,,Bez nadobudnih naravoučenija, bez zamornih citata, „Dogodilo se samo od sebe” posvećeno je nemirenju sa nametnutim konceptima. Ova knjiga je izrasla iz stalnog uzbuđenja duše pred izazovima života i u neprekidnoj je potrazi za onim što je najlepše i najvrednije u nama. ,,Bez nadobudnih naravoučenija, bez zamornih citata, „Dogodilo se samo od sebe” posvećeno je nemirenju sa nametnutim konceptima. Ova knjiga je izrasla iz stalnog uzbuđenja duše pred izazovima života i u neprekidnoj je potrazi za onim što je najlepše i najvrednije u nama. ,,Bez nadobudnih naravoučenija, bez zamornih citata, „Dogodilo se samo od sebe” posvećeno je nemirenju sa nametnutim konceptima. Ova knjiga je izrasla iz stalnog uzbuđenja duše pred izazovima života i u neprekidnoj je potrazi za onim što je najlepše i najvrednije u nama. U specifičnom duhovnom kaleidoskopu vrte se sećanja, razgovori, utisci, komentari, mišljenja, osvrti, prikazi, stihovi i kratke priče. Sve to pokreću i prožimaju snažna i iskrena osećanja, koja tu i tamo stidljivo proviruju, ponegde štrče u poluironičnim opaskama, a negde se hrabro ispoljavaju i zadržavaju pravo da traju: „Hvatamo se za smeh kao za sigurnosni pojas i uokvirujemo sliku za srećan put i dugo sećanje.” To je neverovatno zanimljiv spoj; sve diše ujednačeno: sećanje na četvorogodišnju @bocvenu koja glumi da pliva, razgovor sa 82-godišnjom tetkom o radnim akcijama, društvena klima i muzika osamdestih, bombardovanje „na pragu milenijuma, usred Evrope”, ljubavni i neljubavni slučajevi, tihi odlasci s ovog sveta, knjige, biblioteke i škola, đaci i bivši đaci, maturske večeri, putovanja i iznad svega i u svemu tome ljudi, tako različiti i tako voljeni. Zar ima još dobrote, milosti, saosećanja, radoznalosti i otkrovenja? Ima. Sve što treba je da okrenemo prvi list.” Marina Barović, profesorka, književnica i pesnikinja

OČUVANA Naslov Kasandrin beleg : (iz jeresi XX veka) : roman / Čingiz Ajtmatov ; prevela s ruskog Mirjana Grbić Jedinstveni naslov Tavro Kassandrы. scc Godina 2007 Beograd : Logos, 2007 (Užice : Grafičar) 269 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Grbić, Mirjana Medenica, Vladimir, 1953- = Medenica, Vladimir, 1953- Biblioteka ǂKosmopolis (karton sa omotom) Napomene Prevod dela: Tavro Kassandrы / Čingiz Aйtmatov Tiraž 500 Str. 243-[270]: Kraj sveta / Vladimir Medenica Napomene uz tekst. Predmetne odrednice Ajtmatov, Čingiz, 1928-2008 – Romani Kasandra iz naslova ove knjige nije ona slatka, mala, crnpurasta i bucmasta cirkuska igračica iz istoimene latino-serije, što se reprizira po x-ti put u poslednjih 20 godina, na 66 kablovskih kanala koliko ih danas imamo, đavolu hvala. Jok, to je jedna još par milenijuma starija cura, tj. kćerka Trojanskog kralja Prijama, koja se taman kao u latino seriji, drznula i odbila Apolonovu ljubav (tj. sex), pa je od dotičnoga boga darivana darom da vidi budućnost… ali da joj niko ne veruje! Čingiz Ajtmatov (kirgijski: Чыңгыз Айтматов, ruski: Чинги́з Тореку́лович Айтма́тов, 12. decembar 1928 – 10. jun 2008) bio je kirgijski pisac koji je stvarao na ruskom i kirgijskom. Najpoznatija je osoba u kirgijskoj književnosti. Čingizov otac je bio Kirgiz, a majka Tatarka. Oboje su bili državni službenici u Šekeru. Godine 1937. njegov otac je optužen za „građanski nacionalizam” u Moskvi te je bio uhapšen i pogubljen 1938. Ajtmatov je živeo u vreme kada se Kirgistan pretvarao iz jedne od najudaljenijih zemalja Ruskog carstva u republiku SSSR. Studirao je u sovjetskoj školi u Šekeru, te je nakon toga radio razne poslove. Godine 1946. je počeo da studira poljoprivredu u Biškeku, ali se kasnije prebacio na književnost u Moskvi, gde je živio od 1956. do 1958. Narednih osam godina radi za novine Pravda. Na ruskom jeziku 1952. objavljuje dve publikacije „Novine dečaka Džiuja” i „Ашым”. Njegov prvi rad objavljen u Kirgistanu je bio „Ак Жаан” (Bela kiša, 1954), a poznata novela „Džamila”` (Jamila) objavljena je 1958. Dva puta je bio član žirija na Moskovskom filmskom festivalu.[2] Godine 1994. bio je član žirija na 44. Berlinskom filmskom festivalu. Ajtmatov je pretrpio zatajenje bubrega, 16. maja 2008. te je primljen u bolnicu u Nirnbergu, u Nemačkoj, gde je umro od upale pluća 10. juna 2008 u dobu od 79 godina. Nakon smrti posmrtni ostaci su preneti u Kirgistan, gde je sahranjen. Dobitnik je Austrijske državne nagrade za evropsku književnost 1993. godine. Bio je kirgistanski ambasador u Evropskoj uniji, NATO-u, Unesku i zemalja Beneluksa.

Ekehard Josef Šefel -tvrd povez, format 15 x 20,5 cm , zaštitni omot, latinica, 398 strana , -1965 GODINA ,ZAGREB -dobro ocuvana ,knjiga i omot su malo zuce boje od starosti ,omot je lepljen salotejpom na ivicama izvana i iznutra ,ojacano je Ekehard Josef Šefel EKKEHARD , Joseph Victor von Scheffel , Naprijed Zagreb 1965 , istorijski roman, pripovijest iz deseto stoleća ; Ekehard je inspirisan životom Ekeharda II, monaha u manastiru Sent Galen na prelazu iz prvog u drugi milenijum. Fon Šefel je uzeo delove o Ekehardu II iz Casus Sancti Galli , autora Ekeharda IV i romanizovao ih u pokušaju da prikaže istorijsku sliku germanskog života 1000. godine nove ere. Кnjiga počinje prizorom epske lepote, smeštenim u pejzaž koji izaziva strahopoštovanje, ogromnih jezera i krševitih planina južne Nemačke. Elegantna vojvotkinja Hadvig, razdražljiva od dosade čak i u ovom veličanstvenom pejzažu, odlučuje da poseti manastir u kome njen rođak služi kao iguman. Međutim, kada stigne, iguman joj odbija ulazak, pozivajući se na manastirsko pravilo da žene ne smeju da dodiruju prag. Hadvig i iguman ulaze u dugu raspravu o tome da li njen autoritet ili manastirska pravila imaju prednost, a mladi, zgodan, daroviti monah po imenu Ekehard šali se da se pravilo neće prekršiti ako bi neko jednostavno preneo vojvotkinju preko praga. Iguman ozbiljno razmišlja o šali, jer je iskreno uznemiren oko toga da li da dozvoli ili ne vojvotkinji, koja je njegov krvni srodnik, njegov finansijski dobrotvor, i njegov upravni autoritet, da uđe unutra. Naređuje Ekehardu da sam odnese vojvotkinju preko praga. Mladi monah je iznenađen, ali popustljiv, a na sreću, izuzetno dominantna vojvotkinja ima zao smisao za humor. Oduševljena šalom, ona dozvoljava Ekehardu da je unese unutra, a dok on to čini, oba razigrana — ali krajnje potisnuta — mlada bića gledaju se u oči i doživljavaju snažnu privlačnost koju ni jedno ni drugo sebi neće priznati, iz privrženosti svojoj uloge monaha u celibatu i udovice čiji položaj i moć zavise od njene vernosti sećanju na svog pokojnog muža. Ekehard otkriva Hadvigi da je znalac latinskog jezika, a njegova žarka strast za „paganskim“ jezikom i njegovim klasicima rasplamsava snažnu želju u intelektualnoj vojvotkinji. Dok napušta manastir da bi se vratila kući, ona odbija igumanov tradicionalni poklon dragocenog artefakta i umesto toga mu kaže da pošalje Ekeharda u njen zamak, Hohentvil, da je nauči latinskom sa tekstom Vergilijeve Eneide. Ekehard se sa punom poslušnošću potčinjava igumanovoj zapovesti. Dok je Ekehard uzbuđen što će izaći i videti svet i postati važna osoba, on ima dirljiv trenutak oklevanja dok posećuje manastirsku biblioteku kako bi izvadio primerak Eneide. Gleda oko sebe u mnoge knjige i svitke ispisane rukopisom njegovih najdražih prijatelja, od kojih su neki mrtvi, i dirnut je osećajem da se oprašta od ovih preminulih duša na konačniji način nego ikada ranije. Na putu do Hohentviela, Ekehard stvara neprijatelje i prijatelje svojim ozbiljnim, željnim i često nadmoćnim, drskim nastupom.... (levi ormaric , u hodniku)

ĐORĐE BOBIĆ TRAGANJE ZA GRADOM Izdavač - Orion art, Beograd Godina - 2012 224 strana 23 cm ISBN - 978-86-83305-65-0 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: SNEŽANA RISTIĆ - Šta sve možeš u pola veka kada si arhitekta MACURAVLADIMIR - M.I.N.E.L.: NA VREME DEKADA PRVA / 1962-1972. godine Benzinska stanica / Arh. Fakultet/1962 / Nacionalna biblioteka / Skoplje / 1962 / Muzej Pounja / Bihać/1963 / Spomen kompleks / KUBA/1963 / Krematorijum / Beograd/1964 / Centar grada / Vinkovci / 1969 / Split III / Split/1969 / Ilica / Zagreb / 1970 / Urbanizam u rukama samoupravnog socijalizma /1970 / Centar grada / Niš / 1970/ Kolumbarijum i Rozarijum / Beograd/1971 / Kijevo-Kneževac / Beograd / 1971 / DEKADA DRUGA/1972-1982. godine Centar grada / Banja Luka/1972 / O odgovornosti arhitekte / 1973 / Spomen dom / Split/1973 / Naselje,,Aerodrom` / Skoplje / 1973 / Učešće javnosti u stvaranju vrednosti životne sredine / 1973 / Centar grada / Kraljevo / 1974/ KEY 4 / Jahra Kuvajt/1975/ Centar grada / Vrnjačka Banja / 1975 / KOMUNIKACIJE/1976 / Naselje Livade / Izola / 1976 / Muzej grada / Beograd/1976/ Terazijska terasa / Beograd / 1977 / Warsaw confrontations / Varšava / 1977 / Ulica Dimitrija Tucovića / Beograd/1977 / Jugodrvo / Beograd/1977 / Izložba TRAGANJE ZA GRADOM / Beograd/1978 / Marina / Misurata/1978/ Gradska četvrt / Bor/1979 / Osnovna škola / Petrovac na moru / 1979 / Srednjoškolski centar / Budva /1979/ Splav na Adi / Beograd/1980 / Strelište / Titograd/1978 / Betanija / Sarajevo /1980 / DEKADA TREĆA / 1982 - 1992. godine La Villette / Pariz / 1982 / Radionica za popravku grada / Beograd/1982 / Novi Osjek / Osijek /1983 / Gradovi bez korena Obala Dunava / Beograd / 1984/ Čaršija / Ripanj / 1985/ Centar grada / Zenica /1985/ Most za IV Milenijum / Beograd/1985/ Kako napraviti grad/1985/107 Fasada JDP / Beograd/1985/ BORKA PAVIĆEVIĆ - Ospoljena suština Novi grad / Minsk/1986/ Gradski park i IV mesna zajednica / Lazarevac /1987/ Generalni urbanistički plan / Beograd/1987/ Rudarski fakultet / Beograd /1988 / Fontana SLAP / Beograd/1989/ Gradski blok 67 / Beograd/1989/ Vračarski plato / Beograd / 1989/ Fontana kod dvora / Beograd / 1990 / Gradski blok 2 / Beograd/1990/ Hotel Moskva / Beograd/1990/ City Passage / Beograd/1991/ Cvetni trg / Beograd/1991/ Čegar / Niš / 1991/ DEKADA ČETVRTA / 1992-2002. godine Terazijska terasa / Beograd / 1992/ Industrijska zona / Železnik / 1992/ Trgovinski centar AS / Kruševac / 1993/ Mostransgaz / Moskva /1993/ TROICA / Crno more /1995/ Hotel / Jakutsk /1996/ Škrbino polje / Sarajevo /1996/ Marina Failaka / Kuvajt/1997/ Eurosalon / Beograd/1997 / MCDonald`s / Novi Beograd/1997 / Stambena zgrada / Beograd/1997/ Sajam / Kaliningrad/1998/ Turistički kompleks / Zanzibar /1998/ Denkova bašta / Beograd/1998 / GMSI / Kijev /1999/ Marina Dorćol / Beograd/2001/ DEKADA PETA /2002-2012. godine Stambena zgrada / Beograd/2002/ IMO centar u Bloku 64 / Novi Beograd/2002/ Deram / Beograd/2002/ Svetosavski trg / Beograd / 2003 / Oaza kondominijum / Beograd/2003/ Stambeni objekat / Beograd/2004/ GTC House / Novi Beograd/2004/ Pijaca Zeleni venac / Beograd/2004/ Spomenik na Slaviji / Beograd/2004/ Privredna zona / Beograd/2005/ Žitomlin / Beograd/2007/ Radni naslov:! / Beograd / 2008 / MILETA PRODANOVIĆ - Đorđe Bobić - posmatrač iz prikrajka Bajlonijeva pijaca / Beograd/2009/ Adriatic fair / Budva/2009 / Traffic control Center/Luanda/2009/ Hotel Černomorje / Soči /2010/ Beleženje po Beogradu /2010/ MIHAJLO PANTIĆ - Čitanje grada Đorđa Bobića Centar za promociju nauke / Novi Beograd / 2010 / Traganje za gradom /2012/ `Knjiga „Traganje za gradom“ je pogled na rad Arhitekte Đorđa Bobića u proteklih pedeset godina. Izabrani projekti i tekstovi nastali u proteklih pola veka traganja (za gradom) prikazani su redosledom po godinama kako su stvarani, u izvornom obliku prvog pojavljivanja. Na stranicama knjige su zabeleženi odgovori na pitanja i teme koje su iz godine u godinu, presretale Arhitektu i cilj je da čitalac kad zaklopi poslednju stranicu dokona, bez pretenzije da taj model bude i pravilo, da Arhitektura nastaje uvek neumitno zavisna od kulturnog modela, ekonomske moći i političkog opredeljenja zajednice, pravila društvenog sistema, ideoloških uzansi, estetskih normi, zatečenog nasleđa, vrednosti prirodnog okruženja i pre svega potreba ljudi i da se van toga Arhitektura ne može ni dogoditi.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! SEDAM SMRTNIH GREHOVA Milorad Pavić Mislite li da ponajete grad u kome živite. Odgovori DA i NE,imaju potpuno istu vrednost u lavirintu proze Milorada Pavića. Zato krenite na putovanje kroz grad i kuće za koje ste mislili da ih poznajete zajedno sa prvim piscem trećeg milenijuma. Posle ove knjige ulice kojim hodate i kuće u kojima živite više nikada neće biti iste. Svojim novim pričama koje su srasle u jedan novi ciklus Pavić je podigao pravi književni spomenik i beogradskoj Savskoj padini. Pavićeva proza je ovde više od pripovedanja, ona pokazuje vrline razumevanja istorije i običajnosti, građanske kulture i njenog prekoračivanja, draž aktuelnosti i uzbudljive intrige, napetost zapleta i odabir čudesnih karaktera, razlike sudbina, smisla i svrhe ljudskog delanja i svakog truda pod kapom nebeskom, a najviše od svega snagu fantazije i strast za maštanje. Milorad Pavić (Beograd, 15. oktobar 1929 — Beograd, 30. novembar 2009) je bio srpski prozni pisac, istoričar srpske književnosti 17-19. veka, stručnjak za barok i simbolizam, prevodilac Puškina i Bajrona, nekadašnji dekan Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, profesor univerziteta. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1991. godine do smrti. Pavić je bio romansijer, pripovedač, pesnik i dramski pisac. Do danas Pavićeva dela imaju preko 80 prevoda u zasebnim knjigama na različite jezike širom sveta. Od strane stručnjaka iz Evrope, SAD i Brazila, Milorad Pavić je nominovan za Nobelovu nagradu za književnost. Bio je oženjen sa Jasminom Mihajlović, koja je pisac i književni kritičar. U periodu od 1974. do 1990. bio je profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu, redovni profesor ovog fakulteta postao je 1977. godine, a u periodu 1977-79 bio je dekan. Milorad Pavić u tašmajdanskom parku, Beograd Na početku svoje književničke i profesorske karijere, Pavić je objavio knjigu pesama „Palimpsesti“ 1967. godine, pa „Istoriju srpske književnosti baroknog doba“ 1970, zatim „Vojislav Ilić i evropsko pesništvo“ 1971. godine. Drugu knjigu pesama „Mesečev kamen“ objavljuje 1971, a prvu zbirku priča „Gvozdena zavesa“ 1973. Slede knjige priča: „Konji svetoga Marka“ (1976), „Ruski hrt“ (1979), „Nove beogradske priče“ (1981), „Duše se kupaju poslednji put“ (1982). Pavić je domaću i svetsku slavu stekao romanom „Hazarski rečnik“ koji je objavio 1984. godine. Ovaj svojevrsni leksikon u 100.000 reči kritičari i publika brzo su proglasili nezaobilaznim štivom novoga veka. Mnogi kritičari zabeležili su da je Pavić pisac čudesne imaginacije i predvodnik evropske postmoderne. U drugom romanu „Predeo slikan čajem“ (1988) autor nudi uzbudljivo delo za ljubitelje ukrštenih reči. Godine 1991. objavljuje treći roman „Unutrašnja strana vetra“, pa „Poslednju ljubav u Carigradu“ (priručnik za gatanje) 1994. Pored ovog kvarteta romana koji su ključni za sagledavanje svestranog Pavićevog stvaralaštva, pojavljuje se „Šešir od riblje kože“ (ljubavna priča) 1996, „Stakleni puž“ (priče sa Interneta) 1998, „Kutija za pisanje“ 1999, i romani „Zvezdani plašt“ (astrološki vodič za neupućene) 2000 i „Unikat“ 2004. godine. Godine 2005. objavio je komediju Svadba u kupatilu. Preminuo je u Beogradu 30. novembra 2009. od posledica infarkta. Sahranjen je u četvrtak 3. decembra u Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu. Opelo su služili episkopi šabački Lavrentije i hvostanski Atanasije. U ime Srpske akademije nauka i umetnosti od njega se pozdravnim govorom oprostio potpredsednik Nikola Tasić, a u ime Krunskog saveta i Odeljenja za jezik i književnost SANU Svetlana Velmar-Janković.[1] Prema rečima autora Časlava Đorđevića, Pavić je evropski Borhes jer u svojim delima – unoseći u njih naučno i fantastično – oblikuje prozne forme i umetničke svetove koji ne prestaju da zbunjuju i plene čitaoce svuda u svetu. Akademik Milorad Pavić bio je dobitnik više književnih nagrada, kao što su: NIN-ova nagrada za 1985; nagrada „Meša Selimović“ za 1988; nagrada Narodne biblioteke Srbije za 1988; nagrada „Borisav Stanković“ za 1992; srebrna medalja „Feliks Romulijana“ za 1992; Oktobarska nagrada grada Beograda za 1992; „Prosvetina“ nagrada za 1994; nagrada „Stefan Mitrov Ljubiša“ za 1994; „Kočićeva nagrada“ za 1994; „Vukova nagrada“ za 1996; Nagrada „Dušan Vasiljev“ 2000, „Andrićeva nagrada“ 2001. Bio je počasni doktor Sofijskog univerziteta i predsednik Srpsko–ukrajinskog društva, član Evropskog udruženja za kulturu, član Srpskog PEN centra, član Krunskog saveta.[3] Spomen ploča sa njegovim likom otkrivena je 21. februara 2011. na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.[4] Milorad Pavić je Beogradu 1992. zaveštao sve svoje rukopise, knjige, biblioteku, i to postoji kao legat u stanu u kom je živeo u Beorgadu.[5] U Narodnoj biblioteci Srbije je njegov legat prvi put predstavljen javnosti avgusta 2013. godine.

Narodna knjiga, Politika, 2006. Nova, potpuno nekorišćena, ali usled lošeg kvaliteta štampe ne izgleda tako. Sjajne priče velikog Josića Višnjića, za zabavu i pouku. Miroslav Josić Višnjić (Stapar kod Sombora, 15. decembar 1946 — Beograd, 8. septembar 2015[1]) bio je srpski književnik. Legat Miroslava Josića Višnjića deo je Gradske biblioteke `Karlo Bijelicki` u Somboru[2] a deo zaostavštine Josić Višnjića nalazi se u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”. Biografija U rodnom mestu završio je osnovnu školu, a Učiteljsku školu (Preparandiju) u Somboru.[3] Na Filološkom fakultetu u Beogradu apsolvirao je na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti (tzv. Svetska književnost).[3] Dugo je honorarno radio kao lektor, korektor i tehnički urednik u raznim izdavačkim kućama, listovima i časopisima.[3] Bio je sekretar lista „Student“, urednik časopisa `Relations`.[3] Bio je zaposlen u Srpskoj književnoj zadruzi.[4] Pokrenuo je biblioteku „Novi Albatros“.[4] Prvi je počeo privatno izdavanje knjiga (posle S. Mašića) u „Književnoj fabrici MJV i deca“.[5] Bio je predsednik PANU. Njegovi radovi prevođeni su na više jezika: poljski, francuski, engleski, nemački, mađarski, holandski, italijanski, češki, slovački, bugarski i makedonski jezik. Dve njegove knjige objavljene su na poljskom, dve na engleskom i jedna na francuskom jeziku.[6] O njegovom radu objavljeno je nekoliko stotina kritičkih radova (preko 3.000 stranica), više tematskih celina u časopisima, stotine novinskih članaka, a treba pomenuti: Doktorsku tezu Marka Nedića, Proza i poetika M. Josića Višnjića (2008), Knjiga Snežane Brajović, Stvarnosne igre (2012), Magistarski rad Sonje Kapetanov, Lirski godovi (Rane pripovetke MJV) (2010), kao i pet zbornika Proza MJV (1979), Alfa i omega (1986), Trideset godina, pola veka (1996), Venac kritičkih radova (2006) i Zlatni vek Miroslava Josića Višnjića (2006). Književnik Mihajlo Pantić ga je smatrao za jednog od najboljih stilista srpske proze od 1968. do danas. Pantić navodi da je Josić Višnjić bio na tragu Velja Petrovića i Miloša Crnjanskog, sa setnim, poetizovanim ravničarskim duhom pripovedanja.[7] Lično je bio protiv ljudskih i književnih konvencija i večito u otporu prema ustaljenom sistemu.[8] Putovao je po svetu najčešće o svom trošku u Poljsku, Francusku, Kanadu, Mađarsku, Švedsku, Holandiju, Češku, Rumuniju, Italiju, Nemačku, Grčku, Kinu.[4] Bio je oženjen Mirjanom,[4] ima troje dece (Jelena, Miroslav i Pavle) i šest unuka. Nagrade Dobitnik je velikog broja književnih nagrada među kojima su: Nagrada „Isidora Sekulić”, za knjigu Lepa Jelena, 1969. Nagrada lista „Mladost”, za roman Češka škola, 1972. NIN-ova, za knjigu Odbrana i propast Bodroga u sedam burnih godišnjih doba, 1990.[3] Borbina nagrada, , za roman Pristup u kap i seme, 1992. Nagrada „Borisav Stanković”, za roman Pristup u kap i seme, 1993. Nagrada „Stanislav Vinaver”, za roman Pristup u kap i seme, 1993. Andrićeva nagrada, za knjigu Novi godovi, 1998.[3] Nagrada „Zlatni krst kneza Lazara”, 2003. Nagrada „Todor Manojlović”, 2004. Nagrada „Račanska povelja”, 2006. Nagrada „Veljkova golubica”, 2007. Nagrada „Jovan Skerlić”, za roman Stablo Marijino, 2010. Nagrada „Svetozar Ćorović”, za knjigu pripovedaka Đurđevdan i drugi datumi, 2015. Oktobarska nagrada (Beograda i Sombora) Nagrada „Ljubiša Jocić” Dela Njegove pripovetke štampane su u tridesetak antologija i izbora u zemlji i inostranstvu. `Izabrana dela objavljena su 1995. u sedam knjiga, a u trećem milenijumu objavljena su mu Dela u pet knjiga. Sve njegove priče štampane su u jednom tomu (880 strana) pod naslovom Sabrane pripovetke (2007) Lepa Jelena, knjiga pripovedaka, (1969, 1980, 1995, 2007) Dvanaest godova, knjiga pripovedaka, (1977, 1995, 2007) Kvartet, knjiga pripovedaka, (1994, 1995, 2007) Novi godovi, knjiga pripovedaka, (1998, 2007) O dudu i grobu, knjiga pripovedaka, (2005, 2007) Priče iz trapa, knjiga pripovedaka, (2006, 2007) Đurđevdan i drugi datumi, knjiga pripovedaka, 2015) Roman o smrti Galerije, novela, (1970, 1974, 1975, 1995) Češka škola, roman, (1971, 1980, 1994, 1995) Pristup u svetlost, roman, (1975, 1980, 1983, 1993, 1995, 2002) Odbrana i propast Bodroga u sedam burnih godišnjih doba, roman, (1990, 1991, 1995, 1997, 2002) Pristup u kap i seme, roman, (1992, 1995, 1998, 2002) Svetovno trojstvo, roman, (1996, 2002) Pristup u počinak, roman, (1999, 2002) Roman bez romana, roman, (2004) Dok nas smrt ne rastavi, roman, (2004) Stablo Marijino, roman, (2008) Baron iz šaraga, roman, (2013) TBC (2002) Moje burne godine (1993, 1995, 2005) Đerdan od divana (2005) Osim sveta, pesme za decu, (1978) U drugom krugu, knjiga tekstova, (1995) Pisma srpskim piscima, knjiga tekstova, (2007) Margina, knjiga tekstova, (2010) Miloš, Crnjanski, knjiga tekstova, (2013) Dok srce kuca, knjiga tekstova, (2015) Ratna pošta, prepiska iz vremena bombardovanja (2002; drugo izdanje 2009, sa komentarima) Spomen-broj lista „Golub“, izbor za reprint, (1977) Rečima po platnu sveta, knjiga o slikaru Petru Konjoviću (1978, 1998) Optužujem, knjiga o rušenju 713 grobova u rodnom selu, (2009, sa 100 fotografija) Pisac protiv Agencije, polemička knjiga (1997) Sudanija, polemička knjiga (2002) Azbučnik prideva u srpskoj prozi 20. veka, izbor iz srpske književnosti (1991, 1995, 2007) Antologiju srpskih pripovedača 19. i 20. veka, izbor iz srpske književnosti (1999) i drugo. ZAVEŠTANjE, pesme + BIBLIOGRAFIJA MJV (oktobar 2010) CD dela MJV u 50 numerisanih primeraka (2013) Pripovetke, romani, pesme, zapisi, prevodi, tv-film Pogledaj me, nevernice, radio drame, tumačenja, album i arhiva Najlepše pripovetke M. Josića Višnjića, u izboru i sa predgovorom Milosava Tešića (2002) Češalj, monodrama Radio Beograd emitovao je njegove drame Služba oca Radoslava (1971, režija Darko Tatić) i Odbrana i propast Bodroga (1991, režija Boda Marković) Televizija Beograd više puta prikazala je njegov TV film Pogledaj me, nevernice (1974, režija Srđan Karanović)

MARKO Ž. RAKOČEVIĆ VELIMIR J. RAJIĆ Izdavač - Štamparija Dojkovića i Petrovačkog, Veliki Bečkerek Godina - 1926 42 strana 19 cm Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja `Velimir Rajić, rođen je 20. januara 1879. godine u Aleksincu. — Ah, moje pesme! rekao je. Nema veše ni daha ni pogleda. Umro je 9. oktobra ili 21. oktobra po julijanskom kalendaru 1915. godine u Gornjem Milanovcu u kući svoje strine Jelke Rajić. S bolešću je drugovao od najranijeg detinjstva, a bolest je bila teška, neizlečiva. Senka smrti stalno je zaklanjala svetlost pesnikovih životnih radosti. Bleda lica i tužnih očiju, ličio je na sveca koji je sišao sa ikone nekog drevnog manastira. Oni koji su napisali nekoliko toplih stranica o njemu kažu, da je savlađivao težinu i žestinu bola i da je nosio čistotu čoveka koja se retko sretala u vreme velikih i košmarnih političkih i ljudskih borbi. `U pravom smislu on je bio kulturan i otmen. Bio je blag i tolerantan. Neprijatelja nije imao sem svoje svirepe bolesti. Imao je više spreme i znanja nego što je hteo pokazati`, pisao je Jaša Prodanović 1923. godine. Pesme Velimira Rajića su pesme bola preobražene uvek u ritmove beznađa, u privlačne i zvučne talase snova koji nikada nisu prozračni i topli jer se završavaju buđenjem i neodoljivom epileptičnom javom. Bolest i bol u Rajićevoj poeziji su prirodna poetska osećanja, jedna vizija. Poetska čistota Rajićeve poezije uzbuđuje pitanjima i definicijom smrti koja kao stalna senka lebdi u svakoj reči. Ta stalna bliskost osećanja smrti čini Rajićeve stihove treperavim i čistim. Rajićevi stihovi su i jedna tužaljka za ženom, za nedosanjanim i nedostižnim ljubavima, vezama i strastima. Kao student na filozofskom fakultetu, kao već dobar poznavalac francuskog i ruskog jezika, prevodi u `ZVEZDI` Janka Veselinovića gde upoznaje njegovu ćerku Persidu – Pepu. Napisao je pesmu: U prvi sumrak letnje noći jedne, ali to je susret, jedne ljubavne pesme, pejsaž mladog borja na Kalemegdanu i bol realni koji mu ne da ni koraka napred. Kasnije je napisao pesmu — Jednoj maloj gospođici i to za vreme kratke posete Vlade Stanimirovića i Rajića, u kući njegove drugarice Mage Magazinović. Maga je imala neobičnu bluzu te Stanimirović napisa pesmu: Oda šarenoj bluzi, a Rajić bez ijedne greške i popravke napisa pesmu: ŽELJA Haj, da mi je, milo drago moje samo jednom da otvorim tebi širom srce ojađeno svoje, ništa drugo poželeo ne bi! Ništa ne bih ja želeo druge, do da glavu spustim ti na krilo, i da plačem dugo, vrlo dugo čini mi se, lakše bi mi bilo. Zaljubljuje se u Kosaru Babić i njegove meditavije o bolesti i smrti nestaju kad na nju misli. Družili su se, šetali, ali je to postalo nešto više od prijateljstva. Ona nije bila ravnodušna. Plamičak ljubavi leluja i u njenom srcu, ali naslućuje njegovu bolest. Udaje se za profesora Glišu Elezovića. Velimir je zapisao u svom dnevniku: `…Jutros je odigran svršetak tragedije moje ljubavi. Ona se jutros, na jutrenju, venčala, naravno, s drugim. Po svršenom obredu, i ja sam prišao i čestitao… Ona mi je lepo zahvalila. A možda ona i ne sluti da je njeno venčanje bilo opelo mojoj ljubavi`. Svetački ispijenu gordost i otmenost mladog čoveka koji voli, a koji se boji i svoje ljubavi i svoga tela, tamnim glasom mladosti, potresno opisuje svoja osećanja u pesmi: Na dan tvog venčanja, možda jedinoj koja ga je nadživela. Najlepša ljubav, najveća pesnička inspiracija Velimira Rajića bila je završena, a pesma štampana posle dve godine u Srpskom književnom glasniku. Imao je susrete još sa nekim ženama šetajući senovitim stazama Kalemegdana pa je sve to pretakao u pesme. Sonati: Jedna intimna istorija, Želja i druge. Pesma Moj san, skriva je jer je u njoj žudnja za toplinom domaćeg ognjišta i dece: MOJ SAN Ja snivam, budan, malo, tiho mesto tu mala kuća, mala — ali moja, u travi, sniska, starinskoga kroja rumenog sunca zrak poslednji nesto života drevnog dah poslednji presto… na travi, posle umora i znoja, ja sedim, srećan; pokraj mene moja malena draga, a međ nama mesto gde naše dete skakuće i cupka, čas tatu svoga za brkove čupa čas sečnu travu; bere mami cveće Al` tad, glas jedan, kao prasak groma u svesti jekne: `to je slika doma što nikad, nikad, nikad biti neće`. Posle završetka filozofskog fakulteta u Beogradu, postavljen je Velimir Rajić za suplenta u Drugoj beogradskoj gimnaziji, školi koju je i sam pohađao. Zbog bolesti ostavlja školsku katedru. Zamenjuje je stolom u administraciji Ministarstva prosvete. Ni tu ne ostaje dugo. Prelazi u Narodnu biblioteku. 1935. godine Živko Milićević u predgovoru zajedničkoj knjizi Velimira Rajića i Stevana Lukovića daje ovaj portret: `…Velimir Rajić je u svom kutu, u tišini biblioteke koju bi narušavalo samo prevrtanje listova, podsećao i ličio na kakvu zalutalu senku: toliko je bilo nečeg tihog i u njegovoj reči i u njegovom pokretu`. Dečački bespomoćan, u tihom očajanju, razgovarao je sa bogom, jedinim društvom i utehom. Bez bogotražiteljstva i mistike, videći sebe u ogledalu smrti, Rajić je u Bogu našao svoj dijalog, svoju bezutešnu utehu. U jednoj od najboljih pesama Basna o životu, jednostavnom simbolikom objašnjava zarobljenost tela i izvesnost smrti: I utka Gospod u suton i mreže od lastavice lake ljute jade i kada tkivo, po svršetku leže, on sreza život i meni ga dade. U telu mome živi strašni pauk što siše mozak, srž i krvcu svežu; u duši — suton, i u njemu jauk: — to pišti lasta, sputana u mrežu… Kad se naišli ratovi, unuk Tanaska Rajića, junaka drugog srpskog ustanka, Velimir nije mogao da miruje među knjigama pa je 1913. i 1914. tražio da ide na ratište, smatrajući da kao Srbin ima pravo da se lično žrtvuje za slobodu svoje zemlje. Vojne lekarske komisije su ga odbile. Odbile su ga i kada je buknuo prvi svetski rat. Velimir Rajić perom kuje svoje rodoljublje. Uređuje Ratne zapise. Među poslednjima napušta Beograd kada je prestonica preseljena za Niš. Praotački i krvno vezan za svoju zemlju očajava što ne može da bude na samom ratištu, u prvim redovima. Ali sa Aleksom Šantićem, Milosavom Jelićem, Dis-om, i Stanimirovićem piše stihove bola, junaštva i nade koji zvone vizijom, istorijskom i aktuelnom za vreme početka srpske epopeje. Pre besmislenog i bespomoćnog plesa smrti, u noćima tifusnog, grozničavog povlačenja 1915. godine, pomiren sa demonom smrti, sa njegovom egzekucijom, pesnik umire u Gornjem Milanovcu i boreći se poslednjim rečima pokazuje skromno i skrovito mesto, gde je ostavio poslednje rukopise: Ah, moje pesme! Više nema ni daha ni pogleda. Umro je u trideset i šestoj godini, 21. oktobra 1915. godine po julijanskom kalendaru. Uoči toga dana, na kraju milenijuma, književni klub koji nosi ime pesnika Velimira Rajića rođenog u Aleksincu, održao je omaž posvećujući mu trenutke nezaborava, zajedno sa građanima ovoga grada.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Milorad Pavić Predeo slikan čajem Tvrdi povez sa zaštitnim omotom Милорад Павић (Београд, 15. октобар 1929 — Београд, 30. новембар 2009) био је српски књижевник, преводилац, историчар књижевности, универзитетски професор и академик. Павић је био прозни писац, песник, драмски писац, историчар српске књижевности 17−19. века, стручњак за барок и симболизам, преводилац Пушкина и Бајрона, некадашњи декан Филозофског факултета у Новом Саду, професор универзитета и академик САНУ. Његова дела преведена су на већину светских језика. Живот и дело До данас Павићева дела имају преко 80 превода у засебним књигама на различите језике широм света. Од стране стручњака из Европе, САД и Бразила, Милорад Павић је номинован за Нобелову награду за књижевност. Био је ожењен Бранком Павић Баста, историчарком уметности, од 1957. до 1992, са којом је добио сина Ивана и ћерку Јелену. Од ћерке Јелене има унуку Теодору. Од 1992. је био у браку са Јасмином Михајловић, која је писац и књижевни критичар. У периоду од 1974. до 1990. био је професор Филозофског факултета Универзитета у Новом Саду, редовни професор овог факултета постао је 1977. године, а у периоду 1977-79 био је декан. Споменик Милораду Павићу у ташмајданском парку, Београд На почетку своје књижевничке и професорске каријере, Павић је објавио књигу песама „Палимпсести“ 1967. године, па „Историју српске књижевности барокног доба“ 1970, затим „Војислав Илић и европско песништво“ 1971. године. Другу књигу песама „Месечев камен“ објављује 1971, а прву збирку прича „Гвоздена завеса“ 1973. Следе књиге прича: „Коњи светога Марка“ (1976), „Руски хрт“ (1979), „Нове београдске приче“ (1981), „Душе се купају последњи пут“ (1982). Павић је домаћу и светску славу стекао романом „Хазарски речник“ који је објавио 1984. године. Овај својеврсни лексикон у 100.000 речи критичари и публика брзо су прогласили незаобилазним штивом новога века. Многи критичари забележили су да је Павић писац чудесне имагинације и предводник европске постмодерне. У другом роману „Предео сликан чајем“ (1988) аутор нуди узбудљиво дело за љубитеље укрштених речи. Године 1991. објављује трећи роман „Унутрашња страна ветра“, па „Последњу љубав у Цариграду“ (приручник за гатање) 1994. Поред овог квартета романа који су кључни за сагледавање свестраног Павићевог стваралаштва, појављује се „Шешир од рибље коже“ (љубавна прича) 1996, „Стаклени пуж“ (приче са Интернета) 1998, „Кутија за писање“ 1999, и романи „Звездани плашт“ (астролошки водич за неупућене) 2000 и „Уникат“ 2004. године. Године 2005. објавио је комедију Свадба у купатилу. Преминуо је у Београду 30. новембра 2009. од последица инфаркта. Сахрањен је у четвртак 3. децембра у Алеји великана на Новом гробљу у Београду. Опело су служили епископи шабачки Лаврентије и хвостански Атанасије. У име Српске академије наука и уметности од њега се поздравним говором опростио потпредседник Никола Тасић, а у име Крунског савета и Одељења за језик и књижевност САНУ Светлана Велмар-Јанковић.[1] Према речима аутора Часлава Ђорђевића, Павић је европски Борхес јер у својим делима – уносећи у њих научно и фантастично – обликује прозне форме и уметничке светове који не престају да збуњују и плене читаоце свуда у свету.[2] Милорад Павић је Београду 1992. завештао све своје рукописе, књиге, библиотеку, и то постоји као легат у стану у ком је живео у Београду.[3] У Народној библиотеци Србије је његов легат први пут представљен јавности августа 2013. године.[4] Спомен плоча са његовим ликом откривена је 21. фебруара 2011. на Филозофском факултету у Новом Саду.[5] Награде и признања Академик Милорад Павић био је добитник више књижевних награда: Награда „Ђорђе Јовановић”, за књигу Историја књижевности барокног доба, 1971. НИН-ова награда, за роман Хазарски речник, 1985. Награда „Меша Селимовић”, за роман Предео сликан чајем, 1988. Награда АВНОЈ-а, 1989. Седмојулска награда, 1989. Награда Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу године, за роман Предео сликан чајем, 1990. Октобарска награда Града Београда, за целокупан књижени опус, 1992. Награда „Борисав Станковић”, за роман Унутрашња страна ветра, 1992. Награда „Златни беочуг”, за животно дело, 1992. Награда „Стефан Митров Љубиша”, 1994. Кочићева награда, 1994. Просветина награда, за роман Последња љубав у Цариграду, 1994. Награда „Лаза Костић”, за роман Последња љубав у Цариграду, 1995. Награда „Феликс Ромулијана”, 1995. Изузетна Вукова награда, 1996. Награда Задужбине Јакова Игњатовића, за животно дело, 1997. Награда „Рачанска повеља”, за укупно стваралаштво, 1997. Награда „Деретина књига године”, за роман Звездани плашт, 1998. Награда „Нушићев штап”, за целокупно стваралаштво, 1999. Награда „Душан Васиљев”, за приповедачки опус, 2000. Андрићева награда, за циклус приповедака Приче са савске падине, 2001. Награда „Беловодска розета”, 2004. Високо признање „Достојевски”, 2004. Награда „Кочићева књига” Задужбине „Петар Кочић”, 2007. Почасни доктор Софијског универзитета Председник Српско–украјинског друштва Члан Европског удружења за културу, члан Српског ПЕН центра, члан Крунског савета.[6] Посвета (и потпис) Павића песнику Миодрагу Павловићу, део колекције Адлигата Дела Палимпсести, песме, Београд 1967, 63 стр. Историја српске књижевности барокног доба, научна студија, Београд 1970, 527 стр. Месечев камен, песме, Београд 1971, 118 стр. Војислав Илић и европско песништво, Нови Сад 1971, 367 стр. Гаврил Стефановић Венцловић, научна студија, Београд 1972, 326 стр. Војислав Илић, његово време и дело, научна студија, Београд 1972, 346 стр. Гвоздена завеса, приче, Нови Сад 1973, 222 стр. Језичко памћење и песнички облик, огледи, Нови Сад 1976, 429 стр. Коњи светога Марка, приче, Београд 1976, 159 стр. Историја српске књижевности класицизма и предромантизма`, научна студија, Београд 1979, 572 стр. Руски хрт, приче, Београд 1979, 215 стр. Нове београдске приче, Београд 1981, 360 стр. Душе се купају последњи пут, Нови Сад 1982, 145 стр. Рађање нове српске књижевности, научна студија, Београд 1983, 631 стр. Хазарски речник. Роман-лексикон у 100.000 речи, Београд 1984, 242 стр. Историја, сталеж и стил, огледи, Нови Сад 1985, 281 стр. Предео сликан чајем. Роман за љубитеље укрштених речи, Београд, 1988, 375 (525) стр. Изврнута рукавица, приче, Нови Сад 1989, 180 стр. Кратка историја Београда / A Short History of Belgrade, Београд 1990, 68 стр. Унутрашња страна ветра или роман о Хери и Леандру, Београд 1991, 115+98 стр. Историја српске књижевности 2, 3, 4. (Барок, Класицизам, Предромантизам), научна студија, Београд, 1991, 225 + 181 + 181 стр. Заувек и дан више, позоришни јеловник, драма, Београд 1993, 134 стр. Последња љубав у Цариграду. Приручник за гатање, Београд 1994, 195 стр. Шешир од рибље коже. Љубавна прича, Београд 1996, 80 стр. Стаклени пуж. Приче са Интернета, Београд, 1998, 154 + 12 стр. Милорад Павић, Јасмина Михајловић. Две которске приче, Београд, „Дерета“, 1998, 52 + 71 стр. Глинена армија, Београд, „Интерпрес“, 1999. (Библиографско издање) Кутија за писање, Београд, „Дерета“, 1999, 171 стр. Звездани плашт. Астролошки водич за неупућене, Београд, „Дерета“, 2000, 186 стр. Страшне љубавне приче, изабране и нове. „Плато“, Београд, 2001, 215 стр. Врата сна и друге приче. „Дерета“, Београд, 2002, 196 стр. Прича о трави и друге приче. „Дерета“, Београд, 2002, 187 стр. Девет киша и друге приче. „Дерета“, Београд, 2002, 202 стр. Царски рез и друге приче. „Дерета“, Београд, 2002, 266 стр. Седам смртних грехова. „Плато“, Београд, 2002, 173 стр. Две интерактивне драме – Кревет за троје, Стаклени пуж. „Дерета“, Београд, 2002, 150 стр. Две лепезе из Галате – Стаклени пуж и друге приче. „Дерета“, Београд, 2003, 167 стр. Невидљиво огледало – Шарени хлеб (роман за децу и остале). „Дерета“, Београд, 2003, 84 + 70 стр. Уникат. „Дерета“, Београд, 2004, 170 стр. Плава свеска. „Дерета“, Београд, 2004, 118 стр. Интерактивне драме: Заувек и дан више; Кревет за троје; Стаклени пуж. „Дерета“, Београд, 2004, 274 стр. Јасмина Михајловић, Милорад Павић – Љубавни роман у две приче. „Чигоја“, Београд, 2004, 63 стр. Прича која је убила Емилију Кнор. (на српском и енглеском) „Дерета“, Београд, 2005, 44 + 50 стр. Роман као држава и други огледи. „Плато“, Београд, 2005, 176 стр. Свадба у купатилу – Весела игра у седам слика. „Дерета“, Београд, 2005, 104 стр. Друго тело. „Дерета“, Београд, 2006, 310 стр. Позориште од хартије, приче. Завод за уџбенике, Београд, 2007, 240 стр. Друго тело (ново допуњено издање романа). „Euro Giunti“, Београд, 2008, 292 стр. Све приче. Завод за уџбенике, Београд, 2008, 450 стр. Вештачки младеж. Три кратка нелинеарна романа о љубави. Матица српска, Нови Сад, 2009, 157 стр. Преводи Александар Пушкин Полтава (препев спева Милорад Павић – „Младост“, Београд 1949) Александар Пушкин Полтава (препевао Милорад Павић – Београд, „Ново Покољење“,1952) У. Сананг: „Чичкови пупољци“ (НИН, 9. 1. 1995) Зеги: „Песме Делте“ (НИН, 9. 1. 1995) Мун Бим: „Месечина на Менделејском дворцу“ (НИН, 12. 6. 1995) Леон Дамас: „Ивице, Сећања“ (НИН, 2. 10. 1995) Бријер Жан: „Када смо се растали“ (НИН, 30. 10. 1995) Паул Нигер: „Месец“ (НИН, 30. 10. 1955, V, бр. 252.) Александар Пушкин: Евгеније Оњегин (препев и предговор) Александар Пушкин: Евгеније Оњегин Александар Пушкин Село и друге песме Александар Пушкин Драме, поеме, песме Џорџ Гордон Бајрон: Изабрана дела: - Драмске поеме, спевови и песме Александар Пушкин Борис Годунов, мале трагедије, бајке – коаутор Чарлс Симић: „Пиле без главе“ Александар Пушкин „Песма о Црном Ђорђу“ (одломак) Џорџ Гордон Бајрон: „Манфред“ (одломак) Адаптације Павићевих дела Филм и телевизија Црвена краљица (играни ТВ филм), режија Мирослав Међимурец, Србија, 1981. Византијско плаво (играни филм), режија Драган Маринковић, Србија, 1993. Vendedor de sueños futuros. Milorad Pavic (кратки, анимација), Марибел Мартинез Галиндо (Maribel Martinez Galindo), Мексико, 2008. Стеклянная лампа (играни филм), режија Николај Чепуришкин (Николай Чепурышкин), Русија, 2009. Стрип Трећи аргумент, сценариста Зоран Стефановић, цртач Зоран Туцић, „Бата“ — „Орбис“, Београд-Лимасол, 1995; серијализован и у Heavy Metal Magazine, Њујорк, 1998-2000. Музика „Prinsesse Atehs forsvundne digte“, камерно дело данског композитора Могенса Кристенсена (Mogens Christensen), 1991, 8′, по Хазарском речнику „Fortællingen om Adam Ruhani“ / „The tale of Adam Ruhani“, камерно дело М. Кристенсена, 1992, 11′, исто „De khazariske spejle“, соло композиција М. Кристенсена 1991-1993, 14′, исто „Ай, волна“ - песма руске групе „Мељница“ („Мельница“) је адаптација Павићеве приче „Дуга ноћна пловидба“. Музика О. Лишина и Наталија О`Шеј (Хелависа), речи Н. О`Шеј. Албум Зов крови, 2006. „Молитва Рачана“, духовни концерт за мешовити хор и гудаче Светислава Божића, на стихове Гаврила Стефановића Венцловића и Милорада Павића. Премијерно извођено 2006. године у Санкт Петербургу, Русија, са оркестром и хором Капеле „Глинка“ и диригентом Владиславом Чернушенком. Књиге о Павићу Михајловић, Јасмина. Прилог за библиографију Милорада Павића, Београд, Просвета, 1991. pp. 231-305. Lefebvre, François. Lectures du Dictionnaire Khazar de Milorad Pavic Кратка историја једне књиге; избор написа о роману лексикону у 100.000 реци „Хазарски речник“ од Милорада Павића Делић, Јован. Хазарска призма. Тумачење прозе Милорада Павића, Београд – Просвета, Досије; Титоград – Октоих Leitner, Andreas. Milorad Pavics roman `Das Chasarische Wörterbuch`. Михајловић, Јасмина. Прича о души и телу. Слојеви и значења у прози Милорада Павића, Београд, Просвета, 1992, 191 стр. Михајловић, Јасмина. Биографија и библиографија Милорада Павића, Београд, Г Homann, Binja. Phantastik und Realität zu den schriftlichen Quellen in Milorad Pavics Савремена српска проза 5: Павић и постмодерна, Трстеник, 1993 (1994″). (Миодраг Радовић, Зоран Глушчевић...) Ehrlich, Edeltraude. Das historische und das fiktive im „Chasarischen Wörterbuch“ von Milorad Pavic, Klagenfurt, D Михајловић, Јасмина. Био-библиографија Милорада Павића, (засебно и као део књиге Анахорет у Њујорку у оквиру Сабраних дела) Пијановић, Петар, Павић, Београд, „Филип Вишњић“, 1998, 407 стр. Васић, Смиљка, Полазне основе новије српске прозе. Књ. 2. Хазарски речник Милорада Павића – фреквенцијски речник Бабић, Сава, Милорад Павић мора причати приче, Београд, „Stylos“, 2000, 191 стр. Поповић, Радован, Први писац трећег миленија: Животопис Милорада Павића, Београд, Дерета, 2002, 233 стр. Књиге разговора Милош Јевтић. Разговори са Павићем, Београд, „Научна књига“, 1990, 128 стр. Ана Шомло. Хазари, или обнова византијског романа: Разговори са Милорадом Павићем, Београд, БИГЗ, „Народна књига“, 1990, 189 стр. Лалас Танасис. Милорад Павић, Солун, 1997, 1-30 стр. Референце D. Bt. - B. Đ (19. 10. 2011). „Милорад Павић сахрањен у Алеји великана („Вечерње новости“, 3. децембар 2009.)”. Novosti.rs. Приступљено 26. 12. 2011.[мртва веза] Књижевност и српски језик, приручник за ученике четвртог разреда гимназије и средњих стручних школа, Часлав Ђорђевић, мр Предраг Лучић, Нови Сад, 2009. год. Легат Милорада Павића још у илегали („Вечерње новости“, 18. новембар 2013) Павићеви рукописи у Народној библиотеци Србије („Вечерње новости“, 29. август 2013) Бета (21. 2. 2011). „Павићу откривена спомен-плоча на Филозофском факултету („Политика“, 21. фебруар 2011)”. Politika.rs. Приступљено 26. 12. 2011. „Краљевска породица Србије”. http://www.royalfamily.org. Приступљено 1. 7. 2018. Спољашње везе P vip.svg Портал Биографија P literature.svg Портал Књижевност P sci-fi.png Портал Фантастика Милорад Павић на Викимедијиној остави. Званична страна Милорад Павић на сајту IMDb (језик: енглески) Павићева библиотека на пројекту Растко Биографија на сајту САНУ Споменик Павићу у Москви An interview with Milorad Pavić (en) Преминуо академик Милорад Павић („Политика“, 30. новембар 2009) Први писац новог миленијума („Вечерње новости“, 30. новембар 2009) Милорад Павић писац империјалне маште („Политика“, 3. децембар 2009) Опроштај песмама („Вечерње новости“, 7. децембар 2009)[мртва веза] Споменик Милораду Павићу („Вечерње новости“, 22. мај 2011) Милорад Павић - цитати Милорад Павић - тема броја, приступљено 15. октобра 2016.

Milorad Pavić Predeo slikan čajem Tvrdi povez sa zaštitnim omotom Милорад Павић (Београд, 15. октобар 1929 — Београд, 30. новембар 2009) био је српски књижевник, преводилац, историчар књижевности, универзитетски професор и академик. Павић је био прозни писац, песник, драмски писац, историчар српске књижевности 17−19. века, стручњак за барок и симболизам, преводилац Пушкина и Бајрона, некадашњи декан Филозофског факултета у Новом Саду, професор универзитета и академик САНУ. Његова дела преведена су на већину светских језика. Живот и дело До данас Павићева дела имају преко 80 превода у засебним књигама на различите језике широм света. Од стране стручњака из Европе, САД и Бразила, Милорад Павић је номинован за Нобелову награду за књижевност. Био је ожењен Бранком Павић Баста, историчарком уметности, од 1957. до 1992, са којом је добио сина Ивана и ћерку Јелену. Од ћерке Јелене има унуку Теодору. Од 1992. је био у браку са Јасмином Михајловић, која је писац и књижевни критичар. У периоду од 1974. до 1990. био је професор Филозофског факултета Универзитета у Новом Саду, редовни професор овог факултета постао је 1977. године, а у периоду 1977-79 био је декан. Споменик Милораду Павићу у ташмајданском парку, Београд На почетку своје књижевничке и професорске каријере, Павић је објавио књигу песама „Палимпсести“ 1967. године, па „Историју српске књижевности барокног доба“ 1970, затим „Војислав Илић и европско песништво“ 1971. године. Другу књигу песама „Месечев камен“ објављује 1971, а прву збирку прича „Гвоздена завеса“ 1973. Следе књиге прича: „Коњи светога Марка“ (1976), „Руски хрт“ (1979), „Нове београдске приче“ (1981), „Душе се купају последњи пут“ (1982). Павић је домаћу и светску славу стекао романом „Хазарски речник“ који је објавио 1984. године. Овај својеврсни лексикон у 100.000 речи критичари и публика брзо су прогласили незаобилазним штивом новога века. Многи критичари забележили су да је Павић писац чудесне имагинације и предводник европске постмодерне. У другом роману „Предео сликан чајем“ (1988) аутор нуди узбудљиво дело за љубитеље укрштених речи. Године 1991. објављује трећи роман „Унутрашња страна ветра“, па „Последњу љубав у Цариграду“ (приручник за гатање) 1994. Поред овог квартета романа који су кључни за сагледавање свестраног Павићевог стваралаштва, појављује се „Шешир од рибље коже“ (љубавна прича) 1996, „Стаклени пуж“ (приче са Интернета) 1998, „Кутија за писање“ 1999, и романи „Звездани плашт“ (астролошки водич за неупућене) 2000 и „Уникат“ 2004. године. Године 2005. објавио је комедију Свадба у купатилу. Преминуо је у Београду 30. новембра 2009. од последица инфаркта. Сахрањен је у четвртак 3. децембра у Алеји великана на Новом гробљу у Београду. Опело су служили епископи шабачки Лаврентије и хвостански Атанасије. У име Српске академије наука и уметности од њега се поздравним говором опростио потпредседник Никола Тасић, а у име Крунског савета и Одељења за језик и књижевност САНУ Светлана Велмар-Јанковић.[1] Према речима аутора Часлава Ђорђевића, Павић је европски Борхес јер у својим делима – уносећи у њих научно и фантастично – обликује прозне форме и уметничке светове који не престају да збуњују и плене читаоце свуда у свету.[2] Милорад Павић је Београду 1992. завештао све своје рукописе, књиге, библиотеку, и то постоји као легат у стану у ком је живео у Београду.[3] У Народној библиотеци Србије је његов легат први пут представљен јавности августа 2013. године.[4] Спомен плоча са његовим ликом откривена је 21. фебруара 2011. на Филозофском факултету у Новом Саду.[5] Награде и признања Академик Милорад Павић био је добитник више књижевних награда: Награда „Ђорђе Јовановић”, за књигу Историја књижевности барокног доба, 1971. НИН-ова награда, за роман Хазарски речник, 1985. Награда „Меша Селимовић”, за роман Предео сликан чајем, 1988. Награда АВНОЈ-а, 1989. Седмојулска награда, 1989. Награда Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу године, за роман Предео сликан чајем, 1990. Октобарска награда Града Београда, за целокупан књижени опус, 1992. Награда „Борисав Станковић”, за роман Унутрашња страна ветра, 1992. Награда „Златни беочуг”, за животно дело, 1992. Награда „Стефан Митров Љубиша”, 1994. Кочићева награда, 1994. Просветина награда, за роман Последња љубав у Цариграду, 1994. Награда „Лаза Костић”, за роман Последња љубав у Цариграду, 1995. Награда „Феликс Ромулијана”, 1995. Изузетна Вукова награда, 1996. Награда Задужбине Јакова Игњатовића, за животно дело, 1997. Награда „Рачанска повеља”, за укупно стваралаштво, 1997. Награда „Деретина књига године”, за роман Звездани плашт, 1998. Награда „Нушићев штап”, за целокупно стваралаштво, 1999. Награда „Душан Васиљев”, за приповедачки опус, 2000. Андрићева награда, за циклус приповедака Приче са савске падине, 2001. Награда „Беловодска розета”, 2004. Високо признање „Достојевски”, 2004. Награда „Кочићева књига” Задужбине „Петар Кочић”, 2007. Почасни доктор Софијског универзитета Председник Српско–украјинског друштва Члан Европског удружења за културу, члан Српског ПЕН центра, члан Крунског савета.[6] Посвета (и потпис) Павића песнику Миодрагу Павловићу, део колекције Адлигата Дела Палимпсести, песме, Београд 1967, 63 стр. Историја српске књижевности барокног доба, научна студија, Београд 1970, 527 стр. Месечев камен, песме, Београд 1971, 118 стр. Војислав Илић и европско песништво, Нови Сад 1971, 367 стр. Гаврил Стефановић Венцловић, научна студија, Београд 1972, 326 стр. Војислав Илић, његово време и дело, научна студија, Београд 1972, 346 стр. Гвоздена завеса, приче, Нови Сад 1973, 222 стр. Језичко памћење и песнички облик, огледи, Нови Сад 1976, 429 стр. Коњи светога Марка, приче, Београд 1976, 159 стр. Историја српске књижевности класицизма и предромантизма`, научна студија, Београд 1979, 572 стр. Руски хрт, приче, Београд 1979, 215 стр. Нове београдске приче, Београд 1981, 360 стр. Душе се купају последњи пут, Нови Сад 1982, 145 стр. Рађање нове српске књижевности, научна студија, Београд 1983, 631 стр. Хазарски речник. Роман-лексикон у 100.000 речи, Београд 1984, 242 стр. Историја, сталеж и стил, огледи, Нови Сад 1985, 281 стр. Предео сликан чајем. Роман за љубитеље укрштених речи, Београд, 1988, 375 (525) стр. Изврнута рукавица, приче, Нови Сад 1989, 180 стр. Кратка историја Београда / A Short History of Belgrade, Београд 1990, 68 стр. Унутрашња страна ветра или роман о Хери и Леандру, Београд 1991, 115+98 стр. Историја српске књижевности 2, 3, 4. (Барок, Класицизам, Предромантизам), научна студија, Београд, 1991, 225 + 181 + 181 стр. Заувек и дан више, позоришни јеловник, драма, Београд 1993, 134 стр. Последња љубав у Цариграду. Приручник за гатање, Београд 1994, 195 стр. Шешир од рибље коже. Љубавна прича, Београд 1996, 80 стр. Стаклени пуж. Приче са Интернета, Београд, 1998, 154 + 12 стр. Милорад Павић, Јасмина Михајловић. Две которске приче, Београд, „Дерета“, 1998, 52 + 71 стр. Глинена армија, Београд, „Интерпрес“, 1999. (Библиографско издање) Кутија за писање, Београд, „Дерета“, 1999, 171 стр. Звездани плашт. Астролошки водич за неупућене, Београд, „Дерета“, 2000, 186 стр. Страшне љубавне приче, изабране и нове. „Плато“, Београд, 2001, 215 стр. Врата сна и друге приче. „Дерета“, Београд, 2002, 196 стр. Прича о трави и друге приче. „Дерета“, Београд, 2002, 187 стр. Девет киша и друге приче. „Дерета“, Београд, 2002, 202 стр. Царски рез и друге приче. „Дерета“, Београд, 2002, 266 стр. Седам смртних грехова. „Плато“, Београд, 2002, 173 стр. Две интерактивне драме – Кревет за троје, Стаклени пуж. „Дерета“, Београд, 2002, 150 стр. Две лепезе из Галате – Стаклени пуж и друге приче. „Дерета“, Београд, 2003, 167 стр. Невидљиво огледало – Шарени хлеб (роман за децу и остале). „Дерета“, Београд, 2003, 84 + 70 стр. Уникат. „Дерета“, Београд, 2004, 170 стр. Плава свеска. „Дерета“, Београд, 2004, 118 стр. Интерактивне драме: Заувек и дан више; Кревет за троје; Стаклени пуж. „Дерета“, Београд, 2004, 274 стр. Јасмина Михајловић, Милорад Павић – Љубавни роман у две приче. „Чигоја“, Београд, 2004, 63 стр. Прича која је убила Емилију Кнор. (на српском и енглеском) „Дерета“, Београд, 2005, 44 + 50 стр. Роман као држава и други огледи. „Плато“, Београд, 2005, 176 стр. Свадба у купатилу – Весела игра у седам слика. „Дерета“, Београд, 2005, 104 стр. Друго тело. „Дерета“, Београд, 2006, 310 стр. Позориште од хартије, приче. Завод за уџбенике, Београд, 2007, 240 стр. Друго тело (ново допуњено издање романа). „Euro Giunti“, Београд, 2008, 292 стр. Све приче. Завод за уџбенике, Београд, 2008, 450 стр. Вештачки младеж. Три кратка нелинеарна романа о љубави. Матица српска, Нови Сад, 2009, 157 стр. Преводи Александар Пушкин Полтава (препев спева Милорад Павић – „Младост“, Београд 1949) Александар Пушкин Полтава (препевао Милорад Павић – Београд, „Ново Покољење“,1952) У. Сананг: „Чичкови пупољци“ (НИН, 9. 1. 1995) Зеги: „Песме Делте“ (НИН, 9. 1. 1995) Мун Бим: „Месечина на Менделејском дворцу“ (НИН, 12. 6. 1995) Леон Дамас: „Ивице, Сећања“ (НИН, 2. 10. 1995) Бријер Жан: „Када смо се растали“ (НИН, 30. 10. 1995) Паул Нигер: „Месец“ (НИН, 30. 10. 1955, V, бр. 252.) Александар Пушкин: Евгеније Оњегин (препев и предговор) Александар Пушкин: Евгеније Оњегин Александар Пушкин Село и друге песме Александар Пушкин Драме, поеме, песме Џорџ Гордон Бајрон: Изабрана дела: - Драмске поеме, спевови и песме Александар Пушкин Борис Годунов, мале трагедије, бајке – коаутор Чарлс Симић: „Пиле без главе“ Александар Пушкин „Песма о Црном Ђорђу“ (одломак) Џорџ Гордон Бајрон: „Манфред“ (одломак) Адаптације Павићевих дела Филм и телевизија Црвена краљица (играни ТВ филм), режија Мирослав Међимурец, Србија, 1981. Византијско плаво (играни филм), режија Драган Маринковић, Србија, 1993. Vendedor de sueños futuros. Milorad Pavic (кратки, анимација), Марибел Мартинез Галиндо (Maribel Martinez Galindo), Мексико, 2008. Стеклянная лампа (играни филм), режија Николај Чепуришкин (Николай Чепурышкин), Русија, 2009. Стрип Трећи аргумент, сценариста Зоран Стефановић, цртач Зоран Туцић, „Бата“ — „Орбис“, Београд-Лимасол, 1995; серијализован и у Heavy Metal Magazine, Њујорк, 1998-2000. Музика „Prinsesse Atehs forsvundne digte“, камерно дело данског композитора Могенса Кристенсена (Mogens Christensen), 1991, 8′, по Хазарском речнику „Fortællingen om Adam Ruhani“ / „The tale of Adam Ruhani“, камерно дело М. Кристенсена, 1992, 11′, исто „De khazariske spejle“, соло композиција М. Кристенсена 1991-1993, 14′, исто „Ай, волна“ - песма руске групе „Мељница“ („Мельница“) је адаптација Павићеве приче „Дуга ноћна пловидба“. Музика О. Лишина и Наталија О`Шеј (Хелависа), речи Н. О`Шеј. Албум Зов крови, 2006. „Молитва Рачана“, духовни концерт за мешовити хор и гудаче Светислава Божића, на стихове Гаврила Стефановића Венцловића и Милорада Павића. Премијерно извођено 2006. године у Санкт Петербургу, Русија, са оркестром и хором Капеле „Глинка“ и диригентом Владиславом Чернушенком. Књиге о Павићу Михајловић, Јасмина. Прилог за библиографију Милорада Павића, Београд, Просвета, 1991. pp. 231-305. Lefebvre, François. Lectures du Dictionnaire Khazar de Milorad Pavic Кратка историја једне књиге; избор написа о роману лексикону у 100.000 реци „Хазарски речник“ од Милорада Павића Делић, Јован. Хазарска призма. Тумачење прозе Милорада Павића, Београд – Просвета, Досије; Титоград – Октоих Leitner, Andreas. Milorad Pavics roman `Das Chasarische Wörterbuch`. Михајловић, Јасмина. Прича о души и телу. Слојеви и значења у прози Милорада Павића, Београд, Просвета, 1992, 191 стр. Михајловић, Јасмина. Биографија и библиографија Милорада Павића, Београд, Г Homann, Binja. Phantastik und Realität zu den schriftlichen Quellen in Milorad Pavics Савремена српска проза 5: Павић и постмодерна, Трстеник, 1993 (1994″). (Миодраг Радовић, Зоран Глушчевић...) Ehrlich, Edeltraude. Das historische und das fiktive im „Chasarischen Wörterbuch“ von Milorad Pavic, Klagenfurt, D Михајловић, Јасмина. Био-библиографија Милорада Павића, (засебно и као део књиге Анахорет у Њујорку у оквиру Сабраних дела) Пијановић, Петар, Павић, Београд, „Филип Вишњић“, 1998, 407 стр. Васић, Смиљка, Полазне основе новије српске прозе. Књ. 2. Хазарски речник Милорада Павића – фреквенцијски речник Бабић, Сава, Милорад Павић мора причати приче, Београд, „Stylos“, 2000, 191 стр. Поповић, Радован, Први писац трећег миленија: Животопис Милорада Павића, Београд, Дерета, 2002, 233 стр. Књиге разговора Милош Јевтић. Разговори са Павићем, Београд, „Научна књига“, 1990, 128 стр. Ана Шомло. Хазари, или обнова византијског романа: Разговори са Милорадом Павићем, Београд, БИГЗ, „Народна књига“, 1990, 189 стр. Лалас Танасис. Милорад Павић, Солун, 1997, 1-30 стр. Референце D. Bt. - B. Đ (19. 10. 2011). „Милорад Павић сахрањен у Алеји великана („Вечерње новости“, 3. децембар 2009.)”. Novosti.rs. Приступљено 26. 12. 2011.[мртва веза] Књижевност и српски језик, приручник за ученике четвртог разреда гимназије и средњих стручних школа, Часлав Ђорђевић, мр Предраг Лучић, Нови Сад, 2009. год. Легат Милорада Павића још у илегали („Вечерње новости“, 18. новембар 2013) Павићеви рукописи у Народној библиотеци Србије („Вечерње новости“, 29. август 2013) Бета (21. 2. 2011). „Павићу откривена спомен-плоча на Филозофском факултету („Политика“, 21. фебруар 2011)”. Politika.rs. Приступљено 26. 12. 2011. „Краљевска породица Србије”. http://www.royalfamily.org. Приступљено 1. 7. 2018. Спољашње везе P vip.svg Портал Биографија P literature.svg Портал Књижевност P sci-fi.png Портал Фантастика Милорад Павић на Викимедијиној остави. Званична страна Милорад Павић на сајту IMDb (језик: енглески) Павићева библиотека на пројекту Растко Биографија на сајту САНУ Споменик Павићу у Москви An interview with Milorad Pavić (en) Преминуо академик Милорад Павић („Политика“, 30. новембар 2009) Први писац новог миленијума („Вечерње новости“, 30. новембар 2009) Милорад Павић писац империјалне маште („Политика“, 3. децембар 2009) Опроштај песмама („Вечерње новости“, 7. децембар 2009)[мртва веза] Споменик Милораду Павићу („Вечерње новости“, 22. мај 2011) Милорад Павић - цитати Милорад Павић - тема броја, приступљено 15. октобра 2016.

Raul Ži­rar­de je pro­fe­sor sa­vre­me­ne isto­ri­je na In­sti­tutu za po­li­tič­ke na­u­ke u Pa­ri­zu. Po­red ove knji­ge o poli­tič­kim mi­to­vi­ma i mi­to­lo­gi­ja­ma, pr­vog Ži­rar­de­o­vog de­la či­ji se pre­vod kod nas ob­ja­vlju­je, nje­go­va najva­žni­ja de­la su: La so­ciété mi­li­ta­i­re da­nas la Fran­ce con­tem­po­ra­i­ne, 1953; La cri­se mi­li­ta­i­re française 1945-1962, 1964; L’idée co­loni­a­le en Fran­ce, 1968; Le na­ti­o­na­li­sme française. Ant­ho­lo­gie, 1871-1914, 1983. Sa­dr­žaj Uvod­na reč o ima­gi­nar­nom u po­li­ti­ci, 1. Za­ve­ra Tri pri­če Bor­ba za pot­či­nja­va­nje sve­ta Car­stvo mra­ka So­ci­o­lo­gi­ja strep­nje U tra­ga­nju za cr­kvom 2. Spa­si­telj Od le­gen­de o go­spo­di­nu Pi­neu do mi­ta o Zlat­noj gla­vi, Če­ti­ri obra­sca, Pe­čat isto­ri­je, Kri­za le­gi­ti­mi­te­ta i kri­za iden­ti­te­ta 3. Zlat­no do­ba “Ne­gdaš­nja” vre­me­na, Pr­vo­bit­na či­sto­ta, Za­bo­ra­vlje­na uto­čiš­ta, Od po­ri­ca­nja do set­nog pri­želj­ki­va­nja 4. Je­din­stvo “Jed­na vo­lja, za­ko­ni­ta i je­din­stve­na”, Od gra­đan­ske ve­re do du­hov­ne vla­sti, “To ve­li­ko, ple­me­ni­to je­din­stvo otadž­bi­ne”, Sto­le­će ko­me je po­treb­na ve­ra, 5. Po­li­tič­ki mi­to­vi i nji­ho­va tu­ma­če­nja. PRIKAZI Ivan Milenković Uzimajući kao “uzor i podstrek” antropološka istraživanja Kloda Levi-Strosa s jedne strane, i studije o prirodnim elementima Gastona Bašlara s druge, hoteći da pomiri analitičku minucioznost prvog s poetizovanom refleksivnošu drugog, francuski se istoričar Raul Žirarde upustio u obimom neveliku, težnjama nepretencioznu, ali po dometima prodornu analizu političkih mitova francuskog političkog i kulturnog prostora u poslednja dva stoleća. Iako je ovaj tekst napisan pre 14 godina, zahvaljujući poslovično dobrom osećaju za “tajming” izdavača Ivana Čolovića i izvanrednom prevodu Ane A. Jovanović, pred našim se čitaocima obreo u trenutku u kojem (nažalost) pokazuje gotovo zastrašujuću aktuelnost. Iako je savremeni politički mit fluidan, nepostojane sadržine, promenljivog oblika i bez jasnih granica, i uprkos tome što unutar sebe samog razvija protivrečna značenja, Žirarde u uvodnom delu primećuje da sva ta ambivalentnost, kontradiktornost i amorfnost nisu prepreka za stvaranje samosvojnog jezičkog izraza, pa i svojevrsne logike mita, koju će on nazvati logikom mitskog diskursa (str. 17). Zahvaljujući toj logici politički mit u sebi nema ničeg neočekivanog, odnosno proizvoljnog, a mehanizmi kolektivne uobrazilje drže se uglavnom ograničenog broja obrazaca. Drugim rečima, politička uobrazilja je prilično nemaštovita. Konstatujući da je “političke potrese tokom dva poslednja veka evropske istorije pratila začuđujuće snažna mitološka uzavrelost” (str. 9), metodološke okvire istraživanja određujući dvama funkcijama političkog mita: objašnjavalačkom (eksplikativnom) i pokretačkom (mobilizatorskom) ulogom u političkom i društvenom mehanizmu, pisac usredsređuje pažnju na genezu, ali i učinke četiri velika politička mita modernog doba: mit o zaveri, spasitelju, zlatnom dobu i mit o jedinstvu. Obilan materijal za analizu mita o zaveri Žirarde pronalazi u 19-vekovnom romanesknom štivu, koje vrvi od urotničkih poduhvata Jevreja, jezuita, ili masona. Uprkos različitim, pa i protivrečnim ideološkim temeljima, primeri koje Žirarde bira pokazuju gotovo istovetnu strukturu i čine, zapravo, celovito mitološko ustrojstvo primenljivo na sve legendarne zavereničke konstrukcije: politika je povlašćeno tle za sistematično širenje uticaja putem manipulacija, zaverenička organizacija obavijena je velom tajne i hirerahijski strogo uređena, njen plan je jasan, pojedinac se u njoj sasvim gubi i postaje puki pion za ostvarivanje njemu često neprozirnih, “viših” ciljeva, dok samu organizaciju pokreću “neutaživa volja za moć i ponavljanje večitog sna o izgradnji planetarnog Carstva, kada će čitav svet biti objedinjen pod istom, sveobuhvatnom vlašću” (str. 39). S gledišta vlasti, urotnička organizacija je uvek nad-državnog karaktera i nema obeležja nacionalnog suvereniteta. Zavereničko seme pada na plodno, za mitske konstrukte prijemčivo tle, što znači da zaverenička poruka poštuje već postojeće zakonitosti u kolektivnoj imaginaciji. Pored toga, primećuje Žirarde, mit uvek korespondira sa istorijskom realnošću i relativno preciznim istorijskim činjenicama, pa je utoliko neobičan razlaz koji se pojavljuje između takvih činjenica i načina na koji se one prikazuju u mitološkim pričama. U “mitološkom tumačenju” mita vremensko okruženje više ne postoji, relativnost situacija i događaja je zaboravljena, tako da su od istorijskog supstrata preostale samo mrvice uspomena, izobličene i nadograđene maštom, snom (str. 59). Uprkos različitim ideološkim predznacima, motivima ili osobenostima zavere koja se razobličava, do njenog raskrinkavanja (a o zaveri i može biti reči, zapravo, tek onda kada je provaljena) uvek dolazi u trenucima psihološke i društvene nesigurnosti, u kolektivnim stanjima bojazni ili strepnje. Na taj način mit teži da ispuni još jednu društvenu funkciju eksplanatorne prirode: ponuđeno objašnjenje nastoji da bude sveobuhvatno i jasno, činjenice se dovode u naizgled nepokolebljiv logički, uzročno-posledični niz, tako da interpretativni model objedinjuje sve tekuće, pa i one najčudnije, najteže objašnjive, najstrašnije događaje. Strah od nepoznatog uzmiče pred organizovanim sistemom novih dokaza i očiglednosti, “sudbina ponovo postaje shvatljiva, a u prvobitno nejasnom, zbunjujućem toku stvari vaspostavlja se nekakva racionalnost ili barem koherentnost, izvestan red i poredak… ” (str. 62). “Personifikacijom Zla i jedinstvenim objašnjenjem za sve nedaće, žrtve su pošteđene najgoreg od svih strahova – a to je strepnja pred nepojmljivim i nerazumljivim” (str. 63). Ovu eksplikativnu funkciju mit vrši u korist najraznorodnijih, a ponekad i međusobno suprotstavljenih društvenih grupa. Njegov uvek isti pokretač, to jest osnovni uzrok opstajanja i neuništivosti, jeste osećanje jake ugroženosti, krizna situacija u kojoj se te grupe ili društveni slojevi nalaze. U mitu o Spasitelju Žirarde razmatra četiri osnovna obrasca koja su sposobna da na sebe prime mitsku konstrukciju. “Modus Sinsinatus”, po rimskom konzulu i diktatoru poznatom po skromnosti, jednostavnosti i umerenosti, izražava načelo kontinuiteta i stabilnosti, istrajavanja i očuvanja vrednosti u kriznim vremenima, kada periodi nestabilnosti na duži rok uzdrmavaju zajednicu. Pouzdan i umeren, Spasitelj Sinsinatusovog držanja spreman je i na sopstvenu žrtvu za pravu stvar. Kao suprotnost umerenom Sinsinatusu, premda s jednako spasiteljskom ulogom, pojavljuje se “obrazac Aleksandra Makedonskog”, koji “ne nosi žezlo niti deli pravdu: u ruci mu je mač” (str. 84). Ovaj tip mitskog Spasitelja nije sklon samožrtvovanju, nego potčinjavanju gomile. Njegova se vlast ne osvrće na prošlost, tradiciju, zakone – ona je posledica blistavih, munjevitih poduhvata. Ovu vrstu Spasitelja odlikuju mladost, pokretljivost, eksplozivnost. Zakonodavac Solon je sledeći obrazac. Najopštiji izraz ovog modela, koji je stalno prisutan u političkom diskursu, nalazimo u uspomenama vezanim za “očeve nacija”, odnosno slavne pretke, jer kad god je potrebno odgovoriti na pitanja ili izazove sadašnjice, uvek je zgodno to učiniti u ime vernosti porukama koje su preci ostavili. Poslednji model je Mojsije, ili arhetip propovednika. Tu imamo stapanje sudbine pojedinca sa sudbinom čitavog naroda, poistovećivanje zajednice i profetskog tumačenja istorije, a takav obrazac svoje vrhunce nalazi u povorci velikih “vođa” kojima obiluje 20 vek. Na koji god obrazac da se poziva, čak i kada je lik Spasitelja oličenje moćno ustrojenog državnog ili verskog poretka, proviđenjem poslat vođa uvek je borbeno nastrojen, uvek je borac, pojavljuje se u času kada je nacija ugrožena, opire se stojeći nad provalijom, odbija da se pokori sudbini. Njegova ličnost simbolizuje prekid, nekakvu prekretnicu s obzirom na pređašnje, ili zatečeno stanje, ali i uspostavljanje veze sa “zlatnim dobom naroda”, odnosno periodom slave i blagostanja, tako da Spasitelj na sebi uvek nosi pečat i breme istorije svoga naroda. Kako se mit širi i rasplamsava, tako biografske pojedinosti i fizička obeležja postaju sve značajniji: na delu je mitski proces heroizacije koji zavisi od okolnosti u kojima nastaje, odnosno podrazumeva i izvesnu podudarnost između lika potencijalnog Spasitelja i potreba tog društva u datom trenutku. Mit se struktuira u skladu sa misijom koja se dodeljuje junaku, pa se lik Spasitelja, zato, razlikuje od slučaja do slučaja: nije isto kada ga pozivaju radi odbrane od spoljne opasnosti, kada mora da zaustavi ekonomsku krizu, ili kada treba da spreči izbijanje građanskog rata. Kriza legitimiteta i kriza identiteta zajednički su imenitelj svih kriza koje su, barem u francuskoj istoriji, pogodovale pojavi mita o Spasitelju. “Učmali legalisti” naprosto bivaju zbrisani pred harizmom i snagom Spasitelja koji razbija postojeće kalupove, pa i one zakonske, ili političke, a “svojim sledbenicima otvara zatvorena vrata, dozvoljava im dotle neslućene slobode, ili neizrečene smelosti, otklanja im stid i strahove koji su ih predugo sputavali. Nameće im se kao uzor, ali ne s visine nego kao neko krajnje blizak: svako može očekivati da se u njemu prepozna. On čudi, uzbuđuje, osvaja, potčinjava; oko sebe može širiti i čulnu privlačnost… ” (str. 104). Taj proces praćen je gubitkom pojedinačnog identiteta, jer se pojedinci prepuštaju vođi. No, poklanjanje sopstvene ličnosti konačno će dovesti do pronalaženja sebe. Bez obzira kakav je “zaista”, autoritet se vidi kao “nesporan, nesumnjiv, netlačiteljski i dostojan divljenja; on privlači i podstiče zajedništvo, jedinstvo, borbenost i osvajački žar” (str. 106). Motivi Mita o zlatnom dobu već se prepliću s motivima mita o Spasitelju – koji bi da narod ponovo uvede u Zlatno doba – kao i s motivima mita o jedinstvu, jer u zlatno doba vladalo je, razume se, ničim narušeno, zlatno jedinstvo čoveka sa prirodom, ali i samim sobom: carevali su čistota, nevinost i nepatvorene strasti. Zlatni trenuci prošlosti jednog naroda, međutim, nisu deo proživljenog i individualnog, već kolektivnog istorijskog pamćenja. Takva prošlost, dakle, nikada nije neposredno upoznata. Njena snaga leži u ponuđenom obrascu, arhetipu, uzoru, a od mitologizacije takvih povlašćenih trenutaka, pa do njihove sakralizacije, samo je jedan korak. Jer, spram slike sadašnjice, doživljene i opisane kao razdoblje tuge i propadanja, uzdiže se apsolut prošlosti koju odlikuju punoća i svetlost. Sećanje na neko zlatno doba, primećuje Žirarde, kao da počiva na samo jednoj suštinskoj suprotnosti: između pređašnjeg i današnjeg, između prošlog i postojećeg. Sadašnjica je oličenje propasti, nereda i iskvarenosti od kojih valja pobeći. S druge strane stoji “negdašnje doba” kao otelotvorenje veličine, plemenitosti ili sreće koje moramo povratiti (str. 121). U toj opoziciji uglavnom nema posrednih koraka, nema preliva, boje su jasno razlučene. Materijalna, a naročito duhovna dekadencija sadašnjosti (ma o kojoj sadašnjosti da je reč, jer sadašnjost je uvek gora od “dobrih starih vremena”) oličena je pre svega u modernom gradu kao leglu razvrata, materijalnih užitaka i otuđenja od prirode, idiličnog seoskog života ili rajskih struktura primitivnih zajednica kada su svi hodali goli i srećni. Upada u oči zaokupljenost možda i najvažnijom idejom: utemeljenje novog društva koje će biti okupljeno oko istih ciljeva, solidarno i skladno, gde jedinke više neće biti usamljene niti će sebičluk i samoživost slobodno cvetati. Svet zlatnog doba je, kako Žirarde kaže, svet zaustavljenih satova. Satkan je od okamenjenog, kristalisanog, zaleđenog vremena, koje bi, ako bi se moglo preneti u bilo koje drugo vreme, uvek izgledalo upravo tako. Najzad, u analizi mita o jedinstvu, Žirarde možda najviše problematizuje pojam mita, nasuprot jedinstvu uvodeći kategorije mnoštvenosti, različitosti, drugosti, koje se najžešće opiru predstavama o blagotvornom i politički plauzibilnom dejstvu mita o jedinstvu. Navodeći reči Benžamena Konstana: “jednoobraznost je smrt” (str. 165), čime uvodi važno razgraničenje između dva različita shvatanja u ideološkoj i političkoj istoriji Francuske tokom dva poslednja stoleća, autor ocrtava metodološke koordinate svoje analize. Jer, kako kaže malo dalje, “ideologija koja ističe pluralistički individualizam i racionalizujuće težnje, ostavlja veoma malo mesta za privlačnu moć snova i uobrazilje” (str. 166). U istoriji političke teorije dobar broj autora će, primećuje Žirarde, biti sklon ideji sveobuhvatnog jedinstva, pe će, recimo, Hobs napisati da bez političkog jedinstva “nijedna država ili vlada neće biti valjano sazdane” (str. 167), dok će Mišle ustvrditi (str. 179) da države nadmoćno stoje spram svih ostalih oblika organizovanih zajednica upravo zato što “oličavaju, otelotvoruju i usađuju načelo Jedinstva u temelje društvene stvarnosti”. Ukoliko se ideja o jedinstvu dovoljno uporno propagira, ona se uvlači u sve društvene pore, pa će, recimo, i školski udžbenici iz istorije da poprime sve odlike mitskih štiva, pošto je jedinstvo imperativ oko kojeg su se, kao oko nekakve nepokolebljive ose, vrteli događaji. Istorija se, najednom, pokazuje crno-belom. Dve strane nikada ne mogu biti u pravu. Ako je strana jedinstva ono za čim se teži, onda ova druga, pluralistička, nema šansi. Unitaristička logika povlašćuje ulogu koju imaju teme odbrane, zaštite i bezbednosti. Ponovo se u prvi plan ističe ugroženost, a da bi se na nju odgovorilo potrebno je, naravno, jedinstvo: jedan ćemo prut lako slomiti, ali ujedinjeno pruće, snop, već malo teže. Otaxbina se vidi kao čvrsto obezbeđeno i strogo ograđeno područje koje je najpre trebalo ujediniti, a potom ga, razume se, i očuvati. Mirovni sporazum, ratnička bitka, domaćinsko dobro ili rov, česti su simboli koji izviru iz mitskih predstava o jedinstvu. Ali važnije od svega, reći će Žirarde, možda je mistički zanos koji slavi jedinstvo: opšta nacionalna saglasnost jednaka je jednodušnoj ustreptalosti vernika, oduševljenje zbog ujedinjenja Otaxbine ravna je poletu koji objedinjuje sva verujuća srca u ljubavi prema bogu (str. 186). U takvim trenucima politika poprima obeležja mističnog, odnosno misticizam osvaja politiku. Iako je Žirarde krenuo tragom refleksija filozofa Bašlara, njegov je diskurs mnogo više prožet psihološkim, odnosno psihoanalitičkim, nego filozofskim motivima. Doklegod se kreće u istoriografsko-literarnim vodama, autorova se veština i sigurnost ne mogu poreći, ali mu se primedba može uputiti upravo na mestima gde prethodno odrađeni posao valja uopštiti, gde bi reč trebalo prepustiti pojmu, odnosno refleksijom zahvatiti ono specifično u političkom mitu i tako tekstu obezbediti ubedljiviji teorijski balast. Utisak je da se Žirarde, barem kada je Bašlar u pitanju, više poveo za njegovom poetičnošću, nego refleksivnošću. Autor lako (isuviše lako) odgovara zavodljivim pozivima same problematike koja ga naprosto mami da se poigra opštim mestima psihoanalize, pa tako umesto analize umesno upotrebljenog pojma simbola, na primer, Žirarde težište ispitivanja prebacuje na teren snova, u priču upliće iz psihologije preuzeti pojam ličnosti, ili koristi čuveni psihoanalitički motiv borbe sa dominantnim ocem baš tamo gde bi svaki psiholog-amater to i očekivao od njega (mit o Spasitelju, na primer, str. 103). U međuvremenu, sam pojam simbola ostaje nedodirnut, a njegove implikacije u političkom diskursu nerazrađene. S merom odabrani primeri i lucidna opažanja zbog toga se ponešto rasplinjuju, pa bi se moglo primetiti da sam Žirarde, na osetljivim mestima svoga teksta, i sam upada u neku vrstu psihološko-mitskih konstrukcija, propuštajući tako da ubedljivije iskoristi plodno tle na koje ga navodi ono specifično političko. * * * Na kraju, sledeći Žirardeove koordinate, valjalo bi možda primetiti da srpski doprinos savremenom političkom mitu nipošto nije zanemarljiv. Najveći prodor, inovaciju takoreći, srpski je režim ostvario u raskrinkavanju svetske zavere protiv sebe samog i još nekoliko srodnih mu režima. Ako su se do skora male, premda ambiciozne zavereničke grupe, upinjale da osvoje svet, neobično je da se ovaj put bezmalo čitav svet zaverio protiv male, ali takođe ambiciozne Srbije. Dok su, međutim, u prvom slučaju motivi zaverenika jasni – osvajanje političke, ekonomske i kulturne moći zarad vladanja svetom – u drugom slučaju ti motivi izmiču: zašto se svet urotio protiv Srbije? Zašto su vlade uglavnom moćnih zemalja, svesrdno podržane super-tajnim trilateralnim komisijama i bilderbergovskim grupama (koje je srpski režim, uz neprocenjivu pomoć anti-zavereničkog odreda predvođenog dr Smiljom Avramov i Dragošem Kalajićem, očas posla raskrinkao), ušle u globalni komplot protiv Srbalja? Zabunu, doduše, unosi i velika transparentnost zavereničkih skupova, što do sada nije bio slučaj pošto su zaverenici, kako im i priliči, radili u potaji, ali je za ovdašnji režim to bio samo dodatni intelektualni i patriotski napor. Srpski režim je, zapravo, pored globalne zavere protiv sebe samog, morao da se nosi i s nepodnošljivom prozirnošću novoustanovljenog zla, s đavoljom rabotom čije se najveće lukavstvo, zapravo, ogleda u naivnom verovanju da đavo ne postoji. Quod demonstratum erat. Nešto manje inovatorski, ali ne i manje zanimljiv doprinos dat je mitu o Spasitelju. Spasiteljski učinci aktuelnog srpskog Spasitelja, kako po vaskoliko srpstvo, tako po Ujedinjene nacije i svet u celini, proističu iz čudovišnog spoja svih spasiteljskih atributa u istom liku i delu. Srpski Spasitelj objedinjuje borbenost (neprestano vođenje pobedničkih ratova), pravednost (uvek na pravoj strani, premda često na pogrešnim teritorijama), državničku mudrost (zemlja sve bogatija, teritorija sve veća, država sve snažnija), nepokolebljivost (pred kojom je poklekla i najmoćnija vojna sila na svetu), državotvorstvo (neumorno stvaranje novih država), upornost (sačuvani suverenitet i teritorijalni integritet), zakonotvorstvo, profetstvo (briga za svet u narednom milenijumu), doslednost (“Narod niko ne sme da bije!”), harizmatičnost (spontana okupljanja naroda koji mu oduševljeno kliče i obožava ga), erotska privlačnost (zajapurene domaćice plešu s njegovom slikom, ljube je i guraju u nedra) i sve ono što se već može pripisati jednom autentičnom vođi – Spasitelju. Ni mit o zlatnom dobu ne ostaje nedotaknut srpskom inventivnošću. Spram slike sadašnjice, “doživljene i opisane kao razdoblje tuge i propadanja”, ne uzdiže se “apsolut prošlosti koju odlikuju punoća i svetlost” – ne samo stoga što ovi prostori slabo stoje sa punoćom i svetlošću, nego zato što se, u interpretaciji srpskog režima, zlatno doba srpskog naroda upravo zbiva. Budući da se nemamo rašta žaliti glede sadašnjosti, kako živimo u najboljoj, ili barem najčasnijoj, a moralno svakako superiornoj sadašnjosti, obesmišljen je i žal za nekakvom boljom prošlošću. Zemlja Srbija upravo doživljava svoje zvezdane trenutke i, kao takva, primer je i uzor vaskolikom svetu (prema tvrdnjama srpskog uvoditelja u zlatno srpsko doba). Medijska mitologizacija sadašnjosti potiskuje svaku opažajnu, ili elementarno-logičku vezu s istinom te sadašnjosti, s njenom političkom, ekonomskom, kulturnom stvarnošću. Razlika u koju se smešta mitski konstrukt o zlatnom dobu ne počiva, dakle, na suprotnosti između sadašnjeg i pređašnjeg, što se s gledišta srpske inventivnosti ima smatrati anahronim, nego na suprotnosti između medijske slike, kao režimskog oruđa mitologizacije, i stvarnosti. U mitologizovanoj sadašnjosti, ispunjenoj svetlom budućnošću, bez napora se otkriva totalitarni obrazac komunističkog tipa, ukrašen nacional-socijalističkim inkrustacijama. Najzad, mit o jedinstvu u srpskoj verziji takođe dobija pervertiranu (perverznu) notu. Mitološko nejedinstvo Srba, čuveno još iz doba do skora najznamenitijeg srpskog poraza na Kosovu 1389. godine, u političkom diskursu se provlači kao lajt motiv do dana današnjeg, dok nam jedinstvo beži poput fatamorgane: kad god nam se učini da smo mu se približili, ono nam, zahvaljujući sprezi raznih nejedinstvu sklonih elemenata, izmakne. Sve bi u srpskoj istoriji bilo bolje, lepše, upešnije, samo da se Srbi slože. No, upravo im se to ne da. S tim u vezi, možda vredi primetiti da jedinstvo Srba, po svemu sudeći, nikada nije bilo veće do na samom početku njihovog akutnog pada u civilizacijsku kloaku: to jest, na početku vladavine srpskog Ujedinitelja. Naslov: Politički mitovi i mitologije Izdavač: Biblioteka XX vek Strana: 224 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: cm Godina izdanja: 2000 ISBN: 86-81493-73-6

Naslov Gilgameš : sumersko-vavilonski ep / [priredio Zoran Milutinović] Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1997 Izdavanje i proizvodnja Podgorica : Unireks : Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 1997 (Kraljevo : Slovo) Fizički opis 93 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Milutinović, Zoran Zbirka Biblioteka Šum vremena. kolo 2 ; knj. 1 ISBN 86-427-0608-2 Napomene Prevedeno prema: Gilgamesch; izvornik na akad. jeziku. Pogovor: str. 85-93. Predmetne odrednice `Gilgameš` Ep o Gilgamešu je sumersko-vavilonsko delo o Gilgamešu, petom vladaru prve poslepotopske dinastije iz Uruka između 2700. i 2650. p. n. e. Ep o Gilgamešu je ep (spev) iz Sumera i nesumnjivo najstarije poznato književno delo. Priča sadrži niz legendi i pesama uključenih u duži akadski ep o heroju-kralju Gilgamešu od Uruka, vladaru iz trećeg milenijuma p. n. e. Nekoliko verzija je sačuvano, a najpotpunije je očuvano dvanaest glinenih ploča u biblioteci asirskog kralja Asurbanipala iz 7. veka p. n. e. u Ninivi. Suštinski, priča govori o duhovnom sazrevanju herojskog Gilgameša, moćnog, ali egocentričnog kralja koji tiraniše svoj narod, pa čak zanemaruje i bogove. On je jednim delom božanstvo, a jednim delom čovek. Kroz svoje avanture, Gilgameš prvobitno počinje da upoznaje sebe kroz doživljavanje smrti svog jedinog prijatelja Enkidua. Tražeći tajnu večnog života prototipski heroj putuje, a na kraju se vraća u Uruk mnogo mudriji nego kada je otišao, pomirivši se sa svojom smrtnošću. Jedna od priča iz ovog epa potpuno je ista kao i priča o Nojevom potopu. Nastanak Književnost Vavilona i Mesopotamije bila je vrlo bogata. Iz tog perioda su pronađeni mnogi epovi, legende, mitovi, himne bogovima, psalmi, bajke, basne, poslovice i pripovetke. Najsavršeniji među epovima je Ep o Gilgamešu. Za razliku od junaka iz grčke ili keltske mitologije, junak iz Epa o Gilgamešu je bio istorijska ličnost. Gilgameš, sin Lugalbande bio je prema sumerskoj listi kraljeva, peti kralj grada Uruka, koji je udaljen oko 155 km južno od današnjeg Bagdada. U mesopotamskoj mitologiji Gilgamešu se pripisuje polubožanska nadljudska snaga, (mitološki prethodnik grčkog junaka Herakla), koji je izgradio veliki zid oko grada Uruka da brani svoj narod od stranog neprijatelja. Veruje se da je istorijska vladavina Gilgameša trebalo da bude otprilike oko 2.500. p. n. e., 400 godina pre najranije poznate pisane priče. Otkriće artefakata povezanih s dvojicom kraljeva po imenu u pričama, Aga i Enmebaragesija od Kiša, je dalo verodostojnost o istorijskom postojanju Gilgameša. Najranije sumerske verzije ovog epa se smatra da potiču već od 2.100 g. p. n. e. –2.000. p. n. e., dok najstarije akadske verzije potiču od 2.000-1.500. p. n. e. Ep je napisan na akadskom, vavilonskom jeziku i sastoji se od 12 ploča (pevanja) pa je prema tome i najveći. Ploče imenuju svog autora kao „Sin-Leqi-Unninni“, što znači: Bože meseca, prihvati moju molitvu. Sumerske poeme koje su poslužile kao osnova akadskog Epa o Gilgamešu: Gilgameš i Agga od Kiša Gilgameš i zemlja života Gilgameš i Nebeski bik Gilgameš i vrba Gilgamešova smrt Gilgameš je bio sasvim zaboravljen do viktorijanskog doba. Engleski putnik, Ostin Henri Lajard, 1839. godine je iskopao više od 25.000 glinenih ploča iz ruševina Ninive. Henri Roulinson je počeo da prevodi te ploče, prvo u Bagdadu a onda u Britanskom muzeju. Kada je Roulinsonov učenik Džordž Smit preveo jedanaestu ploču Epa o Gilgamešu, na engleski 1872. godine, izazvao je veliku senzaciju.[10] Razlog tome je bio što je na toj ploči bio opisan potop i spašavanje koje je jako slično onome što je opisano u Bibliji (Utnapištim je u Gilgamešu napravio brod, a u Bibliji Noje). Nekoliko godina kasnije, i druge su ploče prevedene. Ipak, jedna petina epa nije završena, jer neki delovi ploča nisu pronađeni ili su oštećeni. Zanimljivo je da ime Gilgameš, kako je utvrđeno, znači „otac-junak“ ili „stari čovek-junak“. Enkidu, u poemama koje prethode ninivskoj verziji nije saborac i prijatelj Gilgameša već njegov sluga. Značenje njegovog imena tumači se na razne načine, kao „gospodar brana i kanala“, kao „gospodar rita i močvare“, ili kao „stvorenje boga Ea (Enkija)“. Verzije Epa Do nas su doprle tri verzije Epa najstarija starovavilonska, po prvom stihu Velik je on, veći od ljudi svih, čini ga 6 očuvanih odlomaka prepisa koji potiču iz 18–17. veka p. n. e. tzv. periferna verzija koju čine 2 fragmenta iz 15–14. veka p. n. e. i predstavlja sažetu preradu starovavilonske verzije. ninivska verzija, naziv dobila po mestu pronalaska Ninivi, odnosno asirska, po prvom stihu nazvana O sve videvšem, čine je 4 grupe prepisa. Potiče iz 7. veka p. n. e, prema jeziku je vavilonska, predstavlja preradu starovavilonske verzije od koje se razlikuje po tome što je izvršena zamena arhaičnih reči, skraćivanje ili proširivanje teksta epskim formulama i ponavljanjem čitavih pasusa, razmeštaj pojedinih epizoda. Najveću zaslugu za očuvanje Epa ima asirski kralj Asurbanipal (Ašurbanapli) 7. vek p. n. e. koji je kao veliki osvajač i veoma učen čovek izaslao učene ljude i pisare u kulturne centre drevnog Sumera i Vavilona da u tim centrima istraže arhive, prevedu na savremeni semitski jezik sve što je vredno i zapišu na pločice u čijem je zaglavlju moralo stajati: „Prepisano i sravnjeno s izvornikom i sabrano u dvoru Asurbanipala, Vladara Sveta, Kralja Asirije“. Sastav i sadržaj Epa Ep o Gilgamešu može se podeliti na 4 veće celine, koje su sledeće: Enkijada ili pripovest o junaku iz stepe, o njegovom uljuđivanju, ulasku u civilizovani svet i prijateljstvu sa Gilgamešom; obuhvata tablice prvu i drugu; obrađuje mitološke motive: stvaranje prvog čoveka, motiv nevinosti prvog čoveka, istočni greh prvog čoveka, motiv senzualne ljubavi, motiv prijateljstva – paralela Gilgameš – Ahilej. Pohod protiv Humbabe, putovanje u kedrovu šumu i smaknuće Humbabe; pevanja treće, četvrto, peto; za temu ima pustolovine junaka, sadrži motiv roditeljske ljubavi, motiv borbe sa čudovištem, motiv zabrane, tj. motiv ogrešenja o zabranu – ubistvo Humbabe kojeg štiti bog En-lil. Epizoda o ismejavanju boginje Ištar, boj s Nebeskim bikom i smrt Enkidua; pevanja šesto i sedmo, osmo; motiv borbe sa čudovištem, motiv ogrešenja o zabranu – ubistvo Nebeskog bika, motiv smrti. Gilgamešovo traganje za znanjem predaka o ljudskom životu i besmrtnošću; pevanja deveto, deseto, jedanaesto, obrađuje motiv smrti, strah od smrti, motiv besmrtnosti, tajna života, predanje o potopu, simbolika broja dvanaest, sunčev junak. Dvanaesto pevanje, kao dodatak, uslovljeno osnovnom sadržinom i astrološkim značenjem Epa obrađuje motiv donjeg sveta. Radnja jedna trećina čovek a dve trećine bog. Gilgameš se opisuje kao veoma lep i mudar čovek koji je gradio prelepe hramove i velike gradske zidine. Međutim, i pored njegovih vrlina, kada je počeo svoju vladavinu bio je despot. Gilgameš je radio razne grozote svome narodu (npr. silovao je svaku ženu koja mu se svidela). Bogovi su uvideli patnju Gilgameševog naroda i stvorili su Enkidua, čoveka divljine, koji je bio ravan Gilgamešu. Enkidu je bio divlji čovek. Kada ga je jedan lovac ugledao u divljini doveo mu je ženu iz hrama boginje Aruru da bi ga vratio u civilizovani svet (tada se verovalo da seks i žene deluju smirujuće na ljude divljine). Enkidu je stvarno postao normalan čovek. Kada je saznao šta Gilgameš radi svom narodu, otišao je u Uruk i našao Gilgameša. Nakon što su se tukli čitavu noć, sprijateljili su se. Odlučili su da zajedno idu u avanture. Oni prvo odlaze u zabranjenu šumu da ubiju Humbabu koji je uvredio Boga Šamaša. Tu ih napada Humbaba, kojeg pobeđuju. Pri povratku u Uruk, nakon što je Gilgameš odbio da ima ljubavne odnose s boginjom, boginja Ištar traži od svog oca da pošalje bika da kazni Gilgameša. Gilgameš i Enkidu se bore i pobeđuju nebeskog bika. Bogovi odlučuju da kazne Enkidua. Enkidu umire, a Gilgameš je emocionalno slomljen. Nakon toga Gilgameš odlazi u potragu za besmrtnošću. Dolazi do svog praoca koji mu po nagovoru Žene govori kako može da postane besmrtan. On posluša svog praoca i nalazi besmrtnost (TRAVU iz PRAMORA) i želi da je podeli sa svojim sugrađanima. Zmija mu pojede tu travu i on je proklinje. Umire kao smrtnik. Radnja po pločama Drevna Asirska statua koja se čuva u Luvru i za koju neki naučnici smatraju da predstavlja Enkidu, glavni lik Epa o Gilgamešu Prva ploča: Narator kroz opisivanje upoznaje čitaoca sa veličanstvenošću grada Uruka i predstavlja mu njegovog kralja Gilgameša. On je najveći kralj na Zemlji, dve trećine božanstvo, a jedna trećina čovek, najjači čovek koji je ikada postojao. Ipak, vladao je kao tiranin nad svojim ljudima u gradu Uruk, ne saosećajući sa njihovim nevoljama, pa čak i upražnjavajući navodno pravo oduzimanja nevinosti nevestama u prisustvu njihovih muževa. Kada su se njegovi ljudi požalili bogovima da je prestrog, bogovi odlučuju da posavetuju Gilgameša. Majka boginja Aruru/Ninhursag stvara dlakavog divljeg čoveka Enkidua kao dostojnog protivnika. Enkidu živi u divljini među šumskim gazelama. On uništava lovačke zamke, od jednog lovca koji ga otkriva i traži od Gilgameša da ga pošalje u hram jednoj bludnici da ga ona pripitomi tako da ga divlje zveri onda počnu odbijati. Gilgameš ga šalje Šamhat, svetoj bludnici boginje Ištar, koja zavodi Enkidua u nedelju dana dugu seksualnu inicijaciju, u kojoj Enkidu pokazuje izuzetnu muškost. Kao rezultat ovog susreta, životinje se sada boje i beže od njegovog prisustva. Napušteni Enkidu traži utehu od Šamhat koja mu nudi da ga vrati s njom u civilizaciju. Druga ploča: Enkidu uči da jede ljudsku hranu, maže njegovo raščupano telo i oblači se u civilizovanu odeću. On žudi da poseti hram boginje Ištar i da izazove moćnog kralja Gilgameša. Enkidu postaje razjaren saznavši da ovaj navodno uzorni vladar namerava da spava s mladoženjinom mladom prije venčanja. On ide sa Šamhat u Uruk gde blokira Gilgamešu put do mladine prostorije. Nakon ogromne borbe u kojoj Gilgameš pobeđuje, Gilgameš se pokazuje bez zlobe nakon čega on i Enkidu postaju najbliži prijatelji. Gilgameš predlaže avanturu u zabranjenu kedrovu šumu, gde moraju ubiti moćnog Humbabu demona čuvara šume. Enkidu, znajući da je sam glavni bog Enlil dodelio Humbabi ovaj posao gorko protestuje, ali se na kraju slaže iz ljubavi za svog novog prijatelja. Treća ploča: Gilgameš i Enkidu se pripremaju za putovanje u kedrovu šumu. Oni dobiju blagoslov od gilgamešove majke, boginje Ninsun, kao i podršku boga sunca Šamaša, koji postaje njihov zaštitnik. Četvrta ploča: Gilgameš i Enkidu putuju prema zapadu do Libana i kedrove šume. Enkidu ima niz uznemirujućih proročkih snova, koje Gilgameš naivno i pogrešno tumači kao dobra predskazanja. Peta ploča: Ulazeći u šumu, Gilgameš i Enkidu nisu dorasli strašnom Humbabi, ali su uz pomoć svog zaštitnika Šamaša koji šalje osam moćnih vetrova (zviždeći vetar, probijajući vetar, mećavu, zli vetar, demonski vetar, zaleđeni vetar, oluju, peščanu oluju) protiv šumskog zaštitnika. Sada u gilgamešovoj milosti, Humbaba moli za svoj život, obećavši da će dati kralju svu drvenu građu koju želi. Enkidu međutim savetuje Gilgamešu da ne pokazuje milost. Oni svirepo ubijaju Humbabu, vadeći mu utrobu. Zatim su posekli moćna kedrova stabla koje je Humbaba pre štitio i sa splavom se niz Eufrat vraćaju nazad u civilizaciju u grad Uruk. Šesta ploča: Nakon povratka u Uruk, boginja Ištar predlaže brak Gilgamešu. Znajući nesretne sudbine njenih prethodnih ljubavnika, on odbacuje ovaj predlog. Odbačena Ištar zahteva da njen otac Anu pošalje „nebeskog bika“ da ubije Gilgameša zbog njegove drskosti. Enkidu lovi bika i hvata ga za rep, a Gilgameš ga kao matador ubija. Ištar ga proklinje rekavši: „Teško Gilgamešu koji me je oklevetao i ubio nebeskog bika!“ Enkidu koji je bio veran Gilgamešu, usuđuje se da vređa boginju. Ištar i njen sveštenice su u dubokoj žalosti zbog nebeskog bika, dok Gilgameš i ljudi Uruka slave mušku hrabrost heroja-kralja. Sedma ploča: Glavni bogovi Anu, Enlil, i Šamaš okupljaju se i većaju da se odredi kazna za ubijanje nebeskog bika i Humbabe. Nakon rasprave o ovom pitanju, odlučuju da poštede Gilgameša, ali osuđuju Enkidua. Verni Enkidu postaje smrtno bolestan i proklinje svete bludnice Šamhata zbog njegovog dovođenja iz divljine. Na šamašov nagovor, on je međutim pomiluje i blagoslovi je, iako u gorkom i ironičnom smislu. Ležeći na samrti, on opisuje svoje prebivalište „kuću od praha“ u podzemnom svetu ožalošćenom Gilgamešu. Osma ploča: Gilgameš pruža dugotrajan poetski govor o Enkiduu. Gilgameš oplakuje Enkidua 6 dana i 6 noći i tek sedmog dana ga sahranjuje. Duboko potresen, ranije neranjivi kralj žali zbog gubitka svog jedinog pravog prijatelja i po prvi put dolazi do shvatanja o svojoj vlastitoj smrtnosti. Deveta ploča: Da bi izbegao sudbinu Enkidua, Gilgameš preduzima opasno putovanje da poseti legendarnog Utnapištima i njegovu suprugu, jedine ljude koji su preživeli Veliku poplavu dobivši besmrtnost bogova. On putuje na najviši vrh sveta planinu Mašu, gde susreće strašna škorpionska bića koja čuvaju kapiju blokirajući završni deo njegovog putovanja. On ih ubeđuje u sveobuhvatnost svoje svrhe, a oni mu omogućavaju da uđe. Gilgameš nastavlja da putuje naizgled beskrajnim stazama kroz veliku hladnoću i tamu. Deseta ploča: Na dalekoj udaljenoj obali Gilgameš susreće Siduri koja je održavala jednu konobu i koja pokušava da ga odvrati od njegove potrage. On je međutim, previše ožalošćen gubitkom Enkidua i previše ispunjen strahom od svoje eventualne smrti da bi se dao odvratiti od svoje namere. Gilgameš zatim prelazi „vode smrti“ sa skeledžijom Uršanabijem dovršavajući putovanje i sastajući se na kraju sa besmrtnim Utnapištimom. Jedanaesta ploča: Utnapištim govori Gilgamešu detaljno o velikoj poplavi i nerado mu daje priliku da bude besmrtan. On obaveštava Gilgameša da ako može ostati budan sedam dana da će postati besmrtan. Pokušavajući da to ostvari Gilgameš neminovno zaspi. Utnapištim ga obaveštava o posebnoj biljci koja raste samo na dnu mora. Iako mu baš ne dodeljujući besmrtnost, to će mu opet vratiti u mladost. Vezivanjem kamenja na noge da bi zaronio duboko Gilgameš dohvata biljku i nada se da će je vratiti u Uruk. On stavlja biljku na obalu jezera dok se kupa, ali je zmija ukrade. Gilgameš se vraća u Uruk očajan, ali prizor grada sa njegovim masivnim zidovima pokreću ga na pohvaljivanje ljepote samoga grada. Nakon neuspeha u potrazi za besmrtnošću Gilgameš umire kao smrtnik. Dvanaesta ploča: Iako se mislilo da je nekoliko priča u prvih jedanaest ploča prvobitno bile odvojene priče, na pločama one su dobro uvezane u jedinstvenu celinu. Priča na dvanaestoj ploči je jasno kasniji dodatak, u kojem je Enkidu još uvek živ, ima ženu i sina. Počinje sa Gilgamešom koji šalje Enkidua na zadatak u podzemni svet da preuzme predmete svete boginjama Ištar/Inana, koja je Gilgameš izgubio. Priča se završava sa raspravom u kojoj Enkidu odgovara Gilgamešu na nekoliko pitanja koja se odnose na sudbinu onih ljudi u narednom životu. Jezik i stil Jezik epa odlikuje se tonom koji je kasnije korišćen u Bibliji, ali je zapravo tek kasnije prenesen u jevrejsku književnost. To se isto desilo i sa pričom o potopu, koja je objavljivanjem u ovom epu uzbudila celi naučni svet. Epska ponavljanja u njemu vrlo su značajna. Često imaju svrhu da naoko primitivnim ponavljanjem jasnije predoče trajanje vremena u kome se neki jednolični događaji zbivaju (zabijanje 120 stubova u plićake smrti, putovanje Gilgameša kroz mračni klanac i dr.). Celi ep se može podeliti na dva dela: čovek prema spoljašnjem svetu i čovek prema unutrašnjem svetu. U prvom delu epa (od 1. do 7. ploče) treba istaći prijateljstvo između slavljenog junaka Gilgameša i poludivljeg čoveka polja i stepe Enkidua. Jedini predstavnici zla su čarobni nebeski bik i Humbaba, čuvar kedrove šume. Njih pobeđuju oba prijatelja, što s etičke strane predstavlja simbol pobede dobra nad zlom. Osim ove dve borbe u epu nema krvavih ratovanja, svojstvenih mnogim epovima. U dobro izgrađenoj radnji ep dostiže svoj vrhunac opisom smrti prijatelja Enkidua (8. ploča). Preokret koji se tim putem dešava u duši Gilgameša, tuga za prijateljem i njegov iznenadni strah pred smrću iznesen je jednostavno, a ipak tako snažno i potresno da ove stranice pripadaju među najlepše u starijoj književnosti. One tako jasno dokazuju da su čoveka od najstarijih dana pa sve do danas mučili isti problemi. Pitanje života, urođeni strah od smrti, težnja za besmrtnošću opisani su tako da mogu uzbuditi i današnjeg čitaoca. Ovom pločom ep menja karakter. On postaje human, približava se unutrašnjem čoveku i dobija gotovo lirski, elegički karakter. Pravi vrhunac epa nalazi se u opisu potopa (11. ploča), koji je dat na veoma stvaran način. Svojom vrednošću ona daje epu umetnički beleg, uz to svojom dramatičnošću oživljuje tok radnje. Ep završava pesimistički: čovek je nemoćan da bilo šta sazna o stvarima koje ga neprestano muče, a to su pitanja o životu i smrti (12. ploča). Glavni likovi Gilgameš – je bio najjači čovek, hrabri borac, kralj Uruka. Bio je jednu trećinu čovek, a dve trećine bog. On postaje veoma tužan kad njegov prijatelj Enkidu umire. Postaje očajan znajući da će i on umreti i odlazi na putovanje do kraja sveta u potrazi za odgovorom, o životu i smrti. Enkidu – je bio prijatelj i saborac Gilgamešu. Bogovi su ga stvorili kao divljeg čoveka, koga su odgojile životinje. Pošto je sa Gilgamešom ubio Humbabu (čuvara kedrovih šuma) i nebeskog bika, bogovi ga kažnjavaju sporom i bolnom smrću. Utnapištim – kralj i sveštenik u Šuripaku. Na nagovor boga, gradi veliki brod i spašava sebe, svoju porodicu i po jedan primerak svih živih bića, od velike poplave, koja je za malo uništila sav život na svijetu. Bogovi su njemu i njegovoj ženi podarili večni život. Motiv U „Epu o Gilgamešu“ se sa velikom umetničkom snagom postavlja večito pitanje o smislu života i neizbežnosti čovečije smrti, pa makar to bio i proslavljeni heroj. U spevu se priča o tome kako Gilgameš, „dve trećine bog a jednu trećinu čovek“, vlada u starom gradu Uruku. Gilgameš svirepo ugnjetava narod, terajući ga da zida gradske bedeme i hramove bogovima. Stanovnici Uruka žale se na svoju tešku sudbinu bogovima, i bogovi uslišivši njihove žalbe stvaraju div-junaka Enkidua, koji raspolaže natprirodnom snagom. Enkidu živi među divljim zverima, zajedno sa njima ide u lov i na pojilo. Jedan od lovaca, koga Enkidu sprečava da lovi divlje zveri, moli za pomoć Gilgameša. Težeći da primami sebi toga primitivnog heroja, Gilgameš mu šalje hramovnu bludnicu. Bludnica ukroćuje ljubavlju njegovu divlju ćud i dovodi ga u Uruk. Tu oba junaka zapodevaju dvoboj, ali, raspolažući podjednakom snagom, oni ne mogu da savladaju jedan drugog. Sprijateljivši se, oba div-junaka, Gilgameš i Enkidu, zajedno vrše svoje podvige. Oni zajedno kreću u kedrovu šumu, gde obitava moćni Humbaba, čuvar kedrove šume. Gilgameš i Enkidu stupaju u boj sa Humbabom i ubijaju ga: I zaljuljaše se kedrovi, i izađe Humbaba, Strašan, izađe ispod kedrova. Jurnuše oba junaka, nadmećući se u odvažnosti, I oba se uhvatiše u koštac sa gospodarem kedrova. Dvaput je sudba pomogla Enkidu, I Gilgameš drži u ruci Humbabinu glavu. Pobednički junak Gilgameš budi ludu strast u srcu boginje Ištar, koja heroju nudi svoju ljubav. Ali mudri i oprezni Gilgameš odbacuje njenu ljubav, podsećajući boginju na to koliko je patnji i žalosti zadala ona svojim ranijim ljubavnicima. Uvređena Gilgamešovim odbijanjem, boginja Ištar žali se na njega svom ocu, vrhovnom bogu neba, Anu. Uslišivši uporne molbe svoje kćeri, bog na zemlju baca čudovišnog bika, koji svojim padom i dahom ubija i uništava ljude i ljudsku imovinu. Ali junaci ubijaju to strašno čudovište, i Enkidu veli Gilgamešu: Prijatelju moj, pobedili smo nebesku zver, Zar ne smemo sada reći da nam je osigurana slava u potomstvu! Enkidu usni san u kome mu se proriče propast. I zaista Enkidu se smrtno razboli. Dirljivim rečima oprašta se on sa svojim prijateljim Gilgamešom i proriče i njemu neizbežnu smrt. Gilgameš oplakuje smrt prijatelja i prvi put oseća nad svojom glavom lepršanje krila smrti. Njegovo naricanje zaodeveno je u umetničkom obliku Šest dana i noći plakao sam ja nad njim, Sve do dana kada su ga spustili u raku Sada se i ja bojim smrti i bežim u pusto polje. Nada mnom lebdi prijateljeva reč što mi je kaza pred smrt. Kako, o kako da se utešim? Kako, o kako da zaplačem? Voljeni prijatelj sad je nalik na prašinu. I neću li ja leći, kao i on, da nikad više ne ustanem? Moren strahom od smrti, Gilgameš kreće na daleki put. On se upućuje svom pretku Utnapištimu, koji je jedini od smrtnika dobio besmrtnost. Njega ne plaši teškoća dalekog puta. Njega ne mogu zadržati ni ljudi-škorpije, ni rajski vrt sa drvećem na kome cveta drago kamenje, ni boginja Siduri, koja ga poziva da zaboravi na smrt i da se preda svim radostima života. Gilgameš prebrođuje čamcem „vodu smrti“ i stiže u kraj u kome živi Utnapištim. Gilgameš nastoji da od njega dozna tajnu večnog života. Odgovarajući na Gilgamešova pitanja, Utnapištim mu priča o svetskom potopu, i o tome kako ga je bog Ea naučio da sagradi kovčeg i da se u njemu spase od potopa, posle čega su Utnapištim i njegova žena od bogova dobili besmrtnost. Sažalivši se na Gilgameša, Utnapištim mu otkriva „tajnu reč“ i savetuje ga da siđe na dno okeana, da tamo ubere travu besmrtnosti, koja nosi ime „stranac postaje mladićem“. Na svom povratku Gilgameš stiže do tajne trave, ali ljuta zmija dopuže do njega i ugrabi mu travu. Ožalošćen heroj, vrativši se u svoj grad Uruk, moli bogove za poslednju milost. On želi da vidi sen svog preminulog prijatelja Enkudua. Bog podzemnog sveta Nergal šalje po naređenju bogova, na zemlju Enkidouvu sen. Spev se završava zaključenim dijalogom između prijatelja. U odgovor na Gilgamešovu strasnu molbu da mu ispriča „zakon zemlje“, Enkidu mu najmračnijim bojama opisuje zagrobni život umrlih ljudi. „Pa ništa. Pusti me da sednem i zaplačem. Reci mi zakon zemlje koji ti poznaješ.“ „Glava, koje si se ti doticao i zbog koje si osećao radost u srcu, Kao staru odeždu, crv nju proždire“ „Prsa, kojih si se ti doticao i zbog koji si osećao radost u srcu, Kao stari džak, puna su prašine. Čitavo je telo moje nalik na prah“ To je prvi je prvi put da je krajnje jasno i u isto vreme sa takvom snagom i izrazitošću izrečena misao o neizbežnosti smrti, kojoj su podložni svi ljudi, čak i oni koji su spremni na svaki podvig da bi savladali neminovnu smrt. Epska legenda o Gilgamešovim podvizima vodi svoje poreklo iz duboke sumerske starine. Imena glavnih junaka – Gilgameša i njegovog prijatelja Enkidua – sumerskog su porekla. Na Gilgamešovo ime nailazi se u sumerski natpisima iz XXV veka, a na predstavu Gilgameša – na cilindričnim pečatima iz istog vremena. Priče o podvizima Gilgameša i Enkidu, o tragičnoj smrti Enkidu i o Gilgamešovim lutanjima u potrazi za besmrtnošću prepliće sa čitavim nizom starijih religijskih motiva, koji su u vidu pojedinih epizoda umetnuti u opšti tekst speva. Takav je kratak odlomak legende o stvaranju čoveka (Enkidu) od gline, natopljene božijom pljuvačkom; takav je čuveni mit o svetskom potopu, u kome se podrobno priča kako je stari heroj Utnapištim na savet boga mudrosti Ea sagradio kovčeg, spasavši se u njemu od vode potopa, i time zaslužio večni život. Spev o Gilgamešu zauzima posebno mesto u vavilonskoj književnosti, kako po svim umetničkim odlikama, tako i po specifičnosti misli izraženih u njemu. U visokoumetnički oblik zaodevena je misao starovavilonskog pesnika o večnoj čovekovoj težnji da savlada smrt i stekne ličnu besmrtnost. U zadnjim rečima speva oseća se mučna želja čovekova da sazna „zakon zemlje“, tajnu života i smrti. Dubokim pesimizmom prožete su reči starog pesnika. Budući život on slika kao oličenje stradanja i bola. Čak ni čuveni Gilgameš – „divni, snažni, mudri, božanstvo - svojim dvema trećinama, čovek – samo jednom, svetlog tela kao velika zvezda“ – i pored svog božanskog porekla ne može da zasluži i stekne besmrtnost. Blaženstvo u zagrobnom životu daje samo onom ko izvršava zapovest religije, zahteva sveštenika, obrede verskog kulta. U tome je osnovna misao čitavog speva. MG142 (N)