MOSKVA GUBEREVAC GOLI OTOK ilija Vukadinović Str 167 Povez mek Stanje knjige dobro OSTALE MOJE AUKCIJE MOŽETE POGLEDATI PREKO LINKA http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=rere&Grupa=1 Kupovinom više knjiga značajno štedite na poštarini. O knjizi Memoari b) Goli otok (koncetracioni logor) - U uspomenama... I.V. borac Prve prve proleterske brigade, nosilac Partizanske spomenice 1941, potpukovnik JNA, školovao se u Moskvi, nastavnik Više vojne akademije, uahpšen 18. juna 1950. Vojni sud ga osudio na 10 godina zatvora i 2 godine gubitka građanskih prava. Robijao 6 godina na Svetom Grguru, Ugljanu, Bileći i Golom otoku...

izdavac Lenjingrad 1966 tvrdi povez ilustrovana jako lepo ocuvana Албум `Заједно са Сунцем` - први рад младих Лењинградских архитеката Б. Фабритског и И. Шмелева. Знају и воле наш велики град веома. Ухватили су га у кретању дана, на сунцу и киши, ујутру и увече, у животном покрету, изражавајући у свакој слици свој став према граду и нашем здравом осећању љубави према Лењинграду. Могли су суптилно да осете величанствену лепоту својих широких панорама и шеталишта и јединственог шарма својих углова и архитектонских детаља. Албум `Заједно са Сунцем` - прво искуство издавачке куће у креирању поетске фотолитографије Лењинграда на бази уметничких и креативних решења за ову велику тему.

Heroji otadžbine: major Milan Tepić, vojnik Stojadin Mirković / Novica Pešić Beograd 2016. Mek povez, ćirilica, ilustrovano, 288 strana. Knjiga je veoma dobro očuvana. J12 Reč je o delu ličnog samožrtvovanja oficira i njegovog vojnika, koji nisu imali nikakvih iluzija i nedoumica o situaciji u kojoj su se nalazili, a izlaz su našli u skladu sa svojim poimanjem nacionalnog, ličnog, profesionalnog morala. Da li su bili svesni da je njihovo moralno biće bilo formirano pod dejstvom nacionalne istorije, oslobodilačke borbe tokom vekova? Na to pitanje svako će naći „svoj“ odgovor, ali asocijacije na Miloša Obilića, Stevana Sinđelića, Gavrila Principa, Nedeljka Čabrinovića su neminovne... knjiga je pisana živo, uverljivo, i potresno, sa objektivnim prikazom stanja i vremena, kao i posledica, sa literarnim pretenzijama što drži pažnju. Istovremeno, savremenike (sept. 91 .) vraća na preispitivanje i prisećanje i ne može da ne izazove uzdahe žalosti i tuge nad žrtvama. AKADEMIK NIKOLA B. POPOVIĆ

BOGUMIL HRABAK PODGORICA DO POČETKA XIX VIJEKA Izdavač - B. Hrabak, Beograd Godina - 2000 224 strana 24 cm novo SADRŽAJ: Predgovor ZETA I NASELJE NA UŠĆU RIBNICE U MORAČU DO XIV VIJEKA PODGORICA U XIV I XV VIJEKU - od prvog pomena od utvrđivanja Turaka 1. Politička zbivanja i dnevna događajnost 2. Privreda Zete i poslovni ljudi Zete i Podgorice u Kotoru i Dubrovniku PODGORICA U XVI VIJEKU 1. Opšti uslovi života i političke prilike 2. Podgorica u sklopu timarsko-spahijskog sistema od popisa 1485. do prvih čiftluka 3. Privreda Podgorice u XVI vijeku 4. Populacija Podgorice u XVI vijeku i njen etnički i vjerski sastav PODGORICA U XVII VIJEKU 1. Politička zbivanja i svakodnevica u Podgorici tokom XVII stoljeća 2. Privreda i trgovina Podgorice u XVII vijeku PODGORICA U XVIII VIJEKU 1. Dnevna događajnost i političke okolnosti Podgorice - vojni logor 2. Društvena struktura Podgorice u XVIII stoljeću 3. Privreda Podgorice u XVIII vijeku 4. Konfesionalno-nacionalitetni momenti u Podgorici u XVIII vijeku 5. Podgorica u prelomnim godinama 1797-1814.

MILOJKO BRUSIN SRPSKO-HRVATSKI ODNOSI I SRBI U HRVATSKOJ - istoriografsko-etnografska studija Izdavač - Feljton, Novi Sad Godina - 2008 126 strana 23 cm ISBN - 978-86-84863-06-7 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Naseljavanje Srba na Balkanskom poluostrvu Hrvatska u Srednjem veku O srpskom imenu kroz vekove Stanovništvo Bosne i Hercegovine Turska osvajanja Hercegovine, Hrvatske i Dalmacije Seljaci raja i stočari Vlasi Srbi martolosi i vojnuci u turskim krajinama Poraz Mađarske kod Mohača 1526. godine i osnivanje vojnih krajina u Hrvatskoj Seobe Srba u vojne krajine u Hrvatskoj Ekonomski uspon Srba u Habsburškoj monarhiji Srbi u Dalmaciji pod vlašću Mlečana Srem u Srednjem veku Vladavina sremskih despota O nacionalnoj svesti Srba u Hrvatskoj Srpski jezik i ćirilsko pismo Srba u Hrvatskoj Razvitak školstva kod Srba u Hrvatskoj u XVIII i XIX veku Ilirski pokret i Jugoslovenstvo u Hrvatskoj Ilija Garašanin i Jugoslovenstvo Saradnja vojvođanskih Srba sa Hrvatima 1848.-49. godine Doba Bahovog apsolutizma (1851.-1859.) Obnova parlamentarizma u Hrvatskoj Spoljna politika kneza Mihaila Obrenovića (1860.-1868.) Okupacija Bosne i Hercegovine Napori Srba u Hrvatskoj za očuvanje svoga imena, jezika i pisma Uloga i značaj notabiliteta u srpsko-hrvatskim odnosima Zagreb - političko središte svih Srba u Austro-Ugarskoj Položaj Srba u Hrvatskoj krajem XIX i početkom XX veka O „veleizdajničkom” procesu Život Srba u Dalmaciji pod vlašću Austrije Značaj „Pacta conventa` i uticaj hrvatske stranke prava na srpsko-hrvatske odnose Jugoslovenska saradnja Srba i Hrvata Vidovdanski atentat i I svetski rat Jugoslavija kao ratni cilj Srbije Obrazovanje zajedničke države južnih Slovena Stanje u Kraljevini SHS od 1918. do 1929. godine a) Ekonomsko stanje posle 1918. godine b) Političke prilike od 1918.-1929. godine Lični režim kralja Aleksandra Vladavina kneza Pavla (1934-1941) Aprilski rat (6.-17. aprila 1941) Organizovanje NDH i genocid nad Srbima od 1941 do 1945 godine Građanski rat 1941.-1945. godine a) Jugoslovenska vojska u otadžbini D Mihailovića b) Narodno-oslobodilački pokret jugoslovenskih komunista v) Režim generala Milana Nedića g) Nagodba naših saveznika o posleratnoj vlasti u Jugoslaviji Sporazum Tito - Šubašić i oslobođenje Jugoslavije Demokratska federativna Jugoslavija Položaj Srba u Hrvatskoj Sukob Tita sa Staljinom i logor na Golom otoku Titova vladavina i studentska pobuna 1968. godine MASPOK - izraz hrvatskog separatizma Stanje u Jugoslaviji od 1973. do 1990. godine Raspad Savezne Federativne Republike Jugoslavije Stvaranje Srpske Autonomne oblasti Krajine Odvajanje SAO Krajine od Republike Hrvatske Proglašenje Republike Srpske Krajine a) Vens-Ovenov plan za PC Krajinu Stanje u RS Krajini posle dolaska plavih šlemova Plan Z-4 - autonomija za Krajinu Okučani i operacija „Bljesak` U iščekivanju kraja RSKrajine Operacija „Oluja” Krajina posle operacije „Oluja” Literatura Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Nova, nekorišćena Bitka na Kosovu u albanskom epu / Ana di Lelio prevela s engleskog Slobodanka Glišić Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2010 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Biblioteka XX vek : Knjižara Krug, 2010 (Beograd : Čigoja štampa) Fizički opis 238 str. ; 17 cm Drugi autori - osoba Glišić, Slobodanka Zbirka ǂBiblioteka ǂXX vek ; 185 Prevod dela: The Battle of Kosovo 1389 : an Albanian Epic / Anna Di Lellio Tiraž 1.000 Na poleđini nasl. lista beleška o autorki Napomene i bibliografske reference uz tekst Bibliografija: str. 219-230 Registar. Predmetne odrednice Albanska narodna poezija, epska -- Motivi -- Kosovska bitka 1389 Kosovska bitka 1389 Ana di Lelio je sociološkinja, novinarka i politicka analitičarka koja je prethodnih deset godina radila na Kosovu. Doktorirala je na Katedri za sociologiju Univerziteta Kolumbija i stekla diplomu mastera na Vagnerovoj skoli za javne sluzbe Univerziteta u Njujorku. Predaje na završnom programu studija o međunarodnim poslovima na Novoj skoli Univerziteta u Njujorku i na Kosovskom institutu za novinarstvo i komunikacije u Prištini. Uredila je zbornik Argumenti za Kosovo: put ka nezavisnosti (The Case for Kosovo: Passage to Independence, Anthem Press, London- New York, 2006). Našem izdanju Bitke na Kosovu u alnbanskom epu dodati su, uz saglasnost autorke, ogledi veselina Čajkanovića (“Motivi prve arnautske pesme o boju na Kosovu”) i Alberta B. Lorda (” Kosovska btka u albanskim i srpsko-hrvatskim usmenim epskim pesmama”). Sadržaj: Uvod: Bio jednom sultan Murat.., – I. Istoričarevo svedočanstvo: albanski protagonizam u hrišćanskom taboru, -II.Miloš Kopilić protiv Miloša Obilića, -III. Institucionalizacija priče o autentičnosti albanskog porekla Miloša Kopilića, -IV. Zapadnjački identitet Albanaca, -V. Priča, -VI.Varijacije na teme otpora i prilagođavanja, -Zaključak. Dodatak I: Albanske varijante pesme o Kosovskom boju, – Dodatak II. Veselin Čajkanović i Albert B. Lord o albanskim pesmama o Kosovskoj bici. – Bibliografija, – Indeks imena. Autor - osoba Di Lelio, Ana Naslov Bitka na Kosovu u albanskom epu / Ana di Lelio ; prevela s engleskog Slobodanka Glišić Jedinstveni naslov ǂThe ǂBattle of Kosovo 1389 : an Albanian Epic. scc Omotni naslov Kosovska bitka u albanskom epu Hrptni naslov Kosovska bitka u albanskom epu Vrsta građe knjiga ; odrasli, ozbilјna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 2010 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Biblioteka XX vek : Knjižara Krug, 2010 (Beograd : Čigoja štampa) Fizički opis 238 str. ; 17 cm Drugi autori - osoba Glišić, Slobodanka Zbirka ǂBiblioteka ǂXX vek ; 185 ISBN 978-86-7562-087-7 (Biblioteka; broš.) Napomene Prevod dela: The Battle of Kosovo 1389 : an Albanian Epic / Anna Di Lellio Tiraž 1.000 Korični i hrptni naslov : Kosovska bitka u albanskom epu Na poleđini nasl. lista beleška o autorki Napomene i bibliografske reference uz tekst Bibliografija: str. 219-230 Registar. Predmetne odrednice Albanska narodna poezija, epska – Motivi – Kosovska bitka 1389 Kosovska bitka 1389 x2

07173) SUOČAVANJE S JUGOSLAVENSKIM KONTROVERZAMA , Buybooksk Sarajevo 2010 , Sadržaj Uvod - Charles Ingrao 1. Raspad Jugoslavije - Andrew Wachtel i Christopher Bennett 2. Kosovo za vrijeme autonomije, 1974-1990 - Momčilo Pavlović 3. Nezavisnost i sudbina manjina, 1991-1992 - Gale Stokes 4. Etničko čišćenje i ratni zločini, 1991-1995 Marie - Janine Calić 5. Međunarodna zajednica i SRJ/zaraćene strane, 1989-1997 - Matjaž Klemenčič 6. Sigurne zone - Charles Ingrao 7. Rat u Hrvatskoj, 1991-1995 - Mile Bjelajac i Ozren Žunec 8. Kosovo pod Miloševićevim režimom - Dušan Janjić, s Anom Lalaj i Besnikom Pulom 9. Rat na Kosovu, 1998-1999 - James Gow 10. Međunarodni tribunal za ratne zločine na području bivše Jugoslavije - John B. Allcock, priređivač 11. Suživot ili međusobna mržnja? - David MacDonald, priređivač Dodatak Ova knjiga predstavlja rezultat međunarodne istraživačke inicijative od preko 300 vodećih istoričara, društvenih naučnika i pravnika i u jednom delu je prikupila ključne dokaze koje su prezentovali svi učesnici u nedavnim jugoslavenskim sukobima. Ona predstavlja direktan napad na jednostrane interpretacije koje su nacionalistički političari i mediji nametnuli na masovnu kulturu u svakom od bivših jugoslavenskih entiteta. mek povez, format 15,5 x 23,5 cm , latinica, 435 strana

Autor: Herbert Grün Izdavač: `Naprijed`, Zagreb Broj strana: 244 Pismo: Latinica Povez: Tvrd Format: 20 cm Adolf Oto Ajhman (nem. Adolf Otto Eichmann; Zolingen, 19. mart 1906 — Ramla, 1. jun 1962) je bio oficir visokog ranga u nacističkoj Nemačkoj i služio je kao oberšturmbanfirer u SS. Bio je rukovodilac referata IV B/4, u Glavnom uredu bezbednosti Rajha u čijoj nadležnosti je bilo proganjanje i uništavanje Jevreja. Bio je zadužen za koordinaciju plana istrebljenja miliona ljudi tokom Holokausta, posebno Jevreja, koje je nazvano „Konačno rešenje“ (Endlösung). Organizovao je pronalaženje i odvođenje ljudi u razne koncentracione logore. Stoga, često je nazivan i „Glavnim egzekutorom“ Trećeg rajha. Posle pada Rajha Amerikanci su ga uhapsili ali je greškom pušten. Uspeo je da pobegne u Južnu Ameriku (Argentinu), gde je živeo sve do 1960. godine kada ga je locirala izraelska tajna služba, Mosad. Pripadnici Mosada su ga kidnapovali i odveli u Izrael, gde mu je i suđeno, u Jerusalimu tokom 1961-e godine, a kao bivši SS potpukovnik i ratni zločinac osuđen je na smrt vešanjem. Smrtna kazna je izvršena u izraelskom zatvoru u Ramli 1. juna 1962. Tvrd povez. Na koricama knjige vidljivi tragovi starosti. Potpis ranijeg vlasnika na prelistu, unutrašnjost u odličnom stanju. Na drugoj slici prikazan deo sadržaja.

Naslov originala: Mark Mazower : The Balkans: A Short History. Mark Mazover : Balkan, kratka istorija. Марк Мазовер : Балкан, кратка историја. Izdavač: Alexandria press. Mesto: Beograd. Godina izdanja: 2003. Pismo: latinica. Povez: broš. Broj strana: 215. Prevod: Aleksandar B. Nedeljković. Ilustrovano: mape. Napomene, obimna bibliografija, indeks imena i pojmova. Knjiga nije korišćena, praktično je nova, samo je stajala. O knjizi: `Kad bi intelektualna istorija zapadnjačkih stereotipova o Balkanu bila samo stotinu godina stara, bilo bi teško objasniti zašto nas ti klišei još uvek tako jako drže. Ali termin `Balkan`, iako je nastao relativno nedavno, počiva na temeljima nekih drugih asoeijacija, koje sežu kudikamo dublje u zapadnu misao. Jedna od tih aso-eijaeija jeste napetost između pravoslavnog i katoličkog hriščanstva, kristalizovana kad su krstaši opljačkali vizantijsku pre-stonieu, Konstantinopolis godine 1204. Ali, svakako je od toga još važniji duboki ponor ncrazumcvanja koji leži između svc-tova hriščanstva i islama, ponor zbog koga je duže od jednog milenijuma - od sedmog veka pa barem do kraja sedamnaestog -trajala kompleksna borba za teritorije ali i za um Evrope... Mark Mazover je profesor istorije na Londonskom Univerzitetu. Autor brojnih knjiga o istoriji Evrope i balkanskih zemalja.` Iz sadržaja: ..., Zemlja i njeni stanovnici, Pre nacije, Istočna pitanja, Izgradnja nacije - države,...

Autorsko izdanje Beograd 2009 mek povez, format 14 x 20,5 cm , ćirilica, ilustrovano, 363 strane Knjiga je zbirka dokumenata i autentičnih svedočenja, kazao je Komrakov, koji sebe smatra prvim lustriranim novinarom i dodao da ona govori o jednom vremenu kada se pričalo da neće biti `revanšističke metle`. `Knjiga je ilustrovana fotografijama, beleži primere revanšizma u nekim medijima posle 5. oktobra 2000. godine i pokazuje kako se tiho sprovela lustracija nekih novinara u oslobođenim sredstvima informisanja`, rekao je Komrakov. `Moj šesti oktobar` je knjiga koja se lako čita, jer je sve što je u njoj napisano veoma zanimljivo, kazao je recenzent knjige, novinar Dragan Kojadinović. Kojadinović je naveo da bi bilo mnogo bolje da se sve opisano u knjizi nije dogodilo čoveku čiji je jedini greh, po njegovim rečima, `bio što je sledio uređivačku politiku svoje kuće`. Bivši direktor TV Studio B i nekadašnji ministar kulture ocenio je da knjiga otvara mnoga pitanja na koja nema odgovora. Postavlja se pitanje da li će se ikad rasvetliti šta se dogodilo 5. oktobra u televiziji Beograd i da li je iko imao pravo da fizički nasrne na Milorada Komrakova ili bilo kog drugog radnika, kazao je Kojadinović. On je dodao da je `verovao da će doći bolje vreme u kome će novinari biti slobodni i u kome će slobodno moći da rade` i ocenio da tog vremena nema ni danas.

Sirija, zemlja mrtvih duša: Stvaranje i ustrojstvo Islamske države / Havijer Espinosa, Monika G. Prijeto Beograd 2016. Mek povez, 350 strana. Knjiga je odlično očuvana. R17 Kad je u Siriji izbila revolucija, marta 2011, malo ko je mogao da pretpostavi da će miroljubive demonstracije biti gušene bombama, hemijskim oružjem i pažljivo smišljenom strategijom čiji je cilj bio raspirivanje verske mržnje. Ta revolucija odvela je Siriju u građanski rat i pretvorila je u tablu na kojoj svetske sile vuku poteze. Svesni značaja tog problema, Havijer Espinosa i Monika G.Prijeteo pratili su od prvih dana složenu i tešku strategiju koja je zadesila zemlju, prelazeći ilegalno granice i izlažući se opasnostima, sve dok ekstremizam nije progutao revoluciju, a ISIS oteo Havijera Espinosu. Zapanjujuća, jeziva i uzbudljiva priča koja objašnjava složenu dinamiku razvoja sirijskog građanskog rata, opisujući potresan aktuelan događaj ispričan iz prve ruke. Sadržaj: PROLOG 1. Diktatura Doktora B . 2. Revolucija 2.0 3. Homs, kolevka revolucije 4. Sloboda u planinama Idliba 5. Baba Amr, prvi napad 6. Poslednja bitka za Baba Amr 7. Radikalizacija pobune 8. Sektaški otrov u venama revolucije 9. Širenje pobune i mržnje 10. Humor, poslednja barikada pred haosom 11. Napad na Alep 12. Život medu ruševinama 13. Sirija se vraća u srednji vek 14. Raka, poslednja iluzija 15. Nafta u rukama ISIS-a 16. Veliki progon 17. Sirijski rat vodi se u Libanu 18. Stvaranje Islamske države 19. Osveta u Taftanazu 20. Linija koja nikad nije bila crvena 21. ISIS uništava revoluciju 22. U utrobi Islamske države 23. Pregovori sa đavolom EPILOG. Kalifat razara revoluciju BELEŠKE BIBLIOGRAFIJA

Nova, nekorišćena VELIKA BRITANIJA I SPOLJNOPOLITIČKI POLOŽAJ JUGOSLAVIJE 1929-1933 Dunja Hercigonja Institu za savremenu istoriju, Beograd 1987 britanska politika prema jugoslovensko-italijanskim sukobima u vreme svetske privredne krize Velika Britanija i spoljnopolitički položaj Jugoslavije: britanska politika prema jugoslovensko-italijanskim sukobima u vreme svetske privredne krize / Dunja Hercigonja. — [1. izd.]. — Beograd: Institut za savremenu istoriju, 1987. — 175 str.; 24 cm. — (Studije i monografije / Institut za savremenu istoriju) Izvori i literatura : str. 165— 172 ISBN 86-7403-020-3 Jugoslavija/Velik a Britanija, 1929— 1933 b. Međunarodni odnosi — Evropa, 1929— 1933 v. Ekonomska kriza — Jugoslavija , 1929— 1933 Završetkom prvog svetskog rata na razvalinama viševekovne Habzburške monarhije, nikla je nova južnoslovenska država, Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, koja je Mirovnom konferencijom u Parizu ušla u tokove međunarodnih odnosa kao jedinstvena državna tvorevina i postala sastavni deo novog evropskog poretka, ustanovljenog mirovnim ugovorima. Samim tim njen spoljnopolitički položaj i aklivnost na medunarodnoj sceni bili su nerazlučivo vezani za tekovine proizašle iz tog mirovnog skupa. Geografski položaj koji jo zauzimala na evropskom tlu, nalazeći se na prostoru najvažnijih komunikacionih pravaca između srednje Evrope, Mediterana i puteva koji su vodili ka Bliskom istoku, bio jo takođe jedan od bitnih faktora njene međunarodne pozicije na novoj političkoj karti Evrope i važna komponenta njenog istorijskog razvitka u XX veku. Oluda je proizlazilo da je očuvanje granica stečenih Sen-Zermenskim, Trijanonskim, Neijskim i Rapalskim ugovorima predstavljalo prvenstveni cilj njene spoljne politike, podrazumevajući zaštitu teritorijalnog integriteta i državne nezavisnosti. Kao što je na Mirovnoj konferenciji u Parizu dobila međunarodno priznanje svoje nezavisnosti, tako je u isto vreme stekla i protivnika sa kojim je morala da računa punih dvadeset gođina od svog nastanka — Italiju.

Vrlo dobro očuvana, 226 strana, format 23cm, izdanje Novmark 2013. ► Pismo Opštine Novi Beograd ► Zašto NSA i danas „čačka“ o identitetu JB Tita? ►TAJNI DOKUMENT: UNCLASSIFIED (b)3-P.L. 86-36 ►NSA: Tito je bio Rus ili Poljak? ►TITO promenio 70 pseudonima i 15 datuma rođenja ►Analiza američkih tajnih službi 1980: TAJNA DEPEŠA 777 ►Dva srčana udara ►TITO: Ne dozvojavam da mi seku nogu, hoću da umrem ceo kao što sam rođen ►Sahrana pre smrti ►Ko je spremao invaziju na SFRJ? ►Istoričar Miksens Tomas: Najmanje DVA Tita, Smrt u Drvaru ►FRANCUSKA ŠTAMPA: PRAVI Tito je imao DEVET prstiju ►Tito bez levog kažiprsta ►T.I.T.O. pseudonim za terorističku organizaciju ►Rus LEBEDEV Tito BROJ DVA! ►I LEBEDEV nestao ►„HITORAMA“: Zamenjen vođa partizana ►I Čerčil prevaren! ►Čerčil Kralju Petru II: Veličanstvo oprostite, bio sam prevaren! ►Pukovnik Mak Daul prevario Dražu ►Koča Popović „znao sve“ ►Englezi: PRVI TITO NESTAO U RATU ►Ubistvo Georgi Dimitrova ►„NOVI TITO“ prekida sa Moskvom ►Austrijski sveštenik Valter Vankmiler: Josip Broz je bio moj školski drug ►Bečki „Kurir“: Josip Broz nije rođen u Kumrovcu ►Major Švarc: Broz je bio bravar, a da li je i TITO,nisam siguran ►Kako je Franc BRPOŠ postao TITO? ►Američki publicist Filis Oti u knjizi o Titu: U Zimu 1913-1914 bio je na skijanju, mačevanju... ►Tito i Franc Ferdinand ►Medalju za hrabrost nije dobio Tito nego Josip Broz iz Zemuna ►Zapisnik grofa Draškovića ►Tajna Groba 107 u Zemunu ►Ko je Josip Brpz sahranjen 1941. u Zemunu, a rođen 1877? ►Jelica Broz: Moj svekar nema veze s Titom ►Josip Kopinič: Sve je to laž, nisu bila dva Tita ►Broz „plave krvi“, rođen u Beču ►Šta povezuje cara Franju, Ferdinanda, Lava Trockog, Staljina, Hitlera i Tita? ►Šta je o Titu prorekao Miloš Tarabić u „Kremanskom proročanstvu“? ►Da li je Tito sahranjen u Kući cveća? ►Pored koga počiva Jovanka Broz? ►Beli mermer nema tajni ►Tito nije balsamovan ►General Ivan Dolničar: sahrana simulirana ►General Dušan Korać: Dolničar širi intrige ►Druže Tito, šta ćemo sa tobom?

U dobrom stanju Izdavač: Naprijed Prevod: Zvonko Skandali Godina: 1962 Broj strana: 246, 8 strana s tablama : ilustrovano Format: 20x14 Povez: tvrd Herbert Grun PROCES U JERUZALEMU Herbert Grun, književni kritičar, dramski pisac i prevodilac, jedna od najaktivnijih ličnosti u slovenskom kulturnom životu posljednjih desetak godina (rođen u Ljubljani g. 1925, tragično poginuo u automobilskoj nesreći u Celju 20. XII 1961), bio je izvjestilac ljubljanskog dnevnika »Delo« na Eichmannovu procesu u Jeruzalemu. Međutim, njegova knjiga >Proces u Jeruzalemu« nije samo niz novinskih izvještaja, nije novinarska reportaža ili publicistički prikaz toka jednog procesa koji je uzbudio svijet i mjesecima punio stupce cjelokupne svjetske Štampe, Griin je u svojoj knjizi opisao čitavu tu sudsku proceduru kao dramatični eho onog Hitlerovog fašističkog pandemonijuma|^B vladavine što je štvorila ne samo nov pojam zločina, genocid, nego i nov tip zločinca, zločinca u bijelom ovratniku, birokrata, ubicu za pisaćim stolom. A jedan od tih nečovječnih ubojica birokrata bio je i Adolf Eichmann, čovjek koji je mime savjesti poslao u smrt šest milijuna nevinih ljudi, a na procesu na petnaest tačaka optužnice, na petnaest postavljenih pitanja osjeća li se krivim, odgovara činovnički i birokratski mirno: »U smislu optužnice ne osjećam se krivim.« Ali Eichmann —kako to Griin na nekoliko mjesta izvrsno primjećuje --i nije bio prisutan na tom procesu. »Knjigovođa smrti« bio je samo statist koji više nema nikakve uloge i nema Što da kaže u svoju obranu. Sve kontroverze između branitelja i tužioca vodile su se oko pitanja nadležnosti, a ne oko pitanja krivnje — jer nju i nije trebalo dokazivati. Ali on je u svom »staklenom kavezu« ipak i nešto više nego samo statist — on nas podsjeća do kakvih se potpuno nevjerojatnih sablasnih strahota stupnjevao taj Hitlerov pakao u kome je Adolf Eichmann — kako to on sam hoće da prikaže — bio samo jedan kotačić, samo »sastavljač voznih redova« za one hiljade i hiljade transporta ljudi otpremljenih u plinske komore po desecima koncentracionih logora. Iako je ovo proces protiv Eichmanna, tu se ne radi o osobama (pa ni o Eichmannovoj), nego o sistemu, o političkom i historijskom fenomenu fašizma, o legaliziranom zločinu. Gledajući iz tog aspekta, Herbert Grlin nam je u svojoj potresnoj knjizi prikazao proces u Jeruzalemu u jednoj dimenziji koju šturi Jiovinski izvještaji ne mogu obuhvatiti, i zato nas ta knjiga ponovo uzbuđuje, i nakon toliko pročitanih izvještaja sa samog suđenja, i zaokuplja nas svojom humanošću evocirajući u nama u cjelini tu strašnu dramu onih stravičnih evropskih dana što su započeli »kristalnom noći« u Berlinu, tim prvim velikim pogromom Židova u Njemačkoj, a završili u onim travanjskim danima godine 1945, kad je Eichmann izdavao posljednje naredbe i — prema njegovim riječima — posljednje »vozne redove« za odlazak u plinske komore. Herbert Grun (1925-1961) bio je izveštač lјublјanskog dnevnika `Delo` koji je pratio suđenje Adolfu Ajhmanu. Ovo je njegova reportaža sa tog suđenja. Poginuo je u saobraćajnoj nesreći decembra 1961. Adolf Eichmann, izrael, jerusalim, suđenje nacističkim zločincima

Dan Graf B e o g r a d 2 O O 1 mek povez Knjiga ima 298 strana 24 cm ima malo podvlačenja i knjiga je uredna i dobro očuvana a) Milošević, Slobodan (1941-) 1. `Niko nema pravo da bije ovaj narod` 2. Dolazak na vlast 3. Odustajanje od Jugoslavije 4. Pretpostavke rata 5. Gospodar igre 6. Psi rata 7. Napuštanje Krajine 8. Apoteoza 9. Metež Florence Hartmann (17. veljače 1963., -) francuska je novinarka i spisateljica. Od 1987. pisala je za Le Monde o Balkanu, a početkom 1991. o Jugoslavenskim ratovima. Izvještaje je slala iz Beograda.[1] 1985. diplomirala je te stekla titulu magistra iz područja literature i stranih civilizacija na sveučilištu u Parizu. 1986. se udala u Beogradu za supruga iz SFR Jugoslavije, čiji je materinji jezik bio srpskohrvatski. S njim je dobila dvoje djece: sina 1988. i kćer 1989., koji su se rodili u Francuskoj.[2] 2000. je postala glasnogovornica za Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) u Hagu te savjetnica glavnoj tužiteljici MKSJ-a Carli Del Ponte.Godine 1992. bila je jedna od prvih novinara koji su otkrili lokaciju Ovčare, te je 2006. svjedočila pred MKSJ-om protiv `vukovarske trojke`.[1] Konkretno, tvrdi da je Veselin Šljivančanin 1992. u intervjuu izjavio sljedeće kad ga je pitala o Ovčari: `Morali smo negdje zakopati tijela`.[3] Godine 1999. objavila je prvu knjigu, Milošević, dijagonala luđaka. Kada je Slobodan Milošević završio u MKSJ-u na suđenju, Srbija je dala tribunalu povjerljive dokumente o njegovom režimu iz 1990-ih, ali pod uvjetom da se neki dijelovi `zatamne`. Hartmann je imala uvid u te tajne spise te u knjizi Mir i kazna 2006. napisala da je MKSJ prihvatio cenzurirati dijelove koji su mogli uspostaviti vezu između Miloševićevog režima i masakra u Srebrenici. MKSJ je regirao optužnicom protiv Hartmann za nepoštivanje suda objavljivanjem dokumenata koji su bili tajni za javnost.[1] Presudom je kažnjena sa €7.000, što je izazvalo kontroverzne reakcije u svijetu medija i novinara, od kojih su neki javno stali u njenu obranu.[4] Iako je Hartmann rekla da je uplatila traženu svotu, MKSJ je to opovrgnuo te izdao nalog za njeno uhićenje. Godine 2011. ona je pobjegla u Francusku. Francuske vlasti su, međutim, odbile uhititi ju jer su mislile surađivati sa MKSJ-om jedino u izručivanju ratnih zločinaca, u što ne spada i progon osoba koje kritiziraju sam sud.[5] Ipak, usprkos uhidbenom nalogu iz Haaga, nastavila se slobodno kretati i u inozemstvu: 2012. posjetila je Sarajevo, povodom 20. obljetnice opsade grada, te tamo verbalno napala Carla Bildta jer je smatrala da on nije trebao biti na obilježavanju stradanja grada jer je prije govorio da je `Milošević dobar momak`.[6] Hartmann je s vremenom postala vrlo kritična prema MKSJ-u. Još 2004. ukazala je na narušavanje neutralnosti tužilaštva tribunala kada je usvojeno novo pravilo prema kojem peteročlano sudsko vijeće kojeg pored predsjednika i potpredsjednika tribunala čine i trojica predsjedavajućih sudaca Pretresnih vijeća, odlučuje da li se nove optužnice odnose na `najviše lidere, osumnjičene da su najodgovorniji za zločine u nadležnosti tribunala.` Ukoliko ocijene da neka od optuženih osoba ne spada među `najviše lidere`, suci od tada imaju pravo optužnicu vratiti tužitelju, nezavisno od težine zločina i uvjerljivosti pratećih dokaza.[7] Godine 2013. izjavila je da je oslobađajuća presuda u slučaju bivših šefova Državne bezbednosti (DB) Srbije, Jovice Stanišića i Franka Simatovića, `najvidljiviji u nizu udaraca na kredibilitet Haškog tribunala u završenoj fazi njegovog rada` te dodala: “ Time su nagrađeni mozgovi sistema koji su obmanom uspjeli planirati i organizirati masovno nasilje, a sve preko paravan organizacije, pazeći da ne napišu direktno naređenje. Poruke sa suđenja u Nurembergu je izbrisana. Haški sud je u naglo ušao u proces ukidanja Ženevske konvencije i, time, uništava sve što je urađeno poslije Drugog svjetskog da se zaštite civili u ratu. Dešava se u Hagu jedan preokret koji žrtve posljednjeg rata u Evropi osjete na svojoj koži, ali koji ima i dalekosežne posljedice, i to širom svijeta. Mogu zamisliti reakcije žrtava čija su djeca direktno stradala od duhova tame koji su bili otjelotvoreni u likovima Stanišića i Simatovića, sada već slobodnih ljudi. Po svemu sudeći, nažalost, odgovornost za zločine (koji sud ne poriče) se svodi na lokalne igrače, a ne na mozgove. Zato imamo gorki osjećaj prijevare, jer nije ni istina, nije ni pravda`.

Theodore H. White - The Making of the President 1960 Pocket Books, 1966 481 str. meki povez stanje: vrlo dobro Waiting -- The Democrats : first stirrings -- The Republicans : first stirrings -- The art of the primary : Wisconsin and West Virginia -- Pre-convention : Democrats -- Rendezvous at Los Angeles : the Democratic Convention -- The Republicans : from the summit to Chicago -- Retrospect on yesterday`s future -- Kennedy for President : round one -- Nixon for President : round one -- Round two : the television debates -- Nixon for President : round three -- Kennedy for President : round three -- To wake as President -- The view from the White House -- Appendix A. Final presidential vote -- Appendix B. State of New York Executive Chamber Albany : following is the text of a statement released by Governor Rockefeller in New York, Saturday, July 23, 1960 -- Appendix C. Remarks of Senator John F. Kennedy on church and state : delivered to Greater Houston Ministerial Association, Houston, Texas, Sept. 12, 1960. More than a year before the election of John F. Kennedy, Theodore H. White began to explore the secret planning and private aspirations of seven men, each of whom, in his own way, found his dreams tormented by the power that might be his in the White House. By spring, White had begun to follow the candidates through the early jousting of the primaries. Continuing through the conventions, the campaigns and the final drama of election night, he fashioned a work of contemporary history that highlights the decisions, the acts, the accidents, that created an American President, and also the cold political realities of a country upon whose decision the world of freedom waits. At once a political study of power in America, and a chronicle of individual Americans caught in the act of leadership, it was a story no other writer attempted to tell before.--Adapted from book jacket. What is a presidential election? `The most awesome transfer of power in the world—, the power to marshal & mobilize, the power to send men to kill or be killed, the power to tax & destroy, the power to create & the responsibility to do so, the power to guide & the responsibility to heal —all committed into the hands of one man.` These words, written by Theodore H. White in the opening chapter of this book, are as true today as when they were written over a half-century ago. His unprecedented examination of crucial campaign, in which the young, charismatic John F. Kennedy squared off against the seasoned vice president, Richard M. Nixon, is both a fascinating historical document & a compelling narrative of character & consequence. The reporter`s detailed appreciation of the instinct & experience that shape the political process is a revelation in our current age of sound bites, relentlessly chattering punditry & the all-consuming influence of tv, —an influence 1st felt in the Kennedy-Nixon debates that proved to be a critical factor in the 1960 election. Following seven candidates from the earliest stirrings of aspiration thru the rigors of the primaries, the drama of the conventions & the grueling campaigning that culminated in one of the closest electoral contests in history, White provides a valuable education in the ways & means of our political life. The Making of the President 1960 is an extraordinary document, a celebration of the genius of American democracy & an anatomy of the ambition, cunning & courage it demands from those who seek its highest office. For what it can teach us about the forces that determine the destiny of presidential candidates, it remains required reading today. White was born in Boston in 1915. After Harvard graduation, he was recruited by John Hersey to cover E. Asia for Time, becoming chief of its China Bureau in `45. This experience inspired his 1st book, Thunder Out of China (written with Annalee Jacoby). In `48 he went to live in Europe. His experience as a European correspondent led to Fire in the Ashes, published in `53. That same year he returned to the USA to work as national correspondent for The Reporter, then for Collier`s. After its collapse in `56, he completed two novels, The Mountain Road & The View from the Fortieth Floor, in the next four years. At the time Collier`s closed, he was planning a story on `The Making of the President 1956` for the magazine. He revived the idea in the next election year, resulting in his most famous book, The Making of the President 1960, which was awarded the Pulitzer Prize for General Nonfiction in 1962. Having found his vocation as our `storyteller of elections,` he went on to produce three more Making of the President volumes, covering 1964, 1968 & 1972 campaigns. Subsequently, he was author of Breach of Faith: The Fall of Richard Nixon; In Search of History: A Personal Adventure; & America in Search of Itself: The Making of the President 1956-80. He died in 5/86. Nonfiction, Politics

Autor - osoba Cajić, Radisav, 1926-2016 = Cajić, Radisav, 1926-2016 Naslov Bibliografija Srpske književne zadruge : 1993-2002 / Radisav Cajić Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2002 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 2002 (Bor : Bakar) Fizički opis 514 str. ; 20 cm Drugi autori - korporacija Srpska književna zadruga (Beograd) Zbirka Srpska književna zadruga ; ǂkolo ǂ94, ǂknj. ǂ627 (karton) Napomene `Štampano o stodesetogodišnjici Srpske književne zadruge u Beogradu 2002.` --> nasl. str. Tiraž 500 Registri. Predmetne odrednice Srpska književna zadruga (Beograd) -- Izdanja -- 1993-2002 -- Bibliografije Srpska književna zadruga je naša najstarija izdavačka ustanova i jedna od retkih kulturnih institucija srpskog naroda osnovanih u XIX veku koje su uspele da se održe do danas, uprkos teškoćama i iskušenjima kroz koje su prolazile. Osnivači Srpska književna zadruga osnovana je 29. aprila 1892. godine (16. aprila po starom kalendaru) u Beogradu, u zgradi tadašnje Srpske kraljevske akademije, u Brankovoj ulici broj 15. Njeni osnivači bili su: Stojan Novaković, Jovan Jovanović Zmaj, Ljubomir Stojanović, Ljubomir Kovačević, Svetislav Vulović, Milan Jovanović Batut, kao i drugi tadašnji značajni srpski pisci i naučnici. Za prvog predsednika Zadruge izabran je istoričar, državnik i filolog Stojan Novaković, a za potpredsednika pesnik Jovan Jovanović Zmaj, koji je i autor čuvenog znaka SKZ. Kroz dugu istoriju, koja povezuje čak tri veka, uvek su na čelu Zadruge bili najznačajniji srpski pisci i naučnici. Čuvajući tradicionalne i prepoznatljive vrednosti, Zadruga je uvek bila otvorena prema novim pravcima i strujama u književnoj, teorijskoj i naučnoj misli, držeći se najviših estetskih i izdavačkih kriterijuma u svom radu. Iz Pravila SKZ Osnivači su potpisali Pravila Srpske književne zadruge kao glavni osnivački akt, u kojima je naglašeno da se SKZ osniva „u nameri da pomogne pravilnije širenje odabranih dela iz lepe književnosti i iz opšte korisne pouke i tako da stvara knjižnicu za sve redove naroda“. U drugoj tački Pravila stoji da će se Srpska književna zadruga starati: „da kritički priređuje izdanja starijih i novijih književnika srpskih, da izdaje izabrana dela iz suvremene lepe i opšte korisne književnosti, da prednjači izborom u prevođenju i pozajmici iz slovenskih, inostranih i klasičnih književnosti, da u opšte pripomogne širem razviću narodne književnosti, olakšavajući izdavanje i širenje knjiga svima sredstvima koja joj budu na raspoloženju“. Osnovni organ Srpske književne zadruge je Skupština. Prva Skupština SKZ održana je 22. maja (9. maja po starom kalendaru) 1893. godine. Na njoj je Stojan Novaković izgovorio poznate reči, da su osnivači Srpske književne zadruge „ostavljali na stranu sve što bi nas moglo deliti“, da bi, s druge strane, „jače potražili ono što nas može zbližiti i sastaviti“, što je ostao jedan od osnovnih principa u našem radu do danas. Ustanovljeno je da će Zadruga svake godine izdavati po jedno kolo knjiga, koje „ne može obuhvatiti manje od šest knjiga ni manje od šest štampanih tabaka” u knjizi. Tako je stvorena prva biblioteka SKZ – „Kolo“, jedna od najstarijih živih biblioteka u Evropi, prepoznatljiva po svojim plavim koricama. Do danas je izašlo 114 kolâ Srpske književne zadruge, sa preko 750 naslova. „Kolo“ je lična karta SKZ, u njemu je sadržana srpska istorija, kultura, nauka, književnost, umetnost, naša i svetska klasika i naša i svetska savremenost. Posle „Kola“ osnovane su i druge biblioteke: „Zabavnik“ sa izabranim delima svetske klasike, „Poučnik“, „Savremenik“, a posle Drugog svetskog rata i niz novih, prateći savremeno domaće i svetsko stvaralaštvo i odgovarajući na potrebe i interesovanja čitalaca. Upravljanje Srpskom književnom zadrugom upravljaju njeni članovi. Upravni odbor ima dva odseka – Književni i Ekonomski, i nekoliko posebnih komisija – za „Kolo“, za članstvo, za pravila. Zadrugine biblioteke imaju uređivačke odbore sastavljene od najpozvanijih stručnjaka za pojedine periode i žanrove književnosti i pojedine oblasti nauke i kulture, tako da se provera vrednosti i značaja primljenih rukopisa i objavljenih knjiga vrši na najdemokratičniji način i u nekoliko neophodnih nivoa. Priznanja Među priznanjima koja je Srpska književna zadruga dobila za svoj rad najznačajnija su: Orden Svetog Save prvog stepena, koji je Zadruzi za njenu stogodišnjicu (1992) dodelio Njegova svetost patrijarh srpski gospodin Pavle i Orden Vuka Karadžića prvog stepena, koji joj je za sto desetu godinu rada (2002) dodelio predsednik SR Jugoslavije dr Vojislav Koštunica. Zadruga je dobila Vukovu nagradu, kao i Povelju Matice srpske za doprinos razvoju srpskog jezika. Od 1992. godine Zadruga dodeljuje Nagradu za životno delo, a dosadašnji dobitnici su: Desanka Maksimović, Radovan Samardžić, Vojislav Đurić, Branko V. Radičević, Milorad Ekmečić, Miodrag B. Protić, Branimir Živojinović, Milorad Đurić, Stevan Raičković i Miodrag Pavlović, Momo Kapor, Milovan Danojlić, Zoran Radisavljević, Ljubomir Simović, Branislav Baćović. Takođe, iz Fonda Dušana Baranina pri Srpskoj književnoj zadruzi dodeljivala se nagrada za delo sa istorijskom temom ili za značajnu istoriografsku studiju. Čuvar tradicije i ćirilske knjige Srpska književna zadruga, kao izdavač i ustanova kulture od posebnog nacionalnog značaja, ima i poseban Zakon o Srpskoj književnoj zadruzi, donesen maja 1997. godine u Narodnoj skupštini Srbije. Na taj način se i Srpska književna zadruga pridružila onim malobrojnim ustanovama srpske kulture osnovanim u XIX veku, poput Matice srpske, Srpske akademije nauka i umetnosti i drugih. SKZ je u vreme osnivanja bila prvi i pravi moderni izdavač među Srbima, sa posebnim mestom i zadatkom u kulturnom prostoru svoga naroda. Njeni osnovni zadaci bili su da objavljuje i širi u narodu najznačajnija dela starije, narodne i savremene srpske književnosti i nauke, kao i da upoznaje srpske čitaoce sa značajnim ostvarenjima svetske književnosti svih vremena. Zahvaljujući svom mnogobrojnom članstvu koje je živelo u nekoliko tadašnjih država, ubrzo je postala stožer okupljanja srpskog naroda preko značajnih kulturnih i književnih vrednosti s kojima ga je upoznavala. Zato je njena misija oduvek bila koliko književna i kulturna, toliko i nacionalna i društvena. Izdanja Srpske književne zadruge bila su najsigurniji putokaz vrednosti, bogatstva i raznovrsnosti koje poseduje srpska kultura. Danas, kada srpski narod, kao u vreme osnivanja Zadruge, živi u rasejanju širom sveta, njena kulturna, književna i nacionalna misija jednako je neophodna kao što je bila i krajem XIX i u prvim decenijama XX veka. Duh tradicije i duh savremenosti dva su ključna principa kojima se rukovodi Srpska književna zadruga u svom radu. Krunu svoga nacionalnog i kulturnog rada u poslednjoj deceniji XX veka ostvarila je monumentalnom desetotomnom „Istorijom srpskog naroda“, najobimnijom i najpouzdanijom političkom, ekonomskom i kulturnom istorijom koju Srbi i srpska nauka i kultura imaju. MG133

Autor - osoba Novaković, Stojan, 1842-1915 = Novaković, Stojan, 1842-1915 Naslov Selo / Stojan Novaković Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1965 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1965 (Beograd : Kultura) Fizički opis 243 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Ćirković, Sima M. Zbirka Srpska književna zadruga ; ǂkolo ǂ58, ǂknj. ǂ393 (Karton) Napomene Str. 7-12: Selo Stojana Novakovića / Sima M. Ćirković Bibliografija: str. 181-218 Na nasl. str. tekst: 30. oktobra 1965. god. u Beogradu Rad Pavlović penz. prof.: MBVA: N RP 126 Registar. Predmetne odrednice Selo -- Istorijski razvoj – Srbija Konstantin „Stojan“ Novaković (1842–1915) je bio srpski političar, diplomata, filolog, istoričar književnosti, predsednik Srpske kraljevske akademije. Rođen je 1. novembra 1842. u Šapcu. Nižu gimnaziju je završio u Šapcu kao najbolji učenik 1857. godine, višu gimnaziju je završio 1860. u Beogradu a Licej (odsek za pravne nauke) tri godine kasnije. Novaković je 1865. postavljen za profesora gimnazije i izabran za člana Srpskog učenog društva. U Jugoslavensku akademiju znanosti i umjetnosti ušao je pet godina docnije, tj. sa dvadeset i sedam godina. Od 1869. Novaković je bio bibliotekar Narodne biblioteke, 1872. profesor Velike škole (preteče današnjeg Univerziteta). Već 1873. postaje Ministar prosvete u Vladi Jovana Ristića, na tom se mestu nalazio u tri mandata (1873–1875 i 1880–1885), u konzervativnim i docnije naprednjačkim vladama. Kao ministar prosvete sproveo je reformu srednjeg obrazovanja čije tekovine i danas postoje (podelio je gimnaziju na društveni I prirodni smer). Godine 1875. Novaković se vratio u Veliku školu da predaje Svetsku i Srpsku književnost i slovensku filologiju. Diplomatsku karijeru započeo je prvom misijom u Carigradu koja je trajala sedam godina (od 1885. do 1892). Po povratku je postao predsednik Državnog saveta da bi, nakon tri godine, 1895-1896. postao predsednik jedne od dugovečnijih dvanaest Vlada kralja Aleksandra Obrenovića. Pad Vlade ponovo odvodi Novakovića u diplomatiju, poslanik je u Carigradu do 1900, zatim kratkotrajno u Parizu, pa do 1905. u Petrogradu gde je i penzionisan. To je, ipak bio kraj samo diplomatske karijere Novakovićeve. Po povratku u zemlju, on je jedan od obnovitelja Napredne stranke. U vreme Aneksione krize Novaković je izabran, uprkos malom uticaju svoje stranke, za predsednika Vlade. Vlada je trajala koliko i kriza, ali je Novaković ostao jedan od najuglednijih političara sve do svoje smrti 18. februara 1915. u jeku Prvog svetskog rata. Unuk Stojana Novakovića je Radoš Novaković. Bibliotekar Bio je upravnik Narodne biblioteke u Beogradu u periodu 1869-1874. Uspeo je da se zakonom iz 1870. obezbede za Biblioteku tri obavezna primerka i da se pomogne razvoj školskih i narodnih biblioteka u unutrašnjosti. Njegovom zaslugom donet je 1881. zakon o Narodnoj biblioteci i Narodnom muzeju Bio je član prvog Odbora Zadužbine Nikole Čupića. Ova Zadužbina je nastala 1871. posle smrti Nikole Čupića (1836–1870), Stojan Novaković je bio jedno vreme njen sekretar i 4 godine predsednik. 1877. je odlučeno da Zadužbina izdaje jednom godišnje svoj časopis koji se zvao „Godišnjica Nikole Čupića“ i u ovom časopisu je i Stojan Novaković objavio veliki broj svojih radova. Prevodilac Bavio se i prevođenjem, preveo je knjigu „Gražina“ najvećeg poljskog pesnika Adama Mickjeviča, izdanje na srpskom 1886. godine. Akademik Prilikom osnivanja Srpske kraljevske akademije 1886. izabran je za jednog od prvih 16 redovnih članova – akademika, u odeljenju filozofskih nauka. Ukazom kralja je postavljen (1. februar 1906.) za predsednika Akademije i na tom položaju je ostao do smrti 1915. 10. septembra 1888. na svečanom skupu u slavu stogodišnjice Vuka Karadžića Stojan Novaković govori o zadacima Akademije u negovanju srpskog jezika i iznosi naučno utemeljen i stručno obrazložen predlog za izradu velikog nacionalnog rečnika savremenog jezika, koji se ostvario sledećeg veka: Rečnik srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika. Bio je član Ruske akademije nauka i dopisni član Académie des sciences morales et politiques. Književnik i istoričar Osnovao je 1865. časopis „Vila“ i uređivao ga sve vreme njegovog izlaženja, tj. do 1868. Od samog početka izlaženja on je prikupljao i objavljivao informacije o knjigama objavljenim na srpskom i hrvatskom jeziku, ili na drugim jezicima o srpskom narodu ili uopšte o Slovenima. Svu sakupljenu građu o tome objavio je u knjizi „Srpska bibliografija za novu književnost 1741-1867“, Srpsko učeno društvo, Beograd 1869. (624 str.). Bibliografije je kasnije objavljivao za svaku godinu posebno od 1868. do 1876. (devet godina) u Glasniku Srpskog učenog društva. Ovo su bile prve bibliografije za knjige na srpskom jeziku i od ogromnog značaja za kasnija istraživanja. Krajem sedamdesetih godina XIX veka napisao je srpsku gramatiku za niže gimnazije i realke (u više delova, nekoliko izdanja). Priredio je Dušanov zakonik („Zakonik Stefana Dušana cara srpskog“) i štampao ga 1870. i 1898. u Beogradu. Smatra se za jednog od najplodnijih srpskih istoričara. Njemu u čast Društvo istoričara Srbije nosi naziv „Stojan Novaković“. Njegova najznačajnija dela su: „Srpska bibliografija za noviju književnost 1741–1867“, Srpsko učeno društvo, Beograd 1869. (624 str.) „Istorija srpske književnosti“, Državna štamparija, Beograd 1871. (332 str.) „Fiziologija glasa i glasovi srpskog jezika“, Državna štamparija, Beograd 1873. (108 str.) „Srpske narodne zagonetke“, Zadužbina Čupićeva, Pančevo 1877. (283 str.) „Selo“, Srpska kraljevska akademija, Beograd 1891. (261 str.) „Srbi i Turci XIV i XV veka“, Čupićeva zadužbina, Beograd 1893. (397 str.) „Prvi osnovi slovenske književnosti među balkanskim Slovenima“, Srpska kraljevska akademija, Beograd 1893. (299 str.) „Srpska gramatika“, Državna štamparija, Beograd 1894. (512 str.) „S Morave na Vardar – putne beleške“ Kralj. srp. državna štamparija, Beograd 1894. (192 str.) „Srpska knjiga, njeni prodavci i čitaoci u XIX veku“, SKZ, Beograd 1900. (118 str.) „Vaskrs države srpske“, Srpska književna zadruga, Beograd 1904. (252 str.) „Ustanak na dahije 1804“, Zadužbina Ilije M. Kolarca, Beograd 1904. (208 str.) „Balkanska pitanja i manje istorijsko-političke beleške o Balkanskom poluostrvu 1886-1905“, Zadužbina I. M. Kolarca, Beograd 1906. (559 str.) „Tursko carstvo pred srpski ustanak“, Srpska književna zadruga, Beograd 1906. (429 str.) „Ustavno pitanje i zakoni Karađorđeva vremena“, Zadužbina I. M. Kolarca, Beograd 1907. (131 str.) „Zakonski spomenici srpskih država srednjeg veka“, Srpska kraljevska akademija, Beograd 1912. (912 str.) „Dvadeset godina ustavne politike u Srbiji 1883–1903“, Knjižarnica S. B. Cvijanovića, Beograd 1912. (336 str.) „Kaluđer i hajduk“, Zadužbina I. M. Kolarca, Beograd 1913. (296 str.) Zavod za udžbenike i nastavna sredstva je objavio izabrana dela Stojana Novakovića u 16 knjiga, njihovi naslovi su (redom): Zemlje i narod u staroj srpskoj državi, Spisi iz istorijske geografije, Srbi i Turci, Tursko carstvo pred srpski ustanak, Vaskrs države srpske, Balkanska pitanja, Nacionalna pitanja i misao I, Nacionalna pitanja i misao II, Autobiografski spisi, Istorija srpske književnosti, Prvi osnovi slovenske književnosti, Stara srpska književnost I, Stara srpska književnost II, Primeri književnosti i jezika starog srpskoslovenskog, O narodnoj tradiciji i narodnoj književnosti, Srpska bibliografija. Prilikom osnivanja Srpske književne zadruge 1892. izabran je za njenog prvog predsednika, a Jovan Jovanović Zmaj za potpredsednika i Ljubomir Jovanović za sekretara. Bio je dugo godina predsednik Srpske književne zadruge. Nagrade „Stojan Novaković“ Bibliotekarsko društvo Srbije ustanovilo je 1997. godine, godišnju nagradu „Stojan Novaković“. Nagrada se dodeljuje pojedincu ili grupi autora za objavljeno delo iz oblasti bibliotečko-informacione delatnosti, koje predstavlja značajan doprinos bibliotekarstvu. 2004. godine pod istim imenom je ustanovljena nagrada za najbolje osnovnoškolske i srednjoškolske udžbenike u Srbiji, sa namerom da se dodeljuje svake godine. MG127

Autor - osoba Novaković, Stojan, 1842-1915 = Novaković, Stojan, 1842-1915 Naslov Istorija i tradicija : izabrani radovi / Stojan Novaković ; priredio Sima Ćirković Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1982 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1982 (Beograd : Kultura) Fizički opis XX, 478 str., [8] str. s tablama (fotogr.) : ilustr. ; 19 cm Drugi autori - osoba Ćirković, Sima Zbirka Srpska književna zadruga. ǂkolo ǂ75 ; ǂknj. ǂ496 (Karton) Napomene Tiraž 4000 Str. [VII]-XX: Tradicija i istorija u delu Stojana Novakovića / Sima Ćirković Dopune i objašnjenja: str. 437-478 Napomene i bibliografske reference uz tekst. Predmetne odrednice Uroš, srpski car, 1336-1371 -- Ubistvo Stefan Dečanski, kralj, 1321-1331 -- Smrt Branković (porodica) Srpska narodna književnost -- Istoriografija Grbovi – Srbija Konstantin „Stojan“ Novaković (1842-1915) je bio srpski političar, diplomata, filolog, istoričar književnosti, predsednik Srpske kraljevske akademije. Rođen je 1. novembra 1842. u Šapcu. Nižu gimnaziju je završio u Šapcu kao najbolji učenik 1857. godine, višu gimnaziju je završio 1860. u Beogradu a Licej (odsek za pravne nauke) tri godine kasnije. Novaković je 1865. postavljen za profesora gimnazije i izabran za člana Srpskog učenog društva. U Jugoslavensku akademiju znanosti i umjetnosti ušao je pet godina docnije, tj. sa dvadeset i sedam godina. Od 1869. Novaković je bio bibliotekar Narodne biblioteke, 1872. profesor Velike škole (preteče današnjeg Univerziteta). Već 1873. postaje Ministar prosvete u Vladi Jovana Ristića, na tom se mestu nalazio u tri mandata (1873–1875 i 1880–1885), u konzervativnim i docnije naprednjačkim vladama. Kao ministar prosvete sproveo je reformu srednjeg obrazovanja čije tekovine i danas postoje (podelio je gimnaziju na društveni I prirodni smer). Godine 1875. Novaković se vratio u Veliku školu da predaje Svetsku i Srpsku književnost i slovensku filologiju. Diplomatsku karijeru započeo je prvom misijom u Carigradu koja je trajala sedam godina (od 1885. do 1892). Po povratku je postao predsednik Državnog saveta da bi, nakon tri godine, 1895-1896. postao predsednik jedne od dugovečnijih dvanaest Vlada kralja Aleksandra Obrenovića. Pad Vlade ponovo odvodi Novakovića u diplomatiju, poslanik je u Carigradu do 1900, zatim kratkotrajno u Parizu, pa do 1905. u Petrogradu gde je i penzionisan. To je, ipak bio kraj samo diplomatske karijere Novakovićeve. Po povratku u zemlju, on je jedan od obnovitelja Napredne stranke. U vreme Aneksione krize Novaković je izabran, uprkos malom uticaju svoje stranke, za predsednika Vlade. Vlada je trajala koliko i kriza, ali je Novaković ostao jedan od najuglednijih političara sve do svoje smrti 18. februara 1915. u jeku Prvog svetskog rata. Unuk Stojana Novakovića je Radoš Novaković. Bibliotekar Bio je upravnik Narodne biblioteke u Beogradu u periodu 1869-1874. Uspeo je da se zakonom iz 1870. obezbede za Biblioteku tri obavezna primerka i da se pomogne razvoj školskih i narodnih biblioteka u unutrašnjosti. Njegovom zaslugom donet je 1881. zakon o Narodnoj biblioteci i Narodnom muzeju Bio je član prvog Odbora Zadužbine Nikole Čupića. Ova Zadužbina je nastala 1871. posle smrti Nikole Čupića (1836–1870), Stojan Novaković je bio jedno vreme njen sekretar i 4 godine predsednik. 1877. je odlučeno da Zadužbina izdaje jednom godišnje svoj časopis koji se zvao „Godišnjica Nikole Čupića“ i u ovom časopisu je i Stojan Novaković objavio veliki broj svojih radova. Prevodilac Bavio se i prevođenjem, preveo je knjigu „Gražina“ najvećeg poljskog pesnika Adama Mickjeviča, izdanje na srpskom 1886. godine. Akademik Prilikom osnivanja Srpske kraljevske akademije 1886. izabran je za jednog od prvih 16 redovnih članova – akademika, u odeljenju filozofskih nauka. Ukazom kralja je postavljen (1. februar 1906.) za predsednika Akademije i na tom položaju je ostao do smrti 1915. 10. septembra 1888. na svečanom skupu u slavu stogodišnjice Vuka Karadžića Stojan Novaković govori o zadacima Akademije u negovanju srpskog jezika i iznosi naučno utemeljen i stručno obrazložen predlog za izradu velikog nacionalnog rečnika savremenog jezika, koji se ostvario sledećeg veka: Rečnik srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika. Bio je član Ruske akademije nauka i dopisni član Académie des sciences morales et politiques. Književnik i istoričar Osnovao je 1865. časopis „Vila“ i uređivao ga sve vreme njegovog izlaženja, tj. do 1868. Od samog početka izlaženja on je prikupljao i objavljivao informacije o knjigama objavljenim na srpskom i hrvatskom jeziku, ili na drugim jezicima o srpskom narodu ili uopšte o Slovenima. Svu sakupljenu građu o tome objavio je u knjizi „Srpska bibliografija za novu književnost 1741-1867“, Srpsko učeno društvo, Beograd 1869. (624 str.). Bibliografije je kasnije objavljivao za svaku godinu posebno od 1868. do 1876. (devet godina) u Glasniku Srpskog učenog društva. Ovo su bile prve bibliografije za knjige na srpskom jeziku i od ogromnog značaja za kasnija istraživanja. Krajem sedamdesetih godina XIX veka napisao je srpsku gramatiku za niže gimnazije i realke (u više delova, nekoliko izdanja). Priredio je Dušanov zakonik („Zakonik Stefana Dušana cara srpskog“) i štampao ga 1870. i 1898. u Beogradu. Smatra se za jednog od najplodnijih srpskih istoričara. Njemu u čast Društvo istoričara Srbije nosi naziv „Stojan Novaković“. Njegova najznačajnija dela su: „Srpska bibliografija za noviju književnost 1741–1867“, Srpsko učeno društvo, Beograd 1869. (624 str.) „Istorija srpske književnosti“, Državna štamparija, Beograd 1871. (332 str.) „Fiziologija glasa i glasovi srpskog jezika“, Državna štamparija, Beograd 1873. (108 str.) „Srpske narodne zagonetke“, Zadužbina Čupićeva, Pančevo 1877. (283 str.) „Selo“, Srpska kraljevska akademija, Beograd 1891. (261 str.) „Srbi i Turci XIV i XV veka“, Čupićeva zadužbina, Beograd 1893. (397 str.) „Prvi osnovi slovenske književnosti među balkanskim Slovenima“, Srpska kraljevska akademija, Beograd 1893. (299 str.) „Srpska gramatika“, Državna štamparija, Beograd 1894. (512 str.) „S Morave na Vardar – putne beleške“ Kralj. srp. državna štamparija, Beograd 1894. (192 str.) „Srpska knjiga, njeni prodavci i čitaoci u XIX veku“, SKZ, Beograd 1900. (118 str.) „Vaskrs države srpske“, Srpska književna zadruga, Beograd 1904. (252 str.) „Ustanak na dahije 1804“, Zadužbina Ilije M. Kolarca, Beograd 1904. (208 str.) „Balkanska pitanja i manje istorijsko-političke beleške o Balkanskom poluostrvu 1886-1905“, Zadužbina I. M. Kolarca, Beograd 1906. (559 str.) „Tursko carstvo pred srpski ustanak“, Srpska književna zadruga, Beograd 1906. (429 str.) „Ustavno pitanje i zakoni Karađorđeva vremena“, Zadužbina I. M. Kolarca, Beograd 1907. (131 str.) „Zakonski spomenici srpskih država srednjeg veka“, Srpska kraljevska akademija, Beograd 1912. (912 str.) „Dvadeset godina ustavne politike u Srbiji 1883–1903“, Knjižarnica S. B. Cvijanovića, Beograd 1912. (336 str.) „Kaluđer i hajduk“, Zadužbina I. M. Kolarca, Beograd 1913. (296 str.) Zavod za udžbenike i nastavna sredstva je objavio izabrana dela Stojana Novakovića u 16 knjiga, njihovi naslovi su (redom): Zemlje i narod u staroj srpskoj državi, Spisi iz istorijske geografije, Srbi i Turci, Tursko carstvo pred srpski ustanak, Vaskrs države srpske, Balkanska pitanja, Nacionalna pitanja i misao I, Nacionalna pitanja i misao II, Autobiografski spisi, Istorija srpske književnosti, Prvi osnovi slovenske književnosti, Stara srpska književnost I, Stara srpska književnost II, Primeri književnosti i jezika starog srpskoslovenskog, O narodnoj tradiciji i narodnoj književnosti, Srpska bibliografija. Prilikom osnivanja Srpske književne zadruge 1892. izabran je za njenog prvog predsednika, a Jovan Jovanović Zmaj za potpredsednika i Ljubomir Jovanović za sekretara. Bio je dugo godina predsednik Srpske književne zadruge. Nagrade „Stojan Novaković“ Bibliotekarsko društvo Srbije ustanovilo je 1997. godine, godišnju nagradu „Stojan Novaković“. Nagrada se dodeljuje pojedincu ili grupi autora za objavljeno delo iz oblasti bibliotečko-informacione delatnosti, koje predstavlja značajan doprinos bibliotekarstvu. 2004. godine pod istim imenom je ustanovljena nagrada za najbolje osnovnoškolske i srednjoškolske udžbenike u Srbiji, sa namerom da se dodeljuje svake godine.

Autor - osoba Karadžić, Vuk Stefanović, 1787-1864 = Karadžić, Vuk Stefanović, 1787-1864 Naslov Opisanije Srbije : izabrana književna proza / Vuk Stef.[Stefanović] Karadžić ; izbor i napomene Milorad Đurić Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1987 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1987 Fizički opis 317 str. ; 25 cm Drugi autori - osoba Đurić, Milorad, 1937-2013 = Đurić, Milorad, 1937-2013 Zbirka Srpska književna zadruga. ǂkolo ǂ80 ; ǂknj. ǂ527 Napomene Napomene: str. 313-317. Predmetne odrednice Srbija -- Istorija -- 19 v. Vuk Stefanović Karadžić (Tršić, 6. novembar 1787 – Beč, 7. februar 1864) bio je prvi srpski lingvista u 19. veku, reformator srpskog jezika, sakupljač narodnih umotvorina i pisac prvog rečnika srpskog jezika. Vuk je najznačajnija ličnost srpske književnosti prve polovine XIX veka. Rođen u vreme zlo i mučno, u dane kada se činjaše da je skoro ugašen život srpskog naroda. Vuk je stao na snagu u vreme junačko. Stekao je i nekoliko počasnih doktorata. Imao je nekoliko braće i sestara koji su umrli. U tadašnje vreme se verovalo da je to zbog duhova i veštica. Posle smrti dosta njegove braće njegovi roditelji su mu dali ime Vuk da bi to ime oteralo duhove i veštice. Učestvovao je u Prvom srpskom ustanku kao pisar i činovnik u Negotinskoj krajini, a nakon sloma ustanka preselio se u Beč, 1813. godine. Tu je upoznao Jerneja Kopitara, cenzora slovenskih knjiga, na čiji je podsticaj krenuo u prikupljanje srpskih narodnih pesama, reformu ćirilice i borbu za uvođenje narodnog jezika u srpsku književnost. Vukovim reformama u srpski jezik je uveden fonetski pravopis, a srpski jezik je potisnuo slavenosrpski jezik koji je u to vreme bio jezik obrazovanih ljudi. Tako se kao najvažnije godine Vukove reforme ističu 1818, 1836, 1839, 1847. i 1852. Vuk Stefanović Karadžić je rođen 1787. godine u Tršiću blizu Loznice, u porodici u kojoj su deca umirala, pa je po narodnom običaju, dobio ime Vuk kako mu veštice i duhovi ne bi naudili. Njegova porodica se doselila iz Crne Gore iz Drobnjaka. Majka Jegda, devojački Zrnić, rodom je iz Ozrinića kod Nikšića. Pisanje i čitanje je naučio od rođaka Jevte Savića Čotrića, koji je bio jedini pismen čovek u kraju. Obrazovanje je nastavio u školi u Loznici, ali je nije završio zbog bolesti. Školovanje je kasnije nastavio u manastiru Tronoši. Kako ga u manastiru nisu učili, nego terali da čuva stoku, otac ga je vratio kući. Na početku Prvog srpskog ustanka, Vuk je bio pisar kod cerskog hajdučkog harambaše Đorđa Ćurčije. Iste godine je otišao u Sremske Karlovce da se upiše u gimnaziju, ali je sa 17 godina bio prestar. Jedno vreme je proveo u tamošnjoj bogosloviji, gde je kao profesor radio Lukijan Mušicki. Ne uspevši da se upiše u karlovačku gimnaziju, on odlazi u Petrinju, gde je proveo nekoliko meseci učeći nemački jezik. Kasnije stiže u Beograd da upozna Dositeja Obradovića, učenog čoveka i prosvetitelja. Vuk ga je zamolio za pomoć kako bi nastavio sa obrazovanjem, ali ga je Dositej odbio. Vuk je razočaran otišao u Jadar i počeo da radi kao pisar kod Jakova Nenadovića. Zajedno sa rođakom Jevtom Savićem, koji je postao član Praviteljstvujuščeg sovjeta, Vuk je prešao u Beograd i u Sovjetu je obavljao pisarske poslove. Kad je Dositej otvorio Veliku školu u Beogradu, Vuk je postao njen đak. Ubrzo je oboleo i otišao je na lečenje u Novi Sad i Peštu, ali nije uspeo da izleči bolesnu nogu, koja je ostala zgrčena. Hrom, Vuk se 1810. vratio u Srbiju. Pošto je kraće vreme u Beogradu radio kao učitelj u osnovnoj školi, Vuk je sa Jevtom Savićem prešao u Negotinsku krajinu i tamo obavljao činovničke poslove. Nakon propasti ustanka 1813. Vuk je sa porodicom prešao u Zemun, a odatle odlazi u Beč. Tu se upoznao sa Bečlijkom Anom Marijom Kraus, kojom se oženio. Vuk i Ana imali su mnogo dece od kojih su svi osim kćerke Mine i sina Dimitrija, umrli u detinjstvu i ranoj mladosti (Milutin, Milica, Božidar, Vasilija, dvoje nekrštenih, Sava, Ruža, Amalija, Aleksandrina). U Beču je takođe upoznao cenzora Jerneja Kopitara, a povod je bio jedan Vukov spis o propasti ustanka. Uz Kopitarevu pomoć i savete, Vuk je počeo sa sakupljanjem narodnih pesama i sa radom na gramatici narodnog govora. Godine 1814. je u Beču objavio zbirku narodnih pesama koju je nazvao „Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica“. Iste godine je Vuk objavio „Pismenicu serbskoga jezika po govoru prostoga naroda napisanu“, prvu gramatiku srpskog jezika na narodnom govoru. Iduće godine je izdao drugu zbirku narodnih pesama pod imenom „Narodna serbska pesnarica“. Zbog problema sa knezom Milošem Obrenovićem bilo mu je zabranjeno da štampa knjige u Srbiji, a jedno vreme i u austrijskoj državi. Svojim dugim i plodnim radom stiče brojne prijatelje, pa i pomoć u Rusiji, gde je dobio stalnu penziju 1826. godine. U porodici mu je ostala živa samo kćerka Mina Karadžić. Sjedinjenjem Magistrata i Suda beogradskog u proleće 1831. godine, Vuk Karadžić je imenovan 29. marta 1831. za predsednika te institucije, što se u današnjim terminima smatra gradonačelnikom Beograda. Kao godina Vukove pobede uzima se 1847. jer su te godine objavljena na narodnom jeziku dela Đure Daničića „Rat za srpski jezik“, „Pesme“ Branka Radičevića, Njegošev „Gorski vijenac“ (pisan starim pravopisom) i Vukov prevod Novog zavjeta, ali Vukov jezik je priznat za zvanični književni jezik tek 1868, četiri godine nakon njegove smrti. Vukova smrt, opelo i sahrana Vuk je umro u Beču, 7. februara / 26. januara 1864. godine, popodne, `u Traunovoj kući, u Marokanskoj ulici, u Landštrasima`. „Primećujući da pisac najopsežnije monografije o Vuku, Ljubomir Stojanović, nije imao pri ruci nijedno svedočanstvo savremenika o Vukovoj smrti, Andra Gavrilović je skrenuo pažnju na dva članka Aleksandra Sandića u kojima je dat kraći opis samoga događaja. Međutim,ostalo je zaboravljeno da je Sandić još jednom, po treći put, nešto šire zabeležio svoja sećanja o tome kako je Vuk umro`. „Kada je umro – 26 januara 1864 godine – Vuk Karadžić bio je „oplakan od celog srpstva i celog učenog slovenskog sveta”. Na vest o smrti, Vuk Vrčević pisao je odmah Mini: „Ovo je prvi put u mome životu da Bam pišem, a koliko god je velika moja čast, tolika je dvostruka moja žalost što sad moram učastnik biti žalosti blagorodne duše vaše za izgubitak neumrlog vašeg oca a mojega najvećega prijatelja i nezaboravljenog blagodjetelja”. „Na pogrebu Vukovom, piše jedan suvremenik, bila je – razume se – sva omladina, a do groba na Sankt-Marksovom groblju nosili su Vuka ovi omladinci: filozof Aleksandar Sandić i pet medicinara: Đura Bastić, Isa Stojšić, Aleksandar (Šaca) Stepanović, Milan Jovanović (Morski) i ja. Na opelu održao je dugački govor Aleksandar Sandić, dugogodišnji Vukov prijatelj i pomoćnik u radu, a posle opela, u grčkoj kapeli, govorio je, tada još bečki student, Vladan Đorđević`. Govor mu je tom prilikom održao arhimandrit Gerasim Petranović. Posmrtni ostaci preneseni su u Beograd 12. oktobra 1897. godine i uz velike počasti sahranjeni u porti Saborne crkve, pored Dositeja Obradovića. Počasni je građanin hrvatske prestonice, grada Zagreba. Vukov rad Reforma ćirilice i rad na gramatici i rečniku Podstaknut Kopitarevim savetom da napiše i gramatiku narodnog jezika, Vuk se prihvatio ovog posla, za koji nije imao dovoljno stručne spreme. Ugledajući se na gramatiku slavenosrpskog jezika, koju je u 18. veku napisao Avram Mrazović Vuk je uspeo da završi svoje delo. Njegova gramatika koju je nazvao „Pismenica serbskoga jezika po Govoru prostoga naroda napisana“, izašla je u Beču 1814. Bez obzira na nesvršenost i nepotpunost, ovo delo je značajno kao prva gramatika govora prostoga naroda. Svestan nesavršenosti svoje Pismenice, Vuk je prihvatio primedbe Kopitara i drugih naučnih radnika, pa je uz prvo izdanje „Srpskog rječnika“ iz 1818. objavio i drugo, prošireno izdanje svoje gramatike. U rečniku je bilo 26.270 reči koje su se koristile u govoru naroda u Srbiji, Sremu i Vojvodini. Ovo drugo izdanje gramatike je nekoliko godina kasnije (1824) na nemački jezik preveo Jakob Grim. Osnovna vrednost Pismenice je bilo njeno radikalno uprošćavanje azbuke i pravopisa. Vuk je u njoj primenio Adelungov princip: „Piši kao što govoriš, a čitaj kao što je napisano.“ Raniji pokušaji, poput Save Mrkalja, su bili nesistematski i neuspeli. Vuk je smatrao da svaki glas treba da ima samo jedno slovo, pa je iz dotadašnje azbuke izbacio sve nepotrebne znakove, koja su se pisala iako nisu imala svojih glasova. Stara slova je podržavala Srpska pravoslavna crkva, koju je u njima videla neku vrstu veze kulture i pismenosti sa religijom. Vuk je stvorio nove znake tako što je pojedina slova spojio sa tankim poluglasom (l + ь -> lj, n + ь -> nj). Izgled slova đ je prihvatio od Lukijana Mušickog, dž je uzeo iz nekih starih rumunskih rukopisa, a ć iz starih srpskih rukopisa. Uzimanje slova j iz latinice su mu njegovi protivnici iz crkvenih krugova pripisivali kao najteži greh, uz optužbe da radi na pokatoličavanju srpskog naroda. Iz staroslovenske azbuke Vuk je zadržao sledeća 24 slova: A a B b V v G g D d E e Ž ž Z z I i K k L l M m N n O o P p R r S s T t U u F f H h C c Č č Š š Njima je dodao jedno iz latinice: J j I pet novih: Lj lj Nj nj Ć ć Đ đ Dž dž Izbacio je sledeća slova: Ѥ ѥ (je) Ѣ, ѣ (jat) І ї (i) Ѵ ѵ (i) Ѹ ѹ (u) Ѡ ѡ (o) Ѧ ѧ (mali jus) Ѫ ѫ (veliki jus) Ы ы (jeri, tvrdo i) Ю ю (ju) Ѿ ѿ (ot) Ѳ ѳ (t) Ѕ ѕ (dz) Щ щ (št) Ѯ ѯ (ks) Ѱ ѱ (ps) Ъ ъ (tvrdi poluglas) Ь ь (meki poluglas) Я я (ja) U početku Vuk nije upotrebljavao slova f i h. Slovo h je dodao u cetinjskom izdanju „Narodnih srpskih poslovica“ iz 1836. godine. Karadžić je 1839. godine izbacio jotovanje glasova d i t u srpskom književnom jeziku. Za drugo izdanje „Srpskog rječnika“ Vuk je prikupljao građu iz govora stanovništva Crne Gore, Dubrovnika, Dalmacije i Hrvatske. Ovo izdanje je objavljeno u Beču 1852. godine, i u njemu se našlo 47.427 reči. Ovo izdanje Rječnika na nemački je preveo Jakob Grim. Do kraja svog života Vuk je radio na daljem prikupljanju građe, ali ga je smrt sprečila da spremi i treće izdanje. To su tek 1898. godine učinila dvojica njegovih poštovalaca, Pera Đorđević i Ljubomir Stojanović. Borba za uvođenje narodnog jezika u književnost Tokom rada na gramatici, rečniku i izdavanju narodnih pesama, Vuk je počeo da se bavi pitanjem književnog jezika, koji je u njegovo vreme predstavljao haotičnu mešavinu. Stara srpska književnost razvijala se na srpskoj redakciji staroslovenskog jezika sve do početka 19. veka. U 18. veku došlo je do snažnog uticaja ruskih crkvenih knjiga na književni život Srba. Elementi ruskog jezika su sve više prodirali u dotadašnji crkveno-književni jezik i tako je stvoren veštački rusko-slovenski jezik, koji je u Vukovo vreme bio zvanični jezik crkve, škola i književnosti. Školovani ljudi učili su iz knjiga na starom jeziku, unoseći u njega elemente ruskog i srpskog narodnog jezika. Na taj način stvoren je slavenosrpski jezik, kojim se pisalo kako je ko znao. Takva nesređena situacija je bila osnova sa koje je Vuk krenuo u borbu protiv pisaca stare škole. Borba je počela Vukovom kritikom romana Usamljeni junoša 1815. i Ljubomir u Elisijumu 1817. Milovana Vidakovića. Kritika je bila usmerena na loše piščevo poznavanje jezika, koji je predstavljao nesređenu mešavinu imenskih i glagolskih oblika starog, slovenskog i narodnog jezika. Kako je Vidaković u to vreme bio najpopularniji srpski pisac, pa je ovakav Vukov napad izazvao buru u književnoj javnosti. Pored Vidakovića, u polemici su učestvovali i Joakim Vujić, Lukijan Mušicki, Pavle Berić i Gliša Geršić. Crkva i njeni najviši predstavnici su prednjačili među Vukovim protivnicima. Karlovački mitropolit Stefan Stratimirović, je već posle prvih Vukovih knjiga, dejstvovao preko budimskih vlasti da se onemogući štampanje knjiga. Stratimirović se posebno nije mirio sa Vukovom azbukom, zbog izbacivanja starih ćiriličnih slova i uvođenja slova J, smatrajući to napuštanjem pravoslavlja i pokatoličavanjem. Vuk je preveo Novi zavet na srpski 1819. godine i objavio ga, posle 27 godina pokušaja da dobije preporuku, pod naslovom Novi zavjet Gospoda našega Isusa Hrista. Pored srpske crkve, najveći Vukov protivnik je bio Jovan Hadžić, osnivač i predsednik Matice srpske i jedan od najobrazovanijih Srba tog vremena. Hadžić, koji je u početku bio Vukov saradnik, ali su se kasnije razišli po pitanjima jezika, je 1837. počeo polemiku sa Vukom Karadžićem. U spisu „Sitnice jezikoslovne“, Hadžić je dao uputstva za rad budućim gramatičarima. Vuk je potom napisao svoj „Odgovor na sitnice jezikoslovne“, u kom je zamerio Hadžiću na slabom poznavanju narodnog jezika i neprincipijelnosti u pisanju. Vukov odgovor je bio oštar, pa je Hadžić nastavio polemiku napisavši nekoliko članaka i brošura („Utuk I“, „Utuk II“, „Utuk III“...). Polemika između Karadžića i Hadžića je trajala skoro deceniju, a Karadžić je odneo pobedu tek 1847. godine. 1847. Godina 1847. je godina Vukove pobede, i godina u kojoj je konačno dokazao da je srpski narodni jezik jedini pravi jezik Srba, tj. da je slavenoserbski jezik mešavina ruskoslovenskog i srpskog narodnog jezika bez čvršćih pravila. Te godine izdate su četiri knjige Vuka i njegovih saradnika: prevod „Novog zavjeta“ sa crkvenoslovenskog na srpski jezik, autor:Vuk rasprava o jeziku „Rat za srpski jezik i pravopis“, Đuro Daničić, „Pesme“,Branka Radičevića „Gorski vijenac“ Petra Petrovića Njegoša Izdavanjem „Gorskog vijenca“, dokazano je da se i najveća filozofska dela mogu pisati čistim srpskim narodnim jezikom. Od 1814. do 1847. godine Vukova pobeda nije bila izvesna. Iako je njegov rad naišao na odobravanje evropskih filologa i lingvista, on je među samim Srbima imao žestoke protivnike, koji su mu prigovarali da njima ne treba prosti, govedarski jezik. Slamajući protivnike u polemikama i štampajući srpske narodne umotvorine, kojima se oduševljavala cijela Evropa, pa čak i najveći evropski pesnik toga vremena Nijemac Gete, Vuk je svojim protivnicima sve više dokazivao da nisu u pravu. Istovremeno je dobijao sve više pristalica među mlađim srpskim književnim i kulturnim radnicima. Do Vukove pobede 1847. dolazi upravo zahvaljujući mladom pokoljenju intelektualaca. Te godine su objavljena gore navedena dela kojima je dokazano da se na prostom narodnom jeziku može pisati kako poezija, filozofija tako i sama Biblija, čiji prevod ne zaostaje ni za jednim prevodom na drugi jezik. Delo Đure Daničića je dokrajčilo višegodišnju Vukovu polemiku sa njegovim glavnim protivnikom Jovanom Hadžićem i potpuno opravdalo Vukovu reformu srpske azbuke i pravopisa. Iako je Vukova reforma ove godine postala stvarnost, trebaće dvadeset i jedna godina da se u Srbiji zvanično prihvati Vukov pravopis. Njegoš o Vukovoj redakciji srpskog jezika Njegoš svjedoči i potvrđuje svoju saglasnost Vukovom prevodu `Novog zavjeta` na srpski jezik (prihvata Vukovu redakciju srpskog jezika)- Beč, 9. oktobra 1833. g.: „SVJEDODŽBA - Kojom mi doljepotpisani svjedočimo da je poznatog srpskog spisatelja g. Vuka Stefanovića Karadžića prevod ’Novog zavjeta’ na srpski jezik čist i pravilan i da je naša volja i želja da se pomenuti prevod na svijet izda na polzu jezika i duševno spasenije srpskog naroda ... Potpis :vladika crnogorski i brdski Petar Petrović” Sakupljanje narodnih umotvorina Na beleženju narodnih umotvorina Vuk je počeo da radi odmah po poznanstvu sa Kopitarom. Kopitar je gajio veliku ljubav prema slovenskim narodima, interesujući se naročito za narodne pesme, a nemački kulturni radnici, koji su u svojoj zemlji sakupljali starine i izučavali narodnu prošlost, bili su mu bliski prijatelji. U Beču je Vuk 1814. štampao zbirku narodnih pesama nazvanu „Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica“, u kojoj se našlo oko 100 lirskih i 6 epskih pesama. Ovo je bio prvi put da se jezik prostog naroda pojavio u štampi. Iduće godine je izdao drugu zbirku narodnih pesma pod imenom „Narodna serbska pesnarica“, sa oko stotinu lirskih i 17 epskih pesama, koje je zabeležio po Sremu, kod Mušickog u Šišatovcu, Zemunu, Pančevu, Sremskoj Mitrovici i Novom Sadu. U ovoj zbirci su se našle pesme koje su ispevali Tešan Podrugović i Filip Višnjić. Kopitar je u stranim listovima pisao o srpskoj narodnoj poeziji, pa čak i prevodio na nemački jezik. Među zainteresovanim za srpski jezik našli su se Nemac Johan Volfgang Gete i braća Grim. Nova izdanja narodnih pesmama izašla su 1823. i 1824. u Lajpcigu i 1833. u Beču. Nova izdanja počela su izlaziti u šest knjiga od 1841. Zbog velikih štamparskih troškova peta i šesta knjiga su se pojavile tek 1862. i 1864. Posle velikog uspeha sa narodnim pesmama, Vuk je počeo da radi na sakupljanju svih vrsta narodnih umotvorina. Prva zbirka pripovetki „Narodne srpske pripovijetke“ su se štampale 1821. u Beču. U ovom izdanju se našlo 12 pripovedaka i 166 zagonetki. Godine 1853, u Beču je izašlo novo izdanje pripovedaka, koje je Vuk posvetio Jakobu Grimu. Vukova kćerka Mina je sledeće godine prevela pripovetke na nemački jezik. Beleženje narodnih poslovica je išlo paralelno sa sakupljanjem pesama i pripovedaka. Zbog intervencije mitropolita Stratimirovića, bečke vlasti nisu dozvolile izdavanje zbirke bez dozvole budimskih vlasti. Kako je Vuk u to vreme boravio u Crnoj Gori, na Cetinju je 1836. štampao „Narodne srpske poslovice“ koje je posvetio vladici Petru II Petroviću Njegošu. Posle ovog izdanja Vuk je za života objavio još jedno izdanje poslovica. Sakupljanje narodnih običaja Specifičan život srpskog naroda za vreme vladavine Turaka, izolovan od savremenosti, učinio je da se arhaična patrijarhalna verovanja i običaji u njemu dugo očuvali. Stoga je Vuk Karadžić predano radio na opisivanju narodnog folklora. „Srpski rječnik“ je pružio prve bogate opise običaja i verovanja naroda. Tumačeći pojedine reči, Vuk je unosio i opise. Istoriografski rad Pored rada na reformi srpskog jezika i prikupljanju narodnih umotvorina, Vuk Karadžić se bavio i istoriografskim radom. Kao učesnik Prvog srpskog ustanka, Vuk je spremio ogroman materijal o događajima sve do 1814, kao i o vladavini kneza Miloša Obrenovića. Godine 1828. je objavio rad „Miloš Obrenović knjaz Serbiji“. Od obilne građe o Prvom srpskom ustanku, Vuk je izdao samo jedan deo „Praviteljstvujušči sovjet serbski...“, u kom je opisao najvažnije bitke iz Prvog srpskog ustanka i neslogu između srpskih starešina. Najistaknutije vođe Prvog srpskog ustanka Vuk je opisao u nekoliko istorijskih monografija. Tu su obuhvaćeni Hajduk Veljko Petrović, Miloje Petrović, Milenko Stojković, Petar Dobrnjac, Hadži Ruvim i drugi. Konačno, Vuk je poznatom nemačkom istoričaru Leopoldu Rankeu dao materijal o Prvom srpskom ustanku, prema kojoj je Ranke kasnije napisao svoje delo „Srpska revolucija“ (nem. Die serbische Revolution). Vukov uticaj Filološki rad U prvoj polovini 19. veka, uz pomoć tadašnjih vrhunskih filologa, kao što su braća Grim i austrijskih državnih vlasti koje je predstavljao Jernej Kopitar, Vuk Stefanović Karadžić je reformisao srpsku ortografiju i pravopis, praveći veliki rez između dotadašnje slavenosrpske kulture i novog standarda. Karadžićeva kapitalna dela, među kojima se ističu prvo izdanje „Srpskog rječnika“ (1818), drugo, znatno prošireno (1852), te prevod „Novoga zavjeta“ (1847), postavili su temelje za savremeni standardni srpski jezik, a znatno su uticala i na oblik savremenog standardnog hrvatskog jezika, ponajviše u fazi hrvatskih vukovaca ili mladogramatičara. Osnovna načela Karadžićeve reforme se mogu sažeti u tri tačke: izjednačavanje narodnog i književnog jezika, tj. insistiranje na folklornim jezičkim oblicima, za koje se smatralo da su pouzdan vodič zabeležen u narodnim pesmama i poslovicama; prekid sa svim starijim oblicima srpske književnosti i pismenosti i novo utemeljenje standardnog jezika bez oslona na tradiciju; i, novoštokavski folklorni purizam, što se ogledalo u čišćenju jezika od crkvenoslavizama koji su identifikovani kao ruskocrkvena naplavina koja ne odgovara glasovnoj i gramatičkoj strukturi srpskog jezika. Na tehničkom nivou, Karadžićeva reforma se manifestovala u novoj srpskoj ćirilici u kojoj su izbačeni nepotrebni poluglasnici (ъ, ь), apsorbovani (upijeni) grafemi za lj, nj, dž koje je predlagao Sava Mrkalj (Vuk je gotovo u potpunosti preuzeo grafiju „narodnog“ pisanog idiolekta Gavrila Stefanovića Venclovića, monaha u manastiru Rači s kraja 17. i početka 18. veka), te uvedena grafema j iz (nemačke) latinice. Novi fonološki pravopis, primeren prozirnom idiomu kakav je srpski, zamenio je stariji tvorbeno-morfološki. Jezički supstrat je bila novoštokavska ijekavština (istočnohercegovačko-krajiško narečje), koju je Vuk Karadžić stilizovao delom i prema hrvatskim pisanim djelima (tjerati umesto ćerati, djevojka umesto đevojka, hoću umesto oću). Ali, zbog uticaja srpske građanske klase u Vojvodini i Srbiji, ta je reforma prihvaćena u nešto izmenjenom obliku: ijekavski refleks jata (ѣ) je zamenjen ekavskim (npr. dete umesto dijete). Srpski književni jezik ijekavskog refleksa jata ostao je u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, među Srbima i Hrvatskoj, kao i u narodnim govorima zapadne i jugozapadne Srbije. Nefilološki rad Vuk je pored svog najvećeg doprinosa na književnom planu, dao veoma značajan doprinos i srpskoj antropologiji u kombinaciji sa onovremenom etnografijom. Uz etnografske zapise ostavio je zapise i o fizičkim osobinama tela. U književni jezik je uneo bogatu narodnu terminologiju o delovima tela od temena do stopala. Treba napomenuti da se ovim terminima i danas koristimo, kako u nauci tako i u svakodnevnom govoru. Dao je, između ostalog, i svoje tumačenje veze između prirodne sredine i stanovništva, a tu su i delovi o ishrani, o načinu stanovanja, higijeni, bolestima, kao i o pogrebnim običajima. U celini posmatrano, ovaj značajni doprinos Vuka Karadžića nije toliko poznat niti izučavan. Nagrade Vuk je bio cenjen u Evropi: biran je za člana berlinske, bečke, petrogradske akademije nauka, primljen je za člana naučnih društava u Krakovu, Moskvi, Getingenu, Parizu i drugim gradovima. Odlikovan je od ruskog i habzburškog cara, od pruskog kralja, i Ruske akademije nauka. Dodeljeni su mu Orden knjaza Danila I, Orden Svete Ane sa krunom, Orden crvenog orla i Orden Franca Jozefa. Godine 1861, dodeljena mu je titula počasnog građanina grada Zagreba. Pokrenuta je inicijativa da jedna ulica u Beču dobije njegovo ime. MG134

Јован И. Деретић: НАША ПОБЕДА ЗА САДАШЊОСТ И БУДУЋНОСТ СРБИЈЕ Издање аутора, Београд, 2005.год. Меки повез, 164 стране, ћирилица. Очувано као на фотографијама. `Јован Илић Деретић (Оровац код Требиња, 18. јануар 1939) је српски публициста, псеудоисторичар и истакнути представник српске аутохтонистичке школе. Не треба га мешати са покојним професором Филолошког факултета у Београду професором Јованом Деретићем, историчарем српске књижевности. Рођен је 8. јануара 1939 или 1937. године у Ораховцу, општини Требиње у Краљевини Југославији (данашња Република Српска (БиХ)). Студирао је на Природно-математичком факултету 1961.-62 године, а 1963. године је напустио Југославију и отишао прво у Француску где је студирао 1964.-66 године на Техничком колеџу у Паризу, а потом је 1967.-70 године студирао историју у Лиону[1]. Стекао је почасни докторат права (LLD) у САД. Радио је у периоду између 1966. и 1997. у техничкој струци - инжењеринг у разним фирмама у Француској и Америци, а последњих шест година у Чикагу. Више година је био уредник Америчког Србобрана. До 1997. године живео је у Чикагу када се преселио у Београд. Поред српског и енглеског језика, говори француски и руски, а служи се немачким, италијанским, латинским и старогрчким. Главни предмет његовог истраживања јесте српска античка историја, коју званична историографија не познаје. Његови текстови говоре о постојању српске античке историје од 2000. године п. н. е, па до 7. века, када су по званичној историји, Срби дошли на Балкан заједно са другим словенским народима. Појавио се на скупу „Методолошки проблем порекла Албанаца“ 21. јуна 2007. године у организацији САНУ. Тринаест радова са овог скупа, међу којима и рад Јована И. Деретића (Арбанаси, од Кавказа до Србије), објављени су у књизи Албанци - Лажни Илири, Пешић и синови. 2007. ISBN 978-86-7540-084-4. Учествовао је и на три међународна конгреса у Санкт Петербургу, на којима је представио своје радове: Први међународни конгрес Академије фундаменталних наука, одржан је од 12. до 14. маја 2008. године на ком је др Деретић представио свој рад „Доћириловска писменост“, и представио је српско-руско (рашанско) писмо, звано србица. Други конгрес Института за старословенске и староазијске цивилизације је одржан од 12. до 14. маја 2009. године, и ту је др Деретић представио своје излагање о досељавању Албанаца на Балкан; Трећи конгрес Института за старословенске и староазијске цивилизације је одржан од 12. до 14. маја 2010. године, и ту је председавао секцијом о српско-рашанској култури. На парламентарним изборима 2000. године, постао је народни посланик испред Партије српског прогреса, чији су кандидати били на листи Странке српског јединства Жељка Ражнатовића Аркана. Касније је био на листи Демократске заједнице Србије др Обрена Јоксимовића. У децембру 2009. године, покушао је да учествује на поновљеним локалним изборима у општини Вождовац, као носилац листе Покрет за Вождовац, али та листа није испунила неопходне услове за учешће на изборима. Године 2011. основао је удружење грађана Слободна Србија. Деретић сматра да је историја српског народа измењена под притиском Аустроугарске и Ватикана на Берлинском конгресу након чега у Србији почиње да се крије античка историја српског народа и српском народу се намеће прича да је на Балканско полуострво дошао током Велике Сеобе Словена на Балкан. Деретић сматра да је данашња историја о српском народу написана на основу одељка Константина VII Порфирогенита „О народима“. По њему овај одељак је измишљен и неколико векова касније убачен у његово дело „О управљању Царством“, како би се променила историја. Неке од тврдњи о историји српског народа које промовише Јован И. Деретић су: Велике сеобе Словена на Балкан није било већ су Словени на Балкану аутохтон народ који су антички писци другачије називали. Тако да су Илири, Трачани, Дачани идр. само различита имена за српски народ. Александар Велики је заправо српски војсковођа Александар Карановић и он је трећи српски војсковођа који је у свом походу на исток дошао до Индије. Пре њега су то учинили Нино Белов и Сербо Макаридов. Остали словенски народи су проистекли из српског народа. Хрвати су пореклом аварско племе које је примило српски језик. Српско писмо (србица) је најстарије европско писмо из кога су се развила сва каснија европска писма. Срби су добили Косовску битку 1389. године. Душаново царство је обухватало значајно веће територије. Деретић наводи да је Сербон поштован као врховни бог код Срба који је био присутан свуда где је српски народ досегао. Да ли је сам бог добио име по народу, или народ по богу, како каже, још није откривено. Сербон има и своје двојнике код других народа, Грка и Римљана, али се његова улога ни код њих није променила, образлаже Деретић. Сербон је био бог рата, ратничког сталежа код Срба. Деретић тврди да је први који је дао правилан топоним о српском имену био Херодот. Херодот каже да се на Средоземном мору, тачније на источном делу Средоземног мора налази један залив за који су стари Грци мислили да је језеро. Херодот то језеро назива „сербонидос лимне“ на старогрчком језику, што Деретић тумачи као „српско језеро“. Други облик чистог српског имена Деретић налази код римског писца Плинија и географа Птолемеја. Обојица, тврди Деретић, употребљавају име „Серби“ народ који Деретић дефинише као Србе у пределу Кавказа. На пределу античког Епира Деретић налази три топонима о наводном српском имену, Сербијани, Сербијана и Сербијане. На пределу античке Грчке, тачније у Аркадији наводи место које се назива Сербон. Деретић сматра да је место добило име ако не по самом богу Сербону онда по храму тог бога који се на том месту наводно налазио. Затим у Месенији, налази место које се зове Сербота, у Лаконији место које се зове Сербојка. У Енглеској, на британском острву, Деретић тврди да је постојало место које се звало Серберијам, и то име је наводно очувано кроз цео антички и средњовековни период све до 15. и 16. века када је тај назив промењен у Салзбери, истиче Деретић. То су називи у којима је наводно очувано „правилно српско име“. Поред ових, Деретић налази нешто измењена српска имена у којима је дошло до замене једног од сугласника, па тако за град Софију који се у античком звао Сердика, Деретић тврди да се звао Сербика. Иначе, што се тиче правог, односно изворног назива за Србе, Деретић тврди да он гласи „Серби“. Деретић истиче да се поред египатске цивилизације на Нилу, и месопотамске између Тигра и Еуфрата, развила и подунавска цивилизација на обалама реке Дунав, и да је била много напреднија од осталих. По његовим речима, прва земљорадња и прва обрада метала су биле заступљене баш на овом подручју. Прерада бронзе је у Подунављу била заступљена у 6. миленијуму п. н. е, а земљорадња у 3. миленијуму код Старчева и 4. миленијуму код Лепенског Вира тврди Деретић. Затим се, по његовим речима, у Подунављу развила грнчарија, и наводећи предмете који су ископани у Винчи, Деретић говори о великој уметности и стилу у њиховој изради. Деретић говори и о првим божанствима у Подунављу, па се поред Сунца као извор живота обожавао и Месец као божанство плодности и тврди да се на тим ископинама налази и симбол из данашњег грба Србије, 4 оцила. Међутим по његовом схватању то нису 4 оцила већ 4 млада месеца и истиче да се они налазе на свим осликавањима богиње Сербоне, богиње плодности. Као највеће достигнуће подунавске цивилизације Деретић истиче писмо „србицу“, и тврди да су од њега настала каснија писма, римска, грчка и јеврејска. Деретић наводи да се ова цивилизација ширила у правцу 7 река и набраја свето седморечје, Драва, Сава, Дрина, Морава, Дунав, Тиса и Тамиш. Међутим, развојем цивилизације и техничким достигнућима јавља се и потреба за освајање простора који нису изворно били њен део, па Деретић наводи три велика похода из правца Подунавља ка Малој Азији, Персији и Индији под вођством три освајача: Нина Белова, Серба Макеридова и Александра Великог. Деретић се у својим делима ”Серби народ и раса - Нова Вулгата”, ”Античка Србија” и другим бави анализом библијске етнографије, односно тумачењем распореда племена датих у Књизи Постања. У Старом Завету, у књизи Постања, или Изорода како је дато у неким преводима, након потопа, даје се опис Нојеве лозе и племена тј. народа која су тако настала. Нојев потомак Јафет, са својим синовима, представља разне народе, међу којима Деретић налази и Србе. Деретић побија конвенционална тумачења етнографије Изорода, у којима се сва племена траже у географској блискости са Јеврејима, и наставља тезу Бошара (потребан цитат) о томе да Изород описује племена целе Европе, Северне и Источне Африке и Азије до Инда. ”Серби народ и раса - Нова Вулгата” је дело које је скоро у целости базирано на Старом Завету, који представља битан извор и у другим његовим делима. Међутим, Деретић Стари Завет не узима као чврст историјски извор, него као основ за разматрање историје и упоређује са другим античким изворима, те тако изводи закључке повезујући античке писце, разне археолошке налазе, Стари Завет и друго... Деретић даје приказ о томе како је у античко време историја често показивана кроз призму знања којим влада одређени народ. Тако објашњава како стари Грци немају конкретног знања о пределима северно од Дунава, па тако ни о народима који тамо живе, па их све називају ”Хиперборејцима” (што се преводи као ”народи преко-буре”), Скитима и др. Даје велики број таквих примера код старих писаца, који се преносе до данашњих дана и тако стварају криву слику историје. Потом наводи и његова тумачења, која поткрепљује тумачењима других историчара (Јосиф Флавије, Џозеф Меде, Бошар и многи други), где се даје слика да на великом делу Европе, оном на којем данас живе Словенски народи, да су се ту налазили и у античко време, те да су се звали другим именима: Сармати, Венди, Анти, Илири, Трачани, Дачани... Деретић даје објашњење о овим именима и прави јасну разлику између имена којима сам народ себе зове у односу на она која неком народу дају стари Грци, Латини... Ту објашњава како је име ”Сармати” настало због несавршености Грчког језика, те да ови ”... где стоји Б стављају МП, а некад и само М...”, а да то у ствари значи ”Сарбати”, што је старо име за Србе. Деретић објашњава да је име ”Словени” новијег датума, да је настало тек у 6. веку, а да се учесталије користи тек почев од 9. века. По Деретићу Србија се простирала дуж источне обале Јадранског мора, неколико векова пре римског освајања. Престоница ове античке Србије био је град Сарда, данашњи Скадар. Ову Србију, дуж Јадранског мора, назива Јадранском Србијом, да би направио разлику између ње и друге две Србије: једна у Дакији (данашња Румунија) и друга на северу, на Сарматском мору (Балтичко море). По Деретићу, Јадранска Србија је достигла највећи свој домет у време владавине краља или цара Агрона, од 240. до 230. године п. н. е. Ову Агронову државу Зонара назива „Српском империјом“. Јадранска Србија је имала у своме саставу следеће покрајине, према савременим називима: Црну Гору, Албанију, Метохију, Рашку, Босну, Херцеговину, Далмацију, Лику и Крбаву и Истру. Цела јадранска обала, од Трста до Јонског мора, била је у поседу Србије. Деретић такође тврди да је Јадранска Србија освојена од Римљана, постепено у неколико ратова од 229. до 168. п. н. е. римска власт је утврђена тек 9.-те године н. е. Римљани су Србију називали Илиријом, именом које су преузели од Грка. По Деретићу Јадранска Србија није била и једина српска држава на Хелмском Полуострву па су Грци употребљавали посебне називе за сваку од њих. Једно српско племе са предела између река Војуше и Маће звало се Илирима, или тачније речено: Грци су их звали Илирима. Како је то племе из Јадранске Србије било најбоље познато Грцима, они су по њему и сва друга српска племена, западно од њега, називали Илирима. По распаду Римског царства и по распаду римске Илирије Деретић тврди да Византинци су називали Илиријом само драчку тему, то јест предео племена Илира. Такође име Далмати и по њему име Далмација нису имена неког посебног народа. То је име настало по тврђави Далми, која је била седиште једног савеза српских племена у борби против Римљана, око 160. године п. н. е. Тврђава Далма се налазила десно од извора реке Неретве, изнад Невесиња. Племена Далмског Савеза Римљани су називали Далматима. Деретић афирмише да стари писци су најчешће говорили о појединим покрајинама или племенима, а ређе о народу као целини у националном погледу и да нису имали исто схватање о нацији као што то ми данас имамо. Деретић тврди да је и Херодот, у 5. веку п. н. е., утврдио да су Венети и Илири један исти народ. Цитира и географа Толомеја из Александрије (2. век) који каже да су Венети (Венеди) велики народ који чини добар део Сарматије. Деретић под Сарматијом подразумева Северну Србију, а Срби у њој се називају Венетима. У Северној Србији било је тада и других народа осим Срба. И Мавро Орбин, 16-ти век, каже: `Ови Толомејеви Венети су данашњи Словени`. Потом цитиран је и Јевсевије Памфил, 4. век који каже да је Тиберије победио (9. године н. е.) „сарматске Далмате“. Деретић узима у обзир и равенског анонимног писца Космографије, који је живео половином 7. века, и који каже да су постојале три Србије: једна до Грчке, друга у Дакији и трећа у Сарматији, до Сарматског мора. Под првом Србијом коју ми називамо Јадранском, овај анонимни писац подразумева и стару Македонију. Друга Србија је, каже, била отаџбина античких Дачана. Трећа је отаџбина Сармата. Римљани су постепено освојили све српске пределе на Хелмском полуострву, Деретић тврди да је у тим свим пределима живео један те исти народ, и да су Римљани све ујединили у једну јединствену римску провинцију - Илирију. Затим је Илирији припојена и Античка Грчка и тако је створена велика провинција Илирик. Римски Илирик је обухватао цело Хелмско полуострво и сва острва у Белом мору и на Пелагу, завршно са Критом. Пошто је римски Илирик обухватао територију данашње Србије и Грчку, да бисмо правили разлику ми ћемо овде говорити само о Илирији, коју Деретић назива римском Србијом. Римска Илирија била је у ствари проширена Јадранска Србија и простирала се на северу до реке Ина и до Дунава и на истоку до Црног мора. Према Деретићу, Римљанима је било потребно време од три века да освоје све српске земље на Хелмском полуострву. Убрзо потом римска Србија је ступила у службу Римског царства -- „илирске легије“ постале су главна војна снага Римског царства. Преузимајући главну улогу у одбрани Римског царства, према Деретићу, Срби су убрзо преузели и главну политичку улогу у њој. Први римски цар наводно Србин, био је Максимин Рашанин 235. године н.е. Од тога времена управни центар Царства прелази из Рима у Сирмијум, град који је према Деретићу, био главни град римске Србије. Са Декијусом Трајаном, који је дошао на престо 248. године, почиње непрекидна српска доминација Царством и трајаће све до смрти цара Валентинијана II, 392. године. Пуне 144 године Срби су владали Римским царством без прекида. Римско царство као универзалну светску државу, према Деретићу, Срби су прихватили за своју државу и бранили су је као што су бранили и своју Србију. Одбрана граница од непрекидних напада и одржавање унутрашњег реда у једној овако пространој империји исцрпели су Србију. Настало је време када није више било могуће опремити довољан број легија за одбрану граница и тада је неминовно дошло до њене пропасти. Према Деретићу, ово је био главни разлог слома Римског царства, а све остало и сви други разлози били су споредни и од малог значаја. Српска национална свест, код Срба унутар Царства, била је врло развијена и постоје бројни докази о саосећању и сарадњи између њих и Срба ван Царевине. Срби су одржавали римску државну традицију и при ступању на неки положај у држави узимали су римска имена, али српско национално име није било потиснуто нити је био потиснут осећај националне припадности. Александријски научник, Клаудије Толомеј, који је живео од 90. до 168. године н. е., у својој Географији света помиње Србе као такве у Илирији, заправо у данашњој Херцеговини.` a1

Јован И. Деретић: НАША ПОБЕДА ЗА САДАШЊОСТ И БУДУЋНОСТ СРБИЈЕ Издање аутора, Београд, 2005.год. Меки повез, 164 стране, ћирилица. Очувано као на фотографијама. `Јован Илић Деретић (Оровац код Требиња, 18. јануар 1939) је српски публициста, псеудоисторичар и истакнути представник српске аутохтонистичке школе. Не треба га мешати са покојним професором Филолошког факултета у Београду професором Јованом Деретићем, историчарем српске књижевности. Рођен је 8. јануара 1939 или 1937. године у Ораховцу, општини Требиње у Краљевини Југославији (данашња Република Српска (БиХ)). Студирао је на Природно-математичком факултету 1961.-62 године, а 1963. године је напустио Југославију и отишао прво у Француску где је студирао 1964.-66 године на Техничком колеџу у Паризу, а потом је 1967.-70 године студирао историју у Лиону[1]. Стекао је почасни докторат права (LLD) у САД. Радио је у периоду између 1966. и 1997. у техничкој струци - инжењеринг у разним фирмама у Француској и Америци, а последњих шест година у Чикагу. Више година је био уредник Америчког Србобрана. До 1997. године живео је у Чикагу када се преселио у Београд. Поред српског и енглеског језика, говори француски и руски, а служи се немачким, италијанским, латинским и старогрчким. Главни предмет његовог истраживања јесте српска античка историја, коју званична историографија не познаје. Његови текстови говоре о постојању српске античке историје од 2000. године п. н. е, па до 7. века, када су по званичној историји, Срби дошли на Балкан заједно са другим словенским народима. Појавио се на скупу „Методолошки проблем порекла Албанаца“ 21. јуна 2007. године у организацији САНУ. Тринаест радова са овог скупа, међу којима и рад Јована И. Деретића (Арбанаси, од Кавказа до Србије), објављени су у књизи Албанци - Лажни Илири, Пешић и синови. 2007. ISBN 978-86-7540-084-4. Учествовао је и на три међународна конгреса у Санкт Петербургу, на којима је представио своје радове: Први међународни конгрес Академије фундаменталних наука, одржан је од 12. до 14. маја 2008. године на ком је др Деретић представио свој рад „Доћириловска писменост“, и представио је српско-руско (рашанско) писмо, звано србица. Други конгрес Института за старословенске и староазијске цивилизације је одржан од 12. до 14. маја 2009. године, и ту је др Деретић представио своје излагање о досељавању Албанаца на Балкан; Трећи конгрес Института за старословенске и староазијске цивилизације је одржан од 12. до 14. маја 2010. године, и ту је председавао секцијом о српско-рашанској култури. На парламентарним изборима 2000. године, постао је народни посланик испред Партије српског прогреса, чији су кандидати били на листи Странке српског јединства Жељка Ражнатовића Аркана. Касније је био на листи Демократске заједнице Србије др Обрена Јоксимовића. У децембру 2009. године, покушао је да учествује на поновљеним локалним изборима у општини Вождовац, као носилац листе Покрет за Вождовац, али та листа није испунила неопходне услове за учешће на изборима. Године 2011. основао је удружење грађана Слободна Србија. Деретић сматра да је историја српског народа измењена под притиском Аустроугарске и Ватикана на Берлинском конгресу након чега у Србији почиње да се крије античка историја српског народа и српском народу се намеће прича да је на Балканско полуострво дошао током Велике Сеобе Словена на Балкан. Деретић сматра да је данашња историја о српском народу написана на основу одељка Константина VII Порфирогенита „О народима“. По њему овај одељак је измишљен и неколико векова касније убачен у његово дело „О управљању Царством“, како би се променила историја. Неке од тврдњи о историји српског народа које промовише Јован И. Деретић су: Велике сеобе Словена на Балкан није било већ су Словени на Балкану аутохтон народ који су антички писци другачије називали. Тако да су Илири, Трачани, Дачани идр. само различита имена за српски народ. Александар Велики је заправо српски војсковођа Александар Карановић и он је трећи српски војсковођа који је у свом походу на исток дошао до Индије. Пре њега су то учинили Нино Белов и Сербо Макаридов. Остали словенски народи су проистекли из српског народа. Хрвати су пореклом аварско племе које је примило српски језик. Српско писмо (србица) је најстарије европско писмо из кога су се развила сва каснија европска писма. Срби су добили Косовску битку 1389. године. Душаново царство је обухватало значајно веће територије. Деретић наводи да је Сербон поштован као врховни бог код Срба који је био присутан свуда где је српски народ досегао. Да ли је сам бог добио име по народу, или народ по богу, како каже, још није откривено. Сербон има и своје двојнике код других народа, Грка и Римљана, али се његова улога ни код њих није променила, образлаже Деретић. Сербон је био бог рата, ратничког сталежа код Срба. Деретић тврди да је први који је дао правилан топоним о српском имену био Херодот. Херодот каже да се на Средоземном мору, тачније на источном делу Средоземног мора налази један залив за који су стари Грци мислили да је језеро. Херодот то језеро назива „сербонидос лимне“ на старогрчком језику, што Деретић тумачи као „српско језеро“. Други облик чистог српског имена Деретић налази код римског писца Плинија и географа Птолемеја. Обојица, тврди Деретић, употребљавају име „Серби“ народ који Деретић дефинише као Србе у пределу Кавказа. На пределу античког Епира Деретић налази три топонима о наводном српском имену, Сербијани, Сербијана и Сербијане. На пределу античке Грчке, тачније у Аркадији наводи место које се назива Сербон. Деретић сматра да је место добило име ако не по самом богу Сербону онда по храму тог бога који се на том месту наводно налазио. Затим у Месенији, налази место које се зове Сербота, у Лаконији место које се зове Сербојка. У Енглеској, на британском острву, Деретић тврди да је постојало место које се звало Серберијам, и то име је наводно очувано кроз цео антички и средњовековни период све до 15. и 16. века када је тај назив промењен у Салзбери, истиче Деретић. То су називи у којима је наводно очувано „правилно српско име“. Поред ових, Деретић налази нешто измењена српска имена у којима је дошло до замене једног од сугласника, па тако за град Софију који се у античком звао Сердика, Деретић тврди да се звао Сербика. Иначе, што се тиче правог, односно изворног назива за Србе, Деретић тврди да он гласи „Серби“. Деретић истиче да се поред египатске цивилизације на Нилу, и месопотамске између Тигра и Еуфрата, развила и подунавска цивилизација на обалама реке Дунав, и да је била много напреднија од осталих. По његовим речима, прва земљорадња и прва обрада метала су биле заступљене баш на овом подручју. Прерада бронзе је у Подунављу била заступљена у 6. миленијуму п. н. е, а земљорадња у 3. миленијуму код Старчева и 4. миленијуму код Лепенског Вира тврди Деретић. Затим се, по његовим речима, у Подунављу развила грнчарија, и наводећи предмете који су ископани у Винчи, Деретић говори о великој уметности и стилу у њиховој изради. Деретић говори и о првим божанствима у Подунављу, па се поред Сунца као извор живота обожавао и Месец као божанство плодности и тврди да се на тим ископинама налази и симбол из данашњег грба Србије, 4 оцила. Међутим по његовом схватању то нису 4 оцила већ 4 млада месеца и истиче да се они налазе на свим осликавањима богиње Сербоне, богиње плодности. Као највеће достигнуће подунавске цивилизације Деретић истиче писмо „србицу“, и тврди да су од њега настала каснија писма, римска, грчка и јеврејска. Деретић наводи да се ова цивилизација ширила у правцу 7 река и набраја свето седморечје, Драва, Сава, Дрина, Морава, Дунав, Тиса и Тамиш. Међутим, развојем цивилизације и техничким достигнућима јавља се и потреба за освајање простора који нису изворно били њен део, па Деретић наводи три велика похода из правца Подунавља ка Малој Азији, Персији и Индији под вођством три освајача: Нина Белова, Серба Макеридова и Александра Великог. Деретић се у својим делима ”Серби народ и раса - Нова Вулгата”, ”Античка Србија” и другим бави анализом библијске етнографије, односно тумачењем распореда племена датих у Књизи Постања. У Старом Завету, у књизи Постања, или Изорода како је дато у неким преводима, након потопа, даје се опис Нојеве лозе и племена тј. народа која су тако настала. Нојев потомак Јафет, са својим синовима, представља разне народе, међу којима Деретић налази и Србе. Деретић побија конвенционална тумачења етнографије Изорода, у којима се сва племена траже у географској блискости са Јеврејима, и наставља тезу Бошара (потребан цитат) о томе да Изород описује племена целе Европе, Северне и Источне Африке и Азије до Инда. ”Серби народ и раса - Нова Вулгата” је дело које је скоро у целости базирано на Старом Завету, који представља битан извор и у другим његовим делима. Међутим, Деретић Стари Завет не узима као чврст историјски извор, него као основ за разматрање историје и упоређује са другим античким изворима, те тако изводи закључке повезујући античке писце, разне археолошке налазе, Стари Завет и друго... Деретић даје приказ о томе како је у античко време историја често показивана кроз призму знања којим влада одређени народ. Тако објашњава како стари Грци немају конкретног знања о пределима северно од Дунава, па тако ни о народима који тамо живе, па их све називају ”Хиперборејцима” (што се преводи као ”народи преко-буре”), Скитима и др. Даје велики број таквих примера код старих писаца, који се преносе до данашњих дана и тако стварају криву слику историје. Потом наводи и његова тумачења, која поткрепљује тумачењима других историчара (Јосиф Флавије, Џозеф Меде, Бошар и многи други), где се даје слика да на великом делу Европе, оном на којем данас живе Словенски народи, да су се ту налазили и у античко време, те да су се звали другим именима: Сармати, Венди, Анти, Илири, Трачани, Дачани... Деретић даје објашњење о овим именима и прави јасну разлику између имена којима сам народ себе зове у односу на она која неком народу дају стари Грци, Латини... Ту објашњава како је име ”Сармати” настало због несавршености Грчког језика, те да ови ”... где стоји Б стављају МП, а некад и само М...”, а да то у ствари значи ”Сарбати”, што је старо име за Србе. Деретић објашњава да је име ”Словени” новијег датума, да је настало тек у 6. веку, а да се учесталије користи тек почев од 9. века. По Деретићу Србија се простирала дуж источне обале Јадранског мора, неколико векова пре римског освајања. Престоница ове античке Србије био је град Сарда, данашњи Скадар. Ову Србију, дуж Јадранског мора, назива Јадранском Србијом, да би направио разлику између ње и друге две Србије: једна у Дакији (данашња Румунија) и друга на северу, на Сарматском мору (Балтичко море). По Деретићу, Јадранска Србија је достигла највећи свој домет у време владавине краља или цара Агрона, од 240. до 230. године п. н. е. Ову Агронову државу Зонара назива „Српском империјом“. Јадранска Србија је имала у своме саставу следеће покрајине, према савременим називима: Црну Гору, Албанију, Метохију, Рашку, Босну, Херцеговину, Далмацију, Лику и Крбаву и Истру. Цела јадранска обала, од Трста до Јонског мора, била је у поседу Србије. Деретић такође тврди да је Јадранска Србија освојена од Римљана, постепено у неколико ратова од 229. до 168. п. н. е. римска власт је утврђена тек 9.-те године н. е. Римљани су Србију називали Илиријом, именом које су преузели од Грка. По Деретићу Јадранска Србија није била и једина српска држава на Хелмском Полуострву па су Грци употребљавали посебне називе за сваку од њих. Једно српско племе са предела између река Војуше и Маће звало се Илирима, или тачније речено: Грци су их звали Илирима. Како је то племе из Јадранске Србије било најбоље познато Грцима, они су по њему и сва друга српска племена, западно од њега, називали Илирима. По распаду Римског царства и по распаду римске Илирије Деретић тврди да Византинци су називали Илиријом само драчку тему, то јест предео племена Илира. Такође име Далмати и по њему име Далмација нису имена неког посебног народа. То је име настало по тврђави Далми, која је била седиште једног савеза српских племена у борби против Римљана, око 160. године п. н. е. Тврђава Далма се налазила десно од извора реке Неретве, изнад Невесиња. Племена Далмског Савеза Римљани су називали Далматима. Деретић афирмише да стари писци су најчешће говорили о појединим покрајинама или племенима, а ређе о народу као целини у националном погледу и да нису имали исто схватање о нацији као што то ми данас имамо. Деретић тврди да је и Херодот, у 5. веку п. н. е., утврдио да су Венети и Илири један исти народ. Цитира и географа Толомеја из Александрије (2. век) који каже да су Венети (Венеди) велики народ који чини добар део Сарматије. Деретић под Сарматијом подразумева Северну Србију, а Срби у њој се називају Венетима. У Северној Србији било је тада и других народа осим Срба. И Мавро Орбин, 16-ти век, каже: `Ови Толомејеви Венети су данашњи Словени`. Потом цитиран је и Јевсевије Памфил, 4. век који каже да је Тиберије победио (9. године н. е.) „сарматске Далмате“. Деретић узима у обзир и равенског анонимног писца Космографије, који је живео половином 7. века, и који каже да су постојале три Србије: једна до Грчке, друга у Дакији и трећа у Сарматији, до Сарматског мора. Под првом Србијом коју ми називамо Јадранском, овај анонимни писац подразумева и стару Македонију. Друга Србија је, каже, била отаџбина античких Дачана. Трећа је отаџбина Сармата. Римљани су постепено освојили све српске пределе на Хелмском полуострву, Деретић тврди да је у тим свим пределима живео један те исти народ, и да су Римљани све ујединили у једну јединствену римску провинцију - Илирију. Затим је Илирији припојена и Античка Грчка и тако је створена велика провинција Илирик. Римски Илирик је обухватао цело Хелмско полуострво и сва острва у Белом мору и на Пелагу, завршно са Критом. Пошто је римски Илирик обухватао територију данашње Србије и Грчку, да бисмо правили разлику ми ћемо овде говорити само о Илирији, коју Деретић назива римском Србијом. Римска Илирија била је у ствари проширена Јадранска Србија и простирала се на северу до реке Ина и до Дунава и на истоку до Црног мора. Према Деретићу, Римљанима је било потребно време од три века да освоје све српске земље на Хелмском полуострву. Убрзо потом римска Србија је ступила у службу Римског царства -- „илирске легије“ постале су главна војна снага Римског царства. Преузимајући главну улогу у одбрани Римског царства, према Деретићу, Срби су убрзо преузели и главну политичку улогу у њој. Први римски цар наводно Србин, био је Максимин Рашанин 235. године н.е. Од тога времена управни центар Царства прелази из Рима у Сирмијум, град који је према Деретићу, био главни град римске Србије. Са Декијусом Трајаном, који је дошао на престо 248. године, почиње непрекидна српска доминација Царством и трајаће све до смрти цара Валентинијана II, 392. године. Пуне 144 године Срби су владали Римским царством без прекида. Римско царство као универзалну светску државу, према Деретићу, Срби су прихватили за своју државу и бранили су је као што су бранили и своју Србију. Одбрана граница од непрекидних напада и одржавање унутрашњег реда у једној овако пространој империји исцрпели су Србију. Настало је време када није више било могуће опремити довољан број легија за одбрану граница и тада је неминовно дошло до њене пропасти. Према Деретићу, ово је био главни разлог слома Римског царства, а све остало и сви други разлози били су споредни и од малог значаја. Српска национална свест, код Срба унутар Царства, била је врло развијена и постоје бројни докази о саосећању и сарадњи између њих и Срба ван Царевине. Срби су одржавали римску државну традицију и при ступању на неки положај у држави узимали су римска имена, али српско национално име није било потиснуто нити је био потиснут осећај националне припадности. Александријски научник, Клаудије Толомеј, који је живео од 90. до 168. године н. е., у својој Географији света помиње Србе као такве у Илирији, заправо у данашњој Херцеговини.`