Brodski dnevnik broda „Nikola Tesla idea Beograd“ Izdavač: Krestrade, Beograd Povez: tvrd Broj strana: 247 Bogato ilustrovano. Luksuzno izdanje, veliki format, štampano na kvalitetnom papiru. Korice sitno krznute na par mesta, unutra odlična. Dragan Kresojević, kapetan broda neobičnog naziva „Nikola Tesla idea Beograd“, ostvario je svoje snove. Isplovio je pre dva i po meseca sa suprugom, sinom, snahom i unucima, iz marine na novobeogradskoj obali Save i stigao do Lamanša. Posle 3.450 kilometara plovidbe, brod je u petak privezan uz obalu Sene. Kresojevići su na put krenuli šestog juna iz Beograda. Plovili su Dunavom do Regenzburga, pa kanalom Dunav – Majna do Majnca, pa onda Rajnom i Kanalom Rajna – Amsterdam, odatle u Antverpen u Belgiji, pa do Lamanša i Avra gde su uplovili u Senu i stigli u Pariz. Putovanje koje je izveo svojim 16 metara dugim krstašem domaće proizvodnje ulazi u anale domaće nautike. Brod „Tesla“ je prvi sa zastavom Srbije stigao tako daleko. Teško je opisati sva uzbuđenja i doživljaje sa putovanja, ali možete zamisliti koliko je zadovoljstvo ploviti sa porodicom kroz Evropu. Doživeli smo nasukavanje zbog jedinstvene smene plime i oseke u kanalu Lamanš, izbrojali 42 pokretna mosta koja su podignuta dok smo plovili kroz Amsterdam, obišli Sentandreju, Koblenc i mnoge gradove. Oduševljeni smo Antverpenom. Bili smo gosti naših ambasada u Parizu i Beču. Brod će ostati do proleća u Parizu, a onda nastavljamo plovidbu – u jednom dahu priča Kresojević po povratku iz Francuske. (K-157)

OD ANDjELA DO KAPETANA BRODA KAPETAN Radivoj Cicović Str 808 Povez tvrd veliki format Stanje knjige dobro OSTALE MOJE AUKCIJE MOŽETE POGLEDATI PREKO LINKA http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=rere&Grupa=1 Kupovinom više knjiga značajno štedite na poštarini. O knjizi Recni vukovi, plovidba Dunavom

ISBN: 9788651901495 Broj strana: 470 Pismo: Latinica Povez: Mek Izdavač: Službeni glasnik Godine 1939, neposredno uoči Drugog svetskog rata, Hajnrih Harer je sa nemačkom ekspedicijom krenuo da osvoji jedan od strmih vrhova Himalaja po imenu Nanga Parbat. To mu je i pošlo za rukom, ali nakon uspešnog poduhvata, u Karačiju, gde čeka brod za povratak u Evropu, zatiče ga vest o početku rata. Englezi ga ubrzo hapse i zatvaraju u jedan indijski zarobljenički logor nedaleko od Bombaja. Posle nekoliko neuspešnih pokušaja, Hareru tek 1944. polazi ta rukom da pobegne iz zatočeništva. Nakon toga luta Indijom, prelazi Himalaje i stiže na Tibet, u Lasu. Tu nailazi na srdačan doček. Upoznaje dalaj-lamu s kojim će se i sprijateljiti. Ovde će Harar provesti narednih sedam godina, nakon čega Kinezi zauzimaju Tibet, čemu će takođe biti svedok. Iskustvo svog boravka na Tibetu Harer je opisao u ovoj svojoj čuvenoj knjizi. Sedam godina na Tibetu je vanredno svedočanstvo o poslednjim godinama tibetanske teokratske monarhije, tamošnjih običaja i načina života, i nezaobilazno štivo za sve koje zanimaju najudaljeniji krajevi sveta. Tibetanci su za Harera rekli: “Jedan stranac trebalo je da bude svedok toga vremena i bogovi su izabrali njega.” Kada je 1985. dobio Zlatnu Humboltovu medalju, za njega je rečeno da je jedan od “poslednjih avanturista u rangu naučnika”.

Broj strana: 186 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 21 cm Godina izdanja: 2020. Izdavač: LOM Jedan od najuzbudljivijih avanturističkih romana u svetskoj literaturi, svedočanstvo čoveka koji je izmenio život indijanskog plemena u neispitanom području Amazonije. Sadio Garavini Di Turno (1904-1991), „kralj avanturista“, rođen je u Italiji, i od rane mladosti maštao je o odlasku u daleki svet. Nade roditelja da će jednog dana videti svog sina u purpurnoj biskupskoj odori ili blistavoj admiralskoj uniformi propale su kada je pobegao iz katoličkog internata, a zatim iz pomorske akademije. U Marseju se ukrcao na trgovački brod za Daleki Istok, zatim nastavio put od luke do luke, i tako ostvario svoje dečačke snove, da bi se na kraju, u svojoj 27. godini, našao u prašumama Amazona, u potrazi za dijamantima. Ova dragocena knjiga-dokument istinita je priča ovog pustolova, mesečara novog vremena, koji dolazi u neku vrsti zemaljskog raja, daleko od svake civilizacije, u indijansko pleme, gde mu kći poglavice plemena, indijanska princeza Lolomai, postaje žena, da bi im na kraju doneo prokletstvo moderne civilizacije i naterao ih da napuste zemlju svojih predaka. U mnogome sličan Anriju Šarijeru, junaku romana Leptir, koji je u to vreme bežao sa robije u francuskoj Gvajani i završio u jednom indijanskom plemenu, Sadio Garavini di Turno ostavio je iza sebe ovo svedočanstvo o tajnama ljudi koji nestaju, iz koga se može saznati daleko više nego iz stotinu naučnih studija. Umro je u svojstvu ambasadora u Gvatemali, 1991. godine.

Knjiganje dobro očuvana.Ima posvetu. Izdavač: Čigoja,2002 Naslov originala: Le voyage d`outremer / Bertrandon de la Broquiere ,,Putopis je iz 1432. godine. Autor polazi iz Francuske brodom do Palestine, Svete zemlje. Tokom ovog putovanja prolazi kroz Siriju, Tursku i Srbiju u povratku domovini. Izuzetno zanimljiv opis njgeovog susreta sa Đurađom Brankovićem i sinovima u lovu, kao i mesta kroz koja je prolazio u Srbiji čine ovu knjigu veoma zanimljivom za nas.``

Ernest Shackleton THE HEART OF ATLANTIC / The Farthest south Expedition 1907-1909 Vrlo dobro Sir Ernest Shackleton, C.V.O. (1874-1922) is regarded as perhaps the greatest of all Antarctic explorers. He was a member of Captain Scott`s 1901-1903 expedition to the South Pole, and in 1907 led his own expedition on the whaler Nimrod, coming within ninety-seven miles of the South Pole, the feat for which he was knighted. The events of that expedition are chronicled in his first book, The Heart of the Antarctic. He is considered one of England`s greatest heroes for his actions during the ill-fated Endurance expedition, leading all of his men to safety after being marooned for two years on the polar ice. South is his recounting of this expedition. He died at age forty-seven during his final expedition, and was buried in the whaler`s cemetary on South Georgia Island in the South Atlantic. Ser Ernest Henri Šeklton (engl. Sir Ernest Henry Shackleton, 15. februar 1874 — 5. januar 1922) je bio britanski istraživač, koji je proglašen za viteza zbog uspeha „Britanske antarktičke ekspedicije“ (1907 - 09) pod njegovom komandom, ali je uglavnom poznat po ekspediciji na Antarktik 1914 — 1916. na brodu Endurans, koja se uobičajeno naziva „Šekltonova ekspedicija“. Uz Roalda Amundsena, Daglasa Mosona i Roberta Skota, bio je poznata i ključna figura herojskog doba istraživanja Antarktika. Ernest Šeklton Shackletonhead.jpg Ernest Šeklton iz mlađih dana Datum rođenja 15. februar 1874. Mesto rođenja Balitor Irska Datum smrti 5. januar 1922. (47 god.) Mesto smrti Južna Džordžija i Južnosendvička ostrva Detinjstvo i mladost Uredi Šeklton je bio englesko-irskog porekla i rođen je u Balitoru, okrug Kilder, Irska. Pohađao je koledž Dalidž gde je, ironično, bio daleko od primernog studenta i nije imao ambicije da postane istraživač, a primer drugim studentima je postao nakon smrti. Napustio je školu 1890. da bi se pridružio trgovačkoj mornarici, a bio je poručnik u Rezervi kraljevske mornarice. Ekspedicije Uredi Ekspedicija 1901—1902. Uredi Detaljnije: Diskaveri ekspedicija Diskaveri Šeklton je učestvovao u nacionalnoj antarktičkoj ekspediciji koju je organizovako Kraljevsko geografsko društvo 1901. i koju je predvodio Robert Skot. Ova ekspedicija se takođe naziva Diskaveri ekspedicija, pošto je njen brod nosio naziv Diskaveri. Šeklton je sa Skotom i doktorom Edvardom Vilsonom krenuo prema Južnom polu 1902. Ekspedicija je bila na velikim iskušenjima, u prvom redu zbog neiskustva u antarktičkim uslovima, zatim kao pposledica lošeg izbora i obuke posade, te zbog preovlađujućeg verovanja da će se sve prepreke moći savladati ličnom hrabrošću. Kao i kod većina ranih britanskih ekspedicija, zalihe hrane su bile male; posada je na tim dugim putovanjima skoro pa gladovala. Skot, Vilson i Šeklton su stigli do najjužnije tačke od 82°17` JGŠ 3. decembra 1902. Bili su na 857 km od Južnog pola. Šeklton je dobio skorbut tokom povratka, a doktor Vilson je povremeno patio od snežnog slepila. Kada je brod Morning došao po ekspediciju početkom 1903, Skot je naredio Šekltonu da se vrati u Englesku, pošto se nije sasvim oporavio. Novija saznanja govore da se Skotu nije dopadala Šekltonova popularnost u ekspediciji i da je iskoristio njegovo loše zdravlje kao izgovor da ga ukloni, međutim, Šeklton i Skot su ostali u prijateljskom odnosima. Nimrod ekspedicija 1907—1909 Uredi Detaljnije: Nimrod ekspedicija Poster koji najavljuje Šekltonovo predavanje Šeklton je organizovao i vodio „Britansku antarktičku ekspediciju“ 1907-1909 sa ciljem da se stigne do Južnog pola. Ekspedicija se nazivala i Nimrod ekspedicija po svom brodu. Šekltonov kamp je podignut na Rosovom ostrvu na rtu Rojds, približno 40 kilometara severno od Skotove kolibe iz ekspedicije 1901-1904. Budući da je tokom te ekspedicije Skot imao vrlo loša iskustva sa psima, Šeklton je koristio mandžurijanske ponije za transport, što se nije pokazalo uspešnim. Uspesi ove ekspedicije uključuje prvi uspon na Erebus, aktivni vulkan na Rosovom ostrvu, lociranje Južnog magnetnog pola od strane tima koji je vodio Daglas Moson 16. januara 1909. i otkriće Birdmorovog glečera, koji čini prolaz od Rosovog ledenog šelfa, preko Transantarktičkih planina do Antarktičkog platoa. Šekltonov tim je stigao do 88°23` JGŠ, oko 180 km od Južnog pola. Iako nisu stigli do Južnog pola, Šeklton i njegov tim su bili prvi ljudi koji ne samo da su prošli Transantarktičke planine, već i prvi ljudi koji su kročili na Antarktički plato. Šeklton se vratio u Ujedinjeno Kraljevstvo kao heroj i odmah je bio proglašen za viteza. Sledeće tri godine je uspeo da uživa kao čovek koji je stigao najdalje na jug. Međutim, potrebno je napomenuti da su Šeklton i njegova grupa imali mnogo sreće da se vrate iz unutrašnjosti Antarktika. Morali su da smanje sledovanja hrane, toliko da su im životi bili ugroženi. Na njihovu sreću, za vreme povratka pratilo ih je lepo vreme, nasuprot Skotovom iskustvu tri godine kasnije. Ekspedicija Endurans 1914—1916 Uredi Detaljnije: Imperijalna trans-antarktička ekspedicija Najpoznatija Šekltonova ekspedicija planirana je kao pokušaj da se pređe Antarktik od Vedelovog mora u južnom Atlantiku preko Južnog pola do Rosovog mora na južnom Pacifiku. Ekspedicija je krenula iz Londona 1. avgusta 1914, do Vedelovog mora je stigla 10. januara 1915. gde je ledena kora zarobila Endurans. Led je smrskao brod 27. oktobra 1915. 28 članova posade je sa tri čamca uspelo da stigne do Ostrva Slona. Svi su preživeli nakon što su Šeklton i još petorica uspeli da stignu do južne obale Južne Džordžije u jednom od malih čamaca, odakle je Šeklton organizovao akciju spasavanja preostalog ljudstva. 1917 Grupa Rosovo more Uredi Detaljnije: Grupa Rosovo more Nakon iskušenja u Vedelovom moru, Šeklton je stigao na Novi Zeland tokom decembra 1916. Tu je obavešten da je njegov tim za podršku, grupa Rosovo more, zaglavljen na Antarktiku. Šeklton je odmah isplovio na Rosovo ostrvo kako bi spasao ljude. Dana 10. januara 1917, brod je plovio duž polarnog paka pored rta Rojds i probio se do rta Evans. Nedelju dana kasnije, Šeklton i preživeli iz grupe Rosovo more su krenuli nazad ka Velingtonu. 1917—1920 Uredi Šeklton se vratio u Englesku u maju 1917. sa ozbiljnim srčanim problemima, a patio je od alkoholizma. Bio je previše star za mobilizaciju, ali se ipak dobrovoljno prijavio u vojsku. Poslat je u Buenos Ajres da bi širio britansku propagandu u Južnoj Americi. Nevičan diplomatiji, Šeklton je bezuspešno pokušavao da ubedi Argentinu i Čile da uđu u rat na strani Antante. Vratio se kući 1918. Šeklton je kasnije zamoljen da bude vođa tajne misije na Špicberška ostrva kako bi se uspostavilo britansko prisustvo u vodama kojima je upravljala Norveška, koja je bila neutralna država, koristeći rudarska istraživanja kao izgovor. Međutim, Šeklton je u Tromseu doživeo srčani udar i morao je da se vrati. Uprkos svemu, pridružio se vojnoj ekspediciji u Murmansk i iako je rat bio na izmaku, britanske snage su se uskoro borile sa boljševicima. Šeklton je bio štapski oficir zadužen za arktičku opremu i zadatak mu je bio samo da raspolaže zalihama. Vratio se u London 1919, kada je njegovo finansijsko stanje već bilo loše (njegova žena je izdržavala porodicu). Za vreme držanja predavanja, napisao je knjigu Jug. Njegovo zdravlje se i dalje pogoršavalo zbog alkoholizma, pušenja i preterane ishrane, ali je ipak počeo planirati još jednu ekspediciju. Šeklton-Rovetova ekspedicija 1921—1922 Uredi Detaljnije: Šeklton-Rovetova ekspedicija Šekltonov grob Šeklton je 1921. krenuo na još jednu ekspediciju na Antarktik. Cilj je bio oploviti Antarktik, ali je ekspedicija prekinuta kada je Šeklton umro od srčanog udara na svom brodu Kvest usidrenom na Južnoj Džordžiji i Južnosendvičkim ostrvima 5. januara 1922. Njegovo telo je bilo na putu za Englesku, kada je njegova udovica zatražila da se sahrani na Grutvikenu, Južna Džordžija. Šeklton je tu i sahranjen 5. marta 1922. Privatan život Uredi Šeklton se venčao sa Emili Dorman u 9. aprila 1904. Imali su sinove Rejmonda i Edvarda i kćerku Sesili. Međutim, Šeklton je imao brojne ljubavne veze, uključujući onu sa azeričkom glumicom Rosalind Četvind, koja je počela 1910. i trajala do njegove smrti.[1] Nasleđe Uredi Spomenik Ernestu Šekltonu Godine 1994, osnovano je Udruženje Džejm Kerd da bi se sačuvalo sećanje na Šekltonova dostignuća. Prvi doživotni predsednik udruženja bio je Šekltonov mlađi sin, Edvard Šeklton, a njegova unuka, Aleksandra Šeklton, doživotni je predsednik od 1995. Ser Ernest Šeklton je bio tema filma Šeklton, dvodelne drame Kanala 4, koju je režirao Čarls Staridž sa Kenetom Branom u naslovnoj ulozi. Ista priča je opisana u knjizi Endurans: Šekltonovo neverovatno putovanje Alfreda Lansinga. Šekltonov grob, pored bivše stanice za lov na kitove u Gritvikenu na Južnoj Džordžiji često posećuju turisti tokom krstarenja. Šekltonova memorijalna biblioteka nalazi se u Skotovom polarnom istraživačkom insitutu na univerzitetu Kembridž. Brod kojim je plovio na Južnu Džordžiju postavljen je u ulaznom foajeu koledža Dalidž u južnom Londonu. Krater Šeklton leži na južnom polu Meseca. Ekspedicija na Antartik

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Bblioteka Marko Polo Admiral Edward Ratcliffe Garth Russell Evans, prvi barun Mountevans, KCB, DSO, SGM (28. listopada 1880. - 20. kolovoza 1957.) bio je časnik Kraljevske mornarice i istraživač Antarktika.[1] Evans je bio upućen iz mornarice na ekspediciju Discovery na Antarktiku 1901. – 1904., kada je služio u posadi broda za pomoć, a nakon toga je počeo planirati vlastitu ekspediciju na Antarktik. Međutim, obustavio je ovaj plan kada mu je ponuđeno mjesto drugog zapovjednika na nesretnoj ekspediciji Roberta Falcona Scotta Terra Nova na Južni pol 1910.–1913., kao kapetan ekspedicijskog broda Terra Nova. Pratio je Scotta do 150 milja od Polea, ali je poslan natrag da zapovjedi posljednjom pratećom skupinom. Po povratku se ozbiljno razbolio od skorbuta i jedva je preživio. Nakon ekspedicije obilazio je zemlju držeći predavanja i vratio se svojim pomorskim dužnostima kao zapovjednik u ljeto 1914. Prvi svjetski rat proveo je kao kapetan razarača, postavši poznat kao `Evans of the Broke` nakon bitke kod Dovera Tjesnacu 1917. Zapovijedao je krstaricom u Hong Kongu 1921. – 1922., gdje je nagrađen medaljom za svoju ulogu u spašavanju putnika s havarisanog broda Hong Moh, a zatim je proveo nekoliko godina zapovijedajući eskadronom za zaštitu domaćeg ribarstva prije nego što je dobio zapovjedništvo modernog bojnog krstaša HMS Repulse. Kasnije je zapovijedao australskom eskadrilom i afričkom postajom prije nego što je postao glavni zapovjednik, The Nore, jedne od viših matičnih zapovjedništava mornarice; tijekom tog vremena, neuobičajeno za jednog časnika, bio je i rektor Sveučilišta u Aberdeenu. Nakon četiri godine u Noreu, predao je zapovjedništvo početkom 1939. i imenovan je povjerenikom civilne obrane za London tijekom priprema za Drugi svjetski rat; nakon njemačke invazije na Norvešku otputovao je tamo kako bi stupio u vezu s kraljem Haakonom VII., osobnim poznanikom. Ostao je u ulozi civilne obrane tijekom cijelog rata, iako se službeno povukao iz mornarice 1941., a podignut je u čin 1945., sjedeći u Domu lordova kao laburistički član. Rani život Edward Ratcliffe Garth Evans, poznat svojoj obitelji i prijateljima kao `Teddy`, rođen je u Londonu 28. listopada 1880., u mewsu blizu Berkeley Squarea. Bio je drugi od tri sina Franka Evansa i njegove supruge Elize, rođene McNulty. Frank Evans, mladi odvjetnik u Lincoln`s Innu, potjecao je iz velike obitelji iz Lancashirea velškog podrijetla; njegov je otac bio trgovac namirnicama u Oldhamu. Obitelj Elize McNulty bila je irskog podrijetla i živjela je u Deptfordu.[3] Obitelj je pripadala uglednoj srednjoj klasi, ali troje Evansove djece nije se ponašalo pristojno kako bi se moglo očekivati; kad je Edwardu bilo devet godina, on i njegova braća često su lutali daleko u East End, jednom ih je prilikom policija privela nakon krađe. Edward i njegov stariji brat Joe primljeni su u školu Merchant Taylors 1890., kada je imao deset godina, a godinu dana kasnije izbačeni su zbog tučnjava i izostajanja. Zatim je poslan u relativno modernu školu na selu u blizini Croydona, čiji je cilj bio školovanje `problematičnih dječaka`;[4] unatoč tome što je bio najmlađi dječak i često je bio žrtva i čežnjiv za domom, uživao je u ruralnom okruženju i dobro je reagirao na podučavanje. Kasnije je pohađao školu u Maida Valeu gdje je dobio visoke ocjene, ali se vratio svom starom lošem ponašanju; ravnatelj je odgovorio postavivši ga za prefekta, što je Evansa šokiralo u samodisciplini. Postao je jedna od zvijezda škole, s nizom nagrada, prije nego što je napustio s 14 godina.[5] Evans je tražio karijeru na moru, a dok je bio u školi pokušao je, ali nije uspio, dobiti mjesto kadeta na trenažnom brodu Kraljevske mornarice HMS Britannia. Alternative koje su mu se otvarale bile su da ga `natrpa` skupi učitelj i ponovno položi ispit Britannia, ili da pohađa jeftiniji privatni brod za obuku HMS Worcester, koji je uglavnom obučavao časnike za trgovačku mornaricu. Njegov je otac odabrao potonje, a Evans se pridružio Worcesteru u siječnju 1895. Bio je teško maltretiran, ali do sredine druge godine našao je svoje mjesto i stekao reputaciju sposobnog i marljivog - iako još uvijek problematičnog - kadeta. Osvojio je nekoliko nagrada, što je kulminiralo željenom kadeturom mornarice na zadnjoj godini.[6] Kao midshipman Evans je postavljen na krstaricu HMS Hawke u Mediteranu 1897. godine, brod poznat po svojoj besprijekornoj prezentaciji i strogom ponašanju, što nije bilo u potpunosti po Evansovu ukusu. U kolovozu se ozbiljno razbolio od bruceloze, nakon što je popio zaraženo mlijeko, i poslan je kući na tri mjeseca oporavka. Tijekom tog vremena, stekao je trajni fanatizam za fizičkom spremom, hodajući četrdeset ili pedeset milja dnevno i plivajući satima u moru; održavao bi ovo stanje kondicije desetljećima koja dolaze. Nakon povratka na dužnost raspoređen je na bojni brod HMS Repulse, a zatim na šalupu HMS Dolphin, nakon čega je pregledan i položen u čin potporučnika. Zatim je studirao na Kraljevskom mornaričkom fakultetu u Greenwichu, prekinuo wimenovan je na HMS Majestic, gdje je prvi put susreo tadašnjeg poručnika Roberta Falcona Scotta.[7] Prva antarktička ekspedicija, 1902–04 Glavni članak: Discovery Expedition U srpnju 1901., Britanska nacionalna antarktička ekspedicija - `Discovery Expedition` - isplovila je iz Londona na RRS Discoveryju, sa Scottom na čelu. Dio plana za ekspediciju predviđao je pomoćni brod koji bi trebao uslijediti godinu dana kasnije, u slučaju da se Discovery izgubi na Antarktiku; čitajući novinski članak o tome nekoliko mjeseci kasnije, Evans je vidio priliku za avanturu i pisao Sir Clementsu Markhamu, organizatoru ekspedicije. Dvaput se susreo s Markhamom sljedećih tjedana i ostavio snažan dojam. Početkom 1902., Evans je upućen iz mornarice da bude drugi časnik na brodu pomoći, SY Morning, ostarjelom bivšem kitolovcu. Morning je isplovio iz Londona u srpnju 1902., a nakon jake oluje i popravka u Christchurchu na Novom Zelandu, krenuo je prema Antarktiku 6. prosinca u potragu za ekspedicijom u njihovim zimskim prostorijama, negdje u Rossovom moru. Nakon što su stalno radili jugoistočno od rta Adare i uzduž ledene fronte do rta Crozier, granice njihovog dometa potrage, pronašli su poruku od ekspedicije koja ih je usmjerila natrag prema McMurdo Soundu. Ovdje su se susrele dvije posade – dva su broda bila odvojena petnaestak milja leda, što je zahtijevalo duga putovanja saonicama – s Evansom među prvima koji su pozdravili posadu Discoveryja. Tjedan dana kasnije, Scott, Shackleton i Wilson vratili su se sa svog putovanja u unutrašnjost zemlje, bolesni od skorbuta i snježnog sljepila, ali pobjednički dosegnuvši 82°17′S, novi `Najjužnije`. Evans je privatno zabilježio da je to što sam poznavao njih troje `velika stvar u mom životu`. Dok je bio na Antarktiku, Evans je 31. prosinca 1902. promaknut u poručnika. Krajem ožujka 1903. Morningu je naređeno da se vrati, ostavljajući zalihe s Discoveryjem, još uvijek zatvorenim u ledu. Nekoliko članova posade je razmijenjeno, uključujući Shackletona, za kojeg se smatralo da nije dovoljno zdrav da ostane preko zime, iako su osobni sukobi sa Scottom možda igrali ulogu u odluci. Kada se vratio na Novi Zeland, Evans je podnio zahtjev za privremeni angažman na HMS Phoebe stacioniranoj u zemlji, dok je Morning preuređen za još jedno putovanje pomoći, ovaj put u organizaciji Admiraliteta, a ne Kraljevskog geografskog društva. Ponovno je otplovila na jug u studenom, u društvu drugog broda za pomoć, Terra Nova, i susrela Discovery u siječnju 1904. Evans je dobio zaduženje za skupinu ljudi koji su postavljali eksploziv kako bi probili kanal kroz osam milja leda, što su i uspjeli u jedanaest dana, donoseći Discovery neposredno prije udara jake bure. U znak priznanja za njegov rad s ekspedicijom, Scott je nazvao planinu koja gleda na Sound kao Mount Evans. Malo prije nego što je po drugi put isplovio na jug, objavljene su Evansove zaruke s Novozelanđankom, Hildom Russell. Hilda je bila kći T.G. Russell, istaknuti lokalni odvjetnik i nećakinja G.W. Russell, jedan od članova parlamenta za područje Christchurcha.[14] Evans se vratio u Christchurch 1. travnja 1904., a par se vjenčao 13. travnja. U listopadu su se vratili u Englesku, gdje je Evans dobio brončanu polarnu medalju i ponovno se pridružio mornarici, specijaliziravši se za navigacijskog časnika. Godine 1907. nakratko je razmišljao o prijavi da se pridruži Shackletonovoj antarktičkoj ekspediciji, ali je umjesto toga odlučio da je važno provesti više vremena u svojoj pomorskoj karijeri, kako bi izbjegao ograničavanje svojih budućih izgleda. Druga antarktička ekspedicija, 1910–13 Glavni članak: Ekspedicija Terra Nova Godine 1909. Evans je konačno podlegao privlačnosti Antarktika i najavio – uz Markhamov blagoslov – da će organizirati ekspediciju za istraživanje Zemlje kralja Edwarda VII. Planirao je ekspediciju na pol, ali kao sekundarni cilj; `plovidba velikog antarktičkog kontinenta privlačila me mnogo više`.[16] Evans je isprva tražio podršku u Cardiffu za Velšku nacionalnu antarktičku ekspediciju. Otprilike u isto vrijeme, Scott je počeo planirati novu ekspediciju kao odgovor na nedavno dovršenu Shackletonovu ekspediciju Nimroda – njih su dvojica u to vrijeme bili rivali – i čuvši za to, Evans je napustio vlastiti projekt, prebacivši svoja sredstva i podršku na Scotta. Zauzvrat, Scott ga je imenovao drugim zapovjednikom. Evans je donio toliko sponzora Cardiffu i Welsu da je Scott imenovao Cardiff matičnom lukom ekspedicijskog broda, Terra Nova, i postavio Evansa za kapetana. Unatoč tom partnerstvu, njih dvoje nikad nisu bili bliski, a sukob između Scottove suzdržanosti i Evansove otvorenosti naglašen je razlikom u činu i godinama. Scott je kasnije u svom dnevniku opisao Evansa kao nošenog `dječačkim entuzijazmom` i `dobronamjernog, ali užasno sporog za učenje`, smatrajući da je mnogo sposobniji kao mornar nego kao istraživač na kopnu, te da vjerojatno nikada ne bi biti prikladan zapovijedati vlastitom ekspedicijom. Ekspedicija se iskrcala na zapadnoj strani Otok Ross 4. siječnja 1911. [20] na mjestu koje je Scott nazvao Cape Evans u Evansovu čast [21]. Evans se pridružio glavnoj grupi na obali, ostavljajući Terra Novu u rukama poručnika Harryja Pennella, i radio je na uspostavljanju niza skladišta duž Velike ledene barijere za korištenje Polarnoj ekspediciji kasnije tijekom godine. Nakon zimovanja u kolibi Cape Evans, grupa se počela pripremati za glavno putovanje u kolovozu i rujnu. Evans je dobio zapovjedništvo nad motorističkom skupinom, koja je trebala otići prva, vodeći četiri čovjeka i dvije motorne sanjke na gusjenicama južno do barijere sa zalihama za glavnu ekspediciju, koja bi slijedila sa psima i ponijima. U tom slučaju, motorne sanjke nisu radile prema planu; motori su se pokazali nepouzdanima, često su se odbijali pokrenuti dok se ne zagriju ili su se zaustavljali nakon kratke udaljenosti. Prvi se trajno pokvario 30. listopada, pet dana nakon početka, a drugi je uslijedio dan kasnije. Četiri čovjeka reorganizirala su svoje terete i krenula prema jugu vukući jedne sanjke sa 740 funti (340 kg) opreme i zaliha. Uspjeli su približno istom brzinom kao i prije sloma, a spojili su se šest dana prije glavne skupine, koja ih je sustigla 21. studenog. Dvojica Evansovih članova (motomehaničar i pomoćnik) vratili su se na sjever, a Motor Party je reorganiziran u `Man-hauling Party`. s Evansom predvođenim načelnikom Stokerom Lashlyjem, kirurgom-poručnikom Atkinsonom i C. S. Wrightom, kanadskim fizičarom. Grupa je napredovala sve do 5. prosinca, kada ih je četiri dana zaustavila mećava, radeći na zalihama, ali nisu mogli pritisnuti prema jugu. Preostali poniji iz glavne ekspedicije morali su biti ustrijeljeni prije nastavka. Po dolasku na ledenjak Beardmore 10. prosinca, njihovom rutom izvan Barrier-a, grupe pasa također su poslane natrag, ostavljajući cijelu ekspediciju da ih vuku ljudi.[24] U tom trenutku, ekspediciju su činile tri grupe od po četiri čovjeka, a svi su vukli svoje saonice. Međutim, dvije su skupine bile relativno odmorne, dok su Evans i Lashly vukli sanjke od 1. studenog. To se počelo odavati, a grupa je zaostajala i izazivala napetosti sa Scottom, koji je postajao frustriran i nestrpljiv zbog Evansove percipirane nepažnje i neorganiziranosti.[25] Dana 20. prosinca, prva prateća grupa se vratila, ostavljajući osam ljudi da jure dalje; Evansov tim je reorganiziran tako da se sastoji od njega, poručnika Bowersa, Lashlyja i podčasnika Creana. Dana 3. siječnja, Scott je objavio da Evans neće nastaviti do pola, već da će povesti svoj tim, Posljednju podršku, natrag na sjever. Evans je to privatno pripisao svojoj fizičkoj iscrpljenosti - on i Lashly su vukli natovarene sanjke šest stotina milja do ove faze - i stoički je bilježio njegove reakcije, iako ga je Bowers opisao kao `strašno isječenog`.[26] Grupe su se emocionalno razišle 4. siječnja, a Evans, Lashly i Crean okrenuli su se natrag, samo 160 milja (260 km) od Pola - Bowers je ostao s glavnom skupinom.[27] Putovanje natrag bilo je teško, jer su do ove točke sanjkama upravljali četveročlani timovi, a smanjenje na troje ih je znatno usporilo. U pokušaju da uštede nekoliko dana, grupa se spustila s visoravni sanjkajući se nekoliko stotina stopa niz duboko ispucane Shackleton Icefalls na ledenjak Beardmore, umjesto da se sporije i sigurnije penje niz planinu. Trojica su izašla pretučena, ali bez većih ozljeda, unatoč tome što su dostigli brzine koje je Evans procijenio na blizu šezdeset milja na sat. [28] Međutim, kada se našao na ledenjaku, Evans je počeo patiti od ozbiljnih fizičkih problema. U početku je patio od snježnog sljepila, zbog čega nije mogao jasno vidjeti, a kasnije su se počeli razvijati rani znakovi skorbuta. Ti su se znakovi brzo umnožili, ostavljajući ga oslabljenim i stalno u jakim bolovima, a u roku od nekoliko tjedana stanje mu se pogoršalo do te mjere da su ga na sanjkama vukli Lashly i Crean.[29] Evans je bio jedini koji je razvio skorbut do tog stupnja, a izneseni su brojni argumenti o razlogu. Međutim, čini se vjerojatnim da je glavni uzrok tome što je, za razliku od drugih istraživača, Evans očito pokušao izbjeći jesti meso tuljana (osobito tuljanovu jetru) tijekom zime, koje nije volio, ali je bilo bogat izvor vitamina C.[30] ] Kao što je njegov suputnik Frank Debenham rekao mnogo godina kasnije, `Teddy je stvarno bio vrlo nestašan dječak i nije htio jesti svoje meso tuljana`.[31] Dana 13. veljače, Evans im je pokušao narediti da ga napuste, ali oni su to odbili, što je Evans kasnije nazvao `prvim i posljednjim putom da moje naredbe kao mornaričkog časnika nisu poslušane`.[32] Napokon su bili prisiljeni da stanu zbog mećave 17. veljače, trideset pet milja od baznog logora u Hut Pointu, kada je postalo jasno da dvojica muškaraca više neće moći vući sanjke. Lashly je ostao paziti na Evansa dok je Crean krenuo prema sjeveru; nakon osamnaest sati hodanja, stigao je do kolibe gdje je sreo Atkinsona wipomoćnik i tim pasa. Krenuli su na jug čim se vrijeme razvedrilo, pronašavši Evansa na samrti i pažljivo ga vratili u logor. Stigao je tamo nekoliko dana prije nego što se Terra Nova vratila, i vraćen je na brod kako bi ga njegovali da ozdravi. Ostao je vezan za krevet do travnja, kada je stigao na Novi Zeland.[33] Nakon što je upoznao Amundsena, koji se nedavno vratio s Poljaka, i nakon što se ponovno ujedinio sa svojom ženom, Evans se vratio u Englesku, gdje je proveo sjeverno ljeto 1912. oporavljajući se i prikupljajući sredstva za Ekspediciju. Tamo je upoznao kralja Georgea V. koji ga je unaprijedio u čin zapovjednika. Vraćajući se na jug kasnije tijekom godine, Evans je zapovijedao Terra Novom na njenom putu pomoći; stigao je u McMurdo Sound 18. siječnja, na godišnjicu Scottova dolaska na pol, da bi ga dočekala vijest o smrti polarne grupe. Zabilježivši svoju `ogromnu tugu` zbog te vijesti, Evans je preuzeo formalno zapovjedništvo nad ekspedicijom umjesto Scotta i organizirao konačni odlazak ekspedicije s kontinenta. Evansova žena, Hilda, razboljela se od peritonitisa na brodu Oranto 14. travnja 1913. dok je bila na putu za Englesku sa svojim mužem nakon njegova povratka sa Scottove druge i sudbonosne ekspedicije. Operirao ju je brodski liječnik 15. travnja. Kad je brod stigao do Napulja 17., pri svijesti je ostala na brodu, ali nakon što se vratila na more, umrla je u ponoć 18. travnja.[35] Hilda je pokopana u Toulonu u Francuskoj. Spomenik Hildi Evans nalazi se na groblju Linwood, Bromley, Christchurch, Novi Zeland u bloku 46, parcela 205 – grob obitelji Russell. Godine 1921. Evans je preko Collinsa objavio izvještaj iz prve ruke o ekspediciji Terra Nova pod naslovom South With Scott. Godinama nije tiskana, knjiga je privukla zanimanje kako se približavala stota obljetnica Ekspedicije i preispitana je iz kontrarevizionističke perspektive, ponajviše od strane Karen May iz Scott Polar Institute [potrebno pojašnjenje] Prvi svjetski rat Nakon službe na Antarktiku, Evans je imao uspješnu pomorsku karijeru, služeći na početku Prvog svjetskog rata 1914. u činu zapovjednika. Dana 20. travnja 1917., dok je bio u noćnoj patroli Dover Barage blizu Goodwin Sandsa, zapovijedao je razaračem HMS Broke u akciji protiv šest njemačkih razarača Kaiserliche Marine koji su počeli bombardirati Dover. Zajedno s HMS Swiftom, Evans je sudjelovao u njemačkim razaračima u onome što je postalo poznato kao bitka za Dover Strait. Torpedo s HMS Swift potopilo je jedan od neprijateljskih razarača G85. Zatim je Broke namjerno udario u drugi, G42, gotovo ga prepolovivši. Dva broda su se zaključala i neko vrijeme je na Brokeovoj palubi trajala bliska borba dok se Broke nije uspio osloboditi. Njemački razarač je potonuo dok su preostali njemački ratni brodovi pobjegli. Teško oštećeni Broke je odvučen kući, dok se slično oštećeni Swift sam vratio. Ova akcija mu je omogućila trenutačno unapređenje u čin kapetana, nagradu DSO-a, i učinila Evansa popularnim herojem, slavljenim u britanskom tisku kao `Evans sa bankrota`. Evans je opisao svoje aktivnosti u Doverskoj patroli u svojoj knjizi Keeping the Seas (1920). Evans je oženio Norvežanku Elsu Andvord 1916., s kojom je imao dvoje djece: Richarda Evansa, 2. baruna Mountevansa (rođen 1918.) i Cdr the Hon Edwarda Evansa (rođen 1924.), a oboje su ostavili djecu. Međuratna služba Admiral Sir Edward Evans 1944 Dok je zapovijedao HMS Carlisle na kineskoj postaji, Evans je spasio 200 preživjelih iz SS Hong Moh. Njegovi postupci, uključujući plivanje kako bi dao smjer na brodu koji tone, donijeli su mu nekoliko nagrada za spašavanje života. U veljači 1928. promaknut je u kontraadmirala koji zapovijeda Flotom Kraljevske australske mornarice (službeno pod nazivom `Kontraadmiral koji zapovijeda HM Australskom eskadrilom`). U studenom 1932. postao je viceadmiral. Bio je glavni zapovjednik Afričke postaje i zamjenik visokog povjerenika britanskih protektorata Bechuanaland, Swaziland i Basutoland od 1933. do 1935. Služio je kao glavni zapovjednik, The Nore, operativnog zapovjednog položaja Kraljevske mornarice baziran u Chathamu u Kentu, od 1935. do 1939. i promaknut je u admirala u srpnju 1936. Evans je 1935. unapređen u viteza zapovjednika Reda kupanja (KCB), a 1937. imenovan je vitezom milosti Reda svetog Ivana Jeruzalemskog (KGStJ). Drugi svjetski rat Opozvan 1939., sljedeće godine Evans je sudjelovao u norveškoj kampanji, nakon čega se povukao iz Kraljevske mornarice 9. siječnja 1941. Tijekom ostatka Drugog svjetskog rata služio je kao londonski regionalni povjerenik za civilnu obranu.[1] Dana 12. studenog 1945. imenovan je peerom kao barun Mountevans, od Chelseaja u okrugu London. [36] [37] Bio je rektor Sveučilišta u Aberdeenu od 1936. do 1942. godine. Odlazak u mirovinu Dana 4. ožujka 1947. Mountevans je bio na norveškom brodu, MV Bolivar, kada se prelomio na dva dijela i nasukao se na obali Kish 13 kilometara s otoka Dalkey. Njega i 44 drugih na brodu spasili su čamci za spašavanje Dún Laoghaire i Howth RNLI.[38][39] Godine 1947. Evans je predsjedao odborom za formalizaciju pravila profesionalnog hrvanja u Velikoj Britaniji. Ta su pravila postala poznata kao pravila admirala-lorda Mountevansa.[potreban citat] Evans je umro u Norveškoj 20. kolovoza 1957. Pokopan je na obiteljskoj parceli na groblju Vår Frelsers gravlund u Oslu.

Izdavač: Čigoja,2002 STranica : 173 Naslov originala: Le voyage d`outremer / Bertrandon de la Broquiere Stanje : Knjiga je koriscena i mesticno podvlacena ponegde dopisivan u drugom delu knjige uglavnom, takodje ima upisano ime i prezime na koricama, kao i na naslovnoj stranici. Moze da posluzi za citanje, sve je tu, kompaktna je, cena niza zbog navedenih mana. ,,Putopis je iz 1432. godine. Autor polazi iz Francuske brodom do Palestine, Svete zemlje. Tokom ovog putovanja prolazi kroz Siriju, Tursku i Srbiju u povratku domovini. Izuzetno zanimljiv opis njgeovog susreta sa Đurađom Brankovićem i sinovima u lovu, kao i mesta kroz koja je prolazio u Srbiji čine ovu knjigu veoma zanimljivom za nas.` D-ter

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Džejms Kuk (engl. James Cook; Marton, 7. novembar 1728 — 14. februar 1779) je bio engleski istraživač, moreplovac i kartograf. Obavio je tri putovanja na Pacifik, tačno obeleživši mnoga područja i prvi put zabeleživši nekoliko ostrva i obala na morskim mapama. Njegovi najveći doprinosi su otkriće istočne obale Australije i njeno osvajanje u korist Velike Britanije, otkriće Havaja i prvo oplovljavanje i kartografisanje Njufaundlenda i Novog Zelanda. Detinjstvo i mladost Spomen ploča kapetana Džejmsa Kuka u blizini kuće u kojoj je stanovao Džejms Kuk je rođen u skromnoj porodici u Martonu u Severnom Jorkširu, blizu današnjeg grada Midlsbroa. Kuk je bio jedno od petoro dece majke Grejs i Džejmsa starijeg, škotskog imigranta, radnika na farmi. Kao dete Džejms se s porodicom preselio na farmu Ejri Holm u Grejt Ejton, gde se školovao u lokalnoj školi (koja je danas muzej), a njegovo obrazovanje finansirao je očev poslodavac. U 13 godina počeo je da radi s ocem, koji je upravljao farmom. Godine 1745, kad je imao 16 godina, Kuk je napustio kuću da bi radio kao kalfa u jednom dućanu u ribarskom selu Stejt. Prema legendi Kuk je osetio žudnju za morem gledajući ga kroz izlog dućana. Posle godinu i po dana u Stejtu, vlasnik radnje (G. Anderson) smatrao je da Džejms nije za trgovca. Odveo ga je u obližnji lučki grad Vitbi i upoznao ga s Džonom i Henrijem Vokerom. Oni su bili poznati lokalni brodovlasnici i Kvekeri, a bavili su se prevozom uglja. Kuk se zaposlio kao pripravnik pomorski trgovac u maloj floti koja je razvozila ugalj engleskom obalom. Prvi posao bio mu je na brodu Freelove, i nekoliko godina je proveo na ovom i drugim brodićima ploveći između reke Tajn i Londona. Zbog ovog posla Kuk se posvetio studiranju algebre, trigonometrije, pomorstva i astronomije, veštinama koje su mu bile potrebne kada jednog dana bude komandovao brodom. Kad se okončao njegov trogodišnji pripravnički staž, Kuk je počeo da radi na trgovačkim brodovima na Baltičkom moru. Uskoro je napredovao kroz mornaričke rangove, da bi 1752. bio postavljen za prvog oficira (zaduženog za navigaciju) na ugljarici Friendship. Godine 1755. ponuđeno mu je da preuzme komandu nad brodom, ali on se dobrovoljno prijavio u Britansku kraljevsku mornaricu. Godine 1755, Kraljevina Velika Britanije je se naoružavala za Sedmogodišnji rat. Kuk je shvatio da će brže napredovati u karijeri u vojnoj službi. Međutim, to je zahtevalo lagano napredovanje kroz mornaričku hijerarhiju, pa je 17. juna počeo kao mornar prve klase na jedrenjaku Eagle pod komandom kapetana Hjua Palisera. Uskoro je unapređen u prvog oficira. Porodični život Kuk se oženio Elizabetom Bats, kćerkom jednog od njegovih mentora, 21. decembra, 1762. Bračni par je imao šestoro dece: Džejmsa (1763—1794), Natanijela (1764—1781), Elizabet (1767—1771), Džozefa (1768—1768), Džordža (1772—1772) i Hjua (1776—1793). Kada nije bio na moru, Džejms Kuk je živeo u Ist Endu u Londonu. Odlazio je u crkvu svetog Pavla u Šadvelu, gde je njegov sin kršten. Početak karijere u Kraljevskoj mornarici Kukova karta Njufaundlenda iz 1775. Za vreme Sedmogodišnjeg rata, Kuk je učestvovao u opsadi grada Kvebeka pre bitke na Abrahamovoj zaravni 1759. Pokazao je talenat za kartografiju i bio je zadužen za snimanje ušća Sen Lorena za vreme opsade, omogućivši generalu Džejmsu Vulfu da izvede svoj skriveni napad na Abrahamovoj zaravni. Kukova geodetska veština se pokazala korisnom u 1760-im, kada je snimio razuđene obale Njufaundlenda. Kuk je snimio severni odsek 1763. i 1764, južnu obalu između poluostrva Burin i Rta Rej 1765. i 1766, a zapadnu obalu 1767. Za pet godina provedenih na Njufaundlendu Kuk je sačinio detaljne i tačne mape ostrvskih obala; i pomoglo mu da razvije veštinu praktične geodezije, često u nepovoljnim uslovima, što je izazvalo pažnju Admiraliteta i Kraljevskog društva u ključnom momentu kako njegove lične karijere tako i britanskih prekomorskih istraživanja. Kukovi značajni doprinosi mogu se pripisati kombinaciji njegove izvanredne veštine u moreplovstvu, nadmoćne geodetske i kartografske veštine, hrabrosti u istraživanju opasnih mesta da bi proverio činjenice (npr. uplovljavanje u Antarktički polarni krug i istraživanje Velikog koralnog grebena), sposobnosti da vodi ljude u nepovoljnim uslovima i smelosti kako u obimu istraživanja tako i u želji da prekorači uputstva koja mu je davao Admiralitet. Prvo putovanje (1768—1771) Godine 1766, Kraljevsko društvo je angažovalo Kuka da otputuje na Pacifik da bi posmatrao prolazak Venere pored Sunca. Kuk je dobio čin poručnika i preuzeo komandu nad brodom Endeavour (Nastojanje). Isplovio je iz Engleske 1768, obišao rt Horn i nastavio na zapad preko Pacifika da bi stigao na Tahiti 13. aprila 1769, gde su posmatranja trebalo da se obave. Prolazak Venere je trebalo da se desi 3. juna, a u međuvremenu je Kuk izgradio malu tvrđavu i opservatoriju. Astronom kome je poveren ovaj zadatak bio je Čarls Grin, pomoćnik nedavno postavljenog kraljevskog astronoma Nevila Maskelajna. Prvenstvena svrha posmatranja bila je da se obave merenja koja bi se koristila za što tačnije izračunavanje udaljenosti Venere od Sunca. Ako bi se ovo postiglo, onda bi se udaljenost drugih poznatih planeta mogla izračunati na osnovu njihovih relativnih orbita. Na dan posmatranja prelaska, Kuk je zapisao: „Subota 3. Ovaj dan se pokazao tako povoljan za našu svrhu kako se samo poželeti može, ni oblačka na nebu a vazduh je bio potpuno čist, tako da smo imali sve mogućnosti kakve smo poželeli u posmatranju prelaska planete Venere preko Sunčevog diska: vrlo smo jasno videli atmosferu ili tamnu senku oko planete koja je prilično ometala merenje tačnog vremena kontakta. Dr Solander je posmatrao kao i Mr Grin i ja, i naša merenja su se razlikovala mnogo više nego što se moglo očekivati...” Na opšte razočarenje, odvojena merenja Grina, Kuka i Solandera razlikovala su se više od predviđene margine greške. Njihovi aparati su bili adekvatni standardima tog vremena, ali podaci nisu mogli eliminisati greške. Kada su njihovi rezultati kasnije upoređeni s rezultatima iz drugih opservatorija, koje su isti događaj merile na drugim mestima, čist rezultat nije bio tako ubedljiv niti tačan kako su se nadali. Kada su posmatranja završena, Kuk je isplovio da izvrši drugi zadatak putovanja: da istraži južni Pacifik i pokuša da pronađe znake pretpostavljenog južnog kontinenta Terra Australis. Kraljevsko društvo, a posebno Aleksander Dalrimpl, verovalo je da kontinent postoji, mada je Kuk imao lične sumnje u ovoj stvari. Uz pomoć tahićanskog navigatora Tupaje, koji je imao bogato znanje o pacifičkoj geografiji, Kuk je uspeo da stigne do Novog Zelanda, i tako je bio tek drugi Evropljanin u istoriji koji je to uradio (posle Abela Tasmana više od stoleća ranije, 1642). Kuk je kartografisao čitavu obalu Novog Zelanda, napravivši samo neke manje greške. Otkrio je i moreuz koji je odvajao Severno od Južnog ostrva i nazvao ga Kukov moreuz, koji Tasman nije video. Zatim je zaplovio na zapad u nameri da dođe do Van Dimenove zemlje (danas Tasmanija, koju je ranije ugledao Tasman) da bi ustanovio da li je ovo kopno deo legendarnog južnog kontinenta. Bili su, međutim, prinuđeni da uzmu mnogo severniji kurs zbog jakih vetrova, sve dok jednog jutra nisu nisu ugledali kopno koje je Kuk nazvao Point Hiks. Kuk je izračunao da Van Dimenova zemlja mora da leži južnije, ali otkrivši obalu koja je išla jugozapadno, zapisao je svoju sumnju da je ovo kopno povezano s njom. Ova tačka je u stvari bila jugoistočna obala australijskog kontinenta, pa je njegova ekspedicija bila prva poznata evropska ekspedicija koja je stigla na istočnu obalu Australije. U svom dnevniku, Kuk je ovako zabeležio taj događaj: „Najjužnija tačka zemlje koju smo ugledali, koja se od nas protezala W1/4S procenio sam da leži na širini 38°..0` S° i dužini 211°..07` W t od griničkog meridijana. Nazvao sam je Point Hiks, jer je poručnik Hiks bio prvi koji je otkrio ovu zemlju .” U brodskom dnevniku upisano je da se to desilo u četvrtak 19. aprila, 1770. Kuk, međutim, nije izvršio potrebna podešavanja kada je pre toga prešao 180. meridijan geografske dužine, pa je stvarni dan po kalendaru bio petak, 20. april. Smatra se da je zemlja koju su oni ugledali mesto koje leži na otprilike pola puta između današnjih gradova Orbosta i Malakute na jugoistočnoj obali države Viktorija. Kasnija snimanja terena, urađena 1843, ignorisala su ili zanemarila raniji Kukov naziv ovog mesta, koja je dobilo ime Rt Everard. Na 200-godišnjicu otkrića, obali je zvanično vraćeno ime Point Hiks. Spomen ploča na spomeniku kapetanu Kuku, Korner Bruk, Njufaundlend Endevor je nastavio da plovi prema severu duž obale, s kopnom na vidiku, pa je Kuk kartografisao i davao imena mestima kraj kojih je prolazio. Nešto više od nedelju dana kasnije, prošli su pored dugačkog ali niskog zatona, i kada su stigli do njega ukotvili su se na niskom rtu sa peščanim dinama. Ovde je, 29. aprila, Kuk s posadom prvi put kročio nogom na kontinent, na mesto koje se danas zove Kurnel. Kuk je prvo nazvao zaliv Stingaree Bay (zaliv raža) jer ih je tu bilo mnogo; naziv je kasnije promenjen u Botanist Bay i konačno u Botany Bay po jedinstvenim vrstama koje su otkrili botaničari Džozef Benks, Danijel Solander i Herman Špering. Neki su, naročito Džozef Benks, tvrdili da je ovo prvo mesto iskrcavanja pogodno za osnivanje prvog naselja i britanske kolonijalne predstraže. Međutim, skoro osamnaest godina kasnije, kada je kapetan Artur Filip s Prvom flotom došao početkom 1788. da uspostavi predstražu i osnuje kažnjeničku koloniju otkrio je da zaliv i okolina ne odgovaraju slici koja im je opisana. Umesto toga, Filip je naredio da se presele u pristanište nekoliko kilometara na sever, koje je Kuk nazvao Port Džekson, ali ga nije dalje istraživao. U ovoj luci na mestu koje je Filip nazvao Sydney Cove podignuta je naseobina Sidnej. Naselje je neko vreme kasnije najčešće nazivano Botani Bej. Naučnici ekspedicije započeli su prvu evropsku naučnu dokumentaciju australijske faune i flore. Za vreme iskrcavanja Kuk je susreo i australijske starosedeoce, aboridžine. Kad je brod uplovio u luku, primetili su aboridžine s obe strane zaliva. Oko 2 sata popodne bacili su sidro u blizini od šest do osam koliba. Dva aboridžina, mlađi i stariji čovek, došli su do broda. Odbili su Kukove poklone. Jedna musketa je opalila preko njihovih glava, lakše ranivši starca, pa je on pobegao prema kolibama. Vratio se s drugim ljudima koji su počeli da bacaju koplja na Kukove ljude, ali ih nisu povredili. Pobegli su kada su još dve salve ispaljene. Odrasli su pobegli, ali je Kuk našao nekoliko dece u kolibama, i ostavio nekoliko ogrlica kao znak prijateljstva. Kuk je nastavio putovanje na sever, praveći mape obale. Kada je Endevor prelazio preko jednog spruda u Velikom koralnom grebenu, 11. juna, 1770. dogodila se nesreća. Brod je ozbiljno oštećen i njegovo putovanje je odloženo za gotovo sedam nedelja dok nisu izvršene popravke na plaži (u blizini dokova današnjeg Kuktauna), na ušću reke Endevor. Boraveći ovde, Benks, Špering i Solander su sakupili prve veće kolekcije australijske flore. Susreti posade s lokalnim aboridžinima bili su uglavnom miroljubivi; od grupe ovde okupljene naziv „kangaroo“ će ući u engleski jezik, a došlo je od lokalnog naziva za „sivog kengura“. Kada je opravka završena putovanje je nastavljeno, prolazom pored najsevernije tačke – rta Kejp Jork a zatim plovidbom kroz moreuz Tores između Australije i Nove Gvineje, kojim je 1604. plovio Luis Vaes de Tores. Do ove tačke putovanja Kuk nije izgubio ni jednog čoveka od skorbuta, značajno i praktično nečuveno postignuće na dugim plovidbama 18. veka. Poštujući politiku Kraljevske mornarice iz 1747. Kuk je terao svoje ljude da jedu limun, pomorandže i kiseli kupus. U to vreme se znalo da loša ishrana izaziva skorbut, ali se nije znalo da je krivac za to nedostatak vitamina C. Kuk je nastavio da plovi za Bataviju, glavni grad Holandske kolonije Istočne Indije, zbog popravke broda. Batavija je bila poznata kao žarište malarije, i pre nego što su se vratili kući 1771, mnogi iz Kukove posade su podlegli ovoj i drugim bolestima, kao što je dizenterija; među njima su bili tahićanski vrač Tupaja, Benksov sekretar i kolega naučnik Finac Herman Špering, astronom Čarls Grin i ilustrator Sidni Parkinson. Kuk je nazvao Ostrvo Špering na obali Novog Zelanda u čast Hermana Šperinga i njegovog rada na putovanju. Endeavour, njegov brod sa prvog putovanja, pozajmiće kasnije ime spejs-šatlu Endeavour, kao i reci Endevor u Australiji. Kukovi dnevnici su objavljeni po njegovom povratku, i on je postao neka vrsta heroja u naučnim krugovima. Među običnom publikom, međutim, veći heroj bio je aristokratski botaničar Džozef Benks. Benks je čak pokušao da preuzme komandu nad Kukovim drugim putovanjem, ali se povukao pre nego što je putovanje počelo. Južno-pacifičke maršrute putovanja kapetana Kuka. Prvo putovanje je prikazano crveno, drugo zeleno, treće plavo. Drugo putovanje (1772—1775) Uskoro posle povratka Kuk je postavljen za komandanta (tačnije „Master and Commander“ – gospodara i komandanta). Još jednom ga je Kraljevsko društvo angažovalo da traži mitsku Terra Australis. Na svom prvom putovanju Kuk je pokazao, obilaskom Novog Zelanda, da on nije deo veće kopnene mase na jugu; a iako je kartografisanjem gotovo čitave istočne obale Australije pokazao da se radi o velikom kontinentu, pretpostavljalo se da Terra Australis leži još dalje na jug. Uprkos suprotnim dokazima, Dalrimpl i ostali iz Kraljevskog društva još su verovali da ogroman južni kontinent postoji. Kuk je na ovom putovanju komandovao brodom Resolution, dok je Tobijas Furno komandovao drugim brodom, Adventure. Kukova ekspedicija oplovila je svet na vrlo niskoj južnoj geografskoj širini, i bila je među prvima koja je prošla Antarktički polarni krug 17. januara 1773, došavši do 71°10` južno.[1] Takođe je otkrio Južna Džordžija i Južna Sendvička ostrva. U antarktičkoj magli Resolution i Adventure su se razdvojili. Furno je krenuo na Novi Zeland, gde je izgubio nekoliko ljudi u borbi s Maorima, i kasnije otplovio za Britaniju, dok je Kuk nastavio da istražuje Antarktik. Kuk je bio vrlo blizu kopna Antarktika, ali se vratio nazad prema Tahitima da obnovi zalihe na brodu. Ponovo je krenuo na jug u još jednom bezuspešnom pokušaju da otkrije pretpostavljeni kontinent. Na ovo putovanje Kuk je poveo mladog Tahićanina Omaja, koji se pokazao kao slabiji poznavalac Pacifika od Tupaje, koji ga je pratio na prvom putovanju. U povratku Kuk se iskrcavao na Prijateljska ostrva, Uskršnja ostrva i Vanuatu, 1774. Njegovi izveštaji po povratku kući nisu potvrdili popularni mit o Terri Australis. Još jedno dostignuće drugog putovanja je uspešno korišćenje K1 hronometra koji je omogućio tačno merenje geografske dužine. Po povratku, Kuk je unapređen u mornarički čin kapetana, a dodeljena mu je i počasna penzija Kraljevske mornarice (kao oficiru u Grinič bolnici). Ali Kuk se nije mogao odvojiti od mora. Cilj trećeg putovanja bio je da se pronađe Severozapadni prolaz. Kuk je trebalo da otplovi na Pacifik i da ploveći istočno dođe do Atlantika, dok je istovremeno putovanje trebalo da se obavi suprotnim pravcem. Treće putovanje (1776—1779) Na svom poslednjem putovanju Kuk je još jednom komandovao brodom Resolution, dok je kapetan Čarls Klark komandovao brodom Discovery. Putovanje je navodno planirano da bi se Omaj vratio na Tahiti; tako je bar javnost verovala, pošto je Omaj bio omiljena atrakcija u Londonu. Pošto je vratio Omaja, Kuk je zaplovio na sever i 1778. postao prvi Evropljanin koji je posetio Havajska ostrva, koja je on nazvao „Sendvička ostrva“ po četvrtom grofu od Sendviča, tadašnjim prvim lordom Admiraliteta. Postoje rasprave među savremenim istoričarima da se Kukov dolazak na današnje Veliko ostrvo Havaji poklopio igrom sudbine s periodom obožavanja polinezijskog boga Lonoa. Zaista, oblik Kukovog broda Resolution (naročito jarboli, jedra i ostala oprema) podsećali su na izvesne artefakte koji su bili deo ceremonije obožavanja. I Kukova maršruta oko ostrva u smeru suprotno od kazaljki na satu pre nego što se iskrcao, podsećala je na procesiju koja se takođe kretala suprotno od kazaljki na u obilasku ostrva za vreme proslave posvećene Lonou. Zato su, veruje se, Kuka (a delom i posadu) domoroci deifikovali, prema njemu su se ponašali s najvećim mogućim poštovanjem i smatrali ga inkarnacijom samog Lonoa. Odatle je Kuk otplovio na istok da istraži obalu Severne Amerike, gde se iskrcao u blizini jednog sela Prvih naroda u Jukutu u tesnacu Nutka na ostrvu Vankuver, iako je i ne znajući prošao moreuzom Huan de Fuka. On je istražio i kartografisao obalu od Kalifornije, pa sve do Beringovog moreuza, otkrivši usput današnji Kukov zaton na Aljasci. Beringov moreuz se pokazao neprohodnim, iako je Kuk nekoliko puta pokušavao da ga prođe. Kuk je na ovom putovanju postao izuzetno nezadovoljan, a verovatno je počeo da pati i od stomačne bolesti; pretpostavlja se da je takvo njegovo stanje dovelo do nerazumnog ponašanja prema posadi, kao kad ih je terao da jedu meso morža, koje nije bilo za jelo. Kuk se vratio na Havaje 1779. 14. februara u Kealakekua zalivu, neki Havajci su ukrali nekoliko Kukovih čamaca. Naravno, pošto je krađa bila česta na Tahitiju i drugim ostrvima, hteo je da uzme taoce dok se ukradeni čamci ne vrate. U stvari, imao je nameru da kao taoca uzme poglavicu Havaja, Kalaniopu`ua. Međutim, njegova stomačna bolest i izuzetno nerazumno ponašanje izazvali su prepirku s velikom grupom Havajaca koji su se okupili na plaži. U okršaju je ispaljeno nekoliko hitaca na Havajce, a Kuk je pretučen motkama i smrtno ranjen. Veruje se da je Kukov povratak na Havaje van perioda obožavanja Lonoa (Makahiki) — koji je bio simbol mira — a u sezoni rata (Tu Matauenga) verovatno poremetio ravnotežu i podstakao atmosferu mržnje i izazvao napad domorodaca. Pošto se nije razumeo u gramzivu domorodačku diplomatiju i lokalna shvatanja, Kuk je možda nepažljivo doprineo tenzijama koje su doveli do njegove smrti. Poštovanje koje su kapetanu Kuku ukazivali domoroci pokazalo se tako što su njihove poglavice i starci uzeli njegovo telo (verovatno delom zbog kanibalizma, iako takva tvrdnja ostaje sporna), a njegovo meso je odvojeno od kostiju i ispečeno. Neki Kukovi ostaci su kasnije vraćeni Britancima da bi bili sahranjeni u moru. Klark je preuzeo ekspediciju i pokušao još jednom da prođe kroz Beringov moreuz. Resolution i Discovery su se konačno vratili kući 1780. godine. Kukove beleške sa ovog putovanja dovršio je kapetan Džejms King. Kukovi štićenici Veći broj mlađih oficira koji su služili pod kapetanom Kukom ostvarili su značajne karijere. Vilijam Blaj, Kukov šef posade, dobio je komandu nad brodom Baunti 1787. da bi otplovio na Tahite i doneo hlebno drvo. Vilijam Blaj je najpoznatiji po pobuni svoje posade koja ga je oterala s broda 1789. (Videti: Pobuna na brodu Baunti). Kasnije je postao guverner Novog Južnog Velsa, gde je takođe izazvao jednu pobunu — jedini primer oružane pobune u australijskoj istoriji. Džordž Vankuver, jedan od Kukovih kadeta, kasnije je vodio ekspediciju do pacifičke obale Severne Amerike od 1791. do 1794. Džordž Dikson je plovio s Kukom u trećoj ekspediciji, a kasnije je komandovao sopstvenom. Kukovo nasleđe Jedanaestogodišnja putovanja Džejmsa Kuka vodama Pacifika mnogo su doprinela evropskom upoznavanju ovog područja. Nekoliko ostrva kao što su Uskršnje ostrvo i Sendvička ostrva (Havaji) prvi put su Evropljani otkrili, a najveći njegov doprinos su mnogo tačnije navigacione karte velikih područja Pacifika. Da bi se stvorile pouzdane mape trebalo je poznavati geografsku širinu i dužinu. Pomorci su mogli da izračunavaju tačnu širinu vekovima merenjem ugla sunca ili zvezda na horizontu pomoću sekstanta. Ali dužina je bila mnogo teža za merenje zato što je zahtevala precizno znanje o vremenskim razlikama između pojedinih tačaka na površini zemlje. Zemlja se okrene za 360 stepeni oko svoje ose za 24 časa; tačno vreme je 23 časa, 56 minuta i 4,091 sekundi. To znači da se svaki sat konvertuje u oko 15 stepeni, a 1 stepen u 4 minuta. Kuk je otkrio da izračunavanjem vremenske razlike od početne do završne tačke, određene u podne, koristeći položaj sunca u zenitu, čovek može da izvede razliku u geografskoj dužini. Kuk je izveo tačna merenja geografske dužine za vreme svog prvog putovanja zahvaljujući svojoj pomorskoj veštini, pomoći astronoma Čarlsa Grina i korišćenjem novih tabela objavljenih u Nautičkom almanahu, koji je omogućio kalkulacije korišćenjem Meseca i sedam odabranih zvezda. Na svom drugom putovanju Kuk je koristio K1 hronometar koji je napravio Larkum Kenedi, koji je bio veličine džepnog sata. On je bio kopija H4 sata koji je napravio Džon Harison, a to je bio prvi sat koji je pokazivao tačno vreme na moru, kada je korišćen na brodu Deptford`s na putovanju za Jamajku, 1761-1762. Bilo je i nekoliko umetnika na Kukovom prvom putovanju. Sidni Parkinson je napravio 264 crteža do svoje smrti pri kraju putovanja. Oni su bili od izuzetnog značaja za britanske botaničare. U Kukovom drugom putovanju bio je Vilijam Hodžs, koji je napravio poznate pejzaže Tahitija, Uskršnjeg ostrva i drugih mesta. Kuka su pratili brojni naučnici, čija su posmatranja i otkrića bila značajna. Džozef Benks, botaničar, bio je na prvom putovanju s kolegom Danijelom Solanderomom iz Švedske. Oni su sakupili preko 3.000 biljnih vrsta. Benk je bio najveći zagovornik naseljavanja Australije. Strasni istraživač, Kuk je bio i prvi Evropljanin koji je imao brojne susrete s raznim narodima Pacifika. Plovio je na mnoga ostrva blizu Filipina, pa čak i na manja udaljena ostrva južnog Pacifika. Tačno je zaključio da postoje veze između svih naroda Pacifika, iako su bili međusobno udaljeni velikim morskim prostranstvima. Prva visokoškolska institucija u Severnom Kvinslendu u Australiji nazvana je po njemu, a Univerzitet Džejms Kuk je otvoren u Taunsvilu 1970. Brojne druge institucije, geografski pojmovi i mesta odražavaju značaj Kukovog doprinosa geografiji.

57415) NAIVČINE NA PUTOVANJU 1 i 2 , Mark Tven , Matica hrvatska Zagreb 1964 , putopis Dve godine posle završetka građanskog rata u Americi, 1867, grupa bogatih i uglednih američkih ličnosti uputila se brodom „Кveker siti” na spektakularno putovanje u Evropu i na Bliski istok. Moglo bi se reći da je to putovanje Sredozemljem, Crnim morem i Svetom zemljom bilo i putešestvije kojim Amerika dodatno potvrđuje svoje ranije pobede nad Velikom Britanijom, ali i svoju privrženost prijateljstvu s carskom Rusijom. Pomenuti brod je, naime, doplovio i do ruskog poluostrva Кrim, ukotvio se u Odesi. Jedan od putnika na ovom brodu bio je dopisnik dva američka lista, prilično uticajna u ono vreme. Zvao se Samjuel Langhorn Кlemens, koji je nekoliko godina ranije počeo svoje novinske tekstove da potpisuje kao – Mark Tven. Кada se u avgustu 1867. pomenuta turistička grupa iz Amerike iskrcala na obale Кrima, vrlo brzo se uverila u posledice ranijeg Кrimskog rata, pogotovo u totalno razaranje Sevastopolja. Zbog neke vrste kulta koji je u ono vreme u američkoj javnosti pratio odnos Abrahama Linkolna i imperatora Aleksandra Drugog, zbog čega su posetioci iz dalekog sveta i stigli na Кrim, ruski car je za ovu grupu organizovao prijem na svom imanju u Livadiji, u Jalti, gde se tada nalazio na odmoru. U ime Amerikanaca, udostojenih dobrodošlicom koju im je priredio sâm car, Mark Tven je 26. avgusta napisao i u ruskoj štampi objavio „adresu”, oduševljenu poruku ruskom imperatoru. „Jedna od najsvetlijih stranica koju je ispisala svetska istorija bila je ispisana rukom Vašeg imperatorskog veličanstva”, zbog čega „Amerikanci imaju posebnu privilegiju da izraze počast caru koji je počinio tako veliko delo” i „oslobodio okova dvadeset miliona ljudi”. Zahvaljujući tome, napisao je Mark Tven, „sada predstavljamo naciju, stvarno slobodnu, kakva je ona ranije bila samo po imenu”. Tven je, razume se, mislio na događaje iz 1863. kada je ruski car Aleksandar Drugi poslao brodovlje svoje flote u Njujork i San Francisko, da i oni brane ideje i pobedu Abrahama Linkolna u građanskom ratu u Americi. Tvenova poruka ima utoliko veću težinu što je u vreme tog rata, kao čovek sa Misisipija, u nekom trenutku dobrovoljac, pripadnik konjičke jedinice, istina ne zadugo, bio na strani docnije poraženog konfederalnog Juga mada je i tada bio radikalni protivnik ropstva i rasizma. Mark Tven je dve godine docnije, 1869, objavio knjigu „Naivčine na putovanju”, opisujući putešestvije po Sredozemlju, izlet do Pariza, plovidbu Crnim morem, odlazak u Odesu, na Krim i u Jaltu, potom u Palestinu, u Jerusalim. Pažljivi istraživači života i dela velikog pisca tvrde da je baš ovaj putopis bio u Americi najprodavanija Tvenova knjiga, da je njegovo ime tada uzneto na sam vrh piramide američke, onda i svetske književnosti. U ovom putopisu Mark Tven je ostavio i trag o susretu s ruskim carem, izvanredan, sažeti opis imperatora, koji Tven nije mogao a da ne zaključi svojom proslavljenom duhovitošću: „Da sam mogao, ukrao bih njegov kaput”, kao suvenir, razume se. Uveren sam da je Tvenovo izoštreno oko, kada je na putovanju upoznao narode evropskog Sredozemlja i Evropljane, među njima i Slovene, pa i njihovu carsku uzdanicu, njihovu psihologiju i način mišljenja, uveliko uticalo na to da se kasnije istinski zbliži s Nikolom Teslom, da nesumnjivo postane njegov veliki prijatelj i pobornik. Slobodan Kljakić 2 knjige , tvrd povez, format 12,5 x 19,5 cm , latinica, 261 + 265 strana

Polovna, u odličnom stanju. Plaćanje pre slanja na tekući račun, slanje Pošta ili Post Express. _____________ JEDNA HALJINA, TRI NEDELJE, OSAM ZEMALJA – NULA PRTLJAGA Kada je Klara Bensen, nakon svega nekoliko poruka razmenjenih preko sajta za upoznavanje OkCupid, ugovorila prvi sastanak sa Džefom Vilsonom, univerzitetskim profesorom sa ludom energijom i reputacijom odmetnika od društvenih konvencija, na stepenicama Kapitola države Teksas, osećala je da će se desiti nešto veliko. Klaru, inače osetljivu i zatvorenu, odmah je privukla Džefova nesputana priroda pustolova, koji pomera granice. Već posle nekoliko nedelja od upoznavanja, oni kreću na tronedeljno eksperimentalno putovanje – od Istanbula preko Atine, Budimpešte, Slavonskog i Bosanskog Broda, Sarajeva, Dubrovnika, Cavtata, Edinburga do Londona – bez prtljaga, bez rezervacija, i bez bilo kakvih planova. Klarina priča će se podjednako dopasti avanturistima i onima koji vole toplinu svog doma – ovo je ujedno i ljubavna priča, i putopis, i inteligentan moderan pogled na bezvremena pitanja: Kako pronaći hrabrost da istražujemo izvan naše zone komfora? Može li se voleti bez potrebe za etiketama i obavezivanjem? Da li je moguće, zaista, ostaviti svoj prtljag iza sebe?

ISBN: 9788644500407 Broj strana: 305 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 21 cm Godina izdanja: 2017. Izdavač: Verba JEDNA HALJINA, TRI NEDELJE, OSAM ZEMALJA – NULA PRTLJAGA Kada je Klara Bensen, nakon svega nekoliko poruka razmenjenih preko sajta za upoznavanje OkCupid, ugovorila prvi sastanak sa Džefom Vilsonom, univerzitetskim profesorom sa ludom energijom i reputacijom odmetnika od društvenih konvencija, na stepenicama Kapitola države Teksas, osećala je da će se desiti nešto veliko. Klaru, inače osetljivu i zatvorenu, odmah je privukla Džefova nesputana priroda pustolova, koji pomera granice. Već posle nekoliko nedelja od upoznavanja, oni kreću na tronedeljno eksperimentalno putovanje – od Istanbula preko Atine, Budimpešte, Slavonskog i Bosanskog Broda, Sarajeva, Dubrovnika, Cavtata, Edinburga do Londona – bez prtljaga, bez rezervacija, i bez bilo kakvih planova. Klarina priča će se podjednako dopasti avanturistima i onima koji vole toplinu svog doma – ovo je ujedno i ljubavna priča, i putopis, i inteligentan moderan pogled na bezvremena pitanja: Kako pronaći hrabrost da istražujemo izvan naše zone komfora? Može li se voleti bez potrebe za etiketama i obavezivanjem? Da li je moguće, zaista, ostaviti svoj prtljag iza sebe? „Sjajan način da utolite želju za putovanjem . . . Ova moderna ljubavna priča je zabavna, topla i pomalo opasna.“ – Alida Nugent, autor knjige Ne brini, biće još gore „Uzbudljivi memoari o putovanju, ljubavi i pronalaženju sebe.“ – Kirkus Reviews

NA JEDRENJAKU U AMERIKU - Nikola Forović Na jedrenjaku u Ameriku: Putopis Nikole Forovića koji je ... Forović opisuje “družinu” u svojoj kabini u potpalublju jedrenjaka “Liverpul”: “Ja se nalazim na brodu za useljenike te ujedno ured ljudskog ološa. Počinjem sa mojom kabinom u kojoj su 4 postelje, br. 5, 6, 7. i 8. U br. 5. su dva brata po imenu Hart. Stariji je u Londonu sekao i prodavao konjsko meso, životinja od čoveka, surovije stvorenje nisam poznavao, uostalom, sve dosad ne imadoh ni prilike ljude takvog kova posmatrati. Ali kad je jednog jutra svog brata izbio i pretio mu da će ga ubiti, a taj reče da to nije prvina, gadio sam ga se. Ali, kako beše golem i silan modasmo stim finije s njim postupati. Čim je to primetio, osetio, iskoristio je svoj uticaj, kao što već čine ljudi njegove bagre. Jer danas, posle 15 dana putovanja, nismo mu mu više saputnici nego poslužitelji…” Da bi prekratio putovanje, Forović se seća bečkih i pariški dana: “A kad sam se i ja tu našao, svagda sam u mislima bio u bečkom Prateru, kamo sam se kad i kad na fijakeru br. 134 dovezao pa iz drugog vremena u zverinjaku naredio sebi guščije džigerice sa gomoljikom (“Trüffel”), fino ponuđenu, dok je fijaker čitave sate na mene čekao, da me zatim odveze kući ili u operu… Od svega toga ostade mi samo uspomena od koje bolujem i patim (…) Danas godinu dana bavio sam se u Parizu, putujući iz Londona za Beč. U petak stigoh u Pariz, u subotu se nađoh sa mlađim Jokićem na Talijanskom Bulevaru i pošto smo još istog večera u Komičnoj Operi bili, dogovorimo se, da se sutra-dan na Duhove, u 11 sah. pre podne nađemo u Café Grande (…) Posle finog doručka prošetasmo se a međutim bilo je dva sah., kad je u Long Champ zakazana trka. Odvezosmo se i mi tamo. Tu imadoh prilike videti cara Luja Napoleona III., caricu Eugeniju, ceo dvor u svu aristokratiju (…) A danas? I danas sam doduše u mnogobrojnom društvu ali kakve sorte! Onda raskoš i gizdavost, sad nevolja i jad; onda najdivnija toaleta, sad dronjave krpe; onda razmetanje site gospode, sad sirotinja kojoj viri glad iz očiju… Forovićev popis “živih stvorova” na brodu svedoči da rezultat Američkog građanskog rata u smislu odnosa prema crncima nije baš ostavio velikog traga na evropske useljenike:“Brodarsko osoblje broji 60 mornara, 4 oficira i kapetana po imenu Champerline, Američanin, vrlo fin I obrazovan gospodin, što je na brodu retkost. Živih stvorova bilo je osim dva crnca kuvara, 1 krava, 6 mačaka i tri psa od kojih su dva psa zbog neposlušnosti i nezgodnih običaja u more bačena!” Nakon 40 dana putovanja jedrenjakom od Londona, Forović stiže u Njujork. Zanimljivo je da I u to vreme u Njujorku ima Srba: “U moje doba ovi su Srbi bili u Nju-Jorku: pet ćurčija, Mirković iz Rume, Popović iz Kikinde, Krstonošić iz Baje, Plaši-Piletović, zapravo Milić iz Beograda, Uroš Radulović, austr. potporučnik, u grašanskom ratu kapetan, sad pismonoša. Kao takav proneverio je nekoliko novčanih pisama te je i sam došao sa one strane brave…” Pišući knjigu 1917.- tačno 47 godina po povratku iz Amerike, Forović rezimira svoje utiske: “U Americi sam proveo od 26.juna 1865. do 14.maja 1870. Da je danas mnogo što-šta drugačije nego što je bilo u moje doba priznaću rado; ali onda je bilo sve tako kao što pričam. Iako sam tamo našao vrlo povoljan položaj, vratio sam se bez uzdisaja za Amerikom. To je zemlja gde svi obožavaju zlatno tele; gde deca ocu vele starče a majci babo; gde se braća u zrelijim godinama neće da znaju; gde otac sina od 12 godina iz kuće tera, da sam zarađuje; gde sin oca može tužiti; gde usred leta naraste temperature do 100-105 stepeni Farenhajta (40 Celzijus), da njih 40-45 od sunčanice umru (u to doba spava sirotinja po ulicama i krovovima); gde se o novoj godini ili 4. jula, na dan nezavinsosti, od jutra do duboko u noć iz revolvera puca, da je još milostiv slučaj ako poginu samo njih 50 a 90 se rane; gde cveće ne miriše a opet se grdan luksus sa njim tera, tako da košar parfimiranog cveća staje do 100-200 i više dolara; gde ptice ne pevaju osim vrabaca, koje je baš u moje doba neki špekulant iz Evrope hiljadama doveo i par po 4 dolara (20 kruna) prodavao…” Sazvežđa 2022 po knjizi iz 1918 60 str L. 1. VES.

U ovoj knjizi sakupljeni su izveštaji sa četiri plovidbe u Novi svet koje je preduzeo Kristifor Kolumbo, kao i njegov testament. Nijedan od ovih dokumenata nije sačuvan u svom originalu, mada zbog toga, bez sumnje, nisu izgubili ništa od svoje nesumnjive istorijske, pa čak i književne vrednosti. Izveštaji sa prve i treće plovidbe do nas su stigli kao kopije koje je, prema Admiralovom originalu, napravio dominikanac fra Bartolome de las Kasas, u jedinom rukopisu koji se čuva u Nacionalnoj biblioteci u Madridu. Ne znamo za izveštaj sa druge plovidbe, mada imamo obimne istovremene izveštaje koje su napisali Kolumbovi saputnici, što se ne sreće u tolikom obimu prilikom drugih plovidbi. Kao zamenu za taj izgubljeni Dnevnik ovde smo prepisali Izveštaj koji je Kolumbo poslao Kraljevima, pet meseci nakon početka puta, obaveštavajući ih o svom poduhvatu i problemima, koji, iako ne može da bude kompletan (osim prvog, to nije nijedan drugi izveštaj), služi kao orijentacija. Original koji je potpisao Admiral čuva se u arhivu vojvotkinje od Albe, u palati Liria u Madridu. Izveštaj sa četvrtog puta nalazi se u rukopisu, danas vlasništvo Univerzitetske biblioteke u Salamanki, u kome je nepoznati prepisivač preneo pismo koje je, sa datumom od 7. jula 1503, Kristifor Kolumbo pisao Kraljevima opisujući im svoju poslednju plovidbu u Novi svet. Na kraju, Testament Admirala, napisan u Valjadolidu dan pre njegove smrti, čuva se kao notarska kopija u Generalnom arhivu Indija u Sevilji, i čini deo bloka koji je iz porodične arhive vojvoda od Veragve (direktni potomci Kolumba) početkom ovog veka prenet u arhiv u Sevilji. Kako namera ove knjige nije da napravi iscrpnu studiju lika Kristifora Kolumba, niti zemalja koje je otkrio, ni mnogobrojnih problema koji su se javili pre, u toku i posle Otkrića, već jednostavno da predstavi tekstove koji opisuju njegova putovanja, činilo mi se mnogo korisnijim i praktičnijim da napravim široke šeme svakog od putovanja, nego da ponavljam poznate fraze ili da napravim beskorisne pohvale njegove erudicije, što svaki čitalac može da pronađe u brojnim knjigama o velikom moreplovcu. Mislim da se na taj način lako može pronaći ličnost (ako je imala bilo kakvu relativno značajnu ulogu u posadi), neki brod i čak i mesto prolaza ako se pregleda hronološka sinteza. Iako ukratko, ukazati na ciljeve i rezultate svakog od putovanja bilo je evidentno, bolje će se razumeti svaki poznati tekst ako se unapred zna šta je bila namera i koliko se u tome uspelo. Deo pod naslovom Izvori takođe je obavezan, i mislim da je od velike koristi znatiželjnom čitaocu, jer, iščitavajući, lako dolazi u poziciju da sazna, gde može da pronađe ne samo dokumente koje je napisao Kolumbo u svakom trenutku, već takođe i one koji su njemu bili upućeni u to vreme, i izveštaje o samom istorijskom činu koje su preneli savremeni hroničari. Naposletku, radi se o tome da se napravi jedan vodič kroz ovu materiju, što ne donosi nijedna druga knjiga.

Maja Herman Sekulić: PROZOR U ŽADU - Slike iz Jugoistočne Azije, Prosveta 1994, str. 268. Putopisi. Sadržaj na slikama. Očuvanost 4-. INDOKINA I. TAJLAND II. ZLATNI TROUGAO III. MIJANMAR IV. SINGAPUR V. VIJETNAM VI. KAMBODŽA VII. PROZOR U ŽADU VIII. Umesto epiloga: PRICA O DŽIMU TOMPSONU Tajland, Burma, Laos, Kambodža i Vijetnam, a zatim i Singapur, zemlje su u kojima je tokom 1993. i 1994. godine Maja Herman Sekulić boravila i u kojima je, vodeći putopisni dnevnik, stvorila osnovu za pisanje Prozora u žadu. Putovanje po Jugoistočnoj Aziji za čitaoca ove knjige počinje iz Bangkoka, marta 1993, dakle iz Tajlanda, koji je, uz Burmu, tradicionalno izolovanu, najmanje poznat našoj publici. Čitalac biva prosto bombardovan nizovima informacija i uzbudljivim slikama s ulice, iz centra i predgrađa, iz hramova i letovališta, a autorka se trudi da mu predoči i drugu, tamniju stranu života Tajlanđana... Autorka ce potom stupiti u zagonetni „zlatni trougao“ između Tajlanda, Laosa i Burme, ,,kraj opijuma, krijumčarenja i plemenskih konflikata, da bi se najviše pozabavila Burmom – zemljom kakva nigde ne postoji. Najturobnije stranice ovog putopisa posvećene su Kambodži, posledicama„komunizma“ Pola Pota i tragovima industrije genocida. Neobičnost Prozora u žadu je činjenica da knjiga ima dva epiloga – prvi, „prirodni“, u kojem nam autorka govori o magičnom zelenom kamenu – žadu i njegovom „hladnom srcu“, i drugi – koji se bavi biografijom Džima Tompsona, Amerikanca koji je stigao u Indokinu kao ratnik i špijun, potom zavoleo te krajeve, patentirao bojenje tajlandske svile, obogatio se i onda, pod krajnje zagonetnim okolnostima, nestao u toplo uskršnje popodne 1967. godine... Vasa Pavković Dakle, otvaram Prozor u žadu. Počinjem da čitam o Bangkoku, Tajlandu, o stvarnim i nestvarnim imenima, o Gradu anđela, o Maji Herman Sekulić, koja tamo boravi prvi put u monsunskoj sezoni. Saznajem neverovatne stvari. Kroz Prozor u žadu ja otkrivam Daleki istok s novim mirisima durijana, voćke veličine fudbalske lopte, snažnijeg mirisa od manga, putujem po ostrvima Južnog mora... Ne, nisu to samo ružičaste priče o zalasku sunca i plavim zorama. To je i stravična slika o pretnjama koje nas čekaju u nastupajućem milenijumu (po podacima iz 1994. godine u Tajlandu ima oko dva miliona prostitutki, od kojih su 800 000 deca). U ovoj knjizi se može brzim brodom „Orijentalna kraljica` otputovati u staru sijamsku prestonicu, Ajutaju, koju je 1378. godine osnovao princ što je tada pobegao iz svog rodnog grada Sukotaia, zbog kuge koja je tamo harala. Ne, ne mogu da zabeležim mesta koja su me posebno zainteresovala, kao što to obično radim. Počela bih da prepisujem knjigu Maje Herman Sekulić…

Јелена и Србољуб Којадиновић: СУНЧАНО ЈЕДРО Једрењаком од Европе до Полинезије за 111 недеља Издавач: НИШРО `ЈЕЖ`, Београд, 1981.год. Меки повез, 288 страна, илустровано, латиница Предговор: Момо Капор (на фотографији 3) Очувано као на фотографијама. `Србољуб Којадиновић (Београд, 1. јул 1942 — Београд, 5. јул 2018) био је југословенски и српски сликар, путописац, грађевински инжењер и морепловац. Рођен је 1942. године у Београду. Матурирао је у Петој београдској гимназији. На Грађевинском факултету у Београду дипломирао је 1967. године код академика Ђорђа Лазаревића. Почетком седамдесетих година прошлог века са супругом Јеленом преселио се у Париз. Године 1976. у пратњи супруге и тринаестомесечног сина Вање, на једрењаку којег су изградили сами и симболично га назвали Кли-кли, испловљавају из француске луке Авр према полутару не би ли у деценијама које следе опловили читав свет, најпре Атлански, а онда Тихи и Индијски океан. На путовању дугом више од три деценије, Којадиновићи ће живети на Тахитију, Новом Зеланду, Реуниону, Корзици… Вулканско острво Реунион у Индијском океану биће њихов дом пуне двадесет и две године. Србољуб је на овом острву радио као архитекта и грађевинац. Већ у средњошколским данима био је заинтересован за сликарство. Приликом пристајања, у разним земљама, као инвентивни, самоуки уметник учествовао је на више од тридесет колективних и самосталних изложби у периоду од 1980. до 2004. године на Полинежанским острвима, Новом Зеланду, Реуниону, Кипру, у Израелу, Грчкој… У Француској је излагао 2005. и 2006. године и то на самосталним изложбама у Ници, Мантону, Кану и Евијану и на колективним у Лаванду, Ници и Сен Тропеу — Гримоу. Након Француске, дела Србољуба Којадиновића излагана су и у Србији на колективним изложбама у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић” у Београду 2008. и 2018. године у организацији Музеја наивне и маргиналне уметности као и на самосталним изложбама у Салону Наутике (2008), Студентском културном центру (2009), Галерији Дома војске Србије (2009), Галерији 73 (2009), Академији 28 (2012), Етнографском музеју (2016) и др. Излагао је и у Центру за културу „Свети Стефан” у Деспотовцу (2010) и у Галерији Јосип Бепо Бенковић у Херцег Новом (2011). Био је члан УЛУС-а и Друштва сликара у Сен Тропеу. Добитник је прве награде за сликарство (Prestige de l’ Art) у Ници (2005). Као путописац, поред редовних месечних дописа Илустрованој Политици, аутор је и путописа Сунчано једро (1979), Седам година за три океана (1989) и Два покољења, исти јарболи (2007). У сарадњи са РТС-ом 1982. године снимио је ТВ серију Вања с океана, а у сарадњи са РТЦГ 2007. године снимио је филм Пут око свијета. Његова монументална сликарска остварења налазе се у галеријама, музејима и приватним колекцијама широм света, а однедавно и у Музеју наивне и маргиналне уметности у Јагодини. Искуства на броду и острвима несумњиво ће утицати на сликарску активност, одабир тема и ликовни израз Србољуба Којадиновића. Са друге стране, овог уметника једнако покреће неизвесност глобализације, хришћанско предање, поезија Пабла Неруде коју је читао (Објашњавам неке ствари, Пабло Неруда, 2006), као и национална историја прожета бременитим збивањима, која су задесила српски национ последњих деценија (Балада о нерођеним Србима, 2008). На остварењима великих формата, претежно вертикално импостираних и осликаних техником акрилика на платну или шпер плочи, уметник нас увлачи у свој свет, преносећи нам своја искуства и размишљања. Главна одлика ликовног манира Србољуба Којадиновића је инстиктивно преплетање реално опажајног и иреалног. Важна карактеристика, која повезује већину Којадиновићевих слика је и такозвани horror vacui. У тежњи да што дескриптивније дочара феномене које представља, он користи сваки квадратни милиметар подлоге на којој ствара. На овај начин детаље попут мозаика комбинује и уклапа у јединствену целину. Последњи радови Србољуба Којадиновића превазилазе његове велике формате, а у техници одлазе и корак даље, нарочито када је медијум самог ликовног израза у питању. Он истражује и експериментише не само мотивима, већ и у техници. На монументалним диптисима и триптисима, уметник ће, неретко комбинованом техником акрилика и штампе, на инвентиван начин појачати интензитет и снагу својих већ препознатљивих тема`.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Jelena i Srboljub Kojadinovic Srboljub Kojadinović (Beograd, 1. jul 1942 — Beograd, 5. jul 2018) bio je jugoslovenski i srpski slikar, putopisac, građevinski inženjer i moreplovac. Biografija Srboljub Kojadinović je rođen 1942. godine u Beogradu. Maturirao je u Petoj beogradskoj gimnaziji. Na Građevinskom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1967. godine kod akademika Đorđa Lazarevića. Početkom sedamdesetih godina prošlog veka sa suprugom Jelenom preselio se u Pariz. Godine 1976. u pratnji supruge i trinaestomesečnog sina Vanje, na jedrenjaku kojeg su izgradili sami i simbolično ga nazvali Kli-kli, isplovljavaju iz francuske luke Avr prema polutaru ne bi li u decenijama koje slede oplovili čitav svet, najpre Atlanski, a onda Tihi i Indijski okean. Na putovanju dugom više od tri decenije, Kojadinovići će živeti na Tahitiju, Novom Zelandu, Reunionu, Korzici… Vulkansko ostrvo Reunion u Indijskom okeanu biće njihov dom pune dvadeset i dve godine. Srboljub je na ovom ostrvu radio kao arhitekta i građevinac. Već u srednjoškolskim danima bio je zainteresovan za slikarstvo. Prilikom pristajanja, u raznim zemljama, kao inventivni, samouki umetnik učestvovao je na više od trideset kolektivnih i samostalnih izložbi u periodu od 1980. do 2004. godine na Polinežanskim ostrvima, Novom Zelandu, Reunionu, Kipru, u Izraelu, Grčkoj… U Francuskoj je izlagao 2005. i 2006. godine i to na samostalnim izložbama u Nici, Mantonu, Kanu i Evijanu i na kolektivnim u Lavandu, Nici i Sen Tropeu — Grimou. Nakon Francuske, dela Srboljuba Kojadinovića izlagana su i u Srbiji na kolektivnim izložbama u Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić” u Beogradu 2008. i 2018. godine u organizaciji Muzeja naivne i marginalne umetnosti kao i na samostalnim izložbama u Salonu Nautike (2008), Studentskom kulturnom centru (2009), Galeriji Doma vojske Srbije (2009), Galeriji 73 (2009), Akademiji 28 (2012), Etnografskom muzeju (2016) i dr. Izlagao je i u Centru za kulturu „Sveti Stefan” u Despotovcu (2010) i u Galeriji Josip Bepo Benković u Herceg Novom (2011). Bio je član ULUS-a i Društva slikara u Sen Tropeu. Dobitnik je prve nagrade za slikarstvo (Prestige de l’ Art) u Nici (2005). Kao putopisac, pored redovnih mesečnih dopisa Ilustrovanoj Politici, autor je i putopisa Sunčano jedro (1979), Sedam godina za tri okeana (1989) i Dva pokoljenja, isti jarboli (2007). U saradnji sa RTS-om 1982. godine snimio je TV seriju Vanja s okeana, a u saradnji sa RTCG 2007. godine snimio je film Put oko svijeta. Njegova monumentalna slikarska ostvarenja nalaze se u galerijama, muzejima i privatnim kolekcijama širom sveta, a odnedavno i u Muzeju naivne i marginalne umetnosti u Jagodini.[1] Stil Iskustva na brodu i ostrvima nesumnjivo će uticati na slikarsku aktivnost, odabir tema i likovni izraz Srboljuba Kojadinovića. Sa druge strane, ovog umetnika jednako pokreće neizvesnost globalizacije, hrišćansko predanje, poezija Pabla Nerude koju je čitao (Objašnjavam neke stvari, Pablo Neruda, 2006), kao i nacionalna istorija prožeta bremenitim zbivanjima, koja su zadesila srpski nacion poslednjih decenija (Balada o nerođenim Srbima, 2008). Na ostvarenjima velikih formata, pretežno vertikalno impostiranih i oslikanih tehnikom akrilika na platnu ili šper ploči, umetnik nas uvlači u svoj svet, prenoseći nam svoja iskustva i razmišljanja. Glavna odlika likovnog manira Srboljuba Kojadinovića je instiktivno prepletanje realno opažajnog i irealnog.[1] Važna karakteristika, koja povezuje većinu Kojadinovićevih slika je i takozvani horror vacui. U težnji da što deskriptivnije dočara fenomene koje predstavlja, on koristi svaki kvadratni milimetar podloge na kojoj stvara. Na ovaj način detalje poput mozaika kombinuje i uklapa u jedinstvenu celinu. Poslednji radovi Srboljuba Kojadinovića prevazilaze njegove velike formate, a u tehnici odlaze i korak dalje, naročito kada je medijum samog likovnog izraza u pitanju. On istražuje i eksperimentiše ne samo motivima, već i u tehnici. Na monumentalnim diptisima i triptisima, umetnik će, neretko kombinovanom tehnikom akrilika i štampe, na inventivan način pojačati intenzitet i snagu svojih već prepoznatljivih tema.

Odlično stanje Jelena i Srboljub Kojadinovic Srboljub Kojadinović (Beograd, 1. jul 1942 — Beograd, 5. jul 2018) bio je jugoslovenski i srpski slikar, putopisac, građevinski inženjer i moreplovac. Biografija Srboljub Kojadinović je rođen 1942. godine u Beogradu. Maturirao je u Petoj beogradskoj gimnaziji. Na Građevinskom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1967. godine kod akademika Đorđa Lazarevića. Početkom sedamdesetih godina prošlog veka sa suprugom Jelenom preselio se u Pariz. Godine 1976. u pratnji supruge i trinaestomesečnog sina Vanje, na jedrenjaku kojeg su izgradili sami i simbolično ga nazvali Kli-kli, isplovljavaju iz francuske luke Avr prema polutaru ne bi li u decenijama koje slede oplovili čitav svet, najpre Atlanski, a onda Tihi i Indijski okean. Na putovanju dugom više od tri decenije, Kojadinovići će živeti na Tahitiju, Novom Zelandu, Reunionu, Korzici… Vulkansko ostrvo Reunion u Indijskom okeanu biće njihov dom pune dvadeset i dve godine. Srboljub je na ovom ostrvu radio kao arhitekta i građevinac. Već u srednjoškolskim danima bio je zainteresovan za slikarstvo. Prilikom pristajanja, u raznim zemljama, kao inventivni, samouki umetnik učestvovao je na više od trideset kolektivnih i samostalnih izložbi u periodu od 1980. do 2004. godine na Polinežanskim ostrvima, Novom Zelandu, Reunionu, Kipru, u Izraelu, Grčkoj… U Francuskoj je izlagao 2005. i 2006. godine i to na samostalnim izložbama u Nici, Mantonu, Kanu i Evijanu i na kolektivnim u Lavandu, Nici i Sen Tropeu — Grimou. Nakon Francuske, dela Srboljuba Kojadinovića izlagana su i u Srbiji na kolektivnim izložbama u Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić” u Beogradu 2008. i 2018. godine u organizaciji Muzeja naivne i marginalne umetnosti kao i na samostalnim izložbama u Salonu Nautike (2008), Studentskom kulturnom centru (2009), Galeriji Doma vojske Srbije (2009), Galeriji 73 (2009), Akademiji 28 (2012), Etnografskom muzeju (2016) i dr. Izlagao je i u Centru za kulturu „Sveti Stefan” u Despotovcu (2010) i u Galeriji Josip Bepo Benković u Herceg Novom (2011). Bio je član ULUS-a i Društva slikara u Sen Tropeu. Dobitnik je prve nagrade za slikarstvo (Prestige de l’ Art) u Nici (2005). Kao putopisac, pored redovnih mesečnih dopisa Ilustrovanoj Politici, autor je i putopisa Sunčano jedro (1979), Sedam godina za tri okeana (1989) i Dva pokoljenja, isti jarboli (2007). U saradnji sa RTS-om 1982. godine snimio je TV seriju Vanja s okeana, a u saradnji sa RTCG 2007. godine snimio je film Put oko svijeta. Njegova monumentalna slikarska ostvarenja nalaze se u galerijama, muzejima i privatnim kolekcijama širom sveta, a odnedavno i u Muzeju naivne i marginalne umetnosti u Jagodini.[1] Stil Iskustva na brodu i ostrvima nesumnjivo će uticati na slikarsku aktivnost, odabir tema i likovni izraz Srboljuba Kojadinovića. Sa druge strane, ovog umetnika jednako pokreće neizvesnost globalizacije, hrišćansko predanje, poezija Pabla Nerude koju je čitao (Objašnjavam neke stvari, Pablo Neruda, 2006), kao i nacionalna istorija prožeta bremenitim zbivanjima, koja su zadesila srpski nacion poslednjih decenija (Balada o nerođenim Srbima, 2008). Na ostvarenjima velikih formata, pretežno vertikalno impostiranih i oslikanih tehnikom akrilika na platnu ili šper ploči, umetnik nas uvlači u svoj svet, prenoseći nam svoja iskustva i razmišljanja. Glavna odlika likovnog manira Srboljuba Kojadinovića je instiktivno prepletanje realno opažajnog i irealnog.[1] Važna karakteristika, koja povezuje većinu Kojadinovićevih slika je i takozvani horror vacui. U težnji da što deskriptivnije dočara fenomene koje predstavlja, on koristi svaki kvadratni milimetar podloge na kojoj stvara. Na ovaj način detalje poput mozaika kombinuje i uklapa u jedinstvenu celinu. Poslednji radovi Srboljuba Kojadinovića prevazilaze njegove velike formate, a u tehnici odlaze i korak dalje, naročito kada je medijum samog likovnog izraza u pitanju. On istražuje i eksperimentiše ne samo motivima, već i u tehnici. Na monumentalnim diptisima i triptisima, umetnik će, neretko kombinovanom tehnikom akrilika i štampe, na inventivan način pojačati intenzitet i snagu svojih već prepoznatljivih tema. Putopis putopisi moreplovci brodovi avanturizam putovanja

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Miloš Crnjanski (Čongrad, 26. oktobar 1893 — Beograd, 30. novembar 1977) je bio srpski književnik i jedan od najznačajnijih stvaralaca srpske literature XX veka. Istakao se kao pesnik, pripovedač, romansijer i publicista. Bavio se i likovnom kritikom. Ubrajan je i među 100 najznamenitijih Srba. Crnjanski je rođen 26. oktobra 1893. godine u Čongradu,[1] u Austrougarskoj (danas Mađarskoj), u osiromašenoj građanskoj porodici. Otac Toma bio je niži činovnik (opštinski beležnik) koji je zbog svog temperamentnog zastupanja srpske manjinske politike „prognan“ iz Banata, iz Ilandže (koju je Crnjanski nazivao Ilančom, po njenom starom nazivu) u Čongrad, koji je po Crnjanskom bio neka vrsta `tadašnjeg činovničkog Sibira`.[2] Majka mu se zvala Marina Vujić i bila je rodom iz Pančeva.[3] Crnjanski su stara sveštenička porodica u Ilandži, čije se parohovanje završava sa pop Jovanom, sinom pop Dimitrija.[4][5] Mali Miloš kršten je u pravoslavnoj crkvi Sv. Nikole u Sentešu, u `srcu Mađarske`,[6] a kum je bio Rumun, Lerinc Pinće.[7] Detinjstvo i školovanje Miloš Crnjanski je od 1896. godine odrastao u Temišvaru, u patrijarhalno-rodoljubivoj sredini koja će mu kult Srbije i njene prošlosti usaditi u dušu kao najdražu relikviju. Najdublje i najtrajnije senzacije svojih dečjih i dečačkih godina doživljavao je u tipično srpskim nacionalnim i verskim sadržajima: crkvena škola, ikona Svetoga Save, tamjan, pravoslavno srpsko groblje sa ritualom sahrane i zadušnica, večernje priče i pesme o Srbiji, hajdučiji i nabijanju na kolac — sve se to u dečakovim emocijama pretvaralo u trajan nemir i nepresušan izvor nada, radosti, sumnji, razočaranja i podizanja. Miloš Crnjanski je osnovnu školu završio u srpskoj veroispovednoj školi kod učitelja Dušana Berića u Temišvaru. Maturirao je u temišvarskoj gimnaziji kod katoličkih fratara pijarista. Po vlastitim rečima, bio je osrednji đak do očeve smrti, odnosno do petog razreda gimnazije, a tada se rešio `da ubuduće bude među prvima`, što je i ostvario. U leto 1912. odlazi u Opatiju, a potom se upisuje u riječku eksportnu akademiju. Igrao je fudbal u klubu `Viktorija` na Sušaku (istočni deo Rijeke).[2] Godine 1913. upisao je studije medicine u Beču koje nikada nije završio. Prvu pesmu „Sudba“ Crnjanski je objavio u somborskom dečjem listu „Golub“ 1908. godine. 1912. u sarajevskoj „Bosanskoj vili“ štampane je njegova pesma „U početku beše sjaj“. Prvi svetski rat Vest o ubistvu austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda zatekla ga je u Beču. Na samom početku Prvog svetskog rata Crnjanski je doživeo odmazdu austrijskih vlasti zbog Principovih revolverskih hitaca u Sarajevu, ali umesto tamničkog odela obukli su mu uniformu austrougarskog vojnika i poslali ga na galicijski front da juriša na Ruse, gde je uskoro ranjen. Veći deo vremena od 1915. iz tih tragičnih ratnih dana Crnjanski provodi u samoći ratne bolnice u Beču, više uz miris jodoforma nego baruta, da bi se tek pred sam kraj rata obreo i na italijanskom frontu. U njegove uspomene neizbrisivo su se utisnuli prizori ratne pustoši. „... Front, bolnice, pa opet front, i ljubavi, svuda ljubavi, za hleb i za šećer, sve mokro, sve kiša i blato, magle umiranja” — to su bila viđenja života u kojima je sazrevao mladi Crnjanski. Godine 1916, radi u Direkciji državnih železnica u Segedinu. Sledeće godine je vraćen u vojsku i prekomandovan u Komoran i Ostrogon. U Beču 1918. upisuje Eksportnu akademiju, što je bila davnašnja želja njegovog ujaka, koji umire `malo pre toga`.[2] Trideset miliona nedužnih mrtvih ljudi našlo je mesta u antiratnim stihovima ovog nesrećnog mladog ratnika koje je on iz rata doneo u svojoj vojničkoj torbi, prvo u Zagreb, a zatim u Beograd, gde se najduže zadržao. Godine 1919. u Beogradu se upisuje na Univerzitet gde studira književnost i uređuje list „Dan“. Crnjanski od tada živi kao povratnik koji se, kao nesrećni Homerov junak, posle duge odiseje vraća na svoju Itaku. Međutim, dok je Odisej znao da sačuva bodrost duha i životnu čvrstinu, Crnjanski se, sa čitavom svojom generacijom, vratio u razorenu domovinu sa umorom i rezignacijom. „U velikom haosu rata — govorio je mladi pesnik — bio sam nepokolebljiv u svojim tugama, zamišljenosti i mutnom osećanju samoće”. I u svojim ratnim i poratnim stihovima, ovaj umorni povratnik iskreno je pevao o svojoj rezignaciji i izgubljenim iluzijama. Iz tog potucanja po krvavim svetskim ratištima Crnjanski se vraća mislima o nužnosti rušenja lažnog mita o „večitim“ vrednostima građanske etike. I u poeziji i u životu on živi kao sentimentalni anarhist i umoran defetist koji sa tugom posmatra relikvije svoje mladosti, sada poprskane krvlju i poljuvane u blatu. Osećao se tada pripadnikom naprednih društvenih snaga i glasno se izjašnjavao za socijalizam, ali njegovo buntovništvo iz tih godina bila je samo „krvava eksplozija“ nekog nejasnog društvenog taloga donesenog iz rata. Književno stvaranje Miloša Crnjanskog u tom periodu bilo je krupan doprinos naporu njegove generacije da se nađe nov jezik i izraz za nove teme i sadržaje. Govoreći o literarnom programu svoje pesničke generacije, on je pisao: „Kao neka sekta, posle tolikog vremena, dok je umetnost zančila razbibrigu, donosimo nemir i prevrat, u reči, u osećaju, mišljenju. Ako ga još nismo izrazili, imamo ga neosporno o sebi. Iz masa, iz zemlje, iz vremena prešao je na nas. I ne dà se ugušiti… Prekinuli smo sa tradicijom, jer se bacamo strmoglavo u budućnost… lirika postaje strasna ispovest nove vere.” Potpuno novim stihom i sa puno emocijalne gorčine on je tada kazivao svoj bunt, opevao besmislenost rata, jetko negirao vidovdanske mitove i sarkastično ismevao zabludu o „zlatnom veku“ koji je obećavan čovečanstvu. Snagom svoje sugestivne pesničke reči on je mnoge vrednosti građanske ideologije pretvarao u ruševine, ali na tim ruševinama nije mogao niti umeo da vidi i započne novo. Crnjanski je i u stihu i u prozi tih poratnih godina bio snažan sve dok je u njemu živeo revolt na rat. Godine 1920, upoznaje se sa Vidom Ružić sa kojom će se 1921. i venčati. Ona je bila ćerka nekadašnjeg ministra prosvete Dobrosava Ružića.[8] Iste godine Crnjanski sa Vidom odlazi u Pariz i Bretanju, a u povratku putuje po Italiji. 1922. je bio nastavnik u pančevačkoj gimnaziji, iste godine je stekao diplomu na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Saradnik uglednog lista „Politika“. Istovremeno, izdaje „Antologiju kineske lirike“ i novinar je ulistu „Vreme“. 1927. u „Srpskom književnom glasniku“ izlaze prvi nastavci njegovog romana „Seobe“. U septembru 1926. kao urednik časopisa „Naša krila“ izazvao je na dvoboj Tadiju Sondermajera.[10][11] Godine 1928,1929. je ataše za štampu pri Ambasadi Kraljevine Jugoslavije u Berlinu. Na njegov poziv nemačku prestonicu posećuje njegov prijatelj književnik Veljko Petrović. Godine 1930, za roman „Seobe“ dobija nagradu Srpske akademije nauka. Sledećih godina putuje brodom po Sredozemnom moru i izveštava iz Španije. Godine 1934. pokrenuo je list „Ideje“ u kome je između ostalog pisao o Svetom Savi.[12] List je sledeće godine prestao da izlazi.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omot malo pohaban, sama knjiga u dobrom i urednom stanju! Čarls Robert Darvin (engl. Charles Darwin; Šruzberi, 12. februar 1809 — Daun, 19. april 1882) je bio britanski biolog, prirodnjak i geolog,[1] koji je postavio temelje moderne teorije evolucije po kojoj se svi životni oblici razvijaju putem prirodne selekcije.[2][3] Utvrdio je da su sve životne vrste proizašle tokom vremena iz zajedničkog pretka,[2] i u zajedničkoj publikaciji sa Alfredom Raselom Valasom uveo je svoju naučnu teoriju da je taj obrazac grananja evolucije proizašao iz procesa koji je on nazivao prirodnom selekcijom, u kome je borba za opstanak imala sličan efekat veštačkoj selekciji koja se primenjuje pri selektivnom uzgoju.[3] Darvin je objavio svoju teoriju evolucije sa uverljivom evidencijom u svojoj knjizi O poreklu vrsta iz 1859. godine, prevazilazeći naučno odbijanje ranijih koncepta transmutacije vrsta.[4][5] Do 1870-ih, naučna zajednica i znatan deo javnog mnjenja su prihvatili evoluciju kao činjenicu. Međutim, mnogi su favorizovali alternativna objašnjenja i tek je nakon pojave moderne evolucione sinteze u periodu od 1930-ih do 1950-ih ostvaren širi konsenzus u kome je prirodna selekcija osnovni mehanizam evolucije.[6][7] U modifikovanom obliku, Darvinovo naučno otkriće je ujedinjavajuća teorija nauka o životu, koja objašnjava raznovrsnost života.[8][9] Darvinovo rano interesovanje za prirodu dovelo je do zanemarivanja medicinskog obrazovanja na univerzitetu u Edinburgu; umesto čega se angažovao u istraživanju morskih beskičmenjaka. Studije na univerzitetu u Kembridžu (Hristov koledž) osnažile su njegovu strast za prirodnim naukama.[10][11] Njegovo petogodišnje putovanje na HMS Biglu uspostavilo ga je kao eminentnog geologa čije opservacije i teorije su podržavale Čarls Lajelove uniformističke ideje, a objavljivanjem žurnala putovanja je stekao slavu popularnog autora.[12] Zaintrigiran geografskom distribucijom divljih životinja i fosila koje je sakupio tokom putovanja, Darvin je počeo sa detaljnim ispitivanjima i 1838. godine je proizveo teoriju prirodne selekcije.[13] Mada je on diskutovao o svojim idejama sa nekoliko prirodnjaka, njegova ekstenzivna istraživanja su zahtevala vreme i njegov geološki rad je dobijao prioritet.[14] On je pisao svoju teoriju 1858. godine kad je od Alfreda Rasela Valasa dobio esej kojim je opisana ista ideja, što je podstaklo neposrednu zajedničku publikaciju njihovih teorija.[15] Darvinov rad je uspostavio evolucionarno nasleđivanje sa modifikacijom kao dominantno naučno objašnjenje diverzifikacije u prirodi.[6] Godine 1871 izučavao je ljudsku evoluciju i polni odabir u radu The Descent of Man, and Selection in Relation to Sex, čemu je sledio rad The Expression of the Emotions in Man and Animals (1872). Njegova istraživanja biljki su objavljena u seriji knjiga, i u njegovoj finalnoj knjizi, The Formation of Vegetable Mould, through the Actions of Worms (1881), u kojoj je izučavao gliste i njihov uticaj na zemljište.[16][17] Darvin se smatra jednom od najuticajnijih ličnosti u ljudskoj istoriji,[18] i odata mu je počast sahranjivanjem u Vestminsterskoj opatiji. Darvin je rođen u mestu Šruzberi, u grofoviji Šropšir, 12. februara 1809. godine kao peto dete dobrostojeće engleske porodice. Njegov deda sa majčine strane bio je uspešni trgovac porcelanskom i lončarskom robom Džosaja Vedžvud, a deda s očeve strane poznati psiholog i naučnik iz 18. veka Erazmus Darvin.[20] Slika sedmogodišnjeg Čarlsa Darvina u 1816. godini Godine 1825, nakon završetka školovanja u elitnoj školi u rodnom Šruzberiju,[21] mladi Darvin je upisao medicinu na univerzitetu u Edinburgu.[22] Godine 1827. izbačen je sa studija medicine i upisao se na univerzitet u Kembridžu sa namerom da postane sveštenik anglikanske crkve. Tamo je sreo geologa Adama Sedžvika i prirodnjaka Džona Hensloua. Henslou ne samo da je pomogao Darvinu u sticanju samopouzdanja nego je svog učenika podučio kako da bude pažljiv i savestan posmatrač prirodnih pojava i sakupljač primeraka živog sveta.[23] Nakon završenih studija u Kembridžu 1831. Darvin se u svojoj dvadeset i drugoj godini, na Henslouov nagovor, ukrcao na istraživački brod „Bigl“, pridruživši se tako ekipi prirodnjaka na naučnom putovanju po svetu. Darvin je na tom putovanju dobio priliku da posmatra geološke formacije koje su pronađene na različitim kontinentima i ostrvima kao i velik broj fosila i živih organizama. U svojim geološkim posmatranjima Darvin je bio najviše zadivljen posledicama delovanja prirodnih sila na Zemljinu površinu. U to doba većina geologa zastupala je teoriju da su pojedine vrste životinjskog i biljnog sveta nastajale nezavisno jedna od druge, te da je svaka prošla kreacija uništena iznenadnom katastrofom, kao što je npr. zemljotres ili pucanje i uvijanje Zemljine kore. Prema toj teoriji poslednja katastrofa bila je ona povezana sa Nojevom barkom koja je izbrisala sve životne oblike osim onih koji su se ukrcali u barku. Ostali primerci životnih oblika postali su fosili. Prema tom gledištu, vrste, nastale nezavisno jedna od druge, nisu mutirale tako da su zauvek ostajale na istom stepenu razvoja. Bigl, slika Ovena Stenlija iz 1841. Katastrofičnu tezu (ali ne i teoriju o nemutaciji vrsta) izmenio je engleski geolog ser Čarls Lajel u svojoj knjizi u tri toma „Principi geologije“ (engl. Principles of Geology) (1830 — 1833). Lajel je utvrdio da Zemljina površina prolazi kroz stalne promene što je rezultat delovanja prirodnih sila kroz duži vremenski period. Dok je boravio na „Biglu“ Darvin je zaključio da mnoga Lajelova zapažanja odgovaraju onome što je sam uočio. Takođe je primetio da neki njegovi nalazi nisu u skladu s Lajelovim hipotezama. Tako je, na primer, zapazio da na ostrvu Galapagos postoje jedinstvene vrsta kornjača, američkog drozda i zeba koje su, uprkos tome što su blisko povezane sa kornjačama, drozdovima i zebama sa evropskog kontinenta, različite u strukturi i prehrambenim navikama. Ta opažanja naterala su Darvina da postavi pitanje da li je moguće da postoje veze između različitih ali sličnih vrsta. Nakon što se 1836. vratio u Englesku, svoje ideje o promenljivosti vrsta objavio je u delu „Beleške o transmutaciji vrsta“ (engl. Notebooks on the Transmutation of Species). Darvin se u svom stanovištu o razvijanju organizama još više učvrstio nakon što je pročitao „Esej o principima stanovništva“ (engl. An Essay on the Principle of Population) iz 1798. godine, delo britanskog ekonomiste Tomasa Roberta Maltusa. U tom delu Maltus objašnjava kako broj stanovnika sveta raste brže nego što raste proizvodnja hrane (broj stanovnika raste geometrijskom progresijom, a proizvodnja hrane aritmetičkom). Čovek nije u stanju da uravnoteži navedene pojave pa to, umesto njega, čine prirodne katastrofe, glad, bolesti i ratovi. Darvin je Maltusovu teoriju primenio na životinje i biljke i 1838. godine načinio nacrt teorije evolucije putem prirodne selekcije. Darvin je sledećih dvadeset godina dorađivao svoju teoriju i usput se bavio i nekim drugim prirodno-istorijskim projektima; budući da je bio prilično bogat, nikad nije imao potrebu za dodatnim radom. Godine 1839, oženio se svojom rođakom Emom Vedžvud, a nešto kasnije se preselio na malo imanje Daun Haus pokraj Londona. Tamo je sa suprugom podizao desetoro dece, od koje je troje umrlo u ranom detinjstvu. Darvin je svoju teoriju prvi put objavio 1858. godine u jednom časopisu, istovremeno kad je to učinio i Alfred Rasel Valas, mladi prirodnjak koji je nezavisno od Darvina došao do istog zaključka. Darvinova teorija je u celosti objavljena 1859. godine pod naslovom „O poreklu vrsta“ (engl. On the Origin of Species). Nazvana „knjigom koja je šokirala svet“, knjiga je rasprodata već prvog dana te je naknadno štampano još šest izdanja. Karikatura Darvina kao majmuna objavljena u magazinu Hornet Reakcija na Darvinovu knjigu bila je veoma brza. Neki biolozi prigovarali su Darvinu da ne može dokazati svoje hipoteze. Drugi su kritikovali Darvinovu koncepciju o razvijanju različitih vrsta iz jedne. Međutim, nisu naučnici bili najžešći kritičari Darvinove teorije nego Crkva. Crkveni predstavnici su Darvinu oštro prigovarali da teorija o prirodnoj selekciji poriče uticaj Boga na stvaranje čoveka i stavlja čoveka na isti nivo sa životinjama. Ostatak života Darvin je proveo dorađujući teoriju tako da je kasnije objavio još nekoliko knjiga u kojima je objašnjavao sporne delove teorije: „Menjanje životinja i biljaka u domaćim uslovima“ (1868; engl. The Variation of Animals and Plants Under Domestication), „Poreklo čoveka“ (1871; engl. The Descent of Man), „Ispoljavanje emocija kod životinja i čoveka“ (1872; engl. The Expression of the Emotions in Animals and Man) i „Poreklo čoveka i selekcija u vezi sa polom“ (1872; engl. The Descent of Man and Selection in Relation to Sex). Važnost Darvinovog rada prepoznali su njegovi savremenici te je Darvin primljen u Kraljevsko društvo 1839. godine i u Francusku akademiju nauka (1878). Odata mu je počast i sahranom u Vestminsterskoj opatiji, nakon što je 19. aprila 1882. preminuo u mestu Daun, u grofoviji Kent. Dela Ovo je nekompletna lista Darvinovih spisa koja sadrži njegova glavna dela. Objavljeni radovi 1839: Journal and Remarks (Dnevnik i napomene); zbog popularnosti, tekst je iste godine ponovo štampan pod naslovom Journal of Researches into the Geology and Natural History (Dnevnik istraživanja o geologiji i prirodnoj istoriji). Drugo prerađeno izdanje iz 1845. takođe koristi ovaj novi naslov samo što su ’geologija’ i ’prirodna istorija’ zamenili mesta, dok na rikni knjige piše Naturalist`s Voyage (Putovanje prirodnjaka). Treće izdanje sa finalnom verzijom teksta iz 1860. nosi isti naslov, a na rikni knjige stoji Naturalist`s Voyage Round the World (Putovanje prirodnjaka oko sveta). Izdanje iz 1905. prvi put koristi naslov The Voyage of the Beagle (Putovanje Bigla). Prvi nepotpuni prevod na srpskohrvatskom je štampan u Zagrebu 1922. pod naslovom „Put jednoga prirodoslovca oko zemlje”. Potpuni prevod izlazi u Zagrebu 1949. kao „Putovanje jednog prirodoslovca oko svijeta”; prevodioci su Karla Kunc i Stanko Miholić. Godine 1951. u Beogradu izlazi izdanje istih prevodilaca pod naslovom „Putovanje jednog prirodnjaka oko sveta”. 1842: The Structure and Distribution of Coral Reefs (Struktura i distribucija koralnih grebena) – Darvinova prva monografija. 1844: Geological Observations on the Volcanic Islands (Geološka zapažanja na vulkanskim ostrvima). 1846: Geological Observations on South America (Geološka opažanja o južnoj Americi). 1859: On the Origin of Species by Means of Natural Selection, or the Preservation of Favoured Races in the Struggle for Life (Postanak vrsta pomoću prirodnog odabiranja ili Održavanje povlađivanih rasa u borbi za život). Prvi nepotpuni prevod na srpski jezik uradio je Milan Radovanović i objavljen je 1878. pod naslovom „Postanak fela pomoću prirodnog odbiranja ili Održavanje ponjegovanih rasa u borbi za život” (prevod je učinjen na osnovu engleskog šestog, dopunjenog i popravljenog izdanja). Potpuni prevod na srpski u izvedbi Nedeljka Divca je prvi put objavljen 1948. pod naslovom „Postanak vrsta pomoću prirodnog odabiranja ili Održavanje povlađivanih rasa u borbi za život”. 1868: The Variation of Animals and Plants under Domestication (Varijacije životinja i biljaka usled pripitomljavanja). 1871: The Descent of Man, and Selection in Relation to Sex (Čovekovo poreklo i spolno odabiranje). Prvi nepotpuni prevod na srpski se pojavljuje 1922. Prevodilac je bio Nedeljko Divac. Prvi kompletni prevod izlazi 1931. (prvi tom) i 1934. (drugi tom) u izvedbi Nedeljka Divca. 1872: The Expression of the Emotions in Man and Animals (Izražavanje emocija kod čoveka i životinja). Izdanje na srpskom izlazi 2009. u prevodu Nevene Mrđenović. 1881: The Formation of Vegetable Mould through the Action of Worms (Nastajenje humusa putem delovanja crva) – Darvinova poslednja naučna knjiga objavljena neposredno pred njegovu smrt. Autobiografija Darvin je napisao tekst 1876. pod naslovom Recollections of the Development of my Mind and Character (Prisećanja na razvoj mog uma i karaktera). Objavljen je 1887. (pet godina nakon Darvinove smrti) kao deo knjige The Life and Letters of Charles Darwin, including an autobiographical chapter (Život i pisma Čarlsa Darvina, uključujući autobiografsko poglavlje). Urednik izdanja, Darvinov sin, Fransis Darvin je izbacio neke delove iz originalnog teksta koji su se ticali Darvinovih kritičkih pogleda na račun Boga i hrišćanstva. Izdanje na srpskom u prevodu Milana Nedića je prvi put objavljeno 1937. pod naslovom „Moj život”. Darvinova unuka, Nora Barlou, je vratila izbačene delove u izdanju iz 1958. pod naslovom Autobiography of Charles Darwin (Аутобиографија Чарлса Дарвина).

U dobrom stanju Berd, Ričard Ivlin Sam / Richard Evelyn Byrd ; [preveo Stjepan Krešić] Vrsta građe dokumentar.lit. Jezik hrvatski Godina 1952 Zagreb : Mladost, 1952 Fizički opis 177 str., [1] list s autorovom slikom : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Krešić, Stjepan Biblioteka putopisa revod dela: Alone Str. 175-[178]: O piscu ove knjige / prevodilac. Predmetne odrednice Berd, Ričard Ivlin, 1888-1957 -- 1928-1947 Antartik -- Putopisi O PISCU OVE KNJIGE Richard Evelyn Byrd rodio se 25. listopađa 1888. u Winchesteru. Njegov je rod igrao za tri stoljeća znatnu ulogu u političkom životu Virginije. Brat admirala Byrda, Harry Flood Byrd, američki je senator iz Virginije, a prije toga bio je državni guverner. Richardu Byrdu bilo je petnaest godina, kad su braća Orville i Wilbur Wright, 17. prosinca 1903., prvi put uzletjeli avionom u Kittyhawku; dvadeset i jedna, kada je L. Bleriot, 25. srpnja 1909., preletio Kanal La Manche; bio je prešao dvadeset petu, kada je prvi put letio avionom, a primakao se tridesetoj, prije nego što se osposobio za avijatičara. U dobi od dvanaest godina putovao je sam oko svijeta. Od škola pohađao je Vojničku akademiju u Shenandoah Valley, bio je najmlađi učenik u Vojničkom institutu u Virginiji, od 1907. do 1908. učio je na Virginijskom sveučilištu, a godine 1912. diplomirao je na Američkoj pomorskoj akademiji u Annapolisu. God. 1913.—14. služio je kao pomorski zastavnik. a 1917. dodijeljen je pomorskozračnom uporištu u Pensacoli, da se izobrazi za avijatičara. Pošto je god. 1918. osposobljen, promaknut je u poručnika f-regate i povjereno mu je zapovjeđništvo sjeveroameričkih pomorskozračnih uporišta u Kanadi, gdje je ostao sve do primirja nakon prvog svjetskog rata, zadobivši uz ostala odličja i odlikovanje Srebrne zvijezde. On je izvršio navigacione pripreme za prvi uspješni prekidni let preko Atlantika za američku momaricu god. 1919. Godine 1922. bilo mu je naređeno da pomaže let velikog zrakoplova ZR-2 preko Atlantika. Zrakoplov je eksplodirao u Engleskoj nad rijekom Humber, te su od četrdeset i šest ljuđi posade poginula četrdeset i dva. God. 1925. zapovijedao je zrakoplovnom jeđinicom pri MacMillanovoj polamoj ekspediciji, prvi na svijetu leteći po krajnjim arktičkim širinama. Devetoga svibnja 1926., u 0.50 sati, Byrd je, s poručnikom Floydom Bennettom kao pomoćnim pilotom, krenuo iz Kraljevskog Zaljeva na Spitzbergima, prvi put u povijesti svijeta, u 9.02 sati, preletio avionom Sjeverni pol i u 16.20 sati vratio se u svoje uporište. Tada je razgovarao s norvsškim polarnim istraživačem Amundsenom o letu na Južni pol. Po porratku s arktičke polarne ekspedicije odlikovao je Byrda predsjednik Coolidge i tada je promaknut u čin kapetana korvete. Taj svoj let opisao je u knjizi Put neba (Skyward, 1928.). Više tjedana nakon Lindbergha, 25. lipnja 1927., krenuo je Byrd s trojicom drugova avionom preko Atlantika, noseći prvu službenu zračnu poštu u neprekinutom letu. Posred kiše i oluje stigli su do Pariza, ali se nisu zbog guste magle mogli spustiti na zrakoplovnom pristanu Le Bourget, kako su bili namjerili. Vratili su se prema obali oceana, da ne bi ugrozili tuđe živote, i prisilno su se spustili u tamnom uzburkanom moru blizu svjetionika Ver-sur-Mer. Cijeli je taj let trajao 42 sata i 6 minuta, i za to su vrijeme prešli razmak od 4200 milja. Kad se vratio u New York nakon toga pothvata, koji se umalo nije završio tragično, gotovo se isključivo posvetio istraživanjima Antarktika, bijelog nenastanjenog kontinenta na dnu kugle zemaljske. Istraživanje toga kopna može se podijeliti u četiri veća razdoblja: prvo je razdoblje tunolovaca i kitolovaca (Palmera, Pendletona, Powella i drugih) dvadesetih godina prošlog stoljeća. Oni su malo što v’-še dokazali, nego samo da postoji polarni kontinent. Drugo je razdoblje dobro opremljenih vladinih ekspedicija (Wilkis, Ross, D’Urville) četrdesetih godma prošloga stoljeća. Ti su istraživači u grubim obrisima odredili obalnu crtu, koja je unesena na geografske karte. Treće je razdoblje i slavno i tragično nastojanje, da se prodre do Južnoga pola (Scott, Shackleton i Amundsen) početkom dvadesetog stoljeća. I napokon, četvrto, najuspješnije razdoblje točnijeg i detaljnijeg istraživanja avionima. U ovome potonjem, uz manje poznate istraživače: R. H. Cruzena, Sir Huberta Wilkinsa, Lincolna Ellswortha i Finna Ronnea, najviše je zasluga stekao admiral Byrd. On je dosada vodio tamo četiri velike ekspedicije i pridonio više znanju o tome kontinentu nego svi njegovi prethodnici zajedno. Skupivši dvije trećine predviđene svote od 750 tisuća dolara krenuo je Byrd u ruinu godine 1928. na prvu antarktičku ekspediciju, sa dva broda, City of New York i Eleanor Eolling, pet aviona, devedeset i pet eskimskih pasa i s velikim zalihama hrane, radio-opreme i odjeće. Ekspedicija je stigla u staro Amundsenovo uporište, Zaljev kitova, nešto po Božiću godine 1928. i udarila taborište na ledenom kopnu, što ga je Bvrd prozvao Mala Amerika. Byrd je 28. studenoea 1929., s trojicom članova posade: pilotom Berntom Balchenom, radiotelegrafistom Haroldom H. Juneom i snimateljem kapetanom Ashleyjem McKinleyiem, preletio prvi put u povijesti svijeta Južni pol. Na toj prvoj antarktičkoj Byrdovoj ekspediciji uneseno je u geografsku kartu više od četiri stotine tisuća četvornih milja bijeloga kontinenta, uključivši; Edsel Ford i Rockefellerova brda istočno od Rossova mora. Posebnom odlukom Kongresa Byrd je zbog tih svojih pothvata promaknut u čin rezervnog kontraadmirala i posebno odlikovan od predsjednika Hoovera. Rad te ekspedicije opisao je u knjizi Mala Amerika (Little America, 1930.). Godine 1933. poveo je Byrd drugu privatno financiranu i organiziranu ekspediciju, za koju je teško sakupio potrebna sređstva usred ekonomske depresije, koja je tada vladala u Americi. Na toj je ekspediciji otkrio tisuće četvornih milja dotada nepoznata prostora, goleme gorske lance i t. d., sa cijelim štabom stručnjaka obrađujući 22 znanstvene grane. Ta otkrića opisuje Byrd u knjizi Otkriće (Discovery, 1935.). U vrijeme te ekspedicije umalo Byrd da nije platio životom. Stjecajem prilika proveo je sam samcat mrklu polarnu noć u kolibici ispođ snijega, 123 milje južno od Male Amerike, na samotnoj straži »Istaknutog uporišta«, motreći vremenske prilike (pritisak zraka, temperaturu, smjer i brzinu vjetrova, oblačnost i t. d.) i prikupljajući podatke o polarnome svijetlu (.jačinu, oblik, smjer i visinu Zomiače), da bi se svi ti podaci mogli kasnije isporediti s onima, što su ih bilježili u Maloj AmericL Te se dužnosti prihvatio sam, jer nije htio da bilo kojega od svojih Ijuđi izvrgne opasnosti najmračnijeg mraka, najstuđenije studeni i najsamotnije osame polarne noći na nepristupnoj bijeloj pustinji Rossove ledene barijere. Uslijed trovanja ugljičnim monoksidom, koji su propuštali radio-generator i pećna cijev na benzinski pogon, lebdio je preko tri mjeseca o tankoj niti između života i smrti. Obrvan bolešću, izmršavio, onemogao, pri studeni, koja je dosegla minus 83 stupnja Fahren-` hedta, u mrkloj tami polarne noći, mučio se i trpio, odlučivši radije i umrijeti nego u to vrijeme moliti pomoć, i tako dovesti u pogibelj živote onih, koji bi ga pokušali spasiti u vrijeme antarktičke tame. Vukao se na nogama i rukama do radija, da može svojima javiti, kako mu je dobro. I kad je sav iscrpen od bolesti i umora padao kraj generatora na ručni pogon, javljao je u Malu Ameriku OK. Ta njegova herojska borba` protiv smrti završena je sretnim dolaskom trojice drugova u njegovo uporište. Sve te svoje patnje, raspinjanja, sumnje, unutrašnje raskole i vjerovanja iznio je književno i umjetnički u knjizi Sam (Alone, 1938.), koja je samo u Amerioi doživjela 15 izdanja, a evo sada izlazi prvi put i u hrvatskome prijevodu. Po povratku s te ekspedicije, u mjesecu svibnju godine 1935., admirala Byrda dočekao je osobno predsjednik Roosevelt na washingtonskom pristanu. To je bio prvi slučaj, da je koji američki predsjednik izišao, da službeno pozdravi jednu ličnost izvan Bijele Kuće. Američki je Kongres u toj prilici izrekao Byrdu divljenje cijele zemlje na njegovim zamjernim postignućima. Godine 1939.—40. vodio je Byrd treću ekspediciju na Antarktik, koju je financirala američka vlada. Jedno je uporište bilo u Maloj Americi, a drugo 1200 milja istočno odatle. Obavljene su opsežne izmjere tla zračnim i obalnim snimanjem. Na povratku s te ekspedicije odlikovao je Byrđa predsjeđnik Roosevelt za njegov veliki doprinos mnogim znanstvenim granama. Admiral Byrd aktivno je sudjelovao u Drugom svjetskom ratu, i na evropskom i na pacifičkom bojištu. Kako je većina njegova rada bila tajne i povjerljive prirode, cijelih pet godina nije se o njemu ništa pisalo u novinama. Taj njegov posao najbolje je okarakterizirao admiral Nimitz, u povodu četvrtog Byrdova ratnog odlikovanja, ovim riječima: »Sudeći po mnogim upitima o admiralu Byrdu vidim, da je golemo zanimanje u ovoj zemlji, šta je bilo s njime, otkako je nestao s novinskih stupaca prije šest godina, nakon posljednje ekspedicije, koja je završena god. 1940. Sada je slobodno o njemunešto reći. On je iščeznuo s vidika god. 1941., prvo, jer je njegov posao većinom `vrlo povjerljive prirode, i drugo, jer je želio i upomo zahtijevao, da se potpuno podredi skupnome radu, kako to čini svaki čestit pomorski časnik. Sretan sam, što mogu izjaviti, da je Dick Byrd obavio veličajan posao u ovome ratu, kako su od njega i očekivali njegovi sugrađani. Ovo je četvrto njegovo ratno ođličje. Cetiri je puta bio preko mora u vezi s avijacijom i drugim. Za sve ove ratne godine nije se mfznuo na Južnome polu, nego je požrtvovno služio svojoj zemlji.« Nakon drugoga svjetskog rata (u godinama 1946. i 1947.) admiralu Byrđu povjerena je četvrta antarktička ekspedicija, koja je i po grandioznosti i po rezultatima zasjenila sve ostale. Na njoj je otkrito više područja nego i na jednoj u povijesti svijeta. Sudjelovalo je u njoj trinaest velikih brodova, oko četiri tisuće časnika i momčadi s najmoder- nijoijj tehničkom opremom i spravama, što su usavršene u Mornarici za vrijeme rata. Operacioni zapovjednik bio je kontraadmiral R. H. Cruzen, koji je pratio Byrda na trećoj ekspediciji kao zapovjednik ledolomca. Za vrijeme te ekspedicije admiral Byrd preletio je drugi put preko Južnoga pola. Još. i sada, uza sav golemi odgovorni posao, sanja, kako će poći »s one strane pola«, prema Weđdellovu moru. On misli, da su još neviđena prostranstva polarne ravni nastavak istražene jednolične, valovite ravnine, premda ne isključuje mogućnost, da na neistraženom `prostorju ima velikih gorskih lanaca i bezlednih dolina, što ih zagr. java neka vrsta podzemne peći, gdje se može naći barem nekog života. To je barem san jeđnoga od najvećih sanjara svoga naraštaja, koji je večinu svojih snova i ostvario, i poslije ostvarenja ostao živ. Taj najveći živeći istraživač i jedan od najvećih istraživača svih vremena uopće, primio je za svoj znanstveni rad počasni akademski stupanj od 17 kolidža i sveučilišta, te preko 75 kolajna za doprinos napretku čovječanstva. Odlikovan je najvećim odličjem američke nacije: Kongresnom medaljomr časti. Od 25 pohvala, što ih je primio.od američke mornarice, deset je za hrabrost, uključujtići dvije za izvanredno junaštvo. Neki Byrdovi pothvati, u koje odista ide i ovaj, što ste ga čitali u ovoj knjizi, najsvjetliji su primjeri ljudskog pregalaštva i izdržljivosti. -Prevodilac