LEDINAČKE VATRE: Miloš B. Lukić Naslov Ledinačke vatre : (hronika Ledinaca) / Miloš B. Lukić Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1982 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Institut za istoriju, 1982 Fizički opis 450 str.,slika autora ; 20 cm Drugi autori - osoba Tadić, Žika Zbirka Edicija Vojvodina u borbi / Institut za istoriju. Serija hronike ; knj. 28 Odlično očuvana knjiga. ld

CRVENO UPORIŠTE: Miloš B. Lukić Naslov Crveno uporište : hronika sela i kamenoloma Rakovac / Miloš Lukić Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1979 Izdanje 2. izd. Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Institut za izučavanje istorije Vojvodine, 1979 Fizički opis 629 str. : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Savić, Sreta Zbirka Vojvodina u borbi / Institut za izučavanje istorije Vojvodine ; knj. 7 Napomene Predgovor / Sreta Savić Kolja: str. 7-12. Predmetne odrednice Narodnooslobodilačka borba 1941-1945 -- Rakovac Rakovac -- Monografija Odlično očuvana knjiga. ld

NEMA VIŠE ZONE B - Ive Mihovilović Autor: Ive Mihovilović Izdavač: Mladost, Beograd Godina izdanja: 1974. Broj strana: 94 Pismo: latinica Povez: mek Format: 20x12 Stanje kao na slici. Dobro očuvana za ovu starost. Korice malo izguljene, listovi požuteli od starosti, izuzev toga knjiga je u dobrom stanju. NEMA VIŠE ZONE B Politički i pravni argumenti protiv presizanja Italije na sjevernu Istru: 1954-1974. god Aktuelne političke teme ; kolo 1 Predmetna odrednica Jugoslavija : Italija - razgraničenje Jugoslavija : Italija - teritorijalni sporovi Jugoslavija : Italija - 1954/1975. Trst - pitanje granica - 1945/1954. istra, politička istorija jugoslavije, granice jugoslavije, italija i sfrj, istorija sfrj, zona b, međunarodni odnosi jugoslavije,

Jovan B. Dusanic - Bauk Velike Srbije - Banjalucki slucaj dobro ocuvana, na predlistu ima posetu autora POLICA 17

Evropski rat 1914 . - Nikola B . Popović retko ,rasprodato izdanje - 2014 .godina , Broširani povez; ćirilica; 20 cm; 109 stranica lepo ocuvana ,jednom procitana Izdavač: Fondacija Radost Evropski kontinent vekovima je bio poprište ratova, zločina, ubistava, patnje, uništavanja svakovrsne imovine, pljačke raznovrsnih predmeta, pri čemu je čovek i sam postajao roba (rob). U ljudsku svest, ko zna kada, urezalo se saznanje o suštini rata, koje se može smestiti u tri reči: smrt, vatra, patnja. Za vreme od sto godina od početka Prvog svetskog rata, sada ga je pomodno zvati i Veliki rat, napisan je ogroman broj zaista naučnih radova, primenom tradicionalnih metoda istorijske nauke. Autori su profesionalni istoričari, razume se, različite nacionalnosti i državne pripadnosti. Ta literatura nastala je na jezicima velikih sila, učesnica rata, ali i na jezicima malobrojnih naroda i manjih država gde je i mesto istoriografije nastale na srpskom jeziku. Nikola B. Popović. Ogromna literatura o navedenom ratu nastala je po diktatu politike. Popović ne spori da su pojedini autori, bez obzira na stručnu kompetentnost, pisali s istinskim ubeđenjem da su na polju nauke, ali potcenjujući istorijske izvore. Tu je osnovna greška. Istovremeno, takođe veliki broj kvazinaučnika, skribomana, plaćenika, pisali su po narudžbini, svesno s tezom (tj. „istinom”) unapred, ponirući u krivotvorenje i obmane. Dokazi za ove teške reči nalaze se u istorijskim izvorima prvog reda, koji su pomenutim piscima ili nepoznati ili ih prećutkuju, a za sopstvene teze ne iznose valjane argumente. Tako je, na primer, istovremeno sa Sarajevskim atentatom izbačena tvrdnja (a dobila je i oblik optužbe) da su zvanična Srbija i Rusija organizatori atentata. Za proteklih sto godina niko nije ponudio nijedan dokaz za to. Naprotiv, ima i previše dokaza za suprotno. -organizovani transport podrazumeva slanje posiljke ,kao preporucenu tiskovinu VIDITE SLIKE POGLEDAJTE MOJE OSTALE aukcije NA LIMUNDU I KUPINDU uplate na ziro racun ( kutija keno )

BEOGRAD B. N. Gavrilović S. Pandurović R. Parežanin Str 327 Povez tvrd Stanje knjige dobro OSTALE MOJE AUKCIJE MOŽETE POGLEDATI PREKO LINKA http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=rere&Grupa=1 Kupovinom više knjiga značajno štedite na poštarini. O knjizi

BRANIMIR STANOJEVIĆ ALOJZIJE STEPINAC ZLOČINAC ILI SVETAC NOVA KNJIGA BEOGRAD 1985 Koreni i vrela, Pet pastirskih greha, Nadbiskup i svedoci, Raspelom, kamom i Jasenovcem, NDH, Reč tužioca, Svođenje računa, Suđenje, Stvaranje mita, Slavko Kvaternik, Blažević, Registar imena, Latinica, 651 str

Dobro očuvana. VG ZP

HISTORIJA TAJNE DIPLOMACIJE 18. STOLJEĆA: Karl Marx Naslov Historija tajne diplomacije 18. stoljeća : o azijskom porijeklu ruske despocije / Karl Marx ; komentari B. Rabehla, D. B. Rjazanova ; [preveo Drago Dujmić] Jedinstveni naslov Die Geschichte der Geheimdiplomatie des 18. Jahrhunderts. hrvatski jezik Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik hrvatski Godina 1982 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Globus, 1982 Fizički opis 212 str. ; 25 cm Drugi autori - osoba Rabehla, B. = Rabehla, B. Rjazanova, D. B. = Rjazanova, D. B. Dujmić, Drago = Dujmić, Drago Zbirka Plava biblioteka ISBN (Karton s omotom) Napomene Prevod dela: Die Geschichte der Geheimdiplomatie des 18. Jahrhunderts / Karl Marx Napomene i bibliografske reference uz tekst. Predmetne odrednice Diplomatija -- 18. v. -- Rusija Rusija -- Spoljna politika -- 18. v. Dobro očuvana knjiga.

Autor: Borivoje Marinković Format: 21 cm Br. strana: 363 Povez: broširan Ogledi o starom srpskom štamparstvu - predgovori iz serije od pet knjiga o našem ćiriličkom štamparstvu, štamparijama i knjigama u XV, XVI i XVII stoleću! Reč je zapravo o predgovorima za svih pet tomova „Bibliografija o našem ćiriličkom štamparstvu, štamparijama i knjigama 15, 16. i 18. stoleća“ istog autora. Ogledi su ilustrovani snimcima starih srpskih knjiga iz Narodne biblioteke Srbije, nestalih u nacističkom bombardovanju Beograda 1941. Fotografije potiču iz ostavštine akademika Đorđa Sp. Radojičića. I Marinković je bio profesor novosadskog Filozofskog fakulteta, stručnjak za srpsku književnost 18. veka. Objavio je više knjiga o Dositeju, Vuku, Emanuilu Jankoviću, srpskoj građanskoj poeziji.

odlično stanje, potpis autora na predstrani, 56str.,meki povez,25cm, š t99

HRISTIFOR KOLUMBO: Tihomir J. Marković Naslov Hristifor Kolumbo / Tihomir J. Marković Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1930 Izdavanje i proizvodnja [B. m.] : [b. i.], 1930 (Beograd : Vreme) Fizički opis XII, 40 str. ; 20 cm ISBN (Broš.) Napomene Bibliografija: str. [41]. Predmetne odrednice Colombo, Cristoforo, 1451-1506 Posveta, korica je probušena na jednom mestu, ostalo je odlično očuvano. md

Tvrd povez sa omotom - 447 strana ISI BEOGRAD 1989 Omot sa vidljivim znacima korišćenja Unutrašnjost dobro očuvana - bez pisanja i podvlačenja B - C

VELIKE SILE I ODMETNIČKE DRŽAVE-Gari Simpson VELIKE SILE I ODMETNIČKE DRŽAVE Neravnopravni suvereni u međunarodnom pravnom poretku GARI SIMPSON Beogradski centar za ljudska prava B e o g r a d 2 O O 6 a) Međunarodni odnosi - Velike sile b) Međunarodna zajednica I. UVOD II. KONCEPTI III. ISTORIJE: VELIKE SILE IV. ISTORIJE: ODMETNIČKE DRŽAVE V. ZAKLJUČAK ...................................................... R e f e r e n c e Velike sile Odmetničke države Suverene jednakosti Legalizovane hijerarhije Povelja Ujedinjenih nacija: San Francisko, 1945 Svete Alijanse Kosovo Neravnopravni suvereni Miroljubivi narodi Avganistan ........................................................... Registar Broš Latinica 4 1 8 stranica ---------------------------- ⭐️Knjiga u PERFEKTNOM stanju Stanje```10```,najviša moguca ocena⭐️ 1s h

Donji deo knjige je pokisao pa se osusio, tako da su margine malo talasaste i pozutele. Stanje kao na slikama. Saljem nakon uplate. Troskove slanja snosi kupac. A 109 b

DVOMOTORAC I JAGODINSKI MUČENICI , Nikodije Spasić Sećanja logoraša....Svetog Grgura...Stare Gradiške....B I L E Ć E.... Svetozarevo 1990 , sećanja golotočana ,mek povez, format 14 x 22 cm , ćirilica , ilustrovano, 164 strane Knjiga u PERFEKTNOM stanju..... -------------------------------- M

Zoran Đinđić kao srpski premijer i tvorac reformi / Bojan B. Dimitrijević Sombor 2007. Mek povez, ćirilica , ilustrovano, 38 strana. Knjiga je odlično očuvana. V7 Sadržaj: GODINE UČENjA MEDIJATOR REVOLUCIJE PREMIJER REFORMSKE VLADE PROBLEMI REFORMSKOG KURSA Milošević i Hag Razlaz sa Koštunicom Pitanje Crne Gore Država ispred stranke Pretnje podzemlja PITANjE STATUSA KOSOVA ATENTAT FATALNOST REFORMATORA U SRBIJI Milan Stepanović: O HRABROSTI I FATALNOSTI U SRPSKOJ POLITICI

Naslov: Srebrenica jul 1995. : u traganju za istinom Autor: Milivoje Ivanišević Izdavač: Beograd : Hrišćanska misao Pismo: ćirilica Br. strana: 224; faks. ; Format: 21 cm Povez: meki sa klapnama Tiraž: 500 Knjiga je u celosti (listovi, korice, povez) veoma dobro očuvana: listovi su potpuno čisti i ravni, nigde nema podvlačenja, obeležavanja, dopisivanja, `magarećih ušiju` i sl. i odlično su povezani međusobno i sa koricama. a) Građanski rat - Bosna i Hercegovina - 1992-1995 b) Ratni zločini - Srebrenica - 1992-1995 c) Žrtve rata - Srebrenica - 1992-1995 - popisi

Naslov: Jovan Dučić i dijaspora u Americi 1941-1943 : o neodrživosti jugoslavizma Autor: Mihailo Stanišić Izdavač: Beograd : Nova Evropa Pismo: ćirilica Br. strana: 125 Format: 21 cm Povez: meki Knjiga je u celosti (listovi, korice, povez) odlično očuvana: listovi su potpuno čisti i ravni, kao novi su, nigde nema podvlačenja, obeležavanja, dopisivanja, `magarećih ušiju` i sl. i odlično su povezani međusobno i sa koricama. a) Srpsko pitanje - 1941-1945 b) Jugoslovensko pitanje 1941-1943 c) Političke emigracije, srpske - SAD - 1941-1943 d) Političke emigracije, jugoslovenske - SAD - 1941-1943

BOGUMIL HRABAK PODGORICA DO POČETKA XIX VIJEKA Izdavač - B. Hrabak, Beograd Godina - 2000 224 strana 24 cm novo SADRŽAJ: Predgovor ZETA I NASELJE NA UŠĆU RIBNICE U MORAČU DO XIV VIJEKA PODGORICA U XIV I XV VIJEKU - od prvog pomena od utvrđivanja Turaka 1. Politička zbivanja i dnevna događajnost 2. Privreda Zete i poslovni ljudi Zete i Podgorice u Kotoru i Dubrovniku PODGORICA U XVI VIJEKU 1. Opšti uslovi života i političke prilike 2. Podgorica u sklopu timarsko-spahijskog sistema od popisa 1485. do prvih čiftluka 3. Privreda Podgorice u XVI vijeku 4. Populacija Podgorice u XVI vijeku i njen etnički i vjerski sastav PODGORICA U XVII VIJEKU 1. Politička zbivanja i svakodnevica u Podgorici tokom XVII stoljeća 2. Privreda i trgovina Podgorice u XVII vijeku PODGORICA U XVIII VIJEKU 1. Dnevna događajnost i političke okolnosti Podgorice - vojni logor 2. Društvena struktura Podgorice u XVIII stoljeću 3. Privreda Podgorice u XVIII vijeku 4. Konfesionalno-nacionalitetni momenti u Podgorici u XVIII vijeku 5. Podgorica u prelomnim godinama 1797-1814.

MILOJKO BRUSIN SRPSKO-HRVATSKI ODNOSI I SRBI U HRVATSKOJ - istoriografsko-etnografska studija Izdavač - Feljton, Novi Sad Godina - 2008 126 strana 23 cm ISBN - 978-86-84863-06-7 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Naseljavanje Srba na Balkanskom poluostrvu Hrvatska u Srednjem veku O srpskom imenu kroz vekove Stanovništvo Bosne i Hercegovine Turska osvajanja Hercegovine, Hrvatske i Dalmacije Seljaci raja i stočari Vlasi Srbi martolosi i vojnuci u turskim krajinama Poraz Mađarske kod Mohača 1526. godine i osnivanje vojnih krajina u Hrvatskoj Seobe Srba u vojne krajine u Hrvatskoj Ekonomski uspon Srba u Habsburškoj monarhiji Srbi u Dalmaciji pod vlašću Mlečana Srem u Srednjem veku Vladavina sremskih despota O nacionalnoj svesti Srba u Hrvatskoj Srpski jezik i ćirilsko pismo Srba u Hrvatskoj Razvitak školstva kod Srba u Hrvatskoj u XVIII i XIX veku Ilirski pokret i Jugoslovenstvo u Hrvatskoj Ilija Garašanin i Jugoslovenstvo Saradnja vojvođanskih Srba sa Hrvatima 1848.-49. godine Doba Bahovog apsolutizma (1851.-1859.) Obnova parlamentarizma u Hrvatskoj Spoljna politika kneza Mihaila Obrenovića (1860.-1868.) Okupacija Bosne i Hercegovine Napori Srba u Hrvatskoj za očuvanje svoga imena, jezika i pisma Uloga i značaj notabiliteta u srpsko-hrvatskim odnosima Zagreb - političko središte svih Srba u Austro-Ugarskoj Položaj Srba u Hrvatskoj krajem XIX i početkom XX veka O „veleizdajničkom” procesu Život Srba u Dalmaciji pod vlašću Austrije Značaj „Pacta conventa` i uticaj hrvatske stranke prava na srpsko-hrvatske odnose Jugoslovenska saradnja Srba i Hrvata Vidovdanski atentat i I svetski rat Jugoslavija kao ratni cilj Srbije Obrazovanje zajedničke države južnih Slovena Stanje u Kraljevini SHS od 1918. do 1929. godine a) Ekonomsko stanje posle 1918. godine b) Političke prilike od 1918.-1929. godine Lični režim kralja Aleksandra Vladavina kneza Pavla (1934-1941) Aprilski rat (6.-17. aprila 1941) Organizovanje NDH i genocid nad Srbima od 1941 do 1945 godine Građanski rat 1941.-1945. godine a) Jugoslovenska vojska u otadžbini D Mihailovića b) Narodno-oslobodilački pokret jugoslovenskih komunista v) Režim generala Milana Nedića g) Nagodba naših saveznika o posleratnoj vlasti u Jugoslaviji Sporazum Tito - Šubašić i oslobođenje Jugoslavije Demokratska federativna Jugoslavija Položaj Srba u Hrvatskoj Sukob Tita sa Staljinom i logor na Golom otoku Titova vladavina i studentska pobuna 1968. godine MASPOK - izraz hrvatskog separatizma Stanje u Jugoslaviji od 1973. do 1990. godine Raspad Savezne Federativne Republike Jugoslavije Stvaranje Srpske Autonomne oblasti Krajine Odvajanje SAO Krajine od Republike Hrvatske Proglašenje Republike Srpske Krajine a) Vens-Ovenov plan za PC Krajinu Stanje u RS Krajini posle dolaska plavih šlemova Plan Z-4 - autonomija za Krajinu Okučani i operacija „Bljesak` U iščekivanju kraja RSKrajine Operacija „Oluja” Krajina posle operacije „Oluja” Literatura Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Naslov originala: Mark Mazower : The Balkans: A Short History. Mark Mazover : Balkan, kratka istorija. Марк Мазовер : Балкан, кратка историја. Izdavač: Alexandria press. Mesto: Beograd. Godina izdanja: 2003. Pismo: latinica. Povez: broš. Broj strana: 215. Prevod: Aleksandar B. Nedeljković. Ilustrovano: mape. Napomene, obimna bibliografija, indeks imena i pojmova. Knjiga nije korišćena, praktično je nova, samo je stajala. O knjizi: `Kad bi intelektualna istorija zapadnjačkih stereotipova o Balkanu bila samo stotinu godina stara, bilo bi teško objasniti zašto nas ti klišei još uvek tako jako drže. Ali termin `Balkan`, iako je nastao relativno nedavno, počiva na temeljima nekih drugih asoeijacija, koje sežu kudikamo dublje u zapadnu misao. Jedna od tih aso-eijaeija jeste napetost između pravoslavnog i katoličkog hriščanstva, kristalizovana kad su krstaši opljačkali vizantijsku pre-stonieu, Konstantinopolis godine 1204. Ali, svakako je od toga još važniji duboki ponor ncrazumcvanja koji leži između svc-tova hriščanstva i islama, ponor zbog koga je duže od jednog milenijuma - od sedmog veka pa barem do kraja sedamnaestog -trajala kompleksna borba za teritorije ali i za um Evrope... Mark Mazover je profesor istorije na Londonskom Univerzitetu. Autor brojnih knjiga o istoriji Evrope i balkanskih zemalja.` Iz sadržaja: ..., Zemlja i njeni stanovnici, Pre nacije, Istočna pitanja, Izgradnja nacije - države,...

Јован И. Деретић: НАША ПОБЕДА ЗА САДАШЊОСТ И БУДУЋНОСТ СРБИЈЕ Издање аутора, Београд, 2005.год. Меки повез, 164 стране, ћирилица. Очувано као на фотографијама. `Јован Илић Деретић (Оровац код Требиња, 18. јануар 1939) је српски публициста, псеудоисторичар и истакнути представник српске аутохтонистичке школе. Не треба га мешати са покојним професором Филолошког факултета у Београду професором Јованом Деретићем, историчарем српске књижевности. Рођен је 8. јануара 1939 или 1937. године у Ораховцу, општини Требиње у Краљевини Југославији (данашња Република Српска (БиХ)). Студирао је на Природно-математичком факултету 1961.-62 године, а 1963. године је напустио Југославију и отишао прво у Француску где је студирао 1964.-66 године на Техничком колеџу у Паризу, а потом је 1967.-70 године студирао историју у Лиону[1]. Стекао је почасни докторат права (LLD) у САД. Радио је у периоду између 1966. и 1997. у техничкој струци - инжењеринг у разним фирмама у Француској и Америци, а последњих шест година у Чикагу. Више година је био уредник Америчког Србобрана. До 1997. године живео је у Чикагу када се преселио у Београд. Поред српског и енглеског језика, говори француски и руски, а служи се немачким, италијанским, латинским и старогрчким. Главни предмет његовог истраживања јесте српска античка историја, коју званична историографија не познаје. Његови текстови говоре о постојању српске античке историје од 2000. године п. н. е, па до 7. века, када су по званичној историји, Срби дошли на Балкан заједно са другим словенским народима. Појавио се на скупу „Методолошки проблем порекла Албанаца“ 21. јуна 2007. године у организацији САНУ. Тринаест радова са овог скупа, међу којима и рад Јована И. Деретића (Арбанаси, од Кавказа до Србије), објављени су у књизи Албанци - Лажни Илири, Пешић и синови. 2007. ISBN 978-86-7540-084-4. Учествовао је и на три међународна конгреса у Санкт Петербургу, на којима је представио своје радове: Први међународни конгрес Академије фундаменталних наука, одржан је од 12. до 14. маја 2008. године на ком је др Деретић представио свој рад „Доћириловска писменост“, и представио је српско-руско (рашанско) писмо, звано србица. Други конгрес Института за старословенске и староазијске цивилизације је одржан од 12. до 14. маја 2009. године, и ту је др Деретић представио своје излагање о досељавању Албанаца на Балкан; Трећи конгрес Института за старословенске и староазијске цивилизације је одржан од 12. до 14. маја 2010. године, и ту је председавао секцијом о српско-рашанској култури. На парламентарним изборима 2000. године, постао је народни посланик испред Партије српског прогреса, чији су кандидати били на листи Странке српског јединства Жељка Ражнатовића Аркана. Касније је био на листи Демократске заједнице Србије др Обрена Јоксимовића. У децембру 2009. године, покушао је да учествује на поновљеним локалним изборима у општини Вождовац, као носилац листе Покрет за Вождовац, али та листа није испунила неопходне услове за учешће на изборима. Године 2011. основао је удружење грађана Слободна Србија. Деретић сматра да је историја српског народа измењена под притиском Аустроугарске и Ватикана на Берлинском конгресу након чега у Србији почиње да се крије античка историја српског народа и српском народу се намеће прича да је на Балканско полуострво дошао током Велике Сеобе Словена на Балкан. Деретић сматра да је данашња историја о српском народу написана на основу одељка Константина VII Порфирогенита „О народима“. По њему овај одељак је измишљен и неколико векова касније убачен у његово дело „О управљању Царством“, како би се променила историја. Неке од тврдњи о историји српског народа које промовише Јован И. Деретић су: Велике сеобе Словена на Балкан није било већ су Словени на Балкану аутохтон народ који су антички писци другачије називали. Тако да су Илири, Трачани, Дачани идр. само различита имена за српски народ. Александар Велики је заправо српски војсковођа Александар Карановић и он је трећи српски војсковођа који је у свом походу на исток дошао до Индије. Пре њега су то учинили Нино Белов и Сербо Макаридов. Остали словенски народи су проистекли из српског народа. Хрвати су пореклом аварско племе које је примило српски језик. Српско писмо (србица) је најстарије европско писмо из кога су се развила сва каснија европска писма. Срби су добили Косовску битку 1389. године. Душаново царство је обухватало значајно веће територије. Деретић наводи да је Сербон поштован као врховни бог код Срба који је био присутан свуда где је српски народ досегао. Да ли је сам бог добио име по народу, или народ по богу, како каже, још није откривено. Сербон има и своје двојнике код других народа, Грка и Римљана, али се његова улога ни код њих није променила, образлаже Деретић. Сербон је био бог рата, ратничког сталежа код Срба. Деретић тврди да је први који је дао правилан топоним о српском имену био Херодот. Херодот каже да се на Средоземном мору, тачније на источном делу Средоземног мора налази један залив за који су стари Грци мислили да је језеро. Херодот то језеро назива „сербонидос лимне“ на старогрчком језику, што Деретић тумачи као „српско језеро“. Други облик чистог српског имена Деретић налази код римског писца Плинија и географа Птолемеја. Обојица, тврди Деретић, употребљавају име „Серби“ народ који Деретић дефинише као Србе у пределу Кавказа. На пределу античког Епира Деретић налази три топонима о наводном српском имену, Сербијани, Сербијана и Сербијане. На пределу античке Грчке, тачније у Аркадији наводи место које се назива Сербон. Деретић сматра да је место добило име ако не по самом богу Сербону онда по храму тог бога који се на том месту наводно налазио. Затим у Месенији, налази место које се зове Сербота, у Лаконији место које се зове Сербојка. У Енглеској, на британском острву, Деретић тврди да је постојало место које се звало Серберијам, и то име је наводно очувано кроз цео антички и средњовековни период све до 15. и 16. века када је тај назив промењен у Салзбери, истиче Деретић. То су називи у којима је наводно очувано „правилно српско име“. Поред ових, Деретић налази нешто измењена српска имена у којима је дошло до замене једног од сугласника, па тако за град Софију који се у античком звао Сердика, Деретић тврди да се звао Сербика. Иначе, што се тиче правог, односно изворног назива за Србе, Деретић тврди да он гласи „Серби“. Деретић истиче да се поред египатске цивилизације на Нилу, и месопотамске између Тигра и Еуфрата, развила и подунавска цивилизација на обалама реке Дунав, и да је била много напреднија од осталих. По његовим речима, прва земљорадња и прва обрада метала су биле заступљене баш на овом подручју. Прерада бронзе је у Подунављу била заступљена у 6. миленијуму п. н. е, а земљорадња у 3. миленијуму код Старчева и 4. миленијуму код Лепенског Вира тврди Деретић. Затим се, по његовим речима, у Подунављу развила грнчарија, и наводећи предмете који су ископани у Винчи, Деретић говори о великој уметности и стилу у њиховој изради. Деретић говори и о првим божанствима у Подунављу, па се поред Сунца као извор живота обожавао и Месец као божанство плодности и тврди да се на тим ископинама налази и симбол из данашњег грба Србије, 4 оцила. Међутим по његовом схватању то нису 4 оцила већ 4 млада месеца и истиче да се они налазе на свим осликавањима богиње Сербоне, богиње плодности. Као највеће достигнуће подунавске цивилизације Деретић истиче писмо „србицу“, и тврди да су од њега настала каснија писма, римска, грчка и јеврејска. Деретић наводи да се ова цивилизација ширила у правцу 7 река и набраја свето седморечје, Драва, Сава, Дрина, Морава, Дунав, Тиса и Тамиш. Међутим, развојем цивилизације и техничким достигнућима јавља се и потреба за освајање простора који нису изворно били њен део, па Деретић наводи три велика похода из правца Подунавља ка Малој Азији, Персији и Индији под вођством три освајача: Нина Белова, Серба Макеридова и Александра Великог. Деретић се у својим делима ”Серби народ и раса - Нова Вулгата”, ”Античка Србија” и другим бави анализом библијске етнографије, односно тумачењем распореда племена датих у Књизи Постања. У Старом Завету, у књизи Постања, или Изорода како је дато у неким преводима, након потопа, даје се опис Нојеве лозе и племена тј. народа која су тако настала. Нојев потомак Јафет, са својим синовима, представља разне народе, међу којима Деретић налази и Србе. Деретић побија конвенционална тумачења етнографије Изорода, у којима се сва племена траже у географској блискости са Јеврејима, и наставља тезу Бошара (потребан цитат) о томе да Изород описује племена целе Европе, Северне и Источне Африке и Азије до Инда. ”Серби народ и раса - Нова Вулгата” је дело које је скоро у целости базирано на Старом Завету, који представља битан извор и у другим његовим делима. Међутим, Деретић Стари Завет не узима као чврст историјски извор, него као основ за разматрање историје и упоређује са другим античким изворима, те тако изводи закључке повезујући античке писце, разне археолошке налазе, Стари Завет и друго... Деретић даје приказ о томе како је у античко време историја често показивана кроз призму знања којим влада одређени народ. Тако објашњава како стари Грци немају конкретног знања о пределима северно од Дунава, па тако ни о народима који тамо живе, па их све називају ”Хиперборејцима” (што се преводи као ”народи преко-буре”), Скитима и др. Даје велики број таквих примера код старих писаца, који се преносе до данашњих дана и тако стварају криву слику историје. Потом наводи и његова тумачења, која поткрепљује тумачењима других историчара (Јосиф Флавије, Џозеф Меде, Бошар и многи други), где се даје слика да на великом делу Европе, оном на којем данас живе Словенски народи, да су се ту налазили и у античко време, те да су се звали другим именима: Сармати, Венди, Анти, Илири, Трачани, Дачани... Деретић даје објашњење о овим именима и прави јасну разлику између имена којима сам народ себе зове у односу на она која неком народу дају стари Грци, Латини... Ту објашњава како је име ”Сармати” настало због несавршености Грчког језика, те да ови ”... где стоји Б стављају МП, а некад и само М...”, а да то у ствари значи ”Сарбати”, што је старо име за Србе. Деретић објашњава да је име ”Словени” новијег датума, да је настало тек у 6. веку, а да се учесталије користи тек почев од 9. века. По Деретићу Србија се простирала дуж источне обале Јадранског мора, неколико векова пре римског освајања. Престоница ове античке Србије био је град Сарда, данашњи Скадар. Ову Србију, дуж Јадранског мора, назива Јадранском Србијом, да би направио разлику између ње и друге две Србије: једна у Дакији (данашња Румунија) и друга на северу, на Сарматском мору (Балтичко море). По Деретићу, Јадранска Србија је достигла највећи свој домет у време владавине краља или цара Агрона, од 240. до 230. године п. н. е. Ову Агронову државу Зонара назива „Српском империјом“. Јадранска Србија је имала у своме саставу следеће покрајине, према савременим називима: Црну Гору, Албанију, Метохију, Рашку, Босну, Херцеговину, Далмацију, Лику и Крбаву и Истру. Цела јадранска обала, од Трста до Јонског мора, била је у поседу Србије. Деретић такође тврди да је Јадранска Србија освојена од Римљана, постепено у неколико ратова од 229. до 168. п. н. е. римска власт је утврђена тек 9.-те године н. е. Римљани су Србију називали Илиријом, именом које су преузели од Грка. По Деретићу Јадранска Србија није била и једина српска држава на Хелмском Полуострву па су Грци употребљавали посебне називе за сваку од њих. Једно српско племе са предела између река Војуше и Маће звало се Илирима, или тачније речено: Грци су их звали Илирима. Како је то племе из Јадранске Србије било најбоље познато Грцима, они су по њему и сва друга српска племена, западно од њега, називали Илирима. По распаду Римског царства и по распаду римске Илирије Деретић тврди да Византинци су називали Илиријом само драчку тему, то јест предео племена Илира. Такође име Далмати и по њему име Далмација нису имена неког посебног народа. То је име настало по тврђави Далми, која је била седиште једног савеза српских племена у борби против Римљана, око 160. године п. н. е. Тврђава Далма се налазила десно од извора реке Неретве, изнад Невесиња. Племена Далмског Савеза Римљани су називали Далматима. Деретић афирмише да стари писци су најчешће говорили о појединим покрајинама или племенима, а ређе о народу као целини у националном погледу и да нису имали исто схватање о нацији као што то ми данас имамо. Деретић тврди да је и Херодот, у 5. веку п. н. е., утврдио да су Венети и Илири један исти народ. Цитира и географа Толомеја из Александрије (2. век) који каже да су Венети (Венеди) велики народ који чини добар део Сарматије. Деретић под Сарматијом подразумева Северну Србију, а Срби у њој се називају Венетима. У Северној Србији било је тада и других народа осим Срба. И Мавро Орбин, 16-ти век, каже: `Ови Толомејеви Венети су данашњи Словени`. Потом цитиран је и Јевсевије Памфил, 4. век који каже да је Тиберије победио (9. године н. е.) „сарматске Далмате“. Деретић узима у обзир и равенског анонимног писца Космографије, који је живео половином 7. века, и који каже да су постојале три Србије: једна до Грчке, друга у Дакији и трећа у Сарматији, до Сарматског мора. Под првом Србијом коју ми називамо Јадранском, овај анонимни писац подразумева и стару Македонију. Друга Србија је, каже, била отаџбина античких Дачана. Трећа је отаџбина Сармата. Римљани су постепено освојили све српске пределе на Хелмском полуострву, Деретић тврди да је у тим свим пределима живео један те исти народ, и да су Римљани све ујединили у једну јединствену римску провинцију - Илирију. Затим је Илирији припојена и Античка Грчка и тако је створена велика провинција Илирик. Римски Илирик је обухватао цело Хелмско полуострво и сва острва у Белом мору и на Пелагу, завршно са Критом. Пошто је римски Илирик обухватао територију данашње Србије и Грчку, да бисмо правили разлику ми ћемо овде говорити само о Илирији, коју Деретић назива римском Србијом. Римска Илирија била је у ствари проширена Јадранска Србија и простирала се на северу до реке Ина и до Дунава и на истоку до Црног мора. Према Деретићу, Римљанима је било потребно време од три века да освоје све српске земље на Хелмском полуострву. Убрзо потом римска Србија је ступила у службу Римског царства -- „илирске легије“ постале су главна војна снага Римског царства. Преузимајући главну улогу у одбрани Римског царства, према Деретићу, Срби су убрзо преузели и главну политичку улогу у њој. Први римски цар наводно Србин, био је Максимин Рашанин 235. године н.е. Од тога времена управни центар Царства прелази из Рима у Сирмијум, град који је према Деретићу, био главни град римске Србије. Са Декијусом Трајаном, који је дошао на престо 248. године, почиње непрекидна српска доминација Царством и трајаће све до смрти цара Валентинијана II, 392. године. Пуне 144 године Срби су владали Римским царством без прекида. Римско царство као универзалну светску државу, према Деретићу, Срби су прихватили за своју државу и бранили су је као што су бранили и своју Србију. Одбрана граница од непрекидних напада и одржавање унутрашњег реда у једној овако пространој империји исцрпели су Србију. Настало је време када није више било могуће опремити довољан број легија за одбрану граница и тада је неминовно дошло до њене пропасти. Према Деретићу, ово је био главни разлог слома Римског царства, а све остало и сви други разлози били су споредни и од малог значаја. Српска национална свест, код Срба унутар Царства, била је врло развијена и постоје бројни докази о саосећању и сарадњи између њих и Срба ван Царевине. Срби су одржавали римску државну традицију и при ступању на неки положај у држави узимали су римска имена, али српско национално име није било потиснуто нити је био потиснут осећај националне припадности. Александријски научник, Клаудије Толомеј, који је живео од 90. до 168. године н. е., у својој Географији света помиње Србе као такве у Илирији, заправо у данашњој Херцеговини.` a1

Јован И. Деретић: НАША ПОБЕДА ЗА САДАШЊОСТ И БУДУЋНОСТ СРБИЈЕ Издање аутора, Београд, 2005.год. Меки повез, 164 стране, ћирилица. Очувано као на фотографијама. `Јован Илић Деретић (Оровац код Требиња, 18. јануар 1939) је српски публициста, псеудоисторичар и истакнути представник српске аутохтонистичке школе. Не треба га мешати са покојним професором Филолошког факултета у Београду професором Јованом Деретићем, историчарем српске књижевности. Рођен је 8. јануара 1939 или 1937. године у Ораховцу, општини Требиње у Краљевини Југославији (данашња Република Српска (БиХ)). Студирао је на Природно-математичком факултету 1961.-62 године, а 1963. године је напустио Југославију и отишао прво у Француску где је студирао 1964.-66 године на Техничком колеџу у Паризу, а потом је 1967.-70 године студирао историју у Лиону[1]. Стекао је почасни докторат права (LLD) у САД. Радио је у периоду између 1966. и 1997. у техничкој струци - инжењеринг у разним фирмама у Француској и Америци, а последњих шест година у Чикагу. Више година је био уредник Америчког Србобрана. До 1997. године живео је у Чикагу када се преселио у Београд. Поред српског и енглеског језика, говори француски и руски, а служи се немачким, италијанским, латинским и старогрчким. Главни предмет његовог истраживања јесте српска античка историја, коју званична историографија не познаје. Његови текстови говоре о постојању српске античке историје од 2000. године п. н. е, па до 7. века, када су по званичној историји, Срби дошли на Балкан заједно са другим словенским народима. Појавио се на скупу „Методолошки проблем порекла Албанаца“ 21. јуна 2007. године у организацији САНУ. Тринаест радова са овог скупа, међу којима и рад Јована И. Деретића (Арбанаси, од Кавказа до Србије), објављени су у књизи Албанци - Лажни Илири, Пешић и синови. 2007. ISBN 978-86-7540-084-4. Учествовао је и на три међународна конгреса у Санкт Петербургу, на којима је представио своје радове: Први међународни конгрес Академије фундаменталних наука, одржан је од 12. до 14. маја 2008. године на ком је др Деретић представио свој рад „Доћириловска писменост“, и представио је српско-руско (рашанско) писмо, звано србица. Други конгрес Института за старословенске и староазијске цивилизације је одржан од 12. до 14. маја 2009. године, и ту је др Деретић представио своје излагање о досељавању Албанаца на Балкан; Трећи конгрес Института за старословенске и староазијске цивилизације је одржан од 12. до 14. маја 2010. године, и ту је председавао секцијом о српско-рашанској култури. На парламентарним изборима 2000. године, постао је народни посланик испред Партије српског прогреса, чији су кандидати били на листи Странке српског јединства Жељка Ражнатовића Аркана. Касније је био на листи Демократске заједнице Србије др Обрена Јоксимовића. У децембру 2009. године, покушао је да учествује на поновљеним локалним изборима у општини Вождовац, као носилац листе Покрет за Вождовац, али та листа није испунила неопходне услове за учешће на изборима. Године 2011. основао је удружење грађана Слободна Србија. Деретић сматра да је историја српског народа измењена под притиском Аустроугарске и Ватикана на Берлинском конгресу након чега у Србији почиње да се крије античка историја српског народа и српском народу се намеће прича да је на Балканско полуострво дошао током Велике Сеобе Словена на Балкан. Деретић сматра да је данашња историја о српском народу написана на основу одељка Константина VII Порфирогенита „О народима“. По њему овај одељак је измишљен и неколико векова касније убачен у његово дело „О управљању Царством“, како би се променила историја. Неке од тврдњи о историји српског народа које промовише Јован И. Деретић су: Велике сеобе Словена на Балкан није било већ су Словени на Балкану аутохтон народ који су антички писци другачије називали. Тако да су Илири, Трачани, Дачани идр. само различита имена за српски народ. Александар Велики је заправо српски војсковођа Александар Карановић и он је трећи српски војсковођа који је у свом походу на исток дошао до Индије. Пре њега су то учинили Нино Белов и Сербо Макаридов. Остали словенски народи су проистекли из српског народа. Хрвати су пореклом аварско племе које је примило српски језик. Српско писмо (србица) је најстарије европско писмо из кога су се развила сва каснија европска писма. Срби су добили Косовску битку 1389. године. Душаново царство је обухватало значајно веће територије. Деретић наводи да је Сербон поштован као врховни бог код Срба који је био присутан свуда где је српски народ досегао. Да ли је сам бог добио име по народу, или народ по богу, како каже, још није откривено. Сербон има и своје двојнике код других народа, Грка и Римљана, али се његова улога ни код њих није променила, образлаже Деретић. Сербон је био бог рата, ратничког сталежа код Срба. Деретић тврди да је први који је дао правилан топоним о српском имену био Херодот. Херодот каже да се на Средоземном мору, тачније на источном делу Средоземног мора налази један залив за који су стари Грци мислили да је језеро. Херодот то језеро назива „сербонидос лимне“ на старогрчком језику, што Деретић тумачи као „српско језеро“. Други облик чистог српског имена Деретић налази код римског писца Плинија и географа Птолемеја. Обојица, тврди Деретић, употребљавају име „Серби“ народ који Деретић дефинише као Србе у пределу Кавказа. На пределу античког Епира Деретић налази три топонима о наводном српском имену, Сербијани, Сербијана и Сербијане. На пределу античке Грчке, тачније у Аркадији наводи место које се назива Сербон. Деретић сматра да је место добило име ако не по самом богу Сербону онда по храму тог бога који се на том месту наводно налазио. Затим у Месенији, налази место које се зове Сербота, у Лаконији место које се зове Сербојка. У Енглеској, на британском острву, Деретић тврди да је постојало место које се звало Серберијам, и то име је наводно очувано кроз цео антички и средњовековни период све до 15. и 16. века када је тај назив промењен у Салзбери, истиче Деретић. То су називи у којима је наводно очувано „правилно српско име“. Поред ових, Деретић налази нешто измењена српска имена у којима је дошло до замене једног од сугласника, па тако за град Софију који се у античком звао Сердика, Деретић тврди да се звао Сербика. Иначе, што се тиче правог, односно изворног назива за Србе, Деретић тврди да он гласи „Серби“. Деретић истиче да се поред египатске цивилизације на Нилу, и месопотамске између Тигра и Еуфрата, развила и подунавска цивилизација на обалама реке Дунав, и да је била много напреднија од осталих. По његовим речима, прва земљорадња и прва обрада метала су биле заступљене баш на овом подручју. Прерада бронзе је у Подунављу била заступљена у 6. миленијуму п. н. е, а земљорадња у 3. миленијуму код Старчева и 4. миленијуму код Лепенског Вира тврди Деретић. Затим се, по његовим речима, у Подунављу развила грнчарија, и наводећи предмете који су ископани у Винчи, Деретић говори о великој уметности и стилу у њиховој изради. Деретић говори и о првим божанствима у Подунављу, па се поред Сунца као извор живота обожавао и Месец као божанство плодности и тврди да се на тим ископинама налази и симбол из данашњег грба Србије, 4 оцила. Међутим по његовом схватању то нису 4 оцила већ 4 млада месеца и истиче да се они налазе на свим осликавањима богиње Сербоне, богиње плодности. Као највеће достигнуће подунавске цивилизације Деретић истиче писмо „србицу“, и тврди да су од њега настала каснија писма, римска, грчка и јеврејска. Деретић наводи да се ова цивилизација ширила у правцу 7 река и набраја свето седморечје, Драва, Сава, Дрина, Морава, Дунав, Тиса и Тамиш. Међутим, развојем цивилизације и техничким достигнућима јавља се и потреба за освајање простора који нису изворно били њен део, па Деретић наводи три велика похода из правца Подунавља ка Малој Азији, Персији и Индији под вођством три освајача: Нина Белова, Серба Макеридова и Александра Великог. Деретић се у својим делима ”Серби народ и раса - Нова Вулгата”, ”Античка Србија” и другим бави анализом библијске етнографије, односно тумачењем распореда племена датих у Књизи Постања. У Старом Завету, у књизи Постања, или Изорода како је дато у неким преводима, након потопа, даје се опис Нојеве лозе и племена тј. народа која су тако настала. Нојев потомак Јафет, са својим синовима, представља разне народе, међу којима Деретић налази и Србе. Деретић побија конвенционална тумачења етнографије Изорода, у којима се сва племена траже у географској блискости са Јеврејима, и наставља тезу Бошара (потребан цитат) о томе да Изород описује племена целе Европе, Северне и Источне Африке и Азије до Инда. ”Серби народ и раса - Нова Вулгата” је дело које је скоро у целости базирано на Старом Завету, који представља битан извор и у другим његовим делима. Међутим, Деретић Стари Завет не узима као чврст историјски извор, него као основ за разматрање историје и упоређује са другим античким изворима, те тако изводи закључке повезујући античке писце, разне археолошке налазе, Стари Завет и друго... Деретић даје приказ о томе како је у античко време историја често показивана кроз призму знања којим влада одређени народ. Тако објашњава како стари Грци немају конкретног знања о пределима северно од Дунава, па тако ни о народима који тамо живе, па их све називају ”Хиперборејцима” (што се преводи као ”народи преко-буре”), Скитима и др. Даје велики број таквих примера код старих писаца, који се преносе до данашњих дана и тако стварају криву слику историје. Потом наводи и његова тумачења, која поткрепљује тумачењима других историчара (Јосиф Флавије, Џозеф Меде, Бошар и многи други), где се даје слика да на великом делу Европе, оном на којем данас живе Словенски народи, да су се ту налазили и у античко време, те да су се звали другим именима: Сармати, Венди, Анти, Илири, Трачани, Дачани... Деретић даје објашњење о овим именима и прави јасну разлику између имена којима сам народ себе зове у односу на она која неком народу дају стари Грци, Латини... Ту објашњава како је име ”Сармати” настало због несавршености Грчког језика, те да ови ”... где стоји Б стављају МП, а некад и само М...”, а да то у ствари значи ”Сарбати”, што је старо име за Србе. Деретић објашњава да је име ”Словени” новијег датума, да је настало тек у 6. веку, а да се учесталије користи тек почев од 9. века. По Деретићу Србија се простирала дуж источне обале Јадранског мора, неколико векова пре римског освајања. Престоница ове античке Србије био је град Сарда, данашњи Скадар. Ову Србију, дуж Јадранског мора, назива Јадранском Србијом, да би направио разлику између ње и друге две Србије: једна у Дакији (данашња Румунија) и друга на северу, на Сарматском мору (Балтичко море). По Деретићу, Јадранска Србија је достигла највећи свој домет у време владавине краља или цара Агрона, од 240. до 230. године п. н. е. Ову Агронову државу Зонара назива „Српском империјом“. Јадранска Србија је имала у своме саставу следеће покрајине, према савременим називима: Црну Гору, Албанију, Метохију, Рашку, Босну, Херцеговину, Далмацију, Лику и Крбаву и Истру. Цела јадранска обала, од Трста до Јонског мора, била је у поседу Србије. Деретић такође тврди да је Јадранска Србија освојена од Римљана, постепено у неколико ратова од 229. до 168. п. н. е. римска власт је утврђена тек 9.-те године н. е. Римљани су Србију називали Илиријом, именом које су преузели од Грка. По Деретићу Јадранска Србија није била и једина српска држава на Хелмском Полуострву па су Грци употребљавали посебне називе за сваку од њих. Једно српско племе са предела између река Војуше и Маће звало се Илирима, или тачније речено: Грци су их звали Илирима. Како је то племе из Јадранске Србије било најбоље познато Грцима, они су по њему и сва друга српска племена, западно од њега, називали Илирима. По распаду Римског царства и по распаду римске Илирије Деретић тврди да Византинци су називали Илиријом само драчку тему, то јест предео племена Илира. Такође име Далмати и по њему име Далмација нису имена неког посебног народа. То је име настало по тврђави Далми, која је била седиште једног савеза српских племена у борби против Римљана, око 160. године п. н. е. Тврђава Далма се налазила десно од извора реке Неретве, изнад Невесиња. Племена Далмског Савеза Римљани су називали Далматима. Деретић афирмише да стари писци су најчешће говорили о појединим покрајинама или племенима, а ређе о народу као целини у националном погледу и да нису имали исто схватање о нацији као што то ми данас имамо. Деретић тврди да је и Херодот, у 5. веку п. н. е., утврдио да су Венети и Илири један исти народ. Цитира и географа Толомеја из Александрије (2. век) који каже да су Венети (Венеди) велики народ који чини добар део Сарматије. Деретић под Сарматијом подразумева Северну Србију, а Срби у њој се називају Венетима. У Северној Србији било је тада и других народа осим Срба. И Мавро Орбин, 16-ти век, каже: `Ови Толомејеви Венети су данашњи Словени`. Потом цитиран је и Јевсевије Памфил, 4. век који каже да је Тиберије победио (9. године н. е.) „сарматске Далмате“. Деретић узима у обзир и равенског анонимног писца Космографије, који је живео половином 7. века, и који каже да су постојале три Србије: једна до Грчке, друга у Дакији и трећа у Сарматији, до Сарматског мора. Под првом Србијом коју ми називамо Јадранском, овај анонимни писац подразумева и стару Македонију. Друга Србија је, каже, била отаџбина античких Дачана. Трећа је отаџбина Сармата. Римљани су постепено освојили све српске пределе на Хелмском полуострву, Деретић тврди да је у тим свим пределима живео један те исти народ, и да су Римљани све ујединили у једну јединствену римску провинцију - Илирију. Затим је Илирији припојена и Античка Грчка и тако је створена велика провинција Илирик. Римски Илирик је обухватао цело Хелмско полуострво и сва острва у Белом мору и на Пелагу, завршно са Критом. Пошто је римски Илирик обухватао територију данашње Србије и Грчку, да бисмо правили разлику ми ћемо овде говорити само о Илирији, коју Деретић назива римском Србијом. Римска Илирија била је у ствари проширена Јадранска Србија и простирала се на северу до реке Ина и до Дунава и на истоку до Црног мора. Према Деретићу, Римљанима је било потребно време од три века да освоје све српске земље на Хелмском полуострву. Убрзо потом римска Србија је ступила у службу Римског царства -- „илирске легије“ постале су главна војна снага Римског царства. Преузимајући главну улогу у одбрани Римског царства, према Деретићу, Срби су убрзо преузели и главну политичку улогу у њој. Први римски цар наводно Србин, био је Максимин Рашанин 235. године н.е. Од тога времена управни центар Царства прелази из Рима у Сирмијум, град који је према Деретићу, био главни град римске Србије. Са Декијусом Трајаном, који је дошао на престо 248. године, почиње непрекидна српска доминација Царством и трајаће све до смрти цара Валентинијана II, 392. године. Пуне 144 године Срби су владали Римским царством без прекида. Римско царство као универзалну светску државу, према Деретићу, Срби су прихватили за своју државу и бранили су је као што су бранили и своју Србију. Одбрана граница од непрекидних напада и одржавање унутрашњег реда у једној овако пространој империји исцрпели су Србију. Настало је време када није више било могуће опремити довољан број легија за одбрану граница и тада је неминовно дошло до њене пропасти. Према Деретићу, ово је био главни разлог слома Римског царства, а све остало и сви други разлози били су споредни и од малог значаја. Српска национална свест, код Срба унутар Царства, била је врло развијена и постоје бројни докази о саосећању и сарадњи између њих и Срба ван Царевине. Срби су одржавали римску државну традицију и при ступању на неки положај у држави узимали су римска имена, али српско национално име није било потиснуто нити је био потиснут осећај националне припадности. Александријски научник, Клаудије Толомеј, који је живео од 90. до 168. године н. е., у својој Географији света помиње Србе као такве у Илирији, заправо у данашњој Херцеговини.`