Novosti, biblioteka milenijum, odlično stanje, str.,tvrdi povez,20cm, š k90

Naslov: Jadnici Autor: Viktor Igo Izdavač: Podgorica : Daily Press Godina izdanja: 2004, 987 str. ; 23 cm Zbirka: Biblioteka Vijesti. Milenijum ; 5 Povez: Tvrd sa omotom Latinica Stanje 4 S6 Pogledajte ostale knjige,časopise i stripove u ponudi http://www.kupindo.com/Clan/bdenis/SpisakPredmeta http://www.limundo.com/Clan/bdenis/SpisakAukcija

Naslov: Gargantua i Pantagruel Autor: Fransoa Rable Izdavač: Podgorica : Daily Press Godina izdanja: 2004, 780 str. ; 23 cm Zbirka: Biblioteka Vijesti. Milenijum ; 27 Povez: Tvrd sa omotom Latinica Stanje 4 S6 Pogledajte ostale knjige,časopise i stripove u ponudi http://www.kupindo.com/Clan/bdenis/SpisakPredmeta http://www.limundo.com/Clan/bdenis/SpisakAukcija

Prirucnik za izvođenje hidroizolacija u visokogradnji i niskogradnji Izdavač: Spamil, Beograd Građevinska biblioteka Novi milenijum Povez: tvrd Broj strana: 128 Ilustrovano. Odlično očuvana. S A D R Ž A J: 1. Krute hidroizolacije u građevinarstvu 2. Hidroizolacija ravnih krovova 3. Mokri čvorovi - kupatila 4. Univerzalni sistemi za kiselootpornu zažtitu 5. Najvažnije napomene za izvođenje hidroizolaterskih radova (K-112)

TOMAS MAN ČAROBNI BREG Prevod - Miloš Đorđević i Nikola Polovina Izdavač - Novosti, Beograd Godina - 2006 716 strana 21 cm Edicija - Biblioteka Milenijum ISBN - 86-7446-118-2 978-86-7446-118-1 Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja `Ovaj veliki društveno-idejni roman za koji je Tomas Man 1929. godine dobio Nobelovu nagradu, dešava se u jednom švajcarskom sanatorijumu. Glavni junak, Hans Kastorp, dolazi da obide svog bolesnog rodaka i ostaje u sanatorijumu punih sedam godina. Roman nije zasnovan na koherentnoj fabuli, vec na uoblicavanju karaktera tipicnih za gradansko društvo, i, pre svega, na raspravljanju moralnih i idejnih problema tadašnje Evrope, koja je i sama olicena u slici sanatorijuma, „carobnog brega“ koji nije samo poprište borbe izmedu života i smrti, vec i izmedu humanisticko-demokratskih i reakcionarno-autoritativnih pogleda na svet.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Thomas Mann The Magic Mountain

“U knjizi ‘Monument’, Berislav Blagojević ispisuje dvadeset jednu kratku priču u kojima iskazuje jednu široku paletu interesovanja za različite aspekte stvarnosti, koji se promišljaju i uobličavaju u književni tekst. „Tako, polazeći od postojbine Don Kihota (a svi ozbiljni pisci, na određeni način, nužno referišu na Servantesov roman), pisac kreira i uvodi nas u jedan imaginarni prostor u kome se neprekidno sučeljava sadašnje sa prošlim, gdje se u neskrivenom kritičkom tonu, ali i ironijskom naniru, ukazuje na anomalije ljudske egzistencije na početku trećeg milenijuma; zatim tu je postmodernističko poigravanje sa knjigom, bibliotekom, čitanjem i samim činom stvaranja; dalje, skidanje naslaga istorijske prašine sa dokumenata i njihovo pretakanje u fikciju; emotivno evociranje prošlosti…” Prof. dr Igor Simanović

Autor: Slobodanka Cvetković,,Bez nadobudnih naravoučenija, bez zamornih citata, „Dogodilo se samo od sebe” posvećeno je nemirenju sa nametnutim konceptima. Ova knjiga je izrasla iz stalnog uzbuđenja duše pred izazovima života i u neprekidnoj je potrazi za onim što je najlepše i najvrednije u nama.U specifičnom duhovnom kaleidoskopu vrte se sećanja, razgovori, utisci, komentari, mišljenja, osvrti, prikazi, stihovi i kratke priče. Sve to pokrećui prožimaju snažna i iskrena osećanja, koja tu i tamo stidljivo proviruju, ponegde štrče u poluironičnim opaskama, a negde se hrabro ispoljavaju i zadržavaju pravo da traju: „Hvatamo se za smeh kao za sigurnosni pojas i uokvirujemo sliku za srećan put i dugo sećanje.” To je neverovatno zanimljiv spoj; sve diše ujednačeno: sećanje na četvorogodišnju @bocvenu koja glumi da pliva, razgovor sa 82-godišnjom tetkom o radnim akcijama, društvena klima i muzika osamdestih, bombardovanje „na pragu milenijuma, usred Evrope”, ljubavni i neljubavni slučajevi, tihi odlasci s ovog sveta, knjige, biblioteke i škola, đaci i bivši đaci, maturske večeri, putovanja i iznad svega i u svemu tome ljudi, tako različiti i tako voljeni. Zar ima još dobrote, milosti, saosećanja, radoznalosti i otkrovenja? Ima. Sve što treba je da okrenemo prvi list.”Marina Barović, profesorka, književnica i pesnikinja

,,Bez nadobudnih naravoučenija, bez zamornih citata, „Dogodilo se samo od sebe” posvećeno je nemirenju sa nametnutim konceptima. Ova knjiga je izrasla iz stalnog uzbuđenja duše pred izazovima života i u neprekidnoj je potrazi za onim što je najlepše i najvrednije u nama. U specifičnom duhovnom kaleidoskopu vrte se sećanja, razgovori, utisci, komentari, mišljenja, osvrti, prikazi, stihovi i kratke priče. Sve to pokreću i prožimaju snažna i iskrena osećanja, koja tu i tamo stidljivo proviruju, ponegde štrče u poluironičnim opaskama, a negde se hrabro ispoljavaju i zadržavaju pravo da traju: „Hvatamo se za smeh kao za sigurnosni pojas i uokvirujemo sliku za srećan put i dugo sećanje.” To je neverovatno zanimljiv spoj; sve diše ujednačeno: sećanje na četvorogodišnju @bocvenu koja glumi da pliva, razgovor sa 82-godišnjom tetkom o radnim akcijama, društvena klima i muzika osamdestih, bombardovanje „na pragu milenijuma, usred Evrope”, ljubavni i neljubavni slučajevi, tihi odlasci s ovog sveta, knjige, biblioteke i škola, đaci i bivši đaci, maturske večeri, putovanja i iznad svega i u svemu tome ljudi, tako različiti i tako voljeni. Zar ima još dobrote, milosti, saosećanja, radoznalosti i otkrovenja? Ima. Sve što treba je da okrenemo prvi list.” Marina Barović, profesorka, književnica i pesnikinja Povez knjige : mek Strana : 225 Format knjige : 14 × 21 cm Pismo : l atinica

,,Bez nadobudnih naravoučenija, bez zamornih citata, „Dogodilo se samo od sebe” posvećeno je nemirenju sa nametnutim konceptima. Ova knjiga je izrasla iz stalnog uzbuđenja duše pred izazovima života i u neprekidnoj je potrazi za onim što je najlepše i najvrednije u nama. U specifičnom duhovnom kaleidoskopu vrte se sećanja, razgovori, utisci, komentari, mišljenja, osvrti, prikazi, stihovi i kratke priče. Sve to pokreću i prožimaju snažna i iskrena osećanja, koja tu i tamo stidljivo proviruju, ponegde štrče u poluironičnim opaskama, a negde se hrabro ispoljavaju i zadržavaju pravo da traju: „Hvatamo se za smeh kao za sigurnosni pojas i uokvirujemo sliku za srećan put i dugo sećanje.” To je neverovatno zanimljiv spoj; sve diše ujednačeno: sećanje na četvorogodišnju @bocvenu koja glumi da pliva, razgovor sa 82-godišnjom tetkom o radnim akcijama, društvena klima i muzika osamdestih, bombardovanje „na pragu milenijuma, usred Evrope”, ljubavni i neljubavni slučajevi, tihi odlasci s ovog sveta, knjige, biblioteke i škola, đaci i bivši đaci, maturske večeri, putovanja i iznad svega i u svemu tome ljudi, tako različiti i tako voljeni. Zar ima još dobrote, milosti, saosećanja, radoznalosti i otkrovenja? Ima. Sve što treba je da okrenemo prvi list.” Marina Barović, profesorka, književnica i pesnikinja Povez knjige : mek Strana : 225 Format knjige : 14 × 21 cm Pismo : l atinica

Opis "Dogodilo se samo od sebe - Bocvena" ,,Bez nadobudnih naravoučenija, bez zamornih citata, „Dogodilo se samo od sebe” posvećeno je nemirenju sa nametnutim konceptima. Ova knjiga je izrasla iz stalnog uzbuđenja duše pred izazovima života i u neprekidnoj je potrazi za onim što je najlepše i najvrednije u nama. U specifičnom duhovnom kaleidoskopu vrte se sećanja, razgovori, utisci, komentari, mišljenja, osvrti, prikazi, stihovi i kratke priče. Sve to pokreću i prožimaju snažna i iskrena osećanja, koja tu i tamo stidljivo proviruju, ponegde štrče u poluironičnim opaskama, a negde se hrabro ispoljavaju i zadržavaju pravo da traju: „Hvatamo se za smeh kao za sigurnosni pojas i uokvirujemo sliku za srećan put i dugo sećanje.” To je neverovatno zanimljiv spoj; sve diše ujednačeno: sećanje na četvorogodišnju @bocvenu koja glumi da pliva, razgovor sa 82-godišnjom tetkom o radnim akcijama, društvena klima i muzika osamdestih, bombardovanje „na pragu milenijuma, usred Evrope”, ljubavni i neljubavni slučajevi, tihi odlasci s ovog sveta, knjige, biblioteke i škola, đaci i bivši đaci, maturske večeri, putovanja i iznad svega i u svemu tome ljudi, tako različiti i tako voljeni. Zar ima još dobrote, milosti, saosećanja, radoznalosti i otkrovenja? Ima. Sve što treba je da okrenemo prvi list.” Marina Barović, profesorka, književnica i pesnikinja Povez knjige : mek Strana : 225 Format knjige : 14 × 21 cm Pismo : latinica

Уводне напомене РАТ И МУЧНИНА Ако хоћеш да се оклизнеш, да испаднеш надобудан или смешан, онда ћеш у депресивној расправи о крају другог миленијума изговорити омрзнуту реченицу: Ја сам то знао. Ако, дакле, кажеш: Знао сам да ће се друга Југославија распасти, знао сам да ће бити рата. Неомиљени постају они што су све унапред знали, и говорили, а нико их није слушао. Новинар је лишен тог ризика и муке, јер све што зна написао је и објавио. постоје библиотеке и новинске документације, постоје датуми, а објављено се не може ни поправити ни покварити накнандним паметовањем и закључивањем. Оно што сам ја знао о предстојећој пропасти комунистичке државе објављено је у неколико листова (већином у НИН-у) и неколико књига. Немам права било шта од тога да мењам и отклањам, осим штампарских грешака, али имам обавезу, чини ми се, да испишем нека објашњења о добу и приликама у колима су текстови настали … Наслов: Ратни радови Издавач: Хришћанска мисао Страна: 480 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 15x21 cm Година издања: 2002 ИСБН:

Autor - osoba Vlajić, Spasoje, 1946-2020 = Vlajić, Spasoje, 1946-2020 Naslov Istorija budućnosti : pogled u novi milenijum / Spasoje Vlajić Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2000 Izdanje [1. izd.] Izdavanje i proizvodnja Beograd : Miroslav, 2000 (Pančevo : Grafos-internacional) Fizički opis 185 str. : ilustr. ; 24 cm Zbirka Biblioteka Svedočanstva / [Miroslav] Napomene Tiraž 700 Bibliografija: str. 179-180. Sve je više dokaza da se i natčulne sile probijaju u naš svet i utiču na zemaljske događaje. Od suštinskog je značaja da upoznamo njihov udeo u stvaranju budućnosti. Spasoje Vlajić (Beograd, 4. april 1946) je srpski naučnik, inženjer kristalografije i pronalazač svetlosne formule. Spasoje Vlajić je rođen 4. aprila 1946. godine u Žarkovu, od oca Radomira i majke Drage, rođene Selaković. Njegova žena se zove Soka, rođena Simić, i njih dvoje imaju tri sina i devetoro unučadi. Na Prirodno-matematičkom fakultetu je diplomirao fiziku čvrstog stanja, odnosno kristalografiju. Istraživanja Istražuje psihofizičku vezu mehaničke energije glasova sa elektromagnetnom energijom nervnih impulsa i moždanih talasa. Pet godina je radio u SR Nemačkoj, od 1988. do 1993. godine, gde je obavljao svoja istraživanja. Od 1976. godine se bavi istraživanjem fizike i tehnologije svesti. Njegov rad podržalo je više doktora nauka u svetu. Centar za istraživanje nasleđa Nikole Tesle Spasoje Vlajić je jedan od osnivača „Centra za istraživanje nasleđa Nikole Tesle“. Centar je otvoren 7. januara 2013. godine, na 70 godišnjicu od smrti Nikole Tesle. Pored Spasoja Vlajića, osnivači centra su Milka Kresoja i Goran Marjanović. Knjige Objavio je do sada više knjiga i naučnih radova. Sledeće knjige je objavio od 1984. godine do danas: Svetlosna formula (1984), Svetlost i čula (1986), sa Jovanom Savkovićem, Nova (meta)fizika (1992), Lečenje zvukom i bojama (1992), Naum (1993), Luča (1994), Slovo (1995), Svestna formula (1996), Prvi svetski parapsihološki rat (1998), Prvi svetski antihrišćanski rat (1999), Istorija budućnosti (2000), Svest i naduzročni poredak prirode (2001), Etrurska tajna (2001), Teslini milenijumski darovi (2002), Ovako govori Tesla (2002), Stvaranje i privlačenje sreće (2003), Lečenje mislima (2003), Knjiga o radosti i uspehu (2004), Izazovi tajne nauke (2004), Razmišljajte kao Nikola Tesla (2005), Skriveni zakoni sudbine (2006), Magija i peta sila (2007), Moć je u mislima (2007), Rajski ritam života (2008), 365 razloga za radost (2009), Žena i ljubav (2009), Grupa 69 (2010), Večito plemstvo uma (2010), Pobeda bez pobeđenih (2010), Tesla čovek-anđeo (2011), Rešenje etrurske tajne (2012). Knjiga „Nikola Tesla – čovek anđeo“ na ruskom jeziku predstavljena je publici 10. jula 2013. godine, na dan rođenja Nikole Tesle, u mermernoj sali Centralnog doma novinara u Moskvi. MG62 (N)

Autor - osoba Clément, Olivier, 1921-2009 = Kleman, Olivije, 1921-2009 Naslov Istina će vas izbaviti : razgovori s Vaseljenskim Patrijarhom Vatrolomejem [i.e. Vartolomejem] I / Olivije Kleman ; preveo Darko Tanasković Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2000 Izdavanje i proizvodnja Beograd : BMG, 2000 (Beograd : BMG) Fizički opis 250 str. ; 24 cm Drugi autori - osoba Tanasković, Darko, 1948- = Tanasković, Darko, 1948- Zbirka Biblioteka BMG Napomene Reč uz ovo izdanje / Darko Tanasković: str. 5-7 Beleška o piscu / D. T.: str. 245-247. Predmetne odrednice Vartolomej I, vaseljenski patrijarh, 1940- Pravoslavlje Stanje: posveta na predlistu, inače veoma dobro očuvano. Ugledni teološki pisac Olivije Kleman (Olivier Clćment) rođen je 17. novembra 1921. godine u Anianu, na jugu Francuske, u istorijskoj provinciji Langdok, „zemlji tragične verske istorije“, kako je sam zapisao. Seoska sredina, iz koje je ponikao, bila je duhovno opustošena i praktično bezverna, tako da budući posvećenik Hristove istine neposredno po rodenju nije bio čak ni kršten, a kao dete nije dobio nikakvu versku pouku. Studirao je istoriju, magistrirao tezom o klinijevskom opatu, čuvenom Petru Prečasnom (1132–1156), učio od Alfonsa Diprona, jednog od osnivača religijske antropologije, s kojim se i uključio u Pokret otpora protiv fašizma, da bi posle rata izvesno vreme predavao u pariskom liceju Luja Velikog. Objavljeni opus Olivija Klemana je impozantan i razuđen. Moguće je, ipak, uočiti dva prostrana, međusobno suštinski povezana tematska kruga: (l) istoriju, misao i život pravoslavne crkve, i (2) susretanje pravoslavlja, zapadnog hrišćanstva, modernog doba i nehrišćanskih religija. Knjiga Istina će vas izbaviti uspostavlja, prvo, istorijski i savremeni kontekst života pravoslavne crkve, da bi u njegovim koordinatama verodostojno predstavila prostore i smerove Vartolomejevog usredsređenog molitvenog, misaonog i praktičnog napora i delovanja. Poznato je da se, i u pravoslavnom i u nepravoslavnom svetu, mnogi s njime, njegovim idejama i postupcima ne slažu, a neki ga i žestoko osporavaju. To vredi i za našu duhovnu sredinu, odnosno neke krugove unutar Srpske pravoslavne crkve. Ostrašćenost i odlučnost nekih odbacivanja, kao što to često biva, nije uvek proporcionalna obaveštenosti o onome što se besprizivno odriče. I zbog toga, korisno je i na srpskom jeziku oslušnuti svedočenje jednog svakako relevantnog pastirskog glasa koji se, i na Istoku i na Zapadu, pažljivo sluša i ozbiljno uzima u obzir pri odlučivanju o sudbini savremenog uzburkanog sveta, uprkos neznatnoj ovozemaljskoj moći kojom raspolaže govornik iz oronulog Fanara, s danas kužne obale Zlatnog roga. Ali, tu je bio, i zanavek ostao, Konstantinopolj... Sadržaj: REČ UZ OVO IZDANJE PRVI DEO – OTKRIVANJE O pravoslavnoj crkvi „Vaseljenska“ patrijaršija u Carigradu Vartolomej prvi DRUGI DEO - ASPEKTI JEDNE PORUKE Shvatanje vere Mistički prilaz Preobraziti zemlju TREĆI DEO – U ISTORIJI O slobodi O ljubavi i nekim drugim temama koje zanimaju mlade Crkva i nacija O Evropi: sekularizacija i kako je prevazići ČETVRTI DEO – A DRUGI? O ekumenizmu i fanatizmu O odnosu između Pape i Sabora tokom prvog milenijuma O judaizmu O islamu i o Mediteranu O „novom dobu“, o Indiji i, naročito, o budizmu ZA KRAJ I POČETAK „Novina duha“ DODATAK Izvorni Patrijarhovi tekstovi BELEŠKA O PISCU MG43 (L)

Autor - osoba Calvino, Italo, 1923-1985 = Kalvino, Italo, 1923-1985 Naslov Ako jedne zimske noći neki putnik / Italo Calvino ; s talijanskog preveo Pavao Pavličić Jedinstveni naslov Se una notte d`inverno un viaggiatore. srpski jezik Vrsta građe roman URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik hrvatski Godina 1981 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Znanje, 1981 Fizički opis 277 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Pavličić, Pavao, 1946- = Pavličić, Pavao, 1946- Zbirka Hit : biblioteka moderne literature / [Znanje, Zagreb] ; ǂkolo ǂ18, ǂsv. ǂ104 (Karton s omotom) Napomene Prevod dela: Se una notte d`inverno un viaggiatore / Italo Calvino. Stanje: omot malo iskrzan, unutra odlično očuvano. „Ako jedne zimske noći neki putnik“ jeste roman o čitanju i roman o životu. U njemu Kalvino demistifikuje sam nastanak književnog dela i ukazuje na povezanost čitaoca i dela koje čita i čitalačko razumevanje koje gradi smisao samog dela. Na taj način je izrazio jedan od glavnih poetičkih usmerenja postmodernizma, ali i otvorio neke od tema kao što je (ne)mogućnost objektivnog saznavanja stvarnosti ili slagalice kao koncepta izgradnje i života i književnog dela. Roman se može čitati kao potraga za odgovorom na večno pitanje zašto čitamo književna dela. Junaci romana, Čitatelj i Čitateljka, sreću se u knjižari, oboje sa željom da pronađu nastavak romana koji su započeli da čitaju a koji je greškom izdavačke kuće prekinut na pola, umetanjem tabaka nekog drugog romana. Avantura čitanja vodiće ovo dvoje mladih ljudi iz romana u roman, kao kroz spiralu koja se nikada ne završava. Svaki roman koji započinju da čitaju predstavljaće svojevrsnu raskrsnicu na njihovom ličnom životnom putu. Preplitanje života i književnosti očituje se u ovom romanu slikom multiplikovanih romana, čiji završetak je nedostupan junacima sve dok ne spoznaju da su oni samo junaci svih tih romana koje čitaju i da samo oni mogu da utiču na razvoj radnje i na sam (srećni) završetak kojem toliko teže. Italo Kalvino (1923–1985) je bio italijanski književnik, esejista i novinar, intelektualac koji je bio izuzetno angažovan u političkoj, građanskoj i kulturnoj sferi. Kao jedan od najvažnijih italijanskih pisaca druge polovine dvadesetog veka, bio je deo različitih književnih tokova, od neorealizma do postmoderne, ali uvek sa određenim odstojanjem, insistirajući na ličnom istraživanju i iskazu. Bio je privržen svemu što je jednostavno, nekonvencionalno, neracionalno – što se ogledalo i u njegovom pripovedanju koje se odriče moralističkog konteksta i didaktičnosti. Završio je studije književnosti u Torinu gde je diplomirao na delima Džozefa Konrada. Tokom rata bio je u partizanskom pokretu a nakon rata politički se aktivirao u krugu italijanskih intelektualaca komunista okupljenih oko izdavačke kuće Einaudi, zajedno sa Pavezeom, Vitorinijem i Natalijom Ginzburg. Kasnije napušta ovaj pokret, da bi se 1960-ih u Parizu priključio grupi OuLiPo – što utiče i na njegov pripovedački manir. Kalvinovo stvaralaštvo prošlo je raznolik književni put: od neorealističko-pustolovnog pripovedanja u romanu Staza do paukovih gnijezda (Zora, 1959), alegorijsko-bajkovite kombinatorike u trilogiji Naši preci (Paideia, 2007), preko književnih eksperimenata u kraćoj prozi Kosmikomike (Paideia, 2008) i romanima Nevidljvi gradovi (Devedesetčetvrta, 1995) i Zamak ukrštenih sudbina (Rad, 1997), sve do metanarativnog romana o čitanju i pisanju Ako jedne zimske noći neki putnik (Plato, 2001), koji ubrzo po izlasku postaje svetski bestseler. Esejističko-kritičke tekstove pisao je uporedo s pripovednim delima. U Američkim predavanjima (Bratstvo-jedinstvo, 1989) pokušao je da definiše književne vrednosti koje bi trebalo očuvati u nadolazećem milenijumu. Fakultet za medije i komunikacije radi trenutno na prevodu Kalvinovog teksta Autobiografija jednog gledaoca. MG89 (N)

Knjaževac SKZ, 1991. Sa predgovorom Marka Nedića. Drugo izdanje. Odlično očuvana. Ninova nagrada 1990. Osnovna specifičnost novog Josićevog romana je u izboru književne teme, vremenu u koje je ona postavljena i u proznom postupku kojim je ostvarena. Priču za svoj roman Miroslav Josić Višnjić je pronašao u prošlosti srpskog naroda u Vojvodini u vreme revolucionarnih događaja 1848. i 1849. godine (…) Književna građa prethodnih Josićevih knjiga zasnovana je na činjenicama iz svakodnevnog života mladih ljudi današnjeg vremena, dok su u novom romanu književni likovi postavljeni u određenu istorijsku situaciju koja je zahtevala od njih ponašanje usklađeno sa odgovarajućim istorijskim kontekstom. Ali autor se ni u ovom slučaju nije odrekao svog dominantnog narativnog postupka, postupka lirizacije proznog jezika i stila, pa njegov novi roman predstavlja veoma neobičan i izuzetno uspešan spoj modernog proznog prosedea i klasične književne teme iz nacionalne prošlosti (…) Roman je podeljen u trideset tri poglavlja, uz prolog i epilog koji ga uokviruju u vremenskom, kompozicionom, pa samim tim i u semantičkom smislu. Marko Nedić (Moderna narativna vizija istorijskog pamćenja) Miroslav Josić Višnjić (Stapar kod Sombora, 15. decembar 1946 — Beograd, 8. septembar 2015[1]) bio je srpski književnik. Legat Miroslava Josića Višnjića deo je Gradske biblioteke `Karlo Bijelicki` u Somboru[2] a deo zaostavštine Josić Višnjića nalazi se u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”. Biografija U rodnom mestu završio je osnovnu školu, a Učiteljsku školu (Preparandiju) u Somboru.[3] Na Filološkom fakultetu u Beogradu apsolvirao je na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti (tzv. Svetska književnost).[3] Dugo je honorarno radio kao lektor, korektor i tehnički urednik u raznim izdavačkim kućama, listovima i časopisima.[3] Bio je sekretar lista „Student“, urednik časopisa `Relations`.[3] Bio je zaposlen u Srpskoj književnoj zadruzi.[4] Pokrenuo je biblioteku „Novi Albatros“.[4] Prvi je počeo privatno izdavanje knjiga (posle S. Mašića) u „Književnoj fabrici MJV i deca“.[5] Bio je predsednik PANU. Njegovi radovi prevođeni su na više jezika: poljski, francuski, engleski, nemački, mađarski, holandski, italijanski, češki, slovački, bugarski i makedonski jezik. Dve njegove knjige objavljene su na poljskom, dve na engleskom i jedna na francuskom jeziku.[6] O njegovom radu objavljeno je nekoliko stotina kritičkih radova (preko 3.000 stranica), više tematskih celina u časopisima, stotine novinskih članaka, a treba pomenuti: Doktorsku tezu Marka Nedića, Proza i poetika M. Josića Višnjića (2008), Knjiga Snežane Brajović, Stvarnosne igre (2012), Magistarski rad Sonje Kapetanov, Lirski godovi (Rane pripovetke MJV) (2010), kao i pet zbornika Proza MJV (1979), Alfa i omega (1986), Trideset godina, pola veka (1996), Venac kritičkih radova (2006) i Zlatni vek Miroslava Josića Višnjića (2006). Književnik Mihajlo Pantić ga je smatrao za jednog od najboljih stilista srpske proze od 1968. do danas. Pantić navodi da je Josić Višnjić bio na tragu Velja Petrovića i Miloša Crnjanskog, sa setnim, poetizovanim ravničarskim duhom pripovedanja.[7] Lično je bio protiv ljudskih i književnih konvencija i večito u otporu prema ustaljenom sistemu.[8] Putovao je po svetu najčešće o svom trošku u Poljsku, Francusku, Kanadu, Mađarsku, Švedsku, Holandiju, Češku, Rumuniju, Italiju, Nemačku, Grčku, Kinu.[4] Bio je oženjen Mirjanom,[4] ima troje dece (Jelena, Miroslav i Pavle) i šest unuka. Nagrade Dobitnik je velikog broja književnih nagrada među kojima su: Nagrada „Isidora Sekulić”, za knjigu Lepa Jelena, 1969. Nagrada lista „Mladost”, za roman Češka škola, 1972. NIN-ova, za knjigu Odbrana i propast Bodroga u sedam burnih godišnjih doba, 1990.[3] Borbina nagrada, , za roman Pristup u kap i seme, 1992. Nagrada „Borisav Stanković”, za roman Pristup u kap i seme, 1993. Nagrada „Stanislav Vinaver”, za roman Pristup u kap i seme, 1993. Andrićeva nagrada, za knjigu Novi godovi, 1998.[3] Nagrada „Zlatni krst kneza Lazara”, 2003. Nagrada „Todor Manojlović”, 2004. Nagrada „Račanska povelja”, 2006. Nagrada „Veljkova golubica”, 2007. Nagrada „Jovan Skerlić”, za roman Stablo Marijino, 2010. Nagrada „Svetozar Ćorović”, za knjigu pripovedaka Đurđevdan i drugi datumi, 2015. Oktobarska nagrada (Beograda i Sombora) Nagrada „Ljubiša Jocić” Dela Njegove pripovetke štampane su u tridesetak antologija i izbora u zemlji i inostranstvu. `Izabrana dela objavljena su 1995. u sedam knjiga, a u trećem milenijumu objavljena su mu Dela u pet knjiga. Sve njegove priče štampane su u jednom tomu (880 strana) pod naslovom Sabrane pripovetke (2007) Lepa Jelena, knjiga pripovedaka, (1969, 1980, 1995, 2007) Dvanaest godova, knjiga pripovedaka, (1977, 1995, 2007) Kvartet, knjiga pripovedaka, (1994, 1995, 2007) Novi godovi, knjiga pripovedaka, (1998, 2007) O dudu i grobu, knjiga pripovedaka, (2005, 2007) Priče iz trapa, knjiga pripovedaka, (2006, 2007) Đurđevdan i drugi datumi, knjiga pripovedaka, 2015) Roman o smrti Galerije, novela, (1970, 1974, 1975, 1995) Češka škola, roman, (1971, 1980, 1994, 1995) Pristup u svetlost, roman, (1975, 1980, 1983, 1993, 1995, 2002) Odbrana i propast Bodroga u sedam burnih godišnjih doba, roman, (1990, 1991, 1995, 1997, 2002) Pristup u kap i seme, roman, (1992, 1995, 1998, 2002) Svetovno trojstvo, roman, (1996, 2002) Pristup u počinak, roman, (1999, 2002) Roman bez romana, roman, (2004) Dok nas smrt ne rastavi, roman, (2004) Stablo Marijino, roman, (2008) Baron iz šaraga, roman, (2013) TBC (2002) Moje burne godine (1993, 1995, 2005) Đerdan od divana (2005) Osim sveta, pesme za decu, (1978) U drugom krugu, knjiga tekstova, (1995) Pisma srpskim piscima, knjiga tekstova, (2007) Margina, knjiga tekstova, (2010) Miloš, Crnjanski, knjiga tekstova, (2013) Dok srce kuca, knjiga tekstova, (2015) Ratna pošta, prepiska iz vremena bombardovanja (2002; drugo izdanje 2009, sa komentarima) Spomen-broj lista „Golub“, izbor za reprint, (1977) Rečima po platnu sveta, knjiga o slikaru Petru Konjoviću (1978, 1998) Optužujem, knjiga o rušenju 713 grobova u rodnom selu, (2009, sa 100 fotografija) Pisac protiv Agencije, polemička knjiga (1997) Sudanija, polemička knjiga (2002) Azbučnik prideva u srpskoj prozi 20. veka, izbor iz srpske književnosti (1991, 1995, 2007) Antologiju srpskih pripovedača 19. i 20. veka, izbor iz srpske književnosti (1999) i drugo. ZAVEŠTANjE, pesme + BIBLIOGRAFIJA MJV (oktobar 2010) CD dela MJV u 50 numerisanih primeraka (2013) Pripovetke, romani, pesme, zapisi, prevodi, tv-film Pogledaj me, nevernice, radio drame, tumačenja, album i arhiva Najlepše pripovetke M. Josića Višnjića, u izboru i sa predgovorom Milosava Tešića (2002) Češalj, monodrama Radio Beograd emitovao je njegove drame Služba oca Radoslava (1971, režija Darko Tatić) i Odbrana i propast Bodroga (1991, režija Boda Marković) Televizija Beograd više puta prikazala je njegov TV film Pogledaj me, nevernice (1974, režija Srđan Karanović)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Astrologija (grč. αστρολογία - nauka o zvezdama) je pseudonauka koja položaje, odnose i kretanja planeta i drugih nebeskih tela u odnosu na zodijačke znakove i sazvežđa, posmatrano za zemlje, dovodi u vezu sa osnovnim osobinama individua (pojedinaca) i njihovom interakcijom, sa društvom, nacijama, događajima u svetu itd. Sam pojam logos (gr. λόγος) se obično tumači kao reč, što bi svakako opravdalo verovanje da zvezde nešto saopštavaju. Osoba koja izučava astrologiju se naziva astrolog, a njegov zadatak je da protumači te `zvezdane poruke` i potom ih prenese zainteresovanima. Jedan od najbitnijih termina koji se vezuju za astrologiju je horoskop koji se koristi pri svakoj astrološkoj analizi. Astrologiju ne treba mešati sa astronomijom (grč. αστρονομία - pravila među zvezdama), naukom o zvezdama. Istorijat Ispočetka, astrologija je bila nerazdvojni deo astronomije pa su se njome bavili različiti narodi diljem zemljinog šara: Kinezi, Egipćani, Grci, Rimljani, Arapi, kao i narodi Amerike (Asteci, Maje, Inke). Oni su zapazili da se mnoge stvari na zemlji, kao što su npr. plima i oseka itd. dešavaju pod dejstvom Sunca i Meseca pa su verovali da su i svi ostali događaji posledica uticaja različitih zvezda. Otud postoje različite vrste astrologije po nacionalnosti. Osim tzv. zapadne poznate su kineska, japanska, jevrejska, indijska, druidska (keltska) astrologija. Te nacionalne astrologije se međusobno razlikuju i po načinu izračunavanja horoskopa, što je posledica različitih geografskih konfiguracija zemljišta gde je nastala astrologija, ali i po sistemu tumačenja koji je posledica bazičnog stava određenog društva prema životu. Kolevka zapadne astrologije je stari Bliski istok, gde su ponikle prve opservatorije – sumerski zigurati. Prvobitna mesopotamska astrologija (protoastrologija) je, sasvim slično kao i u drugim kulturama, bila zasnovana na prostom posmatranju nebesa u potrazi za znamenjem, koje bi na bilo koji način moglo da predskaže važna dešavanja u kraljevstvu. Stari Mesopotamci su verovali da zvezde i sazvežđa, koje su poznavali u priličnom broju, imaju svoje odgovarajuće gradove[1] na zemlji. Kraljevi nisu preduzimali nikakav ratni pohod, niti započinjali bilo kakav važan državni posao (npr. izgradnju puteva ili dvoraca i sl.) ako im zvezdočaci nisu označili povoljne dane. Zapisi astronomskih opažanja i znamenja su pronađeni među ostalim tekstovima, ispisanim na glinenim pločicama klinastim pismom. Najobimnija kolekcija Enuma Anu Enlil[2] datira iz 2. milenijuma p. n. e. Još jedna veoma važna kolekcija znamenja, Venerin tablet iz Amisaduke, sadrži podatke o osmatranjima Venerinih faza i pridavanim im značenjima. Istoričari nisu saglasni koje su godine ovi podaci prikupljani, ali većina smatra da je kolekcija nastala 146 godina nakon Hamurabijeve smrti. Egipatski odnos prema zvezdama imao je oblik astro-religije, a postao je s vremenom i prefinjeniji. Najvažniji astrološki događaj koji su predviđali drevni Egipćani bile su uobičajene poplave Nila koje su se poklapale sa helijačkim izlaskom Sirijusa. Ono na šta su Egipćani bili posebno fokusirani su usponi i kulminacije zvezda povezani sa dekanima – njihovi motivi nađeni su na poklopcima kovčega iz perioda Srednjeg kraljevstva, oko 2000. godine p. n. e. U ranim tekstovima dekani su označavali koji je čas noći kada se podižu na istočnom horizontu, dok su u onim nastalim kasnije označavali čas noći kada kulminiraju na nebu. Smatra se da je pridavanje pažnje diurnalnom kretanju bilo od velike važnosti za kasniji razvoj helenističke doktrine horoskopskih kuća. Neke astrološke ideje su iz Mesopotamije došle u Egipat do druge polovine 1. milenijuma p. n. e. Najznačajnija od njih je Zodijak sa 12 znakova oko 3. veka p. n. e.[3] koji se kasnije kombinuje sa dekanima, a koji umesto do tada zasebnog sistema, postaju desetostepene podele svakog zodijačkog znaka. Osvajanje velikih teritorija od strane Aleksandra Velikog tokom 4. veka p. n. e., doprinela su mešanju različitih kultura i tradicija, što se svakako odrazilo i na dalji razvoj i usavršavanje astrologije – Sinteza mesopotamskih astroloških ideja sa egipatskim konceptima i sistemima grčke matematike i geometrije, rezultirala je rođenjem horoskopske astrologije. Aleksandar je osnovao grad na obali Mediterana – Aleksandriju – koja ubrzo po njegovoj smrti postaje centar kulture i nauke u koji su se slivali veliki umovi ondašnjeg doba. Tako započinje helenistički period odnosno dominacija grčke misli širom antičkog sveta. Pod pokroviteljstvom grčke dinastije Ptolemeja, izgrađena je velika Aleksandrijska biblioteka u koju su pohranjene hiljade tekstova sa raznih krajeva sveta, pa je Egipat opet izronio kao veliki centar astroloških studija. Oko 290. godine p. n. e. vavilonski istoričar i astrolog Beros je, emigriravši na istok, osnovao astrološku školu na grčkom ostrvu Kos. Do tada, ovo je ostrvo bilo poznato kao medicinski centar u kom je negovan kult Asklepija. Astrologija na taj način utire svoj put sve dublje na zapad. Od velikih umova helenističkog doba proučavanjem astrologije bavili su se i Tales, Pitagora, Anaksagora, Empedokle, Hipokrat, Platon, Euksod, Euklid i drugi. Prvi i drugi vek naše ere su bili naročito važni za dalji napredak astrologije. Tokom tog perioda su stvarali Nekepso i Petoziris, Marko Manilije, Antioh iz Atine, Kritodemus, Serapio iz Aleksandrije, Dorotej iz Sidona (kasni 1. vek), a naročit doprinos astronomiji i astrologiji je dao naučnik Klaudije Ptolemej, sredinom 2. veka n.e. On je bio autor dva znamenita dela: Tetrabiblosa, astrološkog četvoroknjižja i Sintaksisa (Almagesta), zbornika svekolikog tadašnjeg astronomskog znanja. Ptolemej je uveo geocentrični sistem sveta u astronomiju koji je ostao važeći u nauci (astronomiji) narednih četrnaest vekova, a u astrologiji se i danas koristi. Ptolemejev savremenik, Vetije Valens iz Antiohije (120—175), napisao je Antologiju, najobimnije i najočuvanije delo helenističkog perioda koje se sastoji od devet knjiga. Ovaj materijal je posebno vredan jer sadrži mnogobrojne prognostičke tehnike od kojih su neke jedinstvene, a takođe i stotinu horoskopa kao demonstracije tehnika koje je izlagao. U odnosu na raniju astrološku praksu u kojoj je korišćen tzv. sistem celih znakova[4], Ptolemej uvodi korišćenje sistema jednakih kuća, dok Valens za potrebe određivanja snage planeta deli kvadrante horoskopa na jednake trećine. Ovaj sistem kuća je kasnije nazvan Porfirijev. U narednim vekovima su nastali mnogobrojni kvadratni sistemi podele kuća kao što su Alkabitus, potom vrlo popularan u renesansnom periodu Regiomontanov sistem, danas u najmasovnijoj upotrebi Plasidusov sistem, te manje popularni Koh i Kampanus. Iako je prvobitno bila zabranjena u Rimu oko 139. godine p. n. e., astrologija ponovo dobija na popularnosti u vreme prvih rimskih careva, koji su obilato koristili njene mogućnosti da bi preduzeli adekvatne političke i druge poteze. Oktavijan Avgust je, izražavajući moć, utisnuo na srebrne kovanice svoj astrološki simbol Jarca koji prednjim nogama drži svet. Bilo je i careva koji su voleli sami da se oprobaju u ovoj veštini npr. Tiberije, Domicijan i Hadrijan. Neki astrolozi su zahvaljujući prijateljstvu s vladarima stekli veliki uticaj i političku moć, kao što je slučaj sa Trazilom. Kao već oformljen sistem, astrologija je prešla iz helenskog sveta u Indiju. Pretpostavlja se da se to desilo oko 2. veka n. e. Indijci su usvojili i fonetski transkribovali određeni broj grčkih astroloških termina: hora-čas (grč. Ώρα), dekanus- dekant (grč. Δεκανοί) i, možda, trikona- trigon (grč. τρίγωνον). Kasnije se indijska astrologija razvijala nezavisno od zapadne, a osnovna razlika između zapadnog i indijskog horoskopa ogleda se u tome što je zapadni tzv. tropski (zasnovan na zodijačkim znakovima), tj. počinje na 0 stepeni znaka Ovna, a indijski je sideralni, tj. definiše znakove prema zvezdama stajačicama. Indijska astrologija je imala uticaja na razvoj astrologije u drugim regijama. Persijski kralj Ardašir I je slao izaslanike u okolne zemlje kako bi prikupili naučna dela koja su u to vreme nedostajala u Persiji. Tako indijska i grčka astrologija dolaze u ovo carstvo, Slom Zapadnog rimskog carstva astrologiju gura u zaborav na zapadu, ali ona nastavlja da živi u Istočnom rimskom carstvu, gde je u životu održavaju razmene knjiga sa Arabljanima, uprkos protivljenju Crkve. Istovremeno, ona cveta kod Arabljana, a naročito nakon osnivanja Bagdada u koji su pozivani svi viđeniji učenjaci. Na sličan način kao i Persijanci, Arabljani su slali svoje izaslanike da prikupljaju materijal iz Indije, Persije i Vizantije, i nastavili da unapređuju astrologiju novim tehnikama. Srednjovekovni arapski astrolozi su naročito bili zainteresovani za mundanu i horarnu astrologiju. Poznati astrolozi iz ovog perioda su Teofil iz Edese, Mašalah ibn Asari, Abu Ali el-Hajat, Sal ibn Bišr, Abu Mašar, El-Kindi, Alkabitus, i drugi. Na početku srednjeg veka na astrologiju se u Evropi gledalo kao na oblik paganizma što je uticalo da se poljulja njen ugled u teoriji i praksi. Mešana je često sa pojmom alhemije, što je kasnije proučavanjem dokazano da su duboko povezane. U alhemijskim analizama koristi se astrološka teorija, a najčešći primer toga je povezivanje određenih hemijskim elemenata sa planetama: tako zlato odgovara Suncu, srebro Mesecu, živa Merkuru, itd. Hrišćanski teolozi su bili u poziciji da uslovno priznaju legitimitet astro-meteorologiji i astro-medicini, dok je lična, natalna astrologija predstavljala problem. Međutim, od 13. veka većina italijanskih dvoraca držala je astrologe, a i na univerzitetima se predavala astrologija. Priliv arapskih ideja bio je važan deo tog ponovnog interesovanja za astrologiju, za čije širenje naročite zasluge pripadaju italijanskom astrologu Gvidu Bonatiju. Astrologijom su se bavili i naučnici koji su živeli na razmeđi srednjeg veka i renesanse poput Paracelzusa, Tiha Brahea i Johana Keplera. Ipak, Kepler, iako kraljev astrolog, nije cenio astrologiju već ju je prozvao suludom ćerkom astronomije. Povećano interesovanje za antičke ideje u renesansi utiče i na povećanje interesovanja za astrologiju. Oživljavanje hermetizma i neoplatonizma pogodovalo je širenju astrologije među širokim narodnim masama. Štampaju se astrološki almanasi, ali smela predikcija o velikoj konjunkciji 1524. učinila je da astrologija postane u mnogim očima neozbiljna pa i smešna. Daljem opadanju uticaja astrologije doprinela je i pojava protestantskog pokreta koji je nije prihvatao. U 16. veku Nikola Kopernik je uveo heliocentrični sistem sveta u nauku i time odvojio astronomiju od astrologije. U daljem razvijanju i objašnjavanju astroloških termina učestvovao je i Isak Njutn stavši na njenu stranu. Jednom prilikom kada je došlo do rasprave po pitanju vrednosti-bezvrednosti astrologije, pa je astronomu Haleju poručio: „Razlika između mene i Vas je što sam se ja bavio astrologijom a Vi niste!“ Time se nije subjektivno zauzeo za osnovanost i naučnost astrologije, već jednostavno uputio da su se njom tokom vekova bavili ozbiljni filozofi i naučni umovi, koji je nisu u startu odbacili niti prezreli. Kako je uspon nauke, posebno u 17. i 18. veku, bio praćen propadanjem moći aristokratije, a jačanjem političkog uticaja najširih slojeva stanovništva, mahom slabo obrazovanih, to je klima za opstanak astrologije postajala zapravo sve pogodnija. Tek sa 20. vekom širi slojevi postaju sve obrazovaniji (u odnosu na period mračnog srednjeg veka, kada je stanovništvo bio uglavnom nepismeno), ali astrologija i dalje nije gubila na popularnosti. U tom smeru najviše uspeha imalo je socijalističko obrazovanje, koje uvodi obavezno školovanje i visoko školstvo, dakle stvarajući intelektualnu elitu. Stav komunističke ideologije prema astrologiji je da je u tom periodu smatrana kvazinaukom, zaostatkom praznoverja i slično. Astrologija se, dakle, i u prosvećenom razdoblju održala, uprkos pritiscima kroz koje je prošla. Od naučnika novog doba, astrologiju su proučavali psihijatar Karl Gustav Jung, pokušavajući da uz pomoć nje dokaže svoje načelo sinhroniciteta i francuski psiholog Mišel Goklen koji je obradio 24000 horoskopa poznatih ljudi, upoređujući ih sa naučnim saznanjima o karakterima. Najpopularniji astrolozi tokom druge polovine 20. veka na području Balkana bili su Mile Dupor i njegova učenica glumica Milja Vujanović. Uporedo sa pristalicama, zagovornicima, teoretičarima i praktičarima astrologije uvek je kroz istoriju bilo i njenih manje ili više ljutih protivnika, od koji su najpoznatiji Aristarh, Plinije Stariji, Tacit, rimski imperator Klaudije, Savanarola, papa Urban VIII, Kolber itd....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Astrologija V Astrologija (grč. αστρολογία - nauka o zvezdama) je pseudonauka koja položaje, odnose i kretanja planeta i drugih nebeskih tela u odnosu na zodijačke znakove i sazvežđa, posmatrano za zemlje, dovodi u vezu sa osnovnim osobinama individua (pojedinaca) i njihovom interakcijom, sa društvom, nacijama, događajima u svetu itd. Sam pojam logos (gr. λόγος) se obično tumači kao reč, što bi svakako opravdalo verovanje da zvezde nešto saopštavaju. Osoba koja izučava astrologiju se naziva astrolog, a njegov zadatak je da protumači te `zvezdane poruke` i potom ih prenese zainteresovanima. Jedan od najbitnijih termina koji se vezuju za astrologiju je horoskop koji se koristi pri svakoj astrološkoj analizi. Astrologiju ne treba mešati sa astronomijom (grč. αστρονομία - pravila među zvezdama), naukom o zvezdama. Istorijat Ispočetka, astrologija je bila nerazdvojni deo astronomije pa su se njome bavili različiti narodi diljem zemljinog šara: Kinezi, Egipćani, Grci, Rimljani, Arapi, kao i narodi Amerike (Asteci, Maje, Inke). Oni su zapazili da se mnoge stvari na zemlji, kao što su npr. plima i oseka itd. dešavaju pod dejstvom Sunca i Meseca pa su verovali da su i svi ostali događaji posledica uticaja različitih zvezda. Otud postoje različite vrste astrologije po nacionalnosti. Osim tzv. zapadne poznate su kineska, japanska, jevrejska, indijska, druidska (keltska) astrologija. Te nacionalne astrologije se međusobno razlikuju i po načinu izračunavanja horoskopa, što je posledica različitih geografskih konfiguracija zemljišta gde je nastala astrologija, ali i po sistemu tumačenja koji je posledica bazičnog stava određenog društva prema životu. Kolevka zapadne astrologije je stari Bliski istok, gde su ponikle prve opservatorije – sumerski zigurati. Prvobitna mesopotamska astrologija (protoastrologija) je, sasvim slično kao i u drugim kulturama, bila zasnovana na prostom posmatranju nebesa u potrazi za znamenjem, koje bi na bilo koji način moglo da predskaže važna dešavanja u kraljevstvu. Stari Mesopotamci su verovali da zvezde i sazvežđa, koje su poznavali u priličnom broju, imaju svoje odgovarajuće gradove[1] na zemlji. Kraljevi nisu preduzimali nikakav ratni pohod, niti započinjali bilo kakav važan državni posao (npr. izgradnju puteva ili dvoraca i sl.) ako im zvezdočaci nisu označili povoljne dane. Zapisi astronomskih opažanja i znamenja su pronađeni među ostalim tekstovima, ispisanim na glinenim pločicama klinastim pismom. Najobimnija kolekcija Enuma Anu Enlil[2] datira iz 2. milenijuma p. n. e. Još jedna veoma važna kolekcija znamenja, Venerin tablet iz Amisaduke, sadrži podatke o osmatranjima Venerinih faza i pridavanim im značenjima. Istoričari nisu saglasni koje su godine ovi podaci prikupljani, ali većina smatra da je kolekcija nastala 146 godina nakon Hamurabijeve smrti. Egipatski odnos prema zvezdama imao je oblik astro-religije, a postao je s vremenom i prefinjeniji. Najvažniji astrološki događaj koji su predviđali drevni Egipćani bile su uobičajene poplave Nila koje su se poklapale sa helijačkim izlaskom Sirijusa. Ono na šta su Egipćani bili posebno fokusirani su usponi i kulminacije zvezda povezani sa dekanima – njihovi motivi nađeni su na poklopcima kovčega iz perioda Srednjeg kraljevstva, oko 2000. godine p. n. e. U ranim tekstovima dekani su označavali koji je čas noći kada se podižu na istočnom horizontu, dok su u onim nastalim kasnije označavali čas noći kada kulminiraju na nebu. Smatra se da je pridavanje pažnje diurnalnom kretanju bilo od velike važnosti za kasniji razvoj helenističke doktrine horoskopskih kuća. Neke astrološke ideje su iz Mesopotamije došle u Egipat do druge polovine 1. milenijuma p. n. e. Najznačajnija od njih je Zodijak sa 12 znakova oko 3. veka p. n. e.[3] koji se kasnije kombinuje sa dekanima, a koji umesto do tada zasebnog sistema, postaju desetostepene podele svakog zodijačkog znaka. Osvajanje velikih teritorija od strane Aleksandra Velikog tokom 4. veka p. n. e., doprinela su mešanju različitih kultura i tradicija, što se svakako odrazilo i na dalji razvoj i usavršavanje astrologije – Sinteza mesopotamskih astroloških ideja sa egipatskim konceptima i sistemima grčke matematike i geometrije, rezultirala je rođenjem horoskopske astrologije. Aleksandar je osnovao grad na obali Mediterana – Aleksandriju – koja ubrzo po njegovoj smrti postaje centar kulture i nauke u koji su se slivali veliki umovi ondašnjeg doba. Tako započinje helenistički period odnosno dominacija grčke misli širom antičkog sveta. Pod pokroviteljstvom grčke dinastije Ptolemeja, izgrađena je velika Aleksandrijska biblioteka u koju su pohranjene hiljade tekstova sa raznih krajeva sveta, pa je Egipat opet izronio kao veliki centar astroloških studija. Oko 290. godine p. n. e. vavilonski istoričar i astrolog Beros je, emigriravši na istok, osnovao astrološku školu na grčkom ostrvu Kos. Do tada, ovo je ostrvo bilo poznato kao medicinski centar u kom je negovan kult Asklepija. Astrologija na taj način utire svoj put sve dublje na zapad. Od velikih umova helenističkog doba proučavanjem astrologije bavili su se i Tales, Pitagora, Anaksagora, Empedokle, Hipokrat, Platon, Euksod, Euklid i drugi. Prvi i drugi vek naše ere su bili naročito važni za dalji napredak astrologije. Tokom tog perioda su stvarali Nekepso i Petoziris, Marko Manilije, Antioh iz Atine, Kritodemus, Serapio iz Aleksandrije, Dorotej iz Sidona (kasni 1. vek), a naročit doprinos astronomiji i astrologiji je dao naučnik Klaudije Ptolemej, sredinom 2. veka n.e. On je bio autor dva znamenita dela: Tetrabiblosa, astrološkog četvoroknjižja i Sintaksisa (Almagesta), zbornika svekolikog tadašnjeg astronomskog znanja. Ptolemej je uveo geocentrični sistem sveta u astronomiju koji je ostao važeći u nauci (astronomiji) narednih četrnaest vekova, a u astrologiji se i danas koristi. Ptolemejev savremenik, Vetije Valens iz Antiohije (120—175), napisao je Antologiju, najobimnije i najočuvanije delo helenističkog perioda koje se sastoji od devet knjiga. Ovaj materijal je posebno vredan jer sadrži mnogobrojne prognostičke tehnike od kojih su neke jedinstvene, a takođe i stotinu horoskopa kao demonstracije tehnika koje je izlagao. U odnosu na raniju astrološku praksu u kojoj je korišćen tzv. sistem celih znakova[4], Ptolemej uvodi korišćenje sistema jednakih kuća, dok Valens za potrebe određivanja snage planeta deli kvadrante horoskopa na jednake trećine. Ovaj sistem kuća je kasnije nazvan Porfirijev. U narednim vekovima su nastali mnogobrojni kvadratni sistemi podele kuća kao što su Alkabitus, potom vrlo popularan u renesansnom periodu Regiomontanov sistem, danas u najmasovnijoj upotrebi Plasidusov sistem, te manje popularni Koh i Kampanus. Iako je prvobitno bila zabranjena u Rimu oko 139. godine p. n. e., astrologija ponovo dobija na popularnosti u vreme prvih rimskih careva, koji su obilato koristili njene mogućnosti da bi preduzeli adekvatne političke i druge poteze. Oktavijan Avgust je, izražavajući moć, utisnuo na srebrne kovanice svoj astrološki simbol Jarca koji prednjim nogama drži svet. Bilo je i careva koji su voleli sami da se oprobaju u ovoj veštini npr. Tiberije, Domicijan i Hadrijan. Neki astrolozi su zahvaljujući prijateljstvu s vladarima stekli veliki uticaj i političku moć, kao što je slučaj sa Trazilom. Kao već oformljen sistem, astrologija je prešla iz helenskog sveta u Indiju. Pretpostavlja se da se to desilo oko 2. veka n. e. Indijci su usvojili i fonetski transkribovali određeni broj grčkih astroloških termina: hora-čas (grč. Ώρα), dekanus- dekant (grč. Δεκανοί) i, možda, trikona- trigon (grč. τρίγωνον). Kasnije se indijska astrologija razvijala nezavisno od zapadne, a osnovna razlika između zapadnog i indijskog horoskopa ogleda se u tome što je zapadni tzv. tropski (zasnovan na zodijačkim znakovima), tj. počinje na 0 stepeni znaka Ovna, a indijski je sideralni, tj. definiše znakove prema zvezdama stajačicama. Indijska astrologija je imala uticaja na razvoj astrologije u drugim regijama. Persijski kralj Ardašir I je slao izaslanike u okolne zemlje kako bi prikupili naučna dela koja su u to vreme nedostajala u Persiji. Tako indijska i grčka astrologija dolaze u ovo carstvo, Slom Zapadnog rimskog carstva astrologiju gura u zaborav na zapadu, ali ona nastavlja da živi u Istočnom rimskom carstvu, gde je u životu održavaju razmene knjiga sa Arabljanima, uprkos protivljenju Crkve. Istovremeno, ona cveta kod Arabljana, a naročito nakon osnivanja Bagdada u koji su pozivani svi viđeniji učenjaci. Na sličan način kao i Persijanci, Arabljani su slali svoje izaslanike da prikupljaju materijal iz Indije, Persije i Vizantije, i nastavili da unapređuju astrologiju novim tehnikama. Srednjovekovni arapski astrolozi su naročito bili zainteresovani za mundanu i horarnu astrologiju. Poznati astrolozi iz ovog perioda su Teofil iz Edese, Mašalah ibn Asari, Abu Ali el-Hajat, Sal ibn Bišr, Abu Mašar, El-Kindi, Alkabitus, i drugi. Na početku srednjeg veka na astrologiju se u Evropi gledalo kao na oblik paganizma što je uticalo da se poljulja njen ugled u teoriji i praksi. Mešana je često sa pojmom alhemije, što je kasnije proučavanjem dokazano da su duboko povezane. U alhemijskim analizama koristi se astrološka teorija, a najčešći primer toga je povezivanje određenih hemijskim elemenata sa planetama: tako zlato odgovara Suncu, srebro Mesecu, živa Merkuru, itd. Hrišćanski teolozi su bili u poziciji da uslovno priznaju legitimitet astro-meteorologiji i astro-medicini, dok je lična, natalna astrologija predstavljala problem. Međutim, od 13. veka većina italijanskih dvoraca držala je astrologe, a i na univerzitetima se predavala astrologija. Priliv arapskih ideja bio je važan deo tog ponovnog interesovanja za astrologiju, za čije širenje naročite zasluge pripadaju italijanskom astrologu Gvidu Bonatiju. Astrologijom su se bavili i naučnici koji su živeli na razmeđi srednjeg veka i renesanse poput Paracelzusa, Tiha Brahea i Johana Keplera. Ipak, Kepler, iako kraljev astrolog, nije cenio astrologiju već ju je prozvao suludom ćerkom astronomije. Povećano interesovanje za antičke ideje u renesansi utiče i na povećanje interesovanja za astrologiju. Oživljavanje hermetizma i neoplatonizma pogodovalo je širenju astrologije među širokim narodnim masama. Štampaju se astrološki almanasi, ali smela predikcija o velikoj konjunkciji 1524. učinila je da astrologija postane u mnogim očima neozbiljna pa i smešna. Daljem opadanju uticaja astrologije doprinela je i pojava protestantskog pokreta koji je nije prihvatao. U 16. veku Nikola Kopernik je uveo heliocentrični sistem sveta u nauku i time odvojio astronomiju od astrologije. U daljem razvijanju i objašnjavanju astroloških termina učestvovao je i Isak Njutn stavši na njenu stranu. Jednom prilikom kada je došlo do rasprave po pitanju vrednosti-bezvrednosti astrologije, pa je astronomu Haleju poručio: „Razlika između mene i Vas je što sam se ja bavio astrologijom a Vi niste!“ Time se nije subjektivno zauzeo za osnovanost i naučnost astrologije, već jednostavno uputio da su se njom tokom vekova bavili ozbiljni filozofi i naučni umovi, koji je nisu u startu odbacili niti prezreli. Kako je uspon nauke, posebno u 17. i 18. veku, bio praćen propadanjem moći aristokratije, a jačanjem političkog uticaja najširih slojeva stanovništva, mahom slabo obrazovanih, to je klima za opstanak astrologije postajala zapravo sve pogodnija. Tek sa 20. vekom širi slojevi postaju sve obrazovaniji (u odnosu na period mračnog srednjeg veka, kada je stanovništvo bio uglavnom nepismeno), ali astrologija i dalje nije gubila na popularnosti. U tom smeru najviše uspeha imalo je socijalističko obrazovanje, koje uvodi obavezno školovanje i visoko školstvo, dakle stvarajući intelektualnu elitu. Stav komunističke ideologije prema astrologiji je da je u tom periodu smatrana kvazinaukom, zaostatkom praznoverja i slično. Astrologija se, dakle, i u prosvećenom razdoblju održala, uprkos pritiscima kroz koje je prošla. Od naučnika novog doba, astrologiju su proučavali psihijatar Karl Gustav Jung, pokušavajući da uz pomoć nje dokaže svoje načelo sinhroniciteta i francuski psiholog Mišel Goklen koji je obradio 24000 horoskopa poznatih ljudi, upoređujući ih sa naučnim saznanjima o karakterima. Najpopularniji astrolozi tokom druge polovine 20. veka na području Balkana bili su Mile Dupor i njegova učenica glumica Milja Vujanović. Uporedo sa pristalicama, zagovornicima, teoretičarima i praktičarima astrologije uvek je kroz istoriju bilo i njenih manje ili više ljutih protivnika, od koji su najpoznatiji Aristarh, Plinije Stariji, Tacit, rimski imperator Klaudije, Savanarola, papa Urban VIII, Kolber itd....