Plisani meda 23 cm veci sa zvucnim efektom kada se pritisne na stomak cuje se pesma Happy Birthday Mali djavolcic 16 cm, ali njemu je verovatno baterija istrosena i ne reaguje na dodir Stanje sa slike https://picclick.de/BB-Direkt-B%C3%A4r-M%C3%A4dchen-Kleid-Rot-Stofftier-Kuscheltier-173265440984.html SVI MOJI PREDMETI NA KUPINDU : t https://www.kupindo.com/pretraga.php?Pretraga=&CeleReci=0&Prodavac=180001&Grupa=87

GRAD VALJEVO Urednik - Zdravko Ranković Izdavač - Kolubara, Valjevo Godina - 2011 178 strana 21 cm ISBN - 978-86-83763-42-9 Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Položaj Od primiritelnog suda do gradske uprave 60 GRADONAČELNIKA Milivoj Tomić Milovan B Tadić Pavle Milivojević Balinovac Dimitrije Mitrović Lazar Glišić Vasilije Živko Tadić Konstantin Kosta A Stojšić Ljubomir Tadić Jakov Mihailović Radovan Lazić Miloš L. Glišić Kosta P. Popović Živko S. Gavrilović Kasijan A. Stojšić Lazar V. Lazarević Vladimir J. Tadić Vučić Milovanović Miladin Ljubičić Ljubomir S. Đukić Janko I. Babić Sreten B. Đurić Pavle M. Janković Dragutin Dragić Atanacković Stevan Korać Milinko M. Drašković Marjan N. Birčanin Manojlo Panjević Mateja Mata Nenadović Stevan T. Janković Rista Topalović Vojislav R. Tadić Milan Matić Milutin Dojčinović Dimitrije Mita Milić Mirko Obradović Strahinja Laušević Konstantin Kosta Todorović Marko Babić Aleksandar O. Lomić Žarko V. Tadić Božidar Luković Živojin P. Isailović Vasilije Vasa Nožica Živorad Ljubičić Vukosan Kosan Urošević Dušan Vojinović Grozdan Đukanović Radomir Vićentijević Slobodan Lole Milivojević Ljubiša Milošević Desimir Maksimović Sreten Janković Živko I. Petrović Borko Mitrović Dušan Mihajlović Slobodan Đukić Milorad Ilić Tomislav Milanović Jovan Tomić Zoran Jakovljević POČASNI GRAĐANI Od generala i lekara do političara i slikara PRAZNICI, SIMBOLI Slava Dan Valjeva Grb i zastava STATISTIKA Stanovništvo DATUMI Januar Februar Mart April Maj Jun Jul Avgust Septembar Oktobar Novembar Decembar Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Naslov: Srebrenica jul 1995. : u traganju za istinom Autor: Milivoje Ivanišević Izdavač: Beograd : Hrišćanska misao Pismo: ćirilica Br. strana: 224; faks. ; Format: 21 cm Povez: meki sa klapnama Tiraž: 500 Knjiga je u celosti (listovi, korice, povez) veoma dobro očuvana: listovi su potpuno čisti i ravni, nigde nema podvlačenja, obeležavanja, dopisivanja, `magarećih ušiju` i sl. i odlično su povezani međusobno i sa koricama. a) Građanski rat - Bosna i Hercegovina - 1992-1995 b) Ratni zločini - Srebrenica - 1992-1995 c) Žrtve rata - Srebrenica - 1992-1995 - popisi

Naslov: Jovan Dučić i dijaspora u Americi 1941-1943 : o neodrživosti jugoslavizma Autor: Mihailo Stanišić Izdavač: Beograd : Nova Evropa Pismo: ćirilica Br. strana: 125 Format: 21 cm Povez: meki Knjiga je u celosti (listovi, korice, povez) odlično očuvana: listovi su potpuno čisti i ravni, kao novi su, nigde nema podvlačenja, obeležavanja, dopisivanja, `magarećih ušiju` i sl. i odlično su povezani međusobno i sa koricama. a) Srpsko pitanje - 1941-1945 b) Jugoslovensko pitanje 1941-1943 c) Političke emigracije, srpske - SAD - 1941-1943 d) Političke emigracije, jugoslovenske - SAD - 1941-1943

Naslov: Grbalj : dobrovoljci u ratovima 1912-1918 Autor: Marko S. Šovran Izdavač: Beograd : Udruženje ratnih dobrovoljaca 1912-1918, njihovih potomaka i poštovalaca, Podružnica Grbalj ; Beograd : Stručna knjiga Pismo: ćirilica Br. strana: 168 ; ilustrovano Format: 25 cm Povez: tvrdi Knjiga je u celosti (listovi, korice, povez) odlično očuvana: listovi su potpuno čisti i ravni, nigde nema podvlačenja, obeležavanja, dopisivanja, `magarećih ušiju` i sl.; na belini predlista posveta autora, na unutrašnjoj strani korica uredno prelepljen potpis bivšeg vlasnika. a) Balkanski ratovi 1912-1913 - Dobrovoljci b) Prvi svetski rat 1914-1918 - Dobrovoljci c) Grbalj

Ljubiša Petković: HAŠKE MUKE Autor predgovora: Ljubiša Petković Godina izdanja: 2011. Svedok tužilaštva pred Pretresnim većem III Međunarodnog suda u predmetu Tužilac protiv Vojislava Šešelja - osuđen na četiri meseca zatvora Krivično delo za koje je proglašen krivim: Nepoštovanje Međunarodnog suda (pravilo 77(A)(ii) Pravilnika o postupku i dokazima Međunarodnog suda) • Nije se odazvao na poverljivi obavezujući nalog Međunarodnog suda da se pojavi kao svedok Suda. Nalog (umesto optužnice) 13. maj 2008. (obelodanjen 28. maja 2008.) Prvo stupanje pred Sud 29. maj 2008, izjasnio se da nije kriv Presuda Pretresnog veća 11. septembar 2008, osuđen na četiri meseca zatvora Izdržao kaznu Kaznu je izdržao 26. septe SAJ. POL. B. 1

BOGUMIL HRABAK PODGORICA DO POČETKA XIX VIJEKA Izdavač - B. Hrabak, Beograd Godina - 2000 224 strana 24 cm novo SADRŽAJ: Predgovor ZETA I NASELJE NA UŠĆU RIBNICE U MORAČU DO XIV VIJEKA PODGORICA U XIV I XV VIJEKU - od prvog pomena od utvrđivanja Turaka 1. Politička zbivanja i dnevna događajnost 2. Privreda Zete i poslovni ljudi Zete i Podgorice u Kotoru i Dubrovniku PODGORICA U XVI VIJEKU 1. Opšti uslovi života i političke prilike 2. Podgorica u sklopu timarsko-spahijskog sistema od popisa 1485. do prvih čiftluka 3. Privreda Podgorice u XVI vijeku 4. Populacija Podgorice u XVI vijeku i njen etnički i vjerski sastav PODGORICA U XVII VIJEKU 1. Politička zbivanja i svakodnevica u Podgorici tokom XVII stoljeća 2. Privreda i trgovina Podgorice u XVII vijeku PODGORICA U XVIII VIJEKU 1. Dnevna događajnost i političke okolnosti Podgorice - vojni logor 2. Društvena struktura Podgorice u XVIII stoljeću 3. Privreda Podgorice u XVIII vijeku 4. Konfesionalno-nacionalitetni momenti u Podgorici u XVIII vijeku 5. Podgorica u prelomnim godinama 1797-1814.

MILOJKO BRUSIN SRPSKO-HRVATSKI ODNOSI I SRBI U HRVATSKOJ - istoriografsko-etnografska studija Izdavač - Feljton, Novi Sad Godina - 2008 126 strana 23 cm ISBN - 978-86-84863-06-7 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Naseljavanje Srba na Balkanskom poluostrvu Hrvatska u Srednjem veku O srpskom imenu kroz vekove Stanovništvo Bosne i Hercegovine Turska osvajanja Hercegovine, Hrvatske i Dalmacije Seljaci raja i stočari Vlasi Srbi martolosi i vojnuci u turskim krajinama Poraz Mađarske kod Mohača 1526. godine i osnivanje vojnih krajina u Hrvatskoj Seobe Srba u vojne krajine u Hrvatskoj Ekonomski uspon Srba u Habsburškoj monarhiji Srbi u Dalmaciji pod vlašću Mlečana Srem u Srednjem veku Vladavina sremskih despota O nacionalnoj svesti Srba u Hrvatskoj Srpski jezik i ćirilsko pismo Srba u Hrvatskoj Razvitak školstva kod Srba u Hrvatskoj u XVIII i XIX veku Ilirski pokret i Jugoslovenstvo u Hrvatskoj Ilija Garašanin i Jugoslovenstvo Saradnja vojvođanskih Srba sa Hrvatima 1848.-49. godine Doba Bahovog apsolutizma (1851.-1859.) Obnova parlamentarizma u Hrvatskoj Spoljna politika kneza Mihaila Obrenovića (1860.-1868.) Okupacija Bosne i Hercegovine Napori Srba u Hrvatskoj za očuvanje svoga imena, jezika i pisma Uloga i značaj notabiliteta u srpsko-hrvatskim odnosima Zagreb - političko središte svih Srba u Austro-Ugarskoj Položaj Srba u Hrvatskoj krajem XIX i početkom XX veka O „veleizdajničkom” procesu Život Srba u Dalmaciji pod vlašću Austrije Značaj „Pacta conventa` i uticaj hrvatske stranke prava na srpsko-hrvatske odnose Jugoslovenska saradnja Srba i Hrvata Vidovdanski atentat i I svetski rat Jugoslavija kao ratni cilj Srbije Obrazovanje zajedničke države južnih Slovena Stanje u Kraljevini SHS od 1918. do 1929. godine a) Ekonomsko stanje posle 1918. godine b) Političke prilike od 1918.-1929. godine Lični režim kralja Aleksandra Vladavina kneza Pavla (1934-1941) Aprilski rat (6.-17. aprila 1941) Organizovanje NDH i genocid nad Srbima od 1941 do 1945 godine Građanski rat 1941.-1945. godine a) Jugoslovenska vojska u otadžbini D Mihailovića b) Narodno-oslobodilački pokret jugoslovenskih komunista v) Režim generala Milana Nedića g) Nagodba naših saveznika o posleratnoj vlasti u Jugoslaviji Sporazum Tito - Šubašić i oslobođenje Jugoslavije Demokratska federativna Jugoslavija Položaj Srba u Hrvatskoj Sukob Tita sa Staljinom i logor na Golom otoku Titova vladavina i studentska pobuna 1968. godine MASPOK - izraz hrvatskog separatizma Stanje u Jugoslaviji od 1973. do 1990. godine Raspad Savezne Federativne Republike Jugoslavije Stvaranje Srpske Autonomne oblasti Krajine Odvajanje SAO Krajine od Republike Hrvatske Proglašenje Republike Srpske Krajine a) Vens-Ovenov plan za PC Krajinu Stanje u RS Krajini posle dolaska plavih šlemova Plan Z-4 - autonomija za Krajinu Okučani i operacija „Bljesak` U iščekivanju kraja RSKrajine Operacija „Oluja” Krajina posle operacije „Oluja” Literatura Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Autor: Herbert Grün Izdavač: `Naprijed`, Zagreb Broj strana: 244 Pismo: Latinica Povez: Tvrd Format: 20 cm Adolf Oto Ajhman (nem. Adolf Otto Eichmann; Zolingen, 19. mart 1906 — Ramla, 1. jun 1962) je bio oficir visokog ranga u nacističkoj Nemačkoj i služio je kao oberšturmbanfirer u SS. Bio je rukovodilac referata IV B/4, u Glavnom uredu bezbednosti Rajha u čijoj nadležnosti je bilo proganjanje i uništavanje Jevreja. Bio je zadužen za koordinaciju plana istrebljenja miliona ljudi tokom Holokausta, posebno Jevreja, koje je nazvano „Konačno rešenje“ (Endlösung). Organizovao je pronalaženje i odvođenje ljudi u razne koncentracione logore. Stoga, često je nazivan i „Glavnim egzekutorom“ Trećeg rajha. Posle pada Rajha Amerikanci su ga uhapsili ali je greškom pušten. Uspeo je da pobegne u Južnu Ameriku (Argentinu), gde je živeo sve do 1960. godine kada ga je locirala izraelska tajna služba, Mosad. Pripadnici Mosada su ga kidnapovali i odveli u Izrael, gde mu je i suđeno, u Jerusalimu tokom 1961-e godine, a kao bivši SS potpukovnik i ratni zločinac osuđen je na smrt vešanjem. Smrtna kazna je izvršena u izraelskom zatvoru u Ramli 1. juna 1962. Tvrd povez. Na koricama knjige vidljivi tragovi starosti. Potpis ranijeg vlasnika na prelistu, unutrašnjost u odličnom stanju. Na drugoj slici prikazan deo sadržaja.

Naslov originala: Mark Mazower : The Balkans: A Short History. Mark Mazover : Balkan, kratka istorija. Марк Мазовер : Балкан, кратка историја. Izdavač: Alexandria press. Mesto: Beograd. Godina izdanja: 2003. Pismo: latinica. Povez: broš. Broj strana: 215. Prevod: Aleksandar B. Nedeljković. Ilustrovano: mape. Napomene, obimna bibliografija, indeks imena i pojmova. Knjiga nije korišćena, praktično je nova, samo je stajala. O knjizi: `Kad bi intelektualna istorija zapadnjačkih stereotipova o Balkanu bila samo stotinu godina stara, bilo bi teško objasniti zašto nas ti klišei još uvek tako jako drže. Ali termin `Balkan`, iako je nastao relativno nedavno, počiva na temeljima nekih drugih asoeijacija, koje sežu kudikamo dublje u zapadnu misao. Jedna od tih aso-eijaeija jeste napetost između pravoslavnog i katoličkog hriščanstva, kristalizovana kad su krstaši opljačkali vizantijsku pre-stonieu, Konstantinopolis godine 1204. Ali, svakako je od toga još važniji duboki ponor ncrazumcvanja koji leži između svc-tova hriščanstva i islama, ponor zbog koga je duže od jednog milenijuma - od sedmog veka pa barem do kraja sedamnaestog -trajala kompleksna borba za teritorije ali i za um Evrope... Mark Mazover je profesor istorije na Londonskom Univerzitetu. Autor brojnih knjiga o istoriji Evrope i balkanskih zemalja.` Iz sadržaja: ..., Zemlja i njeni stanovnici, Pre nacije, Istočna pitanja, Izgradnja nacije - države,...

Sirija, zemlja mrtvih duša: Stvaranje i ustrojstvo Islamske države / Havijer Espinosa, Monika G. Prijeto Beograd 2016. Mek povez, 350 strana. Knjiga je odlično očuvana. R17 Kad je u Siriji izbila revolucija, marta 2011, malo ko je mogao da pretpostavi da će miroljubive demonstracije biti gušene bombama, hemijskim oružjem i pažljivo smišljenom strategijom čiji je cilj bio raspirivanje verske mržnje. Ta revolucija odvela je Siriju u građanski rat i pretvorila je u tablu na kojoj svetske sile vuku poteze. Svesni značaja tog problema, Havijer Espinosa i Monika G.Prijeteo pratili su od prvih dana složenu i tešku strategiju koja je zadesila zemlju, prelazeći ilegalno granice i izlažući se opasnostima, sve dok ekstremizam nije progutao revoluciju, a ISIS oteo Havijera Espinosu. Zapanjujuća, jeziva i uzbudljiva priča koja objašnjava složenu dinamiku razvoja sirijskog građanskog rata, opisujući potresan aktuelan događaj ispričan iz prve ruke. Sadržaj: PROLOG 1. Diktatura Doktora B . 2. Revolucija 2.0 3. Homs, kolevka revolucije 4. Sloboda u planinama Idliba 5. Baba Amr, prvi napad 6. Poslednja bitka za Baba Amr 7. Radikalizacija pobune 8. Sektaški otrov u venama revolucije 9. Širenje pobune i mržnje 10. Humor, poslednja barikada pred haosom 11. Napad na Alep 12. Život medu ruševinama 13. Sirija se vraća u srednji vek 14. Raka, poslednja iluzija 15. Nafta u rukama ISIS-a 16. Veliki progon 17. Sirijski rat vodi se u Libanu 18. Stvaranje Islamske države 19. Osveta u Taftanazu 20. Linija koja nikad nije bila crvena 21. ISIS uništava revoluciju 22. U utrobi Islamske države 23. Pregovori sa đavolom EPILOG. Kalifat razara revoluciju BELEŠKE BIBLIOGRAFIJA

Božidar V. Nedeljković : RADNA ORGANIZACIJA ZA PROIZVODNJU ČARAPA I TRIKOTAŽE INEX PARTIZANKA , R. O. Inex-Partizanka Beograd 1987, str. 206. Privredna monografija. Sadržaj na slici. Očuvanost 4. Božidar V. Nedeljković (Prokuplje, 1923. — Beograd, 2004)[1] bio je srpski reditelj, filmski scenarista, pedagog, novinar, istoričar i pisac. Najpoznatiji je po stručnim monografijama Savremeno novinarstvo kod nas i u svetu, Savremena filmska umetnost i Filmski scenario. Uradio je i veći broj knjiga i brošura iz privredne istorije. Biografija Sin kovača i ratnika iz Prvog svetskog rata Velimira Nedeljkovića, Božidar je u rodnom Prokuplju je završio osnovnu, a u Aleksincu srednju školu, kao istaknut učenik. U Drugom svetskom ratu, borio se protiv trupa nemačkog generala Lera, kad su se 1944. povlačile iz Grčke; u tim borbama je i ranjen. Posle rata, studirao je književnost, na Filozofskom fakultetu u Beogradu, ali poslednja dva ispita nije položio, tako da nije diplomirao. Radio je za „Zvezda film“ kao režiser Filmskih novosti, žurnala koji su se prikazivali u bioskopima širom Jugoslavije pre glavnog filma, sa vestima o aktuelnim događajima. Njegova supruga, Radmila B. Petrović-Nedeljković (1926-2008), takođe se u Drugom svetskom ratu borila protiv nacista. Posle rata, pohađala je filmsku školu, u nameri da postane glumica, ali joj to nije uspelo, već je postala asistent režije i spiker u dokumentarnim filmovima. Udala se za Božidara V. Nedeljkovića; imali su jedno dete, sina Aleksandra (univerzitetski profesor, dr Aleksandar B. Nedeljković, doajen naše naučne fantastike). Božidar V. Nedeljković je od 1950. radio i kao novinar, u beogradskom dnevnom listu Glas naroda, u Vlajkovićevoj ulici, iza tadašnje Savezne skupštine. Napisao je dvadesetak dokumentarnih knjiga i brošura.[2] Mahom su to bile monografije o privrednim preduzećima, gde je prikazan istorijat firme ili fabrike, na primer pre rata, kao privatne, i posle rata, kao nacionalizovane, državne. Objavljivao je i druge radove. Vrhunac njegovog spisateljskog rada bile su dve knjige, Savremeno novinarstvo u svetu i kod nas (1964) i Savremena filmska umetnost (1965), gde nastoji da sažeto prenese na mlađe generacije znanja i iskustva iz te dve oblasti – istoriju, teoriju i praksu žurnalistike i filmske umetnosti. Po svedočenju sina Aleksandra, supruga Radmila davala je savete, ispravke i dopune ovih knjiga, kao nepotpisani savetnik, u nekim vidovima skoro i koautor.[3] Božidar V. Nedeljković sahranjen je na beogradskom groblju Lešće 19. aprila 2004. Bibliografija knjiga i brošura Umetnost, mediji, kultura Savremeno novinarstvo kod nas i u svetu, Naš glas, Smederevo 1964. Takođe kao: Savremeno novinarstvo u svetu i kod nas, Novinska ustanova `Požarevac`, Požarevac, 1966. Savremena filmska umetnost, Novinska ustanova `Požarevac`, Požarevac, 1965; Savremena štampa, Beograd, 1968. Hrišćanka, Savremena štampa, Beograd, 1968. (roman) Filmski scenario, Prosveta, Novi Sad, 1971. Žene pesnici Srbije, Prosveta, Beograd, 1971; Proces produkt inženjering, Beograd, 1990. Saga o Terazijskoj fontani, autorsko izdanje, Beograd, 1998. (istoriografija) Privredna i društvena istorija Zbornik socijalističkih zanatskih preduzeća Beograda i Zemuna : 1945–1955, Džepna knjiga, Beograd, 1955 Industriska hronika : Beograd. Knj. 1, Nedeljne informativne novine, Beograd, 1956. Zbornik industriskih preduzeća Beograda i Zemuna : 1945–1955, Džepna knjiga, Beograd, 1956. Zbornik industriskih preduzeća Svetozareva–Paraćina, Ćuprije i Kruševca : 1945–1955. Knj. 1, Stožer, Beograd, 1956 Industriska hronika : Beograd. Knj. 2, Nedeljne informativne novine, Beograd, 1957 Zbornik građevinskih preduzeća NR Srbije. Knj. 1, Beograd, Export press, Beograd, 1957. Industrija : Beograd. [Deo] III, Nedeljne informativne novine, Beograd, 1958 Industrija Pančevo. (Knj. 1), Nedeljne informativne novine, Beograd, 1959 Privreda Kragujevca, Narodna knjiga, Beograd, 1959. Radničko samoupravljanje u privrednim preduzećima FNRJ : primeri i iskustva, Progres, Novi Sad, 1960; 1961. (srpski, francuski, engleski jezik) Četiri decenije `Teleoptika`, Radnički savet `Teleoptika`, Beograd, 1962. Trideset godina `Dekor`–a u privredi Jugoslavije : sa kulturnom istorijom građevinskih zanata, Dekor, Šabac, 1975 Trideset godina rada mlinsko–pekarske industrije Beograd, Mlinsko-pekarska industrija, Beograd, 1976. Prehrambeni kombinat `Žitostig` Požarevac, Institut za ekonomiku industrije, Beograd, 1978. Prehrambeni kombinat `Žitomlin` Svetozarevo, PK `Žitomlin`, Jagodina, 1981. Svetozarevo, pređašnja Jagodina, `Dragan Srnić`, Šabac; autor, Beograd,1982. Dva izdanja iste godine. Fabrika hartije, Fabrika hartije, Beograd, 1986. Radna organizacija za medicinsko snabdevanje Vetprom : 1946–1986, Radna organizacija za medicinsko snabdevanje Vetprom, Beograd, 1986. Radna organizacija za proizvodnju čarapa i trikotaže `Inex–Partizanka`, Inex–Partizanka, Beograd, 1987. Proces, produkt inžinjering : dvadeset godina postojanja i rada : 1968–1988, Radna organizacija za integralni inženjering Proces-produkt inženjering, Beograd, 1988. Dva izdanja iste godine.

Vrlo dobro očuvana, 226 strana, format 23cm, izdanje Novmark 2013. ► Pismo Opštine Novi Beograd ► Zašto NSA i danas „čačka“ o identitetu JB Tita? ►TAJNI DOKUMENT: UNCLASSIFIED (b)3-P.L. 86-36 ►NSA: Tito je bio Rus ili Poljak? ►TITO promenio 70 pseudonima i 15 datuma rođenja ►Analiza američkih tajnih službi 1980: TAJNA DEPEŠA 777 ►Dva srčana udara ►TITO: Ne dozvojavam da mi seku nogu, hoću da umrem ceo kao što sam rođen ►Sahrana pre smrti ►Ko je spremao invaziju na SFRJ? ►Istoričar Miksens Tomas: Najmanje DVA Tita, Smrt u Drvaru ►FRANCUSKA ŠTAMPA: PRAVI Tito je imao DEVET prstiju ►Tito bez levog kažiprsta ►T.I.T.O. pseudonim za terorističku organizaciju ►Rus LEBEDEV Tito BROJ DVA! ►I LEBEDEV nestao ►„HITORAMA“: Zamenjen vođa partizana ►I Čerčil prevaren! ►Čerčil Kralju Petru II: Veličanstvo oprostite, bio sam prevaren! ►Pukovnik Mak Daul prevario Dražu ►Koča Popović „znao sve“ ►Englezi: PRVI TITO NESTAO U RATU ►Ubistvo Georgi Dimitrova ►„NOVI TITO“ prekida sa Moskvom ►Austrijski sveštenik Valter Vankmiler: Josip Broz je bio moj školski drug ►Bečki „Kurir“: Josip Broz nije rođen u Kumrovcu ►Major Švarc: Broz je bio bravar, a da li je i TITO,nisam siguran ►Kako je Franc BRPOŠ postao TITO? ►Američki publicist Filis Oti u knjizi o Titu: U Zimu 1913-1914 bio je na skijanju, mačevanju... ►Tito i Franc Ferdinand ►Medalju za hrabrost nije dobio Tito nego Josip Broz iz Zemuna ►Zapisnik grofa Draškovića ►Tajna Groba 107 u Zemunu ►Ko je Josip Brpz sahranjen 1941. u Zemunu, a rođen 1877? ►Jelica Broz: Moj svekar nema veze s Titom ►Josip Kopinič: Sve je to laž, nisu bila dva Tita ►Broz „plave krvi“, rođen u Beču ►Šta povezuje cara Franju, Ferdinanda, Lava Trockog, Staljina, Hitlera i Tita? ►Šta je o Titu prorekao Miloš Tarabić u „Kremanskom proročanstvu“? ►Da li je Tito sahranjen u Kući cveća? ►Pored koga počiva Jovanka Broz? ►Beli mermer nema tajni ►Tito nije balsamovan ►General Ivan Dolničar: sahrana simulirana ►General Dušan Korać: Dolničar širi intrige ►Druže Tito, šta ćemo sa tobom?

Neđeljko Zorić : SVJEDOČENJA O JEDNOM VREMENU , Savez boraca NOR-a Herceg Novi / SPKD Prosvjeta Herceg Novi 2007, str. 672. Sadržaj na slici. Očuvanost 4; ima autorovu posvetu. U Her­ceg No­vom 2015. je u 93. go­di­ni, na­kon kra­će bo­le­sti, pre­mi­nuo Ne­delj­ko Zo­rić, pr­vo­bo­rac, re­vo­lu­ci­o­nar di­plo­ma­ta i is­tak­nu­ti pu­bli­ci­sta. Ne­delj­ko Zo­rić ro­đen je u Moj­de­žu 1922. od oca La­za­ra i maj­ke Vu­ko­sa­ve. Dje­tinj­stvo i ra­nu mla­dost pro­veo je u za­vi­ča­ju, a ra­no je pre­ko sin­di­ka­ta po­čeo bor­bu za prav­du i bo­lji ži­vot čo­vje­ka. Još kao ma­lo­ljet­ni­ka ni­je­su ga mi­mo­i­šle sin­di­kal­ne bor­be, hap­še­nja za­tva­ra­nja, član­stvo u ile­gal­noj or­ga­ni­za­ci­ji Sa­ve­za ko­mu­ni­stič­ke omla­di­ne i član­stvo u KPJ. U to­ku ita­li­jan­ske oku­pa­ci­je bio je usta­nik pro­tiv Mu­so­li­ni­je­ve fa­ši­stič­ke vla­sti, lo­go­raš u Ma­mu­li i u Ita­li­ji, osu­đe­nik na smrt, ka­sni­je na do­ži­vot­nu ro­bi­ju, bje­gu­nac iz za­tvo­ra 1943. go­di­ne. U on­da­šnjoj ita­li­jan­skoj Is­tri bio je (kao se­kre­tar okru­žnog i član ob­la­snog ko­mi­te­ta SKOJ-a) je­dan od or­ga­ni­za­to­ra bor­be za oslo­bo­đe­nje. Po za­vr­šte­ku ra­ta, bio je ofi­cir JNA, po­moć­nik na­čel­ni­ka u Voj­noj upra­vi za Zo­nu B u Opa­ti­ji. Mar­ta 1947. bio je ofi­cir Pr­vog odje­lje­nja OZNE za Ju­go­sla­vi­ju, a ma­ja 1948. po­stao je slu­žbe­nik Mi­ni­star­stva ino­stra­nih po­slo­va. Eks­pert na za­sje­da­nju UN u Pa­ri­zu i ata­še za so­ci­jal­na pi­ta­nja Am­ba­sa­de FRNJ u Pa­ri­zu bio je od ja­nu­a­ra 1949. do ok­to­bra 1950.go­di­ne Od ok­to­bra 1950. do kra­ja 1952. bio je kon­zul-že­ran Ge­ne­ral­nog kon­zu­la­ta FNRJ u Mar­se­lju. U pe­ri­o­du od 1953. do 1956. bio je i kon­zul –že­ran Ge­ne­ral­nog kon­zu­la­ta u FNRJ u Mi­la­nu, na­čel­nik voj­ne de­le­ga­ci­je pri po­mor­skoj pri­vre­di u Ri­je­ci, od 1956. do 1961. po­li­tič­ki sa­vjet­nik am­ba­sa­de SFRJ u Bri­se­lu, od 1962. do 1966. šef od­sje­ka u SSIP-u, a ge­ne­ral­ni kon­zul SFRJ u Pa­ri­zu od 1969. do 1973. U ran­gu opu­no­mo­će­nog mi­ni­stra bio je na­čel­nik Upra­ve za is­tra­ži­va­nje i do­ku­men­ta­ci­ju-sa­vjet­nik sa­ve­znog se­kre­ta­ra od 1973. do 1977., iz­van­rend­ni i opu­no­mo­će­ni am­ba­sa­dor SFRJ u Al­ži­ru od 1977. do 1981., ko­or­di­na­tor za ka­drov­sku po­li­ti­ku SSIP-u, za­mje­nik pod­se­kre­ta­ra, am­ba­sa­dor u SSIP- u od 1981. do 1983. ka­da je oti­šao u pen­zi­ju. Po od­la­sku u pen­zi­ju, kao član SUB­NOR-a Ju­go­sla­vi­je bio je pred­sjed­nik ko­mi­si­je za me­đu­na­rod­ne ve­ze, član sa­vje­ta Me­đu­na­rod­ne bo­rač­ke or­ga­ni­za­ci­je sa sje­di­štem u Pa­ri­zu, šef vi­še de­le­ga­ci­je SUB­NOR-a na mno­gim me­đu­na­rod­nim kon­fe­ren­ci­ja­ma. Ob­ja­vio je knji­ge o lo­go­ru Ma­mu­la „Ro­blje, ne hva­la“ i svje­do­če­nja o jed­nom vre­me­nu gdje je nje­go­vom za­slu­gom pr­vi put te­me­lji­to i od­go­vor­no opi­san pe­ri­od ita­li­jan­skog za­tvo­ra Ma­mu­la od 1941. do 1943 go­di­ne i od za­bo­ra­va otrg­nu­to oko 850 ime­na za­to­če­ni­ka. Tu su i „Za­pi­si ju­go­slo­ven­skog di­plo­ma­te“, a uče­sto­vao je na mno­gim na­uč­nim sku­po­vi­ma sa re­fe­ra­ti­ma na te­mu Dru­gog svjet­skog ra­ta. No­si­lac je Par­ti­zan­ske spo­me­ni­ce 1941. i mno­gih dru­gih od­li­ko­va­nja.

Akademije Akademske elite na fonu evropskih protivurečnosti Izdaje Arhiv Vojvodine - Novi Sad Б иобиблиографи ја Бошка И. Бо јовића (1987–2020), ко ју је марљиво, струч- но и савесно приредио Добрило Аранитовић, садржи бројна имена и наслове, ко ји наводе на ближе одређивање контекста и текста, нарочито подстичу сећања на оне посленике у науци и култури ко ји су сво јим на-учним и педагошким радом заслужни за стасавање научног и ауторског профила об једињених библиографских јединица у наведеној Биобиблио- графи ји , у издању Архива Војводине (Нови Сад 2021). Оживљавање успо-мене на личности и остварења научника и културних посленика, као и се-ћања и њихове заслуге обавезу ју, да јући нам ужи и шири оквир у ко јем сунастале библиографске јединице обухваћене Биобиблиографи јом , а чи ји је сво јеврсни наставак ово сећање с насловом Ака де ми је . Личности најутицајни јих српских, француских, грчких, итали јанских,руских и румунских историчара, еминентних професора и научника, као савременика и сведока свога времена, удеоници су доживљеног и пређе-ног пута, од првих корака у науци Бошка Бо јовића. Биле су то веома плод- не интелектуалне и духовне симбиозе, укршта ји, или тек сусрети ко ји су на известан начин доприносили разво ју међународне сарадње како у науци и уметности, тако и култури уопште.Просторни распон ових сећања креће се од југоистока и панонских равница до запада Европе, од Југослави је и Балкана до Француске, од Бео-града до Париза, Атине, Рима, Букурешта, Венеци је, Дубровника, Црне Горе и Дурмитора, Свете Горе, Солуна и Цариграда, од источног до западног Медитерана. Временски оквир је друга половина или тачни је залазак XX,с почетком XXI века. Време завршетка једног и настанка другог историјског раздобља, с тектонским покретима ко је те врсте промена подразумева ју 5 Бошко И. Бо јовић, Акаемије 6 на брдовитом Балкану, када земља ко ја је повезивала подељену Европу и свет, поста је камен спотицања при настанку новог светског поретка. Најважни ји састо јак тих сећања јесу личности савременика, од ко јих су неки више, а други мање репрезентативни за след збивања, али су сви живи одраз свога времена, у првом реду у амби јенту академске средине, њеног културног и друштвеног окружења. Различитих колико и компле- ментарних средина, чи је су интеракци је достизале сво је успоне у истомвеку у коме је настао и највећи пад сарадње и утица ја, разумевања и пошто-вања. Јединствени преокрет од дивљења и поштовања, све до идеализа- ци је и егзалтаци је још од почетака XIX, па све до средине XX, ко ји се кра јем тог века претвара ју у ништа мање неумерени оди јум и осуду пре суда, процес без преседана у коме се генераци је жртава нацизма прогла- шава ју његовим најнови јим починиоцима и виновницима.Огледало тог парадокса у академским круговима пружа разливенуслику елите лабилног вредносног и сазнајног путоказа, са ретким по је-динцима ко ји одудара ју од сивила конформизма и лини је мањег отпора.Призор раскорака између постауторитарне позне транзици је и постиде-олошког вакуума у коме је негаци ја различитости једини пут постизањаглобалног консензуса. Свилена свирепост ( férocité de velours ) академског амби јента у оваквом раздобљу налази место лагодном конформизму када се немушта пасива претпоставља ратнохушкачкој естради милитантногинтервенционизма, императива хуманитарне и правне ингеренци је, све до војне деструкци је и ратне агреси је. Током највеће геостратешке кризе од Другог светског рата у Европи, ако не и у свету, на релаци ји између две историјски блиске и академски тесно повезане земље, нови односи снага доводе до антагонистичке полариза- ци је чи ји се трагови још дуго неће моћи опозвати. Земље ко је су имале слична одступања од блоковских и идеолошких табора, ко јима су мање од осталих припадале, постале су окоснице нове врсте поларизаци је у ко јој се сви против једнога, реалсоци јалистичке Југослави је, неким чудомпрелило у оди јум нове мултикулти еврократуре и једноумног атлантизма.Како је Ернест Ренан прокламовао откриће примитивне културе као највећи допринос XIX века, тако и једностран однос према терци јалној Европи, оличеној такозваним „Западним Балканом”, поста је стожер оку- пљања евролатри је, све док балканизаци ја не почиње да ступа на праговеконтиненталне Уни је. Академским представницима балканске истори је и друштвених про- цеса, колико малобројни и маргинализовани били, било је теже или тачни је практично немогуће да опстану у јавном дискурсу, осим као честице уни- Бошко И. Бо јовић, Акаемије соног рефрена политичког и медијског једноумља. Стога је деловање мало- бројних установа и по јединаца ко ји су, упркос тим „силама немерљивим”, како се изражавао Радован Самарџић, давали свој глас и научни, академ- ски, грађански и људски допринос, насупрот непосредног и посредног окружења и свеколиког јавног контекста, утолико важни је и потребни је знати да је посто јало и упознати као јединствену по јаву на највишем сте- пену академских ауторитета и универзитетских установа. Коликогод је њихов глас био недоступан широј јавности, њихов допринос друштвеним наукама оста је као сведочење отпора доминаци ји лажне савести, несаве- сне мистификаци је прошлости и инструментализаци је савремености. Уступак или изузеће из овог пресека савремености учињен је по- следњем полихисторику српске историографи је, комитетски изопштеном Владимиру Ћоровићу, чи је животно дело коначно бива об јављено, посленеуспелог покуша ја и забрана, молени јем његовог светогорског савреме-ника, игумана Хиландара, старца Никанора. Ликови колега, савременика, посленика културе и уметности, студената и предавача, свих профила, различите језичке и културне припадности, ко ји су оличење шароликог људског и педагошког окружења једног времена на различитим странама за једничке стварности. Личности историчара, ментора и узора, знаменитих научника и ака- демских посленика, окупљених простором и истори јом Југоистока Евро- пе, смештени су у медаљоне сећања уоквиреног клатном кретања из више комплементарних углова посматрања, поимања и спозна је колевке ко ја поста је камен спотица ја и последња станица европског за једништва. Њи- хови педагошки, људски, научни, методолошки утицај и допринос уоб- личавању приступа прошлости и савремености, сложеној проблематици Балкана, суштинска је тематика писања ко је им ода је признање, захвал- ност и поштовање њиховом стваралаштву, савесности, компетентности, знању, предусретљивости и племенитости. Проф.

Јован И. Деретић: НАША ПОБЕДА ЗА САДАШЊОСТ И БУДУЋНОСТ СРБИЈЕ Издање аутора, Београд, 2005.год. Меки повез, 164 стране, ћирилица. Очувано као на фотографијама. `Јован Илић Деретић (Оровац код Требиња, 18. јануар 1939) је српски публициста, псеудоисторичар и истакнути представник српске аутохтонистичке школе. Не треба га мешати са покојним професором Филолошког факултета у Београду професором Јованом Деретићем, историчарем српске књижевности. Рођен је 8. јануара 1939 или 1937. године у Ораховцу, општини Требиње у Краљевини Југославији (данашња Република Српска (БиХ)). Студирао је на Природно-математичком факултету 1961.-62 године, а 1963. године је напустио Југославију и отишао прво у Француску где је студирао 1964.-66 године на Техничком колеџу у Паризу, а потом је 1967.-70 године студирао историју у Лиону[1]. Стекао је почасни докторат права (LLD) у САД. Радио је у периоду између 1966. и 1997. у техничкој струци - инжењеринг у разним фирмама у Француској и Америци, а последњих шест година у Чикагу. Више година је био уредник Америчког Србобрана. До 1997. године живео је у Чикагу када се преселио у Београд. Поред српског и енглеског језика, говори француски и руски, а служи се немачким, италијанским, латинским и старогрчким. Главни предмет његовог истраживања јесте српска античка историја, коју званична историографија не познаје. Његови текстови говоре о постојању српске античке историје од 2000. године п. н. е, па до 7. века, када су по званичној историји, Срби дошли на Балкан заједно са другим словенским народима. Појавио се на скупу „Методолошки проблем порекла Албанаца“ 21. јуна 2007. године у организацији САНУ. Тринаест радова са овог скупа, међу којима и рад Јована И. Деретића (Арбанаси, од Кавказа до Србије), објављени су у књизи Албанци - Лажни Илири, Пешић и синови. 2007. ISBN 978-86-7540-084-4. Учествовао је и на три међународна конгреса у Санкт Петербургу, на којима је представио своје радове: Први међународни конгрес Академије фундаменталних наука, одржан је од 12. до 14. маја 2008. године на ком је др Деретић представио свој рад „Доћириловска писменост“, и представио је српско-руско (рашанско) писмо, звано србица. Други конгрес Института за старословенске и староазијске цивилизације је одржан од 12. до 14. маја 2009. године, и ту је др Деретић представио своје излагање о досељавању Албанаца на Балкан; Трећи конгрес Института за старословенске и староазијске цивилизације је одржан од 12. до 14. маја 2010. године, и ту је председавао секцијом о српско-рашанској култури. На парламентарним изборима 2000. године, постао је народни посланик испред Партије српског прогреса, чији су кандидати били на листи Странке српског јединства Жељка Ражнатовића Аркана. Касније је био на листи Демократске заједнице Србије др Обрена Јоксимовића. У децембру 2009. године, покушао је да учествује на поновљеним локалним изборима у општини Вождовац, као носилац листе Покрет за Вождовац, али та листа није испунила неопходне услове за учешће на изборима. Године 2011. основао је удружење грађана Слободна Србија. Деретић сматра да је историја српског народа измењена под притиском Аустроугарске и Ватикана на Берлинском конгресу након чега у Србији почиње да се крије античка историја српског народа и српском народу се намеће прича да је на Балканско полуострво дошао током Велике Сеобе Словена на Балкан. Деретић сматра да је данашња историја о српском народу написана на основу одељка Константина VII Порфирогенита „О народима“. По њему овај одељак је измишљен и неколико векова касније убачен у његово дело „О управљању Царством“, како би се променила историја. Неке од тврдњи о историји српског народа које промовише Јован И. Деретић су: Велике сеобе Словена на Балкан није било већ су Словени на Балкану аутохтон народ који су антички писци другачије називали. Тако да су Илири, Трачани, Дачани идр. само различита имена за српски народ. Александар Велики је заправо српски војсковођа Александар Карановић и он је трећи српски војсковођа који је у свом походу на исток дошао до Индије. Пре њега су то учинили Нино Белов и Сербо Макаридов. Остали словенски народи су проистекли из српског народа. Хрвати су пореклом аварско племе које је примило српски језик. Српско писмо (србица) је најстарије европско писмо из кога су се развила сва каснија европска писма. Срби су добили Косовску битку 1389. године. Душаново царство је обухватало значајно веће територије. Деретић наводи да је Сербон поштован као врховни бог код Срба који је био присутан свуда где је српски народ досегао. Да ли је сам бог добио име по народу, или народ по богу, како каже, још није откривено. Сербон има и своје двојнике код других народа, Грка и Римљана, али се његова улога ни код њих није променила, образлаже Деретић. Сербон је био бог рата, ратничког сталежа код Срба. Деретић тврди да је први који је дао правилан топоним о српском имену био Херодот. Херодот каже да се на Средоземном мору, тачније на источном делу Средоземног мора налази један залив за који су стари Грци мислили да је језеро. Херодот то језеро назива „сербонидос лимне“ на старогрчком језику, што Деретић тумачи као „српско језеро“. Други облик чистог српског имена Деретић налази код римског писца Плинија и географа Птолемеја. Обојица, тврди Деретић, употребљавају име „Серби“ народ који Деретић дефинише као Србе у пределу Кавказа. На пределу античког Епира Деретић налази три топонима о наводном српском имену, Сербијани, Сербијана и Сербијане. На пределу античке Грчке, тачније у Аркадији наводи место које се назива Сербон. Деретић сматра да је место добило име ако не по самом богу Сербону онда по храму тог бога који се на том месту наводно налазио. Затим у Месенији, налази место које се зове Сербота, у Лаконији место које се зове Сербојка. У Енглеској, на британском острву, Деретић тврди да је постојало место које се звало Серберијам, и то име је наводно очувано кроз цео антички и средњовековни период све до 15. и 16. века када је тај назив промењен у Салзбери, истиче Деретић. То су називи у којима је наводно очувано „правилно српско име“. Поред ових, Деретић налази нешто измењена српска имена у којима је дошло до замене једног од сугласника, па тако за град Софију који се у античком звао Сердика, Деретић тврди да се звао Сербика. Иначе, што се тиче правог, односно изворног назива за Србе, Деретић тврди да он гласи „Серби“. Деретић истиче да се поред египатске цивилизације на Нилу, и месопотамске између Тигра и Еуфрата, развила и подунавска цивилизација на обалама реке Дунав, и да је била много напреднија од осталих. По његовим речима, прва земљорадња и прва обрада метала су биле заступљене баш на овом подручју. Прерада бронзе је у Подунављу била заступљена у 6. миленијуму п. н. е, а земљорадња у 3. миленијуму код Старчева и 4. миленијуму код Лепенског Вира тврди Деретић. Затим се, по његовим речима, у Подунављу развила грнчарија, и наводећи предмете који су ископани у Винчи, Деретић говори о великој уметности и стилу у њиховој изради. Деретић говори и о првим божанствима у Подунављу, па се поред Сунца као извор живота обожавао и Месец као божанство плодности и тврди да се на тим ископинама налази и симбол из данашњег грба Србије, 4 оцила. Међутим по његовом схватању то нису 4 оцила већ 4 млада месеца и истиче да се они налазе на свим осликавањима богиње Сербоне, богиње плодности. Као највеће достигнуће подунавске цивилизације Деретић истиче писмо „србицу“, и тврди да су од њега настала каснија писма, римска, грчка и јеврејска. Деретић наводи да се ова цивилизација ширила у правцу 7 река и набраја свето седморечје, Драва, Сава, Дрина, Морава, Дунав, Тиса и Тамиш. Међутим, развојем цивилизације и техничким достигнућима јавља се и потреба за освајање простора који нису изворно били њен део, па Деретић наводи три велика похода из правца Подунавља ка Малој Азији, Персији и Индији под вођством три освајача: Нина Белова, Серба Макеридова и Александра Великог. Деретић се у својим делима ”Серби народ и раса - Нова Вулгата”, ”Античка Србија” и другим бави анализом библијске етнографије, односно тумачењем распореда племена датих у Књизи Постања. У Старом Завету, у књизи Постања, или Изорода како је дато у неким преводима, након потопа, даје се опис Нојеве лозе и племена тј. народа која су тако настала. Нојев потомак Јафет, са својим синовима, представља разне народе, међу којима Деретић налази и Србе. Деретић побија конвенционална тумачења етнографије Изорода, у којима се сва племена траже у географској блискости са Јеврејима, и наставља тезу Бошара (потребан цитат) о томе да Изород описује племена целе Европе, Северне и Источне Африке и Азије до Инда. ”Серби народ и раса - Нова Вулгата” је дело које је скоро у целости базирано на Старом Завету, који представља битан извор и у другим његовим делима. Међутим, Деретић Стари Завет не узима као чврст историјски извор, него као основ за разматрање историје и упоређује са другим античким изворима, те тако изводи закључке повезујући античке писце, разне археолошке налазе, Стари Завет и друго... Деретић даје приказ о томе како је у античко време историја често показивана кроз призму знања којим влада одређени народ. Тако објашњава како стари Грци немају конкретног знања о пределима северно од Дунава, па тако ни о народима који тамо живе, па их све називају ”Хиперборејцима” (што се преводи као ”народи преко-буре”), Скитима и др. Даје велики број таквих примера код старих писаца, који се преносе до данашњих дана и тако стварају криву слику историје. Потом наводи и његова тумачења, која поткрепљује тумачењима других историчара (Јосиф Флавије, Џозеф Меде, Бошар и многи други), где се даје слика да на великом делу Европе, оном на којем данас живе Словенски народи, да су се ту налазили и у античко време, те да су се звали другим именима: Сармати, Венди, Анти, Илири, Трачани, Дачани... Деретић даје објашњење о овим именима и прави јасну разлику између имена којима сам народ себе зове у односу на она која неком народу дају стари Грци, Латини... Ту објашњава како је име ”Сармати” настало због несавршености Грчког језика, те да ови ”... где стоји Б стављају МП, а некад и само М...”, а да то у ствари значи ”Сарбати”, што је старо име за Србе. Деретић објашњава да је име ”Словени” новијег датума, да је настало тек у 6. веку, а да се учесталије користи тек почев од 9. века. По Деретићу Србија се простирала дуж источне обале Јадранског мора, неколико векова пре римског освајања. Престоница ове античке Србије био је град Сарда, данашњи Скадар. Ову Србију, дуж Јадранског мора, назива Јадранском Србијом, да би направио разлику између ње и друге две Србије: једна у Дакији (данашња Румунија) и друга на северу, на Сарматском мору (Балтичко море). По Деретићу, Јадранска Србија је достигла највећи свој домет у време владавине краља или цара Агрона, од 240. до 230. године п. н. е. Ову Агронову државу Зонара назива „Српском империјом“. Јадранска Србија је имала у своме саставу следеће покрајине, према савременим називима: Црну Гору, Албанију, Метохију, Рашку, Босну, Херцеговину, Далмацију, Лику и Крбаву и Истру. Цела јадранска обала, од Трста до Јонског мора, била је у поседу Србије. Деретић такође тврди да је Јадранска Србија освојена од Римљана, постепено у неколико ратова од 229. до 168. п. н. е. римска власт је утврђена тек 9.-те године н. е. Римљани су Србију називали Илиријом, именом које су преузели од Грка. По Деретићу Јадранска Србија није била и једина српска држава на Хелмском Полуострву па су Грци употребљавали посебне називе за сваку од њих. Једно српско племе са предела између река Војуше и Маће звало се Илирима, или тачније речено: Грци су их звали Илирима. Како је то племе из Јадранске Србије било најбоље познато Грцима, они су по њему и сва друга српска племена, западно од њега, називали Илирима. По распаду Римског царства и по распаду римске Илирије Деретић тврди да Византинци су називали Илиријом само драчку тему, то јест предео племена Илира. Такође име Далмати и по њему име Далмација нису имена неког посебног народа. То је име настало по тврђави Далми, која је била седиште једног савеза српских племена у борби против Римљана, око 160. године п. н. е. Тврђава Далма се налазила десно од извора реке Неретве, изнад Невесиња. Племена Далмског Савеза Римљани су називали Далматима. Деретић афирмише да стари писци су најчешће говорили о појединим покрајинама или племенима, а ређе о народу као целини у националном погледу и да нису имали исто схватање о нацији као што то ми данас имамо. Деретић тврди да је и Херодот, у 5. веку п. н. е., утврдио да су Венети и Илири један исти народ. Цитира и географа Толомеја из Александрије (2. век) који каже да су Венети (Венеди) велики народ који чини добар део Сарматије. Деретић под Сарматијом подразумева Северну Србију, а Срби у њој се називају Венетима. У Северној Србији било је тада и других народа осим Срба. И Мавро Орбин, 16-ти век, каже: `Ови Толомејеви Венети су данашњи Словени`. Потом цитиран је и Јевсевије Памфил, 4. век који каже да је Тиберије победио (9. године н. е.) „сарматске Далмате“. Деретић узима у обзир и равенског анонимног писца Космографије, који је живео половином 7. века, и који каже да су постојале три Србије: једна до Грчке, друга у Дакији и трећа у Сарматији, до Сарматског мора. Под првом Србијом коју ми називамо Јадранском, овај анонимни писац подразумева и стару Македонију. Друга Србија је, каже, била отаџбина античких Дачана. Трећа је отаџбина Сармата. Римљани су постепено освојили све српске пределе на Хелмском полуострву, Деретић тврди да је у тим свим пределима живео један те исти народ, и да су Римљани све ујединили у једну јединствену римску провинцију - Илирију. Затим је Илирији припојена и Античка Грчка и тако је створена велика провинција Илирик. Римски Илирик је обухватао цело Хелмско полуострво и сва острва у Белом мору и на Пелагу, завршно са Критом. Пошто је римски Илирик обухватао територију данашње Србије и Грчку, да бисмо правили разлику ми ћемо овде говорити само о Илирији, коју Деретић назива римском Србијом. Римска Илирија била је у ствари проширена Јадранска Србија и простирала се на северу до реке Ина и до Дунава и на истоку до Црног мора. Према Деретићу, Римљанима је било потребно време од три века да освоје све српске земље на Хелмском полуострву. Убрзо потом римска Србија је ступила у службу Римског царства -- „илирске легије“ постале су главна војна снага Римског царства. Преузимајући главну улогу у одбрани Римског царства, према Деретићу, Срби су убрзо преузели и главну политичку улогу у њој. Први римски цар наводно Србин, био је Максимин Рашанин 235. године н.е. Од тога времена управни центар Царства прелази из Рима у Сирмијум, град који је према Деретићу, био главни град римске Србије. Са Декијусом Трајаном, који је дошао на престо 248. године, почиње непрекидна српска доминација Царством и трајаће све до смрти цара Валентинијана II, 392. године. Пуне 144 године Срби су владали Римским царством без прекида. Римско царство као универзалну светску државу, према Деретићу, Срби су прихватили за своју државу и бранили су је као што су бранили и своју Србију. Одбрана граница од непрекидних напада и одржавање унутрашњег реда у једној овако пространој империји исцрпели су Србију. Настало је време када није више било могуће опремити довољан број легија за одбрану граница и тада је неминовно дошло до њене пропасти. Према Деретићу, ово је био главни разлог слома Римског царства, а све остало и сви други разлози били су споредни и од малог значаја. Српска национална свест, код Срба унутар Царства, била је врло развијена и постоје бројни докази о саосећању и сарадњи између њих и Срба ван Царевине. Срби су одржавали римску државну традицију и при ступању на неки положај у држави узимали су римска имена, али српско национално име није било потиснуто нити је био потиснут осећај националне припадности. Александријски научник, Клаудије Толомеј, који је живео од 90. до 168. године н. е., у својој Географији света помиње Србе као такве у Илирији, заправо у данашњој Херцеговини.` a1

Јован И. Деретић: НАША ПОБЕДА ЗА САДАШЊОСТ И БУДУЋНОСТ СРБИЈЕ Издање аутора, Београд, 2005.год. Меки повез, 164 стране, ћирилица. Очувано као на фотографијама. `Јован Илић Деретић (Оровац код Требиња, 18. јануар 1939) је српски публициста, псеудоисторичар и истакнути представник српске аутохтонистичке школе. Не треба га мешати са покојним професором Филолошког факултета у Београду професором Јованом Деретићем, историчарем српске књижевности. Рођен је 8. јануара 1939 или 1937. године у Ораховцу, општини Требиње у Краљевини Југославији (данашња Република Српска (БиХ)). Студирао је на Природно-математичком факултету 1961.-62 године, а 1963. године је напустио Југославију и отишао прво у Француску где је студирао 1964.-66 године на Техничком колеџу у Паризу, а потом је 1967.-70 године студирао историју у Лиону[1]. Стекао је почасни докторат права (LLD) у САД. Радио је у периоду између 1966. и 1997. у техничкој струци - инжењеринг у разним фирмама у Француској и Америци, а последњих шест година у Чикагу. Више година је био уредник Америчког Србобрана. До 1997. године живео је у Чикагу када се преселио у Београд. Поред српског и енглеског језика, говори француски и руски, а служи се немачким, италијанским, латинским и старогрчким. Главни предмет његовог истраживања јесте српска античка историја, коју званична историографија не познаје. Његови текстови говоре о постојању српске античке историје од 2000. године п. н. е, па до 7. века, када су по званичној историји, Срби дошли на Балкан заједно са другим словенским народима. Појавио се на скупу „Методолошки проблем порекла Албанаца“ 21. јуна 2007. године у организацији САНУ. Тринаест радова са овог скупа, међу којима и рад Јована И. Деретића (Арбанаси, од Кавказа до Србије), објављени су у књизи Албанци - Лажни Илири, Пешић и синови. 2007. ISBN 978-86-7540-084-4. Учествовао је и на три међународна конгреса у Санкт Петербургу, на којима је представио своје радове: Први међународни конгрес Академије фундаменталних наука, одржан је од 12. до 14. маја 2008. године на ком је др Деретић представио свој рад „Доћириловска писменост“, и представио је српско-руско (рашанско) писмо, звано србица. Други конгрес Института за старословенске и староазијске цивилизације је одржан од 12. до 14. маја 2009. године, и ту је др Деретић представио своје излагање о досељавању Албанаца на Балкан; Трећи конгрес Института за старословенске и староазијске цивилизације је одржан од 12. до 14. маја 2010. године, и ту је председавао секцијом о српско-рашанској култури. На парламентарним изборима 2000. године, постао је народни посланик испред Партије српског прогреса, чији су кандидати били на листи Странке српског јединства Жељка Ражнатовића Аркана. Касније је био на листи Демократске заједнице Србије др Обрена Јоксимовића. У децембру 2009. године, покушао је да учествује на поновљеним локалним изборима у општини Вождовац, као носилац листе Покрет за Вождовац, али та листа није испунила неопходне услове за учешће на изборима. Године 2011. основао је удружење грађана Слободна Србија. Деретић сматра да је историја српског народа измењена под притиском Аустроугарске и Ватикана на Берлинском конгресу након чега у Србији почиње да се крије античка историја српског народа и српском народу се намеће прича да је на Балканско полуострво дошао током Велике Сеобе Словена на Балкан. Деретић сматра да је данашња историја о српском народу написана на основу одељка Константина VII Порфирогенита „О народима“. По њему овај одељак је измишљен и неколико векова касније убачен у његово дело „О управљању Царством“, како би се променила историја. Неке од тврдњи о историји српског народа које промовише Јован И. Деретић су: Велике сеобе Словена на Балкан није било већ су Словени на Балкану аутохтон народ који су антички писци другачије називали. Тако да су Илири, Трачани, Дачани идр. само различита имена за српски народ. Александар Велики је заправо српски војсковођа Александар Карановић и он је трећи српски војсковођа који је у свом походу на исток дошао до Индије. Пре њега су то учинили Нино Белов и Сербо Макаридов. Остали словенски народи су проистекли из српског народа. Хрвати су пореклом аварско племе које је примило српски језик. Српско писмо (србица) је најстарије европско писмо из кога су се развила сва каснија европска писма. Срби су добили Косовску битку 1389. године. Душаново царство је обухватало значајно веће територије. Деретић наводи да је Сербон поштован као врховни бог код Срба који је био присутан свуда где је српски народ досегао. Да ли је сам бог добио име по народу, или народ по богу, како каже, још није откривено. Сербон има и своје двојнике код других народа, Грка и Римљана, али се његова улога ни код њих није променила, образлаже Деретић. Сербон је био бог рата, ратничког сталежа код Срба. Деретић тврди да је први који је дао правилан топоним о српском имену био Херодот. Херодот каже да се на Средоземном мору, тачније на источном делу Средоземног мора налази један залив за који су стари Грци мислили да је језеро. Херодот то језеро назива „сербонидос лимне“ на старогрчком језику, што Деретић тумачи као „српско језеро“. Други облик чистог српског имена Деретић налази код римског писца Плинија и географа Птолемеја. Обојица, тврди Деретић, употребљавају име „Серби“ народ који Деретић дефинише као Србе у пределу Кавказа. На пределу античког Епира Деретић налази три топонима о наводном српском имену, Сербијани, Сербијана и Сербијане. На пределу античке Грчке, тачније у Аркадији наводи место које се назива Сербон. Деретић сматра да је место добило име ако не по самом богу Сербону онда по храму тог бога који се на том месту наводно налазио. Затим у Месенији, налази место које се зове Сербота, у Лаконији место које се зове Сербојка. У Енглеској, на британском острву, Деретић тврди да је постојало место које се звало Серберијам, и то име је наводно очувано кроз цео антички и средњовековни период све до 15. и 16. века када је тај назив промењен у Салзбери, истиче Деретић. То су називи у којима је наводно очувано „правилно српско име“. Поред ових, Деретић налази нешто измењена српска имена у којима је дошло до замене једног од сугласника, па тако за град Софију који се у античком звао Сердика, Деретић тврди да се звао Сербика. Иначе, што се тиче правог, односно изворног назива за Србе, Деретић тврди да он гласи „Серби“. Деретић истиче да се поред египатске цивилизације на Нилу, и месопотамске између Тигра и Еуфрата, развила и подунавска цивилизација на обалама реке Дунав, и да је била много напреднија од осталих. По његовим речима, прва земљорадња и прва обрада метала су биле заступљене баш на овом подручју. Прерада бронзе је у Подунављу била заступљена у 6. миленијуму п. н. е, а земљорадња у 3. миленијуму код Старчева и 4. миленијуму код Лепенског Вира тврди Деретић. Затим се, по његовим речима, у Подунављу развила грнчарија, и наводећи предмете који су ископани у Винчи, Деретић говори о великој уметности и стилу у њиховој изради. Деретић говори и о првим божанствима у Подунављу, па се поред Сунца као извор живота обожавао и Месец као божанство плодности и тврди да се на тим ископинама налази и симбол из данашњег грба Србије, 4 оцила. Међутим по његовом схватању то нису 4 оцила већ 4 млада месеца и истиче да се они налазе на свим осликавањима богиње Сербоне, богиње плодности. Као највеће достигнуће подунавске цивилизације Деретић истиче писмо „србицу“, и тврди да су од њега настала каснија писма, римска, грчка и јеврејска. Деретић наводи да се ова цивилизација ширила у правцу 7 река и набраја свето седморечје, Драва, Сава, Дрина, Морава, Дунав, Тиса и Тамиш. Међутим, развојем цивилизације и техничким достигнућима јавља се и потреба за освајање простора који нису изворно били њен део, па Деретић наводи три велика похода из правца Подунавља ка Малој Азији, Персији и Индији под вођством три освајача: Нина Белова, Серба Макеридова и Александра Великог. Деретић се у својим делима ”Серби народ и раса - Нова Вулгата”, ”Античка Србија” и другим бави анализом библијске етнографије, односно тумачењем распореда племена датих у Књизи Постања. У Старом Завету, у књизи Постања, или Изорода како је дато у неким преводима, након потопа, даје се опис Нојеве лозе и племена тј. народа која су тако настала. Нојев потомак Јафет, са својим синовима, представља разне народе, међу којима Деретић налази и Србе. Деретић побија конвенционална тумачења етнографије Изорода, у којима се сва племена траже у географској блискости са Јеврејима, и наставља тезу Бошара (потребан цитат) о томе да Изород описује племена целе Европе, Северне и Источне Африке и Азије до Инда. ”Серби народ и раса - Нова Вулгата” је дело које је скоро у целости базирано на Старом Завету, који представља битан извор и у другим његовим делима. Међутим, Деретић Стари Завет не узима као чврст историјски извор, него као основ за разматрање историје и упоређује са другим античким изворима, те тако изводи закључке повезујући античке писце, разне археолошке налазе, Стари Завет и друго... Деретић даје приказ о томе како је у античко време историја често показивана кроз призму знања којим влада одређени народ. Тако објашњава како стари Грци немају конкретног знања о пределима северно од Дунава, па тако ни о народима који тамо живе, па их све називају ”Хиперборејцима” (што се преводи као ”народи преко-буре”), Скитима и др. Даје велики број таквих примера код старих писаца, који се преносе до данашњих дана и тако стварају криву слику историје. Потом наводи и његова тумачења, која поткрепљује тумачењима других историчара (Јосиф Флавије, Џозеф Меде, Бошар и многи други), где се даје слика да на великом делу Европе, оном на којем данас живе Словенски народи, да су се ту налазили и у античко време, те да су се звали другим именима: Сармати, Венди, Анти, Илири, Трачани, Дачани... Деретић даје објашњење о овим именима и прави јасну разлику између имена којима сам народ себе зове у односу на она која неком народу дају стари Грци, Латини... Ту објашњава како је име ”Сармати” настало због несавршености Грчког језика, те да ови ”... где стоји Б стављају МП, а некад и само М...”, а да то у ствари значи ”Сарбати”, што је старо име за Србе. Деретић објашњава да је име ”Словени” новијег датума, да је настало тек у 6. веку, а да се учесталије користи тек почев од 9. века. По Деретићу Србија се простирала дуж источне обале Јадранског мора, неколико векова пре римског освајања. Престоница ове античке Србије био је град Сарда, данашњи Скадар. Ову Србију, дуж Јадранског мора, назива Јадранском Србијом, да би направио разлику између ње и друге две Србије: једна у Дакији (данашња Румунија) и друга на северу, на Сарматском мору (Балтичко море). По Деретићу, Јадранска Србија је достигла највећи свој домет у време владавине краља или цара Агрона, од 240. до 230. године п. н. е. Ову Агронову државу Зонара назива „Српском империјом“. Јадранска Србија је имала у своме саставу следеће покрајине, према савременим називима: Црну Гору, Албанију, Метохију, Рашку, Босну, Херцеговину, Далмацију, Лику и Крбаву и Истру. Цела јадранска обала, од Трста до Јонског мора, била је у поседу Србије. Деретић такође тврди да је Јадранска Србија освојена од Римљана, постепено у неколико ратова од 229. до 168. п. н. е. римска власт је утврђена тек 9.-те године н. е. Римљани су Србију називали Илиријом, именом које су преузели од Грка. По Деретићу Јадранска Србија није била и једина српска држава на Хелмском Полуострву па су Грци употребљавали посебне називе за сваку од њих. Једно српско племе са предела између река Војуше и Маће звало се Илирима, или тачније речено: Грци су их звали Илирима. Како је то племе из Јадранске Србије било најбоље познато Грцима, они су по њему и сва друга српска племена, западно од њега, називали Илирима. По распаду Римског царства и по распаду римске Илирије Деретић тврди да Византинци су називали Илиријом само драчку тему, то јест предео племена Илира. Такође име Далмати и по њему име Далмација нису имена неког посебног народа. То је име настало по тврђави Далми, која је била седиште једног савеза српских племена у борби против Римљана, око 160. године п. н. е. Тврђава Далма се налазила десно од извора реке Неретве, изнад Невесиња. Племена Далмског Савеза Римљани су називали Далматима. Деретић афирмише да стари писци су најчешће говорили о појединим покрајинама или племенима, а ређе о народу као целини у националном погледу и да нису имали исто схватање о нацији као што то ми данас имамо. Деретић тврди да је и Херодот, у 5. веку п. н. е., утврдио да су Венети и Илири један исти народ. Цитира и географа Толомеја из Александрије (2. век) који каже да су Венети (Венеди) велики народ који чини добар део Сарматије. Деретић под Сарматијом подразумева Северну Србију, а Срби у њој се називају Венетима. У Северној Србији било је тада и других народа осим Срба. И Мавро Орбин, 16-ти век, каже: `Ови Толомејеви Венети су данашњи Словени`. Потом цитиран је и Јевсевије Памфил, 4. век који каже да је Тиберије победио (9. године н. е.) „сарматске Далмате“. Деретић узима у обзир и равенског анонимног писца Космографије, који је живео половином 7. века, и који каже да су постојале три Србије: једна до Грчке, друга у Дакији и трећа у Сарматији, до Сарматског мора. Под првом Србијом коју ми називамо Јадранском, овај анонимни писац подразумева и стару Македонију. Друга Србија је, каже, била отаџбина античких Дачана. Трећа је отаџбина Сармата. Римљани су постепено освојили све српске пределе на Хелмском полуострву, Деретић тврди да је у тим свим пределима живео један те исти народ, и да су Римљани све ујединили у једну јединствену римску провинцију - Илирију. Затим је Илирији припојена и Античка Грчка и тако је створена велика провинција Илирик. Римски Илирик је обухватао цело Хелмско полуострво и сва острва у Белом мору и на Пелагу, завршно са Критом. Пошто је римски Илирик обухватао територију данашње Србије и Грчку, да бисмо правили разлику ми ћемо овде говорити само о Илирији, коју Деретић назива римском Србијом. Римска Илирија била је у ствари проширена Јадранска Србија и простирала се на северу до реке Ина и до Дунава и на истоку до Црног мора. Према Деретићу, Римљанима је било потребно време од три века да освоје све српске земље на Хелмском полуострву. Убрзо потом римска Србија је ступила у службу Римског царства -- „илирске легије“ постале су главна војна снага Римског царства. Преузимајући главну улогу у одбрани Римског царства, према Деретићу, Срби су убрзо преузели и главну политичку улогу у њој. Први римски цар наводно Србин, био је Максимин Рашанин 235. године н.е. Од тога времена управни центар Царства прелази из Рима у Сирмијум, град који је према Деретићу, био главни град римске Србије. Са Декијусом Трајаном, који је дошао на престо 248. године, почиње непрекидна српска доминација Царством и трајаће све до смрти цара Валентинијана II, 392. године. Пуне 144 године Срби су владали Римским царством без прекида. Римско царство као универзалну светску државу, према Деретићу, Срби су прихватили за своју државу и бранили су је као што су бранили и своју Србију. Одбрана граница од непрекидних напада и одржавање унутрашњег реда у једној овако пространој империји исцрпели су Србију. Настало је време када није више било могуће опремити довољан број легија за одбрану граница и тада је неминовно дошло до њене пропасти. Према Деретићу, ово је био главни разлог слома Римског царства, а све остало и сви други разлози били су споредни и од малог значаја. Српска национална свест, код Срба унутар Царства, била је врло развијена и постоје бројни докази о саосећању и сарадњи између њих и Срба ван Царевине. Срби су одржавали римску државну традицију и при ступању на неки положај у држави узимали су римска имена, али српско национално име није било потиснуто нити је био потиснут осећај националне припадности. Александријски научник, Клаудије Толомеј, који је живео од 90. до 168. године н. е., у својој Географији света помиње Србе као такве у Илирији, заправо у данашњој Херцеговини.`