Princ tame: Radikalno zlo i moć dobra u istoriji / Džefri B. Rasel Beograd 1995. Mek povez sa klapnama, ilustrovano, 275 strana. Knjiga je odlično očuvana (kao nova). Ko je Princ tame, ko je taj zastrašujući i misteriozni lik koji je tokom vekova nosio bezbroj imena? Zvao se Satana, Lucifer, Đavo, Zli, Mefisto... I otkuda on u svetu koji je stvorio dobri Gospod? Džefri Rasel, poznati istoričar religije, nudi odgovore na ova pitanja prateći istoriju ideja i simbola zla u judeo-hrišćanskim religijskim tradicijama, kao i u modernoj svetovnoj misli. Ljudi su odvajkada opažali zlo, jer ono je oduvek bilo sastvani deo ljudskog bivstvovanja. Ipak, različite kulture su dale posve drugačije odgovore na pitanja o poreklu i značenju zla. U mitovima, a naročito u politeističkim religijama svet božanskog je svet u kome se dobro i zlo podudaraju. U božanskim grudima žive dve duše — i dobra i zla. Monoteističke religije su s problemom zla morale da se suoče u mnogo bolnijem vidu. „Znamo da smo od Boga, a opet sav svijet leži u zlu”, kaže Biblija. Jedan Bog, dobri Bog, tvorac sveta i svih živih bića jeste svemoćan, sveznajuć i dobrohotan. Pa kako je onda moguće da na svetu postoji toliko mnoštvo zala? Na ovo zamršeno pitanje, ljudi su tokom vekova dali brojne odgovore. Ova knjiga je istorija tih odgovora, povest razmišljanja o prirodi i poreklu zla. Ona obuhvata odgovore proroka, teologa, mistika, filozofa, pesnika, književnika i običnog naroda. Predstavljajući ta mnogobrojna i zanimljiva gledišta, Džefri Rasel nas stalno podseća da je zlo uvek stvarno i opipljivo, a da znanje i teorijsko bavljenje ovim problemom ima istinsku vrednost samo ukoliko nas čini osetljivim na stvarno zlo u nama i oko nas. Poglavljem koje se zove Aušvic i Hirošima, završava se ova istorijska panorama o zlu. Ova dva simbola krvavog XX veka nisu poslednja reč istorije. Vukovar, Sarajevo i Mostar sigurno neće postati opštečovečanski simboli destrukcije, ali oni su stvarnost našeg pokleknuća. Ka ko da razumemo to rušilaštvo? Jedan odgovor je da krenemo na istorijsko putovanje i vidimo kako su zlo objašnjavale mnoge prethodne generacije, čije iskustvo nije ništa manje bolno od iskustva ljudi modernog XX veka. Sadržaj: Predgovor Zlo Đavo u svetu Dobri Gospod i đavo Hrist i sila zla Satana i jeres Dualizam i pustinja Klasično hrišćansko glediste Narodni Lucifer i Lucifer elite Sholastičari, pesnici i dramski pisci Nominalisti, mistici i veštice Đavo i reformatori Gore na tronu vlade carske Dezintegracija pakla Od romanse do nihilizma Integracija zla Aušvic i Hirošima Značenje zla Đuro Šušnjić: Pogovor Dodatak I Dodatak II

Princ tame,radikalno zlo i moć dobra u istoriji,u dobrom je stanju. Autor:Džefri B.Rasel. Izdavač:Pont,Beograd 1995. Naziv Originala:The Prince of Darkness - Radical Evil and the Power of Good in History - Jeffrey Burton Russell Prevod:Milena Petrović-Radulović. Format:24cmx 17cm. Broj strana:273 strane,ilustrovana,mek povez,latinica. SADRŽAJ : Predgovor: 7-Zlo 11-Đavo u svetu 17-Dobri Gospod i đavo 33-Hrist i sila zla 47-Satana i jeres 59-Dualizam i pustinja 83-Klasično hrišćansko glediste 95-Narodni Lucifer i Lucifer elite 111-Sholastičari, pesnici i dramski pisci 127-Nominalisti, mistici i veštice 151-Djavo i reformatori 161-Gore na tronu vlade carske 179-Dezintegracija pakla 197-Od romanse do nihilizma 211-Integracija zla 229-Aušvic i Hirošima 243-Značenje zla 259-Đuro Šušnjić

Autor: Bishop Athanasius Yevtich - Episkop Atanasije Jevtić Format: 23 Br. strana: 256 Povez: Broširan The Serbian Orthodox Diocese of Western America is pleased to announce the publication of an outstanding book by Bishop Athanasius Yevtich, a disciple of the great twentieth-century theologian Archimandrite Justin Popovich. Bishop Athanasius` thought combines adherence to the teachings of the Church Fathers with a vibrant faith and a profound experience of Christ in the Church. Christ - The Alpha and Omega is the first of a planned collection of works of contemporary Serbian theologians. It is an anthology of Bishop Athanasius` articles which have appeared in Serbian, Greek, French, English and Russian. Focusing on themes central to Christian patristic Triadology, Ecclesiology and Anthropology, the book reveals the ultimate purpose of man and the universe, and speaks of how each of us can realize this purpose within the divine-human community of the Orthodox Church. Bishop Athanasius reminds us that the God-man Jesus Christ is the Beginning and the End of all things, and that we must seek our own end, goal, and fulfillment in Him. The book is adorned with striking illustrations by Fr. Stamatis Skliris, a parish priest in Athens who is renowned as an iconographer and as a writer and lecturer on Byzantine iconography.

Višnu Purana B.K. Čaturvedi Veruje se da je Višnu Puran jedna od najvažnijih Purana, ako ne i najvredniji drevni zapis vere pod nazivom Sanatan Dharma. Njegove priče otkrivaju različite podvige Višnuovih inkarnacija. Prilikom prenošenja ovog svetog teksta na engleski, pažnja je posvećena tome da se stave samo oni detalji koji sadrže određene osnovne životne istine. Stoga su u ovom delu namerno izostavljeni oni detalji koji čitaocu koji nema inicijaciju u svetu ljubav mogu delovati prilično zbunjujuće ili nezanimljivi. Glavni cilj ovog pokušaja je bio da se pokaže jasan uvid u našu drevnu isposnicu. nova

Krstonosni protojerej Marko B.Todorovic/Stopama Svetog Save u tudjini-besede,pouke,studije i clanci

B MIHAJLOVSKI NECITANA,,5- mek povez,,24 cm,oko 400 str C

61083) KOGA IMAM NA NEBU ? Sveta Zemlja u Starom i Novom Zavetu , hadži Dragan B. Popović , Bonart Nova Pazova 2001 , mek povez, format 14,5 x 20,5 cm , ćirilica, 316 strana, ilustrovano, sitan potpis na predlistu

ஜ۩۞۩ஜ⭐ ஜ۩۞۩ஜ⭐ஜ۩۞۩ஜ⭐ ஜ۩۞۩ஜ⭐ ஜ۩۞۩ஜ⭐ Tvrd povez - 375 strana- 20 cm GLAS CRKVE 1997 Korice sa vidljivim znacima koriscenja Unutrasnjost dobro ocuvana - bez pisanja i podvlacenja B - 3 ஜ۩۞۩ஜ⭐ ஜ۩۞۩ஜ⭐ஜ۩۞۩ஜ⭐ ஜ۩۞۩ஜ⭐ ஜ۩۞۩ஜ⭐

KNJIGA JE IZ KUCNE BIBLIOTEKE-NEKORISCENA, KAO NOVA(ODLICAN(5), KUPLJENA OD IZDAVACA-`GRAFOPUBLIK`- BEOGRAD,Fototipsko izdanje SKA iz 1941 god. O SRPSKOM VRHOVNOM BOGU Format:20cm Godina izdanja:1991. Povez:Broširani povez-mek VESELIN ČAJKANOVIĆ (autor) Izdavač:`GRAFOPUBLIK`- BEOGRAD Ostali naslovi iz oblasti: Religija i teologija Stanje:Nekoriscena-kao nova a) Srbi - Religija b) mitologija srpska c) Narodno verovanje - Srbi/ Fototipsko izdanje SKA iz 1941- Sveti Sava, Zimski sveci, Božanski kum, Krvna osveta, Crni bog, Trojan, Sveti Đorđe, Hromi vuk i Hromi Dabog, Đavo, Bođić i Đurđevdan, Dabog... XX glava, Ćirilica, 195. str.

Pavle Šoserberger Knjiga je zgodna za osnovnu edukaciju i autor u predgovoru kaže – „nakon višegodišnjeg rada u jevrejskim organizacijama zapazio je da mnogi članovi jevrejske zajednice nisu imali prilike da se upoznaju s osnovnim pojmovima jevrejskih običaja i religije. Evo prilike da se na uprošćen i sažet način (uz pomoć prigodnih ilustracija) upoznaju sa osnovama judaistike“. 1996 a) Jevrejska religija b) Jevreji - narodni običaji... 1. Religija, obredi, blagoslovi 2. Praznici 3. Ishrana 4. Životni ciklus 5. Pojmovi iz judasitike 6. Tanah 7. Verske grupacije 8. Talmud 9. Simboli... Ilustracije Istorija i religija jevreja Judaizam

Louis Renou (editor) - Hinduism (Great Religions of Modern Man) Washington Square Press, New York, 1969 226 str. meki povez stanje: dobro Hinduism is presented in this volume in the full sweep of its historical evolution and influence as well as in its integral structure as a way of life. The author presents an extensive selection from the classical texts upon which Hinduism is built and in which its mythology, its beliefs, and its practices are expressed. Contents: Introduction: General characteristics of Hinduism Vedism Texts of Hinduism Practices and beliefs Religious sects Indian society Conclusion Selected texts A. Sanskrit sources B. Non-Sanskritic sources Nonfiction, Religion

Strana: 127 Povez: meki Pismo: ćirilica Format: 24 cm U ovoj se knjizi objavljuju do sada nepoznata pisma Svetog Nikolaja Srpskog upućena Vinstonu Čerčilu, Herbertu Huveru, dr Slobodanu Jovanoviću, dr Dimitriju Najdanoviću i dr Ratiboru Đurđeviću. Pisma potiču iz sledećih izvora: Vladičina od dragocenog istorijskog značaja pisma Čerčilu (povodom hapšenja generala Draže Mihailovića) i Huveru sačuvana su u arhivi prof. Milutina Devrnje. Dobio sam ih zahvaljujući ljubaznošću njegove ćerke G-đe Zore Devrnje Zimerman iz SAD. Vladičina pisma dr Dimitriju Najdanoviću nalaze se u njegovoj rukopisnoj ostavštini. Tu sam, pored drugih važnih dokumenata, pronašao i kopiju Vladičinog pisma Slobodanu Jovanoviću od 12. februara 1953., kao i Nikolajev članak “Patrijarh Gavrilo ‒ odgovor jednom Moračaninu”, objavljen 50-ih godina prošlog veka u “Amerikanskom Srbobranu”, u kome govori o svom zatočeništvu sa Patrijarhom Gavrilom u Dahauu. U svojoj arhivi posedujem i originalan tekst nedovršene “Autobiografije” dr Najdanovića u kojoj on spominje dva vrlo važna podatka: a) da je povodom njegovog hapšenja za vreme konkordatske borbe 1940. godine Sveti Nikolaj napisao protestno pismo Dragiši Cvetkoviću u kome mu je poručio da “Srpska Pravoslavna Crkva s najvećom pažnjom prati šta se sada čini sa dr Najdanovićem”. Original tog pisma je sačuvan i objavljen u knjizi Mihaila Konstantinovića POLITIKA SPORAZUMA ‒ Dnevničke beleške 1939–1941; Londonske beleške 1944–1945, (priredio Radomir Konstantinović, “Agencija Mir”, Novi Sad, 1998, str. 623–626). Budući da je pismo od istorijske važnosti smatrao sam za bitno da ga objavim u prilogu knjige. b) Godine 1940. uredništvo časopisa “Hrišćanske misli” je odlučilo da Vladici Nikolaju, povodom njegove šesdesetogodišnjice, posveti jedan tematski broj. Kad je Vladika saznao za tu ideju napisao je Najdanoviću pismo u kome ga moli da se taj broj, ukoliko je štampan, odmah uništi, jer ne želi da mu za života pišu nekrologe. Sticajem nesrećnih okolnosti i evropskog varvarizma, prilikom nemačkog bombardovanja Beograda 6. aprila 1941. godine, taj broj je izgoreo zajedno sa štamparijom u kojoj je štampan. Božjom milošću, sačuvana je samo naslovna strana časopisa sa Najdanovićevim uvodnikom i esejem “Metafizika Vladike Nikolaja”, koji sam otkrio u Narodnoj biblioteci Srbije i objavio u zborniku radova dr Najdanovića FILOSOFIJA ISTORIJE I. H. FIHTEA I DRUGI SPISI (“Jasen & Fond istine o Srbima”, Beograd, 2003. str. 459–478). Nažalost, pomenuto Nikolajevo pismo izgubljeno je iz Najdanovićeve arhive.

утаназија (εύθανασία) сложена грчка реч, која се састоји из речи (εύ) добар и смрт (θάνατος). У свом оригиналном значењу односи се на славну, срећну и безболну смрт. Међународна заједница је усвојила овај термин мењајући његово изворно и дајући му сасвим ново значење: усмрћивање људи који су оболели од озбиљних и неизлечивих болести или стања, услед чега је њихов живот постао изузетно непријатан или неподношљив. У својој практичној примени еутаназија се појављује у различитим облицима. Под активном или позитивном еутаназијом подразумева се она која се врши када постоји непосредна интервенција (лекара) која доводи до смрти (пацијента), док је пасивна или негативна у случајевима када није примењивана или је обустављена фармаколошка и/или технолошка подршка пацијеновом животу, што је за директну последицу имало његову смрт. У концепт еутаназије се чак сврстава и потпомогнуто самоубиство, медицинским средствима или не, дакле, обезбеђивање супстанци и средстава којима ће особа лично ставити тачку на свој живот, као и намерно давање превелике дозе лекова пацијенту, чиме ће се услед њиховог претераног дејства убрзати време његове смрти. У свим њеним облицима, еутаназија је окарактерисана као жељена када је захтевана од стране пацијента, а нежељена када је извршена без његове сагласности, или против његове воље. Међутим, треба напоменути и то да границе између активне и пасивне еутаназије нису увек или јасне или транспарентне. Поред тога, сви облици еутаназије доводе до истог резултата, који представља скраћење људског живота... Садржај ДЕФИНИСАЊЕ И ИСТОРИЈСКИ РАЗВОЈ. НАЧЕЛА МЕДИЦИНСКЕ ЕТИКЕ - ХИПОКРАТОВА ЗАКЛЕТВА, др Емануил Панајопулос, професор хирургије на Медицинском факултету Атинског универзитета, 7 ЕУТАНАЗИЈА и „ЕУТАНАЗИЈА“ (СА И БЕЗ НАВОДНИКА), др Атанасиос Б. Аврамидис, кардиолог, професор патологије на Медицинском факултету Агинског универзитета, 20 ПРОДУЖЕТАК ЖИВОТА ИЛИ СПРЕЧАВАЊЕ СМРТИ? ЧИЊЕНИЦЕ И ДИЛЕМЕ НА ОДЕЉЕЊИМА ИНТЕНЗИВНЕ НЕГЕ, др Димитриос Матамис, начелник одељења интензивне неге Опште болнице Папагеоргиоу, Солун, 33 ПРАВО HA СМРТ, др Апостолос Георгиадис, академик, професор на Правном факултету Атинског универзитета, 40 ЕУТАНАЗИЈА ИЗ ПЕРСПЕКТИВЕ КРИВИЧНОГ ПРАВА, Георгиос Велис, потпредседник Врховног суда Републике Грчке, 48 ЕУТАНАЗИЈА И ПИТАЊЕ МЕДИЦИНСКЕ ОДГОВОРНОСТИ, др Калироис Пантелиду, професор на Правном факултету, Тракија, 55 ЕУТАНАЗИЈА И ИНДИВИДУАЛНА ПРАВА - ПРИСТУП ИЗ ПЕРСПЕКТИВЕ МЕЂУНАРОДНОГ И УПОРЕДНОГ ПРАВА, др Исмини Криари, професорка уставног права на универзитету друштвених и политичких наука Пандио, Атина, 65 ЦРКВА И ПРОБЛЕМ ЕУТАНАЗИЈЕ, Христодулос Парадкеваидис, Архиепископ Атане и целе Грчке, 85 ТЕЛЕСНИ И ДУШЕВНИ БОЛ; ПРЕПЛИТАЊЕ БОЛА СА ОНТОЛОШКИМ ПИТАЊИМА, Христо Јанарас, пензионисани професор философије на Пандио универзитету у Атини.96 ИНДИВИДУАЛИЗАЦИЈА СМРТИ И ЕУТАНАЗИЈА: У ПОТРАЗИ ЗА ТЕОЛОШКОМ НИТИ, Николаос Лудовикос, лектор на Православном институту универзитета у Кембриџу и професор на Вишој црквеној академији у Солуну, 103 БИОЕТИЧКА ПИТАЊА У ВЕЗИ КРАЈА ЧОВЕКОВОГ ЖИВОТА, ЕУТАНАЗИЈА И ТРАНСПЛАНТАЦИЈА ОРГАНА, др Николаос Коиос, професор на Вишој црквеној академији у Солуну, 115 ИЗНУРУЈУЋЕ ИНТЕРВЕНЦИЈЕ НА ОДЕЉЕЊИМА ИНТЕНЗИВНЕ НЕГЕ - УСЛОВИ И ОГРАНИЧЕЊА. ПРОДУЖЕТАК ЖИВОТА ИЛИ СПРЕЧАВАЊЕ СМРТИ? ЕТИЧКА РАЗМАТРАЊА, Николаос Хаџиниколау, Митрополит Месогијски и Лавреотски, 131 ПАЛИЈАТИВНО ЗБРИЊАВАЊЕ ПАЦИЈЕНАТА У ТЕРМИНАЛНОЈ ФАЗИ ЖИВОТА - ПАСТИРСКИ И БИОЕТИЧКИ ПРИСТУП: ПРАВОСЛАВНИ ОДГОВОР НА ЕУТАНАЗИЈУ, Василики Кацауни, 149 Додатак: СВЕТИ СИНОД ГРЧКЕ ЦРКВЕ, ОДБОР ЗА БИОЕТИЧКА ПИТАЊА, ОСНОВНЕ ПОЗИЦИЈЕ ЕУТАНАЗИЈСКЕ ЕТИКЕ, 217 Детаљни подаци о књизи Наслов: Еутаназија из православне перспективе: мултидисциплинарни приступ проблему Издавач: Каленић Страна: 228 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 24 cm Година издања: 2017

Autor: Charalambos P. Stathakis Format: 20,5x20 Povez: broširan Obogaćeno kolor fotografijama! Dear reader, as you run like the rest of us along the dizzy main road, stop, stay aside for a while. Let the others be dizzy, and take the secret underground trail, which will lead you through the dewdrops of the leaves, the crystal smile of the sun, the city’s underground galler- ies, your knowledge, and your feelings, to the doorstep of the Hagia Sophia. Because all dew- drops, all sunrays, and all beauty lead there. That is what you will be told by my friend, the author, whom I am fond of and whom I send you to, Charalambos Stathakis: the doctor, the warm and humane researcher, the scientist devoted to his work and his patients, who has given a series of scientific papers, who, nevertheless, retains a nest of beauty untouched in his heart, which makes him outstanding—even though he is not a specialist in architecture, nor a historian, nor a theologian, nor a Byzantinist—it makes him stand out in all these together and in entirety. If you let yourself into his relentlessly personal approach to the Hagia Sophia with humble obedience, the light that transforms the building and is transformed in the building will be revealed to you. Watch how he stands in front of Hagia Sophia, how he walks among her gold-lit corners, how he touches her heaven-dropped structures, and how he converses with her history, her legends, the interpretations of architects and theologians—he who is the least of all, but because of this also the first. Follow him with discipline on this trail. Work hard to comprehend him. Then return to the beginning to experience it again written in full and in one piece. Study his illustrations with patience. Do not halt on some technical imperfections. Receive what you are given. It comes from a non-specialist and this is why it helps us non-specialists to comprehend the Church, which may be simple in the experience it conveys, but not in its structure and its structural solutions. This is why it is revealed to us gradually by the mystagogical text and the accompanying illustrations. In this way, reader, you will experience the blessed originality of the author in interpreting architecture and space through light. You will then see how the light helps him in a pioneering comprehension of this mystery: a) in the answer he gives to the question of whether the two external buttresses were con- ceived by Anthemios and Isidore from the start, b) in the explanation of the enormous exte- rior arches based on light, c) in the explanation of the contrast between the exterior and interior thickness of the arch (which, in our view, constitutes the correct understanding of Agathias’ text), d) in the understanding of the ellipticity of the dome, e) in the analysis, for the first time, of the significance of the plaque with the representation of the Church, above the central door in the interior of the Church, f ) in perceiving the lack of harmony in the relationships between the parts of the Church as a transcendence of the “perfection of measurement” for the sake of “spiritual perfection,” and g) in his original point of view about the interior decoration, that is, whether or not there was iconography in the Hagia Sophia from the beginning. Stride the bridge which breaks through the light, dear reader. Follow humbly, with asceticism and obedience, the revelation granted to you by Charalambos Stathakis, a personal interpreter, a relentlessly personal seer, who has a vision of the Great Church, not simply as a resplendent building, but as a living Entity with characters of a Person.

The Puffin Mahabharata Paperback by NAMITA GOKHALE (Author) Publisher: ‎ PUFFIN BOOKS (1 January 2015) Language: ‎ English Country of Origin: ‎ India „A long, long time ago, in the ancient lands of India, known in those days as Bharatvarsha, a family quarrel grew into a bloody war. There had been wars before, and there have been wars since, but that mighty battle between warring cousins of the Kuru clan has become a part of the mythology and history of India. Told and retold a million times, the story of the Mahabharata is about defeat as much as victory, about humility as much as courage. It is the greatest story ever told.“ Like a modern-day suta or storyteller, Namita Gokhale brings alive India’s richest literary treasure with disarming ease and simplicity. She retells this timeless tale of mortals and immortals and stories within stories, of valour, deceit, glory and despair, for today’s young reader in a clear, contemporary style. A brilliant series of evocative and thoughtful illustrations by painter and animator Suddhasattwa Basu brings the epic to life in a vibrant visual feast. Matchless in its content and presentation, The Puffin Mahabharata is a book that will be cherished by readers of all ages. About the Author Namita Gokhale is one of India’s best known and most loved authors. A prominent writer, festival director, and literary activist, she is the author of twenty three works of fiction and non-fiction. Her pioneering work has earned her great acclaim over the last few decades. The cult classic Paro: Dreams of Passion, first published in 1984, is a satire on the elite of Bombay and Delhi which created a furore due to its frank sexual humour. It has remained in print and been read and appreciated by successive generations over the last four decades. The new double edition Double Bill: Priya and Paro brings together Paro and Priya: Take Two in one classic volume. Gokhale later battled illness and personal loss to write memorable works including the Himalayan trilogy, which began with The Book of Shadows, includes A Himalayan Love Story, and continues with Things to Leave Behind, which brings to life the mixed legacy of the British Indian past and chronicles Nainital’s reluctant entry into modern India. Things to Leave Behind was awarded the Sahitya Akademi award for 2021 . It also won the the Best Fiction(English) Jury Award at the Valley of Words International Literature Festival 2017, the Sushila Devi Literary Award 2018 and was on the long list for the 2018 Dublin Literary Award. Gokhale is has also worked extensively with Indian myth through The Book of Shiva, an introduction to Shaivite philosophy. The Puffin Mahabharata is an illustrated retelling of the Indian epic for young readers. Lost in Time: Ghatotkacha and the Game of Illusions, also for young readers, examines a rare friendship, as well as the abiding puzzles of the past. The Goddess Trilogy includes the pathbreaking anthologies In Search of Sita – Revisiting Mythology, Finding Radha , The Quest for Love , and The Treasures of Lakshmi – The Goddess Who Gives (co-edited with Dr. Malashri Lal. ) Gokhale’s recent fiction includes the evocative Jaipur Journals , set against the backdrop of the vibrant Jaipur Literature Festival, and The Blind Matriarch which follows an extended Indian joint family through the travails of the pandemic. Gokhale has a passionate commitment to showcasing Indian writing . She is co-founder and co-director of the internationally renowned Jaipur Literature Festival and also helps curate its diverse international editions. She has conceived and curated Kitaabnama, India’s only multi-lingual book show for the national broadcaster Doordarshan. She has twice chaired the Dylan Thomas Prize . She is passionately committed to cross cultural dialogue and to showcasing writing across the spectrum of South Asian languages. Namita Gokhale was conferred the Centenary National Award for Literature by the Asam Sahitya Sabha in Guwahati in 2017 `for her literary contributions as well as her service to the nation in supporting and showcasing literary talents and creating a literary environment in the country`. Mahabharata (Devanagari महाभारत, fonetski Mahābhārata), nekad poznata jednostavno kao Bharata, je naziv za jedan od dva drevna sanskritska epa Indije - drugi ep je Ramajana. Predstavlja drugu po veličini epsku pesmu na svetu (prvi je tibetanski Ep o kralju Gesaru). Osim što predstavlja jedno od najvećih književnih dostignuća čovečanstva, Mahabharata takođe ima veliku versku i filozofsku važnost u Indiji,; to je pogotovo slučaj s Bhagavad Gitom, čije jedno od poglavlja (Bhishmaparva), predstavlja centralni sveti tekst hinduizma. Naziv se može prevesti kao „Velika Indija“ ili, preciznije, „Veliki spev dinastije Bharata“ (bharata znači potomstvo Bharate, kralja za koga se veruje da je osnovao indijsko kraljevstvo Bharatavarsha; „Bharat“ danas uživa status jednog od službenih imena za Indiju u svim indijskim državama i često se koristi u svakodnevnom govoru). Delo je deo hinduskih itihasas, doslovno „onog što se desilo“, zajedno s Puranama i Ramajanom. Potpuna verzija sadrži više od 100.000 stihova, čineći je dva puta dužom od Biblije i sedam puta dužom od Ilijade i Odiseje zajedno. Vreme nastanka dela E. V. Hopkins, poznati autoritet iz oblasti indijske književnosti, smatra da se počeci staroindijskog epskog pesništva mogu smestiti između 700. i 1700 godina p. n. e., ali o tome ne postoje pouzdani dokazi, tako da se može smatrati da počeci predanja o Bharatama sežu do razdoblja vedskih obrednih dela brahmana, kako je to utvrdio Albreht Veber. Predanja o Bharatama i Kurnima sakupljenim u epu Mahabharata su vrovatno sakupljena pre 400. p. n. e.. Predanja o Pandavama i polubožanstvu Krišni mogla bi da potiču iz razdoblja od 400. do 200. p. n. e. Prerada sa Krišnom kao sveobuhvatnim božanstvom i mnoštvom poučne građe mogla je da usledi između 200. i 100. Pretpostavlja se da su poslednje knjige i početak prve bile dodate između 200. i 400. godine. U istom razdoblju 13. knjiga je mogla da se izdvoji iz 12. knjige i da se dopuni poučnom građom. Posle tog razdoblja ono što je dodavano mogli su da budu samo pojedinačni dodaci, isti oni koji su uklonjeni iz najnovijeg kritičkog izdanja. U 5. veku se, naime, na nekim natpisima već spominje Mahabharata kao delo od sto hiljada stihova, dakle u opsegu koji danas poznajemo, a kako se u epu spominju Javane, izvorno Jonci, s kojima su se Indijci prvi put došli u kontakt u doba Aleksandra Velikog, tekst kakav danas imamo ne može biti stariji od 4. veka p. n. e. U svojoj knjizi o Ramajani, Dž. L. Brokington izložio je sličan pregled razvoja drugog velikog staroindijskog epa, smestivši početak u 5. vek p. n. e. Ramajana je sigurno dovršena pre Mahabharate ali je verovatno mlađa u začecima. Stoga se čini bliskom istini sud J. A. B. Bujtenena da se začeci Mahabharate mogu najverovatnije smestiti negde u 8. ili 9. veku p. n. e. O vremenu nastanka predmeta Mahabharate svakako još treba dodati da su arheolozi poput B. B. Lala i drugih otkopali naselja koja su identifikovali kao Hastinapuru, staru prestonicu Kurua, Ahićatru i Kampilju, gradove Panćala, i druge poznate lokalitete iz velikog epa. Oni pokazuju kulturu ranog gvozdenog doba, odlikuju se posebnim sivim slikanim grnčarstvom, a ispitivanje starosti nalaza pomoću ugljenika C14 pokazuje da potiču otprilike iz razdoblja oko 1000. p. n. e. To je verovatno i razdoblje kada su počele da se pevaju pesme o vladarima Kurua i Panćala u neprekidnom kontinuitetu, jer bi svaki privremeni prekid u usmenom prenošenju pesama kroz dugo razdoblje njihovog stvaranja, sabiranja i razvoja velike pesme o boju Bharata iz njih nužno izazvao i značajni gubitak dela ili čitavog tog predanja pre trenutka zapisivanja. No ta su predanja na svoj način još i danas živa, kao što još i danas postoji grad Mathura i još uvek je središte živog Krišninog kulta, ili kao što ime Indraprastha i danas označava deo Delhija oko Stare tvrđave. Sadržaj dela Jezgro Mahabharate čini priča o sukobu oko nasledstva između dve grane plemena Kuru oko prestola Hastinapura. 1. knjiga: Knjiga o početku Sinovi starijeg brata Dhrtaraštre žele da naslede kraljevstvo po ocu koji vlada u gradu Hastinapuri na Gangu. Suparnici su im sinovi mlađeg brata Pandua koji je prvi vladao Hastinapurom jer je Dhrtaraštra bio slep, ali je prvi i umro. Panduove sinove šalju u daleki dvor gde su braća želela da ih ubiju podmetnuvši požar, ali oni izbegavaju klopku. Neko vreme se skrivaju, a onda dolaze na dvor kralja susednog plemena Panćala, Drupade, u gradu Kampiliji na Gangu. Tamo osvajaju kraljevu kćer, na takmičenju, za ženu. Njome se – uz neobična objašnjenja ženi sve petoro braće. Pošto su oni tako stekli Drupadu za saveznika, Dhrtaraštra odlučuje da podeli kraljevstvo Kurua između svojih stotinu sinova na čelu sa najstarijim, Durjodanom, koji će ostati u Hastinapuri, i petorice Panduovih sinova na čelu sa najstarijim, Judišthirom, koji će dobiti područje oko Jamune, nasuprot Hastinapuri na Gangu. Tu Panduovi sinovi grade prestonicu Indraprasthu. Pomaže im Krišna, bratić Pandava, sinova Panduovih, i Kaurava, sinova Dhrtaraštrinih. On je iz trećeg plemena Jadava ili Vršnija koje je kralj Magadhe Đarasamdha isterao iz Mathure na Jamunu, nasuprot Kampiliji na Gangu, te su se preselili u Dvaraku na Katijavaru. U četvorouglu spomenutih prestonica postoje naslutljivi „geopolitički interesi“. Jedan od Pandava, Arđuna, dobija i Krišninu sestru Subhadru za ženu. 2. knjiga: Knjiga o sabornici Pošto Judišthira prima svečano kraljevsko posvećenje u Indraprasthi, pre kog su se Pandave morali iskazati ratničkim uspesima na sve četiri strane sveta i na podsticaj Krišne savlada Đarasamdhu u dvoboju, pozivaju ih bratići Kaurave u Hastinapur. Tu im priređuju kockarsko takmičenje pri kom Judišthira zbog prevare prokocka kraljevstvo i mora po dogovoru da ode sa braćom i ženom Draupadi, Draupadinom kćeri, u progonstvo u šumu na dvanaest godina, a trinaestu moraju provesti među ljudima, ali neprepoznati ako ne žele da ponove progonstvo. 3. knjiga: Knjiga o šumi Braća doživljavaju neobične pustolovine u šumi, posebno veliki strelac Arđuna, snažni Bhima i mudri Judišthira. 4. knjiga: Knjiga o Virati Trinaestu godinu Pandave provode sa Draupadi prerušeni služeći kralja Matsja Viratu u njegovoj prestonici Upaplavji. Na isteku godine zaduže kralja junaštvom kojim su mu spasili stada od susednih Kurua i Trigarta. Time stiču novog saveznika, Viratina kći se udaje za Arđuninog sina sa Subhadrom - Abimunjua. 5. knjiga: Knjiga o pripremama Pandave u dogovoru sa saveznicima po isteku trinaeste godine zatraže od Kaurava svoju polovinu kraljevstva — ili bar pet sela. Kao posrednik zastupa ih u Hastinapuri Krišna. Durjodana, sada Dhrtaraštrin prestolonaslednik, odbija, međutim, da im išta ustupi. Obe strane skupljaju saveznike i kreću na bojno polje Kuruhšetru. 6–13. knjiga Od 6. do 10. knjige se opisuje tok velike bitke i slave se junaci koji su se borili i ginuli. Prve četiri se zovu po zapovednicima vojske Kaurava: Knjiga o Bhlšmi (6), Knjiga o Droni (7), Knjiga o Karni (8) i Knjiga o Šalji (9); svi su oni junački pali u borbi, a Pandave su ih, po Krišninim savetima, mada i sami veliki junaci, redom savladavali lukavstvom uz primetne moralne dileme, a na kraju je tako i Durjodanu savladao Bhima. Peta se zove po jezivom pokolju koji je izveo poslednji zapovednik Kaurova Asvataman s jedinom dvojicom svojih preostalih vitezova: Knjiga o noćnom prepadu (10). Nakon strašnih knjiga o bici sledi 11. knjiga: Knjiga o ženama, gde se opisuje naricanje žena i pogrebni obredi za pale junake. Dhrtaraštrina žena Ganhari tuguje nad palima u obema vojskama i proklinje Krišnino pleme, a Panduova udovica Kunti otkriva svojoj deci da im je silni protivnik Karna bio rođeni brat iz njenog predbračnog života. Jedini od vojskovođa koji je ostao u životu je stari Bhišma koji je ležao sve vreme na bojnom polju sav izboden Arđuninim strelama, jer je snagama svojih životnih odricanja i duhovne discipline stekao vlast nad časom smrti i čekao vreme kada će Sunce krenuti put severa jer je ono povoljno za oslobođenje od sveta. U 12. knjizi, Knjizi o smirenju, i 13. knjizi Knjizi o poukama, dolazi do njega s velikim poštovanjem pobjednik Judišthira, očajan zbog krvave pobede i pokolja rođaka, učitelja i prijatelja, i prima od mudrog samrtnika duge pouke o oslobođenju duše, ali i o vladanju i dužnostima kralja u svetu. Napokon, Bhišma umire i vrše se pogrebni obredi za njega. 14–20. knjiga Bitka Kurušetra 14. knjiga: Knjiga o konjskoj žrtvi: Judišthira se smiruje, posvećuju ga za kralja Hastinapure, a potom po Krišninom savetu prinosi veliku konjsku žrtvu koja kralja treba da očisti od greha i potvrdi njegovu neospornu vlast. knjiga: Knjiga o pustinjačkom stanu: Kralj Dhrtaraštra, kog su dotad Pandave petnaest godina pazili kao da im je otac jer je izgubio sve svoje sinove, odlučuje da napusti svetovni život i sa svojim najbližima odlazi kao pustinjak u šumu da se pripremi za smrt. knjiga: Knjiga o topuzima: Pandave saznaju da se Krišnino pleme zatrlo na nekoj pijanci u tuči topuzima i to usled Gandarine kletve, a braća Krišna i Balarama su se vratili na nebo. knjiga: Knjiga o velikom putu: I Pandave sa Draupadi napuštaju kraljevstvo ostavljajući Abimanjovog sina, a Arđuninog unuka Parikšita za naslednika. Kreću na veliko hodočašće na Himalaje na kom svi sem Judištire padaju od iznemoglosti, sve dok po njega kao poslednjeg, ne dođe sam Indra, kralj bogova, s Darmom, bogom pravde, da ga vodi na nebo. knjiga: Knjiga o usponu na nebo: Judišthira ne nalazi braću i ženu na nebu nego u paklu gde ispaštaju za svoje grehe i lukavstva u ratu, ali kada odlučuje da i on ostane tu uz njih jer ne želi da ide sam na nebo, dovršava se vreme ispaštanja i svi stižu na nebo i preobražavaju se u božanstva. Time se poslednja knjiga nadovezuje na početne priče u prvoj knjizi gde se i rođenje Pandava objašnjava božanskim poreklom Judištire od boga Darme, Bhime od boga vetra Vajna, Arđune od gromovnika Indre, a njegove braće Nakule i Sahadeve od bogova blizanaca Ašvina, dok Karna vuče poreklo od boga Sunca Surje, a u Bhišmi se otelovio bog neba Djaus. Razvoj Svakako je da sve priče Mahabharate ne potiču iz istog perioda, ali ovde radi sažetosti treba upozoriti makar samo na glavne smerove u kojima se ep u toku predaje širio. U junačku pesmu su se uklapale druge pesme iz repertoara pevača kao npr. verzija priče o Rami ili priča o kralju Nali, čije sudbine pričaju posetioci Pandavama za vreme dugog boravka u šumi jer podsećaju na sudbinu Pandava, ali su se završile srećno i time donose utehu. Kada su bramani preuzeli predaju epa u svoje ruke, proširili su ga mnogobrojnim bramanskim mitovima i legendama — poput priče o vernoj ženi Savitri, indijskoj Alkestidi, ili o tome kako su bogovi stvorili Smrt itd. U predaju su se očito uključili i isposnici i pustinjaci koji su u epu ostavili traga mnogobrojnim poučnim izrekama, parabolama, basnama ili poučnim pričama – poput priče o bramanu Dađaliju i sitnom trgovcu Tuladhari koji veliča nenasilje. Ta uklapanja i proširenja sadržaja posebno su izmenila ep kada su, polazeći od pitanja nasledstva, koje je jedno od vrlo značajnih pitanja obredno-pravne nauke darmašastre, razvila oko originalnih paradoksa (na kojima se gradi višeslojno ustrojstvo priče) čitave pravne rasprave koje su Mahabharatu iz implicitne pretvarale u eksplicitnu darmašastru. Bhišma je sin kuruskog kralja Šantanua. Da bi otac mogao da dobije lepu Satjavati za ženu, on se odriče nasledstva u korist dece buduće očeve žene. Poštovanje roditelja i predaka uslov je prava na nasledstvo. A Bhišma toliko poštuje oca da to pravo gubi. Uz to je i prvorođeni sin, a pravo na nasledstvo ipak stiču Satjavatini sinovi. Napokon se događa da oba njena sina umru mladi bez potomstva, a Bhišma ostaje u životu, a zavetom se odrekao kraljevstva, pa čak i porodičnog života. Zbog svog zaveta ne može pomoći ni dvema udovicama pokojnog polubrata Vićitravirje da, prema običaju levirata, pokojnom mužu rode naslednika. No sad se otkriva da je i Satjavati pre braka sa Šantanuom imala predbračnog sina Vjasu, ali on je strašni isposnik. I sada umesto velikog ratnika Bhišme pravo levirata ostvaruje isposnik Vjasa. Time Vićitravirja stiče dva zakonita sina koji su deca Vjasina. Međutim, Dhrtaraštra koji je stariji rodio se slep, pa nasledstvo opet preko reda pripada mlađem Panduu, a on zbog neke kletve ne sme prići vlastitim ženama Kunti i Madri. Stoga one moraju prizvati bogove da im pomognu da mu rode zakonitu decu, petoricu Pandava. Kada dečaci Kaurave i Pandave odrastu do nasledstva, neće biti sporno ko na njega ima pravo. Ipak, ep često naglašava da je od svih najstariji Judištira pa bi po tome pravo bilo njegovo. No kasnije se saznaje da je odbačeni predbračni Kuntin sin Karna, kog je odgajio kočijaš Adirata pa ga svi smatraju nižim po rodu, zapravo bio najstariji od braće, a ona su ga ubila u boju. I kada Pandave napuštaju kraljevstvo, nasledstvo ostaje na unuku najmlađeg Kuntinog sina Arđune jer su deca svih drugih izginula u ratu. Ravi Varma Spominjući te paradokse J. A. B. Bujtenen navodi da se „veličanstveni nacrt priče čini delom zamišljen kao genealoška zagonetka“. Stoga nije čudno da Kaurave i Pandave probaju više puta da podele kraljevstvo. Prvi put možda već kada šalju Pandave u zapaljeni dvor. Drugi put kada im dodeljuju Indraprasthu. Treći put kada raspodelu kraljevstva prepuštaju kocki. A četvrti put ratnoj sreći kao božjem sudu. Iz pitanja o zakonitom prestolonasledniku razvija se i niz drugih pravnih i drugih pitanja u samoj radnji epa koja neretko deluju kao primeri pravnih dilema. One, međutim, dobijaju snažan pesnički izraz i postaju slika ljudske sudbine u svetu. No kada se u 12. i 13. knjizi uvrste opsežne pravne rasprave i Bhišmine pouke Judištiri, one nemaju pesničkog izraza ni snage i tu veliki poučni tekstovi sasvim menjaju narav epa u eksplicitnu darmašastru. Isto vredi i za kosmološke, geografske i ostale rasprave koje su Mahabharatu pretvarale u enciklopediju. S druge strane stoji najslavniji poučni deo Mahabharate, Bhagavadgita, uvrštena u 6. knjigu epa (23–40) okrunjena otkrovenjem Krišne koji se prijatelju i velikom strelcu Arđuni pokazuje prvo kao veliki učitelj joge, a zatim i kao sveobuhvatno božanstvo koje stvara sva bića i ponovno ih guta kao plamen vremena, i kojem se naprosto treba sasvim predati sa poverenjem i učestvovati u njegovom biću (bhakti). Ta „Gospodnja pesma“ daje čitavom zbivanju u epu novi smisao. Sve u njemu dobija božanski smisao, priča postaje sveta, a ep dobija ulogu i ugled verske knjige ili objave. Nije Bhagavadgita jedini tekst koji daje epu karakteristike verske knjige, ali je najznačajniji, i ne stoji samo izdvojeno u njemu, nego je široko uticala na svoj kontekst i svojom perspektivom prožela brojne epizode i pojedinačne odlomke u čitavom epu. Ipak mnogi drugi delovi priče ostali su tako stilizovani kao da ta božanska perspektiva i ne postoji pa, na primer, prikazuju Krišnu kao običnog čoveka sa svim ljudskim slabostima. Stoga se može pretpostaviti da ep prvobitno nije imao takav verski sadržaj već da ga je dobio kada njegov junački sadržaj više nije imao pevače koji bi ga održavali, nego se druga vrsta pevača poslužila omiljenim epom da u njegovom okviru širi i svoje svetovne ili verske ideje. I sama Mahabharata čuva svesnu uspomenu na svoje širenje kao i stilizovani prikaz svog razvoja. Ona, naime, sama tvrdi da je delo mudraca i isposnika Vjase koji u epu više puta savetuje Judištiru i Pandave ili im pripoveda priče. Vjasa je naučio sina Šuku i nekoliko učenika svoju pesmu, a jedan od učenika, Vaišampajana, ju je ispričao zmijskoj žrtvi koju je prinosio. Vjasa tu možda u svom liku otelovljuje službu porodičnog genealoga i panegiričara ili redaktora književnog predanja. No Mahabharata je predstavljena kao nečije pevanje pesme o tome kako ju je Ugrušravas, sin Šute Lomaharsane, koji ju je čuo od Vaiš na Đaninoj žrtvi, kazivao bramanima i isposnicima okupljenim na dugom dvanaestogodišnjem žrtvenom okupljanju obrednika Šaunake u šumi Naimiša. Ugrušravas je još uvek sin Šute, dvorskog pevača koji je često bio kraljevski kočijaš i opevao podvige gospodara, ali njegova publika su bili bramani i isposnici, nosioci svetovnih i duhovnih znanja, obrednih i verskih predanja, kakvima se vremenom proširivao tekst velikog epa. U epu se spominju njegove različite verzije: Đaja „Pesma o pobedi“ koja je imala svega 8.800 stihova. U epu je stilizovano prikazan i način na koji se kazivao u usmenoj predaji. Prvo bi se iznela kratka okosnica priče. Potom, ako bi slušaoci zamolili pevača da im je detaljnije ispriča, pevač bi uključio u priču detalje. I tada bi slušaoci mogli da prekidaju dodatnim molbama da nešto određenije ili još detaljnije ispriča. Tako se ep pričao u razgovoru između pripovedača i slušalaca, a prenosio u oblik sažetaka ili tema i tehnike pevanja ili formula kojom se iz okosnice gradila priča kakva se dopadala slušaocima. Stoga je pesma lako poprimala različit opseg, a velike svečanosti i dugi obredi na kojima se iznosila mogli su da podstiču njeno širenje. Teorije i izdanja Proučavaoci Mahabharate posvećivali su posebnu pažnju traženju različitih sadržajnih slojeva – hvalospeva Kurua, hvalospeva Pandava – koji su se nataložili u Mahabharati u toku njenog razvoja ili u traženju jedinstvene niti i nacrta čitavog dela kako je do nas došlo u pouci i darmi, pravu, nastojali su da otkriju odnos mitskog obrasca prema istorijskoj podlozi u mitskoj priči, npr. u priči o braku crne Draupadi sa petoricom Pandava kao braku crne Zemlje sa pet godišnjih doba ili da dopru do slike istorije velikog epa[10] Dugo su naučnici morali da se služe izdanjima samo pojedinih recenzija Mahabharate, i to često nekritičkim. M. Vinternic je tražio da se napravi kritičko izdavanje Mahabharate još 1897. u Parizu na XI. međunarodnom kongresu orijentalista. Napokon se pokazalo da taj poduhvat mogu da izvedu jedino Indijci. I tako je Bandarkar institut u Pooni konačno pod vođstvom V. S. Suktankara, S. K. Belvalkara i P. L. Vaidve pripremio između 1933. i 1966. kritičko izdanje Mahabharate, tj. zajedničkog predloška severnih (šaradsko-kašmirske, bengalsko-maitilsko-nepalske i devanagarske) i južnih (grantsko-teluške i malajalske) verzija Mahabharate, ne upuštajući se u spekulacije o ranijim oblicima Đaje, Bharate ili sl. jer njihovu rekonstrukciju sama rukopisna predaja ne omogućuje. Kritičko izdanje je, dakle, zajednički naziv severne i južne recenzije, ali je aparat uz njega prava riznica svih rukopisno potvrđenih varijanata i čitanja epa. U toku tog izdavanja i posebno posle njega ponovo su oživeli svi oni pristupi istraživanju Mahabharate koji su se javili u razdoblju pre kritičkog izdanja i potom u nedostatku takvog pomagala privremeno zamrli. O postanku i razvoju Mahabharate pisali su sam priređivač kritičkog izdanja Suktankar i P. V. Vaidva. Suktankar je pritom, međutim, bio bliži unitarnom shvatanju Mahabharate kao kod Dalmana, barem u pogledu jedinstvenosti zamisli epa, nego analitičkom pristupu Holcmana. Smatrao je da Mahabharata ima značenje pesme o podvizima svojih junaka, ali i značenje pouke o darmi i svete istorije ili krišnističke objave, a videli smo da su upravo ta dva druga značenja izrasla na podlozi prvog u toku razvoja epa. To samo znači da ep ne samo da je u osnovi svoje junačke radnje imao jasnu koncepciju u dugu suta koji su ga stvarali, nego da se i u proširenim preradama u rukama bramana, isposnika takođe razvijao prema promišljenim koncepcijama smera i smisla u kojem su želeli da prerade i prošire ep. Stoga u osnovi nema ni onoliko protivrečnosti između analitičkog i unitarnog pristupa epu koliko ga vidi Suktankar. Istorijska filološka kritika teksta ne mora da polazi od isključivog interesa za pra-Bharatu, nego može istraživati istoriju niza koncepcija sa kojim se ep u istoriji prerađivao. Prevodi Mahabharate na engleski jezik: K. M. Ganguli-P. C. Roy, Calcutta 1884–96. N. M. Dutt, Calcutta 1895–1905. na francuski jezik: H. Fauche, Paris 1863-70. (1–10. parvan) I oni koji su sledili: na engleski jezik: J. A. B. van Buitenen, Chicago-London, od 1973. (1–5. parvan) P. Lal, Calcutta, od 1967. na ruski jezik: V. I. Kaljanov, Moskva, od 1950, 1987. izašao je 3. parvan u prevodu J. V. Vasilkova i S. L. Neveleve. Verovatno su najpouzdaniji prevodi fan Bujtenena i Kaljanova. MG30

Odlično kao na slikama Retko u ponudi Tags: Ova knjiga je zasnovana na predavanju Svami Ranganathanandađia, potpredsednika Ramakrišninog Matha u Tiruvananthapuramu[1] o “Indijskom vidu Boga kao Majke”. To prosvetljujuće predavanje je kasnije objavljeno u u izdanju Prabuddha Bharata, za avgust, septembar i oktobar 1991. i bilo je veoma visoko ocenjeno od strane čitalaca. Imamo veliko zadovoljstvo da štampamo to provokativno predavanje koje sadrži lucidno i promišljeno izlaganje uzvišenih misli o predmetu koji je od dobrobiti za širok krug čitalaca. Možda će srce čitaoca biti ovim privučeno k Božanskoj Majci, koja je, kao što je lepo opisao poštovani Svami, uvek prisutna u svima nama kao živo “majčinsko-srce” puno ljubavi i saučešća. 6. marta. 1992. Advaita Ašram UVOD Danas na Zapadu postoji veliko interesovanje za neobičnu ideju o kojoj govorimo i pristupu Bogu kao Majci, a ne samo kao Ocu. Zapravo, u godinama posle II svetskog rata, odvijale su se velike promene u zapadnom religioznom mišljenju. Zamislite hrišćansku crkvu u Americi, prezbiterijance ili metodiste koji su rešeno usvojili zaključak da ubuduće Bog može da se naziva ne samo Ocem nego i Majkom. To se protivi čitavoj istoriji hrišćanske tradicije od dve hiljade godina. U svim semitskim religijama – jevrejskoj, hrišćanskoj i islamskoj, Otac je najviša reč za Boga, a za Majku tamo nema mesta. Međutim, koncept Boga kao Majke bio je prisutan u različitim kultovima koji su postojali na Mediteranskom području. Judaizam i hrišćanstvo su uništili sve te kultove. EVOLUCIJA KULTA MAJKE Samo u Indiji su se izvorni kultovi Majke sačuvali i razvijali, a konačno, im je kroz našu istoriju dat vrlo visok status. Možemo da zapazimo mešanje pred-vedskih kultova Majke i vedskih kultova Oca. Od ljudi koji su sledili ove kultove, mešajući i stapajući se tokom vekova, postala je indijska kultura i indijski narod. S dodirom filozofije Advaita Vedante, kultovi naše indijske Majke su se razvili u potpunu Šakti religiju i duhovnost i raširili se u svim delovima Indije u svojim Šaiva, Vaišnava i Šakti oblicima uobličavajući poklonike i učitelje, kako jednostavne tako i izvanredne, od kojih je najveći bio Šankaračarja. Taj veliki Advaita učitelj je naglašavao ovaj koncept Boga kao Majke, približno, pre 1200 godina, a danas, u Šri Ramakrišni, Svetoj Majci Sarada Devi i Svami Vivekanandi, imamo velike učitelje koji su još jednom afirmisali ovu ideju. Ova istina uvećava apel ljudima iz mnogih delova sveta, da iza ovog univerzuma kuca puls majčinog srca; puls snage saučešća, ljubavi, zaštitničkog ponašanja – sve što je povezano s idejom Majke. Naši veliki mudraci su otkrili puls te Šakti, te prakrti, tog srca Majke iza Univerzuma. Tako su oni govorili i pevali o Bogu kao Majci, kao para šakti - Vrhovnoj Energiji; para prakrti – Vrhovnoj prirodi i Njenim jedinstvenim manifestacijama kao Durgi, Kali i Radi. Indija ih je negovala vekovima. Indija govori u Bogu kao Ocu; Indija govori o Bogu kao Majci; Indija takođe govori o Bogu u srednjem rodu, kao “To”, kao Brahmanu, kao Om tat sat. Brahman je izvan svakog “on” ili “ona”. Indija isto tako pretstavlja ljudsku dušu kao suštinsko bespolno Sopstvo, na realizaciji čije istine, svaki muškarac ili žena transcendiraju ograničenja muškosti i ženskosti koje upućuje na fizičko telo. Neki od velikih pisaca na engleskom, nemačkom i drugim jezicima, takođe su ponekad davali nagoveštaje o prisustvu ovog srca-Majke u pozadini univerzuma. Jedan od njih je čuveni Nemački pesnik i dramatičar Gete (Goethe) u svojoj čuvenoj knjizi, Faust. Poslednji red te knjige je prelep: “Večno Žensko vodi nas dalje i dalje.” Kakav prelep izraz! Postoji Večno Žensko u pozadini nas, iza prolaznih manifestacija sveta, i iza svih zemaljskih muškosti i ženskosti. Drugi pesnik sa Zapada je Volt Vitmen (Walt Whitman) iz Amerike, koji u svojoj pesmi Listovi trave (Leaves of Grass)[2] priziva Božansku Majku: Crna Majko, uvek kliziš blizu s nežnim stopalima, Da li je neko pevao za Tebe pesmu najpotpunije dobrodošlice? Onda je ja pevam za Tebe, ja Te slavim iznad svega, donosim Ti pesmu da, kada Ti zaista moraš doći, Dođi odlučno. Dakle, svuda je koncept Boga kao Majke uticao na ljudsko mišljenje, iako je morao da se odupre gušenju od strane zvanične moćne crkvene hijerarhije u Judaizmu, Hrišćanstvu i Islamu. Premda ugušivan ponovo i ponovo, uzdizao je svoju glavu opet i opet. Jedina zemlja gde on ne samo da nije ugušivan, već je postojano kultivisan od strane velikih svetaca, mudraca i mislilaca, izdvojeno od mase ljudi, jeste Indija. Zbog toga čitav predmet o Bogu kao Majci dobija novu snagu s razumevanjem Indijskog pristupa tome. BOGINJA MAJKA I AKTUELNI ŽENSKI OSLOBAĐAJU]I POKRET NA ZAPADU Jedan faktor koji čini da se istakne ova naročita vera u Boga kao Majku na Zapadu je, ono što se zove Pokret za oslobađanje žena. Neizmeran je njegov uticaj na sve aspekte života, posebno u Americi. Vekovima su nad svim u Zapadnom životu, u literaturi, kao i u religiji dominirali muškarci, ali posle Drugog Svetskog Rata, protest protiv ove polne neravnoteže, kao što se to danas zove, ubrzo je postavljen i razvijen u tok Ženskog Oslobodilačkog Pokreta. Tokom poslednjih dvadeset i pet godina svog kratkog postojanja, imao je svoje uspone i padove, istraživanja i ispitivanja šta tačno to oslobođenje znači, s izlaskom obilja knjiga i izuzetnih lidera kod američkih žena. Pokret je dobio podsticaj, oblik i usmerenje kada je Beti Frajden (Betty Friedan) napisala svoju čuvenu knjigu Mistična ženskost (Feminine Mystique) 1963. u kojoj je opomenula žene da ne budu samo puki nastavak muškaraca; ona i njene koleginice za tu svrhu takođe su pokrenule organizaciju NOW, (Nacionalnu organizaciju žena). Ona je nedavno napisala novu knjigu 1982. godine, Drugi Stupanj (Second Stage), čiju naslovnu stranu sadrži ovaj časopis[3] pozivajući se na autora: “Najuticajnija feministkinja u poslednjih dvadeset godina”, i spominje njen uspon kroz padove i uspehe u pokretu. On beleži svoje razočarenje što nije dobila blagoslov Američkih žena obećan od Pokreta za oslobođenje, čak ni posle dvadeset godina. Praveći razliku između ženskog i feminizma ona kaže (pp. 27-28): Verujem da nam sada treba da se probijemo kroz našu sopstvenu feminističku mističnost, da bi došli do izraza nove realnosti našeg ličnog i političkog iskustva, i da se uzdignemo na drugi stupanj… Drugi stupanj se ne može videti samo u terminima same žene, naše odvojene personalnosti ili jednakosti s muškarcima. Drugi stadijum uključuje dolaženje do novih uslova s porodicom - novih uslova u ljubavi i na poslu. Drugi stadijum može čak i da ne bude ženski pokret. Muškarac može da bude na oštroj ivici drugog stupnja. Drugi stadijum mora da transcendira borbu za jednaku moć u Institucijama. Drugi stadijum će ponovo izgraditi institucije i transformisati prirodu same moći. Zaključak je došao od slavnog autora knjige Ženska Mistika, ona je rekla da porodica mora biti očuvana nedirnuta i isto tako, da za ženu ne postoji oslobođenje bez uključivanja muškaraca u taj proces. Rame uz rame sa naporima za žensko oslobađanje u društveno-političkoj sferi, došlo je do nastojanja da se uklone sva predubeđenja o polovima takođe i u religiji. Zašto Bog treba da se opisuje samo kao muško, kao Otac; zašto da se ne govori o Bogu u ženskim terminima, kao o Majci? Tako se, knjige na tu temu koje su napisale žene neprekidno objavljuju u Americi. Ove knjige nastoje da ožive koncepte Majke Boginje podržavane u svim predhrišćanskim religijama, koji su od strane hrišćanske crkve smatrani praznoverjima i bili izbrisani; sada bivaju oživljeni još jednom. Prirodno, zapadni um se okreće prema Indiji koja je kroz sve te vekove negovala i gajila čitav opseg kultova Boginje Majke kroz merodavne knjige, teologiju i rituale. Knjige o Bogu kao Majci, kako je shvaćena u Indiji, se tako objavljuju na Engleskom jeziku. To je izuzetan napredak; a jedna dobra stvar koja je prikazana u ovim knjigama je, da s obzirom na to, kako su nekadašnji pisci sa Zapada navikli da pišu naučne knjige, sa malo ili bez poštovanja prema našim religioznim idejama - čak često potcenjujući religiju – danas ih oni pišu sa simpatijom, poštovanjem, čak i s bhakti.[4] Sledeće tri knjige otkrivaju ovu promenu u stanovištu. One takođe otkrivaju povećanje interesovanja sa Zapada za koncept Boga kao Majke: 1. Bog kao Majka: Ženska Teologija u Indiji, Istorijska i Teološka Studija Brahmavaivarta Purane od Čiver Mekenzi Brauna (Cheever Mackenzie Brown), sa uvodom Daniela H. H. Ingalsa (Daniel H.H. Ingalls) (izdato od: Claude Stark and Co., Vermont, USA). Strana VII sadrži ovaj zapis pun poštovanja: “Mojim roditeljima, istinskim poklonicima[5] Radhe i Kršne (Radha i Krsna).” U svom uvodu Ingals kaže: Ono što je neobično u vezi ovog Indijskog zapisa nije toliko zamena ženskog pomoću muškog hijerofanta,[6] pojava koja je dogodila u većem delu civilizovanog sveta, kao činjenica da se u Indiji Boginje ponovo pojavljuju. U Mediteranskoj kulturi, njena otelovljenja su značajno isčezla. Dijana i Bercintia, Izis i Kjubele, su prognani dolaskom Hrišćanstva. Nešto kasnije Islam se pokazao kao još oštriji. Tabari nam kaže da je Prorok u početku govorio o najvažnijim boginjama Meke kao “svetim bićima čije posredovanje treba da se traži”, ali da su te reči kasnije izbačene iz Kurana. Ono što stvarno imamo u Kuranu, 54-19-23 jeste pripisivanje takve tvrdnje Satani, a Prorokovi sledbenici su svom u stanovištu nastavili da budu beskompromisno muški. U Hrišćanstvu, ženske hijerofanije su se ponovo pojavile u likovima Marije i svetica. Međutim ovde ne može da se govori o ponovnom pojavljivanju drevnih Boginja. Pojava device i njena podržavajuća teologija su podređene u odnosu na (pojavu i teologiju) njenog sina i njegovog oca. Dijana je sigurno mrtva kao što su puellae et pueri integri koji su pevali njoj u slavu. Autor Čiver, uvod svoje knjige započinje ovim rečima: Izgleda da su nedavno teolozi na Zapadu počeli ozbiljno da razmišljaju da li je krajnja realnost u univerzumu muško ili žensko, ili da na neki način uključuje, ili transcendira oboje. Kakva je razlika, možemo se upitati, da li će nama lično nešto značiti ako bi vrhovna realnost bila Žena, umesto Muškarca, ili neko jedinstvo ovo dvoje? Kako bi to uticalo na našu veru, naše držanje i ponašanje prema muškarcima i ženama u našem svakodnevnom životu, našoj konačnoj sudbini? Hoće li to promeniti našu percepciju uzajamnog odnosa čoveka i prirode, duha i materije, uma i tela, intelekta i osećanja, subjekta i objekta? Te različite stvari su međusobno više povezane nego što to može na prvi mah da izgleda. U svakom slučaju, mnogi Hindu mislioci, učitelji i pisci, bar od ranih Hrišćanskih vekova su se duboko angažovali oko ovog problema ženske i muške dimenzije krajnje realnosti i njihovog razgranavanja unutar različitih aspekata života. 2. Devi Mahatmja (Devi Mahatmya): Kristalizacija Tradicije Boginja, od Tomasa B. Koburna (Thomas B. Coburn), sa uvodom Daniela H. H. Ingalsa, objavljeno od Motilal Banarasidass, Delhi, Prvo izdanje, 1984, Obnovljeno: 1988. Autor u knjizi započinje svoju “Prolegomenu” na ovaj način: Centralno zanimanje ove studije je u vezi teksta iz klasične Indije. Mnogo određenije, to je u vezi vizije krajnje realnosti u univerzumu koja je jasno izražena u Devi Mahatmji (DM). … Glavna karakteristika te vizije jeste da je krajnja realnost shvaćena kao žensko, kao Boginja. 3. Politika ženske spiritualnosti; Esej o rastu spiritualne snage unutar ženskog pokreta (objavljen od Charlene Spretnak, Anchor Books, New York, 1982). Autor piše u uvodu: Naslov, Politika ženske spiritualnosti upućuje na naš stav prema životu na Zemlji (tj. spiritualnosti) i percepciji, manifestaciji i korišćenju moći (tj. politike) koja potiče iz tog stava. Pogled na svet prisutan u ženskoj spiritualnosti je kao ženski um, holistički i potpun. Mi vidimo povezanost gde patrijarhalno duhovno ustrojstvo insistira na viđenju isključivo odvojenog. Odličan primer celovitog pristupa spornom pitanju bila je jedinstvena izjava Ženske Pentagonske Akcije u novembru 1980, koja je govorila o mreži užasa pošto je potekla iz patrijarhalnih vrednosti, dominacije i eksploatacije “drugih” stranih zemalja, žena, manjina i zemlje (vidi Spiritual Dimensions of Feminist Anti-nuclear Activism). U prvom poglavlju “Šta boginje znače ženi”, Čarlena Spretnak (Charlene Spretnak) piše: Kao penzionisana Katolikinja sa interesovanjem za Budističku meditaciju, ja sam pokušavala da izrazim svoja osećanja o duhovnosti, a gotovo uvek bi me pitali, “Imate li knjigu?” Oni su osećali da bi sveta knjiga bilo koje vrste… ….označavala zakonitost. Ponekad ja vidim tu istu reakciju kod savremenih teologa i ljudi uopšte prema duhovnosti Boginja … na koju ja odgovaram: “Mi smo starije, mnogo starije, nego knjige.” Mnogi od svetih mitova o Boginjama koje su nam ispričali naši pred-patrijarhalni preci preživeli su i sada su sabrani u knjigama, premda je mnogo od Stare Religije bilo uništeno za vreme zabrana od strane patrijarhalnog doba. Primeri takvih zbirki su: Ancient Mirrors of Womanhood: Our Goddess and Heroine Heritage and Lost Goddesses of Early Greece. Ozbiljno je iskustvo u potpunosti ispitati preživele fragmente spiritualnosti drevnih Boginja. Kako smo bili blizu da izgubimo tu mudrost zauvek, do verovanja patrijarhalnih tvrdnji da su njihove politike razdvajanja prirodne – jedini – put u životu. Patrijarhalne vlade i religije osećaju duboko ukorenjeni strah sprema aktuelnom oživljavanju Boginja. Njihovoj strukturi moći ništa ne preti tako glasno kao drevna svest za koju su verovali da je slomljena… Feministkinje ne tvrde da poseduju Boginju. Ona ima značenje za sve ljude kao simbol holističke prirode života na Zemlji, na kojoj su sve forme postojanja suštinski povezane i jesu jedno (vidi “Uvod”). Ona takođe ima posebno značenje za ženu kao izraz moći ženskog tela i uma. Kao takvo, nije teško zaključiti zašto se gotovo niko iz istorije prezentirane u sledećim izborima ne pojavljuje u patrijarhalnim priručnicima. Ja ne predlažem “zaveru” protiv učenih već pre prožimanje kulturnih vrednosti, pošto su sve pre-patrijarhalne religije bile manje vredne nego Judeo-Hrišćanski sistem. Na primer, čovek nikada ne čita o “religiji Artemisa” i “kultu Isusa”; uvek to je zaobilazni način. Slično, drevne Blisko Istočne reči za “posvećenu ženu” ili “svetu ženu” bile su prevođene od patrijarhalnih učenjaka kao “hramske prostitutke”…

Knjiga je dobro očuvana.Na nekoliko strana(ne mnogo 5-6,ništa strašno) ima podvučenih redova svetlim markerom. ,,Knjiga je dobro očuvana. ,,Islamske teme Knjigu možete poručiti na ovom link-u. Životopis Allahovog Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, će uvijek biti historijska osmatračnica, nepresušno vrelo iz kog će se napajati generacija za generacijom žednih znatiželjnika koji su baštinici poslanstva, nosioci imanske baklje, čiji će plamen vječno goriti, a oreol svjetlosti se stalno širiti. Ko je proučavao životni put Allahovog Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, i dovoljno se posvetio njegovoj idejnoj, misaonoj i praktičnoj vrijednosti, vidio je neprekidni lanac interesantnih i neobičnih historijskih dogadjaja u kojima su Resulullah, sallallahu alejhi ve sellem, i mala skupina vjernika ovladali mnogim naučnim saznanjima, još u ono doba. Porijeklo materije, uzroci Zemljine teže, i mnoga druga saznanja iz Kur`ana, uzdigla su čovječnost na, do tada, nepoznat i nevidjen nivo ljudskom rodu. Ko se dublje unese u život i djelo Allahovog Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, otkrit će misteriozni preobražaj, neplodne i prazne historije, koja se poput suhe pustinje pretvara u plodnu i bogatu zemlju iz koje isklija, a potom izraste, čovječnost, znanje, uljudnost i ljepota. Sa Resulullahovog, sallallahu alejhi ve selem izvora napojiše se ljudi, iz njegovog ružičnjaka ubraše mirisno cvijeće i plodove. Time su se hranili i bili prekoreni tek toliko da se zna da su ljudi, a ne meleki. Mogao si ih čuti kako govore: «Postoji jedna velika pustinja u čijem zagrljaju odrastoše ljudi koji prihvatiše islam i ponesoše ga prostorima nastanjenim mrakom, razgoneći pred sobom tminu i neznanje». Djela Allahovog Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, nam govore: «Mi izgradjujemo ummet/narod, kome će pripadati historija svijeta u budućnosti». Dosadašnja historija nije iznjedrila ličnost poput Allahovog Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, strpljivog u nesreći, postojanog u pravdi, čvrstog u karakteru, smirenog u ovodunjalučkim potresima i stresovima. Niko nije bio milostiviji od njega, širokogrudniji i razumniji, i niko od ljudi nije mogao kao on dokučiti izvanzemaljska značenja. Allah, dž.š. ga je stvorio da ovlada mnogim nedaćama i potčini ih sebi. Stoga je Resullullah, sallallahu alejhi ve sellem, za historiju čovječanstva nepresušni izvor humanizma, a za čovječanstvo pokrovitelj ustrojstva tog humanizma i njegovog sprovodjenja u djelo. Uzvišeni Allah, dž.š. je zapečatio Resulullahovo, sallallahu alejhi ve sellem, srce od svih poroka i nevaljalština, od rodjenja do smrti. Čitajući njegov životopis, upoznajemo njegovu ličnost, karakterne crte, način izražavanja i metod rada, i shvaćamo da mu je Allah, dž.š. u svemu bio naklonjen: Upućivač, Pomagač i Zaštitnik. Islam mu je bila vjera, a Kur`an vodilja. Čovjek nije u stanju dostići visoke moralne ciljeve i ljudske vrijednosti, osim po uzoru na Allohovog Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, koji je, prije svega, bio čovjek, a zatim pokretač humanizma i društvenog napretka. U Resulullahove, sallallahu alejhi ve sellem, nadljudske, nadnaravne mogućnosti, tj. Mudžize, ubraja se i to što je svoju historiju dopunio činjenicama koje do tada čovječanstvo nije zabilježilo. Cijeli Resulullahov, sallallahu alejhi ve sellem, život je postavljen i uredjen Allahovom odredbom. Kao da je njegova svojstva stvorio Allah, dž.š. u vremenu, a zatim ih zakačio, da bi ih prema životnoj dobi i odredjenim potrebama uzimao iz vremena i njima kitio Svoga Poslanika, alejhisselam. Bilo je to kao kad biljka uzima sunčevu svjetlost sa neba, bez koje ne može živjeti. Važna komponenta Resulullahove, sallallahu alejhi ve sellem, ličnosti je bio dar rječitosti, koji, inače, nije nedostajao tom nepismenom arapskom narodu. Resulullahov, sallallahu alejhi ve sellem, govor odvodi u bogatu, plodnu bašču sa raznoraznim plodovima. Kad udješ u tu bašču osjećaš da sve oko tebe diše i kuca jednim srcem. Svaka Resulullahova, sallallahu alejhi ve sellem, riječ i misao nosi sa sobom poruku. Shvatiš li je, osjetit ćeš novu volju za životom. On dočarava željenu sliku načinom kazivanja: smireno, iskreno, osjećajno i dopadljivo. Čitalac, i ne htijući, uvijek pada pod njegov utjecaj, pa se postepeno humanizira. On odgaja i njeguje u čitaocu ono što je ljudsko, a potom Allah, dž.š. podari kome hoće dio njegove svjetlosti. Resulullahov, sallallahu alejhi ve sellem, govor nam je blizu kao duša čovjeku, a, istovremeno, tako daleko, kao neznanje o tome šta je duša. On ima rješenje za svaki problem, nudi izlaz iz svake situacije ukazujući na osvjetljenje staza kojima se treba kretati. Dok čitamo Resulullahove, sallallahu alejhi ve sellem, riječi, gubimo predodžbu o vremenu i prostoru. Zadubljeni u značenje tih riječi, doživljavamo njegovu blizinu, kao da je tu, sa nama i da razgovaramo. Kad u tekstu unese ideju, ona odjenom njegovim riječima daje novi smisao. Razumijemo ga onoliko koliko smo s njim, koliko ga pratimo i koliko ga želimo razumjeti. Ako se na nečemu zaustavimo, i on se zaustavi, ako produžimo, i on produži. Ono što smo prema njemu izvršili, i on je prema nama ispunio. Resulullah, sallallahu alejhi ve sellem, ne posjeduje u svom načinu izražavanja ono što posjeduje većina retoričara svijeta. U njegovom jeziku nema brutalnog govora, nema ciničnog i dvosmislenog značenja, niti crnog humora. On ne dozvoljava sebi da kao drugi, koji puste jeziku na volju, priča sve što im se servira. Resulullahov, sallallahu alejhi ve sellem, govor nosi smisao i poruku koja treba postati stvarnost. On govori srcem koje zrači imanom i Kur`anom. Iza njegovih riječi stoji Uzvišeni Allah, dž.š. To je formula na čijem temelju čovjek treba živjeti. Život, riječi i djelo Allahovog Poslanika trebaju biti uzor svakom čovjeku, pogotovo kad se zna da je on od rodjenja do smrti hodio stazama čistog islama. Njegov život nema tamnih mrlja koje bi pružile suprotno saznanje. Tu nema kolebanja. Stoga ističemo da cijeli život Allahovog Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, njegove riječi i djelo, trebaju značiti vjerniku ono što mu znači srce, bez kog ne bi mogao živjeti. Njegova sjena ga treba pratiti poput savjesti koja je pratilac razumu. Svjesno ne možemo pobjeći od sjene, niti od svoje savjesti. Svjesno ne smijemo pobjeći od Allahovog Poslanika, alejhisselam. Trebamo težiti za duhovnim i moralnim uzdignućima nad materijalnim privlačnostima i njenim ovozemaljskim okovima. Duša ne može poletjeti i uzdići se dok čovjek ne spozna cilj svog radjanjaq, življenja, umiranja i proživljenja. To može spoznati samo čovjek kome je poslanik bio Resulullah, alejhisselam. Naš umet ima vjeru i Poslanika kave nema ni jedan drugi narod. «Allah, dž.š. ga je poslao da ljude izvede iz robovanja ljudima u robovanje i obožavanje Gospodara svih ljudi, iz nepravde religija u pravdu islama, i iz nepravde dunjaluka u širinu i ovoga i Onoga svijeta». Ovo su riječli koje pojačavaju čovjekov iman, zrače svjetlom i pružaju nadu. Izgovorila ih je osoba koju je odgojio naš Vodja i Prvi učitelj, sallallahu alejhi ve sellem, osoba koja je shvatila cilj življenja i radila na ostvarenju tog cilja. Ovakav mora biti svako ko se hoće pridružiti povorci pravovjernih na njihovom dugom putu. Zbog velikog značaja koje Sira (životopis Posljednjeg Allahovog poslanika) zauzima u životu svakog muslimana, bilo zbog prošlosti ili sadašnjosti, napisane su mnoge knjige u kojima se životu Allahovog Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, pristupalo sa različitih apsekata, tematski ili metodski. Medjutim, ima nekoliko knjiga o Resulullahovom, sallallahu alejhi ve sellem, životu i djelu koje se odlikuju pripovjedačkim stilom pisanja, a uz to su dosljedne historijskim zbivanjima, preciznim i tačnim podacima, što čitaocu omogućava čitanje s lahkoćom, potpuno razumijevanje i proučavanje bez manjkavosti. Er-Rahikul-Mahtum, što bi se na bosanskom moglo prevesti kao: Zapečaćeni dženetski napitak ili Zapečaćeni nektar, profesora Safijurrahmana iz Indije, spada u jedinstvene knjige po svojoj hronologiji zbivanja, metodologiji izlaganja, a posebno je izražena sveobuhvatnost čiste sire, bez primjesa sumnje ili neistine koje su prateće komponente nekim djelima. Odlikuje se pristupačnošću široj čitalačkoj publici, kao i samim istraživačima kojima je sira struka. Svako će za sebe naći ono što želi. Stoga je Er-Rahikul-Mahtum dobila prvu nagradu na Rabitinom konkursu za najbolju siru. Dodajmo još da je ovo djelo samo nastavak truda koji su uložili indijski učenjaci kroz dugi niz stoljeća na očuvanju islamske tradicije, njegujući mnoge islamske znanosti. Poznata su njegova originalna i neponovljiva naučna dostignuća na polju tefsira, hadisa, sire i ostalih hadiskih znanosti. Molimo Allaha dž.š. da se ovom knjigom okoriste muslimani stoka i Zapada. Allah zna šta je u namjeri svakog čovjeka. SADRŽAJ • PREDGOVOR IZDAVAČA • Riječ dr. Abdullaha Omera Nasifa • RIJEČ GENERALNOG SEKRETARA ISLAMSKE SVJETSKE LIGE – RABITE • RIJEČ AUTORA • POLOŽAJ ARAPA • Položaj Arapa • Arapski narodi • Seobe ogranaka plemena Kehlan • Vlast i uprava kod Arapa • Vlast u Jemenu • Vlast u Hiri • Slast u Šamu • Vlast koju su imali ostali Arapi • Politička situacija u Arabiji • Vjere Arapa • Vjersko stanje • Arapsko predislamsko društvo • Društvene prilike • Ekonomske prilike • Etika Arapa • Resulullulahovo, alejhisselam, porijeklo • Prvi stepen porijekla • Drugi stepen • Treći stepen • Poslanikova porodica • Hašim • Abdulmuttalib • Abdullah, otac Allahovog Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem RODJENJE I ŽIVOT DO POSLANSTVA • Rodjenje • Boravak u porodici Beni Sad • Otvaranje prsa • Povratak suosjećajnoj majci • Život kod dragog djeda • Kod osjećajnog amidže • Traži kišu njegovim licem • Monah Behira • Rat el-Fidžar • Savez namirisanih • Mukotrpan život • Ženidba Hatidžom • Gradnja Kabe i dogadjaj presude • Kratak životopis prije poslanstva • II dio U SVJETLU POSLANSTVA I OBJAVE • U pećini Hira • Vjerovjesništvo i pozivanje u istinu • Mekkanski period • U okrilju vjerovjesništva i poslanstva • Džibril donosi Objavu • Period zastajanja Objave • Džibril ponovo donosi bjavu • Vrste objave • Prvi period pozivanja Allahu • Tri godine tajnog pozivanja Prva prethodnica • Namaz • Drugi stepen pozivanja Allahu • Javno pozivanje • Prva naredba o javnom pozivanju • Pozivanje rodbine u islam • Na brežuljku Saffa • Konsultativno zasijedanje o sprječavanju hadžija da čuju ovaj poziv • Različite metode opitanja pozivu u islam • Stajalište mušrika prema Allahovom Poslaniku, sallallahu alejhi ve sellem • Delegacija Kurejšija kod Ebu Taliba • Kurejšije prijete Ebu Talibu • Kurejšije ponovo kod Ebu Taliba • Erkamova kuća • Prva hidžra u Abesiniju • Sedžda mušrika sa muslimanima i povratak muhadžira • Kurejšijska zavjera protiv iseljenika u Abesiniju • Žestina kažnjavanja i pokušaj ubistva Allahovog Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem • Hamza, radiallahu anhu, prima islam • Omer b. El-Hattab, radiallahu anhu, prima islam • Predstavnik Kurejšija kod Allahovog Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem • Glavešine Kurejšija pregovaraju sa Allahovim Poslanikom • Ebu Džehlova odluka da ubije Allahovog Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem • Pregovori i ustupci • Mušrici su zbunjeni, povezuju se sa Jevrejima • Stajalište Ebu Taliba i njegove porodice • Sveopći bojkot • Zavjet nepravde i nasilja • Tri godine u Ebu Talibovom brdskom klancu • Poništenje ugovora o izolaciji • Posljednja delegacija Kurejšija kod Ebu Taliba • Godina tuge • Ebu Talibova smrt • Hatidžina smrt • Gomilanje tuge • Ženidba sa Seudom • Faktori strpljenja i ustrajnosti • Treći period pozivanja Allahu • Pozivanje u islam van Mekke • Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, u Taifu • Predočavanje islama plemenima i pojedincima • Plemena kojim je ponudio islam • Vjernici van Mekke • Šest dobrih stanovnika Medine • Digresija o Resulullahovoj ženidbi sa Aišom • Isra i Mi`radž • Prva prisega na Akabi • Ambasador islama u edini • Zavidan uspjeh • Druga prisega na Akabi • Abbas govori o velikoj odgovornosti • Paragrafi prisege • Potvrdjivanje velike odgovornosti koju nosi prisega • Zaključivanje prisege • Dvanaest poglavara • Šejtan otkriva ugovor • Spremnost ensarija da udare na Kurejšije • Kurejšije šalju protest poglavarima Jesriba • Kurejšije utvrdjuju vijest o prisegi i šalju potjeru za njenim učesnicima • Vjesnici Hidžre • Zasjedanje Vijećnice – Kurejšijskog parlamenta • Jedinstvena odluka parlamenta da ubiju Vjerovjesnika, sallallahu alejhi ve sellem • Vjerovjesnikova hidžra • Opkoljavanje Resulullahove kuće • Allahov Poslanik napušta kuću • Od kuće do pećine • Kad su njih dvojica bila u pećini • Na putu za Medinu • Dolazak u mjesto Kuba • Ulazak u Medinu • Stadij pozivanja i borbe u medinskom periodu • Stanovnici Medine i njihova stanja u vremenu Hidžre • Prvi stadij • Izgradjivanje novog društva • Gradnja Poslanikove džamije • Bratimljenje muslimana • Povelja islamskog saveza • Utjecaj ideala na društvo • Sklapanje ugovora sa Jevrejima • Paragrafi ugovora • Krvava borba • Provokacije Kurejšija i povezivanje sa Abdullahom ibn Ubejjom • Proglas odluke o zabrani posjete Svetom hramu • Kurejšije prijete muhadžirima • Dozvola za borbu • Drugi stadij • Slanje izvidnica jedne za drugom ka ovom putu • Bitke i slanje trupa prije Bedra • Velika bitka na Bedru – prva odlučujuća bitka u islamu • Snaga muslimanske vojske i odredjivanje vojskovodja • Muslimanska vojska kreće na Bedr • Upozorenje Mekki • Priprema Mekkelija za pohod • Sastav mekkanske vojske • Problem plemena Benu Bekr • Pokret mekkanske vojske • Karavana je spašena • Želja Mekkelija za povratkom • Težak položaj muslimanske vojske • Savjetodavna sjednica • Muslimanska vojska nastavlja put • Allahov Poslanik lično u izvidnici • Dolaženje do najvažnijih informacija o mekkanskoj vojsci • Padanje kiše • Muslimani prvi zauzimaju najznačajnije strateške položaje • Mjesto komandovanja • Pripremanje vojske i konačenje • Mekkanska vojska na poprištu bitke • Dvije vojske se odmjeravaju • Početak bitke • Opći napad • Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, doziva Uzvišenog Allaha • Dolazak meleka • Kontranapad • Iblis bježi s bojnog polja • Veliki poraz mušrika • Ebu Džehlova upornost • Ebu Džehlovo stradanje • Nekoliko lijepih primjera boraca Bedra sa čvrstim imanom • Poginuli na obje strane • Vijest o porazu stiže u Mekku • Vijesti o pobjedi stižu u Medinu • Vjerovjesnikova vojska ide ka Medini • Delegacija za dobrodošlicu • Problem zarobljenika • Kur`an o Bici na Bedru • Vojne aktivnosti izmedju bitki na Bedru i Uhudu • Primjeri jevrejskih spletki • Pleme Benu Kajnuka krši ugovor • Opsada, predaja i iseljenje Kajnuka • Pohod Suvajr • Pohod na Zu Emr • Ubistvo Kaba ibn el-Ešrefa • Pohod na Buhran • Izvidnica Zejda ibn Harisa BITKA NA UHUDU • Priprema Kurejšija na osvetničku bitku • Formiranje i sastav kurejšijske vojske • Pokret iz Mekke • Poslanikovi obavještajci otkrivaju pokret neprijatelja • Muslimani u pripravnosti • Mekanska vojska se kreće ka Medini • Savjetodavno vijeće Medine donosi plan za odbranu • Priprema muslimanske vojske i izlazak na mejdan • Smotra vojske • Konačenje izmedju Uhuda i Medine • Pobuna Abdullaha ibn Ubejja i njegove družine • Muslimanska vojska kreće na Uhud • Plan odbrane • Resulullah, sallallahu alejhi ve sellem, podiže borbeni duh kod vojnika • Postavljanje Mekkanske vojske u redove • Kurejšijska politička manevrisanja • Učešće Kurejšijki u bici • Početak bitke • Težište bitke oko kurejšijske zastave • Bitka na ostalom dijelu ratišta • Pogibija Hamze ibn Abdulmuttaliba – Allahovog lava • Vladanje situacijom • Iz mladinog zagrljaja u zagrljaj smrti • Uloga muslimanskih strijelaca u borbi • Mušrici doživljavaju poraz • Kobna greška strijelaca • Halid ibn el-Velid opkoljava muslimansku vojsku • Neustrašiv Resulullahov, sallallahu alejhi ve sellem, potez tokom okruženja • Rasulo muslimanske vojske • Vrhunac bitke oko Resulullaha, alejhi selam • Najkritičniji trenutak u Resulullahovom, sallallahu alejhi ve sellem, životu • Okupljanje ashaba oko Resulullaha, alejhi selam • Udvostručen mušrički napad • Rijetki primjeri hrabrosti • Eho lažne vijesti • Resulullah, sallallahu alejhi ve sellem, nastavlja bitku • Pogibija Ubeja ibn Halefa • Talha pomaže Poslaniku, alejhi selam • Posljednji mušrički napad • Masakriranje šehida • Spremnost muslimanskih heroja da nastave borbu • Nakon spašavanja Resulullaha, alejhi selam • Ebu Sufjanova zloba nakon bitke i dijalog sa Omerom • Dogovor za susret na Bedru • Provjeravanje daljnjih kurejšijskih namjera • Prepoznavanje ubijenih i ranjenih • Kopanje šehida • Resulullah, alejhi selam se obraća Allahu, dž.š. i upućuje mu dovu • Povratak u Medinu i rijetki primjeri ljubavi i požrtvovanosti • Resulullah, sallallahu alejhi ve sellem, u Medini • Poginuli s obje strane • Nemirna noć u Medini • Pohod na Hamraul-esed • Kur`an o Bici na Uhudu • Pouke i poruke ove bitke VOJNE IZVIDNICE I MISIJE IZMEDJU UHUDA I AHZABA • Akcija Ebu Seleme • Vojni pohod Abdullaha ibn nejsa • Tragičan dogadjaj na Er-Redži`u • Tragičan dogadjaj kod bunara Ma`unet • Bitka sa Beni en-Nadirom • Pohod na Nedžd • Druga Bitka na Bedru • Bitka za Dumetul-Džendel BITKA EL-AHZAB NA HENDEKU POHOD NA BENU KUREJZA VOJNE AKTIVNOSTI POSLIJE AHZABA I BENU KUREJZE • Ubistvo Selama ibn Ebul-Hukajka • Pohod Muhammeda ibn Mesleme • Pohod na Benu Lahjan • Nastavak vojnih aktivnosti izvidjanjem, prepadima ili pregovaračkim misijama • Bitka Benu Mustealek/Bitka El-Murejsia (mjesec šaban, 5 ili 6. h.g.) • Djelovanje munafika (petokolonaša) pred Bitku Benul-Mustalek • Uloga licemjera u Bici Benul-Mustalek • Vojne aktivnosti poslije Bitke El-Murejsi • Dogadjaj na Hudejbiji (zulkade 6.h.g.) • Uzrok hudejbijske umre • Okupljanje muslimana • Muslimani kreću ka Mekki • Pokušaj Kurejšija da odvrate muslimane od dolaska u Mekku • Promjena putnog pravca i pokušaj da se izbjegne kobni susret • Budejl posreduje izmedju Resulullaha, sallallahu alejhi ve sellem, i Kurejšija • Ostali kurejšijski delegati • On je zadržao njihove ruke od vas • Osman ibn Affan, muslimanski delegat Kurejšijima • Glasine o Osmanovom ubistvu i zakletva pod drvetom • Sklapanje i paragrafi primirja • Vraćanje Ebu Džendela Kurejšijima • Klanje kurbana i brijanje onoga ko odustane od umre • Zabrana povratka muhadžirki mušricima • Rezultati ovog ugovora • Žalost muslimana i razgovor Omera, r.a. sa Resulullahom, alejhi selam • Riješen problem ugroženih u Mekki • Prelazak na islam kurejšijskih junaka DRUGA ETAPA • Novo razdoblje u historiji islama • Korespodencija s kraljevima i vladarima 1. Pismo egusu, kralju Abesinije 2. Pismo Mukavkisu, egipatskom kralju 3. Pismo perzijskom kralju Kisri 4. Pismo bizantijskom kralju Heraklu ¸¸¸¸¸¸¸ 5. Pismo Munziru ibn Saviju ¸¸ 6. Pismo vladaru Jemame, Hevzetu ibn Aliju 7. Pismo Harisu ibn Ebu Šemir el-Gasaniju, vladaru Damaska 8. Pismo kralju Omana • Vojne aktivnosti poslije primirja na Hudejbiji • Pohod na Gabu ili Pohod na Zu Kared • Bitka za Hajber i Vadil-Kura (muharrem, 7.h.g.) • Uzrok bitke • Odlazak na Hajber • Broj muslimanske vojske • Veza licemjera sa Jevrejima • Put do Hajbera • Neki dogadjaji na putu za Hajber • Muslimanska vojska pod zidinama Hajbera • Utvrde Hajbera • Logor muslimanske vojske • Priprema za borbu i predznak pobjede • Početak bitke i zauzimanje utvrde Naim • Zauzimanje utvrdjenja Es-Sa`b ibn Muaz • Zauzeče utvrdjenja Zubejr • Zauzimanje utvrdjenja Ubej • Zauzimanje utvrdjenja En-Nezar • Osvajanje druge polovine Hajbera • Pregovori sa Jevrejima • Ubistvo dva Ebul-Hukajkova sina zbog kršenja dogovora • Podjela plijena • Dolazak Džafera ibn Ebu Taliba i eš`arijaca • Ženidba sa Safijom • Dogadjaj sa otrovanom ovcom • Ubijeni na Hajberu s obje strane • Hajbersko selo Fedek • Vadil-Kura • Jevrejski grad Tejma • Povratak u Medinu • Pohod Eban ibn Seida • Ostali pohodi i bitke sedme hidžretske godine • Pohod Zatur-Rika • Naknadna umra • Bitka na Mu`ti • Povod za bitku • Vojni zapovjednici i Resulullahova, sallallahu alejhi ve sellem, oporuka • Ispraćaj muslimanske vojske i plač Abdullaha ibn Revahe • Muslimanska vojska na putu • Muslimani se dogovaraju u Meanu • Muslimanska vojska kreće prema neprijatelju • Početak bitke i smjene zapovjednika • Islamski bajrak u rukama «Alahove sablje» • Kraj bitke na Mu`ti • Ubijeni s obje strane • Rezultati bitke • Pohod zatu Selasil • Pohod Ebu Katade na Hadiru • BITKA ZA OSLOBODJENJE MEKKE • Povod bitke • Ebu Sufjan odlazi u Medinu da obnovi primirje • Pripreme za borbu i pokušaj da to ostane u tajnosti • Muslimanska vojska na putu za Mekku • Muslimanska vojska se zaustavlja na Merri Zahranu • Ebu Sufjan pred Resulullahom, alejhisselam • Muslimanska vojska napušta Merru Zahran i kreće u Mekku • Kurejšije iznenadjene dolaskom muslimanske vojske • Muslimanska vojska u Zu Tuvau • Muslimanska vojska ulazi u Mekku • Resulullah, sallallahu alejhi ve sellem, ulazi u Mesdžid Kabe i čisti ga od kipova • Resulullah klanja u Kabi, a potom održa govor Kurejšijima • «Ja vas sada neću koriti» • Ključ Bejtullaha • Bilal uči ezan na kabi • Namaz pobjede ili namaz zahvale • Pogubljenje najvećih zločinaca • Prihvatanje islama Safvana ibn Umejje i Fadale ibn Umejra • Resulullahova, sallallahu alejhi ve sellem, hutba drugog dana u Mekki • Bojazan ensarija da će Resulullah, a.s. ostati u Mekki • Uzimanje zakletve na vjernost • Boravak Resulullaha, a.s. u Mekki i njegovo djelovanje • Delegacije i izvidnice • TREĆE RAZDOBLJE • Bitka na Hunejnu • Pokret neprijatelja i dolazak na Evtas • Iskusni ratnik smatra pogrešnim vojskovodjino mišljenje • Neprijateljsko izvidjanje • Resulullahovo, sallallahu alejhi ve sellem, izvidjanje • Resulullah, sallallahu alejhi ve sellem, napušta Mekku i odlazi na Hunejn • Muslimanska vojska iznenada u klopci strijelaca • Povratak muslimana na položaje i vrhunac borbe • Razbijanje neprijateljskog jedinstva i velika pobjeda muslimana • Potjera za neprijateljem • Ratni plijen • Bitka za Taif • Raspodjela ratnog plijena u El-Dži`ranu • Ensarije prigovaraju Resulullahu, a.s. • Dolazak delegacije plemena Hevazin • Umra i povratak u Medinu • Pohodi i izvidnice nakon povratka sa osvajanja Mekke • Povjerenici zaq prikupljanje zekata i džizje • Vojno-izvidjački pohodi • Bitka na Tebuku (Redžeb, 9.h.g.) • Uzrok bitke na Tebuku • Vijest o pripremi bizantijske i gassanijske vojske • Specijalne vijesti o pripremama Bizantinaca i Gassanija za rat • Pogoršanje situacije • Resulullah, sallallahu alejhi ve sellem, donosi odluku o borbi protiv Bizanta • Naredba o vojnom spremanju muslimanskih boraca • Muslimani se takmiče ko će se bolje spremiti za bitku • Islamska vojska kreće na Tebuk • Muslimanska vojska na Tebuku • Povratak u Medinu • Ko nije krenuo iz Medine na Tebuk? • Rezultati pohoda na Tebuk • Kur`an o dogadjaju Bitke na Tebuku • Neki značajni dogadjaji u ovoj 9.h.g. • Ebu Bekrov odlazak na hadž • Opći pogled bitaka • Masovni prelazak na islam • Delegacije • Spjeh i posljedice širenja islama • Oprosni hadž • Posljednji vojni pohod • Posljednja etapa mubarek života • Vijesnici rastanka • Odlazak Uzvišenom Allahu, dž.š. • Početak bolesti • Posljednja sedmica • Pet dana pred preseljenje • Četiri dana pred preseljenje • Tri dana pred preseljenje • Dan ili dva dana pred preseljenje • Dan uoči preseljenja na Ahiret • Posljednji dan života • Preseljenje na Ahiret • Ashabi u velikoj žalosti • Omerov, r.a. stav • Ebu Bekrov, r.a.stav • Opremanje i ispraćaj časnog tijela u zemlju • RESULULLAHOVA PORODICA • RESULULLAHOVA SVOJSTVA I ETIKA • Ljepota etike • Resulullahova, sallallahu alejhi ve sellem, zrelost i plemenita svojstva`

Autor - osoba Guénon, René, 1886-1951 = Genon, Rene, 1886-1951 Naslov Simbolika krsta / Rene Genon ; preveo sa francuskog Miodrag Marković Jedinstveni naslov ǂLe ǂsymbolisme de la Croix. srp Vrsta građe knjiga ; odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 2019 Izdanje 2. izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : B. Kukić ; Čačak : Gradac K, 2019 (Sopot : Slava) Fizički opis 118 str. ; 23 cm Drugi autori - osoba Marković, Miodrag, prevodilac, 1953- = Marković, Miodrag, prevodilac, 1953- Zbirka Alef / Gradac K ; ǂknj. ǂ38 (GK; broš.) Napomene Prevod dela: ǂLe ǂsymbolisme de la Croix / René Guénon Tiraž 300 Napomene i bibliografske reference uz tekst. Predmetne odrednice Simboli -- Krst Filozofija religije Nema sumnje da u duhovnoj istoriji Evrope XX veka Rene Genon, sa svojim učenjem „integralnog tradicionalizma“, predstavlja sasvim jedinstvenu, iznimnu pojavu. Ne možemo označiti njegove učitelje i prethodnike, tim pre što i sam Genon, na jednom mestu, izričito odbija da nas obavesti o pravim izvorima svojih saznanja („ni na jedan način nismo skloni da obavestimo publiku o našim realnim izvorima, pošto su za nas prevashodno u pitanju znanja koja se nipošto ne nalaze u knjigama“). Uvod u delo Renea Genona „Sumnjam da neko, sa normalnim ukusima i prtljagom modernog intelektualnog obrazovanja, pri prvom susretu sa Genonovim delom ne oseća odbojnost.” Posredstvom predočene tematske zbirke radova Renea Genona (1886-1951), u prostor naše kulture prvi put1 značajnije ulazi stvaralaštvo... Na ovom mestu, obeleženom trima tačkama – koje čitalac može shvatiti i kao trostruki udarac Heraldovog štapa pri ceremonijalnoj objavi ulaska veličine u dvoranu kulture – zastaje nam misao, prožeta zapitanošću: kako predstaviti Renea Genona? Nije legitimno usvojiti stav reprezentativnih istoričara masonske misli i reći da je Genon najznačajniji izdanak i tumač ezoterijske doktrine operativne masonerije, jer takvo određenje ne samo ograničava i umanjuje magnitude Genonovog duha, već i samo biva ograničeno i umanjeno jednom činjenicom duhovne biografije: pri kraju mladosti, Genon je napustio lože i potom objavio možda najprodornije kritike zabluda i izrođavanja moderne masonerije.2 Uostalom, skoro sva dela, svakako sva najznačajnija, Genon je stvorio i objavio na muslimanskom putu religioznosti, pod okriljem i uz pomoć značajnih upućivanja islamske tradicije. Ali predstaviti Genona atributom jednog od najvećih mislilaca u istoriji islamske metafizičke misli – takođe nije potpuno tačno, jer su njegovi spoznajni pogledi i zaključci često daleko prevazilazili horizonte islama, stricto sensu, težeći otkriću i određenju vrednosti univerzalne i jedinstvene Tradicije, koja idealno prethodi i ishodišno nadvisuje sve potonje izvode, partikularne doktrine i regularne religiozne puteve metafizičkog postvarenja čoveka. Možda ćemo biti najbliži istini ako Renea Genona predstavimo kao velikog učitelja metafizičke misije čoveka, čiju katedru poštuju i najkvalifikovaniji duhovi Istoka i Zapada, od Kumarasvamija do Evole. Po najsažetijem određenju, Genon je univerzalni učitelj vertikalnog pokreta i kvalitativnog preobražaja ljudskog elementa na nad-racionalnim putevima uspona ka idealu „Istinskog Čoveka”, odnosno, dalje i više, ka onom vrhuncu koji dalekoistočna tradicija označava sintagmom „Univerzalni čovek”.3 Sa zadivljujućom veštinom i spregom ezoterijske erudicije i uzvišene nadahnutosti, Genonov pogled na svet tradicija prevazilazi granice prostora i vremena kultura Istoka i Zapada, osvetljavajući jedinstvena ishodišta i odredišta metafizičkog pregnuća čoveka. Istraživački i egzegetski, Genonov pogled obuhvata basnoslovne trezore nasleđa, od sinkretizma operativne masonerije i zapadne alhemije, preko katoličkog i islamskog ezoterizma, do vedantističkih i taoističkih doktrina. Izvanredna otvorenost i dalekosežnost Genonovog pogleda izraz su i uverenja u idealno (prvobitno realno a danas samo virtuelno) jedinstvo svih regularnih metafizičkih tradicija. Nagovestivši, poslednjim redovima, osnovnu liniju snage Genonove spoznajne perspektive – koju ćemo kasnije podrobnije osvetliti – ovde moramo otvoriti zagradu da bismo predočili uobičajene teškoće u pristupu Genonovom učenju. Uprkos spektakularnosti značenja i značaja tog učenja, ono privlači veoma ograničeni, zapravo elitni, auditorijum, jer i njegove formalne osobine predstavljaju teško premostive prepreke za forma mentis modernog čoveka. Impersonalni ton retorike, asketska ekonomija izraza i suvoparnost, ekskluzivizam terminologije, „matematička” struktura mišljenja i dokazivanja, sklonost apsolutizaciji i dogmatizaciji, ekstremizam ideja, uz totalna poricanja osnovnih ideja i vrednosti ustanova modernog sveta – to su najuočljivije osobine Genonovog stila i učenja koje prosečnom modernom intelektualcu izazivaju nesavladiva osećanja odbojnosti. Posebnu prepreku pristupima Genonovom učenju uspostavlja ograničena priroda njegovog opusa: svako pojedino delo iziskuje od čitaoca poznavanje celine da bi se u potpunosti otvorilo htenjima spoznaje. Ograničena priroda Genonovog opusa zahteva da pristup jednom aspektu njegovog učenja – koji predstavljamo zbirkom radova pod naslovom Mračno doba4 – olakšamo osvetljavanjem barem osnovnih koordinata celine. Krajnjim uopštavanjem, Genonov opus možemo svesti na dve osnovne teme: izrazi manifestacija „Primordijalne Tradicije” i kritika modernog sveta. Prva tema prožima čitav Genonov opus, već od prvih objavljenih radova u časopisu La Gnose (1909), dakle u dvadeset trećoj godini života, preko Introduction generale a l’etude des doctrines hindoues (1921), Orient et Occident (1924), L’Homme et son devenir selon le Vedanta (1925), L’Esoterisme de Dante (1925), Le Roi du monde (1927), Autorite spirituelle et pouvoir temporel (1929), Le Simbolisme de la croix (1931) i Les Etats multiples de l’etre (1932), do Le Grande riade (1946), Aperçus sur l’esoterisme chretien (1954) i Simboles fondamentaux de la Science sacree (1962). Sa druge strane, skoro svako Genonovo delo sadrži makar implicitne kritike modernog sveta, ali je ona najpotpunije izložena u delima La Teosophisme, histoire d’une pseudo-religion (1921), L’Erreur spirite (1923), La Crise du monde moderne i najsveobuhvatnije u Le Regne de la quantiute et les signes des Temps (1945). „Primordijalna Tradicija” Ne poričući snagu i značaj uticaja istorijskih, geografskih, društvenih i etničkih faktora na oblikovanje posebnih, dakle delimičnih i posrednih, manifestacija sadržaja „Primordijalne Tradicije”, Genon teži spoznajnom prevazilaženju horizonata sveta kontigencija i uglavnom negativnih uslovljavanja, i otkriću superiornog i jedinstvenog znanja, primordijalnih formativnih i informativnih principa svih regularnih tradicija i doktrina metafizičke misije čoveka. Izloženu težnju – od inferiornog i partikularnog ka superiornom i univerzalnom – sam Genon je definisao jednom jezgrovitom formulom: „Jedinstvena Tradicija postoji od početka sveta i upravo to nastoji da osvetli naše razmatranje.”5 Usvojivši tradicionalna učenja o cikličnoj strukturi razvoja prostora-vremena i odgovarajuće doktrine o četvordobnoj i regresivnoj dinamici svakog ciklusa, Genon u „Primordijalnoj Tradiciji” prepoznaje spomenik prvog, „zlatnog”, doba i zaveštanje ne-ljudskog ili nad-ljudskog porekla. Pretnje regresivnih procesa prinudile su poslednje čuvare „Primordijalne Tradicije” da njene vrednosti sačuvaju, prenesu budućim pokolenjima i sačuvaju od zaborava, posredstvom pogodnih oblika skrivanja i očuvanja, dakle posredstvom mitova i legendi: „Kada jedan tradicionalni oblik dođe do tačke iščezavanja, njegovi poslednji zastupnici mogu da kolektivnom nasleđu voljno predaju zaveštanje, koje bi, u protivnom, bilo nepovratno izgubljeno. To je i jedini način da se spase ono što može biti spaseno. Istovremeno, nerazumevanje masa je dovoljna garancija da ono što poseduje ezoterijski karakter neće zbog toga taj karakter izgubiti, ali će ostati neka vrsta svedočanstva za one koji će u nekoj drugoj epohi biti sposobni za razumevanje.”6 Drugim rečima, po Genonu, mitovi i legende, regularne religije i metafizičke doktrine, tradicionalni simboli i obredi, nisu ništa drugo do popularni oblici očuvanja i prenošenja primordijalnog znanja, parčad organona „Primordijalne Tradicije” prevedeni u šifre i enigme – u očekivanju pojava ljudskih moći kadrih za obnovu verodostojnih značenja, za restauraciju i rehabilitaciju integralnog trezora istina. Pod svetlom tradicionalne indoevropske doktrine četvorodobnog i regresivnog ciklusa, jasno je da će potpuna restauracija i rehabilitacija „Primordijalne Tradicije” obeležiti početak novog ciklusa, obnovu „zlatnog doba”. Genonovo učenje sadrži uverenje da sila cikličnog determinizma nije dovoljna za obnovu „zlatnog doba”, ona iziskuje i ljudsko učešće, pa je zadatak posvećenih da čuvaju ostatke primordijalnog znanja i da teže restauraciji i rehabilitaciji originalnih vrednosti.7 Po Genonu, ovaj zadatak je najjasnije i najsažetije izražen jednom masonskom formulom, koja prosijava perspektive kosmogonijskih spoznaja niza tradicionalnih doktrina: „Širiti svetlost i okupljati ono što je rasuto.”8 Genon se istrajno posvećivao tom supremnom zadatku, nastojeći da razagna privide razlika i osvetli jedinstva i saglasnosti mnoštva tradicija Istoka i Zapada, težeći najvišem mogućem približavanju primordijalnom znanju, sa one strane aktuelnog sveta, u znaku finalnih i ubrzavajućih procesa raspadanja i izobličavanja nasleđa. Izložena težnja karakteriše čitavu životnu putanju Renea Genona. Premda je Genon – u skladu sa tradicionalnim idealom impersonalnosti i nad-individualnosti – pred javnošću brižljivo prikrivao svaki izraz svoje individualnosti, njegova korespondencija sa Julijusom Evolom (koju nam je primalac, pred smrt, ljubazno pružio na uvid)otkriva ne samo potvrde uverenja da je verodostojni metafizički preobražaj nemoguć bez regularne inicijacije, već i život u znaku skoro očajničkog traganja za takvom inicijacijom, za „lancem inicijacije”, i ezoterijskom organizacijom legitimnog zastupanja „Primordijalne Tradicije”. Na početku svoje duhovne pustolovine, Genon je pristupio masoneriji, verujući u primordijalno poreklo njene doktrine i organizacije. Potom, razočaran osvedočenjima sekularizacije spekulativne masonerije,9 on istupa i, sudeći po nekim usmenim svedočanstvima savremenika, već 1916. pristupa islamu, uveren da je u pitanju najočuvaniji i najdirektniji lanac prenosa vrednosti „Primordijalne Tradicije”. Godine 1930. on napušta Evropu i seli se u Kairo, pod okrilje piramida, gde preuzima titulu sheikh i novo ime: Abdel Vafid Jaša. Kraj mračnog doba U već povelikoj biblioteci „apokaliptičnih” i katastrofoloških osuda modernog sveta, Genonovo delo se izdvaja kritikom koja poriče i samu mogućnost postojanja alternative spasa unutar moderne kulture i civilizacije. Za Genona, moderni svet je skup simptoma krajnjeg stadijuma regresivnog, cikličnog, procesa, koji odgovaraju prizorima poslednjeg perioda „mračnog doba”, kakve su predvidela drevna učenja, poput onog izloženog u Vishnu-purana.10 Genonova kritika modernog sveta nastoji da bude izrazito pozitivna, odnosno zasnovana na principima i primerima vrednosti „Primordijalne Tradicije” i odgovarajućih, najvernijih, manifestacija tradicionalnih kultura i ljudskih zajednica. Tako Genon svojom kritikom obrazuje manihejski poredak dualizma: sa jedne strane je svet apsolutizma sakralnosti koja metafizički inspiriše i osmišljava svaku ljudsku delotvornost i instituciju (što još samo islam odražava), a sa druge strane je svet totaliteta, sekularizacije, apsurda i otuđenja od duhovnih suština. Idealni svet Genonove vizije je otvoren nad-individualnim perspektivama razvoja ljudskih mogućnosti, u znaku „vladavine kvaliteta” – a moderni svet je podvrgnut demoniji kvantiteta koja zatomljava pozitivne mogućnosti čoveka i usmerava ga ka larvalnim i pod-ljudskim stanjima egzistencije, odnosno stanjima van-bitnosti. Tradicionalnu zajednicu karakteriše ograničenost poretka i pluralizam puteva delotvornosti, saobraznih ljudskim prirodama, dok je moderno društvo mehanički aglomerat koji vrši prinudnu masifikaciju i uniformizaciju. Regresivni procesi se ubrzavaju u znaku „solidifikacije” (odnosno umrtvljenja energija) i „disolucije” (odnosno raspadanja vrednosti). Danas, „ni jedna snaga superiorne prirode ne može intervenisati da bi se suprotstavila” regresivnim procesima i odgovarajućim, pokretačkim, silama; „dakle, svet je napušten i bez odbrane od svojih neprijatelja, a napadi su tim opasniji zbog stanja aktuelnog mentaliteta koji potpuno ignoriše opasnosti”.11 Skoro svaki značajniji domen moderne kulture i civilizacije Genon je podvrgao bespoštednoj analizi i kritici: od moderne nauke i njene fasciniranosti kvantitativnim aspektima predmeta istraživanja, preko racionalizma, pozitivizma, istoricizma, sociologizma, psihoanalize i „iluzija statistike”, do degeneracije prirode, funkcije monete i vulgarnog materijalizma. Premda je stajalište Genonove kritike čisto metafizičke i spiritualne prirode, ono ništa manje nije nemilosrdno spram modernih oblika „spiritualizma” ili „druge religioznosti”, od mistifikacija teozofije do praznoverja spiritizma. U tim oblicima pseudo-spiritualnosti i kvazi-religioznosti, Genonova analiza ubedljivo probija prividne i izveštačene antiteze modernog pozitivizma i racionalizma, te sredstva tajnog rata okultnih sila protiv ostataka verodostojnih vrednosti. Praznine i slabosti Genonovog učenja Ako čitalac uspe da savlada predočavane odbojnosti prema Genonovoj misli, preostaju mu još dve mogućnosti da susret sa Genonovim učenjem bude promašen, da izgubi dragocene vrednosti koje ono sadrži. Prva mogućnost: nekritički usvajati sve što Genon tvrdi. Druga mogućnost: nekritički odbacivati sve što Genon tvrdi. Druga mogućnost, svojstvena modernoj „akademskoj” kulturi, dovoljno je rasprostranjena, pa je ovde nije potrebno podrobnije opisivati. Prva mogućnost karakteriše takozvane „genoniste”. Genonov prezir prema modernim naukama i filozofskim pokretima, preuzet bezrezervno i primenjen dogmatski, poprima oblik nepremostivih prepreka intelektualnim napredovanjima i spoznajnim obogaćivanjima. Prenebregavanjem rastućeg bogatstva naučno-istraživačkih spoznaja – upravo u domenima Genonovih razmatranja – izostaju vanredne mogućnosti za ispravke, potvrde i dopune Genonovog učenja. Takva intelektualna slepila onemogućavaju razvoj spoznajnih perspektiva izvedenih iz Genonovog učenja. Uostalom, sam Genon, uprkos deklarisanom preziru prema modernim naukama i odbijanju da pruži uvide u izvore svojih saznanja, pomno je pratio istraživanja modernih naučnika, o čemu svedoči, posredno, argumentovanost njegovih kritika, i njegovi brojni osvrti na pojedine moderne teorije.12 Dakle, uzimamo slobodu da čitaocu preporučimo „zlatnu sredinu” pristupa Genonovom učenju: biti oslobođen od predrasuda i slepila svojstvenih modernom obrazovanju, ali pri tom sačuvati intelektualnu distancu, koju omogućuje upravo nasleđe modernog kriticizma. Stoga je naša dužnost da čitaoca upozorimo na bar neke od značajnih praznina i slabosti Genonovog učenja. Osnovna slabost Genonove spoznajne optike jeste posledica voluntarističke greške u perspektivi sagledavanja manifestacija „Primordijalne Tradicije”. Naime nizom indikacija Genon posredno i neposredno sugeriše ideju o „hiperborejskom” ili „polarnom”, odnosno indo-evropskom poreklu takve Tradicije. Ipak, pod svetlom najviših katedri indo-evropskih istraživanja, mnogi elementi „Primordijalne Tradicije” ne dopuštaju takvo određenje porekla. Sa druge strane, Genonovoj mapi „Primordijalne Tradicije” ne samo da nedostaju mnogi bitni spomenici indo-evropskog kontinenta duhovnosti, već i čitava, ogromna i nezaobilazna, prostranstva tih kultura. U tom pogledu veoma je simptomatično totalno ignorisanje slovenskih tradicija, i samo sporadično obraćanje germanskim tradicijama. Genonov odnos prema gnozi operativne masonerije jasno potvrđuje voluntarističku i pristrasnu prirodu njegove spoznaje: on je uporno želeo da vidi organički spomenik Tradicije u tom isključivo mehaničkom i sinkretičkom skupu izobličenih fragmenata često nespojivih tradicija. Dosledno potcenjujući stvarni značaj manifestacije istorije, Genon je usiljeno nastojao da sve izraze temeljnih kulturnih razlika i odgovarajućih dualizama vidi u nekakvom idealnom, ali često himeričnom, poretku harmoničnih dualnosti ili komplementarnosti koje, navodno, potiču iz jedinstvenog ishodišta. Dakle, njegova vizija „Primordijalne Tradicije” bliža je nekoj modernoj konstrukciji nego metafizičkoj stvarnosti. U tom izveštačenom nastojanju da sve različitosti privede jedinstvenom ishodištu, Genon je prečesto koristio sekularne elemente određenih doktrina ili religija, zaobilazeći ili ignorišući njihove osnovne stožere i sadržaje. U suštini, Genonova „Primordijalna Tradicija” je znatnim delom spekulativni proizvod koji odražava svetlost zalaska sunca duhovnih energija na poprištima nekad velikih duhovnih borbi, gde su ostale samo ruševine ruševina. Ni njegova misao, inače prodorna, nije uspela da potpuno prevlada regresivne procese kraja „mračnog doba”, jer ih i sama osvedočava. Ipak, naš izloženi sud nikako ne osporava vrednost i idealnu osnovanost Genonove intuicije postojanja neke Primordijalne Tradicije i njene potonje disperzije. Na žalost, njegova intuicija najviše doseže drugo, „srebrno”, doba intuicija, prožeta „lunarnim” duhom, lišena duhovne virilnosti svojstvene spomenicima solarne kulture „zlatnog doba”, najdrevnijim spomenicima indo-evropske tradicije. Izložena svojstva Genonove intuicije jasno odaju jednu individualnu ali manjkavu psihologiju čija uslovljavanja Genon nije uvek uspevao da prevaziđe, uprkos usvajanja ideala impersonalnosti nad-individualnog duha. Sklonosti i idiosinkrazije te psihologije posebno odaje Genonova verzija tročlane strukture indo-evropske zajednice, gde prvoj, suverenskoj, funkciji samo „kroz zube” priznaje „aktivistička” svojstva, premda najdrevniji spomenici tradicije koju evocira nedvosmisleno svedoče da je prva funkcija ravnopravno integrisala moći kontemplacije i akcije.13 Otuda i Genonovo ignorisanje figure ksatriya i odgovarajućih, aktivističkih, puteva metafizičkog ostvarenja čoveka, i potpuni previd niponske tradicije gde figuru idealnog čoveka otelotvoruje samuraj.14 Premda Genon usvaja ideju da različiti oblici tradicija izražavaju i različite, etničke, prirode čoveka, premda on u evropskom čoveku jasno prepoznaje prirodu prevashodno sklonu putevima akcije, pri razmatranju evropskih tradicija Genon potpuno prenebregava odgovarajuće metafizičke perspektive, osvedočene templarskom i gibelinskom tradicijom. Uostalom, izložena Genonova idiosinkrazija i logički protivureči istini: ako prvu i zaista primordijalnu figuru, suverensku, karakteriše venčanje moći kontemplacije i akcije – što Genon priznaje – kako je moguće potom dati svu prednost figurama kontemplacije i potpuno potceniti ili ignorisati figure akcije? Posebna Genonova slabost zove se „Istok”. Njegova „lunarna” priroda gajila je, često razložne, netrpeljivosti prema modernom Zapadu i bezrazložne i himerične nade da na Istoku još postoje živa predanja „Primordijalne Tradicije”, to jest da će sa tog i takvog Istoka doći spas Zapadu. Da Istok zaista raspolaže takvim spasilačkim moćima – on bi pre svega sebi pomogao. A nije, niti može, pa je postao samo provincija modernog Zapada. Razmatrajući „orijentalizam” Genonove nade, Julijus Evola je lucidno uočio da ona protivureči upravo „cikličnim zakonima” tradicija koje Genon usvaja. Po logici upravo tih „cikličnih zakona”, upravo je Zapad – budući daleko ispre Istoka na liniji cikličnog propadanja – „bliži kraju ciklusa, time i novom početku”,15 dakle, početku novog „zlatnog doba”. Na kraju, neophodno je istaći da izložene praznine Genonovog učenja ne karakterišu samo slabosti njegove forma mentis ili individualne psihologije, već i snage uslovljavanja modernog sveta kojima nije uspevao da potpuno odoli. Stoga i Genonovi pozitivni primeri, koje suprotstavlja institucijama i idejama modernog sveta, često imaju izgled simetričnih antiteza, kao da su uslovljavani predmetima osporavanja. Međutim, pri ocenjivanju Genonovog dela treba imati u vidu i činjenicu da vrednost neke doktrine ne odmeravaju samo kriterijumi istine, već i plodnosti.16 Genonovo delo je vršilo i vrši plodonosne uticaje na niz značajnih protagonista duhovnog uspravljanja na Istoku u na Zapadu. Poučno je priznanje jednog zakasnelog čitaoca Genonovih dela, Andrea Žida: da je u mladosti, umesto u starosti, susreo Genonova dela, njegov životni put bio bi potpuno drugačiji. Genon je sazdao jedan od onih spomenika koji, uprkos oštećenja ili manjkavosti, mogu inspirisati bitne pozitivne odluke u životu, po formuli pesnika Rilkea, ispisanoj pred ruševinom jednog arhajskog Apolonovog torza: „Du musst dein Leben ändern!” „Moraš drukčije živeti!” (Ovaj tekst prvobitno je objavljen kao predgovor za knjigu ogleda Renea Genona Mračno doba, prevod sa francuskog Nada Šerban, izbor i predgovor Dragoš Kalajić, „Gradac”, Čačak, 1987) NAPOMENE 1 Po našim saznanjima, prvi srpskohrvatski prevod Genonovog rada je u Panorami savremenih ideja Gaetana Pikona. Mnogo godina kasnije, usledio je prevod jednog odlomka iz L’Esoterisme de Dante, objavljen u hrestomatiji koju smo pod naslovom Ezoterija objavili u časopisu Delo, avgust-septembar 1976. Potom, Genonove Beleške o angelologiji arapskog alfabeta srećemo u zborniku Sufizam koji su priredili Darko Tanasković i Ivan Šop (Beograd, 1981). Poslednji nagoveštaj potpunijeg otvaranja za delo Renea Genona je Bilten autora br. 12, izdat u Lučanima, decembar 1986, u redakciji Branka Kukića, posvećen jednom od fundamentalnih Genonovih radova, Ideja centra u antičkim tradicijama. 2 V. Rene Guenon: Etudes sur la Franco-Maçonnerie et le Compagnonnade, Pariz, 1934. Neophodno je precizirati da se Genonove kritike odnose prevashodno na takozvanu „spekulativnu”, dakle sekularizovanu i politizovanu masoneriju, na njene para-masonske emanacije i forme direktne subverzivne intervencije u profanom svetu, kao što su teozofizam, spiritizam i mnoštvo drugih, sličnih, oblika „novog spiritualizma”. Po Genonu, godina 1717. nije datum osnivanja već degeneracije masonerije (kako smo pročitali u njegovom pismu od 20. jula 1949, upućenom Julijusu Evoli). Do kraja života Genon je čuvao respekt i odgovarajuću nadu spram anglosaksonske masonerije, uveren da u njoj, ipak, istrajavaju originalna nasleđa. 3 V. Rene Guenon: La Grande Triade, Pariz, 1946. 4 Ovom zbirkom radova nastojimo da jugoslovenskom čitaocu predstavimo Genonov pogled na ustanove i ideje moderne kulture i civilizacije. Izbor smo izvršili iz La Crise du monde moderne (1927) i Le Regne de la quantite et les signes des Temps (1945). Naslov uvodnog poglavlja prve knjige proširili smo na čitavu zbirku, premda izabrani Genonovi radovi, strcto sensu, osvetljavaju finalni period „mračnog doba”. 5 V. Rene Guenon: Etudes sur la Franco-Maçonnerie et le Compagnonnade, Pariz, 1934. 6 Rene Guenon: Le Saint Graal, u „Le Voile d’Isis”, , br. 170, Pariz, 1934. 7 O izloženom uverenju svedoči zapravo čitavo Genonovo spoznajno i egzegetsko preduzeće i javna predaj „tajnih” znanja. U formalno-filozofskom smislu, takvo uverenje idealno počiva na etosu Advaita Vedanta, dakle na etici škole apsolutnog monizma vedantističke tradicije koju je Genon u značajnoj meri asimilovao. (V. Rene Guenon: L’Homme et son devenir selon Vedanta, Pariz, 1925) 8 Rene Guenon: Rassembler ce qui est epars, u „Etudes Traditionalles”, Pariz, oktobar-novembar 1946. 9 „Masonerija je bila žrtva infiltracija modernog duha, kao što je to na egzoterijskom nivou danas katolička crkva, i sve više...” (Po našem prepisu Genonovog pisma Julijusu Evoli, od 20. jula 1949) 10 Genon često pominje te podudarnosti, ali ih nije dokumentarno predočio. U našem radu Smak sveta (Zagreb, 1980), u poglavlju „Kali yuga” pružili smo delimično uvid u dokumentarnu osnovu poređenja između „proročanstva” Vishnu-purana i odgovarajućih simptoma u modernom svetu. 11 Rene Guenon: Le Regne de la quantite et les signes des Temps, Pariz, 1945. 12 Uzgred rečeno, pri osvrtima na moderne teorije, a osobito na kritike njegovih radova, Genon je često prenebregavao ideal impersonalističkog i nad-individualnog stava, otkrivajući veoma razdražljivu i uvredljivu psihologiju. 13 Ista drevnost, potom, daje prednost putu akcije: „Kako ničeg nema višeg od” ksatra, brahmani „tokom kraljevske žrtve sede na jednom stepeniku niže od ksatriya.” (Brhad-aranyaka-upanisad, I, 4, 11) U istoj, najdrevnijoj upanišadi, ksatriye podučavaju brahmane o supremnim znanjima (VI, 2, 7 ili VI, 1, 15). 14 Samuraj (zbirka tekstova Jamamotoa Cunetomoa, Jukija Mišime i Ivana Morisa), Beograd, 1986. 15 Julius Evola: Introduzione, u Rene Guenon, La crisi del mondo moderno, Rim, 1953. 16 Umetnost pruža dobar primer, zasnivajući se često na svojim ili tuđima naučnim teorijama koje vreme potom odbacuje, ne umanjujući vrednost i plodotvorne uticaje takvih umetničkih dela. MG64