GRAVITACIJA I c2 INERCIJA - Milan Nešić Dvojezično srpsko-englesko izdanje. Izdanje: GRADAC Čačak, 2019. F: 12x23 cm O: 116 str Mek povez, latinica, dvojezično srpsko-englesko izdanje. S3 Knjiga je potpuno N O V A. Dvojezično: knjiga je paralelno štampana i na srpskom i na engleskom jeziku. Broj strana: 108 + 116 str. Format: 20 x 12,5 cm. Knjiga je samo stajala zaštićena, potpuno je očuvana, kao nova! O knjizi: `Milan Nešić u svojoj novoj knjizi „Gravitacija i c2-inercija” postavlja pitanja kao što su: Da li je teorija relativnosti dovoljno relativna? Kako to da svet postoji? Šta je sa univerzalnim konstantama? itd. Zaista, sam početak, slovo A u teoriji relativnosti jeste čuveno c=const. Drugačije rečeno, brzina svetlosti ista je u svim referentnim sistemima, ona nema osobinu koju pripisujemo fizičkoj veličini koju zovemo brzina, da je relativna, nego je apsolutna! Po Nešiću „na makronivou c=const je objektivno neobjašnjivo”: zbir ma koje brzine v sa brzinom svetlosti u ma kom inercijalnom sistemu reference, v+c=c, opet je c, što je, po Nešiću, elementarna protivrečnost – uprkos onom Ajnštajnovom naučno-popularnom objašnjenju sa vozom i munjama. Zato Hajzenbergove relacije neodređenosti, predlaže Nešić, treba primeniti i na foton ma sa kolike makroskopske daljine dolazio. A ne samo na energetske nivoe u atomu, kao kod Hajzenberga...Koristeći Ajnštajnov čuveni proizvod c2m, gde je m masa, Nešić definiše c2-inerciju kao količnik dejstva hν i priraštaja mase Δm, gde je h Plankova konstanta a ν frekvencija. I dalje kaže da „integralna c2‑inercija sve vasione objašnjava c=const”, te da je u kosmološkim razmerama c2 mera inercije, ne masa. To je pravo objašnjenje za c=const, a ne voz i munje, gde Ajnštajn ipak sabira brzinu voza sa brzinom svetlosti pa kaže da će putnik pre videti munju A jer joj se približava dok od munje B odmiče..` -izvor: S. Ninković, Nova galaksija.

Autor - osoba Hatch, Elvin, 1937- = Hač, Elvin, 1937- Naslov Antropološke teorije. 2, Redklif-Braun, Evans-Pričard, Malinovski / Elvin Hač ; preveli sa engleskog Miroslava Smiljanić i Aleksandar Spasić Jedinstveni naslov Theories of Man and Culture. srp Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1979 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod, 1979 (Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod) Fizički opis 221 str. ; 17 cm Drugi autori - osoba Smiljanić, Miroslava Spasić, Aleksandar Zbirka ǂBiblioteka ǂXX vek ; 35/2 ISBN (Broš.) Napomene Prevod dela: Theories of Man and Culture / Elvin Hatch Napomene i bibliografske reference uz tekst Registar. Predmetne odrednice Socijalna antropologija -- Antropološke teorije -- 19-20v PREDGOVOR U ovoj knjizi izlažem ideje desetoro vodećih antropologa. Svaki od njih daje po jedno iz osnova drukčije tumačenje ljudskog ponašanja, što će reći da se oni, i kad bi istu osobu posmatrali u isto vreme, ne bi potpuno složili o tome šta ona čini. U ovom radu svrha mi je da otkrijem te razlike u tumačenjima koja oni nude, ili tip značenja koja oni vide u ljudskim stvarima. Počinjem jednim od vodećih antropologa prošloga veka, E. B. Tajlorom. Potom razmatram delà devetoro drugih pisaca, od kojih su tek neki počeli da rade pre 1900, ali koji su svi rečito izrazili gledišta o čoveku kakvih se drži dvadeseti vek; to su Franc Boas (Franz Boas), Rut Benedikt (Ruth Benedict), A. L. Kreber (Kroeber), Džulijan Stjuard (Julian Steward), Ležli Vajt (Leslie White), Emil Dirkem (Emile Durkheim), A. R. Redklif-Braun (Radcliffe-Brown), E. E. Evans-Pričard (Evans-Pritchard) i Bronislav Malinovski (Bronislav Malinowski). Za ovu knjigu dosta dugujem mnogim ljudima, ali velik deo njihovog uticaja toliko je difuzan da je teško odati im zahvalnost pojedinačno. Međutim, prema nekolicini osećam osobito velik i neposredan intelektualni dug. Među njima je Vilijam Biti (William C. Beatty), odgovoran za moju odluku da pristupim antropologiji. Drugi je M. G. Smit (Smith), čiji seminari iz kulturne antropologije idu među moja ponajviše prosvetljujuća iskustva. Posebno dugujem i nekolicini drugih nastavnika, kao što su Hilda Kaper (Kuper), Pedro Karasko (Carrasco), Vilijam A. Lesa (Wiliam A. Lessa) i Džon Horton. Nekoliko ljudi čitalo je delove rukopisa i predložilo dragocena poboljšanja. Naročito sam dužan Čarlsu Erazmasu (Charles Erasmus), čije je oduševljenje za projekat meni bilo neprocenjivo. Zahvalnost, takođe, dugujem i profesoru Džordžu Stokingu (George Stocking), koji je rukopis pročitao u celini; njegovi su predloži zamašno koristili ovom radu. Moja zahvalnost takođe pripada i Elmanu Servisu (Service), Dejvidu Brokenši (David Brokensha), Donaldu Braunu (Brown), Barbari Vorhiz (Voorhies) i Denisu Datonu (Dutton), koji su čitali delove rukopisa i pomogli mi korisnim kritikama. U nekim slučajevima prihvatao sam savet koji su mi nudili, u drugima to nisam činio; jedino sam ja odgovoran za to što sam napisao. Knjiga je nastala iz tečaja predavanjâ iz istorije i teorije antropologije, i mnoge ovde date ideje najpre su proverene u radu sa studentima. Njima sam osobito dužan. Nešto od ovde obuhvaćene građe razvijeno je na mojim seminarima, i s diplomcima i sa brucošima; studenti koji su u njima učestvovali neizmerno su mi koristili, kao podsticajno i izazovno sudište. Izvestan broj ljudi pomogao mi je u samom pisanju i sastavljanju bibliografije; otud zahvalnost dugujem i En Klingelhofer (Anne Klingelhoffer), Filis (Phyllis) Frezin, Doni Has (Donna Haas), Lindi Silbert i Dženet Vudvord (Jeanette Woodward). Univerzitetu Kalifornije u Santa Barbari zahvaljujem za sredstva pružena mi kao pomoć u pisanju, te za dodelu jedne letnje stipendije, kao posebne podrške projektu. Takođe zahvaljujem firmi „The Macmillan Company“ za dozvolu da se ovde reprodukuju dve ilustracije iz Boasovog dela Race, Language and Culture (Rasa, jezik i kultura). Elvin Hač, američki antropolog, profesor Univerziteta Kolumbija, izlaže u ovoj knjizi ideje desetoro najznačajnijih antropologa u istoriji ove nauke. „Svaki od njih – piše Hač – daje po jedno iz osnova drukčije tumačenje ljudskog ponašanja... U ovom radu svrha mi je da otkrijem te razlike u tumačenju koja oni nude, ili tip značenja koja oni vide u ljudskim stvarima.“ Na početku knjige razmotrene su ideje E. B. Tajlora, a zatim se u njoj tumače dela devetoro drugih pisaca koji su izrazili gledišta o čoveku kojih se drži dvadeseti vek. To su: Boas, Benedikt, Kreber, Stjuart, Vajt, Dirkem, Redklif-Braun, Evans-Pričard i Malinovski. MG73

Sedamdeset pet godina mladenovačkog fudbala / Milorad Janković, Milosav B. Vlajić Mladenovac 1994. Mek povez, ćirilica, bogato ilustrovano, 406 strana. Knjiga je dobro očuvana. Bilo je pokušaja i pre nas da se napiše jedna slična monografija, ali se brzo odustajalo. Tog velikog, izazovnog i nimalo lakog posla latili smo se pre pet godina. Strpljivo i uporno smo danima prikupljali i sređivali materijal u obimnu građu, da bismo na kraju uspeli da krunišemo svoje napore i trud. Trebalo je sate provesti u bibliotekama i arhivima, prelistati brdo sportskih listova, časopisa, almanaha, biltena i kojekakvih publikacija, da bi se pronašao samo jedan jedini podatak, rezultat, izveštaj... Svesni smo činjenice da knjiga ima određenih pukotina i manjkavosti i da može podleći ozbiljnim kritikama kompetentnih poznavalaca i spisatelja iz oblasti sportske literature. Nastojali smo da sećanja imaju izvornost i verodostojnost, da tekstualne celine budu tačne i autentične. Nismo bili u mogućnosti da proverimo ispravnost imena svih fudbalera koji su bili protivnici naših klubova. Tu svakako ima grešaka. Moramo se ograditi od pojedinih anegdota koje poseduju određenu proizvoljnost i karikiranost. Nismo želeli nikog da omalovažimo, da potcenimo, da izvrgnemo ruglu. Nastojali smo da budemo što više objektivni i što manje lični. Opis političke pripadnosti i obojenosti nekih igrača, kao i prisustvo političkih uticaja i poteza, a njih je itekako bilo i u mladenovačkom fudbalu, sveli smo na najmanju moguću meru. Određenu koncepciju knjige nismo imali. Ona je došla sama po sebi, pošto smo izvršili odabir fotosa i ilustracija i posle obavkjene hronologizacije prikupljenog materijala. Dobili smo jednu kolaž celinu, isprepletanu raznim narativno — dokumentarističkim prilozima. Nismo imali uzor monografiju ili hroniku, a želeli smo da izbegnemo suvoparnu statistiku rezultata, izveštaja i tabela. Koliko smo u svemu uspeli, ostaje da čitaoci sami procene. Jedno je ipak sigurno, uspeli smo da jedan duži vremenski period iz istorije mladenovačkog fudbala oživimo i da od zaborava otrgnemo mnoge utakmice i ličnosti. 75 godina mladenovackog fudbala.

Naziv: Klinička hematologija Autor: R.Berović, S.Stefanović Godina izdanja: 1968 Izdavač: Medicinska knjiga, Beograd-Zagreb Povez: Tvrd Pismo: Latinica Stanje kao na slikama. Odlično očuvano. Unutrašnjost je nekorišćena. Opis: Predgovor trećem izdanju Veliki napredak u svim oblastima hematologije u razdoblju između pojave drugog i ovog izdanja KLINIČKE HEMATOLOGIJE zahtevao je da se potpuno revidiraju sve glave iz drugog izdanja. Iako je broj glava ostao u knjizi nepromenjen, u svakoj od njih izvršene su mnogobrojne izmene. U mnogima se nalaze nova poglavlja (izotopska izučavanja u hematologiji, sideroakrestičke anemije, urođene nesferocitne anemije, novi hemoragijski sindromi i dr.). U stara poglavlja unet je veliki broj novih činjenica u vezi s fiziologijom i biohemijom krvnih ćelija, hemostaze, krvnih grupa itd. Poglavlja posvećena autoimunim pojavama u hematologiji, etiologiji, patogenezi, dijagnozi i lečenju bolesti krvi dopunjena su novim podacima iz tih oblasti hematologije, koji su zahtevali i citiranje mnogo većeg broja radova iz naše i strane literature. Najzad, u ovom izdanju nalazi se veliki broj mikrofotograma u boji, koji uspešno zamenjuju većinu akvarela iz prethodnog izdanja. U pripremi ovog izdanja bila je potrebna pomoć mnogih saradnika. Svima njima dugujemo veliku zahvalnost. Dr B. Dinić izvršio je detaljnu reviziju poglavlja o krvnim grupama, dr S. Pendić i pukovnik doc. dr M. Antić pomogli su nam u redigovanju tekstova o primeni izotopa u hematologiji, dok je dr R. Baklaja pružila veliku pomoć pri odabiranju metoda za ispitivanje hemostaze i koagulacije krvi. Profesor Veterinarskog fakulteta dr Pantić pružio nam je svesrdnu pomoć pri pripremi dijapozitiva u boji, a naša dugogodišnja saradnica M. Popović zaslužna je za izvrsnu tehničku pripremu obojenih razmaza koštane srži i periferne krvi. Nove akvarele pripremio je s velikim uspehom dr A. Lučić, asistent Medicinskog fakulteta u Novom Sadu. Dr R. Veljović i dr D. Manojlović su s mnogo truda i uspeha pripremili registar ovog izdanja. Veliku zahvalnost dugujemo našem izdavaču Medicinskoj knjizi, koja je omogućila odličnu tehničku opremu knjige. Želja nam je da ovako popravljena i proširena KLINIČKA НЕМАTOLOGIJA ispuni naš glavni cilj: da pomogne našim lekarima i studentima medicine u izučavanju i lečenju bolesti krvi.

Naziv: Kako njegovati i odgajati dijete Autor: Dr Benjamin Spock Godina izdanja: 1971 Izdavač: Stvarnost, Zagreb Povez: Tvrd Pismo: Latinica Stanje kao na slikama. Unutrašnjost je nekorišćena. Sadržaj videti na slikama. Opis: PREDGOVOR Napisati predgovor knjizi dr B. Spocka, ovom jedinstvenom fenomenu u izdavačkoj djelatnosti, iz niza razloga nije lako ali predstavlja određeno zadovoljstvo. Od prvog izdanja ove knjige prošlo je dvadesetiosam godina i ona je do danas izdana u preko dvadesetitri milijuna primjeraka, te je svakako možemo smatrati najpopularnijom knjigom ove vrste u svijetu. Napisana je za toditelje u SAD, ali je vrlo brzo prevedena na niz drugih jezika. Svako novo izdanje preinačeno ili nadopunjeno bio je poticaj za rasprave medu stručnjacima i te su se rasprave prenosile na stranice dnevne štampe posebno u zapadnim zemljama. Gdje da tražimo razlog za ovako ogroman interes za knjigu dr Spocka? Autor je američki pedijatar koji se godinama bavio psihologijom i psihoanalizom djece, a u što je uključio i njihove roditelje. Sigurno je da je dr Spock mogao uočiti i pravilno evaluirati sve interreakcije djeteta i njegove fizičke i humane sredine. U zemlji vrtoglavog ekonomskog porasta, visoke civilizacije i bremenitoj socijalnim i sociološkim problemima, djeca su se našla u situaciji da su njihove mogućnosti adaptacije preskočene. Dijete u tim sredinama više se ne hrani sa grudiju svoje majke, njegov vrt je asfaltna cesta i bujica automobila, a umjesto ptice vidi na nebu mlaznjake. Namjera autora je bila da svojom knjigom pomogne roditeljima da ublaže inzulte kojima je današnje dijete podvrgnuto. U razvijenim sredinama individualna obitelj ima tri ili četiri člana. Zato ne izne naduje visoka motiviranost roditelja da jednom ili dvoma svoje djece pruže maksimum u odgoju. Međutim za odgajati drugoga potrebno je najprije odgojiti sebe. To je sve dr Spock shvatio i radi toga napisao ovaj priručnik. U uvodu svoje prve knjige navodi slijedeće: Htio sam roditeljima pružiti znanje o psihološkoj i liječničkoj njezi potrebnoj u podizanju djeteta. Želio sam pisati majkama na način koji će im uliti samopouzdanje, nisam im htio soliti pamet. U savjetima koje daje dr Spock ne dijeli fizičko od psihičkog zdravlja već ga prikazuje kao jedinstvenu cjelinu. Ovaj pristup donio mu je prednost pred drugim knjigama sličnog sadržaja i namjene. Credo u svojoj knjizi nalazimo u prvoj rečenici: Roditelji znaju više nego li misle, odnosno uzdajte se u sebe. Ovim daje puno značenje biološkim instinktima...

Neđeljko Zorić : SVJEDOČENJA O JEDNOM VREMENU , Savez boraca NOR-a Herceg Novi / SPKD Prosvjeta Herceg Novi 2007, str. 672. Sadržaj na slici. Očuvanost 4; ima autorovu posvetu. U Her­ceg No­vom 2015. je u 93. go­di­ni, na­kon kra­će bo­le­sti, pre­mi­nuo Ne­delj­ko Zo­rić, pr­vo­bo­rac, re­vo­lu­ci­o­nar di­plo­ma­ta i is­tak­nu­ti pu­bli­ci­sta. Ne­delj­ko Zo­rić ro­đen je u Moj­de­žu 1922. od oca La­za­ra i maj­ke Vu­ko­sa­ve. Dje­tinj­stvo i ra­nu mla­dost pro­veo je u za­vi­ča­ju, a ra­no je pre­ko sin­di­ka­ta po­čeo bor­bu za prav­du i bo­lji ži­vot čo­vje­ka. Još kao ma­lo­ljet­ni­ka ni­je­su ga mi­mo­i­šle sin­di­kal­ne bor­be, hap­še­nja za­tva­ra­nja, član­stvo u ile­gal­noj or­ga­ni­za­ci­ji Sa­ve­za ko­mu­ni­stič­ke omla­di­ne i član­stvo u KPJ. U to­ku ita­li­jan­ske oku­pa­ci­je bio je usta­nik pro­tiv Mu­so­li­ni­je­ve fa­ši­stič­ke vla­sti, lo­go­raš u Ma­mu­li i u Ita­li­ji, osu­đe­nik na smrt, ka­sni­je na do­ži­vot­nu ro­bi­ju, bje­gu­nac iz za­tvo­ra 1943. go­di­ne. U on­da­šnjoj ita­li­jan­skoj Is­tri bio je (kao se­kre­tar okru­žnog i član ob­la­snog ko­mi­te­ta SKOJ-a) je­dan od or­ga­ni­za­to­ra bor­be za oslo­bo­đe­nje. Po za­vr­šte­ku ra­ta, bio je ofi­cir JNA, po­moć­nik na­čel­ni­ka u Voj­noj upra­vi za Zo­nu B u Opa­ti­ji. Mar­ta 1947. bio je ofi­cir Pr­vog odje­lje­nja OZNE za Ju­go­sla­vi­ju, a ma­ja 1948. po­stao je slu­žbe­nik Mi­ni­star­stva ino­stra­nih po­slo­va. Eks­pert na za­sje­da­nju UN u Pa­ri­zu i ata­še za so­ci­jal­na pi­ta­nja Am­ba­sa­de FRNJ u Pa­ri­zu bio je od ja­nu­a­ra 1949. do ok­to­bra 1950.go­di­ne Od ok­to­bra 1950. do kra­ja 1952. bio je kon­zul-že­ran Ge­ne­ral­nog kon­zu­la­ta FNRJ u Mar­se­lju. U pe­ri­o­du od 1953. do 1956. bio je i kon­zul –že­ran Ge­ne­ral­nog kon­zu­la­ta u FNRJ u Mi­la­nu, na­čel­nik voj­ne de­le­ga­ci­je pri po­mor­skoj pri­vre­di u Ri­je­ci, od 1956. do 1961. po­li­tič­ki sa­vjet­nik am­ba­sa­de SFRJ u Bri­se­lu, od 1962. do 1966. šef od­sje­ka u SSIP-u, a ge­ne­ral­ni kon­zul SFRJ u Pa­ri­zu od 1969. do 1973. U ran­gu opu­no­mo­će­nog mi­ni­stra bio je na­čel­nik Upra­ve za is­tra­ži­va­nje i do­ku­men­ta­ci­ju-sa­vjet­nik sa­ve­znog se­kre­ta­ra od 1973. do 1977., iz­van­rend­ni i opu­no­mo­će­ni am­ba­sa­dor SFRJ u Al­ži­ru od 1977. do 1981., ko­or­di­na­tor za ka­drov­sku po­li­ti­ku SSIP-u, za­mje­nik pod­se­kre­ta­ra, am­ba­sa­dor u SSIP- u od 1981. do 1983. ka­da je oti­šao u pen­zi­ju. Po od­la­sku u pen­zi­ju, kao član SUB­NOR-a Ju­go­sla­vi­je bio je pred­sjed­nik ko­mi­si­je za me­đu­na­rod­ne ve­ze, član sa­vje­ta Me­đu­na­rod­ne bo­rač­ke or­ga­ni­za­ci­je sa sje­di­štem u Pa­ri­zu, šef vi­še de­le­ga­ci­je SUB­NOR-a na mno­gim me­đu­na­rod­nim kon­fe­ren­ci­ja­ma. Ob­ja­vio je knji­ge o lo­go­ru Ma­mu­la „Ro­blje, ne hva­la“ i svje­do­če­nja o jed­nom vre­me­nu gdje je nje­go­vom za­slu­gom pr­vi put te­me­lji­to i od­go­vor­no opi­san pe­ri­od ita­li­jan­skog za­tvo­ra Ma­mu­la od 1941. do 1943 go­di­ne i od za­bo­ra­va otrg­nu­to oko 850 ime­na za­to­če­ni­ka. Tu su i „Za­pi­si ju­go­slo­ven­skog di­plo­ma­te“, a uče­sto­vao je na mno­gim na­uč­nim sku­po­vi­ma sa re­fe­ra­ti­ma na te­mu Dru­gog svjet­skog ra­ta. No­si­lac je Par­ti­zan­ske spo­me­ni­ce 1941. i mno­gih dru­gih od­li­ko­va­nja.

ILIJA MARIĆ OD FILOSOFIJE DO KNJIŽEVNOSTI - na efeskom putu 2 Izdavač - Plato Books, Beograd; B&S, Beograd Godina - 2006 276 strana 21 cm Edicija - Biblioteka `Koinonia` ISBN - 978-86-447-0552-9 978-86-6115-038-8 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Predgovor UMESTO UVODA 1. Filosof bi trebalo da piše svoju knjigu O SRPSKIM FILOSOFIMA 2. Preduslovi za stvaranje prvog filosofskog društva kod Srba 3. Pionirski rad Mihaila Markovića 4. Plodovi srpske duhovnosti Mirka Zurovca 5. Filosofija kao stilosofska intriga 6. Služba Mnemosini Slobodana Žunjića 7. Modernost i filozofija Slobodana Žunjića 8. Povodom knjige Irine Deretić Loїos, Platon, Aristotel IZMEĐU FILOSOFIJE I LITERATURE. 9. Indija u pesmama Vojislava Ilića 10. Disovim budističkim slutnjama 11. Vladeta Jerotić kao čitalac i tumač 12. Antičke teme Nikolaja Timčenka 13. O knjizi Misao, reč - sudbina Nikolaja Timčenka PESNIČKI SVET MILOŠA CRNJANSKOG 14. Eterički svet 15. Sumatraizam 16. Embahade 17. Antisumatraizam Stevana Raičkovića POVODOM KNJIŽEVNIH DELA 18. Pesničke vizije Vojislava Brkovića 19. Lepota bez ljubavi 20. Naličje ljubavi OD SLIKE DO PRIČE 21. Epikurov vrt 22. Literarni autoportreti Ljubice Mrkalj DODATAK. 23. Dakovićev `pogled` na srpsku filosofiju Indeks imena `...U samoj književnosti postoji misaona supstanca koja ne samo da može biti podsticajna za folosofiju nego se može razumeti i kao način iznošenja određenih filosofema, kako su to već uverljivo demonstrirali filozofi egzistencije. U tom pogledu, već na planu stila pisanja a potom, bar implicitno, i način mišljenja, ja izvodim početni korak od filosofije do književnosti. Nije stoga neobično što su književna dela češći `predmet` mojih razmišljanja, što često razmišljam podstaknut određenim književnim delima. Napokon, niz tekstov a je tako organizovan da se započinje onim koji za temu imaju folosofske knjige, potpom slede tekstovi koji obrađuju onu neodređenu među između filosofije i literature, da bi se završilo mojim razmišljanjima povodom čisto književnih dela. Iz ovih razloga sam i samu knjigu nazvao - Od filosofije do književnosti...` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Jovan Aranđelović Maksim Arer Aristotel Ksenija Atanasijević Vojislav Brković Čedomil Veljović Hans Georg Gadamer Nenad Daković Irina Deretić Miloš Đurić Mihailo Đurić Fridrih Engels Slobodan Žunjić Mirko Zurovac Vojislav Ilić Vladeta Jerotić Vladimir Jovanović Milivoje Jovanović Goran Kardaš Seren Kjerkegor Mladen Kozomara Veljko Korać Jan Kot Rako Krstajić Milan Kujundžić Aberdar Milorad Lazić Vladimir Iljič Lenjin Mihailo Marković Karl Marks Nikola Milošević Ljubica Mrkalj Dušan Nedeljković Ljubomir Nedić Staniša Novaković Vuko Pavićević Milorad Pavić Branko Pavlović Sima Pandurović Vaso Pelagić Branislav Petronijević Platon Brako Radičević Stevan Raičković Milan Rakić Bertrand Rasel Rasl Dimitrije Savić Jovan Skerlić Pero Slijepčević Sokrat Vuk Stefanović Karadžić Nikolaj Timčenko Martin Hajdeger Georg Vilhelm Fridrih Hegel Jovan Hristić Miloš Crnjanski Mihailo Šljivić Artur Šopenhauer

Vjenceslav Cenčić Enigma KopiničTvrdi povez sa zaštitnim omotomTihi i poverljivi čovek Josip Kopinič, drugi Titov najbolji drug, je rodjen 18. februara 1911. godine u okolini Metlike, Slovenija. Studirao je ekonomiju i vojnu akademiju, ali se medju komunistima proslavio kao osnivač partijske ćelije u bokokotorskoj flotili, zbog čega je morao da emigrira u Beć. U Moskvi je tridesetih godina, dobio sovjetsko državljanstvo. Bio je stanar hotela “Luks”, kursista Čeke, apsolvent Crvenog univerziteta. U toj Rusiji, tajni agent Josip Kopinič je Josipu Brozu dva puta spasavao živu glavu. Prvi put kada je okrivljen za odavanje imena dobrovoljaca za Španiju i njihovo hapšenje na brodu u Budvi. Kominterna je tada 1936. planirala čak i da raspusti KPJ, ali je pobedila ideja Bjelova i Dimitrova, da je bolje da se KPJ prepusti vodjstvu jugoslovenskih komunista, a drugi put kada je Broz 1939. godine, zbog prevoda “Kratkog kursa historije SKP/b” okrivljen da je trockista. Proveo je Kopinič i dve godine u španskom gradjanskom ratu. Po zadatku Kominterne postao je vojni i politički obaveštajac u Zagrebu. Radio-stanicu je držao u specijalnom bunkeru ispod stepeništa. Prvi je 1941. godine video Hrvate kako mašu i sa ćvecem dočekuju naciste. Prvi je počeo da dobija tajne informacije direktno iz Hitlerove “Vucje jame”. Prvi je Moskvi slao depeše o nemačkim transportima za Rumuniju i ruski front. I prvi je osetio kako hrvatski komunisti šuruju sa ustašama i izbegavaju sukob sa Nemcima. Otkrio je Hebrangovu izdaju. Josip Kopinič – Vazduh, koji je držao obaveštajni centar Kominterne i KPJ usred Zagreba, tokom 1942. godine je uspeo da u ustaškoj policiji stvori agenturu. Glavna i tajna komunistička “krtica” bio mu je Tibor Vasko, lično referent u odeljenju za antikomunističku delatnost. Njemu je Vazduh izdao i posebnu ličnu kartu, kao i dokumenta na ime Teodor Maksimović, sekretar danskog konzulata u Zagrebu. O tome je svojevremeno svedočio Zvonko Morić, Kopiničeva desna ruka uoči II svetskog rata. Kopiničev centar slao je tokom rata Kominterni depeše, sve do njenog raspuštanja 1943. godine. Iz Zagreba je po moskovskim podacima stiglo čak 4.500 tajnih poruka od Vazduha. Neke od tih depeša Kopinič je posle rata, uz detaljan izveštaj o svom radu, poklonio Aleksandru Rankoviću za arhiv Ozne, ali je, kažu neki publicisti, Leka to odbio i dokumentaciju poslao Rusima, generalu Kiseljevu. Stela i Josip Kopinič stigli su u Beograd februara 1945. godine, gde je Vazduh dobio čin pukovnika JA, iako je već bio potpukovnik španske Republikanske armije. Da bi spasao svog saradnika Tibora Vaska od Hebrangove izdaje, Kopinič je zamolio Aleksandra Rankovića da ga dovede iz Zagreba i smesti na neko tajno mesto. To mesto je bio specijalni zatvor usred Beograda. Tu je ovaj agent i okončao svoj život. Sva dokumenta o aktivnostima Tibora Vaska, tajni agent Vazduh predao je kolegi Maksimilijanu Baceu. Po nalogu Moskve, a i želji samog Tita, nekoliko meseci kasnije, Josip Kopinič je upućen na novi obaveštajni zadatak. Postavljen je za trgovackog atašea u Istanbulu, što je bilo samo pokriće za njegov rad u diplomatskoj tajnoj službi. Zahvaljujući baš Vazduhu, i Moskva i Broz su sve znali o zbivanjima u Jugoslaviji i unutar KPJ. Tu na prostorima Turske, iskusni obaveštajac Josip Kopinič uspeo je u jesen 1947. godine, od starih španskih boraca iz Rusije, da dodje do podataka o Staljinovoj optužnici protiv Tita i Jugoslavije.Beograd 1983 god, 347+291 str, tvrd povez, zaštitni omoti pohabani, unutrašnjost u dobrom stanju.1/33

PAVLE JAKŠIC SAVREMENI RAT 1-2 Predgovor - Zoran Gluščević Pogovor - Miodrag Maksimović Izdavač - `Vuk Karadžić`, Beograd Godina - 1969 275 + 270 strana 20 cm Edicija - Biblioteka Zodijak Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Predgovor FILOSOFSKO-POLITIČKA GLEDANJA NA RAT Vojna projekcija filosofskih pogleda na svet Rat kao društveno-istorijska pojava O ideološko-političkom karakteru ratova Da li je rat neizbežna nužnost i u savremenim uslovima Odnos politike, ekonomike i rata Tehnički, ljudski i moralno-politički faktori u ratu Klasifikacija ratova na osnovu prostornih, vremenskih i vojnotehničkih pokazatelja OGLEDI IZ RATNE VEŠTINE DRUGOG SVETSKOG RATA A. Frontalno ratovanje Ratne doktrine učesnika u drugom svetskom ratu u svetlosti ratne prakse 1. Kapitalističke, zapadnoevropske demokratske države - Neke karakteristike završnog perioda anglo-francusko-nemačkog rata u Evropi - Oslobodilački pokreti u Zapadnoj Evropi - Vazdušno, pomorsko i vazdušno-pomorsko ratovanje 2. Savez Sovjetskih Socijalističkih Republika - Velika »diplomatsko-politička diverzija« u predvečerje drugog svetskog rata - Evolucija vojno-teorijskih pogleda i prakse tokom sovjetsko-nemačkog rata 1941.-1945. g Sovjetsko-nemački rat 1941.–1945. g. – mozaik specifičnih nastupnih i odbrambenih operacija kopnenog, frontalnog tipa - Osnovi teorije operacije kopnenog, frontalnog tipa izvođene tokom drugog svetskog rata 3. Fašistički blok - Nemački » Blitzkrieg« 1939./40. g. - Nemački vojni fenomen 4. Male i nerazvijene zemlje i države u drugom svetskom ratu - Vojno-politička doktrina i propast buržoasko-kapitalističke Jugoslavije B. Partizansko i partizansko-frontalno ratovanje Osvrt na neke partizanske i partizansko-frontalne ratove Vojnotehnička fizionomija oslobodilačkih ratova u Kini 1927.—1950. g. Jugoslovenski nacionalnooslobodilački i revolucionarni rat 1941.–1945. g. - Prve ustaničke, partizanske baze i rađanje operativnog dela partizanskih oružanih snaga Vojnotehnička fizionomija jugoslovenskog oslobodilačkog rata -Istorijski značaj jugoslovenskog nacionalno-oslobodilačkog i revolucionarnog rata Osnovi teorije partizansko-protivpartizanskog ratovanja Osvrt na terminologiju i sadržaj partizansko-protiv-partizanskog ratovanja PARTIZANSKA DEJSTVA - Neke opšte osobenosti partizanskih dejstava Elementi partizansko-protivpartizanskih operacijskih zona Partizanske i protivpartizanske strategijsko-operativne osnovice - Kretanje kroz nenormalno ka normalnom stanju - Komandovanje, rukovođenje i odnosi unutar partizanskih snaga - Osnovni principi partizanskih dejstava Dejstva manjih partizanskih snaga teritorijalnog i jačih snaga operativnog tipa Protivpartizanska dejstva Opšta razmatranja o protivpartizanskim dejstvima - Organizacija protivpartizanskih jedinica - Mere obezbeđenja od partizanskih dejstava - Protivpartizanska ofanzivna dejstva NEKE OPŠTE IDEOLOŠKO-POLITIČKE I VOJNOTEHNIČKE KARAKTERISTIKE DRUGOG SVETSKOG RATA Politička i vojna strategija fašističke i antifašističke koalicije Drugi svetski rat - složeni vremensko-prostorni kontinuum Karakter i fizionomija drugog svetskog rata Novine u ratnoj veštini nastale tokom drugog svetskog rata i njihova tehnička baza DRUŠTVENO-POLITIČKE, NAUČNO-TEHNIČKE I VOJNE KARAKTERISTIKE SAVREMENOG SVETA Pregrupisavanje političkih snaga posle drugog svetskog rata Osnovne društvene suprotnosti savremenog sveta Hladni rat Savremena epohalna naučno-tehnička dostignuća i uloga nauke u ratovodstvu Izolovani i lokalni ratovi posle drugog svetskog rata - Treći građanski revolucionarni rat u Kini 1945.–1950. - Grčki građanski rat 1946.–1949. - Rat u Koreji 1950.—1953. - Revolucionarni rat na Kubi 1953.–1959. - Rat u Alžiru 1954.-1962. - Rat u Egiptu 1956. - Rat u Vijetnamu POGLED NA EVENTUALNI BUDUĆI RAKETNO-NUKLEARNI RAT NOVA HIPOTETIČNA RAKETNO-NUKLEARNA RATNA VEŠTINA Usavršavanje klasične, konvencionalne i stvaranje nove raketno-nuklearne ratne tehnike Perspektive razvitka vidova, rodova i službi oružanih snaga - Kopnena vojska - Vazduhoplovstvo - Mornarica - Savremeno instrumentalno izviđanje i obaveštavanje Uticaj novog oružja na borbena dejstva i komandovanje Vaspitavanje i obučavanje oficirskog kadra u novim uslovima O savremenim vojnim pogledima i doktrinama Karakter i fizionomija eventualnih ratova Metodi otpočinjnja rata i uloga momenta iznenađenja Metodi vođenja oružane borbe Glavne moguće vojnotehničke komponente eventualonih ratova Tendencije razvoja operacija frontalnog tipa Tendencije razvoja partizansko-protivpartizanskog ratovanja - Moralni i vojni smisao i opravdanost partizanskih borbenih dejstava - Novi pogledi velikih sila na partizanska dejstva Priprema civilnog stanovništva za rat O izboru vidova ratovanja O uzajamnoj transformaciji frontalnog i partizansko-protivpartizanskog ratovanja Osobenosti prelaznog perioda na vojnotehničkom planu Literatura Beleška o piscu i delu

PRILOG PROUČAVANJU NAČINA SAHRANJIVANJA I PODIZANJA NADGROBNIH SPOMENIKA U NAŠIM KRAJEVIMA U SREDNJEM VIJEKU - Vladimir Ćorović sazvežđa 2013 Ima mišljenja da su nekad i Srbi, kao i neki drugi slovenski narodi, spaljivali mrtvace.1 Međutim, pada u oči važna činjenica da u narodnim pogrebnim običajima, koji inače znaju biti veoma konzervativni, nema skoro nikakva traga spaljivanju. »Svaka forma ranijeg pogreba sačuvana je u supstitucijama, samo za spaljivanje nemamo nikakvu sigurnu supstituciju, nikakvu aluziju,2 Pod uticajem hrišćanske kulture, prema kojoj je spaljivanje mrtvaca shvatano kao nehumana tradicija varvarizma, taj se običaj, ukoliko ga je bilo, potpuno izgubio. Mesto njega primljen je običaj sahranjivanja kako ga je preporučivala crkva i kako je praktikovan od ranije na celom balkanskom terenu. Sa novim običajem sahranjivanja primljeno je i sve drugo što je s tim u vezi; ne samo religiozne formalnosti, nego i sva grčka i romanska tehnika toga posla. Najstariji naši grobovi obeleženi su pločama i velikim pravilno otesanim kamenjem, koga ima po svoj Bosni i Hercegovini na nekoliko hiljada. Narod ih naziva raznim imenima. Najčešće ih zovu grčk a groblja . Tim imenom narod hoće da obeleži neku pradavnu starinu. Samo ja mislim da je to učeni naziv unesen u narod, a ne ponikao iz sama naroda. Mogao je doći sa dve strane. Prvo od naših učenijih ljudi, koji su znali da su nekad našim zemljama vladali Grci i koji su verovali da su ta stara groblja, drukčija od onih uobičajenih od XVII veka, iz tog starog doba. Drugo, poticao je i od katoličkog sveštenstva, koje je preporučivalo grobove s krsnim znakom i koje je, da bi odvraćalo svet od starih običaja obeležavanja groba, proglašavalo ranija groblja za grčka i * Redakcija je rad primila za štampanje od nasljednika dr. Vladimira Ćorovića. Iako rad nije potpuno dovršen, on pruža puno vrijednog materijala za daljnja naučna istraživanja, pa ga redakcija zato i objavljuje. 1 S. Trajanović, Stari slovenski pogreb. S. K. Glasnik III, 1901, 58—60 [Ćir.]; L. Niederle, Manuel de l`antiquite slave. II. Paris 1926., 43 i d. 2 V. Čajkanović, S. K. Glasnik IX, 1923, 283—4. šizmatička. U narodu je mnogo običnije verovanje, da su ta stara groblja, s velikim stećcima, grobovi nekih ogromnih ljudi, većih i jačih od današnjih, pa ih stoga češće nazivaju divsk a ili džinovska , ili, kako ponegde u istom značenju govore, macurska. 3 U narodskoj etimologiji i djelomično od macurskog postalo madžarsk o groblje, a delimično je taj naziv u severnim oblastima Bosne i istoriski opravdan. Od džinovskog došlo je možda džidovsk o i židovsk o ime; a moglo je doći i po tom, što su stara židovska groblja imala doista kamene stećke i kovčege. Za ovo bi naročito govorili nazivi čivutsk o ili j e v r e j s k o groblje. Ređi je i novijeg je datuma naziv bogumilsk o groblje. Zbog toga što na mnogim stećcima nema krsta, a javlja se sam ili u grbovima znak zvezde ili meseca, to su ova groblja zvana i turski m i arnautskim . Muslimani ga, opet, od svoje strane zovu neverničkim — kaurski m (napr. u Borcima kod Konjica). Zbog toga što su ponekad u skupnim nalazima, s velikim pločama, narod ih je uzimao kao skupna groblja nastala ili usled neke morije, otud čumsk a ili morij - ska , ili usled nekog krvoprolića, s običnim legendama o zakrvavljenim svatovima (svatov ­ ska). Naziv latinsk a i rimsk a groblja 3 Sr. Tih. R. Đordevića, Bratstv o VII. 1896, 67; »Macure su dugački ljudi, koji su bili pre ovog sveta.« Ja u tom nalazim stari trag plemenskog naziva Mazura, kao što je i s p o 1 i n od Spala ili o b r a š i n od Obara. Đorđević je prikupio sve nazive za groblja u Starinar u III, 1908, 161—2. Neki od naziva su očevidno ušli u narod knjiškim putem, kao što je na pr. naziv j e 1 i n s k o groblje. Naziv rusalisko , rosalijsk o groblje, u vezi sa imenom Rusalja, nije poznat u našim zapadnim oblastima. Kod Bugara se maguram a ili magurkam a zovu mogile; uz to postoje nazivi m gur a mugerina . V. Mikov: Bulgarska ist. biblioteka, IV, 1929. Nije isključeno da između naziva magurk a i mazursk o groblj e postoji neka bliža veza po značenju te reči u istočnjačkim L.1.

Autor - osoba Lawrence, David Herbert, 1885-1930 = Lorens, Dejvid Herbert, 1885-1930 Naslov Apokalipsa / D. H. Lorens ; preveo Jovica Aćin Jedinstveni naslov Apocalypse. srpski jezik Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina [1989] Izdavanje i proizvodnja Beograd : Grafos, [1989] ([b. m. : b. i.]) Fizički opis 127 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Aćin, Jovica, 1946- = Aćin, Jovica, 1946- Zbirka Horizonti / [Grafos, Beograd] Napomene Prevod dela: Apocalypse / D. H. Lawrence Napomene i bibliografske reference uz tekst. Predmetne odrednice Sveto pismo. Novi zavet. Otkrivenje svetoga Jovana Bogoslova – Tumačenja Stanje: mestimično podvlačeno grafitnom olovkom, može se obrisati Dejvid Herbert Ričard Lorens poznatiji kao D. H. Lorens (engl. David Herbert Richards Lawrence; Istvud, Velika Britanija, 11. septembar 1885 – Vans, Francuska, 2. mart 1930) bio je engleski pisac. Pisao je pesme, priče, romane, drame, eseje, psihološko-filozofske studije i putopise, ali je najznačajniji po svojim romanima i pripovetkama u kojima se bavi psihologijom ljudskih odnosa, njihovom nagonskom osnovom i industrijalizacijom Engleske i njenim uticajem na društvo. Njegovo najpoznatije delo je roman Ljubavnik ledi Četerli koje je zahvaljujući otvorenom tematizovanju ljudske seksualnosti i preljube dospelo na sud i dugo bilo cenzurisano sve dok nije 30 godina nakon Lorensove smrti konačno objavljeno u svom integralnom obliku. I u drugim svojim delima Lorens se nije libio da otvoreno progovori o muško-ženskim odnosima i represivnim društvenim normama engleskog društva zbog čega se čitav život borio sa cenzurom. Uz Džejmsa Džojsa i Virdžiniju Vulf danas se smatra jednim od najvećih pisaca modernizma koji su pisali na engleskom jeziku. Bavio se i slikarstvom. D. H. Lorens je rođen u Istvudu u srednjoj Engleskoj u porodici rudara kao četvrto od ukupno petoro dece Artura Lorensa i Lidije Birdsol. Otac mu je bio alkoholičar i gotovo nepismen, ali je majka, inače učiteljica koja je radila kao čipkarka da bi izdržavala porodicu, mnogo polagala na njegovo obrazovanje, naročito pošto je Lorensov stariji brat umro. U trinaestoj godini je pošao u višu školu u Notingemu ali je napustio pošto se zaposlio u fabrici hirurških pomagala. Upoznao je Džesi Čejmbers sa kojom je zajedno čitao i razovarao o pročitanim knjigama. Ona ga je inspirisala da počne da piše.[3] Pohađao je razne kurseve i naposletku stekao diplomu učitelja. Majka mu umire od raka 9. decembra 1910. i ubrzo posle toga Lorens se verio sa Lui Barouz, prijateljicom sa koledža.[3] Radio je kao učitelj sve dok nije objavio svoj prvi roman Beli paun 1911. godine. Nakon toga, živeo je od svog književnog rada. Dve godine je proveo na proputovanju kroz Nemačku i Italiju. Vrativši se u Englesku, jula 1914. oženio se Nemicom Fridom Vikli koja je zbog njega napustila muža, Lorensovog profesora Ernesta Viklija i troje dece. Bio je proganjan zbog sumnje da je bio nemački špijun za vreme Prvog svetskog rata i dugo nije mogao da dobije pasoš. Godine 1919, Lorens je sa Fridom napustio Englesku i živeo potom u Italiji, Nemačkoj, Australiji, Cejlonu, Novom Zelandu, Tahitiju, Francuskoj, Sjedinjenim Državama, Meksiku i Novom Meksiku. U Taosu u Novom Meksiku stekao je krug učenica čije svađe oko njegove pažnje su postale osnova legende o njemu. Ceo život je bio bolešljiv i umro je u 44. godini od tuberkuloze u Vansu u francuskim Primorskim Alpima. Mnogi su ga tada smatrali pornografom koji je proćerdao svoj talenat. Književni ugled mu je porastao nakon pozitivnih mišljenja značajnih književnih kritičara poput E. M. Forstera i naročito F. R. Livisa. Njegov prijatelj i poštovalac njegovog dela Oldos Haksli izdao je 1932. izbor Lorensovih pisama, koja daju živopisnu sliku Lorensovog lutalačkog života i njegovog odnosa sa svojim prijateljima i poznanicima. Književni rad Lorens je bio plodan pisac koji je za dvadesetak godina svog književnog rada napisao oko 30 tomova različitih književnih dela nejednakog kvaliteta. Najpre je pisao pesme pod uticajem Ezre Paunda i imažista, objavivši ih prvi put u časopisu English Review 1909. godine, ali je odbio Paundov poziv da se pridruži njegovom književnom kružoku odlučivši da ostane nezavistan. Njegova poezija crpi inspiraciju iz prirode, peva o unutrašnjem životu biljaka i životinja, dok s druge strane izražava otvoreno negativan stav prema konzervativnom engleskom društvu i njegovom puritanskom moralu te industrijalizaciji koja dovodi do otuđenja kojima Lorens suprotstavlja nagonski život, seksualnost, podsvesno i prirodu.[4] Pošto je kritikovao političare, Prvi svetski rat i imperijalističku politiku, cenzura je toliko uništila njegove pesme da su bile gotovo nečitljive, a to je bio samo početak njegovih borbi sa cenzurom.[9] Dve njegove najpoznatije pesme koje su prisutne u svim antologijama su „Snake“ i „How Beastly the Bourgeoisie is“ a njegova najznačajnija zbirka pesama je Birds, Beasts and Flowers koja je objavljena 1923. Već u svom prvom romanu Beli paun predočio je sve teme koje će kasnije razvijati. Njegov drugi roman Sinovi i ljubavnici objavljen je 1913. To je autobiografsko delo koje se oslanja na tradiciju engleskog realističkog romana inspirisano Lorensovim odnosom sa majkom te se može tumačiti kao psihološka studija o borbi sina da se odvoji od majke i, naposletku, o Edipovom kompleksu. 1915. izlazi njegov prvi veliki roman Duga na koji se 1920. nastavlja roman Zaljubljene žene. U prvom romanu Lorens slika uticaj postepene industrijalizacije na englesku porodicu čiju istoriju prati kroz tri generacije. Drugi roman je prikaz već industrijalizovane Engleske i njen uticaj na Lorensu savremeno društvo. Istorijske prilike su u oba dela osnova na kojoj pisac daje psihološki iznijansiranu sliku muško-ženskih odnosa, podsvesno i instinktivno u čoveku i odnos čoveka i prirode. Roman Aronova palica iz 1922. pokazuje uticaj Ničea, a u Kenguru koji je izašao 1923. Lorens je prikazao svoju ideju natčoveka. Kad se pojavio roman Ljubavnik ledi Četerli, to je umnogome uzdrmalo puritanske slojeve engleskog društva zbog otvorenog tematizovanja ljudske a naročito ženske seksualnosti zbog čega je ovo delo postalo predmet oštre cenzure kao pre njega Duga u nešto manjem obimu. Roman je najpre izašao 1928. u Firenci u Italiji, a sledeće godine u Francuskoj i Australiji. Prvo englesko necenzurisano izdanje izašlo je tek 1960. Kada ga je objavila, izdavačka kuća Penguin Books je optužena za opscenost. Glavni tužilac Mervin Grifit Džons pitao je u toku suđenja: „Da li biste odobrili svojim mladim sinovima, mladim ćerkama – jer devojke mogu da čitaju kao i dečaci – da čitaju ovu knjigu? Da li je to knjiga koju bi ostavili u vašoj kući? Da li je to knjiga koju biste poželeli da vaša žena ili vaše sluge pročitaju?“ Ipak, izdavač je dobio slučaj, i to jednoglasnom odlukom porote koja se sastojala od tri žene i devet muškaraca. Ovaj sudski proces je izazvao ogroman publicitet zbog kojeg se roman prodao u 3 miliona primeraka. Sudska odluka da dozvoli objavljivanje integralnog romana smatra se prekretnicom u istoriji slobode izražavanja i otvorene diskusije o seksu u popularnoj kulturi. Romani The White Peacock (1911) The Trespasser (1912) Sons and Lovers (1913) The Rainbow (1915) Women in Love (1920) The Lost Girl (1920) Aaron`s Rod (1922) Kangaroo (1923) The Boy in the Bush (1924) The Plumed Serpent (1926) Lady Chatterley`s Lover (1928) The Escaped Cock (1929), kasnije preimenovano u The Man Who Died Zbirke priča The Prussian Officer and Other Stories (1914) England, My England and Other Stories (1922) The Horse Dealer`s Daughter (1922) The Fox, The Captain`s Doll, The Ladybird (1923) St Mawr and other stories (1925) The Woman who Rode Away and other stories (1928) The Rocking-Horse Winner (1926) Mother and Daughter (1929) The Virgin and the Gipsy and Other Stories (1930) Love Among the Haystacks and other stories (1930) The Lovely Lady and other tales (1932) The Tales of D.H. Lawrence (1934) – Heinemann Collected Stories (1994) – Everyman`s Library Poezija Love Poems and others (1913) Amores (1916) Look! We have come through! (1917) New Poems (1918) Bay: a book of poems (1919) Tortoises (1921) Birds, Beasts and Flowers (1923) The Collected Poems of D H Lawrence (1928) Pansies (1929) Nettles (1930) The Triumph of the Machine (1930) Last Poems (1932) Fire and other poems (1940) The Complete Poems of D H Lawrence (1964), ed. Vivian de Sola Pinto and F. Warren Roberts The White Horse (1964) D. H. Lawrence: Selected Poems (1972), ed. Keith Sagar Snake and Other Poems Eseji Movements in European history (1921) Psychoanalysis and the unconscious (1921) Fantasia of the unconscious (1922) Studies in classic American literature (1923) Reflections on the death of a porcupine and other essays (1925) Pornography and obscenity (1929) Assorted articles (1930) Apocalypse (1931) Phoenix: the posthumous papers of D H Lawrence (1936) Phoenix II: uncollected, unpublished and other prose works by D H Lawrence (1968) Putopisi Uredi Twilight in Italy and Other Essays (1916), edited by Paul Eggert. Cambridge University Press.1994. ISBN 978-0-521-26888-2.. Twilight in Italy paperback reissue, I.B.Tauris. 2015. ISBN 978-1-78076-965-3. Sea and Sardinia (1921), edited by Mara Kalnins. Cambridge University Press.1997. ISBN 978-0-521-24275-2. Mornings in Mexico and Other Essays (1927), edited by Virginia Crosswhite Hyde. Cambridge University Press.2009. ISBN 978-0-521-65292-6.. Sketches of Etruscan Places and other Italian essays (1932), edited by Simonetta de Filippis. Cambridge University Press.1992. ISBN 978-0-521-25253-9. D. H. Lorens u prevodima na srpski i hrvatski jezik Romani Lady Chatterley i njezin ljubavnik / D. H. Lawrence ; preveo s engleskoga Iso Velikanović. - Zagreb : Binoza. 1937. Sinovi i ljubavnici. Sv. 1-2 / D. H. Lorens ; [preveo s engleskog originala Mihailo R. Stojović]. - Beograd : Kosmos. 1939. Sinovi i njihove ljubavi. Knj. 1-2 / D. H. Lawrence ; preveli Mira Jurkić-Šunjić i Mirko Jurkić ; uvod napisao Josip Torbarina. - Zagreb : Matica hrvatska. 1943. Zaljubljene žene. [Knj. 1-2] / D. H. Lorens ; [preveo s engleskog originala Nenad Jovanović]. - Beograd : Omladina. 1954. Duga / David Herbert Lawrence ; [preveo Zlatko Gorjan]. - Zagreb : Zora. 1955. Sinovi i ljubavnici / D. H. Lawrence ; [prevela s engleskog Tatjana Blažeković]. - Rijeka : „Otokar Keršovani“. 1955, 1975. Ljubavnik lady Chatterley / D. H. Lawrence ; [preveo s engleskog Milivoj Mezzorana]. - Rijeka : „Otokar Keršovani“. 1956, 1958, 1963, 1966, 1975. Bijeli paun / D. H. Lawrence ; [preveo s engleskog Mladen Car]. - Rijeka : „Otokar Keršovani“. 1957, 1975. Prekršitelj / D. H. Lawrence ; [preveo s engleskog Milivoj Mezzorana]. - Rijeka : „Otokar Keršovani“. 1960, 1975. Aronova palica / D.H. Lawrence ; preveo s engleskog Omer Lakomica. - Rijeka : „Otokar Keršovani“. 1961. Sinovi i ljubavnici : roman / D. H. Lorens ; [preveo s engleskog Mihailo R. Stojović]. - Beograd : Prosveta. 1963, 1966. Izgubljena devojka. 1-2 / D. H. Lorens ; [prevela Kaliopa Nikolajević]. - Cetinje : Obod. 1965. Duga / D. H. Lawrence ; [preveo s engleskoga Zlatko Gorjan]. - Rijeka : „Otokar Keršovani“. 1975. Prva Lady Chatterley : (prva verzija romana „Ljubavnik Lady Chatterley“) / D. [David] H. [Herbert] Lawrence ; predgovor Frieda Lawrence ; prevela s engleskoga Ljerka Radović. - Zagreb : Naprijed. 1976, 1983. Zaljubljene žene. Knj. 1-2 / D. [David]H. H. [Herbert] Lawrence ; prevela s engleskoga Ljerka Radović. - Zagreb : Naprijed. 1976. Duga / David Herbert Lawrence ; preveo Zlatko Gorjan. - Zagreb : Liber. 1981. Ljubavnik Lady Chatterley / D. H. Lawrence ; preveo s engleskog Milivoj Mezzorana. - Split : Logos. 1983. Zaljubljene žene / D. [David] H. [Herbert] Lawrence ; preveo s engleskog Milosav Popadić ; predgovor Ivo Vidan. - Sarajevo : Veselin masleša. 1987. ISBN 978-86-21-00097-5. Ljubavnik ledi Četerli / D. H. Lorens ; prevod i predgovor Svetozar Ignjačević. - Beograd : Nolit. 1988. ISBN 978-86-19-01597-4. Ljubavnik ledi Četerli : roman, prva verzija / D.H. Lorens ; preveo Branko Vučićević. - Beograd : BIGZ. 1990. ISBN 978-86-13-00407-3. Ljubavnik ledi Četerli : roman : prva verzija / Dejvid Herbert Lorens ; preveo Branko Vučićević. - Beograd : Draganić. 2004. ISBN 978-86-441-0545-9. Prva ledi Četerli / D. H. Lorens ; [prevod Marija Janić]. - Beograd : Politika : Narodna knjiga. 2004. ISBN 978-86-331-1689-3. Ljubavnik lejdi Četerli / Dejvid Herbert Lorens ; prevod Svetozar Ignjačević. - Podgorica . Daily Press.2005. ISBN 978-86-7706-069-5. Prekršilac / D. H. Lorens ; [prevela Ana Peković]. - Beograd : Politika : Narodna knjiga. 2005. ISBN 978-86-331-2179-8. Sinovi i ljubavnici. Knj. 1 / D. H. Lorens ; [prevela Ana Peković]. - Beograd : Politika : Narodna knjiga. 2005. ISBN 978-86-331-2243-6. Sinovi i ljubavnici. knj. 2 / D. H. Lorens ; [prevela Ana Peković]. - Beograd : Politika : Narodna knjiga. 2005. ISBN 978-86-331-2244-3. Beli paun. Knj. 1-2 / D. H. Lorens ; [prevela Milica Pavlović]. - Beograd : Politika : Narodna knjiga. 2005. ISBN 978-86-331-2492-8. Duga. Knj. 1 / D. H. Lorens ; [prevela Milica Pavlović]. - Beograd : Politika : Narodna knjiga. 2005. ISBN 978-86-331-2541-3. Duga. Knj. 2 / D. H. Lorens ; [prevela Milica Pavlović]. - Beograd : Politika : Narodna knjiga. 2005. ISBN 978-86-331-2542-0. Ljubavnik ledi Četerli / Dejvid H. Lorens ; prevod Svetozar Ignjačević. - Beograd : Novosti. 2006. ISBN 978-86-7446-107-5. Sinovi i ljubavnici / D. H. Lorens ; [preveo Branislav Stanojević]. - Beograd : Zograf. 2007. ISBN 978-86-7578-175-2. Prekršilac / D. H. Lorens ; [prevod Ana Peković]. - 2. izd. - Beograd : Narodna knjiga. 2007. ISBN 978-86-331-3265-7. Ljubavnik ledi Četerli / Dejvid H. Lorens ; prevod Svetozar Ignjatović [i. e. Ignjačević]. - Novi Sad : Kuća dobre knjige. 2011. ISBN 978-86-87445-16-1. Ljubavnik ledi Četerli / D. [Dejvid] H. [Herbert] Lawrence ; prevod s engleskog Svetozar M. Ignjačević. - Beograd : Plato. 2014. ISBN 978-86-447-0673-1. Ljubavnik ledi Četerli / D. H. Lorens ; prevod sa engleskog Svetozar M Ignjačević uz intervencije Zvezdane Šelmić. - Beograd : Vulkan izdavaštvo. 2016. ISBN 978-86-10-01777-9. Zbirke priča i priče u časopisima Uredi Žena koja je odjahala od kuće : roman / D. H. Lorens ; s engleskog Nik. B. Jovanović. - Beograd : Narodna knjižnica. [19??]. Sent Mor ; Devica i Ciganin / D. H. Lorens ; [s engleskog preveo Ranko Bugarski]. - Sarajevo : Džepna knjiga. 1959. Lisac i druge priče / Dejvid Herbert Lorens ; [s engleskog preveo Aleksandar V. Stefanović]. - Sarajevo : Svjetlost. 1960. Čovjek koji je umro / D. H. Lawrence ; [preveli s engleskog Mirjana i Dragan Vilke]. - Rijeka : „Otokar Keršovani“. 1962. Pruski oficir ; Lisac / D. H. Lorens ; [preveo Aleksandar V. Stefanović]. - Beograd : Rad. 1963, 1967. Djevica i ciganin / D. H. Lawrence ; [preveli s engleskoga [prvo i drugo delo] Mirjana i Dragan Vilke, [treće delo] Ante Lakoš]. - Rijeka : „Otokar Keršovani“. 1975. Čovek koji je umro / D. H. Lorens ; [s engleskog preveo Đorđe Krivokapić]. - Beograd : Rad. 1989. ISBN 978-86-09-00198-7. Pruski oficir i druge pripovetke / Dejvid Herbert Lorens ; preveo s engleskog Nikola Radosavljević ; predgovor Zoran Paunović. - Beograd : Nolit. 1997. ISBN 978-86-19-02158-6. Jedno drugom smo potrebni / H. D. Lorens ; sa engleskog prevela Vesna Dragojlov. - U: Krovovi. - God. 7, br. 27/28 (1992), str. 47-50. ISSN 0353-6351 Kćer trgovca konjima / D. H. Lorens ; [s engleskog prevela Bojana Ranković]. - Beograd : Rad. 2000. ISBN 978-86-09-00700-2. Slijepac / Dejvid Herbert Lorens ; prevela Marija Knežević. - U: Stvaranje. - Vol. 56, br. 1/3 (2001), str. 34-52. ISSN 0039-422X Devica i ciganin / D. H. Lorens ; [prevela Ana Peković]. - Beograd : Politika : Narodna knjiga. 2005. ISBN 978-86-331-2126-2. Devica i ciganin / D. H. Lorens ; [prevela Ana Peković]. - 2. izd. - Beograd : Narodna knjiga - Alfa. 2007. ISBN 978-86-331-3273-2. Žena koja je odjahala od kuće / Dejvid Herbert Lorens ; [preveo Nikola Jovanović]. - Beograd : Alma. 2010. ISBN 978-86-7974-159-2. Poezija Uredi Ribe / Dejvid Herbert Lorens ; sa engleskog prevela Ivana Milankova. - U: Gradina. - God. 26, br. 6 (1989), str. 109-113. ISSN 0436-2616 Poezija D. H. Lorens ; s eng. prev. Mirko Magarašević. - Sadrži: Morska liga, Argonauti, Životna bitka, Usamljenost, Po gradovima, Pansies, Budimo ljudi... i dr. — U: Mostovi. - 21, 3/4 (1990), str. 111-119. ISSN 0350-6525 Brod smrti / D. H. Lorens ; prevela s engleskog Tatjana Risojević. - Sadrži: Mala kornjača, Početak, kraj i Brod smrti. — U: Reč. - God. 3, br. 23/24 (1996), str. 78-83. ISSN 0354-5288 Dok je život bujao / D. H. Lorens ; prev. i belješka Tatjana Risojević. - Sadrži: Zadušnice, Kolibri, More, Kako su odvratni buržuji ... i dr. — U: Sveske. - God. 9, br. 33/34 (1997), str. 182-185. ISSN 0353-5525 Labud / Dejvid Herbert Lorens ; preveo sa engleskog Raša Livada. - Tematski blok: Mala antologija pesama o labudu. — U: Međaj. - [God. 20], br. 46 (2000), str. 6. ISSN 0351-5451 Poezija / D. H. [Dejvid Herbert] Lorens ; prevela i pogovor napisala Tatjana Lozanovska. - Sremski Karlovci : Brankovo kolo. 2002. Glasovir / Dejvid Herbert Lorens ; odabrao, prepjevao i priredio, bilješke i biografske podatke napisao Robert G. Tillы. - Nadređeni stv. nasl.: Anglo-američke poetike. — U: Kvartal. - Br. 1 (2003), str. 54. ISSN 1451-6772 Zeleno / Dejvid Herbert Lorens ; priredio i preveo Nikola Živanović. - (Antologija imažističke poezije). - U: Gradina. - God. 45, br. 29/30 (2009), str. 143-145. ISSN 0436-2616 U čamcu ; Pismo iz grada: sivim martovskim jutrom ; Posle opere ; Palimpsest sutona / Dejvid Herbert Lorens ; [izbor, beleška i prevod Vladimir Jagličić]. - U: Lipar. - God. 10, br. 38/40 (2009), str. 450-451. ISSN 1450-8338 Hladnoća u ljubavi / D. H. Lorens ; prevela Tatjana Lozanovska. - U: Da dopletem venac započeti : panorama poezije / priredio Nenad Grujičić. - Sremski Karlovci : Brankovo kolo. 2013. ISBN 978-86-85203-86-2. str. 34-35. Eseji Uredi Pornografija i opscenost / D.[David] H.[Herbert] Lorens. — U: Savremenik. - God. 13, knj. 25, br. 2 (februar 1967), str. 97-110. ISSN 0036-519X Tajne feniksa : odabrani eseji / D.H. Lorens ; izbor Mirko Magarašević ; prevod David Albahari ... et al. - Beograd : Rad. 1977. Poov „Pad kuće Ašer“ / Dejvid Herbert Lorens ; sa engleskog prevela Danica Šterić. - Odlomak iz knjige D. H. Lorensa Studies in Classic American Literature, objavljene 1923 god. — U: Gradina. - God. 24, br. 1 (1989), str. 70-73. ISSN 0436-2616 Apokalipsa / D. H. Lorens ; preveo Jovica Aćin. - Beograd : Grafos. 1989. Apokalipsa / D. H. Lorens ; [preveo Jovica Aćin]. - Beograd : Rad. 1996. ISBN 978-86-09-00415-5. Apokalipsa / D. H. Lorens ; [preveo Jovica Aćin]. - Nova Pazova : Bonart. 2002. ISBN 978-86-503-0075-6. Apokalipsa / Dejvid Herbert Lorens ; preveo Jovica Aćin. - Beograd : Službeni glasnik. 2009. ISBN 978-86-519-0156-3. Sezanova borba / Dejvid Herbert Lorens ; sa engleskog jezika preveo Milovan Novaković. – Odlmak iz Introduction to these Paintings; D. H. Lawrence, Late Essays and Articles. Cambridge University Press.1994. str. 201-215.. - U: Gradina. - God. 61, br. 66/67 (2015), str. 286-297. ISSN 0436-2616 Putopisi Uredi Suton nad Italijom / Dejvid Herbert Lorens ; s engleskog prevela Marija Knežević. - Nikšić : Jasen. 2001. Etrurska mjesta / Dejvid Herbert Lorens ; sa engleskog prevele i predgovor napisale Marija Knežević i Aleksandra Nikčević-Batrićević. - Podgorica : Oktoih. 2005. ISBN 978-86-7659-346-0. Italija / Dejvid Herbert Lorens ; preveo sa engleskog Milan Miletić. - Beograd : Službeni glasnik. 2012. ISBN 978-86-519-0473-1. Etrurske naseobine / D. H. Lorens ; preveo Milan Miletić. - Beograd : Bukefal E. O. N. 2016. ISBN 978-86-89107-73-9. Jutra u Meksiku / D. H. Lorens ; preveli sa engleskog Angelina Mišina i Pavle Rak. - Beograd : B. Kukić ; Čačak : Gradac K. 2018. ISBN 978-86-89901-37-5. MG30

Akademije Akademske elite na fonu evropskih protivurečnosti Izdaje Arhiv Vojvodine - Novi Sad Б иобиблиографи ја Бошка И. Бо јовића (1987–2020), ко ју је марљиво, струч- но и савесно приредио Добрило Аранитовић, садржи бројна имена и наслове, ко ји наводе на ближе одређивање контекста и текста, нарочито подстичу сећања на оне посленике у науци и култури ко ји су сво јим на-учним и педагошким радом заслужни за стасавање научног и ауторског профила об једињених библиографских јединица у наведеној Биобиблио- графи ји , у издању Архива Војводине (Нови Сад 2021). Оживљавање успо-мене на личности и остварења научника и културних посленика, као и се-ћања и њихове заслуге обавезу ју, да јући нам ужи и шири оквир у ко јем сунастале библиографске јединице обухваћене Биобиблиографи јом , а чи ји је сво јеврсни наставак ово сећање с насловом Ака де ми је . Личности најутицајни јих српских, француских, грчких, итали јанских,руских и румунских историчара, еминентних професора и научника, као савременика и сведока свога времена, удеоници су доживљеног и пређе-ног пута, од првих корака у науци Бошка Бо јовића. Биле су то веома плод- не интелектуалне и духовне симбиозе, укршта ји, или тек сусрети ко ји су на известан начин доприносили разво ју међународне сарадње како у науци и уметности, тако и култури уопште.Просторни распон ових сећања креће се од југоистока и панонских равница до запада Европе, од Југослави је и Балкана до Француске, од Бео-града до Париза, Атине, Рима, Букурешта, Венеци је, Дубровника, Црне Горе и Дурмитора, Свете Горе, Солуна и Цариграда, од источног до западног Медитерана. Временски оквир је друга половина или тачни је залазак XX,с почетком XXI века. Време завршетка једног и настанка другог историјског раздобља, с тектонским покретима ко је те врсте промена подразумева ју 5 Бошко И. Бо јовић, Акаемије 6 на брдовитом Балкану, када земља ко ја је повезивала подељену Европу и свет, поста је камен спотицања при настанку новог светског поретка. Најважни ји састо јак тих сећања јесу личности савременика, од ко јих су неки више, а други мање репрезентативни за след збивања, али су сви живи одраз свога времена, у првом реду у амби јенту академске средине, њеног културног и друштвеног окружења. Различитих колико и компле- ментарних средина, чи је су интеракци је достизале сво је успоне у истомвеку у коме је настао и највећи пад сарадње и утица ја, разумевања и пошто-вања. Јединствени преокрет од дивљења и поштовања, све до идеализа- ци је и егзалтаци је још од почетака XIX, па све до средине XX, ко ји се кра јем тог века претвара ју у ништа мање неумерени оди јум и осуду пре суда, процес без преседана у коме се генераци је жртава нацизма прогла- шава ју његовим најнови јим починиоцима и виновницима.Огледало тог парадокса у академским круговима пружа разливенуслику елите лабилног вредносног и сазнајног путоказа, са ретким по је-динцима ко ји одудара ју од сивила конформизма и лини је мањег отпора.Призор раскорака између постауторитарне позне транзици је и постиде-олошког вакуума у коме је негаци ја различитости једини пут постизањаглобалног консензуса. Свилена свирепост ( férocité de velours ) академског амби јента у оваквом раздобљу налази место лагодном конформизму када се немушта пасива претпоставља ратнохушкачкој естради милитантногинтервенционизма, императива хуманитарне и правне ингеренци је, све до војне деструкци је и ратне агреси је. Током највеће геостратешке кризе од Другог светског рата у Европи, ако не и у свету, на релаци ји између две историјски блиске и академски тесно повезане земље, нови односи снага доводе до антагонистичке полариза- ци је чи ји се трагови још дуго неће моћи опозвати. Земље ко је су имале слична одступања од блоковских и идеолошких табора, ко јима су мање од осталих припадале, постале су окоснице нове врсте поларизаци је у ко јој се сви против једнога, реалсоци јалистичке Југослави је, неким чудомпрелило у оди јум нове мултикулти еврократуре и једноумног атлантизма.Како је Ернест Ренан прокламовао откриће примитивне културе као највећи допринос XIX века, тако и једностран однос према терци јалној Европи, оличеној такозваним „Западним Балканом”, поста је стожер оку- пљања евролатри је, све док балканизаци ја не почиње да ступа на праговеконтиненталне Уни је. Академским представницима балканске истори је и друштвених про- цеса, колико малобројни и маргинализовани били, било је теже или тачни је практично немогуће да опстану у јавном дискурсу, осим као честице уни- Бошко И. Бо јовић, Акаемије соног рефрена политичког и медијског једноумља. Стога је деловање мало- бројних установа и по јединаца ко ји су, упркос тим „силама немерљивим”, како се изражавао Радован Самарџић, давали свој глас и научни, академ- ски, грађански и људски допринос, насупрот непосредног и посредног окружења и свеколиког јавног контекста, утолико важни је и потребни је знати да је посто јало и упознати као јединствену по јаву на највишем сте- пену академских ауторитета и универзитетских установа. Коликогод је њихов глас био недоступан широј јавности, њихов допринос друштвеним наукама оста је као сведочење отпора доминаци ји лажне савести, несаве- сне мистификаци је прошлости и инструментализаци је савремености. Уступак или изузеће из овог пресека савремености учињен је по- следњем полихисторику српске историографи је, комитетски изопштеном Владимиру Ћоровићу, чи је животно дело коначно бива об јављено, посленеуспелог покуша ја и забрана, молени јем његовог светогорског савреме-ника, игумана Хиландара, старца Никанора. Ликови колега, савременика, посленика културе и уметности, студената и предавача, свих профила, различите језичке и културне припадности, ко ји су оличење шароликог људског и педагошког окружења једног времена на различитим странама за једничке стварности. Личности историчара, ментора и узора, знаменитих научника и ака- демских посленика, окупљених простором и истори јом Југоистока Евро- пе, смештени су у медаљоне сећања уоквиреног клатном кретања из више комплементарних углова посматрања, поимања и спозна је колевке ко ја поста је камен спотица ја и последња станица европског за једништва. Њи- хови педагошки, људски, научни, методолошки утицај и допринос уоб- личавању приступа прошлости и савремености, сложеној проблематици Балкана, суштинска је тематика писања ко је им ода је признање, захвал- ност и поштовање њиховом стваралаштву, савесности, компетентности, знању, предусретљивости и племенитости. Проф.

Autor - osoba Tucović, Dimitrije, 1881-1914 = Tucović, Dimitrije, 1881-1914 Naslov Izabrani spisi / Dimitrije Tucović ; priredio Miodrag Protić Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1964 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1964 (Beograd : Kultura) Fizički opis 182 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Protić, Miodrag B. Zbirka Srpska književna zadruga. ǂkolo ǂ57 ; ǂknj. ǂ387 ISBN (Karton) Napomene Str. 7-14: Dimitrije Tucović kao politički pisac / Miodrag Protić Str. 179-182: Napomene / M. P. Predmetne odrednice Tucović, Dimitrije, 1881-1914 -- „Izabrani spisi“ Dimitrije „Mita“ Tucović (1881–1914) je bio istaknuti teoretičar i vođa socijalističkog pokreta u Kraljevini Srbiji, osnivač Srpske socijaldemokratske partije. Srpska socijaldemokratska partija je pod Tucovićevim vod­stvom bila „jedna od najnaprednijih i najborbenijih radničkih stranaka u Evropi“. Tucović je čitav život posvetio borbi za radnička i ljudska prava, ravnopravnost polova, opšte pravo glasa, socijalnu pravdu i građanske slobode u Kraljevini Srbiji. Neke od ideja za koje se on pionirski zalagao danas predstavljaju široko prihvaćene vrednosti u Republici Srbiji. Dimitrije Tucović se danas smatra jednim od velikana srpskog novinarstva. Kao njegovo najznačajnije delo obično se navodi knjiga „Srbija i Albanija“, jedna od ranih studija o albanskom narodu, koja se „obračunala s nacionalističkim pozivom na istorizam“. Dimitrije Tucović je rođen 13. maja 1881. u selu Gostilje na planini Zlatibor. Otac mu je bio pravoslavni sveštenik. Školovanje u Užicu Dimitrije je školske 1893/1894. godine upisao Realnu gimanaziju u Užicu, koja je bila središte socijalističkog pokreta, i u kojoj su se čitale zabranjene knjige Vase Pelagića, Svetozara Markovića, Mite Cenića, Dragiše Stanojevića i ilegalni listovi Socijal-demokrat, Zanatliski savez, itd. U gimnaziji je delovala đačka družina „Napredak”, čiji je jedan od njenih osnivača 1883. bio Dragiša Lapčević, a među članovima su bili Dimitrije Tucović, Radovan Dragović i drugi. Tucović je još u gimnaziji postao blizak prijatelj sa Radovanom Dragovićem, od koga je dobio prve socijalističke knjige na čitanje. Već u petom razredu realke čita nemačke klasike i teoretski časopis „Die Neue Zeit”, koji je uživao veliku reputaciju u međunarodnom radničkom pokretu. Nakon Dragovićevog odlaska, Tucović postaje centralna ličnost socijalističke đačke družine „Napredak”, koja je delovala sve do 1897. godine, kada je zabranjena pod režimom Vladana Đorđevića. Sledeće, 1898. godine, ukinuta je i Realna gimnazija u Užicu. U znak protesta protiv zatvaranja gimnazije Tucović i drugi omladinci su istakli veliku crnu zastavu i protestne parole na njenom krovu. Prelazak u Beograd 1899. godine Dimitrije Tucović prelazi iz Užica u Beograd da završi gimnaziju. U Beograd je aktivno radio na organizovanju mladog radničkog pokreta u Kraljevini Srbiji. Od 1901. sarađuje u Radničkim novinama. Iste godine je obnovljeno Beogradsko radničko društvo, Tucović formira socijalističku grupu velikoškolaca i ulazi u upravu Društva. 1902. godine je organizovao demonstracije studenata protiv politike Nikole Pašića. Tucović je nastojao da stvori moderne radničke sindikate koji bi se borili za veća radnička prava i bolje uvjete rada. Tucović i Dragović obnavljaju raniji „Odbor za vođstvo pokreta“ i iniciraju stvaranje „Centralnog odbora“, koji je imao zadatak da koordinira radničke štrajkove. Dimitrije Tucović je predvodio martovske demonstracije protiv kralja Aleksandra Obrenovića 23. marta 1903. u Beogradu[9], nakon čega je morao da emigrira u Zemun, pa u Beč. Naime, 23. 3. 1903. godine oko 5.000 studenata, đaka i radnika, je izašlo na demonstracije protiv apsolutističkog režima srpskog kralja Aleksandra Obrenovića, koje su organizovali studenti socijalisti Dimitrije Tucović i Triša Kaclerović, jer im nije dozvoljeno održavanje levičarskog skupa. Skup je završio nasiljem, u Beogradu je u sukobu s policijom poginulo pet, a ranjeno šest ljudi. Uhapšeno je više od 120 demonstranata, protiv 27 podignuta je optužnica, a Tucović i Kaclerović su emigrirali iz zemlje. Partijski angažman Poslije majskog prevrata, u Beogradu je 2. avgusta 1903. godine održan Osnivački kongres Srpske socijaldemokratske stranke. Radničke novine, koje je uređivao Tucović, su proglašene partijskim organom. Na međunarodnom planu, SSDP postaje članica Druge internacionale, gde Tucović surađuje s Rosom Luxemburg, Lenjinom i drugim socijalistima. 1906. je diplomirao prava na Beogradskom univerzitetu. 1907. otišao na specijalizaciju u Berlin, ali se početkom 1908. vratio se u zemlju zbog krize u pokretu. Iste godine je na VI kongresu stranke izabran za sekretara SSDS. S njim na čelu SSDP postigla značajne uspehe u poboljšanju položaja radničke klase. Tucović je najviše doprineo da se dva pokreta partije i sindikata ujedine u jedinstven socijalistički pokret. Kongres Druge Internacionale u Kopenhagenu 1910. Marta 1909. godine, srbijanski prestolonaslednik Đorđe Karađorđević je prebio na smrt svog poslužitelja. Režimska štampa je pokušala da zataška zločin nazivajući ga „tajanstveno ubistvo“, ali su Dimitrije Tucović i srpski socijaldemokrati preko Radničkih novina započeli upornu kampanju, zahtevajući da se zločin kazni. Ovaj događaj je izazvao veliku buru, pa je Đorđe 27. marta 1909. godine bio primoran da se odrekne prestola u korist mlađeg brata Aleksandra. U Srbiji se govorilo da „Radničke novine“ izazvaše pad prestolonaslednikov. Ovaj događaj, ova afera, koju je socijalna demokratija otkrila i neustrašivo javnosti iznela, uspela je da kod najširih masa, naroda kompromituje ne Đorđa, nego presto, monarhiju uopšte, i da joj više ojača raspoloženje za republiku. Zahvaljujući Tucoviću, Srpska socijaldemokratska stranka je stekla ugled u međunarodnom radničkom pokretu. Bio je organizator i vođa Prve balkanske socijalističke konferencije, održane u Beogradu od 7–9. januara 1910. Na kongresu su učestvovali delegati iz Srbije, Bugarske, Rumunije, Turske, Crne Gore, Makedonije i slovenskih oblasti Austrougarske, koji su se složili da je njihov cilj ukidanje nasilno iscrtanih granica na Balkanu i stvaranje Balkanske federacije. Iste 1910. godine, Tucović je osnovao marksističko-teoretski časopis Borba, i postao njegov urednik. Kao predstavnik stranke učestvovao je na mnogim međunarodnim kongresima. U Berlinu i Kopenhagenu se upoznao sa radom narodnih domova (vidi Ungdomshuset), nakon čega je osnovan Narodni dom u Beogradu. Na Međunarodnom socijalističkom kongresu u Kopenhagenu 17. avgusta 1910. oštro kritikuje socijaliste nekih zapadnih zemalja zbog njihovog držanja povodom aneksije Bosne i Hercegovine. U polemici sa predstavnikom austrijske socijal-demokratije Karlom Renerom, ocenio je politiku Austrougarske prema Bosni kolonijalno-porobljivačkom. Na Tucovićev predlog je u zaključke kongresa Socijalističke Internacionale unet sledeći pasus o nezavisnosti malih naroda: Mi zahtevamo isto tako sa postojanim insistiranjem autonomiju svih naroda i branimo ih od svih ratobornih napada i svih pritisaka. Ratovi i smrt Mobilisan je 1912. te je kao rezervni oficir I pešadijskog puka Moravske divizije prvog poziva učestvovao u balkanskim ratovima i srpskom vojnom pohodu na Albaniju.[9] Tucović je sa srpskom vojskom prešao Albaniju sve do Elbasana. Kada su zauzeli u većinski albansku varoš Đakovicu, prokomentarisao je: „Ušli smo u tuđu zemlju.“ Kao svedok pokolja albanskog stanovništva u novopripojenim oblastima, Tucović je opominjao da je „izvršen pokušaj ubistva s predumišljajem nad celom jednom nacijom“, što je „zločinačko delo“ za koje se „mora ispaštati“. Povratkom iz vojske 1913. ponovo zauzima aktivno mesto u radničkom pokretu. Postao je član Međunarodnog socijalističkog biroa 1914. U praskozorje Prvog svetskog rata boravi u Berlinu sa namerom da doktorira. Međutim, Austrougarska je 1914. objavila rat Srbiji i Tucović se vraća u domovinu, gde stupa u srpsku vojsku i učestvuje u početnim pobedama nad Austrougarskom. Tucović je tokom čitavog ratnog perioda, sve do svoje pogibije, pedantno vodio ratni dnevnik. Četiri dana pred smrt pisao je o bezakonju koje je zavladalo u redovima vojske: „Na Jučerašnjem maršu pokazalo se u punoj svetlosti besnilo ratnih strasti. Vojnici su izgubili svaki čovečanski osećaj i kao besni psi jure rojem pored druma od kuće do kuće, tražeći šta će opljačkati. Deca i žene uzaman zapomažu da spasu što imaju, dok ih naperena puška u grudi ne ućutka. Gledao sam kako jedan vojnik svlači s dece na kolima koja beže ponjavu i preti majci da će je ubiti ako bude zapomagala. Jedan trese košnicu, drugi prosipa rakiju, treći vadi hleb iz vatre. Nastao je takav haos kao da ova zemlja ne postoji i kao da niko nikoga ne pripoznaje.“ (Tucovićev ratni dnevnik, 16. novembra 1914. godine) Rezervni kapetan II klase Dimitrije Tucović je 20. novembra 1914. poginuo u Kolubarskoj bici protiv austrougarske vojske na Vrače Brdu blizu Lazarevca. Poginuo je u 33. godini života. Povodom vesti o smrti Dimitrija Tucovića oglasili su se mnogi evropski intelektualci, između ostalih i Karl Kaucki, Lav Trocki, Herman Vendl, Žan Longe i drugi. „Među mnogobrojnim krvavim žrtvama koje je Internacionala podnela na bojnim poljima, Tucović je najpoznatija i najuglednija žrtva. Internacionala će s čašću čuvati uspomenu na njega.” – Karl Kaucki Dela Tucović je objavio oko 600 radova u domaćim i stranim listovima, uglavnom novinske članke, knjige i prevode. Neki od njih su: Srbija i Arbanija, poslednje Tucovićevo delo iz 1914. Borba državnog i revolucionarnog socijalizma u Francuskoj (1902) Sindikalne organizacije (1904) Sindikati i partija (1904) Zakonsko osiguranje radnika (1907) Austro-Ugarska na Balkanu (1908) Zakon o radnjama i socijalna demokratija (1908) Radnički pokret u Srbiji (1909) Za socijalnu politiku (1909) Balkanska konferencija (1910) Prva balkanska socijaldemokratska konferencija (1910) Albansko pitanje (1910) Rat i mir (1910) Oslobođenje žene (1910) Taktika i akcija (1910) Buržoaska i proleterska Srbija (1911) Marks i Sloveni (1911) Srbija i Arbanija (1914) Tucović je sarađivao u stranim listovima i časopisima, kao: „Vorwärts“, „Arbeiter Zeitung“, „Der Kampf“, „Dei neue Zeit“. Takođe, preveo je veliki broj dela austrijskih i nemačkih teoretičara, uključujući Marksa, Bebela, Kauckog i dr. Politički stavovi Kritika austrougarskog imperijalizma „Najuspešnija borba socijalne demokratije protiv stalne opasnosti rata na Balkanu jeste principijelna i energična borba protiv kolonijalne i zavojevčake politike kapitalističkih država.“ Tucović je kritikovao Austrougarsku politiku kao kolonijalnu i porobljivačku, a pogotovo njenu aneksiju Bosne i Hercegovine. On posebno kritikuje „austrijske drugove“ zbog podržavanja aneksije BiH. Austrijski socijalisti su smatrali da „Srbija nema šta da traži u Bosni“, jer nije potpisnica Berlinskog ugovora. Tucović podseća da se, legalistički gledano, može govoriti samo o povredi Turskih prava aneksijom Bosne, a ne povredi prava Srbije. Ali on dodaje da socijalna demokratija ne zastupa pravo Srbije, niti pravo Turske, koje je „krvavo pravo zasnovano na nasilju i pravu jačega“, već pravo svakog naroda na samoopredeljenje, pa i naroda u Bosni i Hercegovini. Stoga, Tucović smatra da su austrijski socijaldemokrati tokom aneksione zastupali „netačno i neprincipijelno gledišta“, zanemarivši dužnost zastupanja prava naroda na samoopredeljenje. Kritika velikosrpske politike „Ima jedno rđavo shvatanje patriotizma koje stavlja otadžbinu iznad svega: iznad prava i krivice. Iznad morala, iznad poštenja i koje odobrava i zločine predstavnicima te otadžbine. Takav patriota Tucović nije bio.“ – Kosta Novaković o Tucoviću nakon njegove smrti Tucović je žestoko kritikovao velikosrpsku politiku Pašićeve vlade. On je smatrao da se srpski ratni pohod na Albaniju i Makedoniju nikako ne može nazvati oslobodilačkom već zavojevačkom, jer se vodi protivno volje većinskog naroda. Kada se Srbija spremala na balkanski rat 1912. godine, Tucovićeva stranka je jedina u skupštini glasala protiv ratnih kredita. Kada je Srbija nakon toga u balkanskim ratovima zauzela Kosovo, Albaniju i Makedoniju, Tucović je ovo osudio kao imperijalno osvajanje. On se protivio teritorijalnoj ekspanziji i zalagao se da ove oblasti ravnopravno sa Srbijom uđu u zajedničku Balkansku federaciju. Kritika okupacije Albanije Kritikujući srpski pokušaj izlaska na more preko Albanije, Tucović ocenjuje da „Srbija nije ušla u Arbaniju kao brat nego kao osvajač“ i da je rđavom politikom odgurnula albanski narod u mržnju prema svemu srpskom. „Bezgranično neprijateljstvo albanskog naroda prema Srbiji je prvi pozitivan rezultat albanske politike srpske vlade. Drugi još opasniji rezultat jeste učvršćivanje u Albaniji dve na zapadnom Balkanu najzainteresovanije velike sile.” Dimitrije Tucović ocenjuje da je srpska buržoazija proklamujući osvajačku politiku prema Albaniji „prvi put sa lica srpskog naroda skinula veo jedne poštene nacije koja se bori za svoje oslobođenje“. On podseća da je Srbija htela izlazak na more i jednu svoju koloniju, ali je ostala bez izlaska na more a od zamišljene kolonije stvorila je krvnoga neprijatelja. Balkanska federacija Balkan pre ratova 1912. „Grupisanje i uzajamnost zemalja i naroda na Balkanu jedini je put koji vodi privrednom, nacionalnom i političkom oslobođenju.” Tucović je polazio od premise da Balkan mora pripasti balkanskim narodima. On je smatrao da Balkanski narodi mogu biti politički slobodni i nezavisni samo ujedinjeni u veliku Balkansku federaciju od Jadrana do Crnog mora. Verovao je da samo u zajednici svačiji nacionalni interesi mogu biti ostvareni, a ne u međusobnom trvenju. On navodi da sve „balkanske državice“ hoće pristaništa i teritorije, svi hoće za sebe Solun i Vardarsku dolinu, a ne vide da to svi mogu imati samo u zajednici. Tucović je dokazivao da nema ekonomske logike da se Balkanski prostor dalje deli, jer privredno pocepani prostor predstavlja manju mogućnost za razvoj. On i njegovi stranački drugovi su podsećali da nacionalne države nisu rešenje nacionalnog pitanja jer na Balkanu žive izmešani razni narodi pa svaka nacionalna država oslobađajući jedne zapravo porobljava druge. Anti-militarizam „Izravnanje sviju razmirica između država putem izbornog suda.” – Program srpske socijaldemokratske partije Tucović, polazeći sa načelnog socijalističkog gledišta, ne kritikuje samo rat kao takav, već i društveni sistem koji ga je proizveo. On rat smatra neizbežnim rezultatom kapitalističkog sistema, odnosno najkrvavijom epizodom u neprekidnoj zavojevačkoj politici vladajućih klasa. Stoga, borbu protiv rata smatra neodvojivom od borbe protiv klasne vladavine i imperijalističke politike. Zbog dosledne antiratne politike i konstantnog glasanja protiv ratnih kredita, Tucović i njegovi istomišljenici su od strane nacionalističkih političara trpeli uvrede da su tuđi agenti i izdajnici otadžbine. Nasleđe „Dimitrija Tucovića sjetio sam se i njegove knjige o Albaniji i njegove tužne smrti, kako je ostao pregažen kao dronjak pod točkom onog istog mehanizma protiv koga se smiono i muževno borio. U njegovoj svijetloj pojavi javlja nam se utjeha da na ni našim horizontima nisu sve zastave beznadno pale i smrt Dimitrija Tucovića, kao i ona modra, tiha, melankolična agonija Svetozara Markovića, događaji su koji stoje kao putokazi na početku našeg puta u civilizaciju.” – Miroslav Krleža Jugoslovenski komunisti u 20. veku su Dimitrija Tucovića smatrali jednim od svojih preteča. Počast su mu odali tako što su godine 1949. njegovi posmrtni ostaci preneseni sa lazarevačkog vojnog groblja i sahranjeni na trg Slavija, koji je tada preimenovan u Trg Dimitrija Tucovića. Na trgu mu je postavljen spomenik čiji je autor vajara Stevan Bodnarov. Nakon raspada SFRJ, više puta je najavljivano izmeštanje Tucovićevog spomenika sa Slavije ali, zbog otpora javnosti, to nije učinjeno.[20] Danas se mnogi levičari, od socijaldemokrata do komunista, pozivaju na Dimitrija Tucovića kao svoju idejnu preteču. U Republici Srbiji mnoge škole, knjižnice i kulturno-umjetničke ustanove nose njegovo ime. Godine 1973. je u produkciji Radiotelevizije Beograd snimljena biografska mini-serija Dimitrije Tucović u kojoj je naslovnu ulogu tumačio Ljubiša Samardžić. MG99