NOJEVA BARKA 1-3 (pogled s kraja veka 1900 - 1965) - Miodrag B. Protić Izdavač: SRPSKA KNJIŽEVNA ZADRUGA Beograd Godina izdanja: 2000. Povez: tvrd kožni povez u divot izdanju Pismo: ćirilica Stanje: odlično

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Srpsko slikarstvo XX veka - Miodrag B.Protić Izdavač: Nolit Beograd, 1970 Biblioteka: Sinteze Broj strana: 915, 244 strane sa slikama : ilustrovano Format: 27x20.5, ćirilica Povez: tvrd Miodrag B. Protić (Vrnjačka Banja, 10. maj 1922 – Beograd, 20. decembar 2014)[1] bio je srpski slikar, likovni kritičar, teoretičar i istoričar umetnosti i akademik. Biografija Osnovnu školu završio je u Vrnjačkoj Banji, a gimnaziju u Kraljevu. Diplomirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu 1950.[2] Učio je slikarstvo u Slikarskoj školi Mladena Josića 1943 — 1944. godine kod Jovana Bijelića i Zore Petrović. Dalje obrazovanje sticao je u Parizu 1953 — 1954, Italiji (u više navrata) i SAD 1963. Od 1950. do 1959. godine radi u Ministarstvu prosvete, nauke i kulture kada inicira osnivanje Moderne galerije. Otkupljuje umetničke radove sa izložbi i ateljea umetnika. Postavljen je za upravnika Moderne galerije 1959. Muzej savremene umetnosti u Beogradu otvara 1965. godine i na njegovom čelu je do penzionisanja 1980. Izlaže od 1946. godine na brojnim kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Prvi put je samostalno izlagao 1956. Član je ULUS-a od 1948. Bio je član grupe „Samostalni“ (1951 — 1955) i „Decembarske grupe“ (1955 — 1960). Napisao je veliki broj knjiga, studija, eseja i kritika o srpskoj i jugoslovenskoj likovnoj umetnosti koje objavljuje od 1952. godine. Redovni kritičar „NIN“-a je između 1952. i 1958. Sarađivao u brojnim dnevnim listovima i časopisima: „Glas“, „Rad“, „Politika“, „Borba“, „Danas“, „Delo“, „Savremenik“, „Književnost“, „Letopis Matice srpske“, „Književne novine“, „Umetnost“ i dr. Bio je član Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu od 1966. do 1991. godine. Oktobra 2022. u Protićevu čast u okviru MSU organizovana je izložba Gospodstvo uma: Miodrag B. Protić, život posvećen umetnosti.[3][4] Stvaralaštvo Slikarstvo Miodrag B. Protić je uz veliko angažovanje na osnivanju Moderne galerije i pisanju likovnih kritika u kojima je svakodnevno pratio tekući umetnički život ranih pedesetih godina, najviše bio posvećen svojoj osnovnoj delatnosti - slikarstvu. Pripadao je onaj generacija koja je prva posle raskida sa dogmatskom estetikom socijalističkog realizma povela našu umetnost prema slobodnom izrazu i osamvremenjivanju njenog jezika koje će je dovesti u red aktuelnih estetičkih tokova tog vremena. Protić, veoma obrazovan i informisan bio je na samom vrhu srpskih i jugoslovenskih umetnika koji je kao istaknuti akter vlastitim slikarstvom snažno usmeravao prema modernizmu ovaj pokret naše umetničke obnove posle Drugog svetskog rata. Smatrao je da nova umetnost poseduje sopstvenu tradiciju i autonomiju za koju se u novim uslovima treba izboriti samom slikarskom praksom. Već ranim delima je obezbeđivao legitimnost apstraktnoj umetnosti do čijeg je čistog izraza došao u nekoliko etapa. Tri su slikarska elementa kojima je Protić izgradio svoj slikarski stil - linija, boja i predmet. Tokom šeste decenije njegove slike su ukazale na taj istrajni put redukcije plastiče forme od realizma predmetnih elemenata do oblika koji je poprimio elemente znaka i simbola tokom šezdesetih godina. Pročišćavanje njegove slike do čiste apstraktne paradigme bilo privedeno konačnom izrazu tokom sedme decenije kada je u nekoliko značajnih ciklusa zaokružio opus dovodeći ga do najreprezentativnijih primera srspke i jugoslovenske umetnosti druge polovine 20. veka. Kritika Preporod srpske likovne umetnosti posle 1950. godine pratila je, a katkada i predvodila, i likovna kritika. Budući da je bio svestan značaja ove discipline u našem umetničkom životu, a posebno u vremenu obnove, Miodrag B. Protić je veliki doprinos dao neumorno pišući o tekućim likovnim zbivanjima, najviše tokom šeste decenije. Njegovo čisto kritičarsko angažovanje bilo je značajno smanjeno krajem te decenije kada je bio imenovan za upravnika Moderne galerije smatrajući da sa te pozicije ima manje prava da neposredno arbitrira kritičkim ocenama o pojavama i ličnostima na aktuelnoj sceni, Protić se okreće pisanju većih eseja i studija koje su na sintetički način objedinjavale stilske i estetičke periode nastanka i razvoja ponajpre, srpskog modernizma dvadesetog veka. U tom pogledu posebno su bile značajne izložbe i ciklusa „Jugoslovenska umetnost HH veka“ koji je inicirao u Muzeju savremen umetnosti a u kojem je sa timom najistakutijih stručnjaka dao jasnu sliku njenog razvoja i dostignuća. Nesumnjivo je da je Protić veoma mnogo doprineo novom unapređivanju likovne kritike kao aktivne discipline tumačenja dela umetnosti i njenih protagonista posle godina bučne ideološke propagande neposredno posle drugog rata. Time je on načinio svojevrsni priključak sa najznačajnijim umetničkim kritičarima između dva svetska rata i načinio jasan kontinuitet i sa tom značajnom tradicijom u novijem srpskom stvaralaštvu...

NOLIT - 1970. godina - 596 strana - tvrd povez sa omotom i zaštitnom kutijom. Očuvanost: odlična (5-). (PN)

Librairie Larousse Paris 1965 Used - Fine. A fine arts book with 60 color illustrations and 155 illustration in b/w. Book is near fine. Signed. Hardcover. 250 pp, 21,5cm

French translation of his Ancient Art. Egypt, Persia, Assyria, Sumer, Anatolia are among the civilizations discussed. Publisher: Librairie Larousse Paris 1964 Hardcover 302 p., 73 color, 187 b/w plates.Signed

Службени лист СРЈ Б е о г р а д 1 9 9 6 КЛАСИЦИ ЈУГОСЛОВЕНСКОГ ПРАВА Предговор: академик проф. др СЛОБОДАН ПЕРОВИЋ Слика аутора Ћирилица Тврде корице Шивен повез Обележивач страница 37О страница НЕКОРИШЕЋНО

Bioavailability of Nutrients for Animals Amino Acids Minerals Vitamins Clarence B. Ammerman David P. Baker Austin J. Lewis Academic Press printed in the USA 1995 Knjiga na engleskom. Tvrd povez 440 strana,odlično očuvana-kao nova. vr429

Svetilišta Lepenskog Vira: mesto, položaj i funkcija / Ljubinka Babović Beograd 2006. Tvrd povez, ilustrovano, tekst uporedo na srpskom i engleskom jeziku, veliki format (29 cm), XVI + 247 strana + 43 lista sa planovima. Knjiga je, bukvalno, kao nova. Ods1 Svi oni koji su prisustvovali istraživanju Lepenskog Vira, koji su ga videli ili upoznali njegove nalaze, imaju želju da definišu posebnost i harmoničnost otkrivenoga. Pored njegovog istraživača i interpretatora, više autora je prilazilo Lepenskom Viru i tumačilo ga, ali to tumačenje nikada nije do kraja davalo smisao činjenicama bez dvoumljenja. Istraživač i interpretator Lepenskog Vira u svojim delima je sagledao materijalni i duhovni sadržaj kulture Lepenskog Vira (Srejović 1969). Nije propušteno da se iznad svega istakne da su „sakralna arhitektura i kamena skulptura knjiga o nastanku sveta, izraz jedne svojevrsne kosmogonije i eshatologije“ i „da su spomenici Lepenskog Vira jedan savršeno artikulisani govor o nečemu što je od najvećeg značaja za ljudsko biće, o smislu života i ustrojstvu sveta“ (Srejović, Babović 1983, 52, 59). Podsećajući na ove zaključke, naglašavamo da ovim radom želimo da postavimo pitanja i potražimo odgovore najvećeg stepena verovatnoće, koju određuje uklopljenost relevantnih činjenica u dati sistem razmišljanja. Pitanja glase: • Šta su objekti na Lepenskom Viru — kuće sa svetim prostorom ili svetilišta? • Ako su ti objekti svetilišta, da li nešto i šta znači njihova građa, njihov oblik i sadržaj — njihova struktura? • Da li organizacija naselja ima nekog simbolskog smisla? • Ako su objekti svetilišta, kome su posvećena? • Da li možemo da razlikujemo kako se, gde i u čemu vide elementi kosmogonije, teogonije ili antropogonije, ako već polazimo od teze da je sve ovo izraženo na Lepenskom Viru? • Na kraju, šta je Lepenski Vir — ljudsko naselje ili nešto drugo? Sadržaj: PREDGOVOR I POLOŽAJ I FUNKCIJA SVETILIŠTA NA LEPENSKOM VIRU II - OGLED O UREĐENjU PROSTORA I VREMENA NA LEPENSKOM VIRU II/1 UVOD U ELEMENTE ANALIZE II/2 NEBESKA SFERA DANA — SMEROVI I POJASEVI KRETANjA SUNCA II/3 SAKRALNA AKTUALIZACIJA SVETILIŠTA a) Modaliteti kretanja božanstva Sunca b) Žrtvenici i žrtve v) Božanstvo Sunca i njegove funkcije u sferi dana FOTOGRAFIJE U BOJI II/4 NEBESKA SFERA NOĆI - STRUKTURA SFERE a) Smerovi i pojasevi kretanja Sunca b) Modaliteti kretanja božanstva Sunca v) Žrtvenici i žrtvene radnje g) Likovi božanstva d) Rituali i njihove funkcije II/5 PREPOZNAVANjE MITSKOG III - DODATAK III/ 1 a) Životinje i žrtva b) Podaci o svetilištima III/2 NAPOMENE BIBLIOGRAFIJA III/3 ARHEOASTRONOMSKI PLANOVI

GUSTAV STRESEMANN VERMÄCHTNIS VEOMA RETKO U PRODAJI, KOD NAS NEMA! IZUZETNO SVEDOČANSTVO IZ PERA JEDNOG OD NAJUSPEŠNIJIH NEMAČKIH MEĐURATNIH POLITIČARA, DOBITNIKA NOBELOVE NAGRADE ZA MIR 1926. GODINE! GUSTAV ŠTREZEMAN NASLEĐE ANTIKVARNA IZ 1932. In Verlag Ullstein Berlin, 1932. godine, 643 strane, veliki leksikonski format, tvrd povez, zlatotisak, suvi žig, nekoliko faksimila dokumenata - pisama koje je pisao Štrezeman u vreme kada je bio nemački kancelar. Knjiga je solidno očuvana, unutrašnjost perfektna, papir bibliofilski, izuzetno kvalitetan, sitni tragovi vremena na koricama. Na nemačkom jeziku. Opis knjige na nemačkom: Vollständige Ausgabe im original Verlagseinband: schwarzes Ganzleinen / Leinen / OLn / Ln im Format 17,75 x 25 cm mit verziertem Rücken- und Deckeltitel in Goldprägung sowie Kopffarbschnitt, Entwurf von Hugo Steiner-Prag. XV+612 Seiten, mit 1 Frontispiz (nach Portraitzeichnung) und mehrere Beilagen (Bildtafeln u. Faksimiles), die Fotoabbildungen auf Kunstdruckpapier. - Deutscher Reichskanzler der Weimarer Republik, Systemzeit, Reichsaußenminister, Deutsche Volkspartei DVP, deutsche Außenpolitik vor 1933, Lebensbild, Biografie, Quellenwerk zum Verständnis der Weimarer Republik, Friedensnobelpreisträger, illustrierte Bücher, Angehöriger von B! Neogermania Berlin, deutscher Burschenschafter - Erstausgabe in sehr guter Erhaltung. Gustav Štrezeman (1878 - 1929), rođeni Berlinac, bio je državnik i najznačajnija ličnost za stabilizaciju Nemačke u međuratnom periodu i vraćanje poverenja međunarodne zajednice u nju. Obrazovao se na univerzitetima u Berlinu i Lajpcigu. Godine 1907. postao je najmlađi poslanik parlamenta. Tokom Prvog svetskog rata podržavao je nemačku carsku politiku. Posle poraza, Štrezeman je usvojio republikanske oblike vladavine, ali se žestoko protivio odredbama Versajskog ugovora. Kao vođa Narodne stranke - Volkspartei (čiji je bio i osnivač) Štrezeman je postao kancelar koalicionog kabineta, nedugo posle francuske i belgijske okupacije Rura. U nekoliko sledećih kabineta bio je ministar inostranih poslova i preorijentisao je nemačku spoljnu politiku putem pomirenja sa saveznicima. Evakuisao je Rursku oblast 1924. godine, potpisao Lokarnski pakt 1925. (kojim je potvrđena nepromenjivost granica između Nemačke, Francuske i Belgije) i ustanovio Rajnsku oblast kao neutralnu teritoriju. Narednih godina vršio je pritisak na saveznike da evakišu prvu zonu Rajnske oblasti i radio na uključenju Nemačke u Ligu naroda - danas Ujedinjene nacije. Za svoj rad, zajedno sa francuskim kolegom Aristideom Briandom, dobio je 1926. godine Nobelovu nagradu za mir. Umro je iznenada 1929. godine u Berlinu. # 56

Kardiologija Miodrag Ostojić, Vladimir Kanjuh, Branko B. Br.strana: 1359 Povez: tvrd, 21x30 cm God.izdanja: 2011. NOVO Izdavač: Zavod za udžbenike Kardiologija je, verovatno, zbog strukture morbiditeta i mortaliteta u našoj zemlji, najčešče birana uža specijalizacija u Srbiji, što stavlja urednike i autore ove knjige u visoko odgovoran položaj da kontinuirano obezbeđuju adekvatnu i savremenu stručnu edukaciju koja kao finalni proizvod ima udžbenik iz kardiologije. Ali ne samo usko kardiologije, već i srodnih i povezanih oblasti sa kojima se interdisciplinarno povezuje, kao što je molekularna biologija, kardiopatologija, farmakologija, epidemiologija, fizijatrija i rehabilitacija, pedijatrijska kardiologija, kardiohirurgija i vaskularna hirurgija. Kardiolozi u Srbiji su uvek poklanjali veliku pažnju ne samo svom stručnonaučnom radu već i permanentnoj edukaciji i osposobljavanju novih mlađih kadrova. U tom smislu organizovani su brojni stručni kongresi, seminari, edukativni kursevi, sastanci i simpozijumi. Publikovane su raznovrsne relevantne publikacije, knjige, monografije i naročito zvanični udžbenici (ili poglavlja) iz kardiologije za redovnu i poslediplomsku nastavu. Nije slučajno da je prva od svih poslediplomskih katedri formiranih na prostorima stare Jugoslavije bila Poslediplomska katedra iz kardiologije 1965. godine na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu na čelu sa akademikom Božidarom Đorđevićem. Prvi zvanični udžbenik za poslediplomsku nastavu na Medicinskom fakultetu u Beogradu bio je poslediplomski udžbenik iz kardiologije posvećen Urođenim srčanim manama (1974. godine). Pisan je većinom od strane srpskih, ali i jugoslovenskih i inostranih kardioioga. Urednici ovog udžbenika: akademik Božidar S. Đorđević, kardiolog i dopisni član SANU, Vladimir I. Kanjuh, kardiovaskularni patolog, dobili su 1974. godine Oktobarsku nagradu za nauku medicinu, grada Beograda. Slede tri izdanja poslediplomskog udžbenika Kardiologija. Dok je u prvom izdanju 1986. godine odgovorni urednik bio Prof. dr Srećko I. Nedeljković, u drugom (1994. godine) i trećem izdanju (2000. godine) urednici su bili: Prof. dr Srećko I. Nedeljković, kardiolog (1923-2011), doajen srpske kardiologije, nosilac koncepcije knjige, autor mnogobrojnih poglavlja i urednik kliničko-hirurških radova; akademik Vladimir I. Kanjuh, kardiovaskularni patolog, autor 62 poglavlja (u tri izdanja) iz kardiovaskularne patologije i morfološko-kliničkih korelacija u kardiovaskularnim bolestima i prim. dr sc. Milija R. Vukotić, kardiolog (1921-2010), koji je pokrivao problematiku preventivne kardiologije kao i logistiku i menadžment knjige. Treće izdanje, kao naučna monografija i poslediplomski udžbenik, u dva toma na 2421+137 stranica, štampano ćirilicom (prvi takav podvig u nas), predstavljao je pravu enciklopediju kardiologije i ima trajnu vrednost. Pored priznanja naše stručno-naučne medicinske javnosti: Zahvalnica Odbora za kardiovaskularnu patologiju SANU i Nagrada Sv. Save Jugoslovenskog udruženja za internu medicinu, dobila je Gramatu zahvalnosti Njegove svetosti Patrijarha srpskog Gospodina Pavla i promišljenu i sadržajnu čestitku tadašnjeg predsednika SR Jugoslavije Vojislava Koštunice. Sadašnje, četvrto izdanje poslediplomskog udžbenika Kardiologija, (2011. godine), napisano je zahvaljujući izvanrednom naporu Interdisciplinarne katedre kardiologije Medicinskog fakulteta u Beogradu i njenih saradnika. Glavni koordinator tih napora je bio Doc. dr Branko Beleslin

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Mladinska knjiga! Velika ilustrovana enciklopedija SVEOBUHVATNА • AUTORITATIVNА • PUNА ŽIVOTA • VIZUELNO ZADIVLJUJUĆА • neverovatno vizuelno putovanje kroz životinjsko carstvo: na nebu, u vodi, na zemlji i pod njom • više od 2.000 divljih životinjskih vrsta na jednom mestu – od milimetarskih knjiških moljaca do džinovskih plavih kitova, velikih kao košarkaški teren • plod istraživanja međunarodnog tima od preko 70 zoologa i prirodnjaka NAUČITE kako da razlikujete afričkog slona od indijskog na osnovu surle. SAZNAJTE kako se kreću zmije i kako kornjače uvlače glavu u oklop. PRONAĐITE najveću kopnenu životinju ili najmanju pticu na svetu. PROVERITE da li svi delfini žive u slanoj vodi. OTKRIJTE koju poruku šimpanze šalju pokazivanjem zuba a koju keženjem. RASPOZNAJTE divlje mačke na osnovu šara na krznu. POGLEDAJTE IZBLIZA kako bogomoljke love plen, kako se rađa mladunče gnua, kako se slonovi posipaju prašinom, kako majmuni koriste prosto oruđe, kako izgleda svadbeni ples ždralova... OTKRIJTE koji sisari nose jaja, koje životinje lete a nemaju perje i koje ribe na mesto gde će položiti jaja putuju kopnenim putem! Zašto Vuk Bojović kaže da je ovo najbolja knjiga o životinjama koju je ikada imao u rukama? Čudesno carstvo životinja oživeće pred Vašim očima u ovoj knjizi koju ćete godinama čitati sa istim žarom! Enciklopedija Životinje je oda raznolikosti, lepoti i bogatstvu sveta životinja u vreme kada sa planete Zemlje nestaju mnoge vrste živih organizama. Uz mnoštvo vrhunskih fotografija i zanimljivih tekstova predstavljamo vam preko 2.000 vrsta životinja, od dobro poznatih koje svakodnevno srećemo pa sve do krajnje retkih koje je videlo svega nekoliko ljudi. Tu je i niz novih priloga svetskom katalogu životinja: novootkrivene vrste majmuna, treća vrsta slona, retke vrste kitova... sve do sićušnih, malo poznatih grupa beskičmenjaka i liste kritično ugroženih životinja. Knjiga je namenjena malim i velikim ljubiteljima prirode, stručnjacima i radoznalcima. Dragocena enciklopedija jedinstvena na našem tržištu - knjiga uz koju ćete naučiti puno toga, uz koju će se promeniti vaš pogled na svet. BOGATSTVO BOJA I PRIZORA Izuzetna, jedinstvena kolekcija originalnih fotografija životinja u njihovom prirodnom staništu, uključujući i nagrađivane portrete i slike retkih vrsta, snimljene kamerom profesionalnih fotografa nakon višemesečnih istraživanja. Enciklopedija Životinje dolazi sa čak 5.000 fenomenalnih fotografija u kojima ćete beskrajno uživati i diviti se lepoti prirode i živog sveta. DA NIŠTA NE PROPUSTITE Na kraju knjige nalaze se iscrpan pojmovnik, u kojem se tumače zoološki i tehnički pojmovi koji su korišćeni u knjizi i indeks, koji vam omogućava brzo pretraživanje. Svaki od opisa donosi očaravajuću priču o vrsti kao i kartu rasprostranjenosti i fotografiju u boji, čak i za najređe životinjske primerke. Ilustrovana enciklopedija Životinje će biti sjajan pratilac tokom svih istraživanja životinjskog sveta i prava riznica znanja. STRUKTURA ENCIKLOPEDIJE Knjiga je podeljena u tri glavna dela, od kojih svaki sistematično objašnjava obilje životinjskog sveta na jednostavan i svakom pristupačan način. Uvod U uvodnom delu knjige uopšteno se govori o životinjama i njihovom načinu života. Iako su se razvile posle ostalih živih bića, životinje danas predstavljaju dominantan oblik života na Zemlji. Jedan od faktora koji je to omogućio jeste njihova sposobnost prilagođavanja u ponašanju i kretanju. Ovaj deo knjige proučava izgled životinja, prikazuje puteve njihove evolucije, njihov odgovor na životne uslove i način na koji su ih biolozi klasifikovali. Na kraju, daje se i osvrt na glavne uzroke njihove ugroženosti i nestajanja. Staništa Jedino mesto u svemiru za koje se zna da je na njemu moguć život jeste Zemlja. Kao i ostala živa bića, životinje su zauzele sva područja između donjeg sloja Zemljine atmosfere i dna okeana . Bez obzira na to gde žive, životinje stupaju u međusobne odnose, odnose sa drugim živim bićima i sa svojom okolinom, stvarajući složeno okruženje koje se stalno menja i koje nazivamo stanište. U ovom poglavlju obrađuju se sva svetska staništa, kao i životinje koje u njima žive. Životinjsko carstvo Do danas je opisano oko dva miliona vrsta – smatra se da je stvaran broj nekoliko puta veći. Carstvo životinja obuhvata kako beskičmenjake jedva vidljive golim okom, tako i kičmenjake (kitove) duže od 30 m. Način života vrlo je raznolik: neke vrste su nepokretne, a druge su pokretne grabljivice, koje mogu da se kreću brzinom i do 100 km na sat. Ovo poglavlje pruža uvid u carstvo životinja, opisujući više od 2.000 vrsta – od najvećih i najpoznatijih do najmanjih i najređih. Životinjsko carstvo je u ovoj knjizi podeljeno na šest delova: sisari, ptice, gmizavci, vodozemci, ribe i beskičmenjaci. Svaki deo počinje uvodom za pojedinu grupu životinja a završava se spiskom ugroženih vrsta. Autori poglavlja: SISARI: dr Juliet Clutton-Brock PTICE: dr Francois Vuilleumier REPTILI: Chris Mattison VODOZEMCI: Professor Tim Halliday RIBE: Professor Richard Rosenblat BESKIČMENJACI: dr George C. McGavin, dr Richard Barnes, dr Frances Dipper Ostali saradnici: dr Richard Barnes, dr Paul Bates, dr Simon K. Bearder, Deborah Behler, John Behler, Keith Betton, dr Michael de L. Brooke, dr Charles R. Brown, dr Donald Bruning, George H. Burgess, dr Kent E. Carpenter, Norma G. Chapman, Ben Clemens, Dr. Richard Cloutier, Malcolm C. Coulter, Dominic M. Couzens, dr Timothy M. Crowe, dr Kim Dennis-Bryan, dr Christopher Dickman, Joseph A. DiConstanzo, dr Philip Donoghue, dr Nigel Dunstone, dr S. Keith Eltringham, Prof. Brock Fenton, Joseph Forshaw, Susan D. Gardieff, dr Anthony Gill, dr Joshua Ginsberg, dr Colin Groves, dr Jurgen H. Haffer, Prof. Tim Halliday, Gavin Hanke, dr Cindy Hull, dr Barry J. Hutchins, dr Paul A. Johnsgard, dr Angela Kepler, dr Jiro Kikkawa, dr Nigel Leader-Williams, dr Douglas Long, dr Manuel Marin, Chris Mattison, dr George C. McGavin, dr Jeremy McNeil, dr Rodrigo A. Medellin, dr Fridtjof Mehlum, Chris Morgan, Rick Morris, dr Bryan G. Nelson, dr Gary L. Neuchterlein, Jemima Parry-Jones, Malcolm Pearch, prof. Christopher Perrins, dr Ted Pietsch, dr Tony Prater, dr Galen B. Rathbun, dr Ian Redmond, dr James D. Rising, Robert H. Robins Jeff Sailer, dr Scott A. Schaeffer, dr Karl Schuchmann, prof. John D. Skinner, dr Andrew Smith, dr Ronald L. Smith, dr David D. Stone, dr Mark Taylor, dr David H. Thomas, dr Dominic Tollit, dr Jane Wheeler, dr Ben Wilson, dr David B. Wingate, dr Hans Winkler, dr Kevin Zippel

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Blago Srbije – kulturno-istorijska baština - Tamara Ognjević Autor:: Tamara Ognjević Žanrovi:: Umetnost Izdavač:: Mladinska knjiga Godina izdanja:: 2012 Broj strana: 528 Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd Format: 24x32 cm OD ČEGA JE SAČINJENO „BLAGO SRBIJE” • od 528 strana bogato ilustrovanih pitkih, zanimljivih i informativnih tekstova o spomeničkom nasleđu naše zemlje, kulturne mape Srbije, vremeplova u kom će biti prikazani najznačajniji trenucu i kulturnoj istoriji Srbije radi lakše hronološke orijentacije u knjizi i malog rečnika manje poznatih reči i stručnih termina iz istorije umetnosti i arheologije • od oko hiljadu sjajnih fotografija građevina, arheoloških nalaza, umetničkih dela, upotrebnih predmeta koji se ne viđaju svakog dana • od znanja, umeća i osećaja za lepo višestruko nagrađivanih domaćih autora (istoričarke umetnosti i književnika TAMARE OGNJEVIĆ i fotografa i novinara DRAGANA BOSNIĆA) • od prepoznatljivog raskošnog MK dizajna • od visokokvalitetnih boja i papira ukombinovanih u najboljoj štampariji u zemlji O ČEMU ĆETE ČITATI U „BLAGU SRBIJE” • o preistorijskim nalazištima na tlu Srbije i nalazima koja se čuvaju u našim muzejima (Lepenski Vir, Vinča, Belovode i Belolice, Atenica, Novi Pazar...) • o rimskim i vizantijskim gradovima (Gamzigrad, Caričin grad, Viminacijum, Sirmijum, Vija militaris, Medijana...) • o crkvama, manastirima i palatama (Petrova crkva u Rasu, Sopoćani, Studenica, Mileševa, Dečani, Manasija, Ravanica, Ljubostinja, Kalenić, Lazarica, Bogorodica Ljeviška, Gračanica, Đurđevi stupovi, Žiča, Banjska, Sv. Arhangeli kod Prizrena, manastiri Ovčarsko-kablarske klisure, Prohor Pčinjski, Stara i Nova Pavlica, kuršumlijske crkve, fruškogorski manastiri, Saborna crkva u Beogradu, Ruska crkva u Beogradu, Novosadska katedrala, pančevačke crkve ...) • o utvrđenjimaa, dvorovima, vladarskim letnjikovcima i konacima (Golubac, Bač, Gardoš, Koznik, Maglič, Mileševac, Ram, Smederevo, Užice, Petrovaradin, Kalemegdan, Fantast, Čelarevo, Kapetanovo, Kulpin, Ečka, Stari i Novi dvor u Beogradu, dvorovi na Dedinju, Konak kneginje Ljubice, Konak kneza Miloša, vila Obrenovića u Smederevu, Sremski Karlovci...) • o srednjovekovnim freskama i ikonama (Smrt Ane Dandolo, Beli anđeo, portreti prvih Nemanjića...) • o raskošnim delima primenjene umetnosti (keramika, stakleno posuđe, pribor za jelo, nošnja, nakit, nameštaj, upotrebni predmeti, crkveni mobilijar...) • o slikarstvu novog veka (romantizam, barok, secesija, modernizam...) • o remek-delima arhitekture (gradske kuće u Subotici, Somboru, Zrenjaninu, Hotel Moskva, zgrada francuske ambasade u Beogradu...) • o narodnom graditeljstvu (Manakova kuća, krajputaši, vinski podrumi...) • o rukopisanim, iluminiranim knjigama i opremi za knjige (Miroslavljevo jevanđelje, Beogradska Aleksandrida...) • o vajarstvu od preistorije do novijeg doba (Meštrović, Rosandić, Olga Jančić, Petrić...) • o islamskoj i jevrejskoj umetnosti na tlu Srbije (Bajrakli-džamija u Beogradu, Kalemegdan, Fetislam, Novi Pazar, Sjenica, Pešter, turski fermani, bogato ukrašene svete knjige, nošnja...) • o zadužbinama i umetničkim legatima (Kapetan-Mišino zdanje, legati Milene Pavlović Barili, Paje Jovanovića, Nadežde Petrović...) • o naivnoj umetnosti • o stvaraocima i naručiocima dela (Kapetan Miša Anastasijević, Katarina Ivanović, Jelisaveta Načić, Božidar Karađorđević, Sava Šumanović...) • o istorijskim okolnostima i zanimljivostima (Čegar i Ćele-kula, dinastički sukobi, bune i ustanci, ugovoreni vladarski brakovi...) • o velikim otkrićima (nalazišta ili predmeti značajni u svetskim razmerama) ZAŠTO „BLAGO SRBIJE” • zato što naša zemlja obiluje poznatim i nepoznatim blagom • zato što vodeći srpski muzeji ne rade godinama, što smo izgubili naviku odlaska u njih i što generacije stasavaju bez dovoljno znanja o svojoj kulturnoj baštini • zato što ćemo ono što dobro poznajemo više ceniti i voleti • zato što se niko nije odvažio da pokuša da sve to blago na jasan i pristupačan a vizuelno raskošan način predstavi svim ljudima u našoj zemlji Tamara Ognjević (5. januar 1965) srpska je istoričarka umetnosti, heritolog i književnica. Nakon završene Dvanaeste beogradske gimnazije, upisala je studije istorije umetnosti na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Tu je završila poslediplomske studije, a usavršavala se u SAD, Francuskoj i Velikoj Britaniji.[1] Pisala je tekstove i članke za listove Mladost, Reporter, Start, Svijet, Duga, Borba, Revijalna štampa, Pogledi, Politika, Večernje novosti, TV Studio B, Žena, Nada, Nadanova, Frankfurtske vesti, Dan, Vreme, Blic žena, Blic i NIN. Naučne radove je objavljivala u Zborniku Narodnog muzeja u Beogradu, Zborniku likovnih umetnosti Matice srpske, Leskovačkom zborniku, Novopazarskom zborniku... Autor je izložbe „Kneginja Jelisaveta - dugo putovanje kući” koja je bila izložena u Istorijskom muzeju Srbije od 15. septembra do 14. novembra 2019. godine.[2] Član je Udruženja književnika Srbije, Udruženja novinara Srbije, Međunarodne novinske federacije i Udruženja likovnik umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije (ULUPUDS).[1] Učestvovala je na brojnim međunarodnim i domaćim naučnim skupovima. Osnovala je 2009. godine Centar za istoriju, teoriju i menadžment umetnosti Artis, koji je član Međunarodnog saveta muzeja (ICOM).

Veoma dobro očuvano. Autor - osoba Grlić, Ljubiša Naslov Enciklopedija samoniklog jestivog bilja / Ljubiša Grlić ; [fotografije Ljubiša Grlić i Stipe Hećimović ; crteži Nela Krstić] Vrsta građe enciklopedija, leksikon Jezik srpski Godina 1990 Izdanje 2. izd. Izdavanje i proizvodnja Zagreb : August Cesarec, 1990 (Ljubljana : Delo) Fizički opis 391 str. : ilustr. u bojama ; 25 cm Drugi autori - osoba Hećimović, Stipe Krstić, Nela Zbirka Biblioteka Priručnici Napomene Bibliografija: str. 364-366 Registri. Predmetne odrednice Jestive biljke -- Enciklopedije Samonikle biljke – Enciklopedije IZ PREDGOVORA PRVOM IZDANJU U posljednje vrijeme povećava se interes za jestive biljke koje slobodno rastu u prirodi. Spoznaja da živimo u sve zagađenijem i zatrovanijem svijetu mijenja neke ustaljene pristupe prehrani i postepeno nas orijentira prema zdravoj prirodnoj biljnoj hrani, kojom naše jelovnike možemo i osvježiti i obogatiti. Sve više maha uzimaju pokreti koji teže približiti suvremenog čovjeka prirodi, a širi se i vegetarijanstvo, koje će u bogatstvu naše flore naći veliké mogućnosti za ostvarenje svojih ideja. Osim toga, sadašnje naše teškoće i sniženi standard života upućuju nas na prirodu, na neiscrpne i besplatne izvore biljne hrane. Napokon, neizvjesnost življenja u današnjem nemirnom svijetu, a i strah od izbijanja rata, navode nas da razmišljamo o rezervnoj hrani, koja bi nam olakšala preživljavanje u svim okolnostima što bi nas mogle zadesiti. Rezultate prvih istraživanja vitaminske vrijednosti 75 vrsta naših divljih jestivih biljaka objavio sam još 1952-54, a pokušaji sistematizacije takvog bilja datiraju od 1954–56, kada su izašle moje prve knjige s tog područja. U njima sam nastojao skrenuti pažnju na obilje novih, do tada kod nas nepoznatih izvora zdrave i ukusne hrane, što ih nalazimo u bogatoj i raznolikoj flori naše zemlje. Slijedila su mnoga istraživanja i publikacije naših vojnih stručnjaka, tako da o samoniklom jestivom bilju danas postoji već prilično opsežna domaća literatura. Za više od 30 godina bavljenja tim područjem prikupio sam obilnu građu. Uz terenska i laboratorijska istraživanja, anketiranja te organoleptičke i kulinarske eksperimente, snimio sam više od 3000 fotografija jestivih biljaka na njihovim prirodnim staništima, a skupio sam i mnoštvo podataka proučavanjem strane i domaće literature. Smatrao sam korisnim srediti sav taj materijal, sažeti ga i objaviti u obliku popularnog, bogato ilustriranog priručnika. Budući da je moja knjiga Samoniklo jestivo bilje (1980) već duže vrijeme rasprodana, a kako se zanimanje za djelo takva sadržaja ne smanjuje, prihvatio sam se pripremanja ovog izdanja. Svjestan sam da naslov „Enciklopedija“ obavezuje i da pretpostavlja što kompletnije, sistematski i pregledno obrađeno gradivo, u kojem će čitalac brzo i jednostavno doći do željenih informacija. U ovu knjigu, za razliku od prethodne, nisam uvrstio jestive gljive, jer su posljednjih godina kod nas objavljeni specijalizirani gljivarski priručnici. Ipak, ova je knjiga sadržajem opsežnija, već i zato što je sistematski dio proširen sa 140 novih, kod nas dosad neopisanih jestivih vrsta. Tako je ovdje u zasebnim člancima obrađeno ukupno 409 biljnih vrsta, a uz to je veći broj jestivih biljaka uzgredno opisan u člancima o njima srodnim vrstama. Tekstovi o ranije uvrštenim biljkama za ovu su enciklopediju temeljito revidirani, prošireni i dopunjeni. Sistematski dio knjige ilustriran je sa 490 odabranih fotografija, od kojih su više od polovice nove, ranije neobjavljene. Znatno je proširen i uvodni, opći dio, u koji su ušla neka nova poglavlja. Biljke su i u ovoj knjizi obrađene po botaničkom sistemu, tako da je kao temeljna taksonomska kategorija uzéta biljna vrsta, a kao viša kategorija porodica. Tamo gdje su uvrštene po dvije ili više vrsta iz jedne porodice, iznijeta su i neka karakteristična obilježja te porodice. Pri morfološkom. opisivanju i izlaganju ostalih podataka držao sam se za sve biljke istog redoslijeda, pa će čitaoci, nadam se, lako naći podatke koji ih budu zanimali. Novost je da su sve uvrštene biljke po značenju razvrstane u tri skupine (A, V i C), što će omogućiti lakše odabiranje. U ovo izdanje uveden je i ilustrirani Rječnik stručnih pojmova, koji će čitaocima s nedovoljno stručnog znanja olakšati snalaženje u priručniku. Kalendar branja donosi pregled dostupnosti jestivih vrsta u pojedinim mjesecima. Indeksi botaničkih i narodnih naziva na kraju knjige također će omogućiti brzo pronalaženje podataka o pojedinim biljnim vrstama. Svojom suradnjom i sugestijama mnogo su me obavezali mr Stipe Hećimović, prof. Dragomir Brkić, prof. Dr Takanobu Itai, prof, dr Vladimir Dévidé, gospoda Yasuyo Hondo, drCharles C. Fulton, prof. dr Vanda Kochansky-Devidé, recenzenti profesori dr Zvonimir Dévidé i dr Mirko Filajdić te autor crteža Nela Krstić. Svima i ovdje srdačno zahvaljujem. Zagreb, u studenom 1985. Lj. G. UZ DRUGO IZDANJE Tekst prvog izdanja temeljito je revidiran, na više mjesta dotjeran ili dopunjen novijim podacima. Usvojio sam i neke sugestije čitatelja, na čemu im i ovdje zahvaljujem. Zagreb, u siječnju 1990. Samonikle jestive biljke su najstariji izvor hrane dostupan ljudskoj vrsti. Danas je upotreba ovog izvora hrane očuvana samo kod zajednica koje nisu imale jači dodir sa civilizacijom. Tokom novije istorije samoniklo jestivo bilje najčešće se koristilo u vreme raznih nepogoda i nestašica izazvanih ratovima, ali posljednjih decenija interes za ovu oblast sve više raste, kako kod nas tako i u celom svetu. Značaj samonikle flore kroz istoriju Samonikle jestive biljke, odnosno divlja flora bio je osnovni izvor hrane praistorijskog čoveka pre nego što se naučio lovu i ribolovu. Razvojem civilizacije čovek je počeo da kultiviše jestive biljke i postepeno izgubio urođeni instinkt za prepoznavanje jestivih biljaka. Međutim, samonikla flora je tokom istorije ostala značajan izvor hrane, pogotovo u kriznim vremenima (kakvi su ratovi, na primer), pa se znanje o jestivosti pojedinih biljaka održalo i do danas. Po pravilu su samonikle biljke znatno bogatije vitaminima i mineralima od gajenih vrsta, a takođe u najvećoj meri oslobođene najrazličitijih toksina koji se koriste u savremenoj poljoprivredi (herbicidi, insekticidi i sl.) i prehrambenoj industriji (različiti aditivi). Osim toga, veliki broj jestivih vrsta svrstava se i među lekovite biljke i obratno, a lekovito delovanje biljaka može se (osim kroz čajeve, tinkture i sl.) ispoljiti kroz jela pripremljena od njih. Ne postoji oštra granica između fitoterapije i dijetoterapije. Obe ove grane medicine stare su koliko i samo čovečanstvo. Zanimljiv je podatak da su se, tokom 20. veka, pripadnici mnogih primitivnih plemena, kojima je samonikla flora do tada bila osnovna hrana, počeli razboljevati zbog prelaska na način ishrane civilizovanog čoveka. Podela Samonikle lekovite biljke mogu se razvrstati na više načina, a osnovna podela može biti prema delovima biljaka koji se mogu koristiti u ljudskoj ishrani. Korenasto povrće U ovu grupu spada mesnato korenje, lukovice, krtole i rizomi. Najviše vrsta sa jestivim podzemnim delovima ima među monokotiledonim biljkama. Tu prvenstveno spadaju razne vrste kaćuna i drugih vrsta iz porodice orhideja, zatim mnoge vrste iz porodice ljiljana (lukovi, grančica, divlji ljiljan, pokosnica, ptičje mleko, pasji zub, vilin luk) i neke močvarne i vodene vrste (strelica, vodena bokvica, vodoljub, rogozi, trske, dremovac). Među dikotiledonim biljkama najviše vrsta sa jestivim podzemnim delovima ima među glavočikama (čičoka, stričak, čičak, cikorija, maslačak, kozja brada, kravačac, dragušica), zatim među zvončićima i lopočovkama, dok su u drugim porodicama manje zastupljene. Glavni hranljivi sastojak divljeg korenastog povrća najčešće je skrob, a kod glavočika i inulin. Hranljiva vrednost slična je žitaricama od kojih je korenasto povrće siromašnije belančevinama. Podzemni delovi jednogodišnjih biljaka najčešće se sakupljaju u jesen, na kraju vegetacione sezone, dok se podzemni delovi višegodišnjih biljaka sakupljaju i u jesen i u proleće. Kada ne sadrže gorke, opore, škodljive ili nesvarljive sastojke ovi podzemni delovi mogu poslužiti kao ukusno povrće. Mogu se jesti prokuvani ili pečeni na žaru, poput krtola kaćuna ili dodavati salatama u svežem stanju, kako se najčešće koriste različiti divlji lukovi (sremuš, vlašac, vinogradarski luk, planinski luk, sibirski luk i druge vrste). Druge vrste divljeg korenastog povrća, obzirom da su često veoma bogate skrobom, mogu se sušiti, mleti i koristiti za mešenje hleba ili kao zamena za kafu. Pre upotrebe treba ih dobro oprati, a po potrebi i oljuštiti. Neki podzemni delovi koji se prikupljaju mogu se sušiti i kao takvi kasnije koristiti za pripremu čajeva ili kao začini. Podzemne delove aromatičnih vrsta ne bi trebalo pre sušenja prati, već samo dobro obrisati čistom krpom. Očišćena biljna droga seče se na sitnije komade ili listiće i niže na konac ili rasprostire u tankom sloju na specijalnim mrežama. Suši se prirodnim putem na promajnom mestu, može i na osunčanom. Osušeni podzemni biljni delovi čuvaju se u suvim i hladnim prostorijama, nearomatični u kartonskim kutijama ili papirnim kesama, a aromatični u staklenim posudama. Divlje zeleno povrće Divlje povrće je najpoznatija i najrasprostranjenija kategorija samoniklog jestivog bilja. Najčešće se za jelo upotrebljavaju mladi listovi ili prolećni izdanci, a ređe ceo nadzemni deo biljke. Divlje zeleno povrće raste na gotovo svakoj zelenoj površini, a neretko se mogu naći oko ljudskih naseobina, uz puteve, na železničkim nasipima i sličnim mestima. Često se ubrajaju i u korove. Najukusnije vrste ove grupe samoniklih biljaka pripada porodicama kupusnjača, glavočika, troskota, lobodnjača i štitara, ali i među mnogim drugim. Posebno su sočni i ukusni izdanci nekih trajnica dok im se još nisu razvili listovi, kao na primer izdanci špargle, bljušta, pepeljuge, hmelja, paviti, japanske kiselice itd. Divlje zeleno povrće posebno je značajno kao bogat izvor vitamina C, obično bogatiji od gajenog povrća. Ovim vitaminom naročito su bogati listovi vrsta iz porodica kupusnjača i ruža. Karoten je takođe prisutan u svi zelenim biljnim delovima. Pored ova dva vitamina divlje zeleno povrće bogato je i vitaminima B1, B2, E, K, P, folnom kiselinom i mnogim drugim bioaktivnim materijama. Zeleni delovi biljaka beru se dok su još mladi i sočni, najčešće pre cvetanja. Starenjem i formiranjem cvetova često gube prijatan ukus i postaju gorki i nejestivi, a neke vrste mogu čak sadržati i otrovne sastojke. Biljke je najbolje sakupljati rano ujutro, dan-dva posle obilne kiše. Biljke ubrane posle kiše ili u zaseni blažeg su ukusa od onih ubranih tokom sušnih dana ili na osunčanim mestima. Divlje zeleno povrće najčešće se koristi sveže, u salatama, kada je njegova hranljiva vrednost i najveća, ali se mogu pripremati i kao variva ili čorbe. Divlje povrće svežinu može sačuvati u frižideru nekoliko dana, ali se takođe može i konzervirati i sačuvati kao zimnica. Neki od načina konzerviranja su: zamrzavanje – u zamrzivaču se divlje zeleno povrće može čuvati nekoliko meseci, a pre zamrzavanja potrebno ga je blanširati (preliti vrelom vodom); sušenje – biljke je najbolje sušiti prostrto u tankom sloju, na čistoj podlozi, na provetrenom mestu zaklonjenom od direktnog sunca; ukiseljavanje – divlje zeleno povrće može se ostavljati kao turšija, na isti način kao i gajeno. Jestivi cvetovi Slatki napitak od suvog grožđa, limuna, jaja i cvetova crne zove Jestivi samonikli cvetovi bliski su divljem povrću, ali se od njega razlikuju većim sadržajem šećera, a često i prijatnim mirisom koji se dobro slaže sa raznim poslasticama, pa je i njihova primena u kulinarstvu nešto drugačija. Osim toga cvetovi su i dekorativni, pa uvek mogu poslužiti za ukrašavanje različitih obroka, kako slatkih tako i slanih. Mnogi cvetovi sadrže važne bioaktivne sastojke, poput vitamina C, a oni žute boje bogati su bioflavonoidima i karotenom. Cvetovi se sakupljaju kada su u punom razvoju, mada se kod nekih vrsta koriste i pupoljci (pupoljci dragoljuba mogu se koristiti kao začin - zamena za kapar). Aromatični cvetovi sakupljaju se rano ujutro, pre izgrevanja sunca, a nearomatični oko podneva. Cvetovi različitih vrsta mogu se koristiti za pripremu raznih poslastica (cvetovi crne zove ili bagrema), čorbi, variva ili salata (cvetovi dragoljuba i crvene deteline) ili omleta (cvetovi maslačka), ali se najčešće koriste za dekoraciju (cvetovi ljubičice, bele rade, nevena, crnog sleza, jagorčevine i dr). Cvetovi različitih vrsta mogu se i sušiti i tako osušeni koristiti za pripremu aromatičnih biljnih čajeva (crvena detelina, lipa, kamilica, divizma). Suše se kao i zeleno povrće, u tankom sloju, na čistoj podlozi, na provetrenom i zasenjenom mestu. Osušeni cvetovi čuvaju se na hladnom mestu, nearomatični u kartonskim kutijama ili papirnim kesama, a aromatični u staklenim posudama. Divlji plodovi Sirupi od samoniklog voća i cveća Divlje voće, odnosno jestivi plodovi samoniklih biljaka dospevaju za branje od početka juna do kasne jeseni, odnosno u periodu kada drugi delovi najvećeg broja vrsta samoniklih biljaka nisu više jestivi. Najveći broj divljih vrsta sa kojih se sakupljaju plodovi svrstan je u porodicu ruža (Rosaceae), ali ih ima i u drugim porodicama (vresovke, ogrozdi, kozokrvinke, drenovke, šipci i dr). Divlji plodovi (jestivi, ali i otrovni!) najčešće su živo obojeni. Imaju mesnat i sočan perikarp (oplodnicu, omotač ploda) u kome je jedno seme (kod koštunica – džanarika, trnjina, drenjina, lešnik...), više semena (bobice – ribizla, borovnica, šipurak, glog...), ili pripadaju grupi zbirnih plodova (kupina, malina, šumska jagoda). U divlje plodove ubrajaju se i šišarke nekih četinara (na primer šišarke občne kleke, tise). Divlji plodovi su, zavisno od vrste, značajan izvor vitamina, naročito vitamina C i karotena, a takođe su bogati i mineralima (kalijum, kalcijum, fosfor, magnezijum), ugljenim hidratima, organskim kiselinama (jabučna, limunska, vinska), skrobom, pektinima i dr. Samonikli divlji plodovi najčešće se beru kada su sasvim zreli, jer su tada najukusniji i sadrže najviše hranljivih materija. Međutim postoje i oni koji su po sazrevanju tvrdi, oporog ili kiselog ukusa, a postaju ukusni tek posle jačih mrazeva, kada postanu prezreli i nagnjili.[Ovde nije reč o pravom procesu truljenja pod uticajem mikroorganizama, već o procesu samomaceracije, odnosno pretvaranju tvrdog perikarpa u kašastu masu pod uticajem enzima koji razlažu ćelijske membrane.] Ovakvi su plodovi mukinje, brekinje, jarebike ili oskoruše. Nasuprot njima šipurak se bere čim zarudi (počne da se crveni) jer sasvim zreo plod postaje mekan, teže se obrađuje i brže propada, a uz to u njemu ima manje vitamina C nego u nedozrelom plodu. Pri sakupljanju samoniklih plodova strogo se mora voditi računa da se dobro upozna izgled ne samo ploda, već i cele biljke, njene morfologije i staništa na kojima se može naći, kako ne bi došlo do zamene vrsta. Treba uvek imati na umu da u prirodi postoje brojne vrste čiji su plodovi otrovni, ali često naizgled sočni i ukusni, jarkih i privlačnih boja. Ovakve zamene najčešće se mogu desiti pri sakupljanju bobica i njihov ishod u nekim slučajevima može biti i fatalan. Divlje voće najčešće se konzumira sveže, samo ili kao sastojak voćnih salata, ali se može, poput kultivisanog voća, koristiti i za pripremu različitih poslastica ili kao zimnica u obliku sokova, sirupa, kompota, džemova, želea... Divlji plodovi mogu se i sušiti i kasnije koristiti uglavnom za pripremu ukusnih čajeva. Od divljeg voća mogu se spravljati i voćna vina, rakije i likeri, kao i voćno sirće. Kod pripreme nekih vrsta samoniklog voća treba biti veoma oprezan, jer su im neki delovi jestivi, a drugi otrovni. Karakterističan primer za ovu pojavu je tisa (Taxus baccata), kod koje je crveni omotač oko šišarice sočan i ukusan, dok je sama šišarica unutar njega veoma otrovna, kao i svi ostali delovi ove vrsta. Seme Seme je po svom sastavu najkompletnija i verovatno najzdravija hrana, jer sadrži znatnu količinu skroba, belančevina, bogato je vitaminom E, vitaminima B kompleksa, kao i važnim mineralima. Najčešće se sakuplja seme lobode, deteline, tušta, vijušca, gunjice, štira, nekih trava, kao i seme nekih vrsta drveća, kakvi su žirevi hrasta i bukve, pitomi kesten i seme borova (seme borova je najčešće veoma sitno, osim semena pinjola, koje je u svetu veoma cenjeni začin). Kalendar branja samoniklih jestivih biljaka FEBRUAR – plodovi breze, borovi pupoljci MART – kora hrastova i drugog drveća, jagorčevina, kopriva, ljubičica, maslačak, podbel, pupoljci topole, pupoljci breze i drugog drveća, vodopija APRIL – pitomi kesten, dobričica, glog, jagorčevina, kamilica, kopriva, lazarkinja, ljubičica, dan i noć, maslačak, oman, plućnjak, podbel (cvet i list), rosopas, rusomača, srčenjak MAJ – bagremov cvet, bokvica, dobričica, glog, jagoda, kamilica, kopriva, kesten pitomi, mrtva kopriva, kupina, lazarkinja, lipa, maslačak, majkina dušica, matičnjak, medveđe grožđe, plućnjak, podbel, preslica, rosopas, vrkuta, crna zova, žalfija JUN – gloginje, beli slez, bokvica, borovnica, dan i noć, divizma, dobričica, glog, kesten pitomi, jagoda, jagorčevina, mrtva kopriva, kruška, kupina, malina, matičnjak, majčina dušica, majska ruža, neven, pelin, orah, plućnjak, rusomača, preslica, različak, slez crni, suručica, kamilica, vrkuta, vranilova trava, cvet zove JUL – bokvica, borovnica, breza, brđanka, divizma, divlja ruža, dupčac, kunica, jagoda, žalfija, kim, kokotac, kopriva, mrtva kopriva, kupina, lipa, matičnjak, nana, orah, pelin, podbel, preslica, slez beli i crni, timijan, kamilica, trandovilje, troskot, vrkuta, vranilova trava, vratić, cvetovi zove AVGUST – kim, breza, šipurak, drenjina, kopriva, hmelj, kupina, slez beli i crni, hrastova kora, lincura, nana, orah, pelin SEPTEMBAR – divizma, šipurak, drenjina, hmelj, hrastova kora, kokotac, lincura, nana, neven, oman, orah, pelin, slez beli, zečji trn, slatki koren, žutika, divlja šargarepa OKTOBAR – brđanka, dinjica, glog, iđirot, kopriva, lincura, maslačak, slez beli, zečji trn, slatki koren NOVEMBAR – gloginje, iđirot, maslačak MG144 (N)