Dimenzije šolje: Visina: 7cm Širina: 25 cm Prečnik dna: 4,5 cm Prečnik otvora: 9 cm Dimenzije tanjirića: Prečnik: 15 cm Visina: 2 cm Dimenzija tanjire za kolac 2 komada Precnik 17,5 cm 2 komada porcelanski stalak za kuvano jaje. Visina 5 cm Precnik otvora 4,5 cm Žig na dnu: V & B M (unutar kruga, za Villeroy & Boch Mettlach) MADE IN GERMANY (izvan donjeg dela kruga) SAAR RUSTICANA Unterglasur

Tvrdi kožni povez sa utisnutim ukrasima i metalnim Kraljevskim grbom Ujedinjenog Kraljevstva na prednjoj strani; natpisi na grbu su HONI SOIT QUI MAL Y PENSE (Neka se stidi ko nešto loše pomisli) i DIEU ET MON DROIT (Bog i moje pravo); ivice ojačane metalnim lajsnama; dve metalne kopče; pri dnu svake strane, ispod mesta za sliku, je oznaka W. M. B. S. G. D. G. ; 24 strane (za 48 slika); 13x16x5 cm; dobro očuvan

Medalja za prvo mesto osvojeno  1975. godine na Balkanskom kupu. Na reversu medalje je ugravirano CUPA  BALCANICA 1975 LOCUL I  (Na rumunskom: prvo mesto) Te godine je FK Radnički iz Niša trijumfovao u finalu UEFA Balkanskog kupa u fudbalu za klubove, (bio je prvi u grupi B). To je, za sada, i jedini međunarodnih trofej koji je klub osvojio. Neki od osvajača Kupa  sa prostora tadašnje Jugoslavije su, pored Radničkog,  i  Dinamo Zagreb, NK Rijeka i Velež Mostar, a do finala su stizali i Vardar Skopje i Budućnost  Titograd (Podgorica).

Album za sličice Košarkaši i košarkaški klubovi Jugoslavije 82-83 Izdavač: NIŠRO Jež Srednji dvolist odvojen, pojedini listovi zacepljeni, dve sličice (207 A i B) loše odlepljene, ali generalno , po meni, u dobrom stanju.Uslikao sam dosta stranica pa pogledajte sve slike. Fali 68 brojeva: 4..6a..5..7d..8..12b..12d.. 13b..14b..14d..15h..16b..17f.. 18g..22..25..30..33c..33d..51.. 56..63c..64..65..74..85..90a..95.. 102..119a..128..133..142..143..156.. 165..177c..177d..179b..184..188..189.. 195d..197a..202b..203a..203b.. 205c..205d..206a..206b..209d.. 211c..215c..217c..218a..220a.. 221a..221b..222b..224d..227b.. 229a..229b..229c..230a..230b.. 232a

Žileti (blades) od različitih proizvođača iz inostranstva (SAD; Enkleska, Nemačka, Švedska): - Orion (Germany), 1 kom, 500 dinara - Swing Economic, 1 kom, 600 dinara - Star double edge (USA), u kutiji 2 komada, 1000 dinara - Thin Gillette blades (Germany), pakovanje sa 10 kom, 1000 dinara - Dunne Gillette klinge (Germany), 1 kom, 600 dinara - Record Lux 10 an - Extra tunt (Sweden), 1 kom, 800 dinara - Fagesta bruks A.-B. -(Sweden), 1 kom, 800 dinara - Single edge - scrapers, 3 kom, 900 dinara - Gillette blade - King (USA), 1 kom, 600 dinara - Blue Gillette blade - extra - King (England), 1 kom, 600 dinara - Astor blue blade - special (Sweden), pakovanje od 5 kom, 1000 dinara Svi su nekorišćeni. Između dva svetska rata. Može pojedinačna prodaja K L 2

У Ж И Ц А ДОПИСНИЦА из 1899. године Печат полазне и долазне поште /Београд - Ужице/ са поништеном марком, датум 22. 10. 99 - лик краља Александра Обреновића, убијеног у Београду 29. маја 1903. Издање књижаре В. Валожића, Београд Штампа С. Хоровица Пажња !!! Пажња !!! Пажња !!! Ужичани, погледајте добро слику !!! Шта видите !!! ... УЖИЦЕ је пре 117 година билА обична, непрепознатљива српска /к а с а б а!/, а данас је Ужице један модеран, мало посустао, али европски /г р а д!/ са надом!. Између тадашњег и данашњег Ужица провалија је у времену и простору. Огромна променА. То се речима /н е/ може оПисати. Зато је овако драматичнО аутентичнИ докуменТ /д р а г о ц е н/ за историју града! И вреди сваку пару! На дописници је /ћ и р и л и ч н и/ текст !!! Историја Србије !!! Историја Ужица !!! 117 година живота једне разгледнице 117 година дела историје Србије и Ужица !!! Ужичани /н е/ оклевајте !!! Овакав драгоцени документ морао би да буде у својини ужичког градА ! И То се не купује /с в а к и / дан !!! Прворазредни раритет !!! (Михајло Грушић)

Preko 1500 različiti značaka: Vukovar 1980, firme (Novkabel - Novi Sad, Sremgrap - Šid, Jugozan - Beograd, Sintelon - Bačka Palanka, Germika, NFK - Novosadska fabrika kablova, Zajednica E.P.H. Zagreb, FORTSCHRITT, FIAT, Restoran Vinjak 5, Krušik Valjevo, Elan Srbobran, Jelšingrad 45, Šumarijada Skoplje struga 1978, Početak gradnje hladnjače i proizvodne hale Voćeprodukt, Požarevac 1979., TAM, Industrijski kombinat Bačka Palanka, Puris PPK Pazin, PKB Homolje, Lipica Jugoslavija 1580, PIK Sirmium, Fadip : 1959-1969, Zora Mol - Produktiva, SGeorges, St Georges : Tournoi des Nations Leperreux : 1965, RBJ, Koka : Varaždin, Jugobanka, Vojvođanksa Banka, VOBAR Dragačevo : Kotraža : 30 god. ZEFIR sombor : 30, Flora, Partner, Novograp, RK Graničar Županja, Nit : 100 godina, Nap, Osiguravajući zavod Novi Sad, Novosadski Sajam, Neoplanta, Mašinoalat, Saturnus Rally 79 ), sportovi (OOK Kisač, FK Indeks, DVD dr Laza Kostić, FSV, FK Kabel, Borac B. Luka, JSD Partizan, FK Fruškogorac, SPENS 1981, NK Rijeka, FK Dinamo Budisava, Hajduk Split 1911, IV svjetsko prvenstvo FIELD, Zagreb 74 : Streličarstvo, Rukometni klub Potisje 25, FK Velež), dešavanja (Bakarijada NFK), Automobili, ličnosti (Lenjin, Branko Ćopić, Tito, ), Complex Budapest, Moskva 1980, EVIG, Textima, Schubert Munchen ), Kristinehamn, 1948-1958, Querum 1874, Vasteras 1964, VM Bagskytte, Start Praha, Ruski Kerestur 40, Budgoszcz, ERAM, Herbort, AMS Jugoslavija, AMS Vojvodine, Jugoturbina Karlovac Jugoslavija : 25 godina, Andi 83 : Odbrava AD Rašica, MBSK, Čarda Dunav Bezdan, Cserga Csarda Senta, Ćele kula Niš, Varaždin, FRISCH, XXII SEZD KPSS, FORTSCHRITT, UNITED STATES SINOS 1933.... Pojedinačno pogledati pod : Značke ... prodavac Mara998 K Š Ko 1

Originalni bioskopski (filmski) plakat velikih dimenzija (oko 100 x 70 cm) : NAJVECA PREDSTAVA (PRETSTAVA) NA SVETU (THE GREATEST SHOW ON EARTH) Najveća predstava na zemlji američka je filmska drama snimljena 1952. s radnjom u cirkusu Ringling Bros i Barnum & Bailey. Glavne uloge tumače Betty Hutton, Cornel Wilde, i Charlton Heston. Film je producirao, režirao, te pripovijedao Cecil DeMille, a osvojio je Oscara za najbolji film. Priča je podržana sa raskošnom produkcijom, stvarnim cirkuskim tačkama, dokumentarcem, te iza scene prizorima o masivnim logističkim naporima koji omogućavaju rad velikih cirkusa. U filmu glume Hutton i Wilde kao umjetnici na trapezu koji se natječu za centar prstena, te Heston kao cirkuski menadžer koji izvodi show. James Stewart se pojavljuje kao tajanstveni klaun koji nikada ne skida šminku, čak i između pauza, dok su Dorothy Lamour i Gloria Grahame igrale sporedne uloge. Osim filmskih glumaca, pravi cirkusanti Ringling Brosa i Barnum & Bailey cirkusa iz 1951 pojavljuju se u filmu, s ukupunim brojem od 1,400 ljudi, stotinama životinja, i 60 kamiona punih opreme i šatora. Glumci su naučili njihove cirkuske uloge i sudjelovali su u tačkama. Film je među najuspješnijim filmovima i sa najboljom zaradom u Sjedinjenim Američkim Državama i Kanadi. Nagrade Oskari Oskar za najbolji film Fredric M. Frank, Theodore St. John, Frank Cavett - Oskar za najbolji originalni scenarij Zlatni globus Zlatni globus za najbolji film - drama Cecil DeMille - Zlatni globus za najboljeg redatelja George Barnes, J. Peverell Marley - Zlatni globus za najbolju fotografiju Režija: Cecil B. DeMille Uloge: Charleton Heston, Betty Hutton, Cornel Wilde, Dorothy Lamour, Gloria Grahame, Lawrence Tierney, Henry Wilcoxon Kao na fotografijama.

GILDEA & WALKER, England - Šest dubokih tanjira (1886) Dimenzije Prečnik: 25 cm Visina: 4 cm Ukupna težina: 3160 g Sitni tragovi pribora na dnu tanjira. Na dva tanjira glazura je značajnije ispucala, mestimično i potamnila, naročito na naličju. Na istim tanjirima po jedna napraslina sa strane. Svi tanjiri su prikazano pojedinačno na kolaž-slikama, sa lica i naličja, naprsline su prikazane posebno. Žig na dnu, štampan plavim: Crtež nagog keramičara koji kleči pri radu ENGLISH PORCELAIN (u kaišu oko crteža i ispod krune) (Inicijali) B. W & Co (za “Bates, Walker & Co”, na kraju kajša) Podglazurno utisnutio: GILDEA (za James Gildea) Štampani žig je koristila kompanija “Bates, Walker & Co” u periodu 1875-1878 godine, tada vlasnik fabrike “Dale Hall Works”u Longsportu, Stoke-on-Tent. Podglazurno utisnuto “GILDEA”, je za James Gildea, koji se pridružio kompaniji 1878. godine. Prema utisnutoj oznaci 9/86 pet tanjira je proizvedeni u septembru i jedan u oktobru 1886 godine (10/86), kada je Gildea ostao jedini vlasnik fabrike. To bi značilo da je nastavio da koristi žig prethodne kompanije, sa utisnutim dodatkom svog imena. Fabriku “Dale Hall Works”, u Logsportu, u blizini Barslem (Barzlem), u području Stoke-on-Tent (Stouk-on-Tent) koje je bilo centar engleske keramičarske industrije, osnovao je Joseph Stubbs (Džozef Stabs) 1790. godine. Nakon povlačenja iz posla 1829. Godine, Stubbs je umro 1836. godine. Oko 1843. godine fabriku je preuzela kompanja “T J & J Mayer” tri brata Mayer (Mejer): Thomasa (Tomas), Johna (Džon) i Joshue (Džošua) Mayer. Proizvodili su kvalitetni višebojnu keramiku, koja je svojila medalju na britanskoj izložbi 1851. godine. 1855. godine kompaniji se pridružio Liddle Elliot (Lidl Eliot), i fabrika je radila pod imenom “Mayer Bros (braća Mejer) & Elliot” do 1858. godine, kada je u kompaniji ostao samo Joshua Mayer, a ime promenjeno u “Mayer & Elliot”. 1862. godine se i Joshua Mayer povukao iz posla, a Elliot je nastavio posao zajedno sa sinom Thomasom (Tomas) Elliotom: “Liddle Elliot & Son.” Kada je Liddle Elliot umro 1869. godine, u kompaniji ga je zamenio William Bates (Vilijem Bejts). Ime je promenjeno u „Bates, Elliot & Co“ a asortiman je proširen i fabrika je, pored keramičkog posuđa, proizvodila i sanitarni, fotografski, apotekarski i parfimerijski pribor. Elliot je napustio kompaniju 1875. godine, a zamenio ga je John Walker (Džon Voker). Sada se kompanija zvala “Bates, Walker & Co“. 1878. godine partnerima se pridružio James Gildea (Džejms Gildej). 1881. godine Bates je napustio posao a Gildea i Walker su nastavili zajedno, pod imenom “Gildea & Walker”. 1885. godine povukao se i Walker, a Gildea je nastavio posao sam. Fabrika je radila do 1888. godine. Prodaju se bez držača za tanjire. (118/32-40pod-kp/1214)

CHOISY-LE-ROI - Fajans set za ručavanje (1863-1908) /Na slikama sa više tanjira, neki od njih izgledaju tamniji - razlog je veštačko osvetljenje pri fotografisanju./ Set se sastoji od 20 delova: 6 plitkih tanjira (prečnik: 24,5 cm, visina: 2 cm) 6 dubokih tanjira (prečnik: 24,5 cm, visina: 3,5 cm) 6 dezertnih tanjira (prečnik: 20 cm, visina: 1,5 cm) 1 ovalna plitka činija (dužina: 35,5 cm, širina: 27 cm, visina: 3 cm) 1 velika okrugla duboka činija (prečnik: 30,5 cm, visina: 5,5 cm) Ukupna težina: oko 12 kg Sitni tragovi pribora na dnu svih delova. Glazura je sitno mrežasto ispucala na dva plitka, tri duboka, dva dezertna tanjira i u unutrašnjosti ovala gde je i potamnila. Par tamnih mrlja na unutrašnjem obodu jednog plitkog, tri duboka i jednog dezertnog tanjira. Na četiri duboka tanjira tamne mrlje u unutrašnjosti - vidljivo je na kolaž slici. U unutrašnjosti ovala dva sitna ispupćenja u glazuri - verovatno nastala u proizvodnji. Žig na dnu: (Inicijali) H B & Co (za “Hippolyte Boulenger & Komp.”) CHOISY (štampano preko naziva modela:) OXFORD Fabrika fajansa “H. Boulenger & Cie.”koristila je žig od 1863. do zatvaranja 1908. godine. „Faïenceries de Choisy-le-Roi“ (Fabrike fajansa Šoazi-le-Roa), u blizini Pariza (danas je njegovo predgrađe), osnovali su 1804. godine tri brata Paillart (Pajar). Naknadno, fabrikom je upravljao samo jedan od njih, Valentin Paillart (Valontan Pajar).Kada je on napustio posao, upravu je, od 1824. do 1836. godine, preuzeo njegov partner Hippolyte Hautin (Ipolit Otan). Partner u fabrici postao je Louis Boulenger (Luj Bulonže, 1773-1850), a njegov sin Adolphe Boulenger (Adolf Bulonže, 1805-1873) i Hautinova ćerka Alexandrine Hautin (Aleksandrin Otan, 1814-1900) venčali su se i imali četvoro dece. Jedno od njih, Hippolyte Boulenger (Ipolit Bulonže, 1836-1892), preuzeo je fabriku 1863. godine i pod imenom “H. Boulenger & Cie.” preobrazio je u kompaniju sa međunarodnom reputacijom. Do tada, fabrika je zapošljavala oko 300 kvalifikovanih radnika koji su radili na tri peći za pečenje keramike. Velik broj novih dizajna majolike uveden je u proizvodnju u ranim 1860-tim godinama. Hippolyte Boulenger je proširio radionice, uvećao proizvodnju i zaposlio profesionalne ilustratore za dizajniranje štampanog fajansa. Po završetku Francusko-pruskog rata područje Alzasa i Lorene je anektirala Nemačka. Grad Sarreguemines (Sargemin), glavni konkurent Choisy-le-Roi u proizvodnji majolike, pripao je nemačkoj teritoriji. Jedan broj radnika iz Sarregueminesa, koji nisu pristali da prime nemačko državljanstvo, došao je u Choisy-le-Roi donoseći sa sobom važne tehničke veštine i umeća. Zahvaljujući tome, Boulengerova fabrika počela je da proizvodi najbolju majloku u Francuskoj, osvajajući priznanja na izložbi u Parizu 1878. godine, kao i na mnogim međunarodnim izložbama. 1889. godine sedište kompanije premešteno je u Pariz a Hippolytea Boulengera nasledila su njegova dva sina. Majolika iz Choisy-le-Roi bila je veoma precizno glazirana i jedina je mogla da konkuriše tada veoma cenjenoj majolici poznatih britanskih proizvođača. Smatrana je za najprefineniju keramiku proizvedenu u Francuskoj. Fabrika je prestala sa radom 1908. godine. Zbog osetljivosti, vrednosti i težine, preuzimanje prvenstveno lično, u centru Novog Sada. Na širem području Novog Sada moguća je i moja dostava. Pažljivo upakovano i maksimalno zaštićeno, mogu da pošaljem PostExpressom, ali ne mogu da preuzmem odgovornost za sudbinu u transportu. Prodaje se bez držača za tanjire. (117/10-37/pod-kp/1142)

VERBILKI, SSSR - Set za doručak Za 5 osoba. Set se sastoji od 20 delova: 1 bokal sa poklopcem (visina: 13,5 cm, dužina: 19 cm, širina: 12,5 cm, zapremina: 0,65 l) 5 šoljica (visina: 6 cm, širina: 10,5 cm, širina otvora: 8 cm) 6 tacni za šoljice (prečnik: 14 cm, visina: 2 cm) 6 dezertnih tanjira (prečnik: 17,5 cm, visina: 2 cm) 1 posuda za šećer sa poklopcem (visina: 11 cm, dužina: 12 cm, širina: 12 cm) 1 posuda za mleko (visina: 10 cm, dužina: 12 cm, širina: 9 cm) Ukupna težina: oko 4 kg Sitne ogrebotine uglavnom na delovima obojenim zlatom. Na jednoj šoljici na jednom mestu zagrebana je crna boja, na drugoj tragovi crvene boje na rubu, verovatno od žiga - vidljivo je na kolaž-slici. Žig na dnu, crvenom bojom: (Inicijal) B (za Verbilki, ispod glave losa) Fabrika “Verbilki Porcelan” koristi žig od 1991. godine. Od 1918. godine boja žiga označava kvalitet proizvoda. Zlatni žigovi se nalaze na predmetima izuzetne vrednosti, crveni na predmetima 1. klase, plavi 2., zeleni 3. i smeđi najniže klase. 1766. godine, škotski preduzetnik Frensis Gardner (Francis Gardner, u Rusiji kao Франц Яковлевич Гарднер, 1714-1796), do tada trgovac drvetom u Rusiji, sa dozvolom Katarine Velike, osnovao je fabriku porcelana u selu Verbilki (Вербилки), u blizini Moskve, danas Dmitrovski gradski region. Fabrika je odmah postala konkurencija “Carskoj fabrici porcelana” u Petrogradu (kasnije poznatoj kao “Lomonosov”), podstičući umetnike u obe institucije na proizvodnju sve složenijih predmeta u pogledu oblika i ukrasa. 1777. godine carica Katarina Velika naručila je od fabrike servise za prijeme u Zimskom dvorcu. Isporuka je završena 1783. godine, ali je carica bila veoma zadovoljna kvalitetom izrađenih predmeta. Ovim je Gardneru otvoren put u najviše rusko društvo, ali je on istovremeno počeo da razvija i masovnu proizvodnju. Proizvodi su bili visoko cenjeni u Rusiji, naročito među onima koji nisu sebi mogli da priušte kupovinu uvoznog saksonskog porcelana iz Meissena. U vreme kada je Gardner umro, fabrika je smatrana najboljom privatnom farikom porcelana u Rusiji. Proizvodnju su nastavili naslednici, prvo najstariji sin Franc, koji je kratko nadživeo oca, zatim Gardnerova supruga Sara. Početkom XIX veka upravljanje su preuzeli sinovi, Aleksandar i Petar Francevič, koji su dalje razvili proizvodnju. 1829. godine fabrika je dobila zlatnu medalju na Prvoj industrijskoj izložbi, a 1855. i carsku dozovolu da u žigu koristi lik državnog dvoglavog orla, što je u carskoj Rusiji bio znak vrhunskog kvaliteta. Od 1856. godine fabrika je postala dobavljač carskog Dvora. Od sredine 1850. godine fabrikom su upravljali Vladimir i Aleksandar Petrovič, unuci Franca Gardnera. Krajem XIX veka vlasnik je postala supruga trećeg unuka, Pavla, Elizaveta (Elisabeth) Nikolajevna Gardner, koja se nije pokazala uspešna u upravljanju fabrikom, koja je tada imala 770 radnika. 1892. godine fabriku je kupio Matvej Sidorovič Kuznjecov (Матвей Сидорович Кузнецов), sin Terentija Kuznjecova (Терентий Кузнецов), osnivača ruske “imperije porcelana”. U trenutku kupovine fabrika je prolazila kroz teška vremena, tako da se Kuznjecov lako složio s Elizabeth Gardner, i postao vlasnik ne samo preduzeća, već i svih fabričkih modela, crteža, uzoraka, jednom rečju vrhunskog brenda sa bogatom tradicijom dugom vek i po, kvalifikovanim stručnjacima i proverenim tehnologijama. Prelaskom u ruke Kuznjecova, proizvodnja se povećala. Asortiman se takođe promenio: novi vlasnik obnovio je proizvodnju starih modela, kojih je 1860. godine bilo više od 4000 od porcelana i više od 1000 od fajansa. Posle Revolucije, preduzeće je nacionalizovano i postalo je poznato kao “Dmitrovska fabrika porcelana” (Дмитровский фарфоровый завод, prema Dmitrovskom gradskom regionu, u blizini Moskve). U prvim godinama sovjetske vlasti, za vreme NEP-a (Nova ekonomska politika) fabrika je nastavila da proizvodi predmete na osnovu uzoraka Kuznjecova, ali je prednost davana masovnoj proizvodnji osrednjeg kvaliteta. Od tridesetih godina u rad fabrike su postepeno uključeni značajni umetnici, a od 1937. godine u fabrici je organizovana umetnička laboratorija. Tokom II Svetskog rata proizvodnja umetničkog pocelana, s retkim izuzecima, skoro je sasvim prestala. Fabrika je prešla na proizvodnju za ratne potrebe, pre svega visokonaponskih porcelanskih izolatora za uništene komunikacione vodove. Većina radnika fabrike je mobilisana i bila je na frontu, a zamenili su ih žene i deca. 1941. godine, pred napredovanjem nemačke vojske, čitava fabrika je minirana kako ne bi bila zaplenjena. U isto vreme, divizijama raspoređenim oko fabrike bilo je naređeno da po svaku cenu odbrane fabriku. U posleratnim godinama, sa proizvodnjom koja je u potpunosti mehanizovana i modernizovana, fabrika se razvila u napredno industrijsko preduzeće, a 1966. , u godini kada je obeležila 200 godina postojanja, proizvodnja je dostigla stopu od 30.000.000 komada porcelana godišnje. Akcenat je stavljen na veći kvalitet proizvoda a umetnička laboratorija angažovala je vešte slikare i vajare. Kao rezultat toga, proizvodnja se povećavala, a svi novi uzorci su razmatrani i odobreni od strane Umetničkog saveta. 1991. godine radnici su otkupili fabriku i organizovali rad pod imenom “Verbilki Porcelan” (“Фарфор Вербилок”), s namerom da se sačuva i oživi tradicija predrevolucionarnog porcelana, koju su stvorile porodice Gardner i Kuznjecov. 2006. godine fabrika je imala 350 zaposlenih, uključujući 20 slikara. Od 2014. godine “Verbilki Porcelan” je jedna od tri operativne fabrike porcelana u Rusiji. Prodaje se bez držača za tanjire. (117/28-38/pod-kp/1160)

Stanje kao na fotografijama! Nacrtao: V. Badrov Proizvodnja Bosna Film 1951 god. Dimezije: 70cm x 100cm Veoma retko !!! Plakat u dobrom stanju! Scenario: - Drago Mazar - Bosko Kosanovic Rezija: - Bosko Kosanovic Snimio: - Aleksandar Sekulovic Muzika: - Boris Papandopulo U glavnoj ulozi - Dragomir Felba Na granici je jugoslovenski crno-beli kratki igrani film snimljen 1951. godine u režiji Boška Kosanovića, kome je to predstavljao režijski debi. Scenario za film su napisali Kosanović i Drago Mazar. Boško Kosanović (1913 - 1974) bio je jugoslavenski filmski režiser, najpoznatiji kao autor igranog filma Kuća na obali koja je 1954. godine predstavljala prvu važniju koprodukciju jugoslavenske i neke od zapadnih kinematografija. Kosanović je u filmski svijet ušao nakon kratke karijere u jugoslavenskoj tajnoj policiji OZNA, tokom koje je bio zadužen za ispitivanje zarobljenih škripara i drugih paravojnih formacija koji su pokušavali srušiti komunističku Jugoslaviju neposredno nakon Drugog svjetskog rata. Njegov filmski opus se uglavnom sastojao od dokumentarnih filmova. Filmografija Boško je uglavnom radio na dokumentarnim filmovima, a njegova najpoznatija ostvarenja u režiranju su filmovi Kuća na obali (1954) i film Male stvari (1957). Za sva svoja ostvarenja u režiji je pisao scenario, osim za film Male stvari. Dragomir Felba (7. jul 1921 — 13. jul 2006) je bio jugoslovenski i srpski filmski, pozorišni i televizijski glumac. Studirao je tehnički i pravni fakultet, a kasnije i Visoku filmsku školu u Beogradu koju je i završio 1950. Debitovao je u kragujevačkom Narodnom pozorištu ali je već 1952. godine prešao u Jugoslovensko dramsko pozorište. Već od 1956. godine ima status slobodnog umetnika. Prvu filmsku ulogu odigrao je 1948. godine u filmu „Sofka“ a proslavio se ulogom u filmu „Barba Žvane“. Za ulogu u filmu „Kozara“ je, na pulskom filmskom festivalu, nagrađen specijalnom diplomom. Aleksandar Stojković (1915 — 1972) bio je pozorišni i filmski glumac. Biografija Bio je brat poznatog glumca Danila Bate Stojkovića i suprug glumice Rahele Ferari. Boris Papandopulo (Honnef na Rajni, 25. veljače 1906. - Zagreb, 16. listopada 1991.), hrvatski skladatelj i dirigent; sin operne pjevačice Maje Strozzi-Pečić i oca grčkog plemenitaša Konstantina Papandopula. Kompoziciju je studirao u Zagrebu, a dirigiranje u Beču. Bio je zborovođa Kola u Šibeniku i Zvonimira u Splitu, te ravnatelj opere HNK i dirigent simfonijskog orkestra Hrvatskoga radija, ravnatelj opere u Rijeci, dirigent opere u Sarajevu, Zagrebu i Splitu. Autor je jednog od najvećih (oko 440 djela) opusa u hrvatskoj glazbi. Boris Papandopulo rođen je u Bad Honnefu na Rajni 1906. Papandopulo je u Zagrebu od 1921. studirao kompoziciju na Muzičkoj akademiji (teorijske predmete u razredu Frana Lhotke i Franje Dugana starijeg, glasovir u razredu Antonije Geiger-Eichhorn) i diplomirao u razredu Blagoja Berse 1929. U međuvremenu, na preporuku obiteljskoga prijatelja Igora Stravinskoga, 1925–28. u Beču studirao dirigiranje, isprva privatno u D. Focka, potom na Novom bečkom konzervatoriju u R. Niliusa. Zarana počeo skladati – glasovitu je Contradanzu za glasovir, prema vlastitoj izjavi, skladao za studija, a skladbu s oznakom op. 1, In petto degli amanti za sopran i komorni orkestar, 1924. kad i Prvi gudački kvartet (revidirao ga je 1927.). Godine 1928. u Beču mu je uspjelo praizvedena kantata Slavoslovije (Laudamus) za sole, mješoviti zbor i orkestar, a 1930. u Hrvatskom glazbenom zavodu održan je njegov prvi autorski skladateljski koncert: Antonija Geiger-Eichhorn praizvela je Prvu sonatu za glasovir op. 10, a Maja Strozzi-Pečić sudjelovala je u praizvedbi za nju skladanoga antologijskoga djela Concerto da camera op. 11. Kao dirigent je debitirao 1927. u Zagrebu ravnajući izvedbom vlastite skladbe Veče mladosti za mješoviti zbor i orkestar s Hrvatskim pjevačkim društvom »Kolo« i Zagrebačkom filharmonijom. Od 1929. do 1934. bio je umjetnički voditelj i dirigent »Kola«, ujedno 1930–35. dirigent Društvenoga orkestra HGZ-a i 1932–35. Učiteljskoga pjevačkoga zbora »Ivan Filipović«. Često je nastupao i kao pijanist u komornim sastavima, a ponajviše kao glasovirski pratilac pjevača. Nezadovoljan statusom u Zagrebu, odlazi u Split, gdje je 1935–38. nastavnik u Gradskoj glazbenoj školi i zborovođa Splitskoga muzikalnoga društva »Zvonimir«, ujedno 1936–38. nastavnik glazbe u dominikanskoj gimnaziji u Bolu. U Zagrebu 1938–46. ponovo vodi HPD »Kolo«, istodobno je u HNK od 1938. korepetitor, 1940–45. dirigent i 1943–45. ravnatelj Opere te na Hrvatskom krugovalu 1942–45. dirigent Simfonijskoga orkestra. Zaposlen na Radio-stanici Zagreb od kolovoza 1945. do svibnja 1946. kad mu je, zbog dužnosti koje je obnašao ratnih godina, odlukom Suda časti Udruženja kompozitora Hrvatske četiri mjeseca zabranjeno javno djelovanje. Potom je pozvan da preuzme neku od ponuđenih funkcija. Odlučio se za mjesto direktora Opere Narodnoga kazališta »Ivan Zajc« u Rijeci, gdje je za prvoga mandata 1946–48. obnovio ansambl i postavio opsežan repertoar. Godine 1948. imenovan je direktorom Opere Narodnoga kazališta u Sarajevu, gdje je, zadržavši se do 1953., ostavio trag na svim glazbenim područjima. Od 1949. bio je i nastavnik u sarajevskoj Državnoj muzičkoj školi. U Rijeci je ponovno na čelu Opere 1953–59.: iznimno pridonosi glazbenomu životu grada, usmjeruje opernu i koncertnu repertoarnu politiku i prema manje poznatim djelima, intenzivno sklada, često nastupa kao dirigent i pijanist te drži predavanja kako bi glazbenu umjetnost približio što većemu broju slušatelja. Od 1959. do 1965. dirigent je Opere HNK u Zagrebu, 1968–74. Opere HNK u Splitu, a istodobno gostuje ravnajući različitim ansamblima u nas (Simfonijski i Tamburaški orkestar RTV Zagreb, orkestar Zagrebačkoga gradskoga kazališta »Komedija«) te u Mostaru, Beogradu, Sarajevu i Kairu. Posljednjih desetljeća života bio je aktivan podjednako kao skladatelj i dirigent. Boris Papandopulo kao mladi umjetnik Skladajući nesmanjenim intenzitetom gotovo šest desetljeća, stvorio je opus od približno 440 djela. Skladao je orkestralnu (simfonijske pjesme, baletne suite, dvije simfonije), koncertantnu (za glasovir, violinu, fagot, čembalo, kontrabas, timpane), komornu, glasovirsku, vokalnu (solo-popijevke, zborovi), vokalno-instrumentalnu (16 kantata), glazbeno-scensku (osam opera, 12 baleta) i filmsku glazbu. Snažnu potrebu za istraživanjem zvukovnosti iskazuje zarana u trima tematskim krugovima: folklornom, sakralnom te onom temeljenom na tradicionalnim oblikovnim uzorima (ta će se načelna podjela vidjeti u cijelom opusu, premda ima i znakovito vrijednih otklona). Kompleksnost postupanja s glazbenom građom te niz rješenja netipičnih u usporedbi s djelima proizašlim iz folklorne tematike drugih hrvatskih skladatelja istoga razdoblja temelj su strukture njegovih vokalnih i vokalno-instrumentalnih djela. Tretirajući glazbeni folklor kao samo jedan od izvora različitih elemenata glazbe, nikad se nije podvrgnuo ideološkim pravilima koja su bitno obilježila neonacionalni stil u hrvatskoj glazbi između Prvoga i Drugoga svjetskoga rata. Ta neobvezatnost odnosa dopustila mu je mogućnost odabira, vlastitost što će se očitovati u svim etapama, od melodijske i ritamske invencije do konačnoga oblika partiture (romantični ep Utva zlatokrila, tekst V. Nazor, 1932.). Tijekom godina njegov će odnos prema glazbenom folkloru sve više apstrahirati tako što će se ishodišni predložak prepoznavati isključivo kao zvukovna, tonska građa lišena izvanglazbenoga sadržaja i razloga, ali često vezana uz kakvu specifičnu temu (Istarske freske iz Berma, 1973.; Osorski requiem, 1977.). Njegovo se stvaralaštvo temeljilo na uvjerenju da sve »stvari života« uvijek mogu biti i »stvari glazbe« i to je neprestano interferiranje funkcioniralo neovisno o tom je li pojedino djelo imalo i vlastitu, autonomnu priču. Komorni mu opus podrazumijeva skladbe za tradicionalne sastave, ali i djela s neobičnim sastavima, kojima kao da je uloga realizirati neku posve novu predodžbu zvučnosti. Istraživački poriv prema zvukovnoj boji iskazivao je već 1930-ih, što će, pokazat će se poslije, biti jedno od temeljnih obilježja njegova svekolikoga opusa. Zvučanje kao temeljni zakon podvrgava se jedino kretanju kao svojoj vremenskoj koordinati. U kretanju se sažimlju parametri melodijskoga crteža i njegove ritamske razvedenosti te čine ustroj skladbe unutar formalnoga okvira. Taj pak okvir iskazuje stanovitu dvoznačnost iz koje se na jednoj strani raspoznaju temelji tradicionalnoga oblika, a na drugoj oblik ovisi o izdržljivosti, o kapacitiranosti tematske građe, katkad čak i motiva, da reproducira, mijenja, obrađuje, transponira vlastite elemente. Česta je procjena njegove glazbe kao izrazito motorične, iako intencija prema ponavljanju segmenata građe može biti i u svezi s tradicijom ponavljanja kao obilježja folklornoga glazbenoga idioma. Izazov zvučanja svakako je nadređen svim skladateljskim postupcima bez obzira na to o kakvu je parametru riječ i jesu li posrijedi folklorom obojeni stavci ili se temelje na kakvu modusu ili možda čak i na dvanaestotonskom redoslijedu. Često se to vidi i u izboru glazbala, jedinstvenom za onodobnu skladateljsku praksu. U nekonvencionalne instrumentalne kombinacije upuštao se već u ranim djelima, a osobito je u tom bio inventivan u poslijeratnim godinama (Concertino za trubu i timpane, 1950.; Na teferiču za zbor, klarinet i veliki bubanj, 1952.; kantata Romaniji za zbor, četiri trube, četiri trombona i dva para timpana, 1953.; Groteska za tubu, glasovir i udaraljke, 1964.; Razgovor ugodni za flautu i čembalo, 1969.). Osim neobičnih zvukovnih kombinacija, prostor zvučnosti proširuje i čestim odabirom velikih vokalno-instrumentalnih sastava, poduprtih neuobičajenim glazbalima, većim brojem solista, otvarajući pritom i mnogobrojne mogućnosti u realizaciji formalnih zamisli. U istoj su ovisnosti o zvučnom učinku posljedično i česte promjene tonaliteta, njegovo proširenje ili pak potpuno napuštanje, uravnoteženo, ekonomično, ali i potpuno korištenje opsega i mogućnosti pojedinih glazbala, dok se od izvođača zahtijeva maksimum, jednako na razini umijeća kao i na suptilnijoj, kreativnijoj razini, koja će igri sa zvukovnom bojom udahnuti umjetnički život. Oblik u Papandopulovu djelu ovisi o njegovoj potrebi da sitnjenjem i ponavljanjem motiva, ili čak njegovih dijelova, u doslovnom, a češće u variranom obliku postigne dinamizam kretanja (neobarokna motoričnost). Očituje se to i u građenju velike forme nizanjem malih, u sebi zatvorenih oblika. Rijetko će se u tom golemom opusu susresti sonatni oblik, a uočljivo je pretežno baratanje s malim oblikom vrlo često jednostavnoga trodijelnoga ustroja. Slijed malih cjelina nerijetko je povezan u zbroj međusobno korespondentnih, gotovo samostalnih, zaokruženih odjeljaka kakva velikoga vokalno-instrumentalnoga djela. Živost glazbenoga protoka katkad zaokuplja pozornost na štetu melodijskoga tijeka, osobito kad se služi plesnim pokretom kao polazištem, a svaka ritamski složenija vodoravna linija teži ornamentiranju (triole, kvintole, sekstole, septole). Načelu okomitoga ritmičkoga kontrastiranja pogoduje intenzivna i gusta promjena metra, njegov omiljeni postupak, a krajnji je učinak na trenutke upravo fascinantna dinamičnost. Sve te sastavnice skladateljskoga izraza moguće je slijediti u njegovu stvaralaštvu koje sadržava gotovo sve tradicijom naslijeđene oblike, ali i mnoge nestandardne formacije koje su pokrenule spoznajne skladateljske vizure u hrvatskoj glazbi prve polovice 20. stoljeća, a da nisu zakoračile u prostore avangardnih glazbenih procesa koji su prodrli u hrvatsku glazbu potkraj 1950-ih. Boris Papandopulo uz pijanino Papandopulov opus, jedan od najvećih u cjelokupnoj hrvatskoj glazbenoj povijesti, ne samo opsegom nego i umjetničkom vrijednošću snažno je obilježio hrvatsku glazbenu umjetnost 20. stoljeća. Skladao je glazbu za igrane filmove Barok u Hrvatskoj i Lisinski (O. Miletić, 1942., 1944.), Bakonja fra Brne i Stojan Mutikaša (F. Hanžeković, 1951., 1954.), U oluji (V. Mimica, 1952.), Milioni na otoku (B. Bauer, 1955.) i Pustolov pred vratima (Š. Šimatović, 1961.), za 14 dokumentarnih filmova (Vlak broj 51, R. Sremec, 1947; Jadran kroz vjekove, Melita Filipović, 1948; Vincent iz Kastva, M. Katić, 1956) te animirani Susret na pijesku (B. Brajković, 1959.). Obrađivao je božićne pjesme za zbor i orkestar, redigirao djela Vatroslava Lisinskoga i Ivana pl. Zajca, skladatelja koje je promovirao i kao dirigent. U fonoteci Hrvatskoga radija sačuvano je više od 300 snimka njegovih skladba i oko 200 snimka njegovih dirigentskih interpretacija s različitim orkestrima i ansamblima. Ostavština mu se od 2006. čuva u knjižnici Hrvatskoga glazbenog zavoda u Zagrebu. Bio je redoviti član JAZU (današnja Hrvatska akademija znanosti i umjetnosti) od 1965., počasni član Hrvatskoga glazbenog zavoda od 1977. Umro je u Zagrebu 1991. Pokopan je na zagrebačkome groblju Mirogoju. Drago Mažar (Bosanski Petrovac, 16. avgust 1918 — Banja Luka, 10. novembar 1991) bio je učesnik Narodnooslobodilačke borbe, društveno-politički radnik SFR Jugoslavije i SR Bosne i Hercegovine i narodni heroj Jugoslavije. Biografija Rođen je 16. avgusta 1918. godine u Bosanskom Petrovcu. Ostao je bez oca s devet godina, kada se porodica već doselila u Banjaluku. Posle jednog đačkog incidenta sa nastavnicom francuskog jezika, Drago je iz gimnazije prešao na zanatsku školu. Pod uticajem starijeg brata Ivice, počeo je da se interesuje za revolucionarnu literaturu, a uskoro je bio i jedan od organizatora aktiva revolucionarno orijentisane srednjoškolske i radničke omladine u zanatskoj školi. Već 1937, postao je rukovodilac skojevske grupe. Pored aktivnosti u muzičkoj sekciji „Pelagić“ stizao je da se angažuje u raznovrsnim akcijama Kluba akademičara Banjaluke, te sportskog društva „Borac“. Isticao se i učešćem u demonstracijama, protestnim zborovima i štrajkovima. Tada je kuća Mažarovih bila sastajalište radničkih aktivista, skojevaca i komunista. U godinama početka Drugog svetskog rata u Evropi, vlada Cvetković-Maček formirala je tzv. radne vojne logore da bi neutralisala komuniste. U jedan od njih, koji se nalazio kod Ivanjice u Srbiji, bio je deportovan i Drago Mažar. Posle puča u martu 1941, ovaj logor bio je raspušten. Posle puča, Drago je na proputovanju kroz Beograd uhvatio vezu sa Veselinom Maslešom, koji mu je preneo direktivu KPJ da se javi u vojsku. Sa svojom jedinicom dočekao je kapitulaciju Jugoslavije u Sarajevu, bio zarobljen, ali je istog dana uspeo da pobegne. S KPJ i ilegalcima Sarajeva uhvatio je vezu preko Nisima Albaharija i uključio se u pripremu za oružanu borbu. Predstavljajući se nemačkoj komandi kao šef orkestra u hotelu „Evropa“, uspeo je da dobije propusnicu za slobodno kretanje noću, pa je iz nemačkog skladišta iznosio vojnička odela i drugu ratnu opremu. Krajem aprila 1941, kada se vratio u Banjaluku, četiri brata Mažara našli su se nakratko na okupu kod kuće i ubrzo je svaki krenuo na izvršenje svog zadatka koji je odredila KPJ. Prikupljajući oružje kao rukovodilac diverzantske grupe u gradu, jednom je prilikom obukao uniformu domobranskog narednika i tako ušao u Kastel, odakle je izneo municiju, a desetak pušaka bacio u Vrbas, koje je Karlo Rojc izvadio i sakrio na groblju. S ovim su oružjem u rukama prvi lokalni partizani otpočeli ustanak u Banjaluci. Drago Mažar se krajem juna 1941. nalazio među prvim partizanskim borcima iz Banjaluke koji su se okupili na Starčevcu iznad grada. Učestvovao je u borbama na relaciji Jajce–Mrkonjić grad. U avgustu je bio izabran za komandira čete, odnosno komandanta partizanskog štaba Prve čete za Bosansku krajinu. Tih su dana ustaše uhvatile u Jajcu njegovog brata Ivicu i streljale ga. Upravo je tada u njegovu četu iz Banjaluke došla sestra Nada. Tokom septembra i oktobra 1941, operisao je sa svojom jedinicom po centralnoj Bosni, koja je tada izvela niz uspešnih akcija kod Krupe na Vrbasu, Skender-Vakufa, na Čelincu i u Crnoj Rijeci. U jesen 1941, Drago je bio izabran za komandanta bataljona u Trećem, kasnije preimenovanom u Četvrti krajiški partizanski odred, koji je tokom zime 1941. i 1942. razvio veliku aktivnost u blizini Banjaluke. Kada je jednom posetio svoju majku, koja je još uvek živela na periferiji Banjaluke, a njena kuća bila ilegalno partizansko uporište, Drago je uspostavio saradnju s domobranskim satnikom Majerom, zapovjednikom domobranske jedinice, kojeg je majka Marija na to pripremila. Zahvaljujući tim okolnostima, Drago je 5. februara 1942. godine izveo jednu od najsmelijih akcija u Bosanskoj krajini. Majer je, po dogovoru, neutralisao svoju posadu u Debeljacima, obezbedio uniforme i ugovorene znake raspoznavanja, tako da je Drago sa 22 odabrana partizanska borca, preobučena u domobranske uniforme, došao usred dana pred žandarmerijsku kasarnu u Vrbanji. Posle borbe koja je trajala samo nekoliko trenutaka, poginulo je i ranjeno više žandara i domobrana, a 40 ih je zarobljeno. Kasarna je zapaljena, a kolona sa zarobljenim neprijateljskim vojnicima, koji su nosili plen, i dva poginula a dva teže ranjena partizana, uputila se na prevoje Ponira iznad grada. Ubrzo se nakon toga i majka Marija pridružila partizanima, sredinom februara 1942, noseći u naručju šestogodišnju unuku Nenu, ćerku najstarijeg sina Boška. Početkom maja 1943. godine, Drago je bio postavljen za komandanta Šestog partizanskog odreda, a po oslobođenju Prijedora za komandanta mesta Ljubija. Učestvovao je i u prvim borbama za vreme neprijateljske ofanzive na Kozaru, juna 1942. godine. Krajem jula ponovno je bio postavljen za komandanta Šestog partizanskog odreda, ali je već septembra iste 1942. preuzeo funkciju obaveštajnog oficira u Operativnom štabu za Bosansku krajinu. Od leta 1943, kao obaveštajni oficir Prvog bosanskog korpusa NOVJ, izveo je na čelu grupe obaveštajaca niz akcija u istočnoj Bosni. Kao major, Mažar je, 1944. u svojstvu šefa obaveštajnog odseka rukovodio kursom obaveštajaca. Do kraja rata, pretrpeo je još nekoliko gubitaka u užoj porodici; majka mu je umrla od tifusa, poginuo mu je drugi brat Josip, i naposletku najstariji brat Boško. Po završetku rata, Drago Mažar je radio u Upravi državne bezbednosti do 1952. godine, a po demobilizaciji, u činu pukovnika, obavljao je niz društveno-političkih funkcija na republičkoj i saveznom nivou. Bio je aktivan i u razvoju kulture i kao pisac i kao dugogodišnji upravnik Narodnog pozorišta Bosanske krajine. Umro je 10. novembra 1991. godine u Banjaluci, gde je i sahranjen. Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i mnogih drugih jugoslovenskih odlikovanja. Ordenom narodnog heroja odlikovan je 27. novembra 1953. godine.

EB1 Milenko Vesnić poslanik Srbije Nikoli Pašiću Pariz 1914 pismo Doktor Milenko Vesnić , poslanik Kraljevine Srbije u Parizu od 1905 godine pismom obaveštava Nikolu Pašića 1914 o boravku njegovog sina u poslanstvu Srbije u Parizu tokom Vaskršnjih praznika i izvesnim problemima u radu . Миленко Р. Веснић (Дунишићe, 13. фебруар 1863 — Париз, 15. мај 1921) је био српски дипломата, министар правде, председник Владе и министар спољних послова Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца од 16. маја 1920. до 1. јануара 1921. године. Миленко Веснић ( Wikipedia ) Родом је са Пештера. Детињство провео у околини Краљева - насеље Грдица. Докторирао је право у Минхену 1888. године. Придружио се дипломатској служби 1891. године. Био је: секретар у српском посланству у Цариграду од 1893. године, професор међународног права на Високој школи у Београду 1893. године, посланик у Народној скупштини и министар просвете од 1893. године, професор међународног права од 1894. до 1901. Веснић је заједно са радикалским вођама послат у затвор, под оптужбом да је учествовао у припреми атентата на краља Милана Обреновића. Када му је било четири године, оца Радоњу убили су Турци па је мајка са њим и нешто старијим братом Милутином из Санџака избегла у Србију и настанила се у село Грдицу код Карановца (Краљево). У великој немаштини, чувајући туђу стоку, деца завршавају основну школу у Карановцу. Миленко је са 11 година отишао у Београд у гимназију, првих година се издржавао послужујући по кућама а потом, пошто је показао најбољи успех, подучавајући децу из имућнијих кућа. У шестом разреду гимназије објавио је свој први рад о Ђури Јакшићу и почео да пише песме, али се томе више није враћао. Матурирао је 1882, затим завршио правне науке такође у Београду. У то време изградио је морална и карактерна начела којих је настојао да се држи целог живота а свој животни кредо формулисао „Све за образ, образ ни за шта”. Веома рано, и то одмах након Тимочке буне, пришао је Радикалној странци. Упркос томе добио је државну стипендију да настави студије у Минхену и Лајпцигу. Усавршавао се из области међународног права у Паризу, Лондону, Русији, Холандији и Шведској. У време израде докторске дисертације у Лајпцигу материјално га је помагао Велимир Теодоровић, ванбрачни син кнеза Михаила. После одбране докторске дисертације 1888. и повратка у Србију, који се подударио са абдикацијом краља Милана и враћањем Николе Пашића из емиграције, добио је место дипломатског службеника у Цариграду, где је посланик Србије био Стојан Новаковић. По повратку у Београд 1892. постао је професор кривичног права на Великој школи, покренуо часопис Правник (гласило Српског правничког друштва) и био му уредник, превео са немачког Листово Кривично право и са француског Ривијерово Међународно право. За народног посланика биран је 1893. У Скупштини је одиграо запажену улогу у покретању судског процеса против либерала Јована Авакумовића и Стојана Рибарца због злоупотреба власти. И поред тога у политици је учествовао кратко као министар просвете и црквених дела у влади Саве Грујића (1894) и потом се вратио професорској каријери на Великој школи. Као већ угледни правник изабран је за дописног члана Института за међународно право у Хагу а 1898. постао је његов редовни члан. Kao члан Главног одбора Радикалне странке био је после Ивањданског атентата на екс краља Милана осуђен 1899. на две године робије због увреде величанства у париском листу Le Temps. Казну је издржавао у Пожаревачком затвору и ту превео дело Б. Куниберта Српски устанак и прва влада Милоша Обреновића. Помиловао га је наредне године краљ Александар Обреновић а 1901. постављен је за посланика у Риму. Оставку на ово место дао је 1902. прижељкујући посланичко место у Цариграду. После Мајског преврата 1903. радикалска влада га је 1904. именовала на веома важну дипломатску функцију посланика Србије у Паризу. Ту се оженио лепом и пребогатом удовицом, Американком Бланшом, која му је значајно помогла у стварању материјалног благостања и у дипломатској и хуманитарној активности, нарочито за време Првог светског рата. У новој Пашићевој влади постављен је за министра правде али је већ крајем 1906. отишао поново у Париз да у време Царинског рата развије живу дипломатску активност у интересу Србије. За свог боравка у Паризу учинио је да се француско-српски односи развијају у позитивном смеру, што је у наредном периоду имало нарочиту важност. У то време објавио је у страним стручним часописима већи број радова из историје и етнологије Срба а у време анексионе кризе у париској штампи, под псеудонимом P. P. de Sokolovitch, објавио је више чланака против аустроугарске империјалистичке политике. Имао је изузетно активну и делотворну улогу у преговорима Србије са Француском о закључивању зајма ради наоружања (нарочито око решавања тзв. топовског питања и изградње железница), као и у отварању српског новчаног тржишта за продор француског капитала. После Првог балканског рата учествовао је на Лондонској мировној конференцији (1912/1913) и био члан финансијске комисије за наплату ратне штете од Турске. Приликом преговора са Ватиканом (1914) око Конкордата имао је видну улогу, користећи своје познанство са истакнутим италијанским политичарима и дипломатама. У току Првог светског рата био је велики ослонац Н. Пашићу у задобијању француске званичне политике и јавности за ратне циљеве Србије — за стварање Југославије. Неуморно је тумачио у Паризу, месту где се одвијала најважнија дипломатска активност, циљеве Краљевине Србије и тежио да придобије најутицајније светске политичаре. У том послу сарађивао је са Југословенским одбором, заступајући званичне српске ставове. У току 1916. изабран је за члана Академије моралних и политичких наука у Паризу. Када су Сједињене Америчке Државе ступиле у рат, отишао је у Америку, где је користећи своје дипломатске везе и познанство са утицајним људима успешно заступао српске интересе. Био је члан мировне конференције у Паризу (1919—1920) али је био у Пашићевој сенци. Активнији и самосталнији био је у Комисији за израду пакта о Лиги народа, коју је водио Вудро Вилсон. Учествовао је у закључивању Рапалског уговора са Италијом 1920. На позив регента Александра вратио се 1920. у Београд да формира концентрациону владу која је припремила, расписала и спровела изборе за Уставотворну скупштину. Текстовима из области права и о актуелним политичким догађајима сарађивао је у: Босанској вили, Српском Сиону, Јавору, Бранковом колу, Годишњици Николе Чупића, Звезди, Српском књижевном гласнику, Голубу, Отаџбини, Правнику, Делу, Летопису Матице српске, Новом животу и многим другим листовима код нас и у свету. Објавио је и неколико књига. Био је српски дипломата у Цариграду, Риму, Паризу и Вашингтону и представник Краљевине Србије на мировним преговорима у Лондону и Версају. Основао је периодични часопис „Правник“ 1892. године. Као српски краљевски посланик у Риму, упутио је протест једном италијанском листу због интервјуа са претендентом на српски престо у избеглиштву кнезом Петром Карађорђевићем, али се истовремено тајно састајао са њим. Као српски краљевски посланик у Паризу између 1903. и 1920., био је творац француско-српског пријатељства. После династичке смене на српском престолу, он је код најбољих француских златара наручио краљевску круну и донео је лично у Београд. Најзначајније дело Веснићеве владе је било доношење изборног закона за Уставотворну скупштину.[1] Уочио је продор комунистичке идеје у Србији и његова влада је донела Обзнану која је била усмерена против ширења комунистичке пропаганде којом се проповедала револуција. Не снашавши се најбоље у изузетно сложеним приликама нове државе, почетком 1921. вратио се на свој положај у Паризу али је изненада умро. Сахрањен је у Паризу уз велике почасти и присуство регента Александра а након три године пренесен је на Ново гробље у Београд. Бланш Веснић Веснић је краљу Петру I организовао и тријумфалну посету Паризу. Краљ Петар I је некада завршио престижну војну академију „Сен Сир“ и борио се у Легији странаца. Веснић је написао велики број научних правних радова, постао је члан Француске академије. Веснић се оженио са америчком милионерком, Бланш Улман, која је наследила милион долара од свог покојног мужа и од оца, стожера њујоршке банкарске породице Блументал. Веснић је преко своје супруге ушао у високе аристократске и банкарске кругове и омогућила му је да за Краљевину Србију испослује кредите и финансијску помоћ за модернизацију, пруге, електрификацију, али и за наоружање, пред одсудним биткама са моћним империјама Аустроугарске и Турске. Говорио је четири језика: француски, немачки, италијански и енглески. У Београду је све до 1946. године постојала улица под називом Др Миленко Веснић

1988 Lepo očuvano Kompletno popunjen PANINI The 1988 UEFA European Football Championship final tournament was held in West Germany from 10 to 25 June 1988. It was the eighth UEFA European Championship, which is held every four years and supported by UEFA. France were the defending champions, but failed to qualify. The tournament crowned the Netherlands as European champions for the first time. Euro 88 was a rare instance of a major football tournament ending without a single sending-off or goalless draw, nor any knockout matches going to extra time or penalties. Euro 1988 was the final European Championship to see West Germany and the Soviet Union teams, as the West and East Germans reunified to become Germany in 1990, the Soviet Union disintegrated into 15 separate countries in 1991. Bid process[edit] West Germany won the right to host the tournament with five votes ahead of a joint bid from Norway, Sweden and Denmark, which earned one vote, and a bid from England.[1] Because the Eastern Bloc disagreed that West Berlin was part of the Federal Republic of Germany, the German Football Association ruled out playing Championship matches in West Berlin. This secured the participation of Eastern European members of UEFA.[citation needed] In the 1974 FIFA World Cup, however, West Berlin had hosted three games. As a compromise, Berlin Olympic Stadium did host a Four Nations Tournament in 1988, with West Germany playing against the Soviet Union, Argentina and Sweden.[2] Overview[edit] Group matches[edit] The first group pitted two pre-tournament favourites West Germany and Italy together, along with Spain and Denmark. The West German team had won the 1980 European Championship and were the runners-up in each of the last two World Cups in 1982 and 1986, although in 1984 they failed to qualify from their group. With such results and additionally as the host they were commonly considered the main favourite of the tournament. The Italians had not played at Euro 1984, though they had finished fourth in the 1980 tournament, for which they were the hosts; they had also won the 1982 World Cup, albeit followed by a middling performance in 1986. Spain and Denmark contested the second semi-final of the 1984 edition, which Spain prevailed on penalty-kicks, but then lost the final to hosts, France (who failed to qualify in 1988). Both Spain and Denmark played in the 1986 World Cup, and met there again, in a Round of 16 match of the knockout stage which Spain won 5–1. The Germans and Italians played out the opening game. This game was tightly contested. Roberto Mancini capitalised on a defensive error on the left-hand side of the German goal and the striker squeezed in a shot from a tight angle low to the left corner. Just three minutes later, Italy`s goalkeeper, Walter Zenga was penalised for taking more than four steps with the ball and Andreas Brehme scored the resulting free-kick from the edge of the penalty area with a low shot to the right corner. Both teams settled for a 1–1 draw. Spain defeated Denmark again, this time 3–2. Míchel opened the scoring after five minutes with a shot to the left corner from inside the penalty area and Michael Laudrup equalised 20 minutes later with a left foot shot from the edge of the penalty area to the left corner. Spain dominated the next hour and Emilio Butragueño scored with a low shot through the goalkeepers legs and then Rafael Gordillo putting the Spanish 3–1 to the good with a free-kick which deceived the goalkeeper. A late surge saw Flemming Povlsen reduce the scoreline with a header in off the left post, but was not enough for the Danes, who now needed to win both their remaining games to be certain of a place in the semi-finals. In the remaining games the West Germans swept aside the Danes and Spanish. Jürgen Klinsmann and Olaf Thon scored to dispatch the former 2–0 while two goals from Rudi Völler were enough to beat Spain 2–0. The second goal was particularly notable. Lothar Matthäus ran 40 yards into the Spanish penalty box before back-heeling the ball for the oncoming Völler, following up his run, to strike the ball with the outside of his foot and into the corner of the goal. The Italians won a difficult match against the Spanish 1–0, courtesy of a goal from Gianluca Vialli, a low cross-shot to the net on 73 minutes. In the last game, against an already eliminated Denmark, the Italians prevailed 2–0. The second group witnessed a surprising set of results. In the opening game, one of the pre-tournament favourites England lost 1–0 to Ireland. Ray Houghton scored a looping header after six minutes after the English defence failed to clear a cross. The English applied strong pressure as the game wore on. Gary Lineker was unusually sluggish, missing a series of chances and hitting the crossbar – he was later diagnosed with hepatitis B.[3] In the other opening game, the Soviet Union defeated the Netherlands 1–0 through a Vasyl Rats goal, despite the Dutch dominating for long periods. England met the Netherlands in Düsseldorf; both needed to win. England started strongly with Lineker hitting a post and Glenn Hoddle striking the post with a free-kick. The English defence, weakened by the absence of Terry Butcher, conceded the first of three goals to Marco van Basten on 44 minutes. Van Basten turned Butcher`s replacement Tony Adams and beat Peter Shilton – playing his 100th game for England – to give his side a 1–0 lead. England rallied after the break. Lineker and Bryan Robson exchanged a kick one-two pass allowing Robson to burst into the box and lift the ball over Hans van Breukelen after 53 minutes. The score remained until Van Basten turned Tony Adams inside out to finish from 18 yards on 71 minutes. The striker pounced from close-range after a corner to seal a 3–1 win four minutes later. The Irish and Soviets led the group after two games through a 1–1 draw in Hanover. Ronnie Whelan scored a spectacular left-foot volley from 18 yards to put the Irish into the lead. Oleh Protasov equalised with a low shot as the Soviets exerted late pressure. Needing to defeat the Irish to progress, the Dutch won the game 1–0 through a late Wim Kieft goal. The ball deflected into his path and he delivered a looping header which spun into the right corner of the Irish net with nine minutes remaining just after Paul McGrath hit a Dutch post with a header. In the other game, the Soviets soundly thrashed England. A mistake from Hoddle allowed Sergei Aleinikov to score after three minutes. Adams equalised and England had chances to go ahead, but a goal before half-time and late in the game assured the Soviet Union would finish in first place in the group.[4] Semi-finals and final[edit] The first semi-final was significant as rivals West Germany played the Netherlands. It was only the third time the two sides had faced each other since the 1974 FIFA World Cup Final; the West Germans winning a first round match in the 1980 European Championship, and a 2–2 draw in a 1978 FIFA World Cup second round group match. The game was tight, and the West Germans broke the deadlock on 55 minutes with a Matthäus penalty after a foul on Klinsmann. The lead was held for 20 minutes until Jürgen Kohler brought down Van Basten. Ronald Koeman converted the spot-kick to level the match. With the match headed for extra time, a through ball caught the Germans out and Van Basten finished clinically with a shot as he slid along the floor, beating the goalkeeper and Kohler to the ball in the 88th minute for a 2–1 win. It gave the Dutch their first competitive victory against the Germans and the first appearance in the competition`s final. The victory was marred by the reaction of Dutch defender Koeman who wiped the shirt of Olaf Thon, given to him after the match, on his backside in front of the German fans. The player apologised afterwards. The other semi-final was another unpredictable result. Italy were strong favourites to reach the final and had beaten the Soviets 4–1 in a friendly just two months earlier. Despite controlling the play and having the majority of the chances, the Italians were undone by poor finishing and a strong, tough opposition who sought to stop their more skilful opponents from playing through hard tackles and a defensive strategy. The hard work-rate of the Soviets paid off and in just four second-half minutes, counter-attacks saw two goals from Hennadiy Lytovchenko and Oleg Protasov. The first one from Lytovchenko was initially blocked, but with quick reactions he beat Franco Baresi to the ball to fire the second shot into the far corner. The second from Protasov was a looping shot that floated over Zenga for a 2–0 victory. It would be the Soviet Union`s fourth appearance in a European Championship final. The final was played on 25 June between the Soviet Union, in what would turn out to be the nation`s last European Championship match, and the Netherlands at the Olympiastadion in Munich. The Dutch won the match 2–0, with goals by captain Ruud Gullit and tournament top scorer Marco van Basten. Hans van Breukelen blocked a low penalty shot of Igor Belanov. Van Basten`s goal, a sharply hit volley across the goal off an incoming looping pass, would later be described as one of the greatest goals in the history of the European Championships.[5][6] Qualification[edit] Main article: UEFA Euro 1988 qualifying Qualified teams[edit] Seven countries had to qualify for the final stage. West Germany qualified automatically as hosts of the event. The Republic of Ireland qualified for the first time for any major tournament. The holders, France, failed to qualify despite finishing third in the 1986 World Cup. As of 2020, this is the last time that France failed to qualify for the European Championship finals.[7] Other notable absentees were Belgium (the 1980 runners-up and 1986 FIFA World Cup semi-finalists) and Portugal (semi-finalists of Euro 1984). The following eight teams qualified for the final tournament: Evropsko prvenstvo u fudbalu 1988. je bilo 8. po redu evropsko fudbalsko prvenstvo za muškarce, koje je održano od 10. juna do 25. juna 1988. u Zapadnoj Nemačkoj. Prvi put je prvenstvo održano u jednoj srednjoevropskoj zemlji, a Zapadna Nemačka je prethodno organizovala Svetsko prvenstvo 1974. Titulu evropskih prvaka je ponela Holandija, koja je u finalu savladala Sovjetski Savez 2:0. Prvi put je trofej osvojila jedna od zemalja Beneluksa. Najbolji strelac bio je Marko van Basten sa 5 postignutih golova. Izbor domaćina[uredi | uredi izvor] Zapadna Nemačka je dobila domaćinstvo sa 5 glasova izvršnog komiteta ispred zajedničke ponude Norveške, Švedske i Danske koji su dobili jedan glas i ispred ponude iz Engleske.[1] Kvalifikacije[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Kvalifikacije za Evropsko prvenstvo u fudbalu 1988. Kvalifikovala se Nije se kvalifikovala Nije učestvovala Nije član UEFE Sedam reprezentacija je moralo da izbori mesto za završni turnir, dok se reprezentacija Zapadne Nemačke kvalifikovala direktno kao domaćin. Reprezentacija Francuske koja je bila branilac titule, nije se kvalifikovala za prvenstvo. Bio je ovo poslednji put da branilac titule ne uspe da izbori plasman na evropskom prvenstvu.[2] Kvalifikovane reprezentacije[uredi | uredi izvor] Reprezentacija Kvalifikovana kao Datum plasmana na EP Prethodni nastupi1, 2 Zapadna Nemačka domaćin 14. mart 1985. 4 (1972, 1976, 1980, 1984) Danska pobednik grupe 6 14. oktobar 1987. 2 (1964, 1984) SSSR pobednik grupe 3 28. oktobar 1987. 4 (1960, 1964, 1968, 1972) Engleska pobednik grupe 4 11. novembar 1987. 2 (1968, 1980) Irska pobednik grupe 7 11. novembar 1987. 0 (debitant) Italija pobednik grupe 2 14. novembar 1987. 2 (1968, 1980) Holandija pobednik grupe 5 9. decembar 1987. 2 (1976, 1980) Španija pobednik grupe 1 18. decembar 1987. 2 (1964, 1980, 1984) Napomene: 1 Podebljana godina označava prvaka u toj godini 2 Kosa godina označava domaćina u toj godini Stadioni[uredi | uredi izvor] Evropsko prvenstvo 1988. se igralo na osam stadiona u osam gradova zemlje domaćina. Evropsko prvenstvo u fudbalu 1988. na karti NemačkeMinhenMinhenGelzenkirhenGelzenkirhenHamburgHamburgFrankfurtFrankfurtDiseldorfDiseldorfHanoverHanoverŠtutgartŠtutgartKelnKeln Minhen Gelzenkirhen Olimpijski stadion u Minhenu Parkstadion Kapacitet: 69.256 Kapacitet: 70.748 Hamburg Frankfurt Folksparkstadion Valdstadion Kapacitet: 61.330 Kapacitet: 61.056 Diseldorf Hanover Štutgart Keln Rajnstadion Nidersahzenstadion Nekarstadion Stadion Rajnenergija Kapacitet: 68.400 Kapacitet: 60.366 Kapacitet: 70.705 Kapacitet: 60.584 Takmičenje po grupama[uredi | uredi izvor] Grupe na Evropskom prvenstvu u fudbalu 1988. Grupa 1 Grupa 2 Satnica je po srednjoevropskom vremenu, koje se koristi u Srbiji, Crnoj Gori i regionu (UTC+2), koje je ujedno i lokalno vreme u Nemačkoj. Ekipe koje su prošle prvi krug Ispali Grupa 1[uredi | uredi izvor] Tabela grupe A I P N I DG PG GR Bod. 1. Zapadna Nemačka 3 2 1 0 5 1 +4 5 2. Italija 3 2 1 0 4 1 +3 5 3. Španija 3 1 0 2 3 5 -2 2 4. Danska 3 0 0 3 2 7 -5 0 10. jun 1988. 20.15 Zapadna Nemačka 1:1 Italija Breme Gol 55’ Detalji Mančini Gol 52’ Rajnstadion, Diseldorf Gledalaca: 62.552 Sudija: Engleska Kit Haket 11. jun 1988. 15.30 Danska 2:3 Španija Laudrup Gol 24’ Poulsen Gol 82’ Detalji Mičel Gol 5’ Butragenjo Gol 53’ Gordiljo Gol 66’ Nidersahzenstadion, Hanover Gledalaca: 55.707 Sudija: Holandija Bep Tomas 14. jun 1988. 17.15 Zapadna Nemačka 2:0 Danska Klinsman Gol 10’ Ton Gol 85’ Detalji Parkstadion, Gelzenkirhen Gledalaca: 64.812 Sudija: Škotska Bob Valentajn 14. jun 1988. 20.15 Italija 1:0 Španija Vijali Gol 73’ Detalji Valdstadion, Frankfurt Gledalaca: 47.506 Sudija: Švedska Erik Fredrikson 17. jun 1988. 20.15 Zapadna Nemačka 2:0 Španija Veler Gol 29’, Gol 51’ Detalji Olimpijski stadion u Minhenu, Minhen Gledalaca: 63.802 Sudija: Francuska Mišel Votro 17. jun 1988. 20.15 Italija 2:0 Danska Altobeli Gol 67’ De Agostini Gol 87’ Detalji Stadion Rajnenergija, Keln Gledalaca: 53.951 Sudija: Švajcarska Bruno Galer Grupa 2[uredi | uredi izvor] Tabela grupe B I P N I DG PG GR Bod. 1. SSSR 3 2 1 0 5 2 +3 5 2. Holandija 3 2 0 1 4 2 +2 4 3. Irska 3 1 1 1 2 2 0 3 4. Engleska 3 0 0 3 2 7 -5 0 12. jun 1988. 15.30 Engleska 0:1 Irska Detalji Hauton Gol 6’ Nekarstadion, Štutgart Gledalaca: 51.373 Sudija: Istočna Nemačka Zigfrid Kiršen 12. jun 1988. 20.15 Holandija 0:1 SSSR Detalji Rac Gol 52’ Stadion Rajnenergija, Keln Gledalaca: 54.336 Sudija: Zapadna Nemačka Diter Poli 15. jun 1988. 17.15 Engleska 1:3 Holandija Robson Gol 53’ Detalji van Basten Gol 44’, Gol 71’, Gol 75’ Rajnstadion, Diseldorf Gledalaca: 63.940 Sudija: Italija Paolo Kasalin 15. jun 1988. 20.15 Irska 1:1 SSSR Velan Gol 38’ Detalji Protasov Gol 74’ Nidersahzenstadion, Hanover Gledalaca: 38.308 Sudija: Španija Emilio Sorijano Aladren 18. jun 1988. 15.30 Engleska 1:3 SSSR Adams Gol 16’ Detalji Alejnkov Gol 3’ Mihailičenko Gol 28’ Pasulko Gol 73’ Valdstadion, Frankfurt Gledalaca: 48.335 Sudija: Portugalija Žoze Roza Doš Santoš 18. jun 1988. 15.30 Irska 0:1 Holandija Detalji Kift Gol 82’ Parkstadioni, Gelzenkirhen Gledalaca: 64.731 Sudija: Austrija Horst Brumejer Eliminaciona faza[uredi | uredi izvor] Polufinale Finale 22. jun - Štutgart SSSR 2 Italija 0 25. jun - Minhen SSSR 0 Holandija 2 21. jun - Hamburg Zapadna Nemačka 1 Holandija 2 Polufinale[uredi | uredi izvor] 21. jun 1988. 20.15 Zapadna Nemačka 1:2 Holandija Mateus Gol 55’ (pen.) Detalji Kuman Gol 74’ (pen.) van Basten Gol 88’ Folksparkstadion, Hamburg Gledalaca: 56.115 Sudija: Rumunija Joan Inja 22. jun 1988. 20.15 SSSR 2:0 Italija Litovčenko Gol 58’ Protasov Gol 62’ Detalji Nekarstadion, Štutgart Gledalaca: 61.606 Sudija: Belgija Aleksis Ponje Finale[uredi | uredi izvor] 25. jun 1988. 15.30 SSSR 0:2 Holandija Detalji Gulit Gol 32’ van Basten Gol 54’ Olimpijski stadion u Minhenu, Minhen Gledalaca: 62.770 Sudija: Francuska Mišel Votro Pobednik Evropskog prvenstva u fudbalu 1988. Holandija Holandija Prva titula Konačni plasman učesnika[uredi | uredi izvor] Rezultati učesnika Evropskog prvenstva 1988. 1. mesto 2. mesto 3. i 4. mesto Od 5. do 8. mesta Poz Tim G IG P N I GD GP GR Bod. Finale 1 Holandija 2 5 4 0 1 8 3 +5 8 2 SSSR 2 5 3 1 1 7 4 +3 7 Eliminisani u polufinalu 3 Zapadna Nemačka 1 4 2 1 1 6 3 +3 5 4 Italija 1 4 2 1 1 4 3 +1 5 Eliminisani u grupnoj fazi 5 Irska 2 3 1 1 1 2 2 0 3 6 Španija 1 3 1 0 2 3 5 -2 2 7 Engleska 2 3 0 0 3 2 7 -5 0 8 Danska 1 3 0 0 3 2 7 -5 0 Reference[uredi | uredi izvor] ^ Dietrich Schulze-Marmeling: Die Geschichte der Fußball-Europameisterschaft, Verlag Die Werkstatt, ISBN 978-3-89533-553-2 ^ Magowan, Alistair (12. 5. 2012). „Euro 1988: Valery Lobanovsky`s last stand for Soviet Union”. BBC Sport. Pristupljeno 17. 6. 2012. Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor] Evropsko prvenstvo 1988. na uefa.com skupipru Evropsko prvenstvo u fudbalu Turniri Francuska 1960. Španija 1964. Italija 1968. Belgija 1972. Jugoslavija 1976. Italija 1980. Francuska 1984. Zapadna Nemačka 1988. Švedska 1992. Engleska 1996. Belgija i Holandija 2000. Portugalija 2004. Austrija i Švajcarska 2008. Poljska i Ukrajina 2012. Francuska 2016. Panevropsko 2020. Nemačka 2024. Kvalifikacije 1960. 1964. 1968. 1972. 1976. 1980. 1984. 1988. 1992. 1996. 2000. 2004. 2008. 2012. 2016. 2020. 2024. Finala 1960. 1964. 1968. 1972. 1976. 1980. 1984. 1988. 1992. 1996. 2000. 2004. 2008. 2012. 2016. 2020. 2024. Sastavi reprezentacija 1960 1964 1968 1972 1976 1980 1984 1988 1992 1996 2000 2004 2008 2012 2016 2020 2024 Izbor za domaćina 1960 1964 1968 1972 1976 1980 1984 1988 1992 1996 2000 2004 2008 2012 2016 2020 2024 Statistika prvenstava 1960 1964 1968 1972 1976 1980 1984 1988 1992 1996 2000 2004 2008 2012 2016 2020 2024 Prava prenosa 1960 1964 1968 1972 1976 1980 1984 1988 1992 1996 2000 2004 2008 2012 2016 2020 2024 Rekordi i spiskovi Tabela Reprezentacije koje nisu učestvovale Strelci Het trikovi Autogolovi Jedanaesterci Rekordi Crveni kartoni Ostalo Nagrade Maskote Video igre Prava na prenos kvalifikacija Tags: Fudbal fudbalske slicice evropska prvenstva u fudbalu reprezentacije fudbaleri nogomet u nogometu sport sportske fudbalske knjige istorija sporta fudbala ... 100% kompletan