Xwave B DIFFERENT Black Proizvođač: Xwave Sistem zvučnika: 2.0 Snaga: 2x5W Način povezivanja: Bluetooth Garantni rok: 2 Godine 5.01 5.0

STALJIN Adam B. Ulam Str 760 Povez mek Stanej knjige dobro OSTALE MOJE AUKCIJE MOŽETE POGLEDATI PREKO LINKA http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=rere&Grupa=1 Kupovinom više knjiga značajno štedite na poštarini. O knjizi Biografija Staljina

Petar B. Mandic - Kovaci lazne istorije odlicno ocuvana, na predlistu ima posvetu POLICA 17

K002

Sistem 2.0 Snaga (RMS) 10W - 2 x 5W Ulazi USB, SD Card Baterija 3.7V / 12000 mAh Dimenzije 80 x 80 x 180 mm Težina 590 g Ostalo Reklamacioni period Zagarantovana sva prava kupaca po osnovu zakona o zaštiti potrošača

1985. Tvrd povez, strana 442 Odlično stanje

Kao nova. Sifra adp11.2

Линдон Бејнс Џонсон:ПОГЛЕД УНАТРАГ (Поглед на предсједниковање 1963-1969.) Издавач:ГЛОБУС,Загреб, 1974.год. Тврди повез,заштитни омот,361 страна,илустровано. Одлично очувано. Плава библиотека

Vrsta Aktivni Izlazna snaga 4w

Sistem 2.0 Snaga 5W Frekvencija 200Hz - 20kHz Ostalo Reklamacioni period Zagarantovana sva prava kupaca po osnovu zakona o zaštiti potrošača

Mek povez - 175 strana FILOZOFSKI FAKULTET BEOGRAD 1978 Korice sa vidljivim znacima korišćenja Obod požuteo sa gornje strane Unutrašnjost dobro očuvana - bez pisanja i podvlačenja B - C

Novo B. Delević CRNOGORSKO PLEME VASOJEVIĆI Beograd 2009, strana 11, meki povez, ilustrovano Blagi trag presavijanja na prednjoj korici ostalo veoma dobro očuvano TAGS: Crna Gora Istorija Crne Gore Etnologija Etnografija 27.01.2024

SREDNJOVEKOVNA BOSNA 10 - 15 VEK, PRIREDILI: NIKOLA B. POPOVIĆ, NIKOLA KUSOVAC, DESANKA MILOŠEVIĆ, PREVODILAC DRAGANA VULIĆEVIĆ, IZDAVAČ - LITERA D.D. KNJIŽEVNO-IZDAVAČKA ZADRUGA, BEOGRAD 1992. PARALELNO NA SRPSKOM I ENGLESKOM JEZIKU, PRVO IZDANJE! K36

dr Ratibor Đurđević: BESLOVESNI NOVI NEZNABOŠCI - BOGOBORNA KULTURA EVRO-AMERIKE - TETRALOGIJA, SAVREMENI LIKOVI SATANE, SVESKA B Mek povez sa klapnom, 131strana, izdavač: IHTUS - Hrišćanska knjiga, Beograd, knjiga ima vrlo malo podvlačenja običnom olovkom? Sadržaj: - DEMONSKI POREMEĆAJI U ZAPADNOJ KULTURI - POGANI PAGANI - SEKULARISTIČKA CENZURA - INTELEKT BEZ BOGA JE POGUBAN - ŠUPLJA NEZNABOŽAČKA KULTURA - SEKULARNE I LIBERALNE LUDOSTI I IZMIŠLJOTINE

Р е ф е р е н ц е Детињство Младост Службовање у Врању (1878-1887) Прелазак у Београд, службовање и пензија Културна, јавна и политичка личност Документарно-фељтонистичка проза: `Пред Косовом` Приповедачки рад Рад на роману Косовска легенда Зарије Р. Поповића ............................................................ Брош Ћирилица 1 7 9 страница Znameniti Srbi Kosova i Metohije Narodna i univerzitetska biblioteka - Ivo Andrić - Priština Beograd 2000 Knjiga je NOVA/b> 06

MOSKVA GUBEREVAC GOLI OTOK ilija Vukadinović Str 167 Povez mek Stanje knjige dobro OSTALE MOJE AUKCIJE MOŽETE POGLEDATI PREKO LINKA http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=rere&Grupa=1 Kupovinom više knjiga značajno štedite na poštarini. O knjizi Memoari b) Goli otok (koncetracioni logor) - U uspomenama... I.V. borac Prve prve proleterske brigade, nosilac Partizanske spomenice 1941, potpukovnik JNA, školovao se u Moskvi, nastavnik Više vojne akademije, uahpšen 18. juna 1950. Vojni sud ga osudio na 10 godina zatvora i 2 godine gubitka građanskih prava. Robijao 6 godina na Svetom Grguru, Ugljanu, Bileći i Golom otoku...

IST 9 02799) ODABRANI ISTORIJSKI RADOVI , Vasa Čubrilović , Narodna knjiga Beograd 1983 , iz sadržaja: -Prvi srpski ustanak, -uloga narodnih masa u srpskoj revoluciji 1804-1830.g , -..Istorijska osnova Višnjićevoj pesmi `Boj na Mišaru`. Deli-Ahmed. Stojan Novaković kao istoričar srpske revolucije.., -Srpska pravoslavna crkva pod turcima od XV.-XIX. veka, -Istorija srba, -Srbija i Austrija u XIX.veku,. Svetozar Marković o nacionalnom pitanju u Austrougarskoj. Društveni elementi u delima Stojana Novakovića, predsednika Akademije nauka.. -Poreklo muslimanskog plemstva u bosni i Hercegovini, -.Rajhštatski sporazum (8.jul 1876.)... -Istočna kriza 1875-1878.g i njen značaj i uticaj , -Istorijske osnove republike b Bosne I Hercegovine, -Patrijahalna društva i njihova običajna prava u Albaniji i Crnoj Gori srednjeg veka , -Periodizacija istorije Crne Gore u novom veku , -Postanak plemena Kuča, -Malonšići pleme u Crnoj Gori , -Crna Gora i rusko-austrijski dogovor o podeli Turske 1872.g , - Senjanin Ivo , -Međunaroni položaj jugoslovenskih zemalja krajem XVIII. i poč. XIX. veka , -Politički uzroci seoba na Balkanu 1860. -1880.g , -značaj proučavanja plovidbe na Dunavu i njegovim pritokama , -Istor.osnovi postanka Jugoslavije 1918.g , Jovan Cvijić i stvaranje Jugoslavije. - -Uvod u istoriju Jugoslavije od 1918-1945.g.. tvrd povez, format 18,5 x 24,5 cm , zlatotisak, ćirilica, 666 strana

STAKLENI MIR Džimi Karter i opasni Srbi STAKLENI MIR DŽIMI KARTER I OPASNI SRBI Borko B. Đorđević Žanrovi: Autobiografije i biografije, Domaći pisci Izdavač: Prometej Broj strana: 329 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 21 cm Godina izdanja: 2016. Knjiga sa potpisom Marka Lopušine Opis Ova knjiga može biti zanimljiva zbog naslovne teme svima koje zanimaju manje poznati detalji o raspadu SFRJ, interesima velikog kapitala i lokalnih moćnika. S druge strane, nailazi se na uzbudljivo autobiografsko štivo koje čitaoca odvodi u srž američkog kreiranja karijere i povremeno vraća u našu sredinu. Dr Borko Đorđević, rođeni Beograđanin, napravio je zapaženu karijeru plastičnog hirurga u SAD, a delovao je i deluje i u Srbiji i Crnoj Gori. NJegov životopis je veoma zanimljiv, uzbudljiv i prikazuje dileme, odluke, prilagođavanja mladog čoveka životu u novoj sredini i ukazuje na mnoge mogućnosti za postizanje vrednih rezultata. Zahvaljujući dobrom radu, još boljoj sposobnosti za komunikaciju, dr Đorđević je uspeo da dođe do neposrednih susreta sa čak petoricom predsednika SAD, pa čak i da posreduje u dolasku DŽimija Kartera u Bosnu radi uspostavljanja mira 1994. Knjiga je napisana da može da se čita i po poglavljima, a obogaćuje je veći broj fotografija koje dokumentuju autorovo druženje sa najmoćnijim ljudima sveta. Oktobra/novembra 2016. Večernje novosti objavile su feljton po tekstvima iz ove knjige u 22 nastavka. Knjiga u PERFEKTNOM stanju Stanje```10``` 1k

Bertrandon de la Brokijer - Putovanje preko mora kroz Palestinu, Malu Aziju, Srbiju i Francusku 1432. godine Писац „Путовања преко мора”, Бертрандон де ла Брокијер, рођен је у сеоцету Ла Брокер, у подножју Пиренеја, које је у то време било феудални посед његове породице. Година његовог рођења, његово детињство и рана младост остали су све досад непознати. Његови биографи нису успели да сазнају ни ко су му били родитељи, ни кад је напустио своје родно место, ни како се нашао на двору бургундског војводе Филипа Доброг. Оно што о њему можемо са сигурношћу тврдити, то је да је Бертрандон де ла Брокијер рођен последњих година XIV века, за владе француског краља Шарла VI (1380-1422), у породици сеоских племића де ла Брокер и да је у младости похађао неку школу у којој се научио писмености. У доба његовог рођења, а скоро и за све време његовог живота, француски народ је преживљавао тешке дане. Увучена у стогодишњи рат са Енглезима још 1337. године, Француска је била изложена честим нападима и пустошењима од стране енглеских краљева. У самој земљи беснеле су класне борбе и међусобне борбе француских феудала, који су покушавали да искористе немоћ полуделог краља Шарла VI и да приграбе што више власти у своје руке. Неки од њих нису презали ни од тога да се удруже са спољним непријатељем и да помажу завојевачке тежње Енглеза. Притиснут на једној страни тешким феудалним наметима и све већом порезом, а на другој страни изложен пљачкању непријатељске војске, француски народ је у више махова устајао на оружје са намером да се ослободи угњетавања од стране француског племства и да организује отпор према спољњем непријатељу. Међутим сви ти његови напори остали су безуспешни. После смрти Шарла VI (1422), Енглези су већ заузели целу Северну Француску, склопили савез са најмоћнијим француским феудалима (војводом од Бретање и војводом од Бургундије) и опсели град Орлеан (1428), кључ Јужне Француске. Познато је да је Француску онда спасла Жана д’Арк (Јованка Орлеанка), која је успела да ослободи Орлеан опсаде и да потисне Енглезе, али је касније пала у руке Бургунђанима који су је продали Енглезима, а ови је ставили под суд као јеретицу и живу је спалили (1431). Бертрандон де ла Брокер или де ла Брокијер био је сведок свих ових догађаја, а у многима је свакако и лично учествовао, јер је утврђено да се налазио на двору бургундског војводе Филипа Доброг још од 1421. године, ако не и раније. Њему није нимало сметало што се његов господар удружио са непријатељима Француске. Према ономе што је сам написао у своме путопису, а и према подацима које су прикупили његови биографи, види се да је он био исто толико хвалисав и лаком на новац, колико и окретан, истрајан и храбар. Иако још доста млад, он је брзо стекао поверење свога господара, који га је још 1423. године послао у поверљиву мисију својим пријатељима, енглеским савезницима, грофу Жану де Фоа и Шарлу III, краљу Наваре. Као поверљива личност бургундског војводе, Бертрандон де ла Брокијер је у својој служби доста брзо напредовао. Још 1425. године војвода га је унапредио за свога првог трпезника, а три године касније (оне исте које су Енглези опсели Орлеан), дао му је на доживотно уживање град и властелинство Вије Шател и повео га са собом у Француску. Стога су њему биле добро познате борбе Жане д’Арк, њено заробљавање и њена продаја Енглезима. Нажалост, он се на све то у своме рукопису осврће само једном реченицом којом не каже ништа одређено. „Овај (човек византијског цара) рече да ме запитају је ли истина да је бургундски војвода заробио Жану д’Арк јер се то Грцима чинило немогуће; рекох им истину, онако како је било, што њих јако зачуди.” Године 1432. Бертрандон је доста неочекивано отпутовао на Блиски Исток и вратио се тек крајем пролећа идуће године у Француску, преко Мале Азије, Балканског полуострва и Средње Европе. У свом путопису, који је писао двадесет и две године после свога повратка, он упорно тврди да је на Блиски Исток ишао ради поклоњења тамошњим хришћанским светињама. А да би образложио зашто се није вратио морем, као и други поклоници, он прича како му је, док се у Јерусалиму опорављао од болести, изненада пало на ум да се у Француску врати сувим. Једно место у његовом путопису ипак изазива сумњу у истинитост ових његових навода. У граду Кјутахији он је случајно дошао у додир са једним утицајним чиновником турског султана. ,,Он ми рече”, каже де ла Брокијер, ,,да сам ухода и да сам дошао да уходим овај крај и запита ме зашто нисам ишао морем. Ја се запрепастих ...Рекох му да идем у Брусу да се видим са братом који тргује куновином.” Каквог би разлога имао де ла Брокијер да се пред тим чиновником изговара лажју, кад би његови наводи били истинити? Његови биографи су нашли један докуменат тадањег ризничара бургундског војводе из којег се јасно види да је де ла Брокијер отишао 1432. године на „извесно тајно и далеко путовање” по налогу самога војводе, а пошто се у то време у Западној Европи говорило да се Филип Добри спрема да завојшти на Турке, сигурно је да је он послао де ла Брокијера да проучи прилике у Турској и да донесе податке о турској војсци и турском наоружању. Како то није могао да сазна у Сирији и Палестини, де ла Брокијер је одлучио да пропутује Малу Азију и Балканско полуострво. Али док се он бавио на Истоку, прилике су се знатно измениле и у Западној Европи и у самој Француској. То је нагнало војводу да одустане од намераваног похода или бар да га одложи на неодређено време. Самоме де ла Брокијеру је то путовање ипак донело знатне користи. По повратку у домовину он је стекао још већи утицај на војводину двору и био је наименован за дворског саветника. У томе својству де ла Брокијер је учествовао у преговорима за мир између Филипа Доброг и француског краља Шарла VII. Кад је тај мир закључен, у Арасу 1435. године, војвода је наградио де ла Брокијера тиме што му је дао на управу варош, тврђаву и кулу Марсињи-ле-Нонен и поверио му заповедништво над Шато-Нефом и над Сент-Мари-де-Боа. Четрдесете године ХV века представљају доба најживље и најуспешније делатности Б. де ла Брокијера. Сигуран у његову спретност и искуство, војвода му је поверавао оне послове које је сматрао за најважније и најтеже, а де ла Брокијер је са њима успешно излазио на крај. Стога војвода није према њему штедео своје милости. Године 1442. га је оженио једном од најугледнијих племићкиња и најбогатијих наследница из грофовине д’Артоа, а 1443. му је поверио управу над утврђеним градом Рипелмондом, који је затварао пролаз долином Ескоа, и дао му капетанство над градом Гуда. Десет година касније у Бургундију су стигле вести о паду Цариграда у турске руке. Оне су изазвале дубоко узбуђење у целој Европи и утицале су на Филипа Доброг да се поново позабави својим плановима о походу на Турке. Идуће године, приликом некакве свечаности у граду Лилу, војвода се са великим бројем витезова заветовао да ће поћи на тај поход. Стога је 1455. године дао налог де ла Брокијеру да опише своје путовање и изнесе све податке које је раније прикупио. Изгледа да је де ла Брокијер завршио писање рукописа и предао га војводи 1457. године. На крају тога рукописа нечија рука је додала ове речи: „Овде се завршава путовање Бертрадона де ла Брокијера који премину у Лилу, у Фландрији, деветог дана месеца маја године хиљаду четири стотине педесет и девете”. Осам година касније смрт је однела и његовог господара и заштитника Филипа Доброг, чији је намеравани поход остао неостварен. Путопису Б. де ла Брокијера могле би се, са данашње тачке гледишта, ставити многе примедбе. Бертрандон је на томе путовању управљао свој поглед првенствено на цркве и манастире, на владаре и дворане, на живот и разоноде племства, на војску и њену опрему. Ако се кадгод и осврнуо на радног човека, то је обично било узгредно и случајно. Поред тога, у његовом делу има и доста нетачности, истина махом онда кад је што забележио по причању других. Али приликом оцењивања његовог рукописа не сме се губити из вида да је он живео у првој половини ХV века, кад је феудалство по многим земљама још било у пуном јеку и кад је хришћанска црква била свемоћна, да је био племић и дворанин и да су и његово путовање и његов путопис имали јасно одређени циљ. А кад се пође од тих чињеница и кад се његов путопис упореди са делима његових савременика, мора се признати да је он далеко живљи и занимљивији од свих њих. Сем тога, Бертрандонов суд је обично веома прецизан. Код њена нема ни оне верске загрижености којом се одликују скоро сва дела из тога доба, мада се и код њега осећа да је понекад можда престрог, понекад уздржљив, а понекад, кад су у питању пријатељи његова господара, и сувише ласкав. Савремена наука га признаје за најзначајнијег путописца свога доба и гледа на његово дело као на драгоцен извор за познавање политичких прилика у целој тадањој Европи, на Блиском Истоку и, нарочито, на Балканском полуострву. При свем том, његов рукопис је остао готово непознат све до пред крај ХVIII века. Први га је запазио члан француског института Легран д’Оси, који га је, заједно са својим уводним предавањем, прочитао у институту 1799. године. Пет година касније, Институт је објавио и Леграново уводно предавање и Бертрандоново „Путовање преко мора” Међутим, у томе издању није сачуван Бертрандонов оригинални текст. Легран д’Оси је у њему не само модернизовао стил и језик, већ је понекад и слободно препричавао Бертрандона, а негде је исправљао чак и оно што је код Бертрандона било тачно. Тако је име Сталаћа, које је Бертрандон, према турском извору написао Estelache, преправио у Escalach, а Саву, чије је име Бертрандон написао правилно, назвао је Саном. Убрзо после овога првог изђања Бертрандонов рукопис је преведен на енглески, а половином XИX века, њега су већ користили сви који су се бавили историјом онога времена у којем је живео Бертрандон. Једновремено са тим, историчари су све више истицали жељу да се упознају са Бертрандоновим оригиналним текстом. Стога је 1892. године, члан француског института Ш. Шефер приредио ново издање са оригиналним текстом на средњовековном француском језику и својим опширним предговором, у колекцији „Збирка путописа и докумената за историју географије од XIII до XIV века.” За нас дело Б. де ла Брокијера има специјалан значај. Он је пропутовао Малу Азију, Цариград, Турску царевину, Србију и Мађарску на пет година после смрти деспота Стевана Лазаревића, а шест година пре првог пада Србије под Турке, баш у оно време кад је деспот Ђурађ Бранковић улагао сву своју умешност и све своје снаге да сачува српску државу од пропасти. Бертрандон је лично видео византијског цара Јована VIII, султана Мурата II, деспота Ђурђа, мађарског палатина Николу II Гару и аустријског војводу, касније немачког цара Албрехта II, присуствовао је свечаном пријему изасланика миланског војводе на султановом двору у Једрену и разговарао са деспотом Ђурђем у његовом летњем дворцу у Некудиму. О свему томе, као и о пустоши коју су Турци свуда стварали, о рушевинама градова и поробљавању хришћана, он је изнео веома занимљиве податке, за које ми можемо само да жалимо што нису опширнији. Стога су његов рукопис користили, наводили га и коментарисали, почев од Константина Јиричека, сви историчари који су писали о српској држави, деспоту Ђурђу и балканским народима у ХV веку. Неки су га, као: Јован Ристић, Петар Матковић, Чедомиљ Мијатовић и Стојан Новаковић делимично и преводили или препричавали. Прва тројица су познавали прво издање Брокијеровог дела, а Стојан Новаковић је располагао издањем које је приредио Ш. Шефер, са којег је извршен и овај превод. Преводилац. Садржај О писцу и делу Путовање преко мора I (Од Гана до Јафе) II (По Палестини и Сирији) III (Преко Мале Азије) IV (Цариград и Тракија) V (На двору Мурата II) VI (У Србији деспота Ђурђа) VII (Турска војска и турска ратна стратегија) VIII (Од Београда до Француске)

Autor - osoba Кaradžić, Vuk Stefanović, 1787-1864 = Кaradžić, Vuk Stefanović, 1787-1864 Naslov Prepiska. 3, 1826-1828 / [Vuk Stef. Кaradžić ; priredio Golub Dobrašinović sa saradnicima] Vrsta građe pisma Jezik srpski, nemački, francuski, ruski Godina 1989 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1989 (Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod) Fizički opis 944 str. ; 22 cm Drugi autori - osoba Dobrašinović, Golub, 1925-2008 = Dobrašinović, Golub, 1925-2008 Zbirka Sabrana dela Vuka Кaradžića / [Prosveta, Beograd] ; ǂknj. ǂ22 ISBN 86-07-00038-1 (za izdavačku celinu) (pl.) Napomene `Izdanje o stogodišnjici smrti Vuka Stefanovića Кaradžića 1864-1964 i dvestagodišnjici njegova rođenja 1787-1987` --> str. 3 Tiraž 3.000 Pisma na srp., nem., franc. i rus. jeziku Skraćenice i oznake: str. 941-942 Pisma u ovoj knjizi priredili: str. 943-945. Predmetne odrednice Кaradžić, Vuk Stefanović, 1787-1864 – Prepiska Vuk Stefanović Karadžić (Tršić, 6. novembar 1787 – Beč, 7. februar 1864) bio je prvi srpski lingvista u 19. veku, reformator srpskog jezika, sakupljač narodnih umotvorina i pisac prvog rečnika srpskog jezika. Vuk je najznačajnija ličnost srpske književnosti prve polovine XIX veka. Rođen u vreme zlo i mučno, u dane kada se činjaše da je skoro ugašen život srpskog naroda. Vuk je stao na snagu u vreme junačko. Stekao je i nekoliko počasnih doktorata. Imao je nekoliko braće i sestara koji su umrli. U tadašnje vreme se verovalo da je to zbog duhova i veštica. Posle smrti dosta njegove braće njegovi roditelji su mu dali ime Vuk da bi to ime oteralo duhove i veštice. Učestvovao je u Prvom srpskom ustanku kao pisar i činovnik u Negotinskoj krajini, a nakon sloma ustanka preselio se u Beč, 1813. godine. Tu je upoznao Jerneja Kopitara, cenzora slovenskih knjiga, na čiji je podsticaj krenuo u prikupljanje srpskih narodnih pesama, reformu ćirilice i borbu za uvođenje narodnog jezika u srpsku književnost. Vukovim reformama u srpski jezik je uveden fonetski pravopis, a srpski jezik je potisnuo slavenosrpski jezik koji je u to vreme bio jezik obrazovanih ljudi. Tako se kao najvažnije godine Vukove reforme ističu 1818, 1836, 1839, 1847. i 1852. Vuk Stefanović Karadžić je rođen 1787. godine u Tršiću blizu Loznice, u porodici u kojoj su deca umirala, pa je po narodnom običaju, dobio ime Vuk kako mu veštice i duhovi ne bi naudili. Njegova porodica se doselila iz Crne Gore iz Drobnjaka. Majka Jegda, devojački Zrnić, rodom je iz Ozrinića kod Nikšića. Pisanje i čitanje je naučio od rođaka Jevte Savića Čotrića, koji je bio jedini pismen čovek u kraju. Obrazovanje je nastavio u školi u Loznici, ali je nije završio zbog bolesti. Školovanje je kasnije nastavio u manastiru Tronoši. Kako ga u manastiru nisu učili, nego terali da čuva stoku, otac ga je vratio kući. Na početku Prvog srpskog ustanka, Vuk je bio pisar kod cerskog hajdučkog harambaše Đorđa Ćurčije. Iste godine je otišao u Sremske Karlovce da se upiše u gimnaziju, ali je sa 17 godina bio prestar. Jedno vreme je proveo u tamošnjoj bogosloviji, gde je kao profesor radio Lukijan Mušicki. Ne uspevši da se upiše u karlovačku gimnaziju, on odlazi u Petrinju, gde je proveo nekoliko meseci učeći nemački jezik. Kasnije stiže u Beograd da upozna Dositeja Obradovića, učenog čoveka i prosvetitelja. Vuk ga je zamolio za pomoć kako bi nastavio sa obrazovanjem, ali ga je Dositej odbio. Vuk je razočaran otišao u Jadar i počeo da radi kao pisar kod Jakova Nenadovića. Zajedno sa rođakom Jevtom Savićem, koji je postao član Praviteljstvujuščeg sovjeta, Vuk je prešao u Beograd i u Sovjetu je obavljao pisarske poslove. Kad je Dositej otvorio Veliku školu u Beogradu, Vuk je postao njen đak. Ubrzo je oboleo i otišao je na lečenje u Novi Sad i Peštu, ali nije uspeo da izleči bolesnu nogu, koja je ostala zgrčena. Hrom, Vuk se 1810. vratio u Srbiju. Pošto je kraće vreme u Beogradu radio kao učitelj u osnovnoj školi, Vuk je sa Jevtom Savićem prešao u Negotinsku krajinu i tamo obavljao činovničke poslove. Nakon propasti ustanka 1813. Vuk je sa porodicom prešao u Zemun, a odatle odlazi u Beč. Tu se upoznao sa Bečlijkom Anom Marijom Kraus, kojom se oženio. Vuk i Ana imali su mnogo dece od kojih su svi osim kćerke Mine i sina Dimitrija, umrli u detinjstvu i ranoj mladosti (Milutin, Milica, Božidar, Vasilija, dvoje nekrštenih, Sava, Ruža, Amalija, Aleksandrina). U Beču je takođe upoznao cenzora Jerneja Kopitara, a povod je bio jedan Vukov spis o propasti ustanka. Uz Kopitarevu pomoć i savete, Vuk je počeo sa sakupljanjem narodnih pesama i sa radom na gramatici narodnog govora. Godine 1814. je u Beču objavio zbirku narodnih pesama koju je nazvao „Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica“. Iste godine je Vuk objavio „Pismenicu serbskoga jezika po govoru prostoga naroda napisanu“, prvu gramatiku srpskog jezika na narodnom govoru. Iduće godine je izdao drugu zbirku narodnih pesama pod imenom „Narodna serbska pesnarica“. Zbog problema sa knezom Milošem Obrenovićem bilo mu je zabranjeno da štampa knjige u Srbiji, a jedno vreme i u austrijskoj državi. Svojim dugim i plodnim radom stiče brojne prijatelje, pa i pomoć u Rusiji, gde je dobio stalnu penziju 1826. godine. U porodici mu je ostala živa samo kćerka Mina Karadžić. Sjedinjenjem Magistrata i Suda beogradskog u proleće 1831. godine, Vuk Karadžić je imenovan 29. marta 1831. za predsednika te institucije, što se u današnjim terminima smatra gradonačelnikom Beograda. Kao godina Vukove pobede uzima se 1847. jer su te godine objavljena na narodnom jeziku dela Đure Daničića „Rat za srpski jezik“, „Pesme“ Branka Radičevića, Njegošev „Gorski vijenac“ (pisan starim pravopisom) i Vukov prevod Novog zavjeta, ali Vukov jezik je priznat za zvanični književni jezik tek 1868, četiri godine nakon njegove smrti. Vukova smrt, opelo i sahrana Vuk je umro u Beču, 7. februara / 26. januara 1864. godine, popodne, `u Traunovoj kući, u Marokanskoj ulici, u Landštrasima`. „Primećujući da pisac najopsežnije monografije o Vuku, Ljubomir Stojanović, nije imao pri ruci nijedno svedočanstvo savremenika o Vukovoj smrti, Andra Gavrilović je skrenuo pažnju na dva članka Aleksandra Sandića u kojima je dat kraći opis samoga događaja. Međutim,ostalo je zaboravljeno da je Sandić još jednom, po treći put, nešto šire zabeležio svoja sećanja o tome kako je Vuk umro`. „Kada je umro – 26 januara 1864 godine – Vuk Karadžić bio je „oplakan od celog srpstva i celog učenog slovenskog sveta”. Na vest o smrti, Vuk Vrčević pisao je odmah Mini: „Ovo je prvi put u mome životu da Bam pišem, a koliko god je velika moja čast, tolika je dvostruka moja žalost što sad moram učastnik biti žalosti blagorodne duše vaše za izgubitak neumrlog vašeg oca a mojega najvećega prijatelja i nezaboravljenog blagodjetelja”. „Na pogrebu Vukovom, piše jedan suvremenik, bila je – razume se – sva omladina, a do groba na Sankt-Marksovom groblju nosili su Vuka ovi omladinci: filozof Aleksandar Sandić i pet medicinara: Đura Bastić, Isa Stojšić, Aleksandar (Šaca) Stepanović, Milan Jovanović (Morski) i ja. Na opelu održao je dugački govor Aleksandar Sandić, dugogodišnji Vukov prijatelj i pomoćnik u radu, a posle opela, u grčkoj kapeli, govorio je, tada još bečki student, Vladan Đorđević`. Govor mu je tom prilikom održao arhimandrit Gerasim Petranović. Posmrtni ostaci preneseni su u Beograd 12. oktobra 1897. godine i uz velike počasti sahranjeni u porti Saborne crkve, pored Dositeja Obradovića. Počasni je građanin hrvatske prestonice, grada Zagreba. Vukov rad Reforma ćirilice i rad na gramatici i rečniku Podstaknut Kopitarevim savetom da napiše i gramatiku narodnog jezika, Vuk se prihvatio ovog posla, za koji nije imao dovoljno stručne spreme. Ugledajući se na gramatiku slavenosrpskog jezika, koju je u 18. veku napisao Avram Mrazović Vuk je uspeo da završi svoje delo. Njegova gramatika koju je nazvao „Pismenica serbskoga jezika po Govoru prostoga naroda napisana“, izašla je u Beču 1814. Bez obzira na nesvršenost i nepotpunost, ovo delo je značajno kao prva gramatika govora prostoga naroda. Svestan nesavršenosti svoje Pismenice, Vuk je prihvatio primedbe Kopitara i drugih naučnih radnika, pa je uz prvo izdanje „Srpskog rječnika“ iz 1818. objavio i drugo, prošireno izdanje svoje gramatike. U rečniku je bilo 26.270 reči koje su se koristile u govoru naroda u Srbiji, Sremu i Vojvodini. Ovo drugo izdanje gramatike je nekoliko godina kasnije (1824) na nemački jezik preveo Jakob Grim. Osnovna vrednost Pismenice je bilo njeno radikalno uprošćavanje azbuke i pravopisa. Vuk je u njoj primenio Adelungov princip: „Piši kao što govoriš, a čitaj kao što je napisano.“ Raniji pokušaji, poput Save Mrkalja, su bili nesistematski i neuspeli. Vuk je smatrao da svaki glas treba da ima samo jedno slovo, pa je iz dotadašnje azbuke izbacio sve nepotrebne znakove, koja su se pisala iako nisu imala svojih glasova. Stara slova je podržavala Srpska pravoslavna crkva, koju je u njima videla neku vrstu veze kulture i pismenosti sa religijom. Vuk je stvorio nove znake tako što je pojedina slova spojio sa tankim poluglasom (л + ь -> љ, н + ь -> њ). Izgled slova ђ je prihvatio od Lukijana Mušickog, џ je uzeo iz nekih starih rumunskih rukopisa, a ћ iz starih srpskih rukopisa. Uzimanje slova ј iz latinice su mu njegovi protivnici iz crkvenih krugova pripisivali kao najteži greh, uz optužbe da radi na pokatoličavanju srpskog naroda. Iz staroslovenske azbuke Vuk je zadržao sledeća 24 slova: А а Б б В в Г г Д д Е е Ж ж З з И и К к Л л М м Н н О о П п Р р С с Т т У у Ф ф Х х Ц ц Ч ч Ш ш Njima je dodao jedno iz latinice: Ј ј I pet novih: Љ љ Њ њ Ћ ћ Ђ ђ Џ џ Izbacio je sledeća slova: Ѥ ѥ (je) Ѣ, ѣ (jat) І ї (i) Ѵ ѵ (i) Ѹ ѹ (u) Ѡ ѡ (o) Ѧ ѧ (mali jus) Ѫ ѫ (veliki jus) Ы ы (jeri, tvrdo i) Ю ю (ju) Ѿ ѿ (ot) Ѳ ѳ (t) Ѕ ѕ (dz) Щ щ (št) Ѯ ѯ (ks) Ѱ ѱ (ps) Ъ ъ (tvrdi poluglas) Ь ь (meki poluglas) Я я (ja) U početku Vuk nije upotrebljavao slova ф i х. Slovo х je dodao u cetinjskom izdanju „Narodnih srpskih poslovica“ iz 1836. godine. Karadžić je 1839. godine izbacio jotovanje glasova д i т u srpskom književnom jeziku. Za drugo izdanje „Srpskog rječnika“ Vuk je prikupljao građu iz govora stanovništva Crne Gore, Dubrovnika, Dalmacije i Hrvatske. Ovo izdanje je objavljeno u Beču 1852. godine, i u njemu se našlo 47.427 reči. Ovo izdanje Rječnika na nemački je preveo Jakob Grim. Do kraja svog života Vuk je radio na daljem prikupljanju građe, ali ga je smrt sprečila da spremi i treće izdanje. To su tek 1898. godine učinila dvojica njegovih poštovalaca, Pera Đorđević i Ljubomir Stojanović. Borba za uvođenje narodnog jezika u književnost Tokom rada na gramatici, rečniku i izdavanju narodnih pesama, Vuk je počeo da se bavi pitanjem književnog jezika, koji je u njegovo vreme predstavljao haotičnu mešavinu. Stara srpska književnost razvijala se na srpskoj redakciji staroslovenskog jezika sve do početka 19. veka. U 18. veku došlo je do snažnog uticaja ruskih crkvenih knjiga na književni život Srba. Elementi ruskog jezika su sve više prodirali u dotadašnji crkveno-književni jezik i tako je stvoren veštački rusko-slovenski jezik, koji je u Vukovo vreme bio zvanični jezik crkve, škola i književnosti. Školovani ljudi učili su iz knjiga na starom jeziku, unoseći u njega elemente ruskog i srpskog narodnog jezika. Na taj način stvoren je slavenosrpski jezik, kojim se pisalo kako je ko znao. Takva nesređena situacija je bila osnova sa koje je Vuk krenuo u borbu protiv pisaca stare škole. Borba je počela Vukovom kritikom romana Usamljeni junoša 1815. i Ljubomir u Elisijumu 1817. Milovana Vidakovića. Kritika je bila usmerena na loše piščevo poznavanje jezika, koji je predstavljao nesređenu mešavinu imenskih i glagolskih oblika starog, slovenskog i narodnog jezika. Kako je Vidaković u to vreme bio najpopularniji srpski pisac, pa je ovakav Vukov napad izazvao buru u književnoj javnosti. Pored Vidakovića, u polemici su učestvovali i Joakim Vujić, Lukijan Mušicki, Pavle Berić i Gliša Geršić. Crkva i njeni najviši predstavnici su prednjačili među Vukovim protivnicima. Karlovački mitropolit Stefan Stratimirović, je već posle prvih Vukovih knjiga, dejstvovao preko budimskih vlasti da se onemogući štampanje knjiga. Stratimirović se posebno nije mirio sa Vukovom azbukom, zbog izbacivanja starih ćiriličnih slova i uvođenja slova J, smatrajući to napuštanjem pravoslavlja i pokatoličavanjem. Vuk je preveo Novi zavet na srpski 1819. godine i objavio ga, posle 27 godina pokušaja da dobije preporuku, pod naslovom Novi zavjet Gospoda našega Isusa Hrista. Pored srpske crkve, najveći Vukov protivnik je bio Jovan Hadžić, osnivač i predsednik Matice srpske i jedan od najobrazovanijih Srba tog vremena. Hadžić, koji je u početku bio Vukov saradnik, ali su se kasnije razišli po pitanjima jezika, je 1837. počeo polemiku sa Vukom Karadžićem. U spisu „Sitnice jezikoslovne“, Hadžić je dao uputstva za rad budućim gramatičarima. Vuk je potom napisao svoj „Odgovor na sitnice jezikoslovne“, u kom je zamerio Hadžiću na slabom poznavanju narodnog jezika i neprincipijelnosti u pisanju. Vukov odgovor je bio oštar, pa je Hadžić nastavio polemiku napisavši nekoliko članaka i brošura („Utuk I“, „Utuk II“, „Utuk III“...). Polemika između Karadžića i Hadžića je trajala skoro deceniju, a Karadžić je odneo pobedu tek 1847. godine. 1847. Godina 1847. je godina Vukove pobede, i godina u kojoj je konačno dokazao da je srpski narodni jezik jedini pravi jezik Srba, tj. da je slavenoserbski jezik mešavina ruskoslovenskog i srpskog narodnog jezika bez čvršćih pravila. Te godine izdate su četiri knjige Vuka i njegovih saradnika: prevod „Novog zavjeta“ sa crkvenoslovenskog na srpski jezik, autor:Vuk rasprava o jeziku „Rat za srpski jezik i pravopis“, Đuro Daničić, „Pesme“,Branka Radičevića „Gorski vijenac“ Petra Petrovića Njegoša Izdavanjem „Gorskog vijenca“, dokazano je da se i najveća filozofska dela mogu pisati čistim srpskim narodnim jezikom. Od 1814. do 1847. godine Vukova pobeda nije bila izvesna. Iako je njegov rad naišao na odobravanje evropskih filologa i lingvista, on je među samim Srbima imao žestoke protivnike, koji su mu prigovarali da njima ne treba prosti, govedarski jezik. Slamajući protivnike u polemikama i štampajući srpske narodne umotvorine, kojima se oduševljavala cijela Evropa, pa čak i najveći evropski pesnik toga vremena Nijemac Gete, Vuk je svojim protivnicima sve više dokazivao da nisu u pravu. Istovremeno je dobijao sve više pristalica među mlađim srpskim književnim i kulturnim radnicima. Do Vukove pobede 1847. dolazi upravo zahvaljujući mladom pokoljenju intelektualaca. Te godine su objavljena gore navedena dela kojima je dokazano da se na prostom narodnom jeziku može pisati kako poezija, filozofija tako i sama Biblija, čiji prevod ne zaostaje ni za jednim prevodom na drugi jezik. Delo Đure Daničića je dokrajčilo višegodišnju Vukovu polemiku sa njegovim glavnim protivnikom Jovanom Hadžićem i potpuno opravdalo Vukovu reformu srpske azbuke i pravopisa. Iako je Vukova reforma ove godine postala stvarnost, trebaće dvadeset i jedna godina da se u Srbiji zvanično prihvati Vukov pravopis. Njegoš o Vukovoj redakciji srpskog jezika Njegoš svjedoči i potvrđuje svoju saglasnost Vukovom prevodu `Novog zavjeta` na srpski jezik (prihvata Vukovu redakciju srpskog jezika)- Beč, 9. oktobra 1833. g.: „SVJEDODŽBA - Kojom mi doljepotpisani svjedočimo da je poznatog srpskog spisatelja g. Vuka Stefanovića Karadžića prevod ’Novog zavjeta’ na srpski jezik čist i pravilan i da je naša volja i želja da se pomenuti prevod na svijet izda na polzu jezika i duševno spasenije srpskog naroda ... Potpis :vladika crnogorski i brdski Petar Petrović” Sakupljanje narodnih umotvorina Na beleženju narodnih umotvorina Vuk je počeo da radi odmah po poznanstvu sa Kopitarom. Kopitar je gajio veliku ljubav prema slovenskim narodima, interesujući se naročito za narodne pesme, a nemački kulturni radnici, koji su u svojoj zemlji sakupljali starine i izučavali narodnu prošlost, bili su mu bliski prijatelji. U Beču je Vuk 1814. štampao zbirku narodnih pesama nazvanu „Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica“, u kojoj se našlo oko 100 lirskih i 6 epskih pesama. Ovo je bio prvi put da se jezik prostog naroda pojavio u štampi. Iduće godine je izdao drugu zbirku narodnih pesma pod imenom „Narodna serbska pesnarica“, sa oko stotinu lirskih i 17 epskih pesama, koje je zabeležio po Sremu, kod Mušickog u Šišatovcu, Zemunu, Pančevu, Sremskoj Mitrovici i Novom Sadu. U ovoj zbirci su se našle pesme koje su ispevali Tešan Podrugović i Filip Višnjić. Kopitar je u stranim listovima pisao o srpskoj narodnoj poeziji, pa čak i prevodio na nemački jezik. Među zainteresovanim za srpski jezik našli su se Nemac Johan Volfgang Gete i braća Grim. Nova izdanja narodnih pesmama izašla su 1823. i 1824. u Lajpcigu i 1833. u Beču. Nova izdanja počela su izlaziti u šest knjiga od 1841. Zbog velikih štamparskih troškova peta i šesta knjiga su se pojavile tek 1862. i 1864. Posle velikog uspeha sa narodnim pesmama, Vuk je počeo da radi na sakupljanju svih vrsta narodnih umotvorina. Prva zbirka pripovetki „Narodne srpske pripovijetke“ su se štampale 1821. u Beču. U ovom izdanju se našlo 12 pripovedaka i 166 zagonetki. Godine 1853, u Beču je izašlo novo izdanje pripovedaka, koje je Vuk posvetio Jakobu Grimu. Vukova kćerka Mina je sledeće godine prevela pripovetke na nemački jezik. Beleženje narodnih poslovica je išlo paralelno sa sakupljanjem pesama i pripovedaka. Zbog intervencije mitropolita Stratimirovića, bečke vlasti nisu dozvolile izdavanje zbirke bez dozvole budimskih vlasti. Kako je Vuk u to vreme boravio u Crnoj Gori, na Cetinju je 1836. štampao „Narodne srpske poslovice“ koje je posvetio vladici Petru II Petroviću Njegošu. Posle ovog izdanja Vuk je za života objavio još jedno izdanje poslovica. Sakupljanje narodnih običaja Specifičan život srpskog naroda za vreme vladavine Turaka, izolovan od savremenosti, učinio je da se arhaična patrijarhalna verovanja i običaji u njemu dugo očuvali. Stoga je Vuk Karadžić predano radio na opisivanju narodnog folklora. „Srpski rječnik“ je pružio prve bogate opise običaja i verovanja naroda. Tumačeći pojedine reči, Vuk je unosio i opise. Istoriografski rad Pored rada na reformi srpskog jezika i prikupljanju narodnih umotvorina, Vuk Karadžić se bavio i istoriografskim radom. Kao učesnik Prvog srpskog ustanka, Vuk je spremio ogroman materijal o događajima sve do 1814, kao i o vladavini kneza Miloša Obrenovića. Godine 1828. je objavio rad „Miloš Obrenović knjaz Serbiji“. Od obilne građe o Prvom srpskom ustanku, Vuk je izdao samo jedan deo „Praviteljstvujušči sovjet serbski...“, u kom je opisao najvažnije bitke iz Prvog srpskog ustanka i neslogu između srpskih starešina. Najistaknutije vođe Prvog srpskog ustanka Vuk je opisao u nekoliko istorijskih monografija. Tu su obuhvaćeni Hajduk Veljko Petrović, Miloje Petrović, Milenko Stojković, Petar Dobrnjac, Hadži Ruvim i drugi. Konačno, Vuk je poznatom nemačkom istoričaru Leopoldu Rankeu dao materijal o Prvom srpskom ustanku, prema kojoj je Ranke kasnije napisao svoje delo „Srpska revolucija“ (nem. Die serbische Revolution). Vukov uticaj Filološki rad U prvoj polovini 19. veka, uz pomoć tadašnjih vrhunskih filologa, kao što su braća Grim i austrijskih državnih vlasti koje je predstavljao Jernej Kopitar, Vuk Stefanović Karadžić je reformisao srpsku ortografiju i pravopis, praveći veliki rez između dotadašnje slavenosrpske kulture i novog standarda. Karadžićeva kapitalna dela, među kojima se ističu prvo izdanje „Srpskog rječnika“ (1818), drugo, znatno prošireno (1852), te prevod „Novoga zavjeta“ (1847), postavili su temelje za savremeni standardni srpski jezik, a znatno su uticala i na oblik savremenog standardnog hrvatskog jezika, ponajviše u fazi hrvatskih vukovaca ili mladogramatičara. Osnovna načela Karadžićeve reforme se mogu sažeti u tri tačke: izjednačavanje narodnog i književnog jezika, tj. insistiranje na folklornim jezičkim oblicima, za koje se smatralo da su pouzdan vodič zabeležen u narodnim pesmama i poslovicama; prekid sa svim starijim oblicima srpske književnosti i pismenosti i novo utemeljenje standardnog jezika bez oslona na tradiciju; i, novoštokavski folklorni purizam, što se ogledalo u čišćenju jezika od crkvenoslavizama koji su identifikovani kao ruskocrkvena naplavina koja ne odgovara glasovnoj i gramatičkoj strukturi srpskog jezika. Na tehničkom nivou, Karadžićeva reforma se manifestovala u novoj srpskoj ćirilici u kojoj su izbačeni nepotrebni poluglasnici (ъ, ь), apsorbovani (upijeni) grafemi za lj, nj, dž koje je predlagao Sava Mrkalj (Vuk je gotovo u potpunosti preuzeo grafiju „narodnog“ pisanog idiolekta Gavrila Stefanovića Venclovića, monaha u manastiru Rači s kraja 17. i početka 18. veka), te uvedena grafema j iz (nemačke) latinice. Novi fonološki pravopis, primeren prozirnom idiomu kakav je srpski, zamenio je stariji tvorbeno-morfološki. Jezički supstrat je bila novoštokavska ijekavština (istočnohercegovačko-krajiško narečje), koju je Vuk Karadžić stilizovao delom i prema hrvatskim pisanim djelima (tjerati umesto ćerati, djevojka umesto đevojka, hoću umesto oću). Ali, zbog uticaja srpske građanske klase u Vojvodini i Srbiji, ta je reforma prihvaćena u nešto izmenjenom obliku: ijekavski refleks jata (ѣ) je zamenjen ekavskim (npr. dete umesto dijete). Srpski književni jezik ijekavskog refleksa jata ostao je u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, među Srbima i Hrvatskoj, kao i u narodnim govorima zapadne i jugozapadne Srbije. Nefilološki rad Vuk je pored svog najvećeg doprinosa na književnom planu, dao veoma značajan doprinos i srpskoj antropologiji u kombinaciji sa onovremenom etnografijom. Uz etnografske zapise ostavio je zapise i o fizičkim osobinama tela. U književni jezik je uneo bogatu narodnu terminologiju o delovima tela od temena do stopala. Treba napomenuti da se ovim terminima i danas koristimo, kako u nauci tako i u svakodnevnom govoru. Dao je, između ostalog, i svoje tumačenje veze između prirodne sredine i stanovništva, a tu su i delovi o ishrani, o načinu stanovanja, higijeni, bolestima, kao i o pogrebnim običajima. U celini posmatrano, ovaj značajni doprinos Vuka Karadžića nije toliko poznat niti izučavan. Nagrade Vuk je bio cenjen u Evropi: biran je za člana berlinske, bečke, petrogradske akademije nauka, primljen je za člana naučnih društava u Krakovu, Moskvi, Getingenu, Parizu i drugim gradovima. Odlikovan je od ruskog i habzburškog cara, od pruskog kralja, i Ruske akademije nauka. Dodeljeni su mu Orden knjaza Danila I,[15] Orden Svete Ane sa krunom, Orden crvenog orla i Orden Franca Jozefa. Godine 1861, dodeljena mu je titula počasnog građanina grada Zagreba. Pokrenuta je inicijativa da jedna ulica u Beču dobije njegovo ime. Miodrag Popović (Obradovce, Crna Trava, 16. oktobar 1920 – Beograd, 2005) je srpski bio istoričar književnosti, esejist, pesnik, pripovedač, romanopisac i profesor Univerziteta u Beogradu. Pre rata pripadao komunističkom pokretu, kao i njegov brat Milentije Popović. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Beogradu, 1939. godine. Studirao je na Medicinskom fakultetu u Beogradu i diplomirao na Filozofskom fakultetu 1951. godine. Bio je službenik Prosvetnog odeljenja INO Beograda, sekretar i član redakcije časopisa „Mladost“ i novinar u Radio Beogradu. Uhapšen po IB-u 16. oktobra 1949. i sproveden na Goli otok, potom u Rudnik „Kreka“, da bi 1. marta 1950. bio pušten na slobodu. Od oktobra 1950. radi kao bibliotekar u Univerzitetskoj biblioteci Svetozar Marković. Potom je (od 1955) asistent na Filozofskom fakultetu. Doktorira 1957. s tezom „Đura Jakšić do 1868. godine“. Od 1958. je naučni saradnik na Katedri za jugoslovensku književnost Filološkog fakulteta, pa vanredni profesor za predmet Jugoslovenska književnost (1964) i redovni profesor Nove jugoslovenske književnosti (1971). Penzionisan je 1. novembra 1980. godine. Rad i dela Njegovo kapitalno delo je „Istorija srpske književnosti – romantizam I–III“ (1968–1972), u kome temeljno analizira vreme i okolnosti nastanka značajnih dela srpske književnosti 19. veka i ističe njihove vrednosti sa današnjeg stanovišta. Na nov način je protumačio i prevrednovao delo većine srpskih romantičara (Vuk Karadžić, Sima Milutinović Sarajlija, Njegoš, Zmaj, Jakšić), dok je nekim piscima dao značajnije mesto nego što su ga do tada u književnosti imali (Đorđe Marković Koder, Prota Mateja Nenadović, Stojan Novaković). Sa velikim uvažavanjem napisao je obimnu monografiju o Vuku Karadžiću (1964) i kritički pisao o kosovskom mitu, smatrajući da svoje korene vuče iz paganskih obreda i da je svoj završni oblik dobio u vreme Prvog srpskog ustanka (Vidovdan i časni krst, 1976). Ove knjige su za njegova života doživele po tri izdanja u velikim tiražima. Pored studija i eseja, u časopisima je objavljivao pesme, pripovetke, putopise i satiričnu prozu. Monografije Vuk Stefanović Karadžić 1787–1864, Nolit, Beograd, 1964, Istorija srpske književnosti – romantizam I–III, Nolit, Beograd, 1968–1972, Romantizam I–III, drugo skraćeno i prerađeno izdanje, Nolit, Beograd, 1975, Istorija srpske književnosti – romantizam I i II, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1985, Studije Jedna pesma i jedna epoha, članci i studije, Novo pokoljenje, Beograd, 1954, Đura Daničić, Nolit, Beograd, 1959, Traganje za trajnim, književno-istorijske studije, Nolit, Beograd, 1959, Đura Jakšić, Prosveta, Beograd, 1961, Vidovdan i časni krst, ogledi iz književne arheologije, Slovo ljubve, Beograd, 1976, Ogledi iz književne arheologije, 1977, Zatočenik pamćenja (lament), 1981, Jota (Srp duha nečastivog), Rad, Beograd, 1981, Pamtivek (Srpski rječnik Vuka St. Karadžića), 1983, 1985 Cetinjski bonik (o Njegošu), 1984, 1986, Poznice (memoarski eseji), Prosveta, Beograd, 1999. Roman Za jatom, 1955. Nagrade Nagrada Đorđe Jovanović 1972, Oktobarska nagrada Beograda, 1976. Sedmojulska nagrada, 1984. Vukova nagrada, 1987, „Geca Kon“, 2000. MG131 (L)