ESB 2.1 Sistem Zvučnika CDX Super Stage One Snage 2x60 RMSa, na 6 oma Visina 30 Sirina 22 woofer (sateliti 12) Dubina 34 woofer (sateliti 21) Italijani i te kako umeju da naprave hi-fi... Rekao bih visoka klasa 2.1 sistema.. Sa ne baš niskim cenama.. Bilo da je u pitanju novo, ili polovno Ali svakako ćete to sve proveriti na interentu. Pretpostavljam da Vam je i brend kao brend nepoznanica... Fantastično svira. Ovako kada se pozicionira, i poveže u paralelnu vezu (A+B na pojačalu) izuzetan zvučni utisak. Možete naravno ići i na rednu vezu (podizanje otpornosti) Sa moje strane svakako preporuke za one koji hoće malo ozbiljniji 2.1 sistem. Ako ne.., imate vazda Bose-a, JBL-a, i sličnih gluposti u ovakvoj izvedbi Estetski.. Klavir lak je u pitanju, pa je teško slikati.. Postoje površinske ogrebotine na par mesta, za moja shvatanja dobro očuvan komplet (uz opisane ogrebotine). Ali naravno.., ako ste esteta.. Komotno preskičite oglas, i isti potražite u prodavnici

Vitezovi Karađorđeve zvezde sa mačevima AUTOR: Tomislav Vlahović IZDAVAČ: Izdanje autora GODINA: 1989. POVEZ: Tvrdi STRANA: 451 FORMAT: 32cm TIRAŽ: 1500 TEŽINA: 2.1 kg STANJE: NOVO Dobrovoljci 1912-1918 AUTOR: Petar R. Jović, Nikola B. Popović IZDAVAČ: Izdanje autora GODINA: 1989. POVEZ: Tvrdi STRANA: 449 FORMAT: 32cm TIRAŽ: 1500 TEŽINA: 1,9 kg STANJE: NOVO Kapitalno delo o našim najhrabrijim i najvažnijim precima čije su sene večni putokaz i svetionik budućim pokolenjima kako se jedna zemlja i njen narod bori za svoju slobodu i opstanak Књига по први пут даје, до сада најкомплетнији преглед носилаца овог одликовања, како из састава српске војске 1912-1918. године, тако и ратних добровољаца из свих наших крајева и савезничких земаља и припадника савезничких армија. Из четрдесет две хиљаде ратних добровољаца свих наших народа орден храбрих понели су најхрабрији једну петину укупно додељених Карађорђевнх звезда са мачевима официрског и војничког реда. Друга петина додељена је најхрабријим ратницима савезничких армија, а три петине српским ратницима.

HARMAN KARDON SMART zvučni sistem CITATION 300 (Crna) Tip Mono Snaga 100W Povezivanje Bluetooth i Wi-Fi Dimenzije Dimenzije: 306 x 180 x 142 mm (ŠxVxD) Masa: 4.1 kg Boja Crna Ostale karakteristike Upravljanje: Glasovno i aplikacijom Verzija Bluetooth-a: v4.2 Bluetooth transmitter frequency range: 2402 – 2480MHz Bluetooth transmitter power: Wi-Fi standard: 802.11 a/b/g/n/ac (2.4GHz/5GHz) 2.4G Wi-Fi transmitter frequency range: 2412 – 2472MHz (2.4GHzISM Band, USA 11 Channels, Europe and others 13 Channels) 2.4G Wi-Fi transmitter power: Striming servisi: Preko 300 dostupnih striming servisa (dostupnost zavisi od regiona). Chromecast: Da Aplikacija: Google Home Virtuelni asistent: Google Assistant USB: Ne Povezivanje: Bluetooth i Wi-fi Ostale karakteristike: Mogućnost povezivanja dva CITATION 300 zvučnika radi dobijanja stereo zvuka u istoj prostoriji. Mogućnost višesobnog ozvučavanja i kontorlisanja reprodukcije putem telefona ili tableta Napajanje: 100 - 240V, 50/60Hz Dužina kabla: 1.8m Garancija 2 godine Zagarantovana sva prava po Zakonu o zaštiti potrošača. Tačan podatak o uvozniku i zemlji porekla je naveden na deklaraciji proizvoda.

HARMAN KARDON Zvučni sistem CITATION 500 (Crna) Tip Mono Snaga 200W Povezivanje :Bluetooth i Wi-Fi Dimenzije Dimenzije: 374 x 212 x 172 mm (ŠxVxD) Masa: 7.6 kg Boja Crna Ostale karakteristike Upravljanje: Glasovno i aplikacijom Verzija Bluetooth-a: v4.2 Bluetooth transmitter frequency range: 2402 – 2480MHz Bluetooth transmitter power: Wi-Fi standard: 802.11 a/b/g/n/ac (2.4GHz/5GHz) 2.4G Wi-Fi transmitter frequency range: 2412–2472MHz (2.4GHz ISM Band, USA 11 Channels, Europe and others 13 Channels) 2.4G Wi-Fi transmitter power: Striming servisi: Preko 300 dostupnih striming servisa (dostupnost zavisi od regiona). Chromecast: Da Aplikacija: Google Home Virtuelni asistent: Google Assistant USB: Ne Povezivanje: Bluetooth i Wi-fi Ostale karakteristike: Mogućnost povezivanja dva CITATION 500 zvučnika radi dobijanja stereo zvuka u istoj prostoriji. Mogućnost višesobnog ozvučavanja i kontorlisanja reprodukcije putem telefona ili tableta. Napajanje: 100 - 240V, 50/60Hz Dužina kabla: 1.8m Garancija 2 godine Zagarantovana sva prava po Zakonu o zaštiti potrošača. Tačan podatak o uvozniku i zemlji porekla je naveden na deklaraciji proizvoda.

SONOS SONOS BEAM (Gen2) Dolby Atmos soundbar crni Cena: 94.161,00 RSD BEZ KAMATE na 12 rata: 7.846,75 RSD BEZ KAMATE na 24 rate: 4.119,54 RSD Cena za gotovinu: 75.932,00 RSD Dodaj u korpu! Završi kupovinu Opis proizvoda Osnovne karakteristike Tip: Aktivni, Vrsta: Soundbar, Sistem: 5.0, Soundbar Materijal kućišta: Plastika, Ostalo Upravljanje: Tasteri na zvučniku, Touch panel, Podržane tehnologije: Sonos app, Dolby Digital, Dolby Atmos, Equalizer, AirPlay2, Amazon Alexa, Google Assistant, Trueplay, Sonos Voice Control, Siri, Dolby Digital Plus, Dolby True HD, Multichannel PCM, DTS Digital Surround, Stereo PCM, Napomena: LED indikator, Mogućnost povezivanja sa drugim Sonos zvučnicima, Žična povezivost Žična povezivost: HDMI, HDMI: 1, HDMI verzija: 1 x HDMI eARC, Ostali priključci: RJ-45 (LAN), Reklamacioni period Reklamacioni period: 24 meseca, Bežična povezivost Bežična povezivost: Wi-Fi, Wi-Fi verzija: IEEE 802.11a/b/g/n, Fizičke karakteristike Boja: Crna, Dimenzije soundbara (ŠxVxD): 651mm x 100mm x 69mm, Stanje: Nekorišćeno, Ostalo: Sinhronizacija sa daljinskim upravljačem od TV-a,

JBL Bar 300 PRO (5.0, Multibeam, Dolby Atmos) crni Tip Soundbar Snaga Ukupna izlazna snaga zvučnika (Mak @THD 1%): 260 w Povezivanje HDMI ulaz: 1 HDMI eARC: 1 HDMI HDCP verzija: 2.3 HDR prolaz kroz: HDR10, Dolbi Vision Audio specifikacija Frekvencijski odziv: 50Hz - 20kHz (-6dB) Audio ulazi: 1 optički, Bluetooth, USB -USB je za servis USB specifikacija: USB port: Tip A Podržani format datoteke: MP3 MP3 kodek: MPEG 1 sloj 2/3, MPEG 2 sloj 3, MPEG 2.5 sloj 3 MP3 bitrate: 80 - 320 kpbs Bežična specifikacija Bluetooth verzija: 5.0 Dimenzije Dimenzije Soundbar-a (Š x V x D): 820 x 56 x 103,5 mm Težina Soundbar-a: 2,5 kg Boja Crna Ostale karakteristike Ozvučenje: 5.0 kanal 0,75” (20mm) visokotonci Radna temperatura: 0°C - 45°C Bluetooth profil: A2DP 1.2, AVRCP 1.5 Snaga Bluetooth predajnika: <15 dBm (EIRP) Wi-Fi mreža: IEEE 802.11 a/b/g/n/ac/ak (2,4GHz/5GHz) Frekvencijski opseg Bluetooth predajnika: 2400MHz – 2483.5MHz Garancija 2 godine Zagarantovana sva prava po Zakonu o zaštiti potrošača. Tačan podatak o uvozniku i zemlji porekla je naveden na deklaraciji proizvoda.

YAMAHA Dvosistemske Bassreflex Bookshelf Zvučne Kutije NS-G 20 Snage 2x50/70 wati, na 4 oma Visina 27 Sirina 18 Dubina 19 Najmanji, a ujedno i najlepši i najzgodniji model u ovoj seriji. Konstrukcija sa mid/bass drajverom 13cm, kalotnim visokotoncem, i otvorom za bassreflex sa prednje strane. Jako lepo sviraju, veoma transparentno i realno. Iako najmanje u seriji, kažu da su zvučno najbolje u pravo zbog neofarbanog zvuka. Svakako popularan, i tražen model u komercijalnoj klasi. Estetski nemam neke veće primedbe, nemaju nikakve ogrebotine koje bodu oči, jedino što bih mogao da zabeležim kao estetsku manu su po tri ili četiri malene rupice (verovatno od nosača za zid) na ledjima obe kutije. U svakom slučaju za svoje godine dobro očuvane. Allgemein Hersteller: Yamaha Modell: NS-G 20 Baujahre: 1993 Hergestellt in: Farbe: Schwarz Abmessungen: 180 x 270 x 187 mm (B x H x T) Gewicht: 3,7 kg Neupreis ca.: 398,- (UVP Paar) Technische Daten Bauart: 2-Wege Bassreflex Kompaktlautsprecher Chassis: Tiefton: 125 mm Hochton: 30 mm Kalotte Belastbarkeit (Nenn-/Musikb.): 50/70 Watt Wirkungsgrad: 86 dB Frequenzgang: 70 - 20.000 Hz Übergangsbereiche: 3.300 Hz Impedanz: 4 Ohm

SONY HTS2000 SOUND BAR Snaga Izlazna snaga (ukupno): 250 W Povezivanje WiFi IEEE802.11 a/b/g/n/ac - Bluetooth® 5,2 - HDMI x 1 - Optički audio ulaz eARC Dimenzije Dimeezije (ŠXVXD): 800 x 64 x 124 mm Težina: 3,7 kg Boja Boja: crna Ostale karakteristike Dolby Atmos®/DTS:X® 3.1-kanalni soundbar Digitalno pojačalo, S-Master 3.1-kanalni (ugrađen niskotonac) Ugrađen niskotonac BRAVIA Sync HDMI® CEC Audio formati: - HDMI eARC: Dolby Digital, Dolby Digital Plus, Dolby TrueHD, Dolby Atmos, Dolby Dual mono, DTS, DTS HD High Resolution Audio, DTS HD Master Audio, DTS ES, DTS 96 / 24, DTS:X, LPCM - Optički ulaz: Dolby Digital, Dolby Dual mono, DTS, LPCM 2 kan. - Bluetooth (risiver): AAC, SBC Funkcija zvuka - režim zvuka: zvučno polje (ON/OFF) - zvučni efekat: nožni režim, glasovni režim - tehnologija virtuenog okružujućeg zvuka: S-Force PRO, Vertical Surround Engine, DTS Virtual:X Bežični okružujući zvuk (uz opcionalne bežične zvučnike) Potrošnja energije: 42,0 W Mogućnost montiranja na zid U pakovanju - adapter za naizmeničnu struju - baterije za daljinski upravljač - garantni list - HDMI™ kabl - kabl za naizmeničnu struju - kontrola sa udaljene tačke - referentni vodič - vodič za brzo podešavanje - šablon za zidni nosač Garancija 2 godine

YAMAHA Dvosistemske Bookshelf Bassreflex Zvučne Kutije NX-E 800 Snage 2x60/110 wati, na 6 oma Visina 30 Sirina 19 Dubina 23 Najveći model u seriji, uslovno rečeno najveći.., jer su u ovoj seriji svi sličnih dimenzija. Najveći je u smislu najviše oznake, i bile su u sastavu tada najskupljeg Yamaha micro sistema. Naravno postojala je opcija kupovine i zasebno, kao nezavisnih zvučnih kutija. Konstrukcija sa mid/bass drajverom, kalotnim visokotoncem, i otvorom za bassreflex na ledjima kabineta. Crni klavir lak, šraf konekcija za zvučničke kablove, sve u svemu lep i kvalitetan model, sa odličnim zvukom za ovaj cenovni rang. Razlog što su jeftine, ili da budem precizniji prejeftine je estetske prirode. Tačnije, nedostaju zaštitne ukrasne mrežice, i kutija sa leve strane u gornjem desnom ćošku ima blago nagnječenje. U suštini to bi bilo to po pitanju estetike. Allgemein: Hersteller: Yamaha Modell: NX-E 800 (Pianocraft 410+810) Baujahre: 2006–2010 Hergestellt in: Indonesien Farbe: Klavierlack schwarz oder Kirsche hell/silber Abmessungen: 18,6 cm × 30 cm × 22,3 cm (B × H × T) Gewicht: 4,3 kg Neupreis ca.: vereinzelt Retailverkauf 100–180 € Technische Daten: System: 2-Wege-Bassreflex, Kompaktbox magnetische Abschirmung Chassis: 2 Hochtöner: Kalotte 2,5 cm Tieftöner: Konus 13 cm Belastbarkeit (Nenn-/Musikb.): 60 W / 110 W Wirkungsgrad: 87 dB Frequenzgang: 55–28.000 Hz 80 kHz (−30 dB) Impedanz: 6 Ohm

Posveta na predlistu, omot iskrzan i repariran, unutra veoma dobro očuvano, bez pisanja, podvlačenja, pečata. Naslov Sarajevski atentat : izvorne stenografske bilješke sa glavne rasprave protiv Gavrila Principa i drugova, održane u Sarajevu 1914. g. / kritička obrada, uvod i redakcija Vojislav Bogićević Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1954 Izdavanje i proizvodnja Sarajevo : Državni arhiv Narodne republike Bosne i Hercegovine, 1954 Fizički opis 455 str., [26] str. s tablama : ilustr. ; 24 cm Drugi autori - osoba Bogićević, Vojislav Zbirka Izvorna građa iz novije istorije Bosne i Hercegovine / Državni arhiv NR BiH ; 1 (Ppl. sa omotom) Napomene Napomene uz tekst Registar. Predmetne odrednice Princip, Gavrilo, 1894-1918 Sarajevski atentat 1914. SADRŽAJ Uvod 1 I DIO GLAVNA RASPRAVA PROTIV GAVRILA PRINCIPA I NJEGOVA 24 DRUGA 12–24. OKTOBRA 1914 G. U SARAJEVU Senat 15 Uzimanje generalija optuženih 16 Saslušanje Nedjeljka Čabrinovića 28 Saslušanje Gavrila Principa 58 Djelomično saslušanje Nedjeljka Čabrinovića 72 Nastavak saslušanja Gavrila Principa 73 Suočenje Principa i Čabrinovića 84 Nastavak Principovog saslušanja 87 Saslušanje Trifuna (Trifka) Grabeža 88 Saslušanje Danila Ilića 109 Saslušanje Vase Čubrilovića 121 Saslušanje Cvjetka Popovića 132 Djelomično saslušanje Nedjeljka Čabrinovića 138 Nastavak Glavne rasprave 14 X 1914: Djelomično saslušanje Čabrinovića, Grabeža i Ilića 139 Saslušanje Veljka Cubrilovića 143 Saslušanje Mihaila (Miška) Jovanovića 160 Nastavak saslušanja Miška Jovanovića i djelomično saslušanje Grabeža 171 Saslušanje Lazara Đukića 174 Saslušanje Ive Kranjčevića 182 Saslušanje Branka Zagorca 191 Saslušanje Marka Perina 195 Saslušanje Nikole Forkapića 198 Saslušanje Dragana Kalembera 200 Nastavak Glavne rasprave 15X1914: Djelomično saslušanje Miška Jovanovića i Dragana Kalembera 204 Saslušanje Miće Mičića 204 Saslušanje Jakova Milovića 211 Saslušanje Obrena Miloševića 217 Saslušanje Mitra Kerovića 223 Saslušanje Jove Kerovića 230 Saslušanje Blagoja Kerovića 232 Saslušanje Neđe Kerovića 238 Saslušanje Cvijana Stjepanovića 244  Saslušanje Ivana Momčinovića 249 Saslušanje Franje Sadila 250 Saslušanje Anđele Sadilo 254 V Dokazni postupak (saslušanje svjedoka i si.) 16–22. X 1914 257 C Riječ Državnog odvjetnika 22. X 1914 332 D Odbrana optuženih 22–23. X 1914: a) Govor bran. dra Feldbauera 344 b) Govor dra Premužića 351 c) Govor dra Perišića 356 d) Govor savjetnika Strupla 364 e) Govor dra Rudolfa Zistlera 367 f) Govor sud. tajnika Maleka 385 Riječ optuženih 397 Osuda 401 Summary 403 II DIO Prilozi Izvještaji Zemaljske vlade za B. i H. u Sarajevu sa suđenja Gavrilu Principu i drugovima slati Zaj. min. finansija u Beč 407 III DIO Slike i dokumenta Kratice 445 Indeks imena 447 Vojislav Bogićević (Prnjavor, 17. april 1896 — Sarajevo, 31. decembar 1981) bio je srpski istoričar. Biografija Još kao gimnazijalac prišao je nacionalno-revolucionarnoj organizaciji Mlada Bosna i bio njen odani član. Nakon okončanja rata i izlaska iz zatvora završio je učiteljsku školu a zatim Filozofski fakultet u Beogradu. Između dva rata najduže se zadržao na dužnosti upravnika đačkog doma u Tuzli. Bio je i član glavnog odbora Prosvjete i njen veliki aktivista.[1] Neumorno je radio na širenju knjige u narodu preko Prosvjetinih biblioteka i raznim konkretnim akcijama za opismenjavanje stanovništva. Kao rezervni oficir Jugoslovenske vojske i kao Srbin bio je zarobljen i interniran u logor u Nemačku. Zbog ilegalnog rada u oficirskom logoru premešten je u koncentracioni logor iz koga se vratio posle oslobođenja zemlje. Neko vreme radio je kao profesor srednjih škola u Tuzli, a zatim je premešten u Sarajevo gde radi kao predavač na Višoj pedagoškoj školi. Kraće vreme bio je direktor Muzeja grada Sarajeva a zatim duže vreme upravnik Arhiva Narodne republike Bosne i Hercegovine. Upravo na položaju upravnika arhiva došle su do izražaja njegove velike istraživačke i stvaralačke sposobnosti. Pretežno se bavio istorijom Bosne i Hercegovine u XIX i XX veku. Posebno privlačna tema bio mu je Sarajevski atentat i period okupacione vlasti Austrougarske u Bosni i Hercegovini. Važniji radovi Kako je u Bosni ukinuta rabota i uvedena trećina 1848. godine, 1950. Stanje raje u Bosni i Hercegovini pred ustanak 1875–1878, 1950. Početak ustanka Luke Vukalovića (1852–1853), 1952. Atentat Bogdana Žerajića 1910, 1954. Sarajevski atentat – Stenogram Glavne rasprave protiv Gavrila principa i drugova, 1954. Afera Barut miriše 1908, 1966. MG34 (N)

Povezivanje Bluetooth 5.0 Povezivanje 802.11 a/b/g/n/ac, 2.4GHz/5GHz; Chromecast™ Tehničke karakteristike Ugrađen mikrofon Da Izlazni napon 12 V Dodatne informacije Komplet uključuje Zvučnik, punjač, korisničko uputstvo Težina 628g Dimenzije 95 x 95 x 14mm Dodatne informacije 2 mikrofona, sa podrškom za buđenje glasom na daljinu; IR kontrola; 1,5" zvučnik punog opsega *Google je zaštitni znak kompanije Google LLC. *Google pomoćnik nije dostupan u određenim zemljama i jezicima. * Efektivni domet IR kontrole je približno 10 metara u neometanom okruženju. *Samo kompatibilni uređaji podržavaju funkciju infracrvene kontrole na Xiaomi Smart zvučniku (IR kontrola). Testirano sa modelima: ventilatori: CHANGHONG CFS-LD402RF, Midea FS40-13GR; Projektori: Epson EMP-1710, HITACHI HCP-810Ks; Klima uređaj: MIJIA KFR-50GV/N1A1; TV ekrani: Mi LED TV 4S 65'', Mi TV P1 50''; LED: Panasonic HHKSZ4034. * Funkcija stereo reprodukcije se uglavnom koristi za reprodukciju muzike. Kada su dva uređaja uparena za stereo reprodukciju i povezana preko Bluetooth®-a za reprodukciju video zapisa, zvuk i vizuelni prikazi mogu biti neusaglašeni zbog faktora uređaja ili mreže. *Samo kompatibilni uređaji dodati u Mi Home/Xiaomi Home APP mogu da se kontrolišu glasom pomoću zvučnika). Testirano sa modelima: Mi noćna lampa 2, Mi LED Smart Bulb Essential (bela i u boji), Mi LED stona lampa, Mi LED stona lampa 1S, Mi Smart LED stona lampa Pro, Mi Smart Standing Fan 1C, Mi Smart Standing Fan Pro, Mi kućna sigurnosna kamera 360° 1080p. *Za kontrolu u više prostorija sa Xsiaomi Smart zvučnikom (IR kontrola), uverite se da su vaši uređaji povezani na isti Wi-Fi ili povezani sa istim Google nalogom. Idite na support.google.com za listu kompatibilnih uređaja. *Potrebno je da se prijavite pomoću Google naloga da biste koristili Google Duo. *Ugrađeni Chromecast je zaštitni znak kompanije Google LLC. *Sa Chromecast-om ugrađenim u Xiaomi Smart zvučnik (IR kontrola), možete da strimujete sadržaje pomoću aplikacija za koje je ugrađen Chromecast. *Slike na ovoj stranici služe samo u svrhu ilustracije i možda nisu tačan prikaz proizvoda.a

ŽRTVE U SREMU 1941-1945 Arhiv Vojvodine Жртве у Срему 1941–1945, I-II 30. маја 2022. Жртве у Срему 1941–1945 прва књига А-Љ Главни и одговорни уредник Др Небојша Кузмановић Уредник Др Милан Кољанин Рецензенти Др Милан Терзић Др Радмила Радић Дизајн и прелом Татјана Цавнић Рад на пројекту Жртве у Срему 1941–1945. отпочет је у Архиву Војводине крајем 2019. године, уз подршку Покрајинске владе АП Војводине. Основни циљ пројекта је да се постојећи пописи жртава усагласе и допуне, да бисмо добили коначан преглед страдалих са овог подручја током Другог светског рата. С обзиром на то да је један од циљева усташке државе био да се и у Срему уништи српска културна баштина, сегмент пројекта посвећен је и овој теми. О односу према страдањима поуздано сведоче култура сећања и споменици. Стога је један од циљева пројекта да се што потпуније региструју и представе спомен-обележја посвећена страдалим становницима Срема у Другом светском рату. --------------------- 5 САДРЖАЈ О ПРОЈЕКТУ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7 ХРОНОЛОГИЈА ДОГАЂАЈА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 11 СРЕМ У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ (1941–1945) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 27 НАПОМЕНА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 43 ИМЕНИК ЖРТАВА У СРЕМУ 1941–1945. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 45 А . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 47 Б . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 62 В . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 119 Г . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 157 Д . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 186 Ђ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 211 Е . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 224 Ж . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 227 З . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 236 И . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 244 Ј . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 253 К . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 325 Л . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 378 Љ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 398 ------------------- Жртве у Срему 1941–1945 друга књига M-Ш Главни и одговорни уредник Др Небојша Кузмановић Уредник Др Милан Кољанин Рецензенти Др Милан Терзић Др Радмила Радић Дизајн и прелом Татјана Цавнић Имајући у виду значај пројекта, ширину истраживања и сложеност методолошког поступка, уверени смо да је реализација овог пројекта достојан допринос неговању културе сећања на жртве Другог светског рата у Срему, али и модел за будућа, интердисциплинарна истраживања. Ова публикација монографског карактера, осим стручне, има и изузетну документарну вредност, и представља штампани еквивалент електронске базе података формиране у Архиву Војводине. ----- Knjige su NOVE.....LUX povez,pakovanje...latotisk...30.cm....ILUSTROVANE...840.strana -------------------------------- R1

oko 400 strana po knjizi SADRŽAJ Umesto predgovora Širenje arbanaških stočara po ravnicama i slovenski ratari srednjovekovne Albanije Arbanasi i saveznici kneza Lazara kao učesnici u bici na Кosovu Polju 1389. godine Arbanasi i Đerđ Кastriot Skenderbeg Gusarstvo na arbanaškom prostoru u HŠ -XVII veku XIII i XIV vek Gusarstvo u arbanaškom području u XV veku Gusarstvo arbanaškog priobalja u XVII veku Mahmud-paša Bušatlija prema crnoj Gori, Brdima, Primorju istočnoj Hercegovini (1777-1796) Albanija od konačnog pada pod tursku vlast do sredine XVIII veka Umesto predgovora Arbanasi i Prvi srpski ustanak Nemiri u Albaniji i kačaci u južnoj Makedoniji i Srbiji sredinom HIH veka. Кatolički Arbanasi za vreme Istočne krize (1875-1878) Arbanasi i ljihova Prizrenska liga prema Crnoj Gori 1875-1880 Arbanaški katolici i Prizrenska liga 1878-1881 Italijanski konzul u Skadru B. Berio o arbanaškom pitanju 1876-1878. godine Ideje o arbanaškoj autonomiji i nezavisnosti 1878-1880. godine Кultni protektorat Austro-Ugarske nad katoličkim Arbanasima Mladoturci i Arbanasi Unutrašnjepolitički sukobi u Albaniji 1912-1914 sa verskim obličjem Britanska diplomatija o razgraničenju severne Albanije Bugarska i VMRO prema Arbanasima 1910-1913 Arbanaške „Osmanlije` i Srbija uoči izbijalja rata 1914 Albanija od julske krize do proleća 1916. godine na osnovuruske građe Albanija u planovima Centralnih sila 1914-1918. godine Arbanasi u Švajcarskoj 1915-1919. godine između Austro-Ugarske i Italije Arbanaško društvo u Dubrovniku Ribarstvo arbanaških gradova Žitarice sa Bojane i iz skadarskog kraja (1300-1600) Promet soli u Skadru i Bojani u XIII, XIV i XV veku Bojan kao izvozno područje (XVI-XVŠ vek) Izvozno-uvozna i tranzitna trgovina Lješa sa Jadranom i sa balkanskom unutrašnošću 1200-1600 godine Poslovalje pomoraca i trgovaca iz Boke Кotorske u Albaniji do 1700. godine Кrf - tržište arbanaških proizvoda (HIV-HVI vek) Privrednici i varoški uglednici u Albanini (HIV-HVI vek) Jevreji u Albaniji od kraja XIII do kraja XVII veka Firentinci u Albaniji i Arti (HIV-HVI vek) Carine i carinici Mere u sredwovekovnoj Albaniji Кuga u Albaniji 1400-1800. godine Vojne i političke prilike u Albaniji u Prvom svetskom ratu Italijanska okupacija Albanije oktobra-decembra 1918. i borba Esad-paše Toptanija, Srbije i Grčke protiv nje Stanje na albansko-jugoslovenskoj granici u 1919. godini Severnoarbanaška plemena i stav Кraljljevine SHS prema njima 1918-1921 Arnautski bataljoni u vojnoj službi Кraljevine SHS (1919-1921. godine) Zbivanja u albanskom pograničnom pojasu prema Кraljevini SHS 1920. godine Albanija na mirovnoj konferenciji u Parizu 1919-1920. godine Кosovski komitet 1918-1924. godine Pobedonosni hod arbanaškog ustanka od početka jula 1912. u uslovima osmanlijskog političkog sistema i anarhije u vojsci . Pitanje severnog Epira Statut Кneževine Albanije (1914) Elaborat srpskog ministarstva inostranih dela o pripremama srpske okupacije severne Albanije 1915. godine Poljoprivreda Albanije (1912-1930) Pokolj italijanske delegacije pri utvrđivanju albansko-grčke granice avgusta 1923. godine Delegati Кomunističke partije Jugoslavije u Albaniji1914-1944. godine Arbanaški nekvislinški reakcionari u albanskom i kosovskom Podrimlju i Đakovičkoj Malesiji 1943-1944. godine Britanske vojne misije i komandosi u Albaniji, na Кosmetu i u Debru 1943-1944. godine Političko-bezbednosna situacija u Albaniji 1945-1947. godine Izdavač Arhivar Beograd Biblioteka Istorija Priprema i štampa Štamparija VOVA, Beograd Tiraž 200 primeraka Beograd 2005. SIR Кatalogizacija u publikaciji Narodna biblioteka Srbije, Beograd 94(496.5)` ... /17` 341.362.1(262.3)`12/17` 323.1(=18)(497) 94(497) HRABAК, BoGuMil Arbanaške studije. Кnj. 1 ! Bogumil Hrabak. - Beograd : Arhivar, 2005 (Beograd : VOVA). -315 str. ; 24 st. - (Biblioteka Istorija) Tiraž 200. -Napomene i bibliografske reference uz tekst. 13V^ 86-84937-02-3 a) Albanija - Istorija b) Albanci c) Gusarstvo - Jadransko more- 13-18v SOVTZZ.ZК-Š 122943244 albanci albanija arbanasi gusari gusarstvo na jadranu jadranskom moru jadransko more XIII XVIII 13-18 veka istorija albanije bartl balkan balkana albanska drzava albanski narod istorija srba srpskog naroda srbije vojne prilike u prvom svetskom ratu u albaniji italija italijani i italijanska okupacija grčka esad-paša severnoarbanaška plemena i stav kraljevine srba hrvata i slovenaca SHS arnauti arnautski bataljoni u vojnoj službi albansko pograničje mirovna konferencija u parizu 1919-1920. kosovski komitet 1918 arbanaško društvo u dubrovniku ribarstvo arbanaški gradovi žitarice promet soli skadar izvoz trgovina Lješ Jadran pomorci boka kotorska pomorstvo krf jevreji u albaniji jevreja firenca firentinci carine mere srednjovekovna albanija srednji vek kuga carinici epidemija kuge prvi srpski ustanak nemiri južna makedonija srbija katolički arbanasi istočna kriza prizrenska liga crna gora crnogorci s crnom gorom saradnja veze mladoturci VMRO centralne sile švajcarska austro-ugarska stočari slovenski ratari saveznici cara lazara na kosovu kosovo polje boj bitka ĐERĐ KASTRIOT SKENDERBEG Mahmud-paša Bušatlija istočna hercegovina .

GUSTAV STRESEMANN VERMÄCHTNIS VEOMA RETKO U PRODAJI, KOD NAS NEMA! IZUZETNO SVEDOČANSTVO IZ PERA JEDNOG OD NAJUSPEŠNIJIH NEMAČKIH MEĐURATNIH POLITIČARA, DOBITNIKA NOBELOVE NAGRADE ZA MIR 1926. GODINE! GUSTAV ŠTREZEMAN NASLEĐE ANTIKVARNA IZ 1932. In Verlag Ullstein Berlin, 1932. godine, 643 strane, veliki leksikonski format, tvrd povez, zlatotisak, suvi žig, nekoliko faksimila dokumenata - pisama koje je pisao Štrezeman u vreme kada je bio nemački kancelar. Knjiga je solidno očuvana, unutrašnjost perfektna, papir bibliofilski, izuzetno kvalitetan, sitni tragovi vremena na koricama. Na nemačkom jeziku. Opis knjige na nemačkom: Vollständige Ausgabe im original Verlagseinband: schwarzes Ganzleinen / Leinen / OLn / Ln im Format 17,75 x 25 cm mit verziertem Rücken- und Deckeltitel in Goldprägung sowie Kopffarbschnitt, Entwurf von Hugo Steiner-Prag. XV+612 Seiten, mit 1 Frontispiz (nach Portraitzeichnung) und mehrere Beilagen (Bildtafeln u. Faksimiles), die Fotoabbildungen auf Kunstdruckpapier. - Deutscher Reichskanzler der Weimarer Republik, Systemzeit, Reichsaußenminister, Deutsche Volkspartei DVP, deutsche Außenpolitik vor 1933, Lebensbild, Biografie, Quellenwerk zum Verständnis der Weimarer Republik, Friedensnobelpreisträger, illustrierte Bücher, Angehöriger von B! Neogermania Berlin, deutscher Burschenschafter - Erstausgabe in sehr guter Erhaltung. Gustav Štrezeman (1878 - 1929), rođeni Berlinac, bio je državnik i najznačajnija ličnost za stabilizaciju Nemačke u međuratnom periodu i vraćanje poverenja međunarodne zajednice u nju. Obrazovao se na univerzitetima u Berlinu i Lajpcigu. Godine 1907. postao je najmlađi poslanik parlamenta. Tokom Prvog svetskog rata podržavao je nemačku carsku politiku. Posle poraza, Štrezeman je usvojio republikanske oblike vladavine, ali se žestoko protivio odredbama Versajskog ugovora. Kao vođa Narodne stranke - Volkspartei (čiji je bio i osnivač) Štrezeman je postao kancelar koalicionog kabineta, nedugo posle francuske i belgijske okupacije Rura. U nekoliko sledećih kabineta bio je ministar inostranih poslova i preorijentisao je nemačku spoljnu politiku putem pomirenja sa saveznicima. Evakuisao je Rursku oblast 1924. godine, potpisao Lokarnski pakt 1925. (kojim je potvrđena nepromenjivost granica između Nemačke, Francuske i Belgije) i ustanovio Rajnsku oblast kao neutralnu teritoriju. Narednih godina vršio je pritisak na saveznike da evakišu prvu zonu Rajnske oblasti i radio na uključenju Nemačke u Ligu naroda - danas Ujedinjene nacije. Za svoj rad, zajedno sa francuskim kolegom Aristideom Briandom, dobio je 1926. godine Nobelovu nagradu za mir. Umro je iznenada 1929. godine u Berlinu. # 56

Odlično očuvano! Autor - osoba Maksimović, Jovanka, 1925-2002 = Maksimović, Jovanka, 1925-2002 Naslov Srpske srednjovekovne minijature / Jovanka Maksimović Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1983 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1983 (Beograd : BIGZ) Fizički opis 159, [60] str. s tablama : ilustr. ; 33 cm (Karton sa omotom) Napomene Napomene i bibliografske reference uz tekst Bibliografija: str. 145-154 Registar. Predmetne odrednice Rukopisi -- Minijature, srednjovekovne -- Srbija Sve do pronalaska štampe knjige su pažljivo kaligrafski ispisivane rukom na pergamentu (kasnije sve češće na hartiji), a one luksuznije i svečanije, pored posebno lepog tipa pisma u crnom i crvenom mastilu, pa i zlatu, ukrašavane su malim slikama i dekorativnim zastavicama-vinjetama i velikim inicijalima sa ornamentima. Sav taj slikani ukras knjige ima sopstveni likovni izraz koji zauzima posebno mesto u istoriji umetnosti. Iako su umetnost za sebe, minijature se, kao svedoci cvetanja stare veštine ukrašavanja knjiga, idealno vezuju za monumentalno fresko slikarstvo, arhitekturu, ikone, skulpturu, zlatarstvo i ostalo majstorstvo i čine s njima jedinstvenu umetnost srednjovekovnog doba. Sve velike evropske umetnosti u srednjem veku vizantijskog, romaničkog i gotičkog stila, kao i široko rasprostranjena islamska kultura, imale su visoko razvijeno minijaturno slikarstvo koje je, prevazilazeći granice k značaj samih rukopisa, odražavalo ideje i oblike cele umetnosti i kulture. Minijaturno slikarstvo našeg podneblja je vrlo raznovrsno jer su se ovde susretali uticaji Rima i Carigrada i ukrštali razni stilovi, a postojala tri pisma – ćirilica, glagoljica i latinica. Suptilni iluminatorski rad naših slikara minijaturista na mnogim stranicama, pretežno crkvenih knjiga (jevanđelja i psaltira, zbornika beseda i molitava), ali i onih profane sadržine (povelje i zakonici, romani i pesme) uzdignut je do pravih umetničkih ostvarenja. Međutim, to likovno izražavanje kroz slikarstvo u knjigama u nas još nije dovoljno ni proučeno niti pak objavljivano kako kad je reč o našim rukopisima koji se čuvaju ovde, tako ni o onim što su rasuti svetom po bibliotekama i muzejskim zbirkama Carigrada, Vatikana, Venecije, Pariza, Londona, Oksforda, Dablina, Beča, Berlina, Minhena, Moskve ili Lenjingrada. U ovom studioznom, bogato ilustrovanom delu prof. dr Jovanka Maksimović posmatra srpske srednjovekovne minijature kao slikarske tvorevine služeći se metodima istorije umetnosti, čime se znatno pomeraju naše predstave i saznanja o njihovoj neprolaznoj vrednosti i istinskoj iako teško pristupačnoj lepoti. 170 crno-belih ilustracija 78 reprodukcija u boji 21 crtež i 16 ilustracija u tekstu NA OMOTU Prednja strana: SERSKI MITROPLIT JAKOB, iz Četvorojevanđelja, 1354. g., London, Britanski muzej Zadnja strana: Apostoli iz Srpskog paterika, druga polovina 14. veka, Beč, Nacionalna biblioteka PREDGOVOR 7 UVOD 9 SRPSKO MINIJATURNO SLIKARSTVO U SREDNJEM VEKU POČECI MINIJATURNOG SLIKARSTVA I MIROSLAVLJEVO JEVANĐELJE 17 CRTEŽ I FANTASTIKA 24 LJUDSKA FIGURA 25 SLIKA I TEKST 26 FANTASTIKA 28 GEOMETRIJSKA I BILJNA ORNAMENTIKA 31 MINIJATURNO SLIKARSTVO I MONUMENTALNA UMETNOST 33 FIGURALNO SLIKARSTVO I SLIKANA ORNAMENTIKA 37 FIGURALNO SLIKARSTVO 40 Portreti jevanđelista 40 Minhenski psaltir 45 Aleksandrida 47 ORNAMENTIKA 50 Vizantijska ornamentika 50 Geometrijska ornamentika 53 ILUMINIRANI RUKOPISI IZ ZETE 59 MINIJATURNO SLIKARSTVO U RUKOPISIMA IZ HUMA I BOSNE 60 POETIČNE FIGURE I GEOMETRIJSKI OBLICI 66 FIGURALNO SLIKARSTVO 69 Portreti jevanđelista 69 Figuralne kompozicije 74 GEOMETRIJSKA ORNAMENTIKA 80 GRAĐA ZA ISTORIJU SRPSKOG MINIJATURNOG SLIKARSTVA 1. MIROSLAVLJEVO JEVANĐELJE (Beograd, Narodni muzej) — str. 87; 2. VUKANOVO JEVANĐELJE (Lenjingrad, Publ. bibl. Fn I 82 — 88; 3. NAJSTARIJE SRPSKO ČETVOROJEVANĐELJE (Hil. 22) — 90; 4. POUČENIJA TEODORA STUDITA (Hil. 387) — 90; 5. IZBORNO JEVANĐELJE (Hil. 8) — 91; 6. BEOGRADSKI PARIMEJNIK (Beograd, Nar. bibl. Pc 65) — 91 ; 7. PARIMEJNIK (Hil. 313) — 92; 8. VATIKANSKI SRPSKI JEVANĐELISTAR (Vat. slav. 4) — 93; 9. ILOVIČKA KRMČIJA (JAZU III s 9) — 93; 10. ŠESTODNEV JOVANA EGZARHA (Moskva, Ist. muz. 345) — 93; 11. ZLATOSTRUJ (Hil. 386) — 94; 12. BOGDANOVO SRPSKO ČETVOROJEVANĐELJE (JAZU III s 20) — 95; 13. PSALTIR (Manastir Sv. Trojice kod Pljevalja 80) — 95; 14. PRIZRENSKO ČETVOROJEVANĐELJE (Beograd, bivša Nar. bibl. 297) — 96 ; 15. TRIOD GEORGIJA ANAGNOSTA (JAZU III b 18) — 98; 16. KALINIKOVO JEVANĐELJE (JAZU III b 22) — 98; 17. JEVANĐELJE DABIŽIVA (JAZU III b 4) — 99; 18. PSALTIR BRANKA MLADENOVIĆA (Bukurešt, Akad, nauka, Panaitesku 205) — 99; 19. PARENESIS (SANU 60) — 100; 20. KUMANIČKO ČETVOROJEVANĐELJE (SANU 69) — 100; 21. ČETVOROJEVANĐELJE SERSKOG MITROPOLITA JAKOBA (London, Brit, muz. 39636) — 102; 22. ČETVOROJEVANĐELJE PATRIJARHA SAVE (Hil. 13)— 103; 23. ČETVOROJEVANĐELJE VOJVODE NIKOLE STANJEVIĆA (Hil. 14) — 104; 24. APOSTOL (Berlin, Drž. bibl. Vuk 47) — 105; 25. ROMANOVO ČETVOROJEVANĐELJE (Hil. 9) — 106; 26. ČETVOROJEVANĐELJE (Leningrad, Publ. bibl. FI 114) — 107; 27. ČETVOROJEVANĐELJE (Moskva, Drž. ist. muz. Hludov 10) — 108; 28. ALEKSANDRIDA (Beograd, bivša Nar. bibl. 226/757) — 109; 29. MANOJLOVO (MOSTARSKO) JEVANĐELJE (SANU 343) —110; 30. DIVOŠEVO JEVANĐELJE (Cetinje, Manastir) — 111; 31. KOPITAREVO JEVANĐELJE (Ljubljana, Univ. bibl. 24) — 112; 32. NIKOLJSKO JEVANĐELJE (Dablin, Čester Biti, W 147) — 113; 33. MLE- TAČKI ZBORNIK (Venecija, Marciana, cod. or. 227/168) — 114; 34. HVALOV ZBORNIK (Bolonja, Univ. bibl. 3575 V) — 115; 35. ČETVOROJEVANĐELJE (SANU 277) — 117; 36. ČETVOROJEVANĐELJE (Beč, Nac. bibl. cod. slav. 52) — 118; 37. SRPSKI PATERIK (Beč, Nac. bibl. cod. slav. 42) — 118; 38. DOBROTOLJUBIJE GRIGORIJA SINAITA (Dečani 82) — 119; 39. MINHENSKI SRPSKI PSALTIR (Minhen, Drž. bibl. cod. slav. 4) — 119; 40. ČETVOROJEVANĐELJE STARČEVE GORICE (Venecija, Marciana, cod. or. CCXCV 12380) — 122; 41. BESEDE ISAKA SIRINA (MSPC 249)— 122; 42. SILOANOVO ČETVOROJEVANĐELJE (Sarajevo, Stara pravoslavna crkva 218) — 123 ; 43. RADOSLAVLJEVO JEVANĐELJE (Leningrad, Publ. bibl. Fn 591) — 123; 44. ĆURIŠKO ČETVOROJEVANĐELJE (Beograd, Nar. bibl. Pc 7) — 124; 45. ČETVOROJEVANĐELJE (Hil. 21) — 125; 46. ČETVOROJEVANĐELJE (Hil. 2)— 125; 47. ČETVOROJEVANĐELJE (Dečani 8) — 126; 48. APOSTOL APRAKOS (Berlin, Drž. bibl. Ms. slav. 28)- 126; 49. ZBORNIK HOMILIJA (Beč, Nac. bibl. cod. slav. 31) — 126; 50. SLOVA GRIGORIJA BOGOSLOVA (MSPC 119)— 127; 51. ČETVOROJEVANĐELJE SMEDEREVSKO (MSPC, Grujić 88) — 127; 52. ČETVOROJEVANĐELJE (Berlin, Drž. bibl. Vuk 6) — 128; 53. ŽITIJE I SLOVA JOVANA ZLATOUSTOG (MSPC 103) — 128; 54. POVELJA DESPOTA ĐURĐA BRANKOVIĆA (ESFIGMENSKA POVELJA, Atos, Manastir Esfigmen) — 129; 55. APOSTOL (Beč, Nac. bibl. cod. slav. 56) — 129; 56. ČETVOROJEVANĐELjE (Beč, Nac. bibl. cod. slav. 41) — 129; 57. ČETVOROJEVANĐELJE (MSPC 357) — 130; 58. ALEKSANDRIDA I PRIČA O TROJI (Ssfija, Nar. bibl. 771/381) — 131; 59. METAFRAST STEFANA DOMESTIKA (Besede Jovana Zlatoustog, Hil. 400) — 132; 60. ZBORNIK VLADISLAVA GRAMATIKA (JAZU III a 47) — 133. ILUSTRACIJE 135 OPIS CRTEŽA I ILUSTRACIJA 137 BIBLIOGRAFIJA 145 OPŠTI INDEKS I INDEKS RUKOPISA 155 Dr JOVANKA MAKSIMOVIĆ, istoričar umetnosti, redovni je profesor Univerziteta u Beogradu. Rođena u Beogradu, studirala je istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu gde je, posle usavršavanja u Parizu, doktorirala 1956. godine. Na Odeljenju za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu predaje i vodi predmet Opšta istorija umetnosti srednjeg veka. Duže vreme provela je na studijskim boravcima u raznim zemljama, Italiji, Francuskoj, Engleskoj, Americi, Grčkoj, SSSR-u. Učestvovala je u radu većeg broja međunarodnih kongresa za istoriju umetnosti i za vizantijske studije u Evropi (Venecija, Bolonja, Beč, Cirih, Bukurešt, Atina) i Jugoslaviji (Ohrid, Split, Sopoćani i drugde). Član je Međunarodnog komiteta za istoriju umetnosti. Bavi se posebno srpskom srednjovekovnom umetnošću i šire vizantijskom umetnošću. Objavila je u našim i stranim naučnim časopisima niz rasprava i studija o monumentalnoj umetnosti, o srednjovekovnoj skulpturi (rasprave o vizantijskoj skulpturi u XIII veku, o mitološkim temama u vizantijskoj skulpturi, o srpskim nadgrobnim spomenicima, o skulpturi u Dalmaciji, Studije o studeničkoj plastici), o ranovizantijskim freskama i mozaicima u Stobima i Poreču i o minijaturnom slikarstvu, seriju Studija o Miroslavljevom jevanđelju i drugim slikanim rukopisima. Objavila je do sada dve knjige: „Kotorski ciborij iz XIV veka i kamena plastika susednih oblasti“, Beograd, 1961. i „Srpska srednjovekovna skulptura“, Novi Sad 1971. U izdanjima Izdavačkog zavoda „JUGOSLAVIJA` učestvovala je kao autor u časopisu ,,Jugoslavija“, u knjizi „Umetničko blago Jugoslavije“, a takođe i kao stručni redaktor ili recenzent većeg broja knjiga. KC or (K)

U dobrom stanju! REPRINT IZDANjE ZBORNIKA VOJVODINA 1 OD PRE 70 GODINA Pred čitalačkom, naučnom, političkom i kulturnom javnošću se po drugi, posle 70 godina, pojavljuje zbornik „Vojvodina“ 1 i 2. To je, kako konstatuje akademik Čedomir Popov, jedan od dva podviga Istorijskog društva Novog Sada osnovanog 1927. godine. Ove dve knjige su reprint izdanje koje je realizovala izdavačka kuća Prometej a povodom 90-godišnjice pripajanja Bačke, Banata, Baranje i Srema Srbiji. Retke su savremene prilike da zađete u prošlost koja je itekako i sada značajna i aktuelna kao ove knjige koje je nemoguće zaobići. Projekat Vojvodina Zamišljen je da u če­tiri knjige prikaže istoriju i savremeni život ovog kraja pode­ljene u hronološke celine: od praistorije do velike Čarnoje­vi­ćeve seobe Srba (1690); od seobe do Temišvarskog sabora 1790; od Temi­švarskog sabora do stvaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slo­ve­naca (1918); problemi Vojvodine »u nacionalnoj i državnoj zajed­nici«. Sva ova razdoblja trebalo je prikazati u monografskoj for­mi, naučno sintetičkom metodom. Nijedna od ove dve kon­cepcije nije do kraja sprovedena. Rat 1941. prekinuo je rad na ovom zamašnom poslu baš na polovini, da on nikad ne bude završen, kaže u uvodu ovog reprint izdanja akademik Popov. ...Ove dve voluminozne knjige od blizu 1.000 stranica enciklopedijskog formata predstavljaju kapitalnu vrednost celokupne srpske istoriografije. Neke od studija objavljenih u njima, ni posle 70 godina, ispunjenih prebogatim novim istraživačkim rezultatima, ne samo da nisu izgubile na vrednosti, nego nisu ni prevaziđene, a u nekim seg­men­tima ni domašene. Zato ih stručni istoričari koriste i danas. Knjige su kapitalne ne samo po obimu, autorima, već po uvek aktuelnoj temi – Vojvodini. Retke su prilike da se u knjizi naučno i nadahnuto obuhvati tradicija, stručnost i istorijska aktuelnost. Prometej ove knjige sa posebnim zadovoljstvom preporučuje za naučnu znatiželju, kao poklon sa pamćenje, za stručno i radoznalo iščitavanje, jednostavno: za istorijske i kulturno-civilizacijske potrebe i – nezaborav... Format: 21x29 Broj strana: 571/447 Povez: Tvrd Pismo: Ćirilica Пред читалачком, научном, политичком и културном јавношћу се по други пут, после 70 година, појављује зборник „Војводина“ 1 и 2. То је, како констатује академик Чедомир Попов, један од два подвига Историјског друштва Новог Сада основаног 1927. године. Ове две књиге су репринт издање које је реализовала издавачка кућа Прометеј а поводом 90-годишњице припајања Бачке, Баната, Барање и Срема Србији. Ретке су савремене прилике да зађете у прошлост која је итекако и сада значајна и актуелна као ове књиге које је немогуће заобићи. Пројекат Војводина Замишљен је да у четири књиге прикаже историју и савремени живот овог краја подељене у хронолошке целине: од праисторије до велике Чарнојевићеве сеобе Срба (1690); од сеобе до Темишварског сабора 1790; од Темишварског сабора до стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (1918); проблеми Војводине »у националној и државној заједници«. Сва ова раздобља требало је приказати у монографској форми, научно синтетичком методом. Ниједна од ове две концепције није до краја спроведена. Рат 1941. прекинуо је рад на овом замашном послу баш на половини, да он никад не буде завршен, каже у уводу овог репринт издања академик Попов. Ове две волуминозне књиге од близу 1.000 страница енциклопедијског формата представљају капиталну вредност целокупне српске историографије. Неке од студија објављених у њима, ни после 70 година, испуњених пребогатим новим истраживачким резултатима, не само да нису изгубиле на вредности, него нису ни превазиђене, а у неким сегментима ни домашене. Зато их стручни историчари користе и данас. Књиге су капиталне не само по обиму, ауторима, већ по увек актуелној теми – Војводини. Ретке су прилике да се у књизи научно и надахнуто обухвати традиција, стручност и историјска актуелност. Прометеј ове књиге са посебним задовољством препоручује за научну знатижељу, као поклон за памћење, за стручно и радознало ишчитавање, једноставно: за историјске и културно-цивилизацијске потребе и – незаборав… Књига I – Попов Ц.: Зборник „Војводина“ по други пут међу нама – Поповић, Д.Ј.: Предговор – Вујевић др П.: Геополитички и физичко-географски приказ Војводине – Миловановић др Б.: Геолошка историја Војводине – Грбић др М.: Преисторијско доба Војводине – Вулић др Н.: Војводина у римско доба – Јанкулов др Б.: Споменици Војводине из доба сеобе народа – Гранић др Ф.: Војводина у византиско доба – Скок др П.: Топономастика Војводине – Радонић др Ј.: Србија и Угарска у средњем веку – Поповић др Д.Ј.: Војводина у турско доба – Смит Р. и Бошковић Ђ.: Средњевековни градови у Војводини – Грујић др Р.М.: Духовни живот – Лесковац М.: Српска књижевност у Војводини до Велике сеобе – Кашанин др М.: Српска уметност у Војводини до Велике сеобе – Радонић др Ј. Од прве опсаде Беча до Велике сеобе Књига II – Радонић др Ј.: Војводина од Велике сеобе (1690) до сабора у Крушедолу (1708) – Симеоновић-Чокић др С.: Српске привилегије – Поповић Д.Ј.: Слика Војводине у 18. веку – Поповић Д.Ј.: Племство – Дуитин В.А. – Поповић Д.Ј.: Племичке породице – Дуитин В.А.: Племичке породице II – Стајић В.: Грађанско друштво и сељаци – Поповић Д.Ј.: Војна граница – Смит Руд. Р.: Варадин – Грујић др Рад. М.: Духовни живот

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! REPRINT IZDANjE ZBORNIKA VOJVODINA 1 OD PRE 70 GODINA Pred čitalačkom, naučnom, političkom i kulturnom javnošću se po drugi, posle 70 godina, pojavljuje zbornik „Vojvodina“ 1 i 2. To je, kako konstatuje akademik Čedomir Popov, jedan od dva podviga Istorijskog društva Novog Sada osnovanog 1927. godine. Ove dve knjige su reprint izdanje koje je realizovala izdavačka kuća Prometej a povodom 90-godišnjice pripajanja Bačke, Banata, Baranje i Srema Srbiji. Retke su savremene prilike da zađete u prošlost koja je itekako i sada značajna i aktuelna kao ove knjige koje je nemoguće zaobići. Projekat Vojvodina Zamišljen je da u če­tiri knjige prikaže istoriju i savremeni život ovog kraja pode­ljene u hronološke celine: od praistorije do velike Čarnoje­vi­ćeve seobe Srba (1690); od seobe do Temišvarskog sabora 1790; od Temi­švarskog sabora do stvaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slo­ve­naca (1918); problemi Vojvodine »u nacionalnoj i državnoj zajed­nici«. Sva ova razdoblja trebalo je prikazati u monografskoj for­mi, naučno sintetičkom metodom. Nijedna od ove dve kon­cepcije nije do kraja sprovedena. Rat 1941. prekinuo je rad na ovom zamašnom poslu baš na polovini, da on nikad ne bude završen, kaže u uvodu ovog reprint izdanja akademik Popov. ...Ove dve voluminozne knjige od blizu 1.000 stranica enciklopedijskog formata predstavljaju kapitalnu vrednost celokupne srpske istoriografije. Neke od studija objavljenih u njima, ni posle 70 godina, ispunjenih prebogatim novim istraživačkim rezultatima, ne samo da nisu izgubile na vrednosti, nego nisu ni prevaziđene, a u nekim seg­men­tima ni domašene. Zato ih stručni istoričari koriste i danas. Knjige su kapitalne ne samo po obimu, autorima, već po uvek aktuelnoj temi – Vojvodini. Retke su prilike da se u knjizi naučno i nadahnuto obuhvati tradicija, stručnost i istorijska aktuelnost. Prometej ove knjige sa posebnim zadovoljstvom preporučuje za naučnu znatiželju, kao poklon sa pamćenje, za stručno i radoznalo iščitavanje, jednostavno: za istorijske i kulturno-civilizacijske potrebe i – nezaborav... Format: 21x29 Broj strana: 571/447 Povez: Tvrd Pismo: Ćirilica Pred čitalačkom, naučnom, političkom i kulturnom javnošću se po drugi put, posle 70 godina, pojavljuje zbornik „Vojvodina“ 1 i 2. To je, kako konstatuje akademik Čedomir Popov, jedan od dva podviga Istorijskog društva Novog Sada osnovanog 1927. godine. Ove dve knjige su reprint izdanje koje je realizovala izdavačka kuća Prometej a povodom 90-godišnjice pripajanja Bačke, Banata, Baranje i Srema Srbiji. Retke su savremene prilike da zađete u prošlost koja je itekako i sada značajna i aktuelna kao ove knjige koje je nemoguće zaobići. Projekat Vojvodina Zamišljen je da u četiri knjige prikaže istoriju i savremeni život ovog kraja podeljene u hronološke celine: od praistorije do velike Čarnojevićeve seobe Srba (1690); od seobe do Temišvarskog sabora 1790; od Temišvarskog sabora do stvaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (1918); problemi Vojvodine »u nacionalnoj i državnoj zajednici«. Sva ova razdoblja trebalo je prikazati u monografskoj formi, naučno sintetičkom metodom. Nijedna od ove dve koncepcije nije do kraja sprovedena. Rat 1941. prekinuo je rad na ovom zamašnom poslu baš na polovini, da on nikad ne bude završen, kaže u uvodu ovog reprint izdanja akademik Popov. Ove dve voluminozne knjige od blizu 1.000 stranica enciklopedijskog formata predstavljaju kapitalnu vrednost celokupne srpske istoriografije. Neke od studija objavljenih u njima, ni posle 70 godina, ispunjenih prebogatim novim istraživačkim rezultatima, ne samo da nisu izgubile na vrednosti, nego nisu ni prevaziđene, a u nekim segmentima ni domašene. Zato ih stručni istoričari koriste i danas. Knjige su kapitalne ne samo po obimu, autorima, već po uvek aktuelnoj temi – Vojvodini. Retke su prilike da se u knjizi naučno i nadahnuto obuhvati tradicija, stručnost i istorijska aktuelnost. Prometej ove knjige sa posebnim zadovoljstvom preporučuje za naučnu znatiželju, kao poklon za pamćenje, za stručno i radoznalo iščitavanje, jednostavno: za istorijske i kulturno-civilizacijske potrebe i – nezaborav… Knjiga I – Popov C.: Zbornik „Vojvodina“ po drugi put među nama – Popović, D.J.: Predgovor – Vujević dr P.: Geopolitički i fizičko-geografski prikaz Vojvodine – Milovanović dr B.: Geološka istorija Vojvodine – Grbić dr M.: Preistorijsko doba Vojvodine – Vulić dr N.: Vojvodina u rimsko doba – Jankulov dr B.: Spomenici Vojvodine iz doba seobe naroda – Granić dr F.: Vojvodina u vizantisko doba – Skok dr P.: Toponomastika Vojvodine – Radonić dr J.: Srbija i Ugarska u srednjem veku – Popović dr D.J.: Vojvodina u tursko doba – Smit R. i Bošković Đ.: Srednjevekovni gradovi u Vojvodini – Grujić dr R.M.: Duhovni život – Leskovac M.: Srpska književnost u Vojvodini do Velike seobe – Kašanin dr M.: Srpska umetnost u Vojvodini do Velike seobe – Radonić dr J. Od prve opsade Beča do Velike seobe Knjiga II – Radonić dr J.: Vojvodina od Velike seobe (1690) do sabora u Krušedolu (1708) – Simeonović-Čokić dr S.: Srpske privilegije – Popović D.J.: Slika Vojvodine u 18. veku – Popović D.J.: Plemstvo – Duitin V.A. – Popović D.J.: Plemičke porodice – Duitin V.A.: Plemičke porodice II – Stajić V.: Građansko društvo i seljaci – Popović D.J.: Vojna granica – Smit Rud. R.: Varadin – Grujić dr Rad. M.: Duhovni život

TEŽINA ZAKLETVE Ratni put Užičana i spomenica nastradalima za Kralja i Otadžbinu 1941-1945 Dejan Đerić Društvo istoričara Užica, 2023. 685 strana, tvrd povez, A4 format. Knjiga je odlično očuvana ali joj nedostaje pola trećeg predlista gde je bila posveta (pogledajte sve slike). Расветљавање ратних и поратних судбина припадника ЈВуО Књига Дејана Ђерића „Тежина заклетве” својеврсно је подсећање на епопеју Југословенске војске у отаџбини у ужичком крају Војевали су храбро у ратовима за ослобођење Србије и служили народу, краљу и отаџбини. Кад је букнуо Други светски рат, а зреле године их стигле, нису се склонили и заклетву погазили, наставили су да јој служе. Одгајани су тако и васпитавани, положена заклетва краљу и отаџбини правно и морално их је обавезивала да не чине другачије. Стали су под барјак првог герилца окупиране Европе, пошли на пут страдања са тешким бременом и осетили тежину заклетве. Да су били верни револуцији сада би се тргови, булевари, школе, касарне звали по њима. Нису, па им се ни гробови не знају. Ово бележи управо објављена књига `„Тежина заклетве” (на 678 страна, издавач Историјски архив Ужице) младог аутора Дејана Ђерића, познатог по књизи „Сломљена крила Златибора” о четничком спасавању савезничких авијатичара , коју је на српском и енглеском објавио 2020. године. Родом Ужичанин, с послом у Београду, Ђерић истиче да се у слободно време бави истраживањем и писањем скривене историје. У том духу му је и „Тежина заклетве” која баца светло на затамњене судбине и страдања припадника Југословенске војске у отаџбини у ратном и поратном времену: официра, подофицира, Дражиних сабораца из ужичког краја. Обимна „Тежина заклетве” расветљава више периода. Почиње поглављем „Од отпора до грађанског рата” у коме пише о четништву у ужичком крају, формирању првих одреда, односима четника и партизана, о Ужицу под комунистима, хапшењу и страдању штаба Златиборско-четничког одреда од окупатора... Следе странице о формирању Златиборског корпуса у поглављу „Ужичка бригада ЈВуО”, о репресалијама окупатора, борби на Тари, прогону Дражиних присталица у Ужичком срезу, учешћу ђенерала Драже у политици, о бици на Јеловој гори, па и о ликвидацијама партизана и њихових присталица. Део „На путу Голготе” открива детаље о ликвидацији Душана Радовића Кондора, о преласку Златиборског корпуса у Босну, формирању комунистичке власти у Ужицу уз обрачунавање са „дезертерима и јатацима” , те о прогон свештеника и верника, као и запис „Ђенерал Михаиловић пред ’Часним судом’”... Споменице настрадалим официрима, подофицирима и редовима ЈВуО из ужичког краја са биографијама, списак ратних заробљеника повратника и друго у оквиру су завршног поглавља „Ужичани у вихору рата”. Аутор истиче да је ту дат до сада најдетаљнији попис настрадалих Ужичана, не само припадника свих војних формација него и цивилног становништва. „Ретки су тако посвећени истраживачи периода наше затамњене прошлости као што је Дејан Ђерић”, пише у рецензији др Немања Девић, док проф. др Милоје Пршић истиче да је ова књига незаобилазан извор драгоцених података за оне који ће истраживати узроке раскола и међусобних српских убијања 1941–1945. како би се то за сва времена превазишло и у народу повратило јединство. За помирење уистини и љубави залаже се и аутор Ђерић, који је, шест година радећи на овој књизи, обилазио архиве, села, породице страдалих. Књига „Тежина заклетве”, како у њеном предговору наводи пуковник у пензији Драган Крсмановић, једна је од првих у којој идеологија није основни критеријум за опис и вредновање ратних догађаја и актера. „Аутор је уронио у архивску грађу трагајући за занемареним, маргинализованим, намерно изостављеним документима. У Војном архиву детаљно је прегледао све фондове од значаја за ЈВуО, а грађу је прикупљао и у Архиву Србије, Југославије, Београда, Ужица, као и тешко доступну а јако корисну грађу из Фонда БИА”, пише Крсмановић и закључује: „Српском народу је неопходно помирење, али не на прихватању лажи и обмане. Због тога је ова књига одлично штиво за оне који, скоро осам деценија после Другог светског рата, покушавају да ставе тачку на српске поделе и окрену се новим изазовима.” b

07432) SRBIJA U MODERNIZACIJSKIM PROCESIMA 19. i 20. veka 2 , grupa autora , Institut za noviju istoriju Srbije Beograd 1998 , Položaj žene kao merilo modernizacije , naučni skup , ZAKONODAVSTVO Dr Marija Draškić i dr Olga Popović-Obradovte - PRAVNI POLOŽAJ ŽENE PREMA SRPSKOM GRADANSKOM ZAKONIKU (1844-1946) Dr Vesna Nikolić-Ristanović - KRIVIČNOPRAVNA ZAŠTITA ŽENA U SRBIJI 19. i 20. VEKA Dr Dorde Stanković - ŽENA U USTAVIMA KRALJEVINE JUGOSLAVIJE (1918-1945) Dr Momčilo Mitrović - ŽENE I REPRESIVNO ZAKONODAVSTVO U SRBIJI 1944-1952. GODINE ŠKOLOVANJE Dr Nedeljko Trnavac - INDIFERENTNOST PREMA ŠKOLOVANJU ŽENSKE DECE U SRBIJI 19. VEKA Mr Maja Nikolova - ŠKOLOVANJE ŽENSKE MLADEŽI U SRBIJI DO 1914. Dr Ljubinka Trgovčević - O STUDENTKINJAMA IZ SRBIJE NA STRANIM UNIVERZITETIMA DO 1914. GODINE INSTITUCIJE DRŽAVE I DRUŠTVA: dvor, crkva, vojska Mr Ana Stolić - DVOR U BEOGRADU (1880-1903) IZMEĐU TRADICIONALNOG I MODERNOG Dr Radmila Radić - STAVOVI O ŽENI U RADOVIMA PRAVOSLAVNIH TEOLOGA. Dr Mile Bjelajac - OFICIRSKA ŽENA U SRBIJI I JUGOSLAVIJI 1862-1946. DRŽAVNE ŽENSKE INSTITUCIJE Dr Latinka Perović - MODERNOST I PATRIJARHALNOST KROZ PRIZMU DRŽAVNIH ŽENSKIH INSTITUCIJA: VIŠA ŽENSKA ŠKOLA (1863-1913) NACIONALNI POKRETI I INSTITUCIJE Dr Vitomir Vuletić - UJEDINJENA OMLADINA SRPSKA I DRUŠTVENI POLOŽAJ ŽENE Mr Biljana Šimunović - MATICA NAPREDNIH ŽENA - SEKCIJA MATICE SRPSKE 1918-1941. GODINE SELO GRAD: Svet rada i porodice Dr Momčilo Isić - ŽENA U SEOSKOJ PORODICI U SRBIJI IZMEĐU DVA RATA. Dr Milutin Folić - DRUŠTVENI POLOŽAJ ŽENE U JUŽNOJ SRBIJI U DRUGOJ POLOVINI 19. I NA POČETKU 20. VEKA Mr Miroslav Perišić - ŽENA U DRUŠTVENOM ŽIVOTU U SRBIJI KRAJEM 19. VEKA Dr Milica Milenković - ŽENE RADNICE U PRIVREDI SRBIJE 1918-1929. GODINE. Dr Dubravka Stajić - ŽENE I SVET RADA U TRANZICIJI Dr Gordana Tripković - MATERINSTVO I MODERNIZACIJA U SRPSKOJ VOJVOĐANSKOJ PORODICI PROFESIONALNA PRAVA I PROFESIONALNE ORGANIZACIJE Mr Dubravka Stojanović - ŽENE `U SMISLU RAZUMEVANJA NAŠEG NARODA` Slučaj žena stručnjaka u Srbiji 1903-1912 Mirjana Obradović - UDRUŽENJE UNIVERZITETSKI OBRAZOVANIH ŽENA U JUGOSLAVIJI 1927-1941. GODINE. STVARALAŠTVO I STVARAOCI Dr Miloš Nemanjić - ŽENE SRBIJE KAO DEO STVARALAČKE INTELIGENCIJE OD POČETKA STVARANJA SAMOSTALNE DRŽAVE DO 1920. GODINE. Dr Vesna Matović - ŽENSKA KNJIŽEVNOST I SRPSKI MODERNIZAM - SAGLASJA I RASKOLI Dr Branka Prpa-Jovanović - BILJEŠKE O ISIDORI SEKULIĆ: `KRVAVI NACIJONALIZMI` POLITIKA I POLITIČKI ŽIVOT Dr Gordana Krivokapić-Jović `DRUŠTVO ZA PROSVEĆIVANJE ŽENE I ZAŠTITU NJENIH PRAVA` - RADIKALI I ŽENSKO PRAVO GLASA POSLE PRVOG SVETSKOG RATA Dr Slavoljub Cvetković - BORBA ZA RAVNOPRAVNOST I JEDNAKOST ŽENA KAO DEO KLASNOG I MODERNIZACIJSKOG PROCESA U SRBIJI Mr Marina Arsenović-Pavlović - METODOLOŠKI PROBLEMI U ISTRAŽIVANJIMA POLITIČKE SOCIJALIZACIJE ŽENA. RAT Dr Žarko Jovanović - ŽENE SRBIJE U RATU 1941-1945. Dr Mihailo Stanišić - STAVOVI (RAVNOGORSKOG) ČETNIČKOG POKRETA PREMA ŽENI Bojan B. Dimitrijević - ŽENE RAVNOGORSKOG SELA 1943-1944. Dr Nikola Cvetković - LIKOVI ŽENA U NARODNOJ POEZIJI OSLOBODILAČKIH RATOVA JAVNO MNJENJE, ŠTAMPA O ŽENI I ŽENSKA ŠTAMPA Dr Predrag J. Marković - MESTO ŽENE U JAVNOM MNJENJU BEOGRADA 1918-1965. Dr Mira Bogdanović - ŽENSKO PITANJE U ČASOPISU `NOVA EVROPA` (1920-1941). Dr Vera Gudac-Dodić - ANALIZA TEKSTOVA O ŽENI U LISTU `POLITIKA` 1945-1953. Svetlana Stefanović - ŽENSKA ŠTAMPA: `ŽENA I SVET` 1925-1941. SHVATANJA O ŽENI I ŽENSKOM PITANJU Dr Nadežda Jovanović - DRAGOLJUB JOVANOVIĆ O ULOZI ŽENE U DRUŠTVU Dr Branko Nadoveza - NEKA KONZERVATIVNA GLEDIŠTA O POLOŽAJU ŽENE U SRBIJI IZMEĐU DVA SVETSKA RATA Dr Dragan Subotić - GRAĐANSKE I SOCIJALISTIČKE IDEJE O ŽENSKOM PITANJU U SRBIJI (19.1 20. VEK) LIČNOSTI Mr Sofija Božić - MILICA TOMIĆ: STREMLJENJE KA MODERNOM. Anja Suša - MAGĀ MAGAZINOVIĆ I MODERNOST ANGAŽMANA ŽENE. PRIPADNICE DRUGIH NARODNOSTI Jovanka Veselinović - JEVREJSKA ŽENA U BEOGRADU OD DRUGE POLOVINE 19. VEKA DO DRUGOG SVETSKOG RATA... Mr Zoran Janjetović - NEMICE U LOGORIMA ZA FOLKSDOJČERE U VOJVODINI 1944-1948. ŽENE U ISTORIJI I ISTORIJA ŽENA: pitanje metoda Neda Božinović - ŽENE U MODERNIZACIJSKIM PROCESIMA U JUGOSLAVIJI I SRBIJI.. Dr Smiljana Đurović - ISTORIJA ŽENA - OPŠTA METODOLOŠKA RAZMATRANJA SA OSVRTOM NA JUGOSLOVENSKI ISTORIJSKI PROSTOR U 20. VEKU ... Dr Anđelka Milić - PATRIJARHALNI POREDAK, REVOLUCIJA I SAZNANJE O POLOŽAJU ŽENE PRILOZI Др Вера Весковик-Вангели ЕДНАКВОСТА НА ЖЕНАТА ВО СОВРЕМЕНОТО ОПШТЕСТВО: ПАРАДОКС ИЛИ ПАРАДИГМА PODACI O AUTORIMA. mek povez, format 16,5 x 23,5 cm , latinica, 580 strana

Ракија: укус историје, вештина прављења, уметност испијања Аутори: Илија Маловић, Зоран Радоман, Владимир Дуловић Наслов: Ракија: укус историје, вештина прављења, уметност испијања Издавач: Mladinska knjiga Страна: 383 повез: тврди Писмо: ћирилица Формат: 21 x 29 cm Година издања: 2022 NOVO prosireno izdanje iz 2022. godine ( prvo izdanje iz 2017. godine rasprodato ). NOVA knjiga!!! U CELOFANU, slike koje sam postavio su preuzete sa interneta. Znaci slike prikazuju knjigu koju cete dobiti, ali ce vam stici u celofanu, potpuno nekoriscena! Садржај УВОД, 13 РАКИЈА КРОЗ ИСТОРИЈУ, 17 ОД АЛКОХОЛА ДО РАКИЈЕ, 19 Алхемија запаљиве воде, или: почеци дестилације алкохола, 20 Алкохол осваја свет (али се још увек не пије!), 22 Од лека до ужитка и добитка, 24 ВАТРЕНА ВОДА СТИЖЕ МЕЂУ СРБЕ, 27 Рођење и крштење ракије, 28 Од турског воћњака до српског казана, 30 БУРНО ПИЋЕ ЗА БУРНА ВРЕМЕНА (XVIII ВЕК), 33 РАКИЈА У СВОЈОЈ ДРЖАВИ (1804-1878), 39 ДОБА РАКИЈЕ (1878-1914), 45 РАКИЈА НА МУКАМА (1918-1945), 53 У МАШИНИ СОЦИЈАЛИЗМА, 59 ТЕХНОЛОГИЈА, 67 ШТА ЈЕ ТО РАКИЈА, 69 Квалитет ракије, 70 Ракија као симбол пркоса, 71 НАЧИНИ ДЕСТИЛАЦИЈЕ РАКИЈЕ, 73 Печење ракије на стари начин, 74 Како се ракија пече данас, 86 Фракциона дестилациј а, 86 Једноставни апарати за прекидну дестилацију, 89 Делови апарата за дестилацију (казана), 90 Мерни инструменти, 92 Апарати за сложену једнократну дестилацију, 94 Дефлегмација и рекгификација, 96 ОДЛЕЖАВАЊЕ РАКИЈЕ И ПОПРАВЉАЊЕ ЊЕНОГ КВАЛИТЕТА, 99 Најчешће мане ракија и њихово поправл»ање, 101 САЗРЕВАЊЕ (СТАРЕЊЕ) РАКИЈЕ, 105 Арома алкохолних пића, 107 Врсте дрвета у коме стари ракија, 108 Винска бурад и ракија, 116 Убрзано старење ракије, 117 ВРСТЕ РАКИЈА, 119 ШЉИВА И ШЉИВОВИЦА, 121 Шлљива у обичајима и традицији, 127 Аутохтоне и ракијске сорте шлљива, 128 Припрема и печење ракије од шлљиве, 140 Са којом се храном слаже шљивовица, 142 ШТА СВЕ МОЖЕМО ДА ОСЕТИМО У ЧАШИ ШЉИВОВИЦЕ, 145 Како се пије ракија, 146 Фазе дегустације, 150 МОЋ УКУСА, 153 Точак укуса код ракије шљивовице, 154 ЈАБУКА И ЈАБУКОВАЧА, 161 Старе и аутохтоне сорте јабука, 164 Новије сорте јабука, 166 Како се пече јабуковача, 171 Како се производи Његово величанство калвадос, 172 Како се производи амерички епл-џек, 172 Како се пије јабуковача, 174 КРУШКА И КРУШКОВАЧА, 177 Старе и аутохтоне сорте крушака, 180 Модерне сорте крушака, 182 Како се пече крушковача, 184 Како се пиј е крушковача, 187 ДУЊА И ДУЊЕВАЧА, 189 Сорте дуња, 191 Како се пече дуњевача, 192 Како се пиј е дуњевача, 193 КАЈСИЈА И КАЈСИЈЕВАЧА, 195 Сорте кајсија, 197 Како се пече кајсијевача, 200 Како се пије кајсијевача, 202 БРЕСКВА И БРЕСКОВАЧА, 205 Сорте бресака, 206 Како се пече бресковача, 208 Како се пије бресковача, 208 ГРОЖЂЕ И РАКИЈЕ ОД ГРОЖЂА, 211 Сорте грожђа за ракију, 214 Како се пече лозова ракија, 218 Берба грожђа, 218 Муљање грожђа, 218 Укомљавање, 218 Како се пече комовица, 220 Како се користи комовица, 220 Како се пије лозова ракија, 222 ВИЊАК, 225 Како је све почело, 226 Производња вињака, 229 Како се пије вињак, 230 ВИШЊЕВАЧА И ТРЕШЊЕВАЧА, 235 Сорте вишања, 236 Сорте трешања, 237 Како се производе, 238 Ликери од вишања и трешања, 240 Како се пију, 242 МАЛИНА И МАЛИНОВАЧА, 245 Сорте малине, 246 Како се пече малиновача, 248 Како се пије малиновача, 248 МЕД И МЕДОВАЧА, 251 Медовача, медовина или медица?, 252 Како се производи права медовача, 254 Како се пије медовача, 254 СРПСКА КЛЕКОВАЧА, 257 Српска верзија џина или нешто више, 259 Историјат клековаче у Србији, 260 Ужичке клековаче, 262 Бајинобаштанска клековача, 263 Клековача са планине Таре, 263 Како се добија српска клековача, 263 Како се пије клековача, 266 ТРАВАРИЦА, 269 Лечење уз помоћ ракије, 270 Кад је ракија делотворнија од чајева, 272 Како се праве траварице, 273 Врсте траварица, 274 НЕСТАЛЕ И РЕТКЕ ВРСТЕ РАКИЈА, 281 Нестале ракије, 282 Ретке ракије, 288 КУВАНА РАКИЈА И КОКТЕЛИ С РАКИЈОМ, 293 Коктели, 295 Све је у рецептури, 296 Рецепти за ракијске коктеле, 297 ДЕСТИЛЕРИЈЕ, 309 РАКИЈСКИ КОМБИНАТИ, 311 Навип, 312 Прокупац, 316 Рубин, 317 Таково, 319 МАНАСТИРСКЕ ДЕСТИЛЕРИЈЕ, 321 Манастир Буково, 322 Манастир Ковиљ, 322 Манастир Лелић, 323 ПРИВАТНЕ ДЕСТИЛЕРИЈЕ, 325 ББ Клековача д.о.о., 326 Бојковчанка, 327 Р. Б. Глобал, 328 Дестилерија Зарић, 329 Promont Group d.о.о., 330 Флорес, 331 МАЛИ РАКИЈСКИ ПОДРУМИ, 333 Аламбик Арт д.о.о., 334 Алексић Први д.о.о., 335 Виница Антић, 336 Атлић, СЗР Радовача, 336 033 Бенишек-Веселиновић, 337 Дестилерија Богдановић, 338 СЗТР Бонитас, 338 Мали подрум Гајић, 338 Гегула, 339 Дибонис, 340 СЗР Златна долина, 340 Урбана дестилерија, 342 Ракија Јараковић, 343 ПодрумЈеша, 343 Подрум Лукић, 344 Подрум Марић, 345 Вељко и синови, Подрум Миловановић-Шкорић, 345 Минићева кућа ракије, 346 Подрум Новићевић, 346 Газдинство Павле Паунић, 347 ЗР Воћне ракије Плазинић, 348 Винарија Познанић, 348 Подрум „ПП”, 349 Примагд.о.о., 349 БГ Рабел д.о.о., 350 Дестилерија Српско звоно, 350 Подрум Стојана Тасића, 351 Тим д.о.о., 352 Тим, 352 Браћа Томашевић д.о.о., 353 Токд. д.о.о., 353 Дестилерија Хуберт 1924, 354 Пољопривредно газдинство Читаковић, 355 ПОСЕБАН ДОДАТАК, 357 РАКИЈСКИ ФЕСТИВАЛИ, 359 Ракијада у Прањанима, 360 Фестивал српске ракије, 360 Парастос дуду, 362 Шљивовачки сајам домаће ракије, 362 Шумадијска краљица, 364 Дани шљиве, 364 Сајам шљиве, 365 Гледићка ракијада, 366 Жестивал, 367 Дани ракије, 368 Смотра ракије шљивовице Ибарске долине, 368 Фестивал младе ракије, 368 Ракијада у Баљевцу, 369 Никољдански фестивал ракије, 369 Ракија фест - Balkan Urban Experience 370 ОСТАЛИ ФЕСТИВАЛИ, 373 КАКВА ЈЕ БУДУЋНОСТ СРПСКЕ РАКИЈЕ, 375 Препознавање и брендирање традиције, 376 Препознавање и пласирање квалитета 377 Однос према традицији, 378 Будућност српске ракије, 379 РАКИЈУ НЕ МОРАТЕ ДА ПИЈЕТЕ, АЛИ МОРАТЕ ДА ЈЕ ИМАТЕ! Ракија је одувек у нашем народу важила за лек, а ми као народ смо се дичили својом вештином да „печемо” савршену домаћу шљивовицу, али и лозовачу, јабуковачу, дудовачу, дуњевачу, крушковачу и ракију од сваког другог воћа или меда, а некада и од кукурузног брашна, тикве, жита, кромпира или хлеба. Дакле, што у уста то у ракију! Сада имате прилику да у новој књизи РАКИЈА сазнате све о историји, производњи и технологији, врстама ракије, дестилеријама и фестивалима као и како да конзумирате и препознате добру ракију – традиционално пиће у Срба. Аутори ове књиге (Зоран Радоман, Владимир Дуловић и Илија Маловић) упустили су се у вишегодишње истраживање историје, традиције и културе производње ракије и уживања у њој. Књига је написана на занимљив и приступачан начин и обогаћена је са више од 400 сјајних фотографија које је већим делом усликао фотограф Драган Боснић. Сазнајте све о РАКИЈИ на једном месту! Да ли знате да је... ... 1921. године у тадашњој Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца у Управи за заштиту индустријске својине казан за печење ракије уписан као патент под редним бројем један (осмислио 1909. године Јовановић Милан, казанџија из Новог Сада) ... Србија крајем XИX века била највећи светски произвођач шљива и шљивовице ... просечан губитак у запремини течности код шљивовице 4% годишње (такозвани анђеоски део – нуспојава старења у дрвеном суду) ... за арому и укус ракије заслужно и дрво од кога је суд за чување направљен као и време које ракија проведе у истом ... млада јабуковача често основа за специјалне ракије – траварице ... комовица (ракија од грожђа) наша најстарија ракија ... за литар малиноваче јачине 40% алкохола потребно 1,2 килограма смрзнуте малине (савремени технолошки поступак) или 16 кг свеже малине (класичан поступак ферментације и дестилације) ... израз „медени месец” (време испуњено љубављу, здрављем и безбрижношћу) повезан са медовином или вином од меда (током првог месеца брака младенци би, по обичају, испијали велике количине медовине за коју се веровало да има афродизијачка својства) ... биљка жута линцура због неконтролисаног брања добила статус угрожене врсте и законом је заштићена ... чокањ (фраклић, фићок) данас симбол за домаћу ракију, некада служио искључиво за испијање меке ракије која није имала нарочито леп мирис Значајно место у нашој традицији има ракија – понос сваког домаћина из Србије, а ово је књига која заслужује почасно место у библиотеци сваке породице.

Winston S. Churchill - The Second World War (6 volume set) Cassell & Co Limited, 1948-54 tvrdi povez stanje: dobro, potpis na predlistu. The Gathering Storm (1948) Their Finest Hour (1949) The Grand Alliance (1950) The Hinge of Fate (1950) Closing the Ring (1951) Triumph and Tragedy (1953) The definitive, Nobel Prize–winning history of World War II, universally acknowledged as a magnificent historical reconstruction and an enduring work of literature From Britain`s darkest and finest hour to the great alliance and ultimate victory, the Second World War remains the most pivotal event of the twentieth century. Winston Churchill was not only the war`s greatest leader, he was the free world`s singularly eloquent voice of defiance in the face of Nazi tyranny, and it`s that voice that animates this six-volume history. Remarkable both for its sweep and for its sense of personal involvement, it begins with The Gathering Storm; moves on to Their Finest Hour, The Grand Alliance, The Hinge of Fate, and Closing the Ring; and concludes with Triumph and Tragedy. A History of the English Speaking Peoples Volume I Based on the research of modern historians as well as a wealth of primary source material, Churchill’s popular and readable A History of the English-Speaking Peoples was respected by scholars as well as the public in its day - a testament both to its integrity as a work of historical scholarship and its accessibility to laypeople. Churchill used primary sources to masterful effect, quoting directly from a range of documents, from Caesar’s invasions of Britain to the beginning of the First World War, to provide valuable insights into those figures who played a leading role in British history. In The Birth of Britain, the first of the four-volume series, Churchill guides the reader through the establishment of the constitutional monarchy, the parliamentary system, and the people who played lead roles in creating democracy in England. Table of Contents: Front matter Acknowledgments pp. v–vi Preface pp. vii–xvii Book I The Island Race Chapter I. Britannia pp. 3–14 Chapter II. Subjugation pp. 15–27 Chapter III. The Roman Province pp. 28–36 Chapter IV. The Lost Island pp. 37–54 Chapter V. England pp. 55–68 Chapter VI. The Vikings pp. 69–81 Chapter VII. Alfred the Great pp. 82–101 Chapter VIII. The Saxon Dusk pp. 102–118 Book II The Making of the Nation Chapter I. The Norman Invasion pp. 121–130 Chapter II. William the Conqueror pp. 131–140 Chapter III. Growth Amid Turmoil pp. 141–156 Chapter IV. Henry Plantagenet pp. 157–169 Chapter V. The English Common Law pp. 170–177 Chapter VI. Cœur De Lion pp. 178–189 Chapter VII. Magna Carta pp. 190–202 Chapter VIII. On the Anvil pp. 203–214 Chapter IX. The Mother of Parliaments pp. 215–223 Chapter X. King Edward I pp. 224–243 Chapter XI. Bannockburn pp. 244–251 Chapter VII. Scotland and Ireland pp. 252–261 Chapter XIII. The Long-Bow pp. 262–277 Chapter XIV. The Black Death pp. 278–286 Book III The End of the Feudal Age Chapter I. King Richard II and the Social Revolt pp. 289–307 Chapter II. The Usurpation of Henry Bolingbroke pp. 308–314 Chapter III. The Empire of Henry V pp. 315–324 Chapter IV. Joan of Arc pp. 325–333 Chapter V. York and Lancaster pp. 334–346 Chapter VI. The Wars of the Roses pp. 347–360 Chapter VII. The Adventures of Edward IV pp. 361–377 Chapter VIII. Richard III pp. 378–396 Index pp. 397–416 ________________________________________________ The Second World War Volume II Their Finest Hour Winston Churchill`s monumental The Second World War, is a six volume account of the struggle between the Allied Powers in Europe against Germany and the Axis. Told by British Prime Minister Winston Churchill, this book is also the story of one nation`s heroic role in the fight against tyranny. Having learned a lesson at Munich they would never forget, the British refused to make peace with Hitler, defying him even after France had fallen and it seemed as though the Nazis were unstoppable. In Their Finest Hour, Churchill describes the invasion of France and a growing sense of dismay in Britain. Should Britain meet France`s desperate pleas for reinforcements or husband their resources in preparation for the inevitable German assault? In the book`s second half, entitled simply `Alone,` Churchill discusses Great Britain`s position as the last stronghold against German conquest: the battle for control of the skies over Britain, diplomatic efforts to draw the United States into the war, and the spreading global conflict. Acknowledgments pp. v–vi Preface pp. vii–viii Part Book IV. Renaissance and Reformation Chapter I. The Round World pp. 3–12 Chapter II. The Tudor Dynasty pp. 13–21 Chapter III. King Henry VIII pp. 22–30 Chapter IV. Cardinal Wolsey pp. 31–42 Chapter V. The Break with Rome pp. 43–56 Chapter VI. The End of the Monasteries pp. 57–68 Chapter VII. The Protestant Struggle pp. 69–81 Chapter VIII. Good Queen Bess pp. 82–95 Chapter IX. The Spanish Armada pp. 96–105 Chapter X. Gloriana pp. 106–116 Part Book V. The Civil War Chapter I. The United Crowns pp. 119–131 Chapter II. The Mayflower pp. 132–142 Chapter III. Charles I and Buckingham pp. 143–152 Chapter IV. The Personal Rule pp. 153–168 Chapter V. The Revolt of Parliament pp. 169–184 Chapter VI. The Great Rebellion pp. 185–198 Chapter VII. Marston Moor and Naseby pp. 199–207 Chapter VIII. The Axe Falls pp. 208–224 Part Book VI. The Restoration Chapter I. The English Republic pp. 227–238 Chapter II. The Lord Protector pp. 239–252 Chapter III. The Restoration pp. 253–266 Chapter IV. The Merry Monarch pp. 267–282 Chapter V. The Popish Plot pp. 283–291 Chapter VI. Whig and Tory pp. 292–303 Chapter VII. The Catholic King pp. 304–313 Chapter VIII. The Revolution of 1688 pp. 314–326 Index pp. 327–345 ______________________________ The Second World War Volume III The Grand Alliance Winston Churchill`s monumental The Second World War, is a six volume account of the struggle between the Allied Powers in Europe against Germany and the Axis. Told by British Prime Minister Winston Churchill, this book is also the story of one nation`s heroic role in the fight against tyranny. Having learned a lesson at Munich they would never forget, the British refused to make peace with Hitler, defying him even after France had fallen and it seemed as though the Nazis were unstoppable. The Grand Alliance describes the end of an extraordinary period in British military history in which Britain stood alone against Germany. Two crucial events brought an end of Britain`s isolation. First is Hitler`s decision to attack the Soviet Union, opening up a battle front in the East and forcing Stalin to look to the British for support. The second event is the bombing of Pearl Harbor. U.S. support had long been crucial to the British war effort, and Churchill documents his efforts to draw the Americans to aid, including correspondence with President Roosevelt. Moral of the Work pp. v–vi Acknowledgements pp. vii–viii Introduction pp. ix–xii Preface pp. xiii–xiv The Grand Alliance pp. xv–xviii Book I Germany Drives East Chapter I. The Desert and the Balkans pp. 3–19 Chapter II. The Widening War pp. 20–33 Chapter III. Blitz and Anti-Blitz pp. 34–49 Chapter IV. The Mediterranean War Chapter IV. The Mediterranean War pp. 50–69 Chapter V. Conquest of the Italian Empire pp. 70–82 Chapter VI. Decision to Aid Greece pp. 83–97 Chapter VII. The Battle of the Atlantic 1941 : The Western Approaches pp. 98–117 Chapter VIII. The Battle of the Atlantic 1941 : American Intervention pp. 118–137 Chapter IX. Yugoslavia pp. 138–155 Chapter X. The Japanese Envoy pp. 156–172 Chapter XI. The Desert Flank. Rommel. Tobruk pp. 173–192 Chapter XII. The Greek Campaign pp. 193–210 Chapter XIII. Tripoli and “Tiger” pp. 211–223 Chapter XIV. The Revolt in Iraq pp. 224–237 Chapter XV. Crete : The Advent pp. 238–251 Chapter XVI. Crete : The Battle pp. 252–269 Chapter XVII. The Fate of the “Bismarck” pp. 270–286 Chapter XVIII. Syria pp. 287–297 Chapter XIX. General Wavell’s Final Effort : “Battleaxe” pp. 298–314 Chapter XX. The Soviet Nemesis pp. 315–334 Book II War Comes To America Chapter XXI. Our Soviet Ally pp. 337–352 Chapter XXII. An African Pause. Defence of Tobruk pp. 353–372 Chapter XXIII. My Meeting With Roosevelt pp. 373–384 Chapter XXIV. The Atlantic Charter pp. 385–400 Chapter XXV. Aid to Russia pp. 401–422 Chapter XXVI. Persia and the Middle East : Summer and Autumn 1941 pp. 423–444 Chapter XXVII. The Mounting Strength of Britain : Autumn 1941 pp. 445–464 Chapter XXVIII. Closer Contacts with Russia : Autumn and Winter 1941 pp. 465–477 Chapter XXIX. The Path Ahead pp. 478–493 Chapter XXX. Operation “Crusader” Ashore, Aloft, and Afloat pp. 494–513 Chapter XXXI. Japan pp. 514–536 Chapter XXXII. Pearl Harbour! pp. 537–554 Chapter XXXIII. A Voyage Amid World War pp. 555–571 Chapter XXXIV. Proposed Plan and Sequence of the War pp. 572–586 Chapter XXXV. Washington and Ottawa pp. 587–603 Chapter XXXVI. Anglo-American Accords pp. 604–618 Chapter XXXVII. Return to Storm pp. 619–630 Appendices pp. 631–786 Index pp. 787–818 ____________________________________________ The Second World War Volume IV The Hinge of Fate Winston Churchill`s monumental The Second World War, is a six volume account of the struggle between the Allied Powers in Europe against Germany and the Axis. Told by British Prime Minister Winston Churchill, this book is also the story of one nation`s heroic role in the fight against tyranny. Having learned a lesson at Munich they would never forget, the British refused to make peace with Hitler, defying him even after France had fallen and it seemed as though the Nazis were unstoppable. The Hinge of Fate is the dramatic account of the Allies` changing fortunes. In the first half of the book, Churchill describes the fearful period in which the Germans threaten to overwhelm the Red Army, Rommel dominates the war in the desert, and Singapore falls to the Japanese. In the span of just a few months, the Allies begin to turn the tide, achieving decisive victories at Midway and Guadalcanal, and repulsing the Germans at Stalingrad. As confidence builds, the Allies begin to gain ground against the Axis powers. Moral of the Work pp. v–vi Acknowledgements pp. vii–viii Introduction pp. ix–xii Preface pp. xiii–xiv Theme of the Volume pp. xv–xviii Book I The Onslaught of Japan Chapter I. Australasian Anxieties pp. 3–17 Chapter II. The Setback in the Desert pp. 18–31 Chapter III. Penalties in Malaya pp. 32–52 Chapter IV. A Vote of Confidence pp. 53–64 Chapter V. Cabinet Changes pp. 65–80 Chapter VI. The Fall of Singapore pp. 81–94 Chapter VII. The U-Boat Paradise pp. 95–117 Chapter VIII. The Loss of the Dutch East Indies pp. 118–133 Chapter IX. The Invasion of Burma pp. 134–151 Chapter X. Ceylon and the Bay of Bengal pp. 152–166 Chapter XI. The Shipping Stranglehold pp. 167–180 Chapter XII. India : The Cripps Mission pp. 181–196 Chapter XIII. Madagascar pp. 197–212 Chapter XIV. American Naval Victories : The Coral Sea And Midway Island pp. 213–227 Chapter XV. The Arctic Convoys 1942 pp. 228–247 Chapter XVI. The Offensive in the Æther pp. 248–259 Chapter XVII. Malta and the Desert pp. 260–279 Chapter XVIII. “Second Front Now!” April 1942 pp. 280–291 Chapter XIX. The Molotov Visit pp. 292–308 Chapter XX. Strategic Natural Selection pp. 309–318 Chapter XXI. Rommel Attacks pp. 319–335 Chapter XXII. My Second Visit to Washington pp. 336–350 Chapter XXIII. The Vote of Censure pp. 351–368 Book-II Africa Redeemed Chapter XXIV. The Eighth Army at Bay pp. 371–389 Chapter XXV. Decision for “Torch” pp. 390–407 Chapter XXVI. My Journey to Cairo. Changes in Command pp. 408–424 Chapter XXVII. Moscow : The First Meeting pp. 425–435 Chapter XXVIII. Moscow : A Relationship Established pp. 436–451 Chapter XXIX. Return to Cairo pp. 452–470 Chapter XXX. The Final Shaping of “Torch” pp. 471–492 Chapter XXXI. Suspense and Strain pp. 493–504 Chapter XXXII. Soviet “Thank You” pp. 505–525 Chapter XXXIII. The Battle of Alamein pp. 526–541 Chapter XXXIV. The Torch is Lit pp. 542–564 Chapter XXXV. The Darlan Episode pp. 565–580 Chapter XXXVI. Problems of Victory pp. 581–591 Chapter XXXVII. Our Need to Meet pp. 592–603 Chapter XXXVIII. The Casablanca Conference pp. 604–62 Chapter XXXIX. Adana and Tripoli pp. 623–642 Chapter XL. Home to Trouble pp. 643–662 Chapter XLI. Russia and the Western Allies pp. 663–681 Chapter XLII. Victory in Tunis pp. 682–698 Chapter XLIII. My Third Visit to Washington pp. 699–714 Chapter XLIV. Problems of War and Peace pp. 715–725 Chapter XLV. Italy : The Goal pp. 726–744 Back matter Appendices pp. 745–874 Index pp. 875–919 ________________________________________________________ The Second World War Volume V Moral of the Work pp. v–vi Acknowledgements pp. vii–viii Introduction pp. ix–xii Preface pp. xiii–xiv Theme of the Volume pp. xv–xvi Closing the Ring pp. xvii–xviii Book I Italy Won Chapter I. The Command of the Seas : Guadalcanal and New Guinea pp. 3–22 Chapter II. The Conquest of Sicily : July and August 1943 pp. 23–39 Chapter III. The Fall of Mussolini pp. 40–60 Chapter IV. Westward Ho! : Synthetic Harbours pp. 61–71 Chapter V. The Quebec Conference : “Quadrant” pp. 72–87 Chapter VI. Italy : The Armistice pp. 88–104 Chapter VII. The Invasion of Italy : At the White House Again pp. 105–123 Chapter VIII. The Battle of Salerno : A Homeward Voyage pp. 124–137 Chapter IX. A Spell at Home pp. 138–152 Chapter X. Tensions with General De Gaulle pp. 153–165 Chapter XI. The Broken Axis : Autumn 1943 pp. 166–179 Chapter XII. Island Prizes Lost pp. 180–200 Chapter XIII. Hitler’s “Secret Weapon” pp. 201–213 Chapter XIV. Deadlock on the Third Front pp. 214–227 Chapter XV. Arctic Convoys Again pp. 228–246 Chapter XVI. Foreign Secretaries’ Conference in Moscow pp. 247–266 Chapter XVII. Advent of the Triple Meeting the High Commands pp. 267–284 Book II Teheran To Rome Chapter XVIII. Cairo pp. 287–301 Chapter XIX. Teheran : The Opening pp. 302–316 Chapter XX. Conversations and Conferences pp. 317–330 Chapter XXI. Teheran : The Crux pp. 331–343 Chapter XXII. Teheran : Conclusions pp. 344–360 Chapter XXIII. Cairo Again. The High Command pp. 361–371 Chapter XXIV. In Carthage Ruins : Anzio pp. 372–387 Chapter XXV. At Marrakesh : Convalescence pp. 388–407 Chapter XXVI. Marshal Tito and Yugoslavia pp. 408–423 Chapter XXVII. The Anzio Stroke pp. 424–437 Chapter XXVIII. Italy : Cassino pp. 438–455 Chapter XXIX. The Mounting Air Offensive pp. 456–469 Chapter XXX. The Greek Torment pp. 470–488 Chapter XXXI. Burma And Beyond pp. 489–503 Chapter XXXII. Strategy Against Japan pp. 504–513 Chapter XXXIII. Preparations for “Overlord” pp. 514–527 Chapter XXXIV. Rome : May 11–June 9 pp. 528–541 Chapter XXXV. On The Eve pp. 542–558 Appendix B. List of Code-Names pp. 562–563 Appendix C. Prime Minister’s Personal Minutes and Telegrams : June 1943–May 1944 pp. 564–630 Appendix D. Monthly Totals of Shipping Losses, British, Allied, and Neutral by Enemy Action p. 631 Appendix E. Summary Of Order Of Battle, German And Italian Divisions, On September 8, 1943 pp. 632–634 Appendix F. The Release of the Mosleys Constitutional Issues pp. 635–637 Appendix G. Ministerial Appointments, June 1943–May 1944 pp. 638–640 Index pp. 641–673 ____________________________________ The Second World War Volume VI Triumph and Tragedy Moral of the Work pp. v–vi Acknowledgements pp. vii–viii Introduction pp. ix–xii Preface pp. xiii–xiv Theme of the Volume pp. xv–xvi Book I The Tide Of Victory Chapter I. D Day pp. 3–14 Chapter II. Normandy To Paris pp. 15–33 Chapter III. The Pilotless Bombardment pp. 34–49 Chapter IV. Attack on the South of France? pp. 50–62 Chapter V. Balkan Convulsions the Russian Victories pp. 63–74 Chapter VI. Italy and the Riviera Landing pp. 75–91 Chapter VII. Rome The Greek Problem pp. 92–103 Chapter VIII. Alexander’s Summer Offensive pp. 104–112 Chapter IX. The Martyrdom of Warsaw pp. 113–128 Chapter X. The Second Quebec Conference pp. 129–142 Chapter XI. Advance in Burma pp. 143–152 Chapter XII. The Battle of Leyte Gulf pp. 153–164 Chapter XIII. The Liberation of Western Europe pp. 165–179 Chapter XIV. Prelude to A Moscow Visit pp. 180–196 Chapter XV. October in Moscow pp. 197–212 Chapter XVI. Paris pp. 213–228 Chapter XVII. Counter-Stroke in the Ardennes pp. 229–246 Chapter XVIII. British Intervention in Greece pp. 247–266 Chapter XIX. Christmas at Athens pp. 267–284 Book II The Iron Curtain Chapter XX. Preparations for a New Conference pp. 287–301 Chapter XXI. Yalta : Plans for World Peace pp. 302–318 Chapter XXII. Russia and Poland : The Soviet Promise pp. 319–339 Chapter XXIII. Yalta Finale pp. 340–352 Chapter XXIV. Crossing the Rhine pp. 353–366 Chapter XXV. The Polish Dispute pp. 367–385 Chapter XXVI. Soviet Suspicions pp. 386–398 Chapter XXVII. Western Strategic Divergences pp. 399–411 Chapter XXVIII. The Climax : Roosevelt’s Death pp. 412–423 Chapter XXIX. Growing Friction with Russia pp. 424–439 Chapter XXX. The Final Advance pp. 440–453 Chapter XXXI. Alexander’s Victory in Italy pp. 454–462 Chapter XXXII. The German Surrender pp. 463–479 Chapter XXXIII. An Uneasy Interlude pp. 480–494 Chapter XXXIV. The Chasm Opens pp. 495–507 Chapter XXXV. The End of the Coalition pp. 508–519 Chapter XXXVI. A Fateful Decision pp. 520–531 Chapter XXXVII. The Defeat of Japan pp. 532–544 Chapter XXXVIII. Potsdam : The Atomic Bomb pp. 545–559 Chapter XXXIX. Potsdam : The Polish Frontiers pp. 560–577 Chapter XL. The end of My Account pp. 578–584 Back matter Appendices Appendix A. Appendix A p. 587 Appendix B. List of Code-Names p. 588 Appendix C. Prime Minister’s Directives, Personal Minutes, and Telegrams June 1944–July 1945 pp. 589–655 Appendix D. The Attack on the South of France pp. 656–664 Appendix E. Monthly Totals of Shipping Losses, British, Allied, and Neutral, by Enemy Action p. 665 Appendix F. Prime Minister’s Victory Broadcast, May 13, 1945 pp. 666–673 Appendix G. The Battle of the Atlantic Merchant Ships Sunk by U-Boat in the Atlantic p. 674 Appendix H. Ministerial Appointments, June 1944–May 1945 pp. 675–678 Index pp. 679–716 Nonfiction, History, WWII, Vinston Leonard Spenser Čerčil

Veoma dobro očuvano, 12 tomova prepiske. Retko u ponudi u kompetu i u ovakvom stanju. PREPISKA VUKA STEFANOVIĆA KARADŽIĆA Izdavačko preduzeće „Prosveta“ ekskluzivni je izdavač kritičkog izdanja Sabranih dela Vuka Stefanovića Karadžića, a 13 tomova tih dela, od ukupno 37, otpada na Vukovu prepisku. Vuk Karadžić je tokom više pola veka života u svom najzrelijem dobu napisao preko pet hiljada pisama na više od hiljadu adresa pojedinaca i institucija širom Evrope. Originali njegovih pisama nalaze se u mnogim značajnim evropskim bibliotekama, a nema boljih svedočenja o značajnim događajima iz 19. veka od Vukove prepiske. Kupovinom preostalih primeraka (rasparenih) Vukovih dela i drugih značajnih izdanja pomažete opstanak Izdavačkog preduzeća „Prosveta“, teško pogođenog neuspelom i „sumnjivom“ privatizacijom, ali i doprinosite da ove knjige budu sačuvane u školskim i drugim bibliotekama u Srbiji. Vuk Stefanović Karadžić (1787-1864), veliki srpski reformator jezika i pisma, rođen je u Tršiću kod Loznice. Samouk, veći deo života je proveo u Beču, gde je i umro. Posle propasti Prvog srpskog ustanka 1813. godine, u Beču je upoznao slovenačkog naučnika Jerneja Kopitara, koji ga je podstakao na sakupljanje narodnih pesama i umotvorina, kao i na rad na jeziku i pravopisu srpskog jezika, te se smatra ocem srpske jezičke pismenosti. Radom koji je decenijama trebao veliki broj naučnih i kulturnih radnika, stvorio je značajan krug pristalica, ali i mnogobrojne neprijatelje. Prijatelje je našao u najistaknutijim umovima tadašnje Evrope, a univerzitet u Jeni dao mu je titulu počasnog doktora. Zahvaljujući Vuku St. Karadžiću, srpske narodne pesme postale su poznate i cenjene širom Evrope. 1847. godine Vukova reforma u jeziku donela je pobedu njegovih ideja i dokaz da se na „Vukovom jeziku“ mogu pisati umetnička dela. Naime, te godine izlaze pesme Branka Radičevića i knjiga Đure Daničića „Rat za srpski jezik i pravopis“, u kojoj je argumentovano dokazana opravdanost Vukovih jezičkih postavki. Vukovo delo imalo je ogroman uticaj i na ostale južnoslovenske narode, kao i na učvršćivanje kulturnih i nacionalnih veza. Kao posledica novih shvatanja, došlo je do tzv. Književnog dogovora u Beču 1850. godine; tu su se predstavnici srpskog i hrvatskog narodnog života dogovorili o uvođenju jednistvenog književnog jezika kod oba naroda. Godine 1964. „Prosveta“ je u okviru izdavanja sabranih dela srpskih pisaca počela da objavljuje celokupna dela Vuka St. Karadžića. Bilo je planirano da se sve objavi u 40 tomova. Glavni zadatak ove edicije bio je da se sakupe, srede i pripreme svi Vukovi tekstovi, objavljeni i do tada neobjavljeni, i da se pojedini spisi obrade kritičkim komentarima koji će odgovarati sadašnjem trenutku stanja proučavalaca mnogostrukog Vukovog dela. Štampana su sledeća dela: 1. VUK – PREPISKA 1 2. VUK – PREPISKA 2 3. VUK – PREPISKA 3 4. VUK – PREPISKA 4 5. VUK - PREPISKA 5 (1833 – 1836) 6. VUK - PREPISKA 6 (1837 - 1842) 7. VUK - PREPISKA 7 (1843 - 1847) 8. VUK - PREPISKA 8 (1848 - 1850) 9. VUK - PREPISKA 9 (1851 – 1852) 10. VUK - PREPISKA 10 (1853 - 1854) 11. VUK - PREPISKA 11 (1855 - 1859) 12. VUK - PREPISKA 12 (1860 - 1862) 13. VUK – PREPISKA 13 14. VUK - O JEZIKU I KNJIŽEVNOSTI 1 15. VUK - O JEZIKU I KNJIŽEVNOSTI 2 16. VUK - O JEZIKU I KNJIŽEVNOSTI 3 17. SRPSKI RIJEČNIK 18. SRPSKI RIJEČNIK 1 – VUK ST. KARADžIĆ 19. SRPSKI RIJEČNIK 2 – VUK ST. KARADžIĆ 20. VUK - DANICA (1826, 1827, 1828, 1829, 1834) 21. BIBLIOGRAFIJA SPISA VUKA STEFANOVIĆA KARADžIĆA 22. NOVI ZAVJET - VUK ST. KARADžIĆ 23. SRPSKE NARODNE POSLOVICE - VUK ST. KARADžIĆ 24. DEUTSCH - SERBISCHES WORTERBUCH 25. O CRNOJ GORI – RAZNI SPISI - VUK ST. KARADžIĆ 26. PJESMARICA - VUK ST. KARADžIĆ 27. ISTORIJSKI SPISI 1 - VUK ST. KARADžIĆ 28. ISTORIJSKI SPISI 2 - VUK ST. KARADžIĆ 29. ETNOGRAFSKI SPISI - VUK ST. KARADžIĆ 30. SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE - VUK ST. KARADžIĆ 31. SRPSKE NARODNE PJESME 1 32. SRPSKE NARODNE PJESME 2 33. SRPSKE NARODNE PJESME 3 34. SRPSKE NARODNE PJESME 4 35. GRAĐA O ŽIVOTU I RADU VUKA ST. KARADŽIĆA 37. REGISTRI Do sada je izašlo 37 knjiga. Pre 5 godina, 2014. godine, izašla je 37. knjiga. Po obimu i kritičkoj obradi, ovo izdanje predstavlja najveći izdavački poduhvat u Srbiji. Kada sav posao na izdavanju sabranih dela bude završen (treba da izađu još 3 knjige), to će biti pravi naučni spomenik jednoj od najvećih pojava u istoriji i kulturi ne samo srpskog naroda. Sve knjige štampane su na specijalnoj bezdrvnoj ofsetnoj štampanoj hartiji formata 15x22 i povezane u platno sa zlatotiskom. Vuk Stefanović Karadžić (Tršić, 6. novembar 1787 – Beč, 7. februar 1864) bio je prvi srpski lingvista u 19. veku, reformator srpskog jezika, sakupljač narodnih umotvorina i pisac prvog rečnika srpskog jezika. Vuk je najznačajnija ličnost srpske književnosti prve polovine XIX veka. Rođen u vreme zlo i mučno, u dane kada se činjaše da je skoro ugašen život srpskog naroda. Vuk je stao na snagu u vreme junačko. Stekao je i nekoliko počasnih doktorata. Imao je nekoliko braće i sestara koji su umrli. U tadašnje vreme se verovalo da je to zbog duhova i veštica. Posle smrti dosta njegove braće njegovi roditelji su mu dali ime Vuk da bi to ime oteralo duhove i veštice. Učestvovao je u Prvom srpskom ustanku kao pisar i činovnik u Negotinskoj krajini, a nakon sloma ustanka preselio se u Beč, 1813. godine. Tu je upoznao Jerneja Kopitara, cenzora slovenskih knjiga, na čiji je podsticaj krenuo u prikupljanje srpskih narodnih pesama, reformu ćirilice i borbu za uvođenje narodnog jezika u srpsku književnost. Vukovim reformama u srpski jezik je uveden fonetski pravopis, a srpski jezik je potisnuo slavenosrpski jezik koji je u to vreme bio jezik obrazovanih ljudi. Tako se kao najvažnije godine Vukove reforme ističu 1818, 1836, 1839, 1847. i 1852. Vuk Stefanović Karadžić je rođen 1787. godine u Tršiću blizu Loznice, u porodici u kojoj su deca umirala, pa je po narodnom običaju, dobio ime Vuk kako mu veštice i duhovi ne bi naudili. Njegova porodica se doselila iz Crne Gore iz Drobnjaka. Majka Jegda, devojački Zrnić, rodom je iz Ozrinića kod Nikšića. Pisanje i čitanje je naučio od rođaka Jevte Savića Čotrića, koji je bio jedini pismen čovek u kraju. Obrazovanje je nastavio u školi u Loznici, ali je nije završio zbog bolesti. Školovanje je kasnije nastavio u manastiru Tronoši. Kako ga u manastiru nisu učili, nego terali da čuva stoku, otac ga je vratio kući. Na početku Prvog srpskog ustanka, Vuk je bio pisar kod cerskog hajdučkog harambaše Đorđa Ćurčije. Iste godine je otišao u Sremske Karlovce da se upiše u gimnaziju, ali je sa 17 godina bio prestar. Jedno vreme je proveo u tamošnjoj bogosloviji, gde je kao profesor radio Lukijan Mušicki. Ne uspevši da se upiše u karlovačku gimnaziju, on odlazi u Petrinju, gde je proveo nekoliko meseci učeći nemački jezik. Kasnije stiže u Beograd da upozna Dositeja Obradovića, učenog čoveka i prosvetitelja. Vuk ga je zamolio za pomoć kako bi nastavio sa obrazovanjem, ali ga je Dositej odbio. Vuk je razočaran otišao u Jadar i počeo da radi kao pisar kod Jakova Nenadovića. Zajedno sa rođakom Jevtom Savićem, koji je postao član Praviteljstvujuščeg sovjeta, Vuk je prešao u Beograd i u Sovjetu je obavljao pisarske poslove. Kad je Dositej otvorio Veliku školu u Beogradu, Vuk je postao njen đak. Ubrzo je oboleo i otišao je na lečenje u Novi Sad i Peštu, ali nije uspeo da izleči bolesnu nogu, koja je ostala zgrčena. Hrom, Vuk se 1810. vratio u Srbiju. Pošto je kraće vreme u Beogradu radio kao učitelj u osnovnoj školi, Vuk je sa Jevtom Savićem prešao u Negotinsku krajinu i tamo obavljao činovničke poslove. Nakon propasti ustanka 1813. Vuk je sa porodicom prešao u Zemun, a odatle odlazi u Beč. Tu se upoznao sa Bečlijkom Anom Marijom Kraus, kojom se oženio. Vuk i Ana imali su mnogo dece od kojih su svi osim kćerke Mine i sina Dimitrija, umrli u detinjstvu i ranoj mladosti (Milutin, Milica, Božidar, Vasilija, dvoje nekrštenih, Sava, Ruža, Amalija, Aleksandrina). U Beču je takođe upoznao cenzora Jerneja Kopitara, a povod je bio jedan Vukov spis o propasti ustanka. Uz Kopitarevu pomoć i savete, Vuk je počeo sa sakupljanjem narodnih pesama i sa radom na gramatici narodnog govora. Godine 1814. je u Beču objavio zbirku narodnih pesama koju je nazvao „Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica“. Iste godine je Vuk objavio „Pismenicu serbskoga jezika po govoru prostoga naroda napisanu“, prvu gramatiku srpskog jezika na narodnom govoru. Iduće godine je izdao drugu zbirku narodnih pesama pod imenom „Narodna serbska pesnarica“. Zbog problema sa knezom Milošem Obrenovićem bilo mu je zabranjeno da štampa knjige u Srbiji, a jedno vreme i u austrijskoj državi. Svojim dugim i plodnim radom stiče brojne prijatelje, pa i pomoć u Rusiji, gde je dobio stalnu penziju 1826. godine. U porodici mu je ostala živa samo kćerka Mina Karadžić. Sjedinjenjem Magistrata i Suda beogradskog u proleće 1831. godine, Vuk Karadžić je imenovan 29. marta 1831. za predsednika te institucije, što se u današnjim terminima smatra gradonačelnikom Beograda. Kao godina Vukove pobede uzima se 1847. jer su te godine objavljena na narodnom jeziku dela Đure Daničića „Rat za srpski jezik“, „Pesme“ Branka Radičevića, Njegošev „Gorski vijenac“ (pisan starim pravopisom) i Vukov prevod Novog zavjeta, ali Vukov jezik je priznat za zvanični književni jezik tek 1868, četiri godine nakon njegove smrti. Vukova smrt, opelo i sahrana Vuk je umro u Beču, 7. februara / 26. januara 1864. godine, popodne, `u Traunovoj kući, u Marokanskoj ulici, u Landštrasima`. „Primećujući da pisac najopsežnije monografije o Vuku, Ljubomir Stojanović, nije imao pri ruci nijedno svedočanstvo savremenika o Vukovoj smrti, Andra Gavrilović je skrenuo pažnju na dva članka Aleksandra Sandića u kojima je dat kraći opis samoga događaja. Međutim,ostalo je zaboravljeno da je Sandić još jednom, po treći put, nešto šire zabeležio svoja sećanja o tome kako je Vuk umro`. „Kada je umro – 26 januara 1864 godine – Vuk Karadžić bio je „oplakan od celog srpstva i celog učenog slovenskog sveta”. Na vest o smrti, Vuk Vrčević pisao je odmah Mini: „Ovo je prvi put u mome životu da Bam pišem, a koliko god je velika moja čast, tolika je dvostruka moja žalost što sad moram učastnik biti žalosti blagorodne duše vaše za izgubitak neumrlog vašeg oca a mojega najvećega prijatelja i nezaboravljenog blagodjetelja”. „Na pogrebu Vukovom, piše jedan suvremenik, bila je – razume se – sva omladina, a do groba na Sankt-Marksovom groblju nosili su Vuka ovi omladinci: filozof Aleksandar Sandić i pet medicinara: Đura Bastić, Isa Stojšić, Aleksandar (Šaca) Stepanović, Milan Jovanović (Morski) i ja. Na opelu održao je dugački govor Aleksandar Sandić, dugogodišnji Vukov prijatelj i pomoćnik u radu, a posle opela, u grčkoj kapeli, govorio je, tada još bečki student, Vladan Đorđević`. Govor mu je tom prilikom održao arhimandrit Gerasim Petranović. Posmrtni ostaci preneseni su u Beograd 12. oktobra 1897. godine i uz velike počasti sahranjeni u porti Saborne crkve, pored Dositeja Obradovića. Počasni je građanin hrvatske prestonice, grada Zagreba. Vukov rad Reforma ćirilice i rad na gramatici i rečniku Podstaknut Kopitarevim savetom da napiše i gramatiku narodnog jezika, Vuk se prihvatio ovog posla, za koji nije imao dovoljno stručne spreme. Ugledajući se na gramatiku slavenosrpskog jezika, koju je u 18. veku napisao Avram Mrazović Vuk je uspeo da završi svoje delo. Njegova gramatika koju je nazvao „Pismenica serbskoga jezika po Govoru prostoga naroda napisana“, izašla je u Beču 1814. Bez obzira na nesvršenost i nepotpunost, ovo delo je značajno kao prva gramatika govora prostoga naroda. Svestan nesavršenosti svoje Pismenice, Vuk je prihvatio primedbe Kopitara i drugih naučnih radnika, pa je uz prvo izdanje „Srpskog rječnika“ iz 1818. objavio i drugo, prošireno izdanje svoje gramatike. U rečniku je bilo 26.270 reči koje su se koristile u govoru naroda u Srbiji, Sremu i Vojvodini. Ovo drugo izdanje gramatike je nekoliko godina kasnije (1824) na nemački jezik preveo Jakob Grim. Osnovna vrednost Pismenice je bilo njeno radikalno uprošćavanje azbuke i pravopisa. Vuk je u njoj primenio Adelungov princip: „Piši kao što govoriš, a čitaj kao što je napisano.“ Raniji pokušaji, poput Save Mrkalja, su bili nesistematski i neuspeli. Vuk je smatrao da svaki glas treba da ima samo jedno slovo, pa je iz dotadašnje azbuke izbacio sve nepotrebne znakove, koja su se pisala iako nisu imala svojih glasova. Stara slova je podržavala Srpska pravoslavna crkva, koju je u njima videla neku vrstu veze kulture i pismenosti sa religijom. Vuk je stvorio nove znake tako što je pojedina slova spojio sa tankim poluglasom (l + ь -> lj, n + ь -> nj). Izgled slova đ je prihvatio od Lukijana Mušickog, dž je uzeo iz nekih starih rumunskih rukopisa, a ć iz starih srpskih rukopisa. Uzimanje slova j iz latinice su mu njegovi protivnici iz crkvenih krugova pripisivali kao najteži greh, uz optužbe da radi na pokatoličavanju srpskog naroda. Iz staroslovenske azbuke Vuk je zadržao sledeća 24 slova: A a B b V v G g D d E e Ž ž Z z I i K k L l M m N n O o P p R r S s T t U u F f H h C c Č č Š š Njima je dodao jedno iz latinice: J j I pet novih: Lj lj Nj nj Ć ć Đ đ Dž dž Izbacio je sledeća slova: Ѥ ѥ (je) Ѣ, ѣ (jat) І ї (i) Ѵ ѵ (i) Ѹ ѹ (u) Ѡ ѡ (o) Ѧ ѧ (mali jus) Ѫ ѫ (veliki jus) Ы ы (jeri, tvrdo i) Ю ю (ju) Ѿ ѿ (ot) Ѳ ѳ (t) Ѕ ѕ (dz) Щ щ (št) Ѯ ѯ (ks) Ѱ ѱ (ps) Ъ ъ (tvrdi poluglas) Ь ь (meki poluglas) Я я (ja) U početku Vuk nije upotrebljavao slova f i h. Slovo h je dodao u cetinjskom izdanju „Narodnih srpskih poslovica“ iz 1836. godine. Karadžić je 1839. godine izbacio jotovanje glasova d i t u srpskom književnom jeziku. Za drugo izdanje „Srpskog rječnika“ Vuk je prikupljao građu iz govora stanovništva Crne Gore, Dubrovnika, Dalmacije i Hrvatske. Ovo izdanje je objavljeno u Beču 1852. godine, i u njemu se našlo 47.427 reči. Ovo izdanje Rječnika na nemački je preveo Jakob Grim. Do kraja svog života Vuk je radio na daljem prikupljanju građe, ali ga je smrt sprečila da spremi i treće izdanje. To su tek 1898. godine učinila dvojica njegovih poštovalaca, Pera Đorđević i Ljubomir Stojanović. Borba za uvođenje narodnog jezika u književnost Tokom rada na gramatici, rečniku i izdavanju narodnih pesama, Vuk je počeo da se bavi pitanjem književnog jezika, koji je u njegovo vreme predstavljao haotičnu mešavinu. Stara srpska književnost razvijala se na srpskoj redakciji staroslovenskog jezika sve do početka 19. veka. U 18. veku došlo je do snažnog uticaja ruskih crkvenih knjiga na književni život Srba. Elementi ruskog jezika su sve više prodirali u dotadašnji crkveno-književni jezik i tako je stvoren veštački rusko-slovenski jezik, koji je u Vukovo vreme bio zvanični jezik crkve, škola i književnosti. Školovani ljudi učili su iz knjiga na starom jeziku, unoseći u njega elemente ruskog i srpskog narodnog jezika. Na taj način stvoren je slavenosrpski jezik, kojim se pisalo kako je ko znao. Takva nesređena situacija je bila osnova sa koje je Vuk krenuo u borbu protiv pisaca stare škole. Borba je počela Vukovom kritikom romana Usamljeni junoša 1815. i Ljubomir u Elisijumu 1817. Milovana Vidakovića. Kritika je bila usmerena na loše piščevo poznavanje jezika, koji je predstavljao nesređenu mešavinu imenskih i glagolskih oblika starog, slovenskog i narodnog jezika. Kako je Vidaković u to vreme bio najpopularniji srpski pisac, pa je ovakav Vukov napad izazvao buru u književnoj javnosti. Pored Vidakovića, u polemici su učestvovali i Joakim Vujić, Lukijan Mušicki, Pavle Berić i Gliša Geršić. Crkva i njeni najviši predstavnici su prednjačili među Vukovim protivnicima. Karlovački mitropolit Stefan Stratimirović, je već posle prvih Vukovih knjiga, dejstvovao preko budimskih vlasti da se onemogući štampanje knjiga. Stratimirović se posebno nije mirio sa Vukovom azbukom, zbog izbacivanja starih ćiriličnih slova i uvođenja slova J, smatrajući to napuštanjem pravoslavlja i pokatoličavanjem. Vuk je preveo Novi zavet na srpski 1819. godine i objavio ga, posle 27 godina pokušaja da dobije preporuku, pod naslovom Novi zavjet Gospoda našega Isusa Hrista. Pored srpske crkve, najveći Vukov protivnik je bio Jovan Hadžić, osnivač i predsednik Matice srpske i jedan od najobrazovanijih Srba tog vremena. Hadžić, koji je u početku bio Vukov saradnik, ali su se kasnije razišli po pitanjima jezika, je 1837. počeo polemiku sa Vukom Karadžićem. U spisu „Sitnice jezikoslovne“, Hadžić je dao uputstva za rad budućim gramatičarima. Vuk je potom napisao svoj „Odgovor na sitnice jezikoslovne“, u kom je zamerio Hadžiću na slabom poznavanju narodnog jezika i neprincipijelnosti u pisanju. Vukov odgovor je bio oštar, pa je Hadžić nastavio polemiku napisavši nekoliko članaka i brošura („Utuk I“, „Utuk II“, „Utuk III“...). Polemika između Karadžića i Hadžića je trajala skoro deceniju, a Karadžić je odneo pobedu tek 1847. godine. 1847. Godina 1847. je godina Vukove pobede, i godina u kojoj je konačno dokazao da je srpski narodni jezik jedini pravi jezik Srba, tj. da je slavenoserbski jezik mešavina ruskoslovenskog i srpskog narodnog jezika bez čvršćih pravila. Te godine izdate su četiri knjige Vuka i njegovih saradnika: prevod „Novog zavjeta“ sa crkvenoslovenskog na srpski jezik, autor:Vuk rasprava o jeziku „Rat za srpski jezik i pravopis“, Đuro Daničić, „Pesme“,Branka Radičevića „Gorski vijenac“ Petra Petrovića Njegoša Izdavanjem „Gorskog vijenca“, dokazano je da se i najveća filozofska dela mogu pisati čistim srpskim narodnim jezikom. Od 1814. do 1847. godine Vukova pobeda nije bila izvesna. Iako je njegov rad naišao na odobravanje evropskih filologa i lingvista, on je među samim Srbima imao žestoke protivnike, koji su mu prigovarali da njima ne treba prosti, govedarski jezik. Slamajući protivnike u polemikama i štampajući srpske narodne umotvorine, kojima se oduševljavala cijela Evropa, pa čak i najveći evropski pesnik toga vremena Nijemac Gete, Vuk je svojim protivnicima sve više dokazivao da nisu u pravu. Istovremeno je dobijao sve više pristalica među mlađim srpskim književnim i kulturnim radnicima. Do Vukove pobede 1847. dolazi upravo zahvaljujući mladom pokoljenju intelektualaca. Te godine su objavljena gore navedena dela kojima je dokazano da se na prostom narodnom jeziku može pisati kako poezija, filozofija tako i sama Biblija, čiji prevod ne zaostaje ni za jednim prevodom na drugi jezik. Delo Đure Daničića je dokrajčilo višegodišnju Vukovu polemiku sa njegovim glavnim protivnikom Jovanom Hadžićem i potpuno opravdalo Vukovu reformu srpske azbuke i pravopisa. Iako je Vukova reforma ove godine postala stvarnost, trebaće dvadeset i jedna godina da se u Srbiji zvanično prihvati Vukov pravopis. Njegoš o Vukovoj redakciji srpskog jezika Njegoš svjedoči i potvrđuje svoju saglasnost Vukovom prevodu `Novog zavjeta` na srpski jezik (prihvata Vukovu redakciju srpskog jezika)- Beč, 9. oktobra 1833. g.: „SVJEDODŽBA - Kojom mi doljepotpisani svjedočimo da je poznatog srpskog spisatelja g. Vuka Stefanovića Karadžića prevod ’Novog zavjeta’ na srpski jezik čist i pravilan i da je naša volja i želja da se pomenuti prevod na svijet izda na polzu jezika i duševno spasenije srpskog naroda ... Potpis :vladika crnogorski i brdski Petar Petrović” Sakupljanje narodnih umotvorina Na beleženju narodnih umotvorina Vuk je počeo da radi odmah po poznanstvu sa Kopitarom. Kopitar je gajio veliku ljubav prema slovenskim narodima, interesujući se naročito za narodne pesme, a nemački kulturni radnici, koji su u svojoj zemlji sakupljali starine i izučavali narodnu prošlost, bili su mu bliski prijatelji. U Beču je Vuk 1814. štampao zbirku narodnih pesama nazvanu „Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica“, u kojoj se našlo oko 100 lirskih i 6 epskih pesama. Ovo je bio prvi put da se jezik prostog naroda pojavio u štampi. Iduće godine je izdao drugu zbirku narodnih pesma pod imenom „Narodna serbska pesnarica“, sa oko stotinu lirskih i 17 epskih pesama, koje je zabeležio po Sremu, kod Mušickog u Šišatovcu, Zemunu, Pančevu, Sremskoj Mitrovici i Novom Sadu. U ovoj zbirci su se našle pesme koje su ispevali Tešan Podrugović i Filip Višnjić. Kopitar je u stranim listovima pisao o srpskoj narodnoj poeziji, pa čak i prevodio na nemački jezik. Među zainteresovanim za srpski jezik našli su se Nemac Johan Volfgang Gete i braća Grim. Nova izdanja narodnih pesmama izašla su 1823. i 1824. u Lajpcigu i 1833. u Beču. Nova izdanja počela su izlaziti u šest knjiga od 1841. Zbog velikih štamparskih troškova peta i šesta knjiga su se pojavile tek 1862. i 1864. Posle velikog uspeha sa narodnim pesmama, Vuk je počeo da radi na sakupljanju svih vrsta narodnih umotvorina. Prva zbirka pripovetki „Narodne srpske pripovijetke“ su se štampale 1821. u Beču. U ovom izdanju se našlo 12 pripovedaka i 166 zagonetki. Godine 1853, u Beču je izašlo novo izdanje pripovedaka, koje je Vuk posvetio Jakobu Grimu. Vukova kćerka Mina je sledeće godine prevela pripovetke na nemački jezik. Beleženje narodnih poslovica je išlo paralelno sa sakupljanjem pesama i pripovedaka. Zbog intervencije mitropolita Stratimirovića, bečke vlasti nisu dozvolile izdavanje zbirke bez dozvole budimskih vlasti. Kako je Vuk u to vreme boravio u Crnoj Gori, na Cetinju je 1836. štampao „Narodne srpske poslovice“ koje je posvetio vladici Petru II Petroviću Njegošu. Posle ovog izdanja Vuk je za života objavio još jedno izdanje poslovica. Sakupljanje narodnih običaja Specifičan život srpskog naroda za vreme vladavine Turaka, izolovan od savremenosti, učinio je da se arhaična patrijarhalna verovanja i običaji u njemu dugo očuvali. Stoga je Vuk Karadžić predano radio na opisivanju narodnog folklora. „Srpski rječnik“ je pružio prve bogate opise običaja i verovanja naroda. Tumačeći pojedine reči, Vuk je unosio i opise. Istoriografski rad Pored rada na reformi srpskog jezika i prikupljanju narodnih umotvorina, Vuk Karadžić se bavio i istoriografskim radom. Kao učesnik Prvog srpskog ustanka, Vuk je spremio ogroman materijal o događajima sve do 1814, kao i o vladavini kneza Miloša Obrenovića. Godine 1828. je objavio rad „Miloš Obrenović knjaz Serbiji“. Od obilne građe o Prvom srpskom ustanku, Vuk je izdao samo jedan deo „Praviteljstvujušči sovjet serbski...“, u kom je opisao najvažnije bitke iz Prvog srpskog ustanka i neslogu između srpskih starešina. Najistaknutije vođe Prvog srpskog ustanka Vuk je opisao u nekoliko istorijskih monografija. Tu su obuhvaćeni Hajduk Veljko Petrović, Miloje Petrović, Milenko Stojković, Petar Dobrnjac, Hadži Ruvim i drugi. Konačno, Vuk je poznatom nemačkom istoričaru Leopoldu Rankeu dao materijal o Prvom srpskom ustanku, prema kojoj je Ranke kasnije napisao svoje delo „Srpska revolucija“ (nem. Die serbische Revolution). Vukov uticaj Filološki rad U prvoj polovini 19. veka, uz pomoć tadašnjih vrhunskih filologa, kao što su braća Grim i austrijskih državnih vlasti koje je predstavljao Jernej Kopitar, Vuk Stefanović Karadžić je reformisao srpsku ortografiju i pravopis, praveći veliki rez između dotadašnje slavenosrpske kulture i novog standarda. Karadžićeva kapitalna dela, među kojima se ističu prvo izdanje „Srpskog rječnika“ (1818), drugo, znatno prošireno (1852), te prevod „Novoga zavjeta“ (1847), postavili su temelje za savremeni standardni srpski jezik, a znatno su uticala i na oblik savremenog standardnog hrvatskog jezika, ponajviše u fazi hrvatskih vukovaca ili mladogramatičara. Osnovna načela Karadžićeve reforme se mogu sažeti u tri tačke: izjednačavanje narodnog i književnog jezika, tj. insistiranje na folklornim jezičkim oblicima, za koje se smatralo da su pouzdan vodič zabeležen u narodnim pesmama i poslovicama; prekid sa svim starijim oblicima srpske književnosti i pismenosti i novo utemeljenje standardnog jezika bez oslona na tradiciju; i, novoštokavski folklorni purizam, što se ogledalo u čišćenju jezika od crkvenoslavizama koji su identifikovani kao ruskocrkvena naplavina koja ne odgovara glasovnoj i gramatičkoj strukturi srpskog jezika. Na tehničkom nivou, Karadžićeva reforma se manifestovala u novoj srpskoj ćirilici u kojoj su izbačeni nepotrebni poluglasnici (ъ, ь), apsorbovani (upijeni) grafemi za lj, nj, dž koje je predlagao Sava Mrkalj (Vuk je gotovo u potpunosti preuzeo grafiju „narodnog“ pisanog idiolekta Gavrila Stefanovića Venclovića, monaha u manastiru Rači s kraja 17. i početka 18. veka), te uvedena grafema j iz (nemačke) latinice. Novi fonološki pravopis, primeren prozirnom idiomu kakav je srpski, zamenio je stariji tvorbeno-morfološki. Jezički supstrat je bila novoštokavska ijekavština (istočnohercegovačko-krajiško narečje), koju je Vuk Karadžić stilizovao delom i prema hrvatskim pisanim djelima (tjerati umesto ćerati, djevojka umesto đevojka, hoću umesto oću). Ali, zbog uticaja srpske građanske klase u Vojvodini i Srbiji, ta je reforma prihvaćena u nešto izmenjenom obliku: ijekavski refleks jata (ѣ) je zamenjen ekavskim (npr. dete umesto dijete). Srpski književni jezik ijekavskog refleksa jata ostao je u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, među Srbima i Hrvatskoj, kao i u narodnim govorima zapadne i jugozapadne Srbije. Nefilološki rad Vuk je pored svog najvećeg doprinosa na književnom planu, dao veoma značajan doprinos i srpskoj antropologiji u kombinaciji sa onovremenom etnografijom. Uz etnografske zapise ostavio je zapise i o fizičkim osobinama tela. U književni jezik je uneo bogatu narodnu terminologiju o delovima tela od temena do stopala. Treba napomenuti da se ovim terminima i danas koristimo, kako u nauci tako i u svakodnevnom govoru. Dao je, između ostalog, i svoje tumačenje veze između prirodne sredine i stanovništva, a tu su i delovi o ishrani, o načinu stanovanja, higijeni, bolestima, kao i o pogrebnim običajima. U celini posmatrano, ovaj značajni doprinos Vuka Karadžića nije toliko poznat niti izučavan. Nagrade Vuk je bio cenjen u Evropi: biran je za člana berlinske, bečke, petrogradske akademije nauka, primljen je za člana naučnih društava u Krakovu, Moskvi, Getingenu, Parizu i drugim gradovima. Odlikovan je od ruskog i habzburškog cara, od pruskog kralja, i Ruske akademije nauka. Dodeljeni su mu Orden knjaza Danila I,[15] Orden Svete Ane sa krunom, Orden crvenog orla i Orden Franca Jozefa. Godine 1861, dodeljena mu je titula počasnog građanina grada Zagreba. Pokrenuta je inicijativa da jedna ulica u Beču dobije njegovo ime. Miodrag Popović (Obradovce, Crna Trava, 16. oktobar 1920 – Beograd, 2005) je srpski bio istoričar književnosti, esejist, pesnik, pripovedač, romanopisac i profesor Univerziteta u Beogradu. Pre rata pripadao komunističkom pokretu, kao i njegov brat Milentije Popović. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Beogradu, 1939. godine. Studirao je na Medicinskom fakultetu u Beogradu i diplomirao na Filozofskom fakultetu 1951. godine. Bio je službenik Prosvetnog odeljenja INO Beograda, sekretar i član redakcije časopisa „Mladost“ i novinar u Radio Beogradu. Uhapšen po IB-u 16. oktobra 1949. i sproveden na Goli otok, potom u Rudnik „Kreka“, da bi 1. marta 1950. bio pušten na slobodu. Od oktobra 1950. radi kao bibliotekar u Univerzitetskoj biblioteci Svetozar Marković. Potom je (od 1955) asistent na Filozofskom fakultetu. Doktorira 1957. s tezom „Đura Jakšić do 1868. godine“. Od 1958. je naučni saradnik na Katedri za jugoslovensku književnost Filološkog fakulteta, pa vanredni profesor za predmet Jugoslovenska književnost (1964) i redovni profesor Nove jugoslovenske književnosti (1971). Penzionisan je 1. novembra 1980. godine. Rad i dela Njegovo kapitalno delo je „Istorija srpske književnosti – romantizam I–III“ (1968–1972), u kome temeljno analizira vreme i okolnosti nastanka značajnih dela srpske književnosti 19. veka i ističe njihove vrednosti sa današnjeg stanovišta. Na nov način je protumačio i prevrednovao delo većine srpskih romantičara (Vuk Karadžić, Sima Milutinović Sarajlija, Njegoš, Zmaj, Jakšić), dok je nekim piscima dao značajnije mesto nego što su ga do tada u književnosti imali (Đorđe Marković Koder, Prota Mateja Nenadović, Stojan Novaković). Sa velikim uvažavanjem napisao je obimnu monografiju o Vuku Karadžiću (1964) i kritički pisao o kosovskom mitu, smatrajući da svoje korene vuče iz paganskih obreda i da je svoj završni oblik dobio u vreme Prvog srpskog ustanka (Vidovdan i časni krst, 1976). Ove knjige su za njegova života doživele po tri izdanja u velikim tiražima. Pored studija i eseja, u časopisima je objavljivao pesme, pripovetke, putopise i satiričnu prozu. Monografije Vuk Stefanović Karadžić 1787–1864, Nolit, Beograd, 1964, Istorija srpske književnosti – romantizam I–III, Nolit, Beograd, 1968–1972, Romantizam I–III, drugo skraćeno i prerađeno izdanje, Nolit, Beograd, 1975, Istorija srpske književnosti – romantizam I i II, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1985, Studije Jedna pesma i jedna epoha, članci i studije, Novo pokoljenje, Beograd, 1954, Đura Daničić, Nolit, Beograd, 1959, Traganje za trajnim, književno-istorijske studije, Nolit, Beograd, 1959, Đura Jakšić, Prosveta, Beograd, 1961, Vidovdan i časni krst, ogledi iz književne arheologije, Slovo ljubve, Beograd, 1976, Ogledi iz književne arheologije, 1977, Zatočenik pamćenja (lament), 1981, Jota (Srp duha nečastivog), Rad, Beograd, 1981, Pamtivek (Srpski rječnik Vuka St. Karadžića), 1983, 1985 Cetinjski bonik (o Njegošu), 1984, 1986, Poznice (memoarski eseji), Prosveta, Beograd, 1999. Roman Za jatom, 1955. Nagrade Nagrada Đorđe Jovanović 1972, Oktobarska nagrada Beograda, 1976. Sedmojulska nagrada, 1984. Vukova nagrada, 1987, „Geca Kon“, 2000. MG (Ć)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! PROPAST ZAPADA Nacrt za morfologiju istorije sveta OSVALD ŠPENGLER ... Čuveno/legendarno/ delo nemačkog filozofa i matematičara, Osvalda Špenglera, prvi put objavljeno u Minhenu 1917. Od njegovog objavljivanja prošlo je 1OO godina, postalo je /k u l t n o/ delo koje se čita i proučava širom sveta. Njegovom autoru obezbedilo je besmrtnu slavu u panteonu ljudske civilizacije. Špengler shvata istoriju čovečanstva kao život samostalnih, odeljenih, velikih organizama koji se nazivaju `k u l t u r e`. Istorija čovečanstva je /b i o g r a f i j a/ tih kultura. Špengler je životopisac tih /o r g a n s k i h/ jedinstava koje on nalazi u prošlosti i u sadašnjosti. Ta moćna životna, organska, viša bića - `kulture`, živele su i žive sada, pred nama, na organski način. To znači, rađale su se, živele i završavale se smrću kao i svako organsko biće. Stručno rečeno, kulture se svrstavaju u biološke kategorije i stoje pod organsko-vitalističkim aspektom. U tom smislu svaka je kultura `pra-pojava`, `pra-fenomen`, nešto što se sagledava kao osnovni oblik, osnovna ideja, `pralik` postojanja... (Mihajlo Grušić) Kada je 1918. prvi put objavljeno, delo Osvalda Špenglera Propast Zapada izazvalo je pravi intelektualni šok i buru koja zadugo neće utihnuti. Nema boljeg povoda od ove stogodišnjice da se čitaocima ponudi novo izdanje najčitanijeg i najosporavanijeg dela savremene evropske misli. Učenje o cikličnom toku istorije i bunt protiv teorije o progresu ljudskog društva, iskazani izvanredno sugestivnim jezikom, oformili su se, kroz Propast Zapada, u svojevrsnu filozofiju društva i istorije. Nemilosrdno pobijajući progresivističku viziju civilizacije kao najvišeg dostignuća do kojeg je čovečanstvo stiglo, Špengler o njoj govori kao o smrti kulture i kraju istorijskog razvitka posle koga sledi vraćanje u bezistorijsko stanje. Mračni prorok propasti zapadnog društva, čije reči potvrđuje istorija XX i XXI veka, poziva da budemo dorasli svetu tako što ćemo ga razumeti. Osvald Arnold Gotfrid Špengler (nem. Oswald Arnold Gottfried Spengler; 29. maj 1880. — 8. maj 1936.) bio je nemački istoričar i filozof istorije čiji su interesi uključivali i matematiku, nauku i umetnost. Najpoznatiji je po svojoj knjizi Propast Zapada objavljenoj 1918. i 1922., koji pokriva istoriju sveta. On je predložio novu teoriju po kojoj je životni vek civilizacija ograničen i na kraju se one raspadaju. Opširno je pisao tokom Prvog svetskog rata i u međuratnom periodu podržavajući pritom nemačku hegemoniju u Evropi. Godine 1920. Špengler je napisao Prusijanizam i socijalizam, gde se zalagao za organsku, nacionalističku verziju socijalizma i autoritarizma. Neki nacisti (poput Gebelsa) obeležili su Špenglera kao svog intelektualnog prethodnika, pa ipak bio je izopšten od strane nacista posle 1933. zbog pesimističkog stava oko budućnost Nemačke i Evrope, njegovog odbijanja da podrži nacističke ideje o rasnoj superiornosti i njegovog kritičkog rada Čas odluke. Osvald Špengler je rođen u 1880 u Blankenburgu (Vojvodstvo Brunzvik, Nemačko carstvo) kao drugo[1] dete Berharda (1844–1901) i Pauline (1840–1910) Špengler.[2] Osvaldov stariji brat je prevremeno rođen (u osmom mesecu) 1879. godine, kada je njegova majka pokušala da premestiti tešku korpu za veš, i umro tri nedelje posle porođaja. Njegove mlađe sestre bile su Adel (1881—1917), Gertrud (1882—1957), i Hildegard (1885—1942). Osvaldov deda po očevoj liniji, Teodor Špengler (1806-76), bio je metalurški inspektor u Altenbraku[3] Osvaldov otac, Bernhard Špengler, obavljao je dužnost sekretara i bio je vredan čovek sa izraženom odbojnošću prema intelektualcima, koji je pokušao da uvede iste vrednosti i stavove i u svog sina. Osvald je bio lošeg zdravlja, i patio je tokom svog života od migrene i od anksioznog kompleksa. U uzrastu od deset godina, njegova porodica se preselila u univerzitetski grad u Haleu. Ovde Špengler je stekao klasično obrazovanje u lokalnoj gimnaziji (akademski orijentisanoj srednjoj školi). Studira grčki, latinski, matematiku i prirodne nauke. Tu, takođe, razvija svoju sklonost ka umetnosti, naročito poeziji, drami, muzici , bio je pod posebnim uticajem ideja Getea i Ničea. Eksperimentisao je čak sa nekoliko umetničkih ostvarenja, od kojih neka i dalje opstaju. Posle očeve smrti 1901. Špengler je boravio na nekoliko univerziteta (Minhen, Berlin, a Hale) kao privatni naučnik, uzimajući kurseve u širokom spektru tema. Njegove privatne studije bile su neusmerene. U 1903., on nije odbranio svoju doktorsku tezu o Heraklitu zbog nedovoljnih referenci, što je efektivno umanjilo sve šanse za akademsku karijeru. Ipak, godine 1904. on je doktorirao, a već 1905. doživeo je nervni slom. Naučnici zapažaju da je njegov život bio prilično jednoličan. On je kratko radio kao nastavnik u Sorbrukenu, a zatim u Diseldorfu. Od 1908. do 1911. radio je u gimnaziji u Hamburgu, gde je predavao nauku, istoriju, nemački i matematiku. Godine 1911, nakon smrti svoje majke, on se preselio u Minhen, gde je živeo do svoje smrti 1936. Živeo je zatvoreno, uz podršku svog skromnog nasledstva. Špengler je preživeo na vrlo ograničenim sredstvima i živeo je život koji je bio obeležen usamljenošću. Nije posedovao nijednu knjigu, i uzima je poslove tutora ili je pisao za časopise kako bi zaradio dodatni prihod. Kad je započeo rad na prvom tomu Propast Zapada nameravao je u početku da se fokusira na Nemačku u Evropi, ali ga je Agadirska kriza duboko pogodila, tako da je proširio obim svoje studije. Špengler je bio inspirisan radom Oto Sika Propast antike u imenovanju svog dela. Knjiga je završena 1914, ali je odloženo objavljivanje zbog izbijanja svetskog rata. Zbog urođenog srčanog problema, on nije bio pozvan na vojnu službu. Tokom rata, međutim, njegovo nasleđe je uglavnom bilo beskorisno, jer je u investirao u inostranstvu; tako da je Špengler živeo u istinskom siromaštvu za ovaj period. Objavljivanje Propasti Zapada (1918) Kada je knjiga izašla u leto 1918.[4] postigla je veliki uspeh. Doživljeno nacionalno poniženje naneto Versajskim ugovorom iz 1919, a kasnije ekonomska depresija oko 1923-e podstaknuta hiperinflacijom, su činjenice koje su naaizgled govorile u prilog Špenglerovoj zamisli. To je donekle utešielo Nemce jer je naizgle racionalizovala njihovu propast, pretvarajući je u deo većih svetsko-istorijskih procesa. Knjiga je naišla na veliki uspeh i izvan Nemačke, a od 1919 je prevedena i na nekoliko drugih jezika. Špengler je odbacio naknadnu ponudu da postane profesor filozofije na Univerzitetu u Getingenu, rekavši da mu je potrebno vreme da se fokusira na pisanje. O knjizi se naširoko raspravljalo , čak i od strane onih koji je nisu pročitali. Istoričari su uvredili zbog amaterskog rada od strane neobučenog autora i njegovog neoprostivo ne-naučnog pristupa. Tomas Man je uporedio čitanje Špenglerove knjige sa čitanjem Šopenhauera po prvi put. Dok je u Akademiji naišla na mešovit prijem. Maks Veber je jednom prilikom opisao Špenglera kao „veoma genijalnog i obrazovanog diletanta“, dok je Karl Poper opisao tezu kao „besmislenu“. Veliki istoričar antike Eduard Majer gajio je visoko mišljenje o Špengleru, iako je takođe imao i određene zamerke u pogledu njegovog rada. Špenglerova tama, intuicionizam, i misticizam bili su laka meta kritike, pogotovo za pozitiviste i neokantovce koji nisu videli nikakvo veliko značenje u istoriji. Kritičar i esteta grof Hari Kesler mislio je o njemu kao o neoriginalnom i prilično ništavnom autoru, posebno u vezi sa njegovim mišljenjem o Ničeu. Ludvig Vitgenštajn, međutim, deli Špenglerov kulturni pesimizam. Ipak, Špenglerov rad je postao važan temelj za teoriju socijalnog ciklusa. Uticaj Njegova knjiga bila je uspešna među intelektualcima širom sveta, jer je predvideo raspad evropske i američke civilizacije posle nasilnog „doba cezarizma“, navodeći detaljne analogije sa drugim civilizacijama. Produbio je međuratni pesimizam u Evropi.[5] Nemački filozof Ernst Kasirer je objasnio da je na kraju Prvog svetskog rata, sam Špenglerov naslov bio dovoljan da raspali maštu: „U ovom trenutku mnogi, ako ne i većina. nas, shvata da je nešto trulo u državi našoj visoko cenjene zapadne civilizacije. Špenglerova knjiga izrazila je na oštar i pronicljiv način tu uopštenu nelagodnost.[6] Nortrop Fraj tvrdi da dok je svaki element Špenglerove teze pobijen barem desetak puta, to je „jedna od najvećih svetskih romantičnih poezija“ i njene vodeće ideje su „toliko deo našeg mentalnog sklopa danas poput elektrona ili dinosaurusa, i u tom smislu smo svi Špenglerijanci.[7] Špenglerova pesimistička predviđanja o neminovnom padu Zapada inspirisala su rad intelekualaca Trećeg sveta, počev od Kine i Koreje i Čilea, željnih da identifikuju pad zapadnog imperijalizma.[8][9] U Britaniji i Americi, međutim, Špenglerovom pesimizmu je uzvratio optimizam Arnold Tojnbi u Londonu[10] koji je napisao svetsku istoriju u 1940 sa većim akcentom na religiju.[11] Posledice Pregled drugog toma Propasti zapada 1928. u Time časopisu prikazao je uticaj i kontroverze koje su Špenglerove ideje ostvarile tokom 1920: „Kada se prvi tom Propasti Zapada pojavio u Nemačkoj pre nekoliko godina, na hiljade primeraka je prodato. Kultivisani evropski diskurs brzo je postao zasićen Špenglerom- a Špenglerizam je potekao iz pera nebrojenih učenika. Bilo je imperativ pročitati Špengler, sa saosećanjem ili pobunom... i dalje je tako.[12] U drugom tomu, objavljenom 1922, Špengler tvrdi da se nemački socijalizam razlikovao od marksizma, i bio je, u stvari, kompatibilan sa tradicionalnim nemačkim konzervativizmom. U 1924 godini, nakon društveno-ekonomskog preokreta i inflacije, Špengler je ušao u politiku, u pokušaju da dovede Rajhsver generala na vlast kao lidera zemlje. Pokušaj nije uspeo i Špengler se pokazao neefikasnim u domenu praktične politike. U 1931, on je objavio Čovek i Tehnika, koji je upozorio na opasnost od tehnologije i industrijalizacije po kulturu. On je posebno ukazao na tendenciju da se zapadna tehnologija širi među neprijateljskim „obojenim rasama“ koje bi zatim mogle da iskoriste oružje protiv Zapada.. Knjiga je naišla na loš prijem zbog svog anti-industrijalizaciskog stava [citat potreban] Ova knjiga sadrži poznatu Špenglerovu izjavu „Optimizam je kukavičluk“. Uprkos glasanju za Hitlera umesto za Hindenburga 1932, Špengler je smatrao da je Firer vulgaran. On se sastao sa Hitlerom 1933. godine, a nakon duže rasprave ostao je impresioniran, rekavši da Nemačkoj nije potreban „herojski tenor“ već „pravi heroj`. Javno se posvađao sa Alfredom Rozenbergom, a njegov pesimizam i primedbe o Fireru rezultovale su njegovom izolacijom i javnom tišinom. On je dalje odbacio ponude Jozefa Gebelsa da drži javne govore. Pa ipak, Špengler je postao član Nemačke akademije u toku godine. Čas odluke, kada je objavljen 1934, bio je bestseler, ali su ga nacisti kasnije zabranili zbog svih kritika nacional-socijalizma koje je sadržao. Špenglerova kritika liberalizma[13] je sa druge strane pozdravljena od strane nacista, ali se Špengler nije složio sa njihovom biološkim ideologijom i antisemitizmom. Dok je rasne misticizam igrao ključnu ulogu u njegovom pogledu na svet, Špengler je uvek bio otvoreni kritičar pseudo-naučnih rasnih teorija ispovedanih od strane nacista i mnogih drugih u njegovo vreme, i nije bio sklon da promeni svoje poglede u vezi sa Hitlerovim usponom na vlast. Knjiga je takođe upozoravala na predstojeći svetski rat u kome Zapadna civilizacija rizikuje da bude uništena. Tajm magazin je ocenio da je delom Čas Odluke stekao međunarodnu popularnost kao polemičar, preporučuje knjigu „čitaocima koji uživaju energično pisanje“, kojima „će biti drago da se očešu na pogrešan način od strane njegovih oštrih aforizama“ i njegovih pesimističnih predviđanjanja.[14] U svojim privatnim radovima, Špengler je osudio nacistički antisemitizam u još jačem smislu, pišući „koliko puno zavist zbog sposobnost drugih ljudi naspram ličnih nedostatka leži sakrivena u antisemitizmu!`[15] Poslednje godine života Špengler proveo svoje poslednje godine u Minhenu, slušajući Betovena, čitajući Molijera i Šekspira, kupujući nekoliko hiljada knjiga, i prikupljajući drevne tursko, persijsko i hinduističko oružije. On je pravio povremene izlete u Harc planine, i Italiju. U proleće 1936 (neposredno pred smrt), on je gotovo proročki primetio u pismu Rajhslajteru, Hansu Franku da „u narednih deset godina, nemački Rajh verovatno više neće postojati“.[16] Umro je od srčanog udara 8. maja 1936 u Minhenu, tri nedelje pre svog 56-og. rođendana i tačno devet godina pre pada Trećeg rajha. Intelektualni uticaj Kada je Malkolm Kauli 1938. ispitao vodeće američke intelektualce koja od ne-fikcionalnih knjiga im je donela najveće uzbuđenje, Špengler se našao na petom mesto odmah iza Torsten Veblena, Čarlsa Birda, Džona Djuija i Sigmunda Frojda. Podelio je poziciju sa Alfredom Nortom Vajthedom a našao se ispred Lenjina[17] Mnogi Nemci i Austrijanci bili su inspirisani radom Špenglera uključujući slikara Oskara Kokošku, dirigenta Vilhelm Furtvangler, i režisera Frica Langa. Među ostalima Špengler je uticao i na dva giganta evropske filozofije Martina Hajdegera i Ludviga Vitgenštajna. Među britanskim autorima uticao je na Herberta Džordža Velsa,[18] kao i romanopisca Malkoma Lovrija. Američki autori koji su bili pod uticajem Špenglera uključuju Ernesta Hemingveja, Vila Katera,[19] Henrija Milera,[20] i F. Skot Ficdžeralda,[21] koji je jednom sebe nazvao „američkim Špenglerijancem“. *Osim toga, komunalna čitanja Propasti Zapada ostavila su veliki uticaj na osnivače Bit generacije. Špenglerova vizija ciklične prirode civilizacije i savremenosti kraja evropskog ciklusa Zapadne civilizacije vodila je Vilijams S. Borousa, Džeka Keruaka i Alena Ginsberga u potragu za semenom narednog ciklusa u zajednicama čiju su deo bili.[22] Za razliku od ovog dela sveta u U Latinskoj Americi, intelektualce i pisce je posebno privukao Špenglerov argument, koji je podrazumevao da je Evropa bila u terminalnom padu.[23] Postoje indicije da se ponovo rasplamsao interesovanje za Špenglera[24][25][26] Špenglerov pesimizam nije prošao nekažnjeno. U izdanju Ilustrovane londonske novosti od 10. jula 1920, godine G. K. Česterton je polemisao o pesimistima (ne pominjući Špenglera po imenu) i njihovim optimističnim kritičarima, tvrdeći da ni jedni ni drugi nisu uzeli u obzir ljudsku slobodu izbora: „Pesimisti veruju da je kosmos sat koji je pokrenut i ne može se zaustaviti; naprednjaci veruju da je on sat koji oni sami navijaju. Ali ja verujem da je svet ono što smo izabrali da od njega napravimo, i da smo mi ono što smo izabrali da od sebe napravimo; i da će naš preporod ili naša propast podjednako, na kraju i jednako, svedočiti sa trubom, našoj slobodi.

Lepo očuvano Miloš Milošević: POMORSKI TRGOVCI, RATNICI I MECENE : STUDIJA O BOKI KOTORSKOJ XV-XIX STOLJEĆA Tvrd povez sa omotom, 25cm, 635strana, ilustrovano, izdavač: CID - Podgorica Darko ANTOVIĆ MILOŠ MILOŠEVIĆ, POMORSKI TRGOVCI, RATNICI I MECENE Studije o Boki Kotorskoj XV-XIX stoljeća, priredio Vlastimir Đokić, EQUILIBRIUM, Beograd-CID, Podgorica, 2003, 634 strane Miloš Milošević je istaknuti bokeljski naučni radnik - istoričar, arhivi- sta i romanista i svestrani umjetnik - pjesnik i muzičar. Rođen je 1920. godine u Splitu, u kome je njegov otac bio na službi. Porijeklom je od oba roditelja iz Dobrote pored Kotora u Boki Kotorskoj, porodica Milošević i Radoničić. U Splitu je završio osnovnu školu i dva razreda klasične gimnazije, a dalje školo- vanje nastavio na Cetinju i u Subotici, opet zavisno od toga gdje je njegov otac bio na službi. Prava je studirao u Subotici i Padovi, gdje je i doktorirao. Zavr- šio je filozofski fakultet, romansku grupu, u Beogradu 1948. godine. U svom životu imao je bogatu i raznovrsnu karijeru. Svoj radni vijek započeo je kao sudski pripravnik u Okružnom sudu u Kotoru. Pošto se upore- do sa školovanjem bavio muzikom, dalja zaposlenja su mu bila u raznim mu- zičkim ustanovama u Srbiji i Crnoj Gori: Radio Beograd, orkestar Vojvođan- ske opere u Novom Sadu, muzička škola u Kotoru. Po povratku u zavičaj 1953. godine prelazi u Istorijski arhiv u Kotoru u kome ostaje do penzionisa- nja 1985. godine. Specijalizaciju arhivistike je obavio u Parizu 1970. godine, a 1974. godine doktorirao je na filozofskom fakultetu u Zadru sa temom Boka Kotorska za vrijeme mletačke vladavine (1420-1797). Za vrijeme službovanja u Istorijskom arhivu u Kotoru stekao je sva arhivistička zvanja, a 1978. godine zvanje naučni savjetnik i od tada do svog penzionisanja 1985, je i direktor Isto- rijskog arhiva Kotor. Kao priznati naučni radnik, arhivista i teoretičar arhivistike, bio je, po- red ostalog, predsjednik Društva arhvskih radnika Crne Gore, predsjednik Sa- veza društava arhivskih radnika Jugoslavije, član Arhivskog saveta Jugoslavi- je, predstavnik Jugoslavije na međunarodnim kongresima arhivista u Briselu, Madridu, Moskvi, Vašingtonu, a 1980. godine u Londonu je izabran za pred- sjednika Sekcije profesionalnih arhivskih društava MAS pri UNESCO-u. Kao istoričar, učesnik je u radu Naučnog vijeća Istorijskog instituta u Podgorici, 504 Darko ANTOVIĆ član Kotorske sekcije Društva istoričara Crne Gore, Saveza organizacija za proučavanje i unapređenje pomorstva u Zadru, Naučnog društva za proučava- nje medicine, veterine i farmacije. Kao muzički pisac, član je Predsjedništva Saveza organizacija kompozitora i muzičkih pisaca Jugoslavije. Godine 1991. izabran je za Admirala Bokeljske mornarice, organizacije koja baštini tradicije najstarije pomorske bratovštine na ovim područjima. Miloš Milošević živi i radi u Dobroti pored Kotora. Prvi članak Miloša Miloševića iz pomorske prošlosti Boke Kotorske objavljen je u “Istorijskim zapisima” br. 1, Cetinje, 1953. Objavljivanjem knji- ge Pomorski trgovci, ratnici i mecene 2003. godine, možemo reći da se obilje- žava 50 godina plodnog naučnog rada dr Miloša Miloševića, a ova knjiga na određeni način takođe predstavlja i sublimat njegovog poluvjekovnog rada i prisustva u naučnoj javnosti. Knjiga Miloša Miloševića Pomorski trgovci, ratnici i mecene: Studije o Boki Kotorskoj XV - XIX stoljeća jedna je od brojnih objavljenih knjiga i ra- dova ovog autora o Boki Kotorskoj, njenoj pomorskoj privredi, književnoj i kulturnoj prošlosti. U ovoj knjizi je sa;injen je izbor iz brojnih tema ka kojima je bio usmjeren njegov naučno-istraživački opus. Mogli bismo reći da je to pokušaj da se na jednom mjestu objedini i naučnoj javnosti predstavi dio sve- stranog opusa razasutog u brojnim publikacijama. Knjiga je sastavljena od 27 studija o pomorstvu, pomorskoj privredi, pomorskim porodicama, društve- nom životu i kulturi uopšte, književnosti i likovnoj umjetnosti Boke Kotorske XV - XIX stoljeća koje su prethodno objavljene u “Pomorskom Zborniku”, “Godišnjaku Pomorskog muzeja u Kotoru”, “Istorijskim zapisima”, “Boki” - Herceg-Novi, “Prilozima povijesti umjetnosti u Dalmaciji”, “Arhivistu”, kao i na naučnim skupovima u zemlji i inostranstvu. Knjiga je, u skladu sa ovako raznovrsnom tematskom orjentacijom dr Miloševića u toku cijelog njegovog naučnog rada, podijeljena na četiri cjeline - četiri bloka: Pomorstvo - izvor života na kamenu, Oblici života, Stilovi i stva- raoci i Knjige i dokumenti. Unutar svake cjeline nalazi se više naučnih studija i rasprava. Knjiga je obogaćena sa preko 80 ilustracija, a na kraju je data iscrp- na biografija autora iz pera priređivača knjige Vlastimira Đokića (str. 579- 583), njegova bibliografija sa 220 bibliografskih jedinica takođe urađena od strane priređivača knjige Vlastimira Đokića (str. 584-596) i indeks imena, predmeta i pojmova (str. 597-631). Prva cjelina Pomorstvo - izvor života na kamenu (str.11-132) sadrži če- tiri priloga iz pomorske prošlosti Boke Kotorske. Studija “Neki aspekti pomorske privrede Boke Kotorske u doba mletač- ke vladavine” (str.11-70) zaokružen je naučni rad koji direktnim uvidom u građu iz kotorskog arhiva, prati razvojne elemente pomorstva Boke kroz sko- ro četiri vijeka mletačke vladavine, razdvajajući i prateći tri etape: pripremno Miloš Milošević, Pomorski trgovci, ratnici i ... 505 doba tokom XV i XVI vijeka, zatim razdoblje XVII vijeka u kojem Perast sti- če samostalnost i preuzima prvenstvo u pomorskoj trgovini i najzad, XVIII vijek kada uspon pomorske privrede zahvata i druga mjesta u Boki. Drugi rad pod nazivom “Razvoj pomorske privrede u hercegnovskom kraju u prvoj polovini XVIII vijeka (str. 71-94) predstavlja specifičnosti u raz- vojnim etapama pomorstva područja Herceg-Novog. Uspon hercegnovskog pomorstva toga vremena zasnovan je prvenstveno na kapitalu doseljenika, pri- je svega hajduka naseljavanih na tom području usko vezano sa ranijim organi- zovanim hajdučkim akcijama i borbama oko istjerivanja Turaka iz Herceg-No- vog 1687. godine, kao i sa širokim migracionim strujama koje su bile, prije svega, posljedica Morejskog rata. Među pomorcima navodi vrlo istaknute haj- dučke ličnosti. Autor iznosi niz vrijednih podataka o djelovanju tamošnjih porodica i istaknutih pojedinaca kao i niz vrijednih podataka o pravcima plo- vidbe njihove pomorske trgovačke flote, vrstama brodova i strukturi prevože- nih i izvoženih proizvoda. “Profesionalno formiranje pomoraca u Boki Kotorskoj tokom XVII i XVIII stoljeća” (str. 95-108) osvjetljava slike o praktičnom životu na moru toga vremena. Najpotpunija arhivska građa o profesionalnom formiranju po- moraca, a i najbrojnije vijesti o praktičnim i teorijskim problemima života mornara vezane su za Perast, jer se on ističe i brojem pomoraca i brodova, kao i ekonomskom i ratničkom aktivnošću. Autor slika širi društveni i kulturni mi- lje u kome se razvijala pomorska privreda Boke. Posebnu pažnju posvećuje dvijema ličnostima iz peraške pomorske prošlosti: pomorskom pedagogu kap. Marku Martinoviću i admiralu ruske carske flote Matiji Zmajeviću. Dramatična pohara Perasta, tadašnjeg najbogatijeg pomorskog naselja u Boki 1624. godine, tema su rada “Pohara Perasta (1624) i organizacija sje- vernoafričke piraterije” (str. 109-132). Na osnovu građe iz Državnog arhiva u Veneciji kao i izvještaja mletačkog dragomana iz 1625. godine objavljen 1937. godine u knjizi Alberta Sacerdotija, prikazuje djelovanje afričkih gusa- ra, kao i posljedice te pohare odnosno ulogu Herceg-Novog tada jednog od značajnih turskih uporišta koji su ostvarivali saradnju sa piratima. Autor je objavio i narodnu pjesmu o ovom događaju sačuvanu u rukopisnoj zbirci pje- sama Nikole Mazarovića u kojoj je sačuvano pamćenje na ovu poharu, na sa- radnju pirata sa novskim Turcima, kao i podaci o broju zarobljenih i njihovoj daljoj sudbini. Pjesma završava željom za osvetom piratima i istjerivanjem Turaka iz Herceg-Novoga. Druga tematska cjelina Oblici života (str. 135-358) sadrži jedanaest pri- loga u kojima se obradjuje problematika iz privredne, crkvene, društvene, zdravstvene istorije Boke od XIII do XIX vijeka. “Prilozi za istoriju zanata u Kotoru” (str. 135-158) tretiraju pitanje i raz- voj kotorskih pomorskih i zanatskih bratovština sa svim svojim zanimljivim 506 Darko ANTOVIĆ specifičnostima ovog kraja bez obzira što potiču iz mletačkog uzora. Predsta- vljene su bratovštine obućara, kožara, krojača, pomoraca, njihov istorijski razvoj, unutrašnje ustrojstvo i njihova uloga u društvenom i privrednom živo- tu Kotora. Rad “Bokeljska mornarica” (str.159-181) osvjetljava jednu od najstari- jih kotorskih i bokeljskih bratovština pomoraca, njen statut iz 1463. godine, ustrojstvo, a posebno kolo Bokeljske mornarice, njegove rijetke i neobične fi- gure. One u sebi nose drevnu simboliku koju autor posebno tumači sa skicom figura, tekstom pjesme koju je napisao Pavo Kamenarević krajem XIX vijeka i notama melodije na koju se kolo igra. Jedna od najstarijih bratovština Kotora osnovana daleke 1350. godine je opisana u radu “Bratovština sv. Duha u Kotoru, i njeni članovi pomorci (XIV-XVI st.)” (str. 182-195). Iako religiozna ona je imala određenog značaja sa gledišta privredne i pomorske istorije Boke, posebno ako vidimo koliki je broj članova sa navedenim zanimanjem pomorca. Knjige kotorskih notara su bile izvanredan izvor za rad “Primjeri života porodice u Kotoru prve polovine XV stoljeća” (str.196-203) u kojima autor posebno oslikava položaj žene, kulturu svakodnevnice, materijalni status i standard kotorskih porodica u doba razvijenog srednjeg vijeka. “Vojne organizacije u Boki kotorskoj za vrijeme mletačke vladavine” (str. 204-228) iznose u prvi plan vojni aspekt mletačke vladavine sa pregle- dom tvrđava od Herceg-Novog do Bara, njihovih vojnih posada, kao i mletač- ko djelovanje na odbrani svojih pozicija pred turskim osvajanjima. Rad “Naselja, kultura stanovanja, društveni život i običaji Boke Kotor- ske za vrijeme mletačke vladavine” (str. 229-247) obrađuje tipove bokeljskih naselja, urbanističke specifičnosti, opisuje starinske enterijere istaknutih bo- keljskih kuća, kulturni život, nošnje i gradsko odijevanje kao i strane uticaje, običaje u gradu i na selu, kao i reakcije mletačkih vlasti na zatečena događanja i mjere da se neka pretjerivanja ograniče. “Zdravstvena kultura Boke Kotorske za vrijeme mletačke vladavine” (str. 248-261) tretira uticaj mletačke državne politike na organizaciju zdrav- stva i zdravstvene službe na području Boke sa ulogom magistrata za zdrav- stvo, zdravstvenih kolegija i lazareta. Tretira se pitanje statutarnih odredbi, organizovanje prvih bolnica, organizacija službe za vrijeme epidemija kuge, kao i pomeni i djelovanje ljekara, apotekara i nadriljekara. U radu “Grbaljske bune XV stoljeća, od revolta protiv zemljoposjedni- ka do predaje Turcima” (str. 262-290) autor osvjetljava događanja vezana za jasno formiranu seosku autonomiju Grblja, njeno unutrašnje ustrojstvo, njene privilegije, vlasničke odnose, sukobe sa kotorskom vlastelom i najzad podvr- gavanje turskoj vlasti krajem XV vijeka. Svakako uočava se da grbaljske bune spadaju među najznačajnije događaje u primorskim komunama XV vijeka sa Miloš Milošević, Pomorski trgovci, ratnici i ... 507 ukupnim trajanjem od preko četvrt vijeka. Izazivale su oštru klasnu polarizaci- ju stanovnika, krvave borbe i razaranja, vanjske borbe i represije, a dokumen- ta koje autor objavljuje otkrivaju tragove žive riječi i autentična shvatanja po- bunjenih Grbljana. Bokeljski kraj je u istoriji zapamćen i kao često trusno područje. Rad “Zemljotresi u Kotoru i okolini kroz svjedočanstva arhiva” (str. 291-312) izno- si na svjetlo dana izvorna svjedočenja o zemljotresima iz 1563, 1608, 1612, 1667, 1711, 1746. godine. Ovdje se ukazuje na posljedice tih katastrofa za ur- banistički razvoj i graditeljske promjene u gradu Kotoru sa posebno interesant- nom temom vezanom za stradanje arhivske građe i razmišljanja u prošlim vremenima o varijantama bolje zaštite arhivalija. Rad “Vicko Bujović” (str. 313-346) govori o peraškom kapetanu i ratni- ku Vicku Bujoviću (1660-1709) jednom od najistaknutijih peraških ličnosti svog doba koji je uglavnom pominjan samo kao sporedna ličnost u sudbinama poznatih savremenika. Na osnovu obimne arhivske građe autor otkriva Bujovi- ćev životni put, zasluge za mletačke vlasti, razna junaštva, krupne trgovačke poduhvate i velike skandale, sukobe s drugim peraškim porodicama, i okolno- sti njegovog ubistva sa posljedicama po nekoliko domaćih savremenika. Spis pod naslovom “Ragionamenti sopra le usanze di Dobrota”, rukopis nepoznatog autora iz 1833. godine je glavni izvor za rad “Ekonomski faktor u običajima Dobrote s početka XIX stoljeća” (str. 347-358). Ovdje se autor usmjerava na političke i privredne prilike u ovom poznatom i tada razvijenom bokeljskom pomorskom mjestu. Težište je na istraživanjima istorijskih proce- sa u Dobroti koji utiču na početak opadanja i dobrotskog ali i bokeljskog po- morstva. On navodi mjesne običaje i kritiku tih običaja od strane nepoznatog autora kao i razmjere ozbiljnog ekonomskog tereta sprovođenja tih običaja što je jedan od bitnih faktora određivanja uslova u životu same Dobrote tog vreme- na. Stilovi i stvaraoci (str. 361-461) naziv je treće cjeline. Ona sadrži šest radova iz kulturne prošlosti Boke Kotorske. “Kotorska katedrala” (str. 361-384) veliko djelo romaničke arhitekture, romanička bazilika sv. Tripuna iz 1166. godine, promjene na njoj nastale to- kom vjekova, zvonici, triem, apside, trifora, unutrašnjost, stupovi i pilastri, vrata, ciborij XIV vijeka i ostala plastika, kao i freske su tema ovog rada, naj- značajnije katedralne crkve Kotora. O srednjevjekovnom kotorskom zlatarstvu i istaknutim majstorima ob- rade plemenitih metala, poznatim širom Boke Kotorske, Dalmacije i šire, go- vori rad “Tragovi prve srebrne pale kotorske katedrale iz XIV stoljeća” (str. 388-397). U selu Bogdašići iznad Tivta nalazi se sada katolička crkva sv. Petra sa dva rana, veoma dragocjena natpisa. To je tema rada “Sukcesija sakralnih obje- 508 Darko ANTOVIĆ kata na istoj građevini u Boki Kotorskoj - primjer Bogdašića” (str. 398-411). Autor uočava istorijski značajan i zanimljiv susret dvije hrišćanske konfesije (katoličke i pravoslavne) istog utemeljitelja, čiji su natpisi latinicom i ćirili- com ovdje sačuvani. Rad “Neke stilske odlike baroka u Boki Kotorskoj” (str. 412-430) pred- stavlja pregledan osvrt na barokna obilježja i ostatke u Boki, predstavljene kroz arhitektonske primjere u Kotoru, Perastu i Dobroti, slikarski opus Tripa Kokolje, vajarstvo kroz rad mletačkog vajara Frančeska Kabjanke, melodram- ski opus mletačkog kanonika, porjeklom iz Budve, Krsta Ivanovića, kao i pje- sničko djelovanje pjesnika Ivana Krušale, Andrije Zmajevića, Krsta Mazarovi- ća i pjesničko i dramsko stvaralaštvo Ivana Antuna Nenadića. Istraživanje izvora, prije svega kotorskih i peraških, povodom tristago- dišnjice rođenja dovelo je do rada “Tripo Kokolja (Perast, 1661-1713)” (str. 431-454). Rad iznosi genezu slikarskih ostvarenja Tripa Kokolje na otočiću Gospa od Škrpjela kraj Perasta i uticaj spisa “Crkveni ljetopis” njegovog me- cene barskog nadbiskupa Andrije Zmajevića. “Frncesco Cabianca u Kotoru” (str. 455-471) je rad koji je zasnovan na iščitavanju i izučavanju izvornih dokumenata iz Istorijskog arhiva u Kotoru, i drugih Kotorskih arhiva, prije svega Biskupskog arhiva u Kotoru i otkriva nam veoma važne elemente značajne za shvatanje rada Kabjanke u Kotoru, ali i za shvatanje ukupne likovno-umjetničke baštine Kotora toga vremena. Četvrta cjelina Knjige i dokumenti (str. 475-574) sadrži šest priloga po- svećenih istoriji štamparstva, arhivistici i istoriografiji. Posebno se ističu pita- nja ranog štamparstva, primjeri specifičnih bokeljskih arhiva na srebru, platnu i kamenu, pitanje inkunabula i postinkunabula, i u samoj završnici kao teoreti- čar arhivistike i mudri promatrač prilika u našoj istoriografiji i arheologiji na- vodi elemente budućnosti ovih naučnih grana. Rad “Specifični arhivi Boke u srebru, platnu i kamenu” (str. 475-485) je jedan atipičan arhivistički rad. U njemu se autor osvrće na umjetnička i zanat- ska djela, zavjetne predmete, muzejske eksponate, epigrafske natpise i drugo, koji su često i jedini izvor za proučavanje istorijskih zbivanja. Ovdje je autor na praktičnim primjerima povezao klasični pisani dokument na koži i papiru sa arhivskim podacima urezanim na srebrnim votivnim pločicama koje se ču- vaju na Gospi od Škrpjela, ili upisanim u votivnim platnima i uklesanim na kamenu nadgrobnih ili javno postavljenih ploča, a prikazuju neki istorijski do- gađaj. Rad predstavlja jedinstven stručni, ali i umjetnički pristup. U sledećem radu “Inkunabule i postinkunabule biblioteke Kotorske bi- skupije” (str. 486-514) prateći sudbinu knjige koja neumitno prati sudbinu čo- vjeka, autor iznosi kataloški pregled i opis, nažalost, svega dvadesetak inkuna- bula sačuvanih poslije skoro petnaest vjekova života. Sačuvane su od izgleda najvećeg neprijatelja knjige u prošlosti - požara. Pod pojmom biblioteke Ko- Miloš Milošević, Pomorski trgovci, ratnici i ... 509 torske biskupije uzima u obzir ne samo biblioteku Biskupije, već i sve značaj- nije knjige crkava sa teritorije Kotorske biskupije uz Franjevačku biblioteku koja je sasvim autonomna. Rad “Neki plodovi istraživanja starog štamparstva - povodom proslave petstogodišnjice, 1494-1994” (str. 515-528) u kratkim crtama tretira rezultate istraživanja un arhivima Kotora, Vatikana, Venecije i dr. posvećenih radu štam- para sa naših područja: Andrije Paltašića, monaha Makarija, Božidara i Vicka Vukovića. “O ujedinjenju Crne Gore i Boke Kotorske 1813/1814” (str. 529-539) je naučna studija o izdanju Istorijskog instituta Crne Gore i Državnog arhiva Cr- ne Gore-Istorijskog arhiva Kotor (1998) zbirke dokumenata o dramatičnim završnim godinama francuske vladavine u Boki (1807-1814). Ovo je vrijeme kada su odlučujući međunarodni faktori trebali da pokrenu rješavanje pitanja podjele posjeda ugašene Mletačke Republike, a i posjeda poražene Napoleono- ve Francuske. Sa arhivističkog stanovišta središnji rad zbirke je rad tzv. “Pri- vremene vladavine Crne Gore i Boke Kotorske pod protektoratom Rusije, Austrije i Engleske”. Značajna je analiza zaključaka Dobrotske skupštine i ugovora o ujedinjenju Crne Gore i Boke potpisan 29. oktobra 1813. godine. Tipičan arhivistički rad je onaj pod naslovom “Naučnoobavještajna sredstva i naučna djelatnost arhiva” (str. 540-569). Ovdje autor tretira veoma osjetljivu i ozbiljnu temu: odnos struke i nauke, jer se u praksi pokazivalo da su neki teoretičari bili protiv svakog rada arhivista koji bi prevazilazio stručne potrebe same ustanove. U radu autor obrazlaže i pronalazi pravu mjeru u pomi- renju potreba ustanove i širih i realnih potreba nauke. On to radi uklapajući i praktičnu i teoretsku stranu problema u odrednice svjetske arhivistike. Zaključna studija “Perspektive razvoja istorijografije i arheologije” (str. 570-574) na sebi svojstven eseistički, slobodniji i duhovit način tretira podu- darnosti između retrospektive i perspektive. Autor pokušava da potraži odgo- vore o mogućnostima i pravcima nauke u svjetlu dramatičnih trenutaka kod nas, ali i u svijetu, uz potrebe novih načina mišljenja i ponašanja kod mladih istraživača, sugerišući pisanje naučnih knjiga uz izbjegavanje “slatkaste mon- taže pobjednika”. Tokom protekle 2003. godine održane su četri promocije ove knjige: u Beogradu, Kotoru, Herceg-Novom i u Zagrebu. Prva promocija održana je 14. maja 2003. godine u Maloj sali Kolarče- ve zadužbine u Beogradu. Ovo radi toga jer je iz Beograda gospodin Vlastimir Đokić, priređivač knjige i direktor izdavačke kuće “Equilibrium”, koja je u saradnji sa izdavačkom kućom “CID” iz Podgorice izdala knjigu. Na ovoj pro- mociji o knjizi su govorili gospoda Vladimir Brguljan, Vlastimir Đokić, Du- šan I. Sindik, akademik Miroslav Pantić, dr Milka Čanak Medić, g-đa Olga B. Giler i sam autor. 510 Darko ANTOVIĆ Druga promocija održana je u Kotoru 14. maja 2003. u crkvi sv. Duha, koncertnoj dvorani muzičke škole u Kotoru. Na ovoj promociji u Kotoru govo- rili su g-din Vlastimir Đokić iz Beograda, i iz Kotora prof. dr Borislav Ivoše- vić, dr Milenko M. Pasinović, prof. dr Rajko Vujičić, mr Vesna Vičević i autor. Treća promocija je održana na Sajmu knjiga u Herceg-Novom u okviru manifestacije “Trg knjige” 28. jula 2003. godine na kojoj su govorili prof. dr Rajko Vujičić, dr Milenko M. Pasinović i sam autor. Četvrta promocija ove knjige održana je u Hrvatskom državnom arhivu u Zagrebu 24. septembra 2003. godine u okviru manifestacije “Tjedan Hrvata iz Crne Gore” (Zagreb, 22-28. septembra 2003.). Na promociji su o knjizi go- vorili akademik Tonko Marojević, dr Josip Đurović, prof. dr Stijepo Obad, dr Josip Kolanović kao i sam autor. Pored značaja koji ima izlazak ove knjige povodom pedeset godina na- učno-istraživačkog rada i objavljivanja, kao i prisustva u naučnoj i kulturnoj javnosti, opšti je zaključak da su istraživanja doktora Miloša Miloševića dubo- ko utemeljena na arhivskim izvorima pri čemu je potrebno posebno istaći da kod njega u iznošenju činjenica na svjetlost dana sve ima svoju pravu vrijed- nost, i ništa se ne precjenjuje niti podcjenjuje. On je izabrao da bude posrednik između prošlosti i sadašnjosti, slikar kolektivne sudbine ljudi na obalama ovog malog zaliva, odnosno svega onoga što karakteriše Mediteran i Balkan, naš zajednički svijet kome pripadamo, a u stvari zajedničko i univerzalno sud- binama brojnih generacija. To bi bila u stvari prava ocjena rezultata njegovog pet decenijskog stvaralačkog napora. Knjiga Pomorski trgovci, ratnici i mece- ne: studije o Boki Kotorskoj XV do XIX stoljeća je veoma vrijedan izdavački poduhvat i nezaobilazan izvor, kako za naučne krugove, tako i za sve one čita- oce zainteresovane za prošlost Boke Kotorske.

Odlično stanje Retko Stefan Lazarević (Kruševački grad, 1377 — Glavica kod Mladenovca, selo Markovac, zaselak Crkvine, 19. jul 1427), poznat i kao Stevan Visoki,[a] sa titulama kneza (1389—1402) i despota (1402—1427) vladao je Srbijom. Bio je sin kneza Lazara. U svoje vreme je važio za jednog od najboljih vitezova i vojskovođa, a njegova književna dela ga čine jednim od najvećih srpskih književnika u srednjem veku.[2] Despot Stefan je bio vrstan diplomata svoga vremena i razumeo se u tadašnju geopolitičku situaciju. Uvek je nastojao gledati sa kojom stranom je najbolje imati saradnju i vazalne odnose, sve zarad dobrobiti svog naroda. Bio je vazal, dobar i blizak saradnik sa Osmanlijama, Vizantincima i Ugarima, što pokazuje njegovu političku spretnost, koja ga, uz vrhunske militarne sposobnosti i zakonodavnu vlast svrstava među najbolje srpske srednjovekovne vladare, po mnogima čak i najboljeg i najsposobnijeg. Nakon očeve pogibije u Kosovskom boju 1389, kao maloletan je došao na vlast i uz pomoć majke Milice Hrebeljanović vladao je do svog punoletstva 1393. godine. Kao osmanski vazal, mladi Stefan je predvodio srpske pomoćne odrede u bitkama na Rovinama, kod Nikopolja i Angore.[3] Posle bitke kod Angore je od Vizantinaca u Carigradu dobio zvanje despota (1402), a krajem 1403. ili početkom 1404. godine, stupio je u vazalne odnose i sa ugarskim kraljem Žigmundom od koga je dobio Mačvu, Beograd (u koji 1405. smestio svoju prestonicu), Golubac i druge posede, a kasnije (1411) i Srebrenicu. Posle velikog poraza kod Angore, otpočeo je građanski rat u Osmanskom carstvu, ali i sukobi među srpskom vlastelom, prvo između Lazarevića i Brankovića, a potom i između samog Stefana i njegovog mlađeg brata Vuka. Sukobi u Srbiji su se okončali 1412. izmirenjem Stefana i njegovog sestrića Đurđa, dok je kao pobednik iz borbi među Osmanlijama izašao 1413. Mehmed I, zahvaljujući srpskoj pomoći, nakon čega je, za Srbiju, usledio period mira. Posle smrti svog sestrića Balše III Balšića, nasledio je Zetu, oko čijih primorskih gradova je vodio rat protiv Mlečana. Pošto nije imao dece, Stefan je na saboru u rudničkoj Srebrnici 1426. imenovao svog sestrića Đurđa za naslednika. Na unutrašnjem planu, on je slomio otpor vlastele, a periode mira je iskoristio za snaženje Srbije u političkom, ekonomskom, kulturnom i vojnom pogledu.[4] On je 29. januara 1412. objavio[b] „Zakonik o rudnicima”, sa posebnim delom kojim se uređuje život u, tada najvećem rudniku na Balkanu,[5] Novom Brdu. Time je dodatno pojačao razvoj rudarstva, koje je bilo glavna privredna grana tadašnje Srbije,[6] tako da je krajem njegove vladavine Srbija bila jedan od najvećih proizvođača srebra u Evropi.[6] Na polju arhitekture, nastavlja se razvoj Moravskog stila, koji je započeo u doba njegovih roditelja, gradnjom Ravanice, Lazarice i Ljubostinje. Bio je veliki pokrovitelj umetnosti i kulture pružajući podršku i utočište kako učenim ljudima iz Srbije, tako i izbeglicama iz okolnih zemalja koje su zauzele Osmanlije. Pored toga, on je i sam bio pisac, a njegovo najznačajnije delo je „Slovo ljubve” koje se odlikuje renesansnim crtama. Pored književnog stvaralaštva samog despota, u ovom periodu se, između ostalih, javljaju Konstantin Filozof i Grigorije Camblak, a razvija se i bogata prepisivačka delatnost (Resavska prepisivačka škola). Poreklo i porodica[uredi | uredi izvor] Stefan je bio sin Lazara Hrebeljanovića i njegove supruge Milice, koja je pripadala bočnoj liniji Nemanjića, pošto je njen otac, knez Vratko, bio neposredni potomak Vukana, najstarijeg sina Stefana Nemanje. Pored Stefana, oni su imali još sedmoro dece.[7][8][9] proširiStefanova braća i sestre Stefan Lazarević se u septembru 1405.[2] oženio Jelenom, ćerkom Frančeska II Gatiluzija (1384—1404), đenovljanskog gospodara Lezbosa i sestrom Irine (Evgenije) Paleolog, supruge Jovana VII (savladar 1376—1379, car 1390, regent 1399—1403). Ovaj brak je bio ugovoren tokom njegovog boravka u Carigradu 1402, u doba kada je gradom i Vizantijom upravljao Jovan VII, u ime svog strica Manojla II (savladar 1373—1391, car 1391—1425). Jelena i Stefan nisu imali dece, a ona se posle sklapanja braka u izvorima ne spominje, niti je prikazana u ktitorskim kompozicijama Stefanovih zadužbina, na kojima je on uvek naslikan sam.[2] Život i vladavina[uredi | uredi izvor] Bitka kod Nikopolja i povlačenje kralja Žigmunda Nakon očeve pogibije u Kosovskom boju 1389, kao maloletan je došao na vlast i uz pomoć majke Milice Hrebeljanović je vladao do svog punoletstva 1393. godine. Kao osmanski vazal, predvodio je srpske pomoćne odrede u bitkama na Rovinama, kod Nikopolja i Angore. Sa svojim snagama je Osmanlijama doneo pobedu nad združenim evropskim krstaškim snagama u bici kod Nikopolja,[3] a njegova borbenost u bici kod Angore zadivila je turko-mongolskog vladara Tamerlana[4] Posle nje je od Vizantinaca u Carigradu dobio titulu despota (1402), a krajem 1403. ili početkom 1404. godine, stupio je u vazalne odnose i sa ugarskim kraljem Žigmundom od koga je dobio Mačvu, Beograd (u koji je 1405. smestio svoju prestonicu), Golubac i druge posede, a kasnije (1411) i Srebrenicu. Prilikom Žigmundovog obnavljanja viteškog reda Zmaja, u decembru 1408. godine, Stefan se našao na drugom mestu među vitezovima, odmah iza samog ugarskog kralja. Posle velikog poraza kod Angore, otpočeo je građanski rat u Osmanskom carstvu, ali i sukobi među srpskom vlastelom, prvo između Lazarevića i Brankovića, a potom i između samog Stefana i njegovog mlađeg brata Vuka. Sukobi u Srbiji su se okončali 1412. izmirenjem Stefana i njegovog sestrića Đurđa, dok je kao pobednik iz borbi među Osmanlijama izašao 1413. Mehmed I, zahvaljujući srpskoj pomoći, nakon čega je, za Srbiju, usledio period mira. Posle smrti svog sestrića Balše III Balšića, nasledio je Zetu, oko čijih primorskih gradova je vodio rat protiv Mlečana, koji je okončan mirovnim ugovorima iz 1423. i 1426. godine. Pošto nije imao dece, Stefan je na saboru u Srebrnici 1426. godine imenovao svog sestrića Đurđa za naslednika, a sredinom naredne godine je umro u lovu, od srčane kapi. Na unutrašnjem planu, on je slomio otpor vlastele, a periode mira je iskoristio za snaženje Srbije u političkom, ekonomskom, kulturnom i vojnom pogledu.[4] On je 29. januara 1412. objavio[b] „Zakonik o rudnicima”, sa posebnim delom kojim se uređuje život u, tada najvećem rudniku na Balkanu,[5] Novom Brdu (Statut Novog Brda). Time je dodatno pojačao razvoj rudarstva, koje je bilo glavna privredna grana tadašnje Srbije, tako da je krajem njegove vladavine Srbija bila jedan od najvećih proizvođača srebra u Evropi.[6] Na polju arhitekture, nastavlja se razvoj Moravskog stila, koji je započeo u doba njegovog oca gradnjom Ravanice i Lazarice. U periodu od 1407. do 1418. godine podiže svoju glavnu zadužbinu, manastir Resavu (Manasiju), poslednju monumentalnu zadužbinu srpskog srednjeg veka,[2] a Beograd je od porušenog pograničnog gradića pretvorio u modernu utvrđenu evropsku prestonicu, proširivši ga gotovo deset puta.[10] Bio je veliki pokrovitelj umetnosti i kulture pružajući podršku i utočište kako učenim ljudima iz Srbije, tako i izbeglicama iz okolnih zemalja koje su zauzele Osmanlije. Pored toga, on je i sam bio pisac, a njegovo najznačajnije delo je „Slovo ljubve” koje se odlikuje renesansnim crtama. Pored književnog stvaralaštva samog despota, u ovom periodu se, između ostalih, javljaju Konstantin Filozof i Grigorije Camblak, a razvija se i bogata prepisivačka delatnost (Resavska prepisivačka škola). Srpska pravoslavna crkva ga je kanonizovala 500 godina nakon njegove smrti 19. jula 1927. i slavi ga 1. avgusta (19. jula po julijanskom kalendaru) kao svetog Stefana despota Srpskog. Uspomena na njega očuvana je i u srpskoj narodnoj tradiciji, koja ga pamti kao zmajevitog junaka Visokog Stefana, ne samo na prostoru kojim je vladao, već na znatno širem prostoru naseljenom Srbima, a za njegovu ličnost je vezana narodna izreka: „i ti možeš, i konj ti može, ali ti Bog ne da”. Rane godine i dolazak na vlast[uredi | uredi izvor] Spomenik despotu Stefanu Lazareviću u Kruševcu Stefan Lazarević je rođen, najverovatnije, 1377. u Kruševcu, prestonici svog oca, kneza Lazara. Posle Kosovske bitke 15. juna 1389, u kojoj je poginuo njegov otac, Stefan je postao novi knez, u čije ime će do njegovog punoletstva vladati njegova majka, kneginja Milica[2]. Knez Lazar (freska iz manastira Ljubostinja, 1402—1405). On je došao na vlast u specifičnom trenutku, po državu Lazarevića, koja se našla u okruženju moćnih suseda. Sa jedne strane bio je Bajazit I, koji se posle Kosovske bitke povukao da bi učvrstio svoju vlast među Osmanlijama, dok se u neposrednom susedstvu nalazio Vuk Branković, muž Stefanove sestre Mare, koji je posle bitke postao najmoćniji srpski velikaš.[v] Zapadni sused Lazarevića bio je Tvrtko I (ban 1353—1377, kralj 1377—1391) koji se smatrao legitimnim naslednikom Nemanjića i Kosovsku bitku je prikazivao kao sopstvenu pobedu nad Osmanlijama, dok su se na severu njihovi posedi graničili sa Ugarskom, kralja Žigmunda. Već 7. jula iste godine, tri sedmice posle bitke, Žigmund je uputio Nikolu Gorjanskog da pregovara sa Vukom Brankovićem o stvarima „koje su na korist vašu (Vukovu) i raške zemlje (Srbije)”,[5] pri čemu je unapred potvrđivao sve dogovore koje bi oni postigli. Iako su i Nikola i Vuk bili oženjeni Stefanovim sestrama, nije bio redak slučaj u to doba da jaki susedi, pa čak i bliski srodnici, potisnu sa vlasti legitimne naslednike koji su maloletni.[g] Ishod ovih pregovora nije poznat, ali je već na jesen, Žigmund otpočeo ofanzivu protiv Lazarevića. Njegove snage su u oktobru prešle reku Savu i početkom novembra su opsele i zauzele tvrđave Borač i Čestin,[5] kod današnjeg Knića. U ovakvim okolnostima, državni sabor je uz podršku patrijarha Spiridona (1379—1389),[2] doneo odluku o sklapanju mira i prihvatanju vrhovne vlasti sultana Bajazita, posle čega su otpočeli pregovori sa Osmanlijama, koji su okončani sklapanjem mira, pre sredine 1390. godine. Detalji donošenja ovakve odluke nisu bliže poznati, ali je izvesno da je ona doneta pre smrti patrijarha Spiridona, 18. avgusta 1389. godine.[5] Ostaci utvrđenog Ždrela. Prema sklopljenom miru, knez Stefan se obavezao na slanje pomoćnih odreda osmanskom sultanu i plaćanje danka, ali i na to da se sa mlađim bratom Vukom i viđenijom vlastelom, jednom godišnje pojavljuje na sultanovom dvoru i potvrđuje svoju pokornost Bajazitu. Pored ovih uobičajenih vazalnih obaveza, Bajazitu je za ženu data, najmlađa ćerka kneza Lazara i kneginje Milice, Olivera, koju je, njen brat i novi knez, Stefan, lično morao da odvede sultanu Bajazitu u Bursu. Posledice ovog mira bile su odmah vidljive, jer su već tokom leta 1390, srpske snage ojačane osmanskim pomoćnim odredima, povratile izgubljene gradove, a verovatno su u sklopu tih operacija i Osmanlije zauzele Golubac. Podataka o aktivnostima Vuka Brankovića tokom ovog perioda nema. Izvesno je da je on posle Kosovske bitke nastojao da proširi svoju oblast (između ostalog, ovladao je i delom Polimlja), a koristio se istom titulom koju je pre njega koristio knez Lazar (gospodar Srbljem i Podunaviju). Međutim, već početkom maja 1390, on se osećao ugroženim i zatražio je od Dubrovačke republike da mu omogući sigurno utočište, ukoliko se nađe u neprilici, što bi se moglo povezati sa osmanskim odredima koji su tokom leta pomogli Lazarevićima da potisnu Ugare iz njihove države. Iako su interesi kneza Stefana tj. Lazarevića, sa jedne i Vuka Brankovića, sa druge strane, bili sukobljeni posle Kosovske bitke, nema podataka da je došlo do nekog neprijateljstva među njima. Naprotiv, u izvorima je zabeleženo da je Vuk prisustvovao svečanom prenosu moštiju kneza Lazara iz njegove prestonice Prištine, u manastir Ravanicu, krajem 1390. i početkom 1391, a poznato je i da je na njegovom dvoru, tokom 1392, boravila kneginja Milica. Tvrđava Golubac na Dunavu. Sukobi na srpsko-ugarskoj granici, nastavljeni su tokom naredne dve godine, a u njihovom suzbijanju je učestvovao i sam Žigmund, koji je u više navrata dolazio sa vojskom na reku Dunav. On je u leto 1392. kod Kovina prešao reku i prodro u Srbiju do Ždrela na Mlavi, nakon čega se povukao i pokušao da osvoji Golubac. Istovremeno, oblast Vuka Brankovića se našla na udaru Osmanlija. Početkom 1392. oni su zauzeli Skoplje i nastavili prodor na sever, što je primoralo i Vuka da do kraja godine sklopi mir sa Bajazitom i postane njegov vazal.[5] Knez Stefan Lazarević[uredi | uredi izvor] Bitke na Rovinama i kod Nikopolja[uredi | uredi izvor] Glavni članci: Bitka na Rovinama i Bitka kod Nikopolja Tokom 1393, Stefan je postao punoletan i preuzeo vlast,[2] a njegova majka se zamonašila i kao monahinja Evgenija, povukla u svoju zadužbinu, Ljubostinju. Iste godine, Bajazit se obračunao sa svojim bugarskim vazalima, zbog njihovih navodnih veza sa ugarskim kraljem Žigmundom.[5] On je posle opsade zauzeo Trnovo i uništio Trnovsku Bugarsku, kojom je, do tada, vladao muž Stefanove sestre Dragane, Jovan Šišman. Posle ovoga, mnogi učeni ljudi napustili su Bugarsku i potražili utočište u okolnim hrišćanskim zemljama, među kojima je bila i Stefanova Srbija. Krajem iste godine i početkom naredne, Bajazit je počeo da okuplja svoje hrišćanske vazale u Seru. Svakom od njih je uputio odvojeni zahtev da dođe, tako da niko od njih nije znao da će se svi zajedno pojaviti u Seru. Nije poznato ko je sve došao u Ser, ali se u izvorima pored kneza Stefana, pominju Vizantinci, car Manojlo II (1391—1425), njegov bratanac Jovan VII (1390) i brat, morejski despot, Teodor I (1383—1407), ali i srpski gospodar Velbužda Konstantin Dragaš. Smatra se da je Bajazit, najverovatnije, planirao da pobije svoje vazale u Seru i preuzme njihove zemlje. On je izdao naređenje da se oni pogube, ali ono nije izvršeno odmah, nakon čega se predomislio,[5] posle čega je deo njih otpustio kućama, dok je sa preostalima dovršio osvajanje Tesalije i zauzeo Solun (12. aprila). Kraljević Marko (ktitorski portret iz Markovog manastira, 1366/1367). Tokom jeseni 1394, Bajazit je počeo da okuplja svoje vazale, za pohod protiv vlaškog vojvode Mirče Starijeg (1386—1418). Kao punoletan, Stefan je prvi put lično predvodio srpske pomoćne odrede, a pored njega, osmanskoj vojsci su se, od srpskih velikaša, priključili Marko Mrnjavčević (1371—1395), Konstantin Dragaš i Konstantin Balšić,[2] sa svojim snagama. Bajazitove snage su prešle Dunav i do bitke je došlo 17. maja 1395.[5][11] na Rovinama, nedaleko od današnjeg Arada.[11] Ona se najverovatnije okončala osmanskim porazom,[5][11] ali Bajazitove snage nisu pretrpele značajne gubitke.[5] Sa druge strane, vlaški vojvoda je posle bitke priznao sultanovu vrhovnu vlast i obavezao se da mu plaća danak.[11] U samoj bici su poginuli Marko Mrnjavčević i Konstantin Dragaš, a Bajazit je Osmanskom carstvu pripojio njihove zavisne države. Prema navodima Konstantina Filozofa iz žitija Stefana Lazarevića, Marko je pred bitku Konstantinu Dragašu rekao: „Ja kažem i molim Gospoda da bude hrišćanima pomoćnik, a ja neka budem prvi među mrtvima u ovom ratu”.[5] Osmanlije su nakon bitke zauzele Vidin, a njihove trupe su, ojačane srpskim pomoćnim odredima, upale, tokom leta 1396, u Banat, a početkom iste godine i u oblast Vuka Brankovića i tom prilikom su zauzele njen veći deo, sa Prištinom. Međutim, pobeda na Rovinama je pokrenula poslednji veliki krstaški pohod, u kome su učestvovale snage iz Engleske, Francuske, Nemačke i drugih evropskih zemalja. Njima su se priključila trupe ugarskog kralja i vlaškog vojvode, kao i mletačka flota, koja je, preko Crnog mora trebalo da uplovi u Dunav i pruži podršku vojsci na kopnu. Krstaške snage su se okupile u Ugarskoj, posle čega su prešle Dunav i zauzele Vidin. Nakon toga, pohod je nastavljen niz Dunav i opsednut je Nikopolj, u kome se nalazio osmanski garnizon. Bajazit je zbog prodora krstaša, prekinuo blokadu Carigrada i uputio se ka Dunavu, a njegovim snagama su se kod Plovdiva, priključili i srpski pomoćni odredi sa Stefanom Lazarevićem na čelu.[12] Bitka kod Nikopolja (slika Žana Fruasarta iz 1398. godine). Do velike bitke došlo je 25. septembra i u njoj su krstaške snage potpuno razbijene. Iako brojčano veoma velika, krstaška vojska je bila raznolika,[5][13] što se odrazilo na odsustvo zajedničke komande i slabu koordinaciju na bojnom polju,[13] a jedan od faktora bilo je i potpuno nepoznavanje osmanske vojske i njenog načina borbe, kod zapadnih vojski.[5] Posle početnog uspeha krstaša, usledio je protivudar Osmanlija koji je zaustavio ulazak ugarskih snaga u bitku, koje su počele da ih potiskuju. U tom, prelomnom trenutku bitke, u nju su se uključili srpski oklopnici, predvođeni Stefanom, koji su probili ugarske redove i napali glavni ugarski steg, koji je nosio Nikola Gorjanski (muž Stefanove rođene sestre Teodore).[12] Oni su uspeli da ga obore, što je imalo presudan uticaj na tok bitke, jer su krstaši pomislili da ja kralj Žigmund poginuo i da je bitka izgubljena, dok su ugarski komandanti ubedili samog Žigmunda da je bitka praktično izgubljena i da je bolje da se povuče sa bojišta i spase.[12] Posle toga krstaški redovi su se raspali i usledio je pravi pokolj.[5] Jedan od učesnika u bici, Johan Šiltberger, ovako opisuje srpski napad:[14] „ Kada su svi (turski) pešaci pobijeni, kralj je napao drugi odred koji su činili konjanici. Kada je turski kralj video kraljev napad, spremao se da pobegne sa bojišta, ali je vojvoda Raške (Srbije), poznat kao Despot, videvši ovo, uleteo da pomogne turskom kralju sa 15.000 probranih ljudi i još mnogo drugih vitezova, i despot je jurnuo sa svojim ljudima na kraljev steg i oborio ga. ” Prema nekim mišljenjima, srpske snage su bile sakrivene u jednom šumarku, na levom krilu Bajazitovih snaga, zbog čega je njihov udar na Ugare usledio iznenada, najverovatnije sa boka ili čak, sa leđa.[12] Posledice poraza kod Nikopolja za hrišćanske države na Balkanu su bile katastrofalne. Posle nje je uništeno Vidinsko carstvo, zauzeta je Atina (1397), Morejska despotovina je ponovo opustošena, pad Carigrada je postao praktično neizbežan,[13] a oblast Vuka Brankovića su zauzele Osmanlije.[5] On sam je zarobljen i vrlo brzo (6. oktobra 1397) je i umro u zarobljeništvu. Veći deo njegovih oblasti je predat na upravu knezu Stefanu, mali deo (sa središtem u Vučitrnu) ostavljen je njegovoj supruzi Mari i sinovima (Grguru, Đurđu i Lazaru), dok su Osmanlije pod svojom nesporednom vlašću zadržale strateški bitna mesta. Pored toga, osmanske snage su upale u Ugarsku i opljačkale njene južne delove, a naročito su stradali Zemun (koji je opustošen) i Sremska Mitrovica (koja je spaljena, a njeno stanovništvo je raseljeno).[5] Tokom 1397, snage kraljevine Ugarske su upale u severne delove Srbije i tom prilikom su privremeno zauzele Borač, dok su tvrđave Čestin i Nevade izdržale njihovu opsadu. Osmanski pohod na Bosnu i pobuna vlastele[uredi | uredi izvor] Svoju ofanzivu na Balkanu, Osmanlije su nastavile u januaru 1398, napadom na Bosnu. Na njihovom čelu nalazio se jedan od Bajazitovih sinova, a priključio im se i knez Stefan, sa srpskim pomoćnim odredima. Ovaj pohod, osim pljačkanja Bosne, nije postigao nikakav uspeh, a najveći krivac, prema navodima Stefanovog biografa, bila je izuzetno jaka zima, zbog koje „malo od vojnika i zarobljenika, vratiše se svojim krajevima”.[5] Ostaci tvrđave Ostrvice, na istoimenom vrhu. Ovaj pohod, pokušao je da iskoristi deo Stefanove vlastele, da ga zbaci sa vlasti. Njihove vođe, vojvode Nikola Zojić i Novak Belocrkvić pokušali su da preko vlastelina Mihajla, prikažu Bajazitu neuspeh pohoda na Bosnu, kao posledicu Stefanovih veza sa ugarskim kraljem Žigmundom i da priznavanjem direktno Bajazitove vrhovne vlasti, steknu samostalnost u odnosu na kneza Stefana. Tačan tok daljih dešavanja nije precizno utvrđen, ali se zna da je Stefan znao za zaveru, pošto ga je o njoj izvestio upravo Mihajlo. On je prvo pozvao na svoj dvor vojvodu Novaka, koji je imao posede u Toplici (verovatno oko Bele Crkve tj. Kuršumlije) i u Hvosnu (selo Crkolez kod Peći) i pogubio ga. Nikola Zojić, koji je imao posede oko Rudnika, se nakon toga sa porodicom (suprugom i četiri ćerke) zatvorio u utvrđenu Ostrvicu i zamonašio, čime je izgubio svoje posede, ali je i spasao svoj život.[15] Izvesno je takođe, da su njihove optužbe stigle do Bajazita i već u drugoj polovini marta, osmanske snage su ušle u Srbiju. Nije poznato šta su one radile u Srbiji, ali se zna da nisu krenule u pohod na neku od susednih država, jer o takvom napadu nema podataka. Tokom proleća, Stefanova majka, monahinja Evgenija je sa monahinjom Jefimijom otišla kod Bajazita, da bi izgladile odnose između njih dvojice. One su se vratile u Srbiju pre 23. maja[d] i uspele su da omoguće da Stefan bude primljen kod Bajazita i lično se opravda pred sultanom. Pored toga, one su iz Burse donele i mošti svete Petke, koje su, najverovatnije, smeštene u kruševačku dvorsku crkvu, Lazaricu.[2] U ovoj misiji, najverovatnije im je pomogla i Stefanova sestra Olivera, koja se nalazila u Bajazitovom haremu. Posle njih, kod Bajazita je otišao i sam Stefan. On je, prema navodima svog biografa, priznao svoju krivicu, nakon čega mu je Bajazit sve oprostio i on se, pre 30. novembra,[đ] vratio u Srbiju. Bitka kod Angore[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Bitka kod Angore Odnos kneza Stefana i Brankovića tokom ovih godina, nije poznat iz istorijskih izvora. Zna se da su oni uspeli, najviše pomoću novca koji je Vuk ostavio na čuvanje u Kotoru i Dubrovniku, da povrate deo nekadašnjih zemalja. Početkom 1402, njihova oblast je obuhvatala delove Kosova, Polimlja, okolinu Sjenice i utvrđeno Brskovo, a od proleća iste godine se javljaju kao Bajazitovi vazali, sa istim obavezama koje je imao i knez Stefan. Van njihove kontrole ostali su Zvečan, Jeleč i Gluhavica, koje su držale Osmanlije, odnosno Priština, za koju se zna da je u martu iste godine, bila u sastavu države Stefana Lazarevića. Veliku promenu prilika u Maloj Aziji i jugoistočnoj Evropi, izazvao je prodor Tatara pod vođstvom Tamerlana, jednog od najvećih vojskovođa u svetskoj istoriji.[13] Njegov prodor u Malu Aziju, primorao je Bajazita da okupi svoje snage i pokuša da mu se suprotstavi u velikoj bici, do koje je došlo 28. jula 1402, nedaleko od Angore (današnja prestonica Turske Republike Ankara). Stefan Lazarević (spomenik u današnjem Despotovcu, podignut 2007. godine). U njoj su osmanske snage doživele težak poraz, a sam Bajazit je sa jednim od sinova (Musom) zarobljen i već iduće godine je umro u zarobljeništvu. Glavni razlog osmanskog poraza, ležao je u izdaji muslimanskih snaga iz Anadolije,[11] koje su na početku bitke prešle na Timurovu stranu, nezadovoljne Bajazitovom vladavinom. Ovo je omogućilo Timurovim snagama da razbiju Bajazitovo levo krilo i opkole njegov centar, u kome se nalazio sam sultan sa svojim janjičarima (njih oko 10.000). Na desnom krilu, nalazili su se Bajazitovi vazali, među kojima su bili Đurađ i Grgur Branković, Stefanov brat Vuk i sam Stefan, koji je ujedno i komandovao tim krilom. On se naročito hrabro borio, što je izazvalo divljenje i samog Tamerlana, koji je čak naredio da se Srbi propuste i dozvoli im se da napuste bojište. Prema savremenim izvorima knez Stefan je sa svojim ljudima, kojih je po savremenom hroničaru Duki bilo 5.000 oklopnika naoružanih kopljima, u više navrata probijao protivničke redove u pokušaju da dođe do Bajazita i izvuče ga iz okruženja. On je na kraju u tome i uspeo, ali je Bajazit odbio da se povuče sa njim, posle čega je Stefan poveo sa sobom njegovog sina Sulejmana, probio se kroz tatarske redove i uputio ka Bursi. Vizantijski hroničar Laonik Halkokondil navodi da su se „Srbi borili, kao vazdašnji junaci, svake pohvale dostojno” i dodaje „da su sa velikom žestinom napadali Džagatajce (Tatare), zanesavši se u borbi”,[16] a o srpskoj borbi svedoči i jedan toponim Srp-Gazi tj. Srpski pobednik, u okolini Angore.[6] Tokom borbi, knez Stefan je ranjen, dok je Grgur Branković zarobljen i kasnije otkupljen. U toku bitke, ili neposredno nakon nje, zarobljena je i Stefanova sestra Olivera, ali je i ona kasnije oslobođena, posredstvom dogovora koji je Stefanov poslanik sklopio sa Tamerlanom. Za Oliveru, po svemu sudeći, nije plaćen otkup, zahvaljujući velikom poštovanju koje je Tamerlan imao prema njenom bratu Stefanu i ona se vratila u Srbiju (proleće 1403), a nešto kasnije se i trajno nastanila u Stefanovom dvoru, u Beogradu. Na drugoj strani, Tamerlanove snage su već 1403. napustile Malu Aziju, a on sam je preminuo početkom 1405, tokom svog pohoda na Kinu. U Osmanskom carstvu, Bajazitovo zarobljavanje, a potom i njegova smrt, pokrenuli su među njegovim sinovima građanski rat oko vlasti. Despot Stefan Lazarević[uredi | uredi izvor] Boravak u Carigradu i Gračanička bitka[uredi | uredi izvor] Stefan i Vuk su se na svom povratku u Srbiju zadržali u Carigradu, koji se nakon nekoliko godina oslobodio osmanske blokade. Jovan VII, koji je vladao u ime svog odsutnog strica, cara Manojla II, dodelio je Stefanu, tokom avgusta, visoku vizantijsku titulu despota, koja se, u vizantijskoj hijerarhiji, nalazila odmah ispod carske.[e][11] Pored toga, ugovoren je i brak između Stefana i Jelene Gatiluzio, ćerke firentinskog gospodara Lezbosa, Frančeska II i rođene sestre Jovanove supruge Irine. Despot Stefan Lazarević sa anđelima koji ga krunišu i brat mu Vuk (freska iz manastira Ljubostinja, oko 1405). Boravak Lazarevića u Carigradu, obeležio je i početak otvorenog sukoba sa Brankovićima. Đurađ, koji se na povratku takođe našao u Carigradu, zatvoren je u tamnicu, po Stefanovoj naredbi. Razlog za ovo nije poznat, a dosta pozniji hroničar, Mavro Orbin, kao povod navodi Đurđev plan da se poveže sa, Bajazitovim sinom, Sulejmanom, koji je uspostavio svoju vlast u evropskom delu Osmanskog carstva. Ovo je najverovatnije tačno, jer se Đurađ, nakon bekstva iz zatvora uz pomoć svog vlastelina Rodopa iz Drenice tokom septembra, uputio Sulejmanu i od njega zatražio vojnu pomoć u borbi protiv Lazarevića. Stefanov povratak kopnom u Srbiju bio je onemogućen zbog neprijateljstva Osmanlija, koje su nedaleko od Hadrijanopolja, pobile jedan odred Stefanovih snaga koji se vraćao iz bitke. Zbog toga je on sa bratom i oko 260 preostalih vojnika,[5] krenuo brodovima ka Srbiji, uz kraće zadržavanje na Lezbosu. Njihov prvi cilj bila je Zeta, kojom je vladao muž Stefanove sestre Jelene, Đurađ Stracimirović Balšić. On ih je primio u svojoj prestonici Ulcinju, nakon čega je otpočelo organizovanje vojske za sukob sa Brankovićima. Pripreme su tekle i u Srbiji, u kojoj je Stefanova majka okupljala vojsku za pomoć svojim sinovima, dok su istovremeno Brankovići sa svojim i osmanskim trupama preuzeli kontrolu nad putevima na Kosovu i Metohiji, da bi onemogućili Stefanov povratak. Rekonstrukcija krune despota Stefana Lazarevića urađena od Gorana Ristovića Pokimice Bitka kod Tripolja[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Bitka kod Tripolja Manastirska crkva u Gračanici. Krajem oktobra, Stefanova vojska se iz Bara, preko zemlje Balšića i mletačkih poseda, uputila preko Skadra ka Kosovu. Izbegavajući glavne putne pravce koje su kontrolisali njegovi protivnici, Stefanove snage su stigle do Gračanice i 21. novembra je kod obližnjeg Tripolja, došlo do bitke u kojoj su snage Brankovića, ojačane osmanskim odredima, poražene.[2] Stefan je svoju vojsku, kojoj su se priključili i odredi koje je poslala njegova majka, pred početak bitke podelio na dva dela, kao što su uradili i njegovi protivnici. Veći deo trupa, stavio je pod komandu svog brata Vuka i usmerio ih protiv snaga kojima je komandovao Đurađ Branković, dok je on, sa manjim delom vojske, napao osmanske odrede. Snage pod njegovom komandom su izvojevale pobedu, ali je značajnu ulogu u njoj odigrao kesar Uglješa Vlatković. On se kao osmanski vazal nalazio u sklopu njihovih snaga, ali je izvestio Stefana o njihovom ratnom planu, a tokom same bitke je prešao na njegovu stranu.[5] Kao nagradu za ovo, Stefan mu je potvrdio vlast nad Vranjem, Inogoštem (Surdulica) i Preševom, koji su ranije pripadali njegovom ocu[ž] i te oblasti su priključene u Srpskoj despotovini. Kneginja Milica (freska iz manastira Ljubostinja, 1402—1405). Lazarevići su se posle bitke povukli u utvrđeno Novo Brdo, u kome je došlo do verbalnog sukoba između Stefana i Vuka. Despot je mlađem bratu prebacio nepoznavanje „ratne veštine i gubitke u ljudstvu”,[5] jer je glavnina njihovih snaga, kojom je komandovao Vuk, poražena u borbi sa vojskom koju je predvodio Đurađ Branković. Pobeda kod Tripolja, omogućila je Stefanu da povrati svoju vlast i uticaj u Srbiji, što je dodatno učvrstio tokom narednih godina. Međutim, ona nije rešila borbu sa Brankovićima, čak ju je, u neku ruku, dodatno zakomplikovala sukobom koji je nastao između Stefana i Vuka. Njegov mlađi brat je u leto 1403. napustio Srbiju[2] i uputio se kod Sulejmana, da od njega zatraži vojsku kojom bi starijeg brata primorao da mu ustupi deo države na upravu. Njega je u tome pokušala da spreči njihova majka, koja je krenula za njim. Ona nije uspela da ga dostigne pre njegovog dolaska kod samog Sulejmana, zbog čega se i ona sama uputila ka Bajazitovom sinu. Tokom svog boravka na njegovom dvoru, ona je uspela da, pre oktobra 1404. godine,[2][5] pomiri braću, a pošlo joj je za rukom i da izgladi odnose između Stefana i Sulejmana. Sam Stefan je tokom te i naredne godine, nastojao da izbegne obnovu neprijateljstava prema Osmanlijama.[5] Tokom 1403, Sulejman je u Galipolju zaključio sa nizom hrišćanskih država (Vizantija, Đenova, Mletačka, Jovanovci i Naksos) na Balkanu, sporazum kojim je nastojao da obezbedi svoje posede u Evropi i započne ofanzivu protiv braće u Maloj Aziji. Vizantija je ovim sporazumom prestala da bude osmanski vazal i oslobodila se obaveze da sultanu plaća harač,[13] dok je u teritorijalnom smislu povratila Solun sa okolinom i niz gradova na obali Mramornog i Crnog mora. Jedna od odredbi ovog ugovora odnosila se i na samog Stefana, iako on najverovatnije nije učestvovao u njegovom sklapanju. Prema njoj Stefan je zadržavao svoje dotadašnje posede, uz obavezu da i dalje plaća harač i šalje sultanu pomoćne vojne odrede, iako više nije bio u obavezi da ih sam predvodi.[5] Povezivanje sa kraljem Žigmundom[uredi | uredi izvor] Žigmund Luksemburški (slika Antonija Pizanela, 1433). Izmenjene prilike u jugoistočnoj Evropi početkom 15. veka, dovele su do približavanja despota Stefana i ugarskog kralja Žigmunda. Sa jedne strane, Stefanu je bio potreban jak saveznik pomoću koga bi mogao da pokuša da se oslobodi osmanske prevlasti, ali i da se održi na vlasti u Srbiji, usled otvorenog sukoba sa Brankovićima, koji su uživali Sulejmanovu podršku. Na drugoj strani, Ugarska se nalazila u dubokoj unutrašnjoj krizi,[z] a sam Žigmund je tek tokom 1403. uspeo da se vrati u zemlju i povrati kontrolu nad njom, iako otpor njegovih protivnika nije uspeo da slomi. Njemu je zbog toga bio potreban siguran oslonac na južnoj granici, koja je u proteklom periodu bila stalno izložena kombinovanim srpsko-osmanskim napadima, a istovremeno je nastojao da obezbedi jaku bazu za borbu protiv Osmanlija i eventualno širenje ka jugu. Pregovore je najverovatnije pokrenuo kralj Žigmund,[5] koji je Stefanu uputio poslanstvo u kome se nalazio i njegov bliski saradnik, inače firentinskog porekla, Filip de Skolaris. Cilj ove delegacije bilo je sređivanje odnosa dve države, što je krajem 1403. ili početkom 1404. dovelo do sklapanja sporazuma između dvojice vladara.[2][5] Prema njegovim odredbama, Stefan je prihvatio vazalne odnose prema Žigmundu, dok je od njega dobio Mačvu i Beograd, koji su tokom gotovo celog 14. veka, bili povod srpsko-ugarskih sukoba.[i] Dobijanjem ovih poseda, uz Golubac, kojim je u to doba ovladao,[5] Stefan je učvrstio svoju severnu granicu, koju su sada činile reke Sava i Dunav. Sređivanje prilika u Srbiji i sukobi u Zeti[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Prvi skadarski rat U isto vreme (krajem 1403. ili početkom 1404) Stefan je napao Brankoviće i njihove posede oko reke Sitnice, a potom je otpočeo sa napadima na oblasti pod osmanskom kontrolom, u čemu je možda imao i vojnu podršku ugarskih trupa.[4] Ne zna se tačno iz kojih gradova i oblasti je uspeo da potisne Osmanlije, ali se smatra da je njegova ofanziva bila uperena ka istočnoj Srbiji i Kosovu.[5] Posle ovih uspeha, on je uspeo da sklopi mir sa Brankovićima, a u to doba se preko svoje majke izmirio i sa samim Sulejmanom. Kula sa kapijom, bedemima, kontraeskarpom i mostom, iz doba despota Stefana. Odmah po preuzimanju Beograda, Stefan je započeo obnovu njegovog utvrđenja, koje su Osmanlije razrušile 1397. godine.[17] Pored toga, on je započeo i radove na razvoju samog grada, koji su izvođeni do kraja njegove vladavine, a već 1405, Stefan je u njega preneo svoju prestonicu, koja se do tada nalazila u Kruševcu. U septembru iste godine, on se oženio Jelenom Gatiluzijo, ali je samo dva meseca kasnije, smrću njegove majke (11. novembra), Stefanova vlast ostala bez jakog oslonca. Bez obzira na to, prilike u Srbiji su se stabilizovale i ona je počela da se razvija i napreduje, o čemu svedoči povelja koju je u Borču, 2. decembra iste godine, izdao Dubrovčanima. Pregovori oko njihovih trgovačkih povlastica su vođeni tokom te godine, a despot je ovom poveljom potvrdio povlastice koje su oni ranije uživali. Ona ujedno predstavlja i prvu povelju nekog vladara iz Srbije, koja je izdata Dubrovčanima posle 1387. godine. Krajem istog meseca, povelju im je izdala i Stefanova sestra Mara Branković sa sinovima. Njom su Dubrovčani obezbedili povlastice za svoje trgovce u celoj Srbiji, ali je primetno da se nije pozvala na Stefanovu povelju, iako se njen suprug Vuk u svojim poveljama, uvek pozivao na one koje je izdavao knez Lazar.[5] Početkom 1405. izbila je velika pobuna lokalnog stanovništva u skadarskom kraju protiv mletačke vlasti. Razlog za nju ležao je u bahatom i osionom ponašanju mletačke vlasti, koje se manifestovalo konfiskovanjem imanja koja su potom deljena mletačkim pristalicama, uskraćivanjem prava pravoslavnim crkvama na prostoru pod vrhovnom vlašću Venecije i nizom drugih zloupotreba vlasti.[5] U ovaj sukob se uključio Stefanov sestrić Balša III (1403—1421) koji je nastojao da povrati gradove koje je njegov otac, Đurađ II Stracimirović, svojevremeno ustupio Mlečanima (1396),[j] da bi se zaštitio od osmanske najezde.[2] Simbol viteškog reda Zmaja, zmaj sa krstom na leđima. On je pomoć u borbama zatražio od Sulejmana,[2] pomagao mu je i knez Vuk Lazarević,[5] ali je i pored toga rat vođen bez velikih bitaka i jasnog pobednika. U pregovore oko sklapanja mira umešao se kao posrednik i sam despot Stefan, ali oni nisu urodili plodom, iako su vođeni u više navrata. On je prvo u maju 1406. posredovao kod Mlečana, zatim u junu 1407. kada je zajedno sa sestrom Marom i Nikitom Topijom trebalo da garantuje da će Balša ispuniti obaveze, ali mir nije sklopljen. Sporazum o miru je napokon sklopljen u junu 1408.[k] i u njemu se Stefan pominje kao jedan od garanata potpisanog ugovora, ali ni on nije stupio na snagu i konflikt je nastavljen. Ugarski kralj Žigmund, osnovao je, u decembru 1408, viteški red Zmaja, kojim je nastojao da okupi svoje pristalice. Simbol reda bio je zmaj, po kome je i nosio naziv, a prvi među vitezovima, prema osnivačkoj povelji od 13. decembra 1408, bio je Stefan Lazarević. Bio je prisutan na svečanosti u čast osnivanja viteškog reda koja je održana u Budimu, a simbol zmaja bio je prisutan na njegovom dvoru.[l]. Pobuna kneza Vuka[uredi | uredi izvor] U to doba, krajem 1408, protiv Stefanove vladavine se pobunio njegov mlađi brat Vuk. Razlog njegovog nezadovoljstva bilo je to što Stefan nije želeo da podeli vlast sa njim i preda mu deo države na upravu. On je zbog toga otišao kod Sulejmana i od njega zatražio vojnu pomoć za borbu protiv Stefana. Zauzvrat, obećao je da će priznati njegovu vrhovnu vlast, kada dobije svoju državu, a u tome su mu se priključili i Brankovići. Despot Stefan sa modelom crkve i brat mu i Vuk (freska iz manastira Rudenica, 1402—1405). Već početkom 1409, osmanske snage su upale u Srbiju. Poprište sukoba bilo je Kosovo, a naročito je stradala Priština, o čemu svedoče pisma koja su u februaru stigla u Dubrovnik, od njihovih trgovaca iz grada. Dubrovčani u Srbiji su takođe dobili instrukcije da se, kao građani Republike, pozovu na njenu neutralnost tokom sukoba, ali im je isto tako rečeno da ne nanose štetu Stefanovim ljudima, kao i da u slučaju napada na gradove u kojima se nalaze, uzmu aktivnog učešća u njihovoj odbrani. Stefanu je u borbama pomoć pružio Žigmund, čije su snage, pod komandom Filipa de Skolarisa, već krajem januara, preko Kovina, ušle u Srbiju. Njegova brza reakcija svedoči o tome da su Stefan i Žigmund bili svesni Vukovog odlaska i predstojećeg osmanskog napada.[5] Početkom maja, ka Srbiji je krenuo i sam Žigmund, kome se priključio i mačvanski ban Jovan Morović, a već u junu je započela nova osmanska ofanziva. Posle žestokih borbi koje su vođene tokom leta, snage despota Stefana i njegovih saveznika su potisnute, a sam Stefan se povukao i zatvorio u utvrđeni Beograd. On je odbio da se potčini Sulejmanu, ali je bio primoran na pregovore sa bratom, koji su praktično doveli do podele zemlje. Vuku je predat na upravu njen južni deo, koji je obuhvatao oblasti južno od Zapadne Morave.[2] On je u njemu samostalno vladao i priznao je Sulejmanovu vrhovnu vlast, što su učinili i Brankovići. Pored sukoba u Srbiji, 1409. je donela još nekoliko značajnih dešavanja, koja su uticala na promenu prilika na Balkanu. Sulejman je u junu sklopio mir sa Mlečanima, prema kome su se oni obavezali da mu plaćaju godišnji danak, a on im je priznao njihove tadašnje posede u Zeti i Skadarskoj oblasti.[5] Njegov brat i jedan od suparnika u borbi oko vlasti, Musa prešao je u Evropu i počeo je da oko sebe okuplja pristalice i saveznike za borbu protiv Sulejmana. Građanski rat između Muse i Sulejmana[uredi | uredi izvor] Stefan i Musa su, usled sukoba sa Sulejmanom, bili prirodni saveznici. Preko svog poslanika, vojvode Vitka, Stefan je prvo proverio Musinu snagu i tek onda započeo pregovore koji su doveli do sklapanja savezništva.[5] Pored Stefana, Musi su se pridružili i Brankovići, ali i knez Vuk. Njegove snage su, u doba kada se Sulejman nalazio u Maloj Aziji, otpočele ofanzivu. Početkom 1410. su zauzele Galipolje, a 13. februara su kod Jambola potukle Sulejmanovog beglerbega Sinana,[11] što je njegovog brata primoralo da proba da se vrati u Evropu i obračuna sa Musom. Vizantijski car Manojlo II Paleolog. U tome mu je podršku pružio vizantijski car Manojlo II, sa kojim je ostao u prijateljskim odnosima i koji mu je dao brodove za prelazak Bosfora. Manojlovo držanje je značajno uticalo na raspored snaga na terenu[5] i vrlo brzo su Sulejmanu počeli da prilaze i oni koji su podržavali Musu. Pomoć u prebacivanju njegovih snaga u Evropu, pokušao je da pruži i knez Vuk, koji je preko svog poslanika nastojao da početkom juna u Veneciji izdejstvuje da se mletačka flota uključi u prevoženje trupa. Musa je uspeo da sazna za njegovo delovanje i samo ga je intervencija despota Stefana spasila sigurne smrti.[lj] Vuk je vrlo brzo posle toga prebegao Sulejmanu, što su učinili i Brankovići.[5] Stefan i Musa su pokušali da spreče prelazak Sulejmanovih snaga u Evropu, napadom na flotu koja ih je prevozila.[18] Oni su kod Galate uspeli da unište deo brodova, ali su Sulejmanove snage ipak uspele da pređu Bosforski moreuz. Do velike bitke između dva Bajazitova sina došlo je 15. juna kod Kosmidiona, tvrđave na obali Zlatnog roga, ispred samih kopnenih bedema Carigrada. Musine snage su potučene, a kada je i on sam napustio bojište, iz bitke se izvukao i despot Stefan. On je započeo svoje odstupanje prateći Zlatni rog ka Galati, ali je vizantijski car Manojlo poslao brodove po njega i prevezao ga u Carigrad,[18] iako se on sam nalazio na Sulejmanovoj strani, u sukobu između Bajazitovih sinova. Stefanu je u Carigradu priređen svečan doček,[5] a njegov boravak Manojlo je iskoristio da mu potvrdi titulu despota i ponovo mu preda venac despotskoga dostojanstva.[m] Posle kraćeg boravka u vizantijskoj prestonici, Stefan se sa svojom pratnjom, u kojoj se nalazio i Uglješa Vlatković, brodovima uputio ka Srbiji. Oni su preko Crnog mora i Dunava, kroz državu vojvode Mirče, došli u Golubac,[18] krajem jula ili početkom avgusta iste godine.[5] Vuk Lazarević (detalj freske iz manastira Rudenica, 1402—1405). Sulejman je posle pobede kod Kosmidiona ponovo pokušao da potisne sa vlasti Stefana Lazarevića. Kao posle bitke kod Angore 1402, on je uputio u Srbiju Stefanove srodnike, da pre njega uđu u državu i preuzmu vlast. Krajem juna, uputio je Vuka Lazarevića i Lazara Brankovića u Srbiju, dok se on sam okrenuo nastavku borbi sa mlađim bratom, kojeg je još jednom pobedio, 11. jula kod Hadrijanopolja.[11] Međutim, on nije uspeo da izvrši prevrat u Srbiji. Tokom njihovog puta, srpske prinčeve su 4. jula uhvatile Musine pristalice u Filipolju. Vuk je posle većanja o njegovoj daljoj sudbini pogubljen, dok je Lazar ostavljen u životu još nekoliko dana. Musa je preko njega pokušao da uceni Đurđa Brankovića da u predstojećoj bici (kod Hadrijanopolja, 11. jula) pređe na njegovu stranu. Pošto on to nije učinio, već je aktivno učestvovao u Sulejmanovoj pobedi, Musini ljudi su pogubili Lazara. Vrlo brzo nakon toga, Stefan se vratio u zemlju i preuzeo kontrolu nad njom u celini, uključujući i njene južne delove kojima je, tokom prethodne godine, vladao njegov brat, knez Vuk. Musin položaj je posle poraza bio ozbiljno ugrožen i on se povukao kod Stefana, u Srbiju.[5] On je uspeo da zadobije podršku Osmanlija u Evropi,[11] a prilazile su mu i druge Sulejmanove pristalice, neki zbog njegovih obećanja, a neki i zbog Sulejmanovog neuravnoteženog držanja.[5] Njegove snage su početkom 1411. potukle Sulejmanove trupe kod Serdike, dok je on sam pobegao iz Hadrijanopolja i pokušao da stigne do Carigrada.[11] Na tom putu, njega su uhvatile i ubile (17. februara) Musine pristalice, koji je nakon toga postao jedini vladar evropskog dela Osmanskog carstva. Izmirenje sa Đurđem Brankovićem[uredi | uredi izvor] Njegov dolazak na vlast nije doneo mir i stabilnost Balkanu, naprotiv on je vrlo brzo okrenuo protiv sebe i svoje dotadašnje saveznike. Srpski poslanik, koga mu je Stefan uputio radi regulisanja međusobnih odnosa i potvrđivanja prethodnih dogovora, ne samo da u tome nije uspeo, već je jedva uspeo da spase i sopstveni život,[5] mada je od Muse dobio dozvolu da otkopa Vuka Lazarevića i njegove posmrtne ostatke prenese u Srbiju.[18] Ovo je bila jasna objava rata i Stefan je odmah započeo ofanzivu. On je ušao u pirotsku oblast i odatle otpočeo sa napadima na Osmanlije, koji su prestali tek kada mu je Musa poslao poslanstvo i ponudio pregovore.[5] Ostaci utvrđenja u Srebrenici. Saradnja između Žigmunda i Stefana nastavljena je i tokom 1411, kada je srpski despot, tokom jula, boravio u Budimu, u pratnji svoje vlastele. Tom prilikom je došlo do učvršćivanja međusobnih odnosa, ali sam tekst sporazuma ili njegove odredbe nisu sačuvani. Njegov biograf navodi da je tom prilikom Stefan „učinio istinitu ljubav sa zapadnima”,[18], a Jovanka Kalić navodi „da je (Stefan) otada često odlazio u Budim i da se otuda nije vratio bez novih poseda koje mu je ugarski vladar štedro darivao i dodaje da su ugarski izvori iz tog doba razglasili da se srpski despot sa svojom zemljom potčinio vrhovnoj vlasti ugarskog kralja”.. Stefan je od Žigmunda dobio posede širom tadašnje Ugarske koji su obuhvatali sela, gradove i rudnike, a nalazili su se u satmarskoj, biharskoj, saboločkoj i torontalskoj županiji. Do kraja leta, Žigmund je sklopio primirje sa bosanskim kraljem Ostojom (prva vlada 1398—1404, druga vlada 1409—1418) i drugim velikašima iz Bosne, čime su okončani višegodišnji sukobi. Pod njegovom kontrolom je ostala Usorska oblast, dok je Srebrnicu, najverovatnije tokom te godine, ustupio despotu Stefanu.[5] Krajem godine, Stefanova sestra i udovica Đurđa II Balšića Jelena se preudala za vojvodu Sandalja Hranića Kosaču, koji se posle sklopljenog primirja, približio Žigmundu. U maju iduće godine, Stefan je sa velikom pratnjom ponovo bio u Budimu. On je prisustvovao velikom saboru evropske vlastele na kome je došlo do pomirenja između Žigmunda i Vladislava II (veliki knez Litvanije 1377—1434, kralj Poljske 1386—1434), a pored njega na saboru su se pojavili vlastela i kralj Bosne, kao i niz drugih balkanskih vladara i velmoža. Stefan Lazarević (detalj freske iz manastira Kalenić, oko 1413). U isto vreme, Stefanova druga sestra Mara, se povezala sa njim i u ime svog sina Đurđa, koji se na čelu svojih snaga tada nalazio u Musinoj vojsci, pokušala da sredi odnose među njima i pomiri ih, u čemu je i uspela. Musine snage su u jesen 1411, opsele gradić Selimvriju na Mramornom moru, nedaleko od Carigrada, u kome se nalazio Sulejmanov sin Orhan, koga je vizantijski car Manojlo II istakao kao kandidata za osmanski presto. Tokom opsade, Musa je pokušao da ubije Đurđa.[n], ali je on uspeo da se spase bekstvom u samu Selimvriju, sa svojim trupama.[nj] Potom se, preko Soluna, vratio u jesen 1412. u Srbiju i pomirio sa svojim ujakom Stefanom,[2][5] čime je okončan sukob između dve porodice koji je izazvao podelu u samoj Srbiji. Borbe protiv Muse i kraj građanskog rata među Osmanlijama[uredi | uredi izvor] Protiv Muse je stvorena široka koalicija, u kojoj su se nalazili i osmanski zapovednici nekih delova Balkana, a pridružio joj se i njegov jedini preostali brat Mehmed, koji je vladao azijskim delom nekadašnje Bajazitove države. Njegov prvi pokušaj da pređe u Evropu 1411. godine završio se porazom, ali su borbe vođene i na drugim frontovima, tako da je krajem iste godine Stefan sa sandžakbegovima Skoplja i Ćustendila upao u Musine zemlje.[5] Zimsko vreme i nabujala Marica su sprečili povezivanje njihovih i Mehmedovih snaga preko Serske oblasti. Odgovor na ovaj napad usledio je početkom 1412. godine, kada je Musa iz okoline Serdike preko Čemernika upao u Vranjsku oblast i opljačkao je, dok se sam Uglješa Vlatković, koji je upravljao tim delom Srpske despotovine, jedva spasao. Njegove snage su zatim nastavile prodor ka Novom Brdu, ali su na vesti o dolasku snaga predvođenih despotom Stefanom, napustili Srbiju i uputile se ka Solunu i Tesaliji. Novi Musin pohod započeo je početkom 1413, napadom na bega Hamzu koji je držao Sokolnicu i Svrljig. On je zarobljen i pogubljen, a Musine snage su posle toga zauzele Bovan i Lipovac, kao i čitav niz drugih gradova u Moravskoj dolini (Koprijan, Kruševac, Markovo Kale, Petrus),[17] kao i Stalać, čiji je zapovednik poginuo pružajući junački otpor Musinim snagama.[o] Pored toga, njegove snage su, prema izveštajima koje su u martu poslali Dubrovčani iz Novog Brda, pustošile Toplicu i Braničevo.[5] Ruševine tvrđave Markovo Kale kod Vranja. Tokom ovog perioda, despot Stefan je prikupljao svoje snage, a vojnu podršku je dobio i od kralja Žigmunda, ali i od svog zeta, Sandalja Hranića. Njegove snage su se kod Kruševca sastale sa Mehmedovim zapovednicima i posle postignutog dogovora je došlo do spajanja njihovih vojski, koje su se uputile ka jugu. Na Dobriču kod ušća Toplice, nedaleko od Koprijana, njima su se pridružile još neke Musine pristalice,[18] uključujući i vojskovođu Evrenosa, nakon čega je nastavljen put ka Ovčem Polju. Sam Stefan, Sandalj Hranić i Jovan Morović su na Skopskoj Crnoj Gori napustili trupe i vratili se, a komandu nad njima je preuzeo Đurađ Branković.[5] Do bitke je došlo 5. jula kod sela Čamorlu, ispod planine Vitoše, u današnjoj Bugarskoj. Musine snage su uspele da u prvoj fazi borbe potisnu srpsku vojsku, ali je Đurađ napadom sa boka,[18] u kome se naročito istakao veliki čelnik Radič Postupović,[5] uspeo da razbije protivničke redove i donese pobedu savezničkoj vojsci. Tokom povlačenja iz bitke, Musa je na reci Iskru zarobljen i ubijen, čime je posle više od jedne decenije okončan građanski rat u Osmanskom carstvu. Stefan i Đurađ su posle bitke priznali vrhovnu vlast Mehmeda I, koji je Stefanu pored bogatih poklona dao i neke oblasti, uključujući tvrđavu Koprijan i oblast Znepolja.[18] Period mira[uredi | uredi izvor] Ostaci zamka despota Stefana u severozapadnom delu Gornjeg grada u Beogradskoj tvrđavi. Zamak je u potpunosti porušen za vreme Velikog turskog rata 1688—1690. Prilikom arheoloških istraživanja otkriveni su okrugli stubovi na koje se oslanjao pokretni most. Grb despota Stefana Lazarevića iz 1415. (grbovnik Ulriha von Rihentala, 1483). Kraj građanskog rata među Bajazitovim sinovima, predstavlja i početak višegodišnjeg mira za Srbiju, što je omogućilo njen dalji privredni i kulturni razvoj.[2] Stefan se vojno nije umešao u sukobe u Primorju,[p] kao i u borbe koje su zahvatile Bosnu] 1413. i trajno dovele Osmanlije u nju.[r]. Žigmund je 1415. pokrenuo dve protivofanzive u Bosni i dok prva, početkom godine, nije uspela da istisne Osmanlije, druga, sredinom godine, se okončala potpunom katastrofom. Ugarske snage su u julu na Lašvi razbijene, a veliki deo plemstva je zarobljen i sproveden u Zvečan. Oni su kasnije uspeli da se oslobode putem pregovora i otkupa, u čemu je učestvovao i sam Stefan, koji je posredovao u oslobađanju Jovana Morovića.[5] Prilike u Bosni je dodatno zakomplikovalo ubistvo kneza Pavla Radenovića krajem avgusta 1415, iza koga su stajali kralj Ostoja i Sandalj Hranić, što je dovelo do sukoba između Pavlovića i Kosača. Pored toga, osmansko prisustvo i neuspesi ugarske vojske, uticali su na plemstvo u Bosni da se okrene protiv Žigmunda, a jedna od posledica toga bila je odluka sabora kralja i vlastele Bosne, da se Stefanu oduzme Srebrenica, ali to zbog tadašnje situacije[s] nije bilo moguće sprovesti.[5] U ovo doba došlo je i do velikog crkvenog sabora u Konstanci na Bodenskom jezeru, koji je trajao od 1414. do 1418. i okupio je veliki broj crkvene i svetovne vlastele iz katoličkih zemalja. Sabor se bavio rešenjem Zapadnog raskola, ali i sudbinom Jana Husa koji je na kraju pogubljen (6. jula 1415), što je dovelo do Husitskih ratova. Pored toga, na njemu je ukazivano i na opasnost od Osmanlija, a među učesnicima sabora, našlo se i „jedno poslanstvo srpskog despota, a nije isključeno da se i on sam tamo uputio”.[t].[5] Bedemi, konak i manastirska crkva u Manasiji. Sam despot u tom periodu, iako je bio vazal osmanskog sultana, nije odustajao od nastojanja da se oslobodi osmanske prevlasti, o čemu svedoče i navodi vizantijskih poslanika u Mletačkoj republici, da bi se u slučaju stvaranja šire antiosmanske koalicije njoj pridružila i Srbija.[5] Period mira, Stefan je iskoristio i da završi svoju monumentalnu zadužbinu, manastir Resavu (Manasiju), kod današnjeg Despotovca. Njena gradnja je započeta 1407. godine, ali je u nekoliko navrata prekidana zbog naleta Osmanlija (1409, 1411—1413), da bi konačno bila završena 1418. godine[2]. Rat sa Mlečanima[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Drugi skadarski rat Operacije u Drugom skadarskom ratu. Snage: 1. Despota Stefana Lazarevića i 2. Mletačke snage. Stefanov sestrić, Balša III je 1419. obnovio svoja neprijateljstva prema Mlečanima, čime je otpočeo Drugi skadarski rat. Iako je postigao određene uspehe (zauzeo je Drivast), nije uspeo da pobedi Mletačku republiku i istisne je iz Zetskog primorja. Pošto je bio teško bolestan i bez muškog potomstva,[ć] Balša je početkom 1421. otišao iz Zete u Srbiju kod Stefana. Njemu je predao svoje posede i prava u Zeti i vrlo brzo je preminuo na Stefanovom dvoru, 28. aprila 1421. godine. Ostaci utvrđenog Skadra, na uzvišenju iznad reke Balšinu smrt iskoristili su Mlečani da ponovo ovladaju Drivastom, a potom i Ulcinjem i Barom, čime su pod svoju kontrolu stavili celokupno Zetsko primorje, jer su u borbama sa Balšom zauzeli Budvu, a Kotor se sam stavio pod njihovu vlast (1420).[5] Protiv njih, svoje pravo na Balšine posede je istakao i vojvoda Sandalj Hranić,[u] a svoju oblast su počeli da šire i Đuraševići iz Zetskog zaleđa. Međutim, Stefanovim uključivanjem u dešavanja u Zeti, Đuraševići su ga priznali za vrhovnog gospodara i postali njegove vojvode (Đurađ i Lješ), dok mu je Sandalj prepustio borbu sa Mlečanima.[5] On nije odmah započeo borbu u Zeti, verovatno i zbog smrti sultana Mehmeda I 26. maja tj. dolaska na vlast njegovog sina Murata II (1421—1451), koju su Vizantinci pokušali da spreče.[13] On je prvo pokušao da pregovorima postigne mir u Zeti, ali je paralelno obavljao i vojne pripreme. Pošto Mlečani nisu pristali da mu vrate Balšine posede, on je u avgustu zauzeo Drivast i došao pod Bar, dok su Đuraševići zauzeli Svetomiholjsku prevlaku i Grbalj.[5] Posle početka novih pregovora koje su inicirali Mlečani i njihovog otezanja, Stefan je u novembru zauzeo Bar i sklopio sa mletačkim predstavnicima primirje na pola godine. Nakon toga je napustio Zetu u kojoj je ostavio vojvodu Mazareka da njom upravlja iz Bara. Iduće godine (1422), dok je primirje još bilo na snazi, Stefan je u Veneciju uputio vojvodu Vitka da obnovi pregovore o miru. On je zahtevao da mu se vrate svi posedi Balšića u Zeti, počevši od Skadra, dok su Mlečani tražili da im Stefan vrati gradove i oblasti koje je zauzeo prethodne godine. Tokom pregovora, zahtevi obe strane su se smanjili i postignut je delimičan dogovor, ali mir ipak nije zaključen.[f] Istovremeno, Mlečani u Skadru su vršili pripreme i snabdevali grad za eventualnu opsadu, dok je vojvoda Mazarek podigao niz utvrđenja duž Bojane, da bi kontrolisao brodove koji njom plove. U drugoj polovini godine despotove trupe su opsele Skadar koji se našao u teškoj situaciji, ali se opsada raspala u decembru iste godine. Povlačenje srpske opsade, Mlečani su iskoristili da prošire svoju vlast na neke predele oko Bojane, a u proleće 1423. na njihovu stranu su prešli Paštrovići, koji su za to nagrađeni novcem i tkaninama.[5] Jedna od kula Budvanske tvrđave. Borbe u primorju je Stefan prepustio svom sestriću Đurđu, koji je na čelu srpske vojske, u kojoj je bilo i 8.000 konjanika,[5] početkom leta 1423. opseo Skadar. On je obnovio utvrde duž Bojane, a na njenom ušću je razvukao lanac kojim Skadar i fizički odsečen od mora. Nova srpska opsada je primorala Mlečane da obnove mirovne pregovore koji su doveli 12. avgusta do sklapanja Skadarskog mira, prema kome su Stefanu priznati Bar i Drivast, 1.000 dukata godišnje kao i Balšićima, Mlečani su se obavezali da mu vrate Budvu i solane na Grblju, a njegovim trupama će biti omogućen nesmetan prelazak preko njihove teritorije. Sa druge strane, Mlečanima su potvrđeni Kotor, Ulcinj i Skadar. Iako je sporazum potpisan, do njegove realizacije nije došlo zbog niza nerešenih pitanja, ali do novih borbi nije došlo. Pregovori su nastavljeni narednih godina, prvo u avgustu 1424. godine u Plani, potom tokom leta 1425. godine u Veneciji, da bi konačan mir bio potpisan 22. aprila 1426. godine u Vučitrnu, između Đurđa Brankovića sa jedne i skadarskog kapetana Frančeska Kvirina, sa druge strane. Vučitrnski mir je bio baziran na prethodno potpisanom Skadarskom miru i kasnije su ga ratifikovali despot Stefan (22. jula 1426) i Mletački senat (3. februara 1427).[5] Početak sukoba sa Muratom II i borbe oko Srebrenice[uredi | uredi izvor] Posle smrti Mehmeda I, vlast je preuzeo njegov sin Murat II, ali mu je pravo na presto osporio izvesni Mustafa, koji je za sebe tvrdio da je Bajazitov sin i koga je podržavala Vizantija. On je oslonac za svoju borbu pokušao da pronađe i u despotu Stefanu, kome je uputio poslanike, ali je Stefan naredio da se oni uhapse i pošalju Muratu. Posle gušenja ove pobune (1422), protiv Murata se podigao i njegov brat Mustafa, koga je opet podržala Vizantija. U borbama koje su vođene tokom 1422. i 1423. godine, pobedio je Murat, dok je Mustafa ubijen. Novi sultan je posle toga uputio svoje poslanike u Beograd da pregovaraju sa Stefanom o međusobnim odnosima. Oni su okončani pre leta 1423. godine[h] i doveli su do obnavljanja vazalnih obaveza prema sultanu. Pogled na Gornji grad Novobrdske tvrđave. Pored rata sa Mlečanima i sređivanja odnosa sa osmanskim sultanom, Stefan je u prvim godinama treće decenije 15. veka nastavio svoju blisku saradnju sa kraljem Ugarske Žigmundom. Krajem jeseni 1421. godine, kralj mu je zatražio da mu pošalje pomoćne odrede za borbe protiv Husita, tokom Husitskih ratova. Srpski konjanici, u sklopu snaga pod komandom tamiškog župana Filipa de Skolarisa, učestvovali su u borbama protiv Husita, u decembru i januaru. Početkom 1423. godine, Stefan je bio deo Žigmundove delegacije na skupu u Kežmarku, na kome je ugarski kralj nastojao da odvrati poljskog kralja Vladislava II i litvanskog kneza Vitolda (1392—1430) od mešanja u borbe koje su zahvatile Češku, posle pobune Husita. Stefan je prisustvovao i poseti vizantijskog cara Jovana VIII (1425—1448) Budimu (leto 1424. godine), koji je tražio saveznike za širu akciju protiv Osmanlija. U slično vreme, na ugarskom dvoru se pojavio i poslanik sultana Murata II sa bogatim darovima i predlogom o sklapanju mira. Ne zna se pouzdano da li je sa Jovanom sklopljen neki sporazum, ali je do neke vrste dogovora svakako došlo. Sa druge strane, Žigmund je prihvatio pregovore sa osmanskim poslanikom i dve strane su se dogovorile o sklapanju mira, koji je trajao vrlo kratko, zbog sukoba oko Vlaške.[c]. Filip de Skolaris (freska Andrea del Kastanja, oko 1450). Odnosi između Stefana i Murata su se definitivno pogoršali tokom leta 1425. godine. Muratov poslanik koji je došao kod despota nije ga zatekao u Srbiji, pošto se on tada nalazio u Ugarskoj, a vesti iz Srbije su govorile o velikim pripremama za rat i odbranu zemlje. Utvrđenja su dodatno naoružavana, a po Stefanovoj izričitoj naredbi morali su da se naoružaju i Dubrovčani u Novom Brdu[č]. Po svom povratku, Stefan je odbio da primi osmanskog poslanika, koji se vratio kod Murata i prema navodima Stefanovog biografa, svoje utiske je sažeo u rečenicu: „Ako ne pođeš na ove, oni će već doći na tebe”. Stefan je verovatno računao na stvaranje neke veće koalicije u borbi protiv Osmanlija, a nastavio je i sa pripremama za predstojeći rat[dž]. Tokom jeseni, osmanske snage su se uputile ka Srbiji. Stefan je pokušao da izbegne rat preko svojih poslanika koje je uputio sultanu u Serdiku, ali njegovi predlozi nisu prihvaćeni i Muratove snage su upale u Srbiju. Nakon zauzeća Niša, Osmanlije su upale u centralno Pomoravlje i prodrle do Kruševca, a njihov pohod pratile su pljačke i razaranja. Stefan je dobio vojnu pomoć od Žigmunda i u odbrani Srbije mu se priključio Filip de Skolaris, ali je i pored toga nastavio da preko poslanika pokušava da prekine rat i okonča sukobe. Murat je na kraju prihvatio njegov predlog za pregovore i dve strane su postigle dogovor o miru, nakon čega su se Osmanlije povukle iz Srbije. U isto vreme je kralj Bosne Tvrtko II (prva vlada 1404—1408, druga vlada 1421—1443) pokušao da iskoristi Stefanov sukob sa Muratom i povrati Srebrenicu. Pred njegovim napadom, lokalno stanovništvo i strani trgovci su se povukli u tvrđavu Srebrnik, u kojoj je bila smeštena Stefanova vojna posada. Tvrtkove snage, među kojima su se nalazili i Dinjičići, opsele su tvrđavu, nadajući se da Stefan zbog borbi sa Osmanlijama, ali i zbog neprelaznosti reke Drine u to doba godine, neće biti u stanju da pruži vojnu pomoć opsađenom gradu. Posle sklapanja mira sa Muratom, Stefan je sa svojim snagama krenuo ka Srebrenici, prešao reku i razbio opsadu. Tvrtko se povukao u unutrašnjost svoje države i iz jednog od svojih utvrđenja je ponudio Stefanu pregovore, dok su Dinjičići spalili srebrničko podgrađe. Stefan je najverovatnije posle toga proširio svoju vlast na oblasti oko Srebrenice, a njegove snage su zarobile i neprijateljsku artiljeriju korišćenu tokom opsade. Sabor u Srebrenici i sporazum u Tati[uredi | uredi izvor] Stefanovo zdravstveno stanje u to doba bilo je veoma loše, usled rana zadobijenih u bitkama, zbog čega je on odlučio da ozvaniči pitanje svog naslednika. On je zbog toga, u duhu nemanjićkih tradicija,[5] sazvao crkveno-svetovni sabor u Srebrenici kod Stragara, ispod Rudnika. Na njemu je pred patrijarhom Nikonom (1420—1435) i vlastelom, proglasio za naslednika svog sestrića Đurđa Brankovića i od njih je zatražio da ga prihvate za svog gospodara i budu mu verni. Pored toga, on je od samog Đurđa zatražio da se obaveže da će nastaviti da vodi njegovu politiku i da je neće menjati. Ne zna se sa sigurnošću kada je sabor održan, ali se smatra da je do njega najverovatnije došlo tokom 1426. godine.[š]. Đurađ Branković (detalj Esfigmenske povelje, 1429). Ostaci lovačkog doma — letnje rezidencije despota Stefana u šumi na planini Kosmaj. Odluku o svom nasledniku, Stefan je odlučio da reguliše i sa kraljem Žigmundom, sa kojim se sastao u maju 1426. godine u banji Tati. Ovim razgovorima su prisustvovali i predstavnici Stefanove vlastele, a najverovatnije i Filip de Skolaris. Njihov tok nije poznat, a postignuti dogovor je sačuvan samo u poznijim prepisima,koji nose vidljive tragove prerade.[5] Prema njihovim navodima, Žigmund je pristao da prizna i prihvati Đurđa kao Stefanovog naslednika, a on je bio u obavezi da kada preuzme vlast preda Žigmundu tvrđave Beograd i Golubac, Mačvu i neke posede zapadno od Drine (ali ne i Srebrenicu). Sumnju u verodostojnost ovih odredbi, pored znakova poznijih prepravki na tekstu donose i kasniji događaji. Mačva[5] i oblast oko Srebrenice su ostali u Đurđevom posedu. Beograd je predat Žigmundu tek posle dvomesečnih pregovora između njega i Đurđa[20], a nejasna je i Stefanova odluka da nastavi da utvrđuje Beogradsku tvrđavu[aa], ako je odlučio da ona bude predata Mađarima posle njegove smrti. Golubački Grad je njegov zapovednik, vojvoda Jeremija, predao Osmanlijama umesto Ugarima[ab]. O odnosima između Stefana i Murata tokom 1426. godine nema vesti, ali se smatra da je na snazi bio mir zaključen prethodne godine i da sukoba nije bilo.[5] Sam Stefan je tokom proleća prisustvovao pregovorima koje je Žigmund vodio sa Mlečanima o normalizaciji uzajamnih odnosa, radi sklapanja saveza protiv Osmanlija. Osim njega, razgovorima je prisustvovao i Filip da Skolaris, kao i predstavnici Firence koji su pokušali da posreduju u razgovorima. Sa druge strane, Stefan je krajem leta ponudio Mlečanima da posreduje između njih i Murata u sukobima koji su izbili oko Soluna, a predložio je i da se razgovori vode u Srbiji. Mlečani su ga načelno prihvatili, ali do pregovora i sklapanja mira nije došlo. Poslednja godina[uredi | uredi izvor] Početkom 1427, postalo je jasno da Srbiju očekuje novi osmanski udar, čega je bio svestan i sam Stefan, koji u jednoj svojoj povelji[av] „nije isključivao ni mogućnost da bude prognan iz zemlje i u tuđini nađe smrt”.[5] Ostaci Donžon kule u Kruševačkom Gradu. Osmanske snage su uskoro upale u Srbiju, zauzele Niš i već u februaru su otpočele opsadu Novog Brda i okolnih utvrđenja[21][20] (Prizrenca[21] i verovatno Prilepca), a kasnije su prodrli u centralno Pomoravlje, zauzeli Kruševac i još neke gradove južno od nastanka Velike Morave[20]. Pored osmanskog napada, Stefan se krajem marta ili početkom aprila suočio sa pobunom rudara u Srebrenici. Oni su Stefanovog nadzornika Vladislava, nezadovoljni njegovim ponašanjem i merama koje sprovodio, bacili kroz prozor „palate” u Srebrenici, zbog čega je on umro, posle čega se pobuna proširila i na lokalno stanovništvo. Usledila je brza i oštra reakcija despota Stefana, koji je sa vojskom ušao u Srebrenicu i u krvi ugušio pobunu. Dobar deo stanovništva je pobegao, a oni koji su ostali su surovo kažnjeni[ag]. U ovim zbivanjima su stradali i neki dubrovački trgovci