo, u kojem će čitalac brzo i jednostavno doći do željenih informacija. U ovu knjigu, za razliku od prethodne, nisam uvrstio jestive gljive, jer su posljednjih godina kod nas objavljeni specijalizirani gljivarski priručnici. Ipak, ova je knjiga sadržajem opsežnija, već i zato što je sistematski dio proširen sa 140 novih, kod nas dosad neopisanih jestivih vrsta. Tako je ovdje u zasebnim člancima obrađeno ukupno 409 biljnih vrsta, a uz to je veći broj jestivih biljaka uzgredno opisan u člancima o njima srodnim vrstama. Tekstovi o ranije uvrštenim biljkama za ovu su enciklopediju temeljito revidirani, prošireni i dopunjeni. Sistematski dio knjige ilustriran je sa 490 odabranih fotografija, od kojih su više od polovice nove, ranije neobjavljene. Znatno je proširen i uvodni, opći dio, u koji su ušla neka nova poglavlja. Biljke su i u ovoj knjizi obrađene po botaničkom sistemu, tako da je kao temeljna taksonomska kategorija uzéta biljna vrsta, a kao viša kategorija porodica. Tamo gdje su uvrštene po dvije ili više vrsta iz jedne porodice, iznijeta su i neka karakteristična obilježja te porodice. Pri morfološkom. opisivanju i izlaganju ostalih podataka držao sam se za sve biljke istog redoslijeda, pa će čitaoci, nadam se, lako naći podatke koji ih budu zanimali. Novost je da su sve uvrštene biljke po značenju razvrstane u tri skupine (A, V i C), što će omogućiti lakše odabiranje. U ovo izdanje uveden je i ilustrirani Rječnik stručnih pojmova, koji će čitaocima s nedovoljno stručnog znanja olakšati snalaženje u priručniku. Kalendar branja donosi pregled dostupnosti jestivih vrsta u pojedinim mjesecima. Indeksi botaničkih i narodnih naziva na kraju knjige također će omogućiti brzo pronalaženje podataka o pojedinim biljnim vrstama. Svojom suradnjom i sugestijama mnogo su me obavezali mr Stipe Hećimović, prof. Dragomir Brkić, prof. Dr Takanobu Itai, prof, dr Vladimir Dévidé, gospoda Yasuyo Hondo, drCharles C. Fulton, prof. dr Vanda Kochansky-Devidé, recenzenti profesori dr Zvonimir Dévidé i dr Mirko Filajdić te autor crteža Nela Krstić. Svima i ovdje srdačno zahvaljujem. Zagreb, u studenom 1985. Lj. G. UZ DRUGO IZDANJE Tekst prvog izdanja temeljito je revidiran, na više mjesta dotjeran ili dopunjen novijim podacima. Usvojio sam i neke sugestije čitatelja, na čemu im i ovdje zahvaljujem. Zagreb, u siječnju 1990. Samonikle jestive biljke su najstariji izvor hrane dostupan ljudskoj vrsti. Danas je upotreba ovog izvora hrane očuvana samo kod zajednica koje nisu imale jači dodir sa civilizacijom. Tokom novije istorije samoniklo jestivo bilje najčešće se koristilo u vreme raznih nepogoda i nestašica izazvanih ratovima, ali posljednjih decenija interes za ovu oblast sve više raste, kako kod nas tako i u celom svetu. Značaj samonikle flore kroz istoriju Samonikle jestive biljke, odnosno divlja flora bio je osnovni izvor hrane praistorijskog čoveka pre nego što se naučio lovu i ribolovu. Razvojem civilizacije čovek je počeo da kultiviše jestive biljke i postepeno izgubio urođeni instinkt za prepoznavanje jestivih biljaka. Međutim, samonikla flora je tokom istorije ostala značajan izvor hrane, pogotovo u kriznim vremenima (kakvi su ratovi, na primer), pa se znanje o jestivosti pojedinih biljaka održalo i do danas. Po pravilu su samonikle biljke znatno bogatije vitaminima i mineralima od gajenih vrsta, a takođe u najvećoj meri oslobođene najrazličitijih toksina koji se koriste u savremenoj poljoprivredi (herbicidi, insekticidi i sl.) i prehrambenoj industriji (različiti aditivi). Osim toga, veliki broj jestivih vrsta svrstava se i među lekovite biljke i obratno, a lekovito delovanje biljaka može se (osim kroz čajeve, tinkture i sl.) ispoljiti kroz jela pripremljena od njih. Ne postoji oštra granica između fitoterapije i dijetoterapije. Obe ove grane medicine stare su koliko i samo čovečanstvo. Zanimljiv je podatak da su se, tokom 20. veka, pripadnici mnogih primitivnih plemena, kojima je samonikla flora do tada bila osnovna hrana, počeli razboljevati zbog prelaska na način ishrane civilizovanog čoveka. Podela Samonikle lekovite biljke mogu se razvrstati na više načina, a osnovna podela može biti prema delovima biljaka koji se mogu koristiti u ljudskoj ishrani. Korenasto povrće U ovu grupu spada mesnato korenje, lukovice, krtole i rizomi. Najviše vrsta sa jestivim podzemnim delovima ima među monokotiledonim biljkama. Tu prvenstveno spadaju razne vrste kaćuna i drugih vrsta iz porodice orhideja, zatim mnoge vrste iz porodice ljiljana (lukovi, grančica, divlji ljiljan, pokosnica, ptičje mleko, pasji zub, vilin luk) i neke močvarne i vodene vrste (strelica, vodena bokvica, vodoljub, rogozi, trske, dremovac). Među dikotiledonim biljkama najviše vrsta sa jestivim podzemnim delovima ima među glavočikama (čičoka, stričak, čičak, cikorija, maslačak, kozja brada, kravačac, dragušica), zatim među zvončićima i lopočovkama, dok su u drugim porodicama manje zastupljene. Glavni hranljivi sastojak divljeg korenastog povrća najčešće je skrob, a kod glavočika i inulin. Hranljiva vrednost slična je žitaricama od kojih je korenasto povrće siromašnije belančevinama. Podzemni delovi jednogodišnjih biljaka najčešće se sakupljaju u jesen, na kraju vegetacione sezone, dok se podzemni delovi višegodišnjih biljaka sakupljaju i u jesen i u proleće. Kada ne sadrže gorke, opore, škodljive ili nesvarljive sastojke ovi podzemni delovi mogu poslužiti kao ukusno povrće. Mogu se jesti prokuvani ili pečeni na žaru, poput krtola kaćuna ili dodavati salatama u svežem stanju, kako se najčešće koriste različiti divlji lukovi (sremuš, vlašac, vinogradarski luk, planinski luk, sibirski luk i druge vrste). Druge vrste divljeg korenastog povrća, obzirom da su često veoma bogate skrobom, mogu se sušiti, mleti i koristiti za mešenje hleba ili kao zamena za kafu. Pre upotrebe treba ih dobro oprati, a po potrebi i oljuštiti. Neki podzemni delovi koji se prikupljaju mogu se sušiti i kao takvi kasnije koristiti za pripremu čajeva ili kao začini. Podzemne delove aromatičnih vrsta ne bi trebalo pre sušenja prati, već samo dobro obrisati čistom krpom. Očišćena biljna droga seče se na sitnije komade ili listiće i niže na konac ili rasprostire u tankom sloju na specijalnim mrežama. Suši se prirodnim putem na promajnom mestu, može i na osunčanom. Osušeni podzemni biljni delovi čuvaju se u suvim i hladnim prostorijama, nearomatični u kartonskim kutijama ili papirnim kesama, a aromatični u staklenim posudama. Divlje zeleno povrće Divlje povrće je najpoznatija i najrasprostranjenija kategorija samoniklog jestivog bilja. Najčešće se za jelo upotrebljavaju mladi listovi ili prolećni izdanci, a ređe ceo nadzemni deo biljke. Divlje zeleno povrće raste na gotovo svakoj zelenoj površini, a neretko se mogu naći oko ljudskih naseobina, uz puteve, na železničkim nasipima i sličnim mestima. Često se ubrajaju i u korove. Najukusnije vrste ove grupe samoniklih biljaka pripada porodicama kupusnjača, glavočika, troskota, lobodnjača i štitara, ali i među mnogim drugim. Posebno su sočni i ukusni izdanci nekih trajnica dok im se još nisu razvili listovi, kao na primer izdanci špargle, bljušta, pepeljuge, hmelja, paviti, japanske kiselice itd. Divlje zeleno povrće posebno je značajno kao bogat izvor vitamina C, obično bogatiji od gajenog povrća. Ovim vitaminom naročito su bogati listovi vrsta iz porodica kupusnjača i ruža. Karoten je takođe prisutan u svi zelenim biljnim delovima. Pored ova dva vitamina divlje zeleno povrće bogato je i vitaminima B1, B2, E, K, P, folnom kiselinom i mnogim drugim bioaktivnim materijama. Zeleni delovi biljaka beru se dok su još mladi i sočni, najčešće pre cvetanja. Starenjem i formiranjem cvetova često gube prijatan ukus i postaju gorki i nejestivi, a neke vrste mogu čak sadržati i otrovne sastojke. Biljke je najbolje sakupljati rano ujutro, dan-dva posle obilne kiše. Biljke ubrane posle kiše ili u zaseni blažeg su ukusa od onih ubranih tokom sušnih dana ili na osunčanim mestima. Divlje zeleno povrće najčešće se koristi sveže, u salatama, kada je njegova hranljiva vrednost i najveća, ali se mogu pripremati i kao variva ili čorbe. Divlje povrće svežinu može sačuvati u frižideru nekoliko dana, ali se takođe može i konzervirati i sačuvati kao zimnica. Neki od načina konzerviranja su: zamrzavanje – u zamrzivaču se divlje zeleno povrće može čuvati nekoliko meseci, a pre zamrzavanja potrebno ga je blanširati (preliti vrelom vodom); sušenje – biljke je najbolje sušiti prostrto u tankom sloju, na čistoj podlozi, na provetrenom mestu zaklonjenom od direktnog sunca; ukiseljavanje – divlje zeleno povrće može se ostavljati kao turšija, na isti način kao i gajeno. Jestivi cvetovi Slatki napitak od suvog grožđa, limuna, jaja i cvetova crne zove Jestivi samonikli cvetovi bliski su divljem povrću, ali se od njega razlikuju većim sadržajem šećera, a često i prijatnim mirisom koji se dobro slaže sa raznim poslasticama, pa je i njihova primena u kulinarstvu nešto drugačija. Osim toga cvetovi su i dekorativni, pa uvek mogu poslužiti za ukrašavanje različitih obroka, kako slatkih tako i slanih. Mnogi cvetovi sadrže važne bioaktivne sastojke, poput vitamina C, a oni žute boje bogati su bioflavonoidima i karotenom. Cvetovi se sakupljaju kada su u punom razvoju, mada se kod nekih vrsta koriste i pupoljci (pupoljci dragoljuba mogu se koristiti kao začin - zamena za kapar). Aromatični cvetovi sakupljaju se rano ujutro, pre izgrevanja sunca, a nearomatični oko podneva. Cvetovi različitih vrsta mogu se koristiti za pripremu raznih poslastica (cvetovi crne zove ili bagrema), čorbi, variva ili salata (cvetovi dragoljuba i crvene deteline) ili omleta (cvetovi maslačka), ali se najčešće koriste za dekoraciju (cvetovi ljubičice, bele rade, nevena, crnog sleza, jagorčevine i dr). Cvetovi različitih vrsta mogu se i sušiti i tako osušeni koristiti za pripremu aromatičnih biljnih čajeva (crvena detelina, lipa, kamilica, divizma). Suše se kao i zeleno povrće, u tankom sloju, na čistoj podlozi, na provetrenom i zasenjenom mestu. Osušeni cvetovi čuvaju se na hladnom mestu, nearomatični u kartonskim kutijama ili papirnim kesama, a aromatični u staklenim posudama. Divlji plodovi Sirupi od samoniklog voća i cveća Divlje voće, odnosno jestivi plodovi samoniklih biljaka dospevaju za branje od početka juna do kasne jeseni, odnosno u periodu kada drugi delovi najvećeg broja vrsta samoniklih biljaka nisu više jestivi. Najveći broj divljih vrsta sa kojih se sakupljaju plodovi svrstan je u porodicu ruža (Rosaceae), ali ih ima i u drugim porodicama (vresovke, ogrozdi, kozokrvinke, drenovke, šipci i dr). Divlji plodovi (jestivi, ali i otrovni!) najčešće su živo obojeni. Imaju mesnat i sočan perikarp (oplodnicu, omotač ploda) u kome je jedno seme (kod koštunica – džanarika, trnjina, drenjina, lešnik...), više semena (bobice – ribizla, borovnica, šipurak, glog...), ili pripadaju grupi zbirnih plodova (kupina, malina, šumska jagoda). U divlje plodove ubrajaju se i šišarke nekih četinara (na primer šišarke občne kleke, tise). Divlji plodovi su, zavisno od vrste, značajan izvor vitamina, naročito vitamina C i karotena, a takođe su bogati i mineralima (kalijum, kalcijum, fosfor, magnezijum), ugljenim hidratima, organskim kiselinama (jabučna, limunska, vinska), skrobom, pektinima i dr. Samonikli divlji plodovi najčešće se beru kada su sasvim zreli, jer su tada najukusniji i sadrže najviše hranljivih materija. Međutim postoje i oni koji su po sazrevanju tvrdi, oporog ili kiselog ukusa, a postaju ukusni tek posle jačih mrazeva, kada postanu prezreli i nagnjili.[Ovde nije reč o pravom procesu truljenja pod uticajem mikroorganizama, već o procesu samomaceracije, odnosno pretvaranju tvrdog perikarpa u kašastu masu pod uticajem enzima koji razlažu ćelijske membrane.] Ovakvi su plodovi mukinje, brekinje, jarebike ili oskoruše. Nasuprot njima šipurak se bere čim zarudi (počne da se crveni) jer sasvim zreo plod postaje mekan, teže se obrađuje i brže propada, a uz to u njemu ima manje vitamina C nego u nedozrelom plodu. Pri sakupljanju samoniklih plodova strogo se mora voditi računa da se dobro upozna izgled ne samo ploda, već i cele biljke, njene morfologije i staništa na kojima se može naći, kako ne bi došlo do zamene vrsta. Treba uvek imati na umu da u prirodi postoje brojne vrste čiji su plodovi otrovni, ali često naizgled sočni i ukusni, jarkih i privlačnih boja. Ovakve zamene najčešće se mogu desiti pri sakupljanju bobica i njihov ishod u nekim slučajevima može biti i fatalan. Divlje voće najčešće se konzumira sveže, samo ili kao sastojak voćnih salata, ali se može, poput kultivisanog voća, koristiti i za pripremu različitih poslastica ili kao zimnica u obliku sokova, sirupa, kompota, džemova, želea... Divlji plodovi mogu se i sušiti i kasnije koristiti uglavnom za pripremu ukusnih čajeva. Od divljeg voća mogu se spravljati i voćna vina, rakije i likeri, kao i voćno sirće. Kod pripreme nekih vrsta samoniklog voća treba biti veoma oprezan, jer su im neki delovi jestivi, a drugi otrovni. Karakterističan primer za ovu pojavu je tisa (Taxus baccata), kod koje je crveni omotač oko šišarice sočan i ukusan, dok je sama šišarica unutar njega veoma otrovna, kao i svi ostali delovi ove vrsta. Seme Seme je po svom sastavu najkompletnija i verovatno najzdravija hrana, jer sadrži znatnu količinu skroba, belančevina, bogato je vitaminom E, vitaminima B kompleksa, kao i važnim mineralima. Najčešće se sakuplja seme lobode, deteline, tušta, vijušca, gunjice, štira, nekih trava, kao i seme nekih vrsta drveća, kakvi su žirevi hrasta i bukve, pitomi kesten i seme borova (seme borova je najčešće veoma sitno, osim semena pinjola, koje je u svetu veoma cenjeni začin). Kalendar branja samoniklih jestivih biljaka FEBRUAR – plodovi breze, borovi pupoljci MART – kora hrastova i drugog drveća, jagorčevina, kopriva, ljubičica, maslačak, podbel, pupoljci topole, pupoljci breze i drugog drveća, vodopija APRIL – pitomi kesten, dobričica, glog, jagorčevina, kamilica, kopriva, lazarkinja, ljubičica, dan i noć, maslačak, oman, plućnjak, podbel (cvet i list), rosopas, rusomača, srčenjak MAJ – bagremov cvet, bokvica, dobričica, glog, jagoda, kamilica, kopriva, kesten pitomi, mrtva kopriva, kupina, lazarkinja, lipa, maslačak, majkina dušica, matičnjak, medveđe grožđe, plućnjak, podbel, preslica, rosopas, vrkuta, crna zova, žalfija JUN – gloginje, beli slez, bokvica, borovnica, dan i noć, divizma, dobričica, glog, kesten pitomi, jagoda, jagorčevina, mrtva kopriva, kruška, kupina, malina, matičnjak, majčina dušica, majska ruža, neven, pelin, orah, plućnjak, rusomača, preslica, različak, slez crni, suručica, kamilica, vrkuta, vranilova trava, cvet zove JUL – bokvica, borovnica, breza, brđanka, divizma, divlja ruža, dupčac, kunica, jagoda, žalfija, kim, kokotac, kopriva, mrtva kopriva, kupina, lipa, matičnjak, nana, orah, pelin, podbel, preslica, slez beli i crni, timijan, kamilica, trandovilje, troskot, vrkuta, vranilova trava, vratić, cvetovi zove AVGUST – kim, breza, šipurak, drenjina, kopriva, hmelj, kupina, slez beli i crni, hrastova kora, lincura, nana, orah, pelin SEPTEMBAR – divizma, šipurak, drenjina, hmelj, hrastova kora, kokotac, lincura, nana, neven, oman, orah, pelin, slez beli, zečji trn, slatki koren, žutika, divlja šargarepa OKTOBAR – brđanka, dinjica, glog, iđirot, kopriva, lincura, maslačak, slez beli, zečji trn, slatki koren NOVEMBAR – gloginje, iđirot, maslačak MG144 (N)