Tomas Man ČAROBNI BREG Tvrd povez,2004.god, Biblioteka VIJESTI,Milenijum, 736.str.,23.cm, ⭐️Knjiga u PERFEKTNOM stanju Stanje```10```✔️ M

Knjiga je potpuno nova, necitana, kao iz knjizare. Milenijum 3. deo – Kula od karata - Stig Lašon Izdavač: Čarobna knjiga Godina izdanja: 2016 Broj strana: 606 Format: 21 cm Povez: Broširani Trilogija Milenijum je najpopularniji serijal svih vremena u Švedskoj, Norveškoj i Danskoj i veliki hit u SAD, Francuskoj, Italiji, Španiji, Nemačkoj i većini evropskih zemalja! Prodata je u preko 60 miliona primeraka u više od 40 zemalja. Popularnost trilogije Milenijum učinila je Stiga Lašona najčitanijim svetskim piscem u 2010. godini, kao i najčitanijim evropskim piscem u 2008. i 2009. godini! Trilogija Milenijum je dobitnik nagrade Biblioteke grada Beograda za najčitaniju knjigu stranog pisca u 2010. godini. U geteboršku bolnicu „Salgrenska“ hitno su primljena dva pacijenta: stariji muškarac s ozbiljnom povredom glave i devojka u kritičnom stanju. Kada se probudi iz anestezije, Lizbet Salander otkriva da je njen najveći neprijatelj udaljen od nje svega desetak metara – pretnja ili vreme za osvetu? Bez Erike Berjer na kormilu, u redakciju Milenijuma kao da se uvukao sveopšti haos. Međutim, kao i uvek, Mikael Blumkvist je odlučan u nameri da razreši najveću aferu u dosadašnjoj karijeri – ne libeći se da pri tom uzdrma i najviše državno rukovodstvo i institucije. U novom okruženju, kao glavna urednica velikog stokholmskog dnevnog lista, Erika Berjer se suočava s brojnim problemima. Ipak, nije računala na to da će morati da se suoči i s nepoznatim perverznim progoniteljem. A pomoć će joj stići sa strane s koje se najmanje nadala…

Nova knjiga, necitana, nema posvete. Milenijum 2. deo. Devojčica koja se igrala vatrom - Stig Lašon Izdavač: Čarobna knjiga Godina izdanja: 2015 Broj strana: 552 Format: 21 cm Povez: Broširani Trilogija Milenijum je najpopularniji serijal svih vremena u Švedskoj, Norveškoj i Danskoj i veliki hit u SAD, Francuskoj, Italiji, Španiji, Nemačkoj i većini evropskih zemalja! Prodata je u preko 60 miliona primeraka u više od 40 zemalja. Popularnost trilogije Milenijum učinila je Stiga Lašona najčitanijim svetskim piscem u 2010. godini, kao i najčitanijim evropskim piscem u 2008. i 2009. godini! Trilogija Milenijum je dobitnik nagrade Biblioteke grada Beograda za najčitaniju knjigu stranog pisca u 2010. godini. Neposredno pred objavljivanje velike reportaže o trafikingu, novinar Milenijuma i njegova devojka pronađeni su mrtvi u svom stanu. Na oružju kojim je ubistvo počinjeno nalaze se otisci Lizbet Salander. Imajući u vidu njenu prošlost, policija objavljuje poternicu za Salanderovom i potraga počinje. Međutim, njoj kao da se izgubio svaki trag… Mikael Blumkvist doživljava šok kada čuje da je Lizbet Salander optužena za ubistvo njegovih prijatelja. Znajući koliko je Salanderova žestoka kada je u opasnosti, želi da je nađe pre nego što to pođe za rukom nekome drugom. Pokušavajući da sklopi slagalicu o ubistvu svojih prijatelja, odgovorni urednik Milenijuma kreće u još jednu opasnu potragu. Kroz suočavanja s okorelim kriminalcima, ali i s onima koji u zločinima učestvuju sa svojih visokih državnih položaja, Mikael Blumkvist dolazi do novih, zaprepašćujućih saznanja, a Lizbetina prošlost dobija sasvim drugačiju dimenziju. Misterija se polako rasvetljava… Devojčica koja se igrala vatrom je druga knjiga trilogije Milenijum. Dobitnik nagrada Prix des libraires, Prix Georges Brassens, Prix Rotary International.

Vukašin J. Ilić: SRBI OD ISKONA Mek povez, 375stana, ilustrovano, izdavač: SIPA - Beograd POSVETA AUTORA!!! BEOGRAD – U biblioteci u Vatikanu čuva se istorijska knjiga iz 16. veka dubrovačkog profesora Mavra Orbinija za koju postoji Uputstvo osoblju biblioteke u kome piše: „nedostupna za Srbe“ – polazna je činjenica knjige Vukašina Ilića koje je nadavno promovisana u Centru za kulturu Rakovica. Ta knjiga krije istinu o poreklu Srba i Hrvata, rečeno je na promociji. Knjiga „Srbi od iskona“, prema rečima književnika Milana S. Krsmanovića, je napor da se srpskom a i ostalim narodima otvore oči i ukaže na velike faksifikate „germanske Bečko-Berlinske škole prema kojima Srbi na Balkanu nisu starosedeoci, nego došljaci“. Ilić, kako kaže Krsmanović, tvrdi da su u toj lažnoj istorijskoj školi preskočeni milenijumi kako bi time bio postavljena osnova za politiku prodora nemačkog uticaja preko Balkana na Bliski istok poznatog kao politika „Drang nah osten“. -Žalosna je činjenica da istorijsku starost Srba na Balkanu i ne samo na Balkanu već na celom evroazijskom prostoru i afričkom prostoru prešućuju ne samo strani istoričari, nego i naši. To su brojne laži od kojih se pamet muti – rekao je Krsmanoivić. Recenzent Ilićeve knjige akademik Petrogradske akademije Pavle Dželetović kaže da autor nastoji da hronološkim redoledom upozna čitaoca sa stvarnim, a ne falsifikovanim istorijskim činjenicama. -Vrlo aplikativnim stilom Ilić prezentira tri izuzetno značajna svetska nalazišta Lepenski vir, Starčevo i Vinča. Ovi lokaliteti i materijali pronađeni u njima omogućili su drgačije poglede na minule civilizacije – navodi Dželetović. U knjizi „Srbi od iskona“ navode se mnogi fakti o poreklu naroda koji su svrstani u Slovene, što je pojam nastao oko šestog veka kada se okončalo formiranje germanske nacije i nemačkog jezika koji Srbi nisu mogli da razumeju pa su otuda ta, germanska plemena nazvali Nemacima tj. onima koji su nemi, dok su svi ostali narodi nastali iz jednog srpskog korena nazvani Sloveni – oni koji se međusobno razumeju tj slove. Iliće o poreklu Hrvata kaže: -O Hrvatima i njihovom poreklu još je Grk Laonik Halokondilo pisao: Prva Bela Srbija protezala se sve do Baltičkog mora do Crnog mora , a na jugozapadu do karpatskih planina, na čijem se obroncima naselilo po zlu čuveno pleme Hrvati, koji su se od Srba odvojili. Ova istina o poreklu Hravta dokazana je nedavno kada je u ipsolun hromozomima Hrvata nađeno da su oni poreklom Srbi što je u Hrvatskoj javnosti izazvalo ogorčenje i nevericu. Ove činjenice objašnjavaju zašto se u vatinskoj bilioteci krije spis Mavra Orbinija koji sadrži istinu o porekli Sreba i Hrvata i samo jedan u nizu dokaza da su Hrvati poreklom Srbi i to ne samo od 19. veka kada su u zapadnoj Hercegovini Srbi pokatoličeni nego od samog nastanka ovog plemena u davnoj prošlosti.

Isak Njutn je bio jedan od najvećih naučnika koji je ikada živeo. Opšte je prihvaćeno, u stvari, da je on verovatno najveći naučnik koji će ikad i živeti, pošto niko, bez obzira na to koliko briljantan bio, neće opet biti u tako jedinstvenom istorijskom položaju. Isak Njutn rođen je na Božić 1642., a umro 1727. godine. Njegov najčuveniji rad, „Matematički principi prirodne filozofije“ (Philosophiae Naturalis Principia Mathematica), objavljen je 1687. godine. Njegova otkrića obuhvataju sve aspekte fizičkog sveta sa naročitim naglaskom na eksperimentalnoj i teorijskoj fizici i hemiji, i na primenjenoj matematici. On je izumeo doslovno celu nauku mehanike i najveći deo nauke optike. U toku tog rada izumeo je onakvu matematiku kakva mu je bila potrebna ili kakva ga je interesovala, uključujući i disciplinu poznatu kao račun. Uz svoj naučni rad (Njutn bi rekao „kao deo svog naučnog rada“), on je posvetio znatan deo svoje ogromne energije proučavanju Biblije i biblijskih tekstova i istorije. Čitao je Bibliju svakodnevno celog svog života i napisao preko milion reči beležaka u vezi sa tim proučavanjem. Isak Njutn je verovao da je Biblija doslovno istinita u svakom pogledu. Celog svog života je kontinuirano testirao biblijsku istinu naspram fizičkih istina eksperimentalne i teorijske nauke. Nikad nije primetio neku kontradikciju. U stvari, on je gledao na vlastiti naučni rad kao na jedan metod za jačanje verovanja u biblijsku istinu. On je bio temeljiti proučavatelj Biblije, znao je tečno drevne jezike, i imao široko poznavanje drevne istorije. Verovao je da svaki čovek treba da čita Bibliju i da, kroz to čitanje, ustanovi za sebe određeno razumevanje univerzalnih istina koje ona sadrži. Njutnovo snažno verovanje u individualnu slobodu učenja o Bogu bez sputavanja od strane bilo koje druge individue ili crkve ili vlade, jednom ga je gotovo dovelo do toga da napusti svoj položaj kao profesora na Kembridžu. Ta stvar rešena je kad je car Čarls II doneo vanrednu sudsku odluku da se od Isaka Njutna ne zahteva da postane član Engleske crkve. I u pogledu nauke i u pogledu hrišćanstva, Isak Njutn je proveo svoj život u intenzivnom proučavanju, ali je ostavio objavljivanje svog rada Proviđenju. Mnogo onoga što je napisao još uvek nije objavljeno. Njegov (i svetski) najveći naučni rad „Principi“ (Principia), bio je objavljen tek nakon što je njegov prijatelj, Edmund Hejli (Halley), slučajno saznao za postojanje Dela I koji je Isak Njutn bio napisao deset godina ranije i stavio u fioku. Hejli ga je ubedio da završi Delove II i III i dopusti mu da objavi taj rad. Samo je jedna Njutnova knjiga o Bibliji ikad objavljena. Godine 1733., šest godina posle njegove smrti, Dž. Derbi (J. Derby) i T. Braun (Browne) objavili su „Opservacije o proročanstvima Knjige proroka Danila i Apokalipse Svetog Jovana“. Godine 1988., saznavši za tu knjigu iz kataloga retkih knjiga Kongresne biblioteke, zatražio sam da je pročitam. Bio sam zapanjen kad mi je, nekoliko minuta kasnije, dat lični primerak Tomasa Džefersona (Ta knjiga je u odličnom stanju i ima inicijale Tomasa Džefersona na stranama 57 i 137. Pre dvesta pedeset godina bila je uobičajena praksa štampara da označavaju tabak stranica velikim slovima na dnu dotičnog teksta. Džeferson bi okrenuo „Dž“ (J.) tabak i dodao „T“ pre „Dž“, a zatim okrenuo „T“ tabak i dodao „Dž“ posle „T“. Na taj način je identifikovao svoje lične knjige.). Sa svojim čudesnim poznavanjem drevne istorije i jezika, i svojim mentalnim moćima bez premca, Isak Njutn je najkvalifikovanija osoba u ovom milenijumu da piše o proročanstvima. Njegovo proučavanje Knjige proroka Danila počelo je kad je imao 12 godina, i nastavilo je da zaokuplja njegovo naročito interesovanje celog njegovog života. Štaviše, on piše o tim proročanstvima sa skromnošću koja ukazuje na to da on, sam, oseća strahopoštovanje prema tekstu koji je čitao. Nnutn je zaključio da je nameravano da Otkrivenje razume vrlo mali broj ljudi sve do vremena koje će biti blizu kraja istorije sveta, vremena suda, i početka večnog carstva Svetaca Svevišnjeg. Njutn govori o svom uverenju da su ove knjige proročanstava date tako, da kako se istorijski ispunjavaju, trajno svedoče o činjenici da svetom vlada Božje Proviđenje. On je prigovarao korištenju proročanstava u pokušajima da se predskazuje budućnost. Na strani 251, na primer, on piše: „Ludost tumača je da predskazuju vremena i stvari pomoću ovog proročanstva, kao da Bog planira da ih učini prorocima. Ovom nepromišljenošću su ne samo sebe, već i Proročanstvo izložili preziru.“ Kroz ove 323 strane on prati ljudsku istoriju od pisanja proročanstava. On pokazuje da se prema njegovom znanju, u njegovo vreme, u ranom 18. veku, jedan deo proročanstava ispunio, a da je drugi deo preostao da se ispuni. U skladu sa njegovom ocenom, ovo i dalje važi i u 1991. godini. Odlikovana (kao i njegovi naučni radovi) zanimljivim sporednim radovima, kao što su to izvođenja tačnih datuma Božića i Uskrsa, i broja godina tokom kojih je Isus poučavao, i prožeta dubinom učenosti koja više ne postoji među modernim učenjacima, ova knjiga može biti najvažniji rad u svojoj vrsti ikad napisan. Središnja poruka ove knjige za modernog čoveka može biti ne toliko u onome što ona kaže, koliko u onome što ona jeste. Isak Njutn je tokom celog svog života stalno poredio svoje eksperimentalno i teorijsko razumevanje nauke, sa svojim čitanjem Biblije. On je našao je da je sadržaj ova dva izvora istine tako potpuno kompatibilan da je smatrao svaku reč u Bibliji isto onoliko tačnom koliko su to i jednačine matematike i fizike. Stoga, kroz celu ovu knjigu Isak Njutn uzima svaku reč proročanstva za apsolutno tačnu. On nikad ne sumnja u njihov sadržaj. On samo teži da ga razume. On nikad ne odustaje od svoje odlučnosti da ne predstavlja predskazanja budućnosti zasnovana na biblijskim proročanstvima. Na stranama 113. i 114. on daje identifikaciju poslednjeg roga Zveri i numerički proračun dužine njegove vlasti. On takođe daje približno vreme početka njegove vladavine, ali ne dodaje brojeve niti pravi neko predskazanje. Dodavanje ovih brojeva, međutim, postavlja vreme suda i početak večne vladavine Svetaca Svevišnjeg približno u vremenski period između 2000. i 2050. godine. Jesu li ovo greške u Njutnovoj proceni proročanstava? On bi odgovorio da ne bi napisao ovu procenu da nije verovao da je ona bez greške, ali i da je obaveza hrišćana da proučavaju Bibliju i dođu do vlastitog zaključaka. Novijih godina postalo je moderno govoriti da su Njutnovi zakoni kretanja sadržavali jednu grešku (grešku pretpostavke da je masa konstatna), i da je nju ispravila Ajnštajnova Teorija specijalne relatovnosti. Kao što je to pokazao Pitr Bekman (Petr Beckmann) u svojoj knjizi „Istorija broja Pi“ (A history of Pi ), ta greška nikad nije postojala. U delu „Principi“ Njutn piše o čuvena tri zakona kretanja. U prevodu, drugi zakon glasi: „Promena impulsa proporcionalna je saopštenoj pokretačkoj sili; ona deluje u pravcu u kojem se ta sila saopštava.“ Njutn definiše impuls ovako: „Količina impulsa je mera istog, koja se javlja iz brzine i količine materije združeno.“ Ili, u simboličkim terminima Njutnovog računa: F = d(mv)dt. Njutn nije znao da li je masa konstantna ili nije, a bio je suviše pažljiv naučnik da bi tako pretpostavljao smeštajući je izvan diferencijala. U toku sledećih 200 godina fizičari su pretpostavljali, radi pogodnosti, da je masa konstantna, i počeli su da pišu F = ma ili F = m dv/dt. Za tu kasniju prečicu pokazalo se da je netačna, a ne Njutnov originalni zakon. Isak Njutn je za sebe rekao pred kraj svog života, „Ne znam kakav mogu izgledati svetu, ali sebi izgledam kao da sam bio samo kao dečak koji se igra na morskoj obali, i koji u zabavi ponekad nalazi glatkiji komadić šljunka ili lepšu školjku nego obično, dok veliki okean leži sav neotkriven preda mnom.“ Doktoru Bentliju (Bentley) je pisao: „Kad sam radio na svom delu „Rasprava o našem Sistemu“ (Treatise about our System), pažljivo sam razmatrao onakve principe kakvi bi mogli delovati kod smotrenih ljudi, radi verovanja u jedno božanstvo, i ništa me ne može razveseliti više nego kad nađem da je ona korisna u tu svrhu.“ Njutnovi komadići šljunka i školjaka formirali su osnovu za naučnu revoluciju i industrijsku revoluciju koje su stvorile našu današnju civilizaciju. Ova demonstracija neverovatne moći njegovih otkrića, međutim, je sama po sebi minorna u poređenju sa njihovom ulogom kao čudâ 17. i 18. veka koja služe kao trajno svedočanstvo o doslovnoj istinitosti Biblije i čudesnim stvaranjima Gospodnjim. 240 str.

Autor: Bauman, Zygmunt Ostali autori: Jagić, Dorta [prevoditeljka] Izdavač: Zagreb : AGM, 2009 Materijalni opis: 323 str. ; 19 cm Edicija: Biblioteka Sintagma Napomena: prevod dela: Postmodern ethics. Str. 311-317: Moralna odgovornost – dok nas smrt ne rastavi / Boris Beck. Bibliografske beleške uz tekst. Sadržaj Predmetna odrednica: postmoderna – moralni relativizam – filozofsko gledište etika – postmoderna Drugi – filozofsko gledište U kritičkoj eksplikaciji autor Zygmunt Bauman razradio je niz aspekata s kojih se mogu shvatiti duboke promjene suvremene zbilje. Smatra se jednim od najvažnijih svjetskih teoretičara postmoderne, o čemu je napisao nekoliko knjiga. Kako je jedno od njegovih središnjih zanimanja etika, knjiga Postmoderna etika zahvaća i bitne probleme s kojima se možda susreće svaki pokušaj tumačenja i razumijevanja suvremene kulture. Kao što sam autor kaže, ova je knjiga studija o postmodernoj etici, ne o postmodernom moralu. Ona je pokušaj mogućeg obuhvatnog kataloga moralnih problema s kojima se bore muškarci i žene u postmodernom svijetu i koje nastoje riješiti novi problemi nepoznati prošlim generacijama ili od njih neprimijećeni, kao i novi oblici koje su stari problemi poprimili. U ovoj knjizi, Zygmunt Bauman zaokružio je svoj put „od filozofskog utemeljenja moralnog sebstva preko društvenih okolnosti njegova djelovanja do pružanja odgovornosti za Drugog u daleku i neizvjesnu budućnost. Nije dao recepte za ispunjenje moralne odgovornosti, ali dao je sve sastojke: Drugoga kao imperativ, dodir milovanja kao kriterij, nepoštivanje pravila kao uvjet, smrt kao konačno oslobođenje od moralnih obaveza. Moralnost se u njegovoj viziji ukazuje kao bezuvjetna i beskrajna, a svojem nositelju daje kao jedinu utjehu brigu da je nije dovoljno iskazao. (Boris Beck) Zygmunt Bauman (1925) svjetski je poznati sociolog, filozof i teoretićar kulture, sveučilišni profesor. Predavao je na najuglednijim svjetskim sveučilištima, a autor je golemog broja djela, prevedenih na brojne svjetske jezike. Prva djela, objavljena u Poljskoj, posvećena su sociologiji, s osloncem na takozvani zapadni marksizam, a kasnije pozornost sve više posvećuje analizi kulture u epohi postmodernizma. Zigmunt Bauman (polj. Zygmunt Bauman; Poznanj 19. novembar 1925 – Lids, 9. januar 2017) bio je poljski sociolog. Živeo je u Engleskoj od 1971. godine nakon što su proterani iz Poljske od strane antisemitskih kampanja, projektovanih od strane komunističke vlasti. Bauman, profesor emeritus iz sociologije na univerzitetu u Lidsu, je jedan od najvećih svetskih eminentnih društvenih teoretičara koji pišu o pitanjima kao što su različite modernosti i holokaust, postmoderne potrošnje i tečne modernosti. Biografija Zigmunt Bauman je rođen u poljsko-jevrejskoj porodici u Poznanju, Poljska. Kada je Poljska napadnuta od strane nacista 1939. godine njegova porodica je pobegla u pravcu istoka, u Sovjetski Savez. Bauman kao član u sovjetskoj kontrolisanoj prvoj poljskoj armiji, radi kao politički instruktor obrazovanja. Učestvovao je u borbama kod Kolberga (sada Kolobžeg) i Berlinu. U maju 1945. godine dodeljeno mu je odlikovanje Vojni krst iz Valora. Prema institutu za nacionalna sećanja, od 1945. do 1953. Bauman je bio politički oficir u korpusu unutrašnje bezbednosti (KBV), vojne jedinice formirane u borbi protiv ukrajinske ustaničke armije i dela ostataka poljske domovinske armije. Nakon toga, Bauman je radio kao doušnik za vojne obaveštajne službe od 1945. do 1948. Međutim, priroda i obim njegove saradnje ostaju nepoznati, kao i tačne okolnosti pod kojima je ukinuta. U intervjuu u Gardijan, Bauman, potvrdio da je bio posvećeni komunista tokom i posle Drugog svetskog rata i nikada nije krio tajnu o tome. Priznao je, međutim, da je ulazak u vojnu obaveštajnu službu sa 19 godina bila greška iako je imao „dosadan” kancelarijski posao i ne seća se informisanja o svakome. Dok je služio u UBK, Bauman je prvo studirao sociologiju na akademiji društvenih nauka u Varšavi. Kasnije je otišao da studira filozofiju na Univerzitetu u Varšavi. Sociologija je privremeno povučena iz poljskog nastavnog plana i programa kao i njegovi učitelji u Varšavi, Stanislav Osovski i Julian Hohfeld. Bauman je dobio čin majora kada je iznenada otpušten 1953. godine, nakon što je njegov otac prišao izraelskoj ambasadi u Varšavi sa ciljem da emigrira u Izrael. Kako Bauman, nije delio cionističke tendencije svog oca i bio je zaista snažno protiv cionista, njegovo otpuštanje izazvalo je strogo, mada privremeno otuđenje od svog oca. Tokom perioda nezaposlenosti koja je usledila, magistrirao je i 1954. je postao predavač na Univerzitetu u Varšavi, gde je ostao do 1968. godine. Suočeni sa sve većim politički pritiskom i antisemitskim kampanjama koje je predvodio načelnik poljske komunističke tajne policije, Bauman se odrekao članstva u upravnom odboru poljske ujedinjene radničke partije u januaru 1968. Sa martovskim događajima 1968, anti-seministička kampanja je kulminirala u čistke i dovela najveći broj preostalog stanovništva jevrejskog porekla i mnoge intelektualce koji su pali u nemilost komunističke vlade. Bauman, koji je izgubio svoju katedru na Univerzitetu u Varšavi, je bio među njima. Pošto je morao da odustane od poljskog državljanstva da bi mu bilo dozvoljeno da napusti zemlju, prvo je otišao u Izrael da predaje na Univerzitetu u Tel Avivu, pre prihvatanja katedre za sociologiju na Univerzitetu u Lidsu, gde je povremeno, takođe, radio kao šef odeljenja. Od tada je objavljivao radove gotovo isključivo na engleskom, svom trećem jeziku, a njegov ugled je eksponencijalno porastao. I zaista, do kraja 1990-ih, Bauman je izvršio značajan uticaj na anti ili alter-globalizacijski pokret. Godine 2011. u intervjuu, u važnom poljskom nedeljniku „Politika”, Bauman je kritikovao cionizam i Izrael, rekavši da Izrael nije zainteresovan za mir i da je „iskoristio holokaust da legitimiše nesavesna dela”. On je uporedio izraelsku Zapadnu obalu sa zidovima Varšavskog geta, gde je stotine hiljada Jevreja umrlo u holokaustu. Izraelski ambasador u Varšavi, Zvi Baru, nazivao je Baumanove komentare „poluistinom” i „neosnovanom generalizacijom”. Bauman je bio oženjen za spisateljicu Janinu Levinson (umrla 29. decembra 2009. godine u Lidsu) i imao je tri kćerke, slikarku Lidiu Bauman, arhitektu Irenu Bauman i profesorku matematike Anu Sfard. Izraelski advokat za građanska prava, Majkl Sfard, je bio njegov unuk. Rad Baumanovi objavljeni radovi prostiru se na 57 knjiga i preko stotinu članaka. Većina od njih bavi se nizom zajedničkih tema, među kojima su globalizacija, modernost i postmodernizam, konzumerizam, i moral. Rani radovi Najranija Baumanova objavljivanja na engleskom jeziku je studija britanskog radničkog pokreta i njen odnos prema klasi i socijalnog raslojavanja, prvobitno objavljen u Poljskoj 1960. On je nastavio da objavljuje radove na temu klase i društvenih sukoba do ranih 1980-ih, sa svojom poslednjom knjigom na tu temu Memorije klase.[8] U svojim kasnijim knjigama se ne bavi pitanjima klase direktno, on nastavlja da se predstavlja kao socijalista i nikada nije odbacio marksizam u potpunosti. Marksistički teoretičar Antonio Gramši posebno je ostavio dubok uticaj na njega. Modernost i racionalnost U kasnim 1980-ih i ranim 1990-ih Bauman je objavio veliki broj knjiga koje su se bavile odnosom između modernosti, birokratije, racionalnosti i socijalne isključenosti. Bauman je posle Frojda, došao je da vidi evropsku modernost kao kompromis; evropsko društvo, tvrdio je, pristalo je da se odrekne nivoa slobode kako bi dobili prednost povećane individualne bezbednosti. Bauman tvrdi da modernost, gde je kasnije tvrdio njen „čvrst” oblik, je umešana u uklanjanje nepoznanica i nesigurnosti; je uključena u kontrolu nad prirodom, hijerarhijsku birokratiju, pravila i propise, kontrolu i kategorizaciju od kojih su svi pokušali da postepeno uklone lične nesigurnosti, napravila da haotični aspekti ljudskog života izgledaju dobro uređeni i poznati. Zatim, preko nekoliko knjiga, Bauman je počeo da razvija stav da takvi napori reda odluka nikada ne uspevaju da postignu željene rezultate. Kada život postane organizovan u poznate i kontrolisane kategorije, tvrdio je, uvek postoje društvene grupe koje ne mogu da se primenjuju, koje ne mogu da se odvoje i kontrolišu. U svojoj knjizi Modernizam i ambivalencija Bauman je počeo da teorijski objašnjava takve neodređene osobe uvođenjem alegorijske figure „stranca”. Oslanjanjem na sociologiju Georga Zimela i filozofiju Žaka Derida, Bauman je pričao o strancu kao o osobi koja je prisutna još kao nepoznata, društvo je neodlučivo. U Modernizam i ambivalencija Bauman je pokušao da uzme u obzir različite pristupe modernog društva prilikom usvajanja stranca. On je tvrdio da je, s jedne strane, čudno i nepoznato da u potrošačko-orijentisanoj ekonomiji je uvek primamljiva; u različitim stilovima hrane, različitim modama i u turizmu moguće je da iskuse privlačnost onoga što je nepoznato. Ipak, ova čudnost takođe ima veću negativnu stranu. Stranac, jer se njim ne može kontrolisati i ne može mu se naređivati je uvek objekat straha; on je potencijalni pljačkaš, osoba izvan granica društva je neko ko stalno preti. Najpoznatija Baumanova knjiga, Modernizam i holokaust, predstavlja obzir opasnosti i vrste strahova. Oslanjajući se na knjigu Hane Arent i Teodora Adornoa o totalitarizmu i prosvetiteljstvu, Bauman je razvio argument da holokaust ne treba smatrati samo kao događaj u jevrejskoj istoriji, niti kao regresiju od pre-modernog varvarstva. Umesto toga, on je tvrdio, da holokaust treba posmatrati kao duboko povezan sa modernošću i njenim naporima reda odluka. Procesna racionalnost, podela rada u manje zadatke, taksonomska kategorizacija različitih vrsta, i tendencija da se vide sledeća pravila kao moralno dobro su odigrali svoju ulogu u nestanku holokausta. Tvrdio je da iz tog razloga moderna društva nisu u potpunosti primili lekcije holokausta; to se generalno posmatra za korišćenje Baumanove metafore „kao slika visi na zidu”, nudeći nekoliko lekcija. U Baumanovoj analizi su Jevreji postali „stranci” par ekselans u Evropi. Konačno rešenje je zamišljeno kao ekstremni primer pokušaja od strane društva da naplati neprijatne i neodređene elemente koje postoje unutar njih. Bauman je, kao i filozof Đorđo Agamben, tvrdio da su isti procesi isključenosti koji su na radu u holokaustu mogli i do neke mere ipak doći u igru danas. Postmodernizam i konzumerizam U sredini kasnih 1990-ih, Bauman je počeo istraživanje postmodernizma i konzumerizma. On je obrazložio da se pomak desio u modernom društvu u drugoj polovini 20. veka; da je promenjen iz društva proizvođača u društvo potrošača. Prema Baumanu, ova promena je preokrenula Frojdov „moderni” kompromis, tj. od bezbednosti se odustalo kako bi se uživalo u većoj slobodi, sloboda kupovine, potrošnje i uživanja u životu. U svojim knjigama 1990. Bauman je pisao o ovoj promeni kao o pomaku od „modernosti” ka ,post-modernosti”. Od početka novog milenijuma, njegove knjige su pokušale da izbegnu konfuziju koja okružuje termin „postmodernizma” koristeći metaforu „tečnosti” modernosti. U svojim knjigama o modernoj potrošnji Bauman i dalje piše o istim neizvesnostima koju je prikazivao u svojim spisima o „tečnoj” modernosti, ali u ovim knjigama piše o strahovima koji su više rašireni i teže ih je prikovati. Zaista, oni su „tečni strahovi”, što znači strahovi oko pedofilije, na primer, koji su amorfna i nemaju lako identifikovani referent. Nagrade i priznanja Baumanu je dodeljena evropska nagrada za sociologiju i društvene nauke Amalfi 1992. i nagrada Teodora Adornoa, grada Frankfurta 1998. Nagrađen je 2010. godine, zajedno sa Alenom Turenom, nagradom za komunikacije i humanističke nauke. Univerzitet u Lidsu je pokrenuo Baumanov institut u okviru svoje škole za sociologiju i socijalne politike, u Baumanovu čast, u septembru 2010. godine. Univerzitet u Donjoj Šleziji, mala neprofitna institucija visokog obrazovanja u Poljskoj, planirala je da nagradi Baumana počasnim doktoratom u oktobru 2013. Međutim, reakcije i Baumanove pristalice tvrde da je „antisemitizam” digao veliku uzbunu protiv njega, iako je na kraju sam odbio nagradu. Zamerka Godine 2014, Piter Volš, doktorand na Univerzitetu u Kembridžu, je optužio Baumana za plagiranje nekoliko sajtova, uključujući Vikipediju, u svojoj knjizi pod naslovom Da li bogatstvo iskoristi sve nas? (2013). U svojoj knjizi Bauman je, navodno, kopirao doslovno stavove iz članaka Vikipedije o sporoj hrani i stabilnog stanja ekonomije, zajedno sa svojom bibliografijom, bez navođenja izvora, autora ili činjenica da su kopirani sa Vikipedije. On je, takođe, kopirao stav iz članka o zlatnom rukovanju, ali ovaj citat je pravilno pripisan Vikipediji. U odgovoru, Bauman je naveo da su „poslušnost” i „tehnička” pravila nepotrebna, i da on „ni jednom nije uspeo da prizna autorstvo ideja ili koncepata koje je sam rasporedio”. Detaljna kritika Valša i Dejvida Lemana, od Breda Evansa i Henrija A. Girouka, navodi: „Ova optužba protiv Baumana je zaista vredna prezira. To je reakcionarna ideološka kritika prerušena kao proslava metode i odbrane zadnjih vrata od sterilnog empirizma i kulture pozitivizma. Ovo je govor koji garantuje podatke, korelacije i performanse, dok izbegavaju suštinska pitanjima o socijalnim problemima i moći”. MG94 (N)