Brodski dnevnik broda „Nikola Tesla idea Beograd“ Izdavač: Krestrade, Beograd Povez: tvrd Broj strana: 247 Bogato ilustrovano. Luksuzno izdanje, veliki format, štampano na kvalitetnom papiru. Korice sitno krznute na par mesta, unutra odlična. Dragan Kresojević, kapetan broda neobičnog naziva „Nikola Tesla idea Beograd“, ostvario je svoje snove. Isplovio je pre dva i po meseca sa suprugom, sinom, snahom i unucima, iz marine na novobeogradskoj obali Save i stigao do Lamanša. Posle 3.450 kilometara plovidbe, brod je u petak privezan uz obalu Sene. Kresojevići su na put krenuli šestog juna iz Beograda. Plovili su Dunavom do Regenzburga, pa kanalom Dunav – Majna do Majnca, pa onda Rajnom i Kanalom Rajna – Amsterdam, odatle u Antverpen u Belgiji, pa do Lamanša i Avra gde su uplovili u Senu i stigli u Pariz. Putovanje koje je izveo svojim 16 metara dugim krstašem domaće proizvodnje ulazi u anale domaće nautike. Brod „Tesla“ je prvi sa zastavom Srbije stigao tako daleko. Teško je opisati sva uzbuđenja i doživljaje sa putovanja, ali možete zamisliti koliko je zadovoljstvo ploviti sa porodicom kroz Evropu. Doživeli smo nasukavanje zbog jedinstvene smene plime i oseke u kanalu Lamanš, izbrojali 42 pokretna mosta koja su podignuta dok smo plovili kroz Amsterdam, obišli Sentandreju, Koblenc i mnoge gradove. Oduševljeni smo Antverpenom. Bili smo gosti naših ambasada u Parizu i Beču. Brod će ostati do proleća u Parizu, a onda nastavljamo plovidbu – u jednom dahu priča Kresojević po povratku iz Francuske. (K-157)

Knjiganje dobro očuvana.Ima posvetu. Izdavač: Čigoja,2002 Naslov originala: Le voyage d`outremer / Bertrandon de la Broquiere ,,Putopis je iz 1432. godine. Autor polazi iz Francuske brodom do Palestine, Svete zemlje. Tokom ovog putovanja prolazi kroz Siriju, Tursku i Srbiju u povratku domovini. Izuzetno zanimljiv opis njgeovog susreta sa Đurađom Brankovićem i sinovima u lovu, kao i mesta kroz koja je prolazio u Srbiji čine ovu knjigu veoma zanimljivom za nas.``

57415) NAIVČINE NA PUTOVANJU 1 i 2 , Mark Tven , Matica hrvatska Zagreb 1964 , putopis Dve godine posle završetka građanskog rata u Americi, 1867, grupa bogatih i uglednih američkih ličnosti uputila se brodom „Кveker siti” na spektakularno putovanje u Evropu i na Bliski istok. Moglo bi se reći da je to putovanje Sredozemljem, Crnim morem i Svetom zemljom bilo i putešestvije kojim Amerika dodatno potvrđuje svoje ranije pobede nad Velikom Britanijom, ali i svoju privrženost prijateljstvu s carskom Rusijom. Pomenuti brod je, naime, doplovio i do ruskog poluostrva Кrim, ukotvio se u Odesi. Jedan od putnika na ovom brodu bio je dopisnik dva američka lista, prilično uticajna u ono vreme. Zvao se Samjuel Langhorn Кlemens, koji je nekoliko godina ranije počeo svoje novinske tekstove da potpisuje kao – Mark Tven. Кada se u avgustu 1867. pomenuta turistička grupa iz Amerike iskrcala na obale Кrima, vrlo brzo se uverila u posledice ranijeg Кrimskog rata, pogotovo u totalno razaranje Sevastopolja. Zbog neke vrste kulta koji je u ono vreme u američkoj javnosti pratio odnos Abrahama Linkolna i imperatora Aleksandra Drugog, zbog čega su posetioci iz dalekog sveta i stigli na Кrim, ruski car je za ovu grupu organizovao prijem na svom imanju u Livadiji, u Jalti, gde se tada nalazio na odmoru. U ime Amerikanaca, udostojenih dobrodošlicom koju im je priredio sâm car, Mark Tven je 26. avgusta napisao i u ruskoj štampi objavio „adresu”, oduševljenu poruku ruskom imperatoru. „Jedna od najsvetlijih stranica koju je ispisala svetska istorija bila je ispisana rukom Vašeg imperatorskog veličanstva”, zbog čega „Amerikanci imaju posebnu privilegiju da izraze počast caru koji je počinio tako veliko delo” i „oslobodio okova dvadeset miliona ljudi”. Zahvaljujući tome, napisao je Mark Tven, „sada predstavljamo naciju, stvarno slobodnu, kakva je ona ranije bila samo po imenu”. Tven je, razume se, mislio na događaje iz 1863. kada je ruski car Aleksandar Drugi poslao brodovlje svoje flote u Njujork i San Francisko, da i oni brane ideje i pobedu Abrahama Linkolna u građanskom ratu u Americi. Tvenova poruka ima utoliko veću težinu što je u vreme tog rata, kao čovek sa Misisipija, u nekom trenutku dobrovoljac, pripadnik konjičke jedinice, istina ne zadugo, bio na strani docnije poraženog konfederalnog Juga mada je i tada bio radikalni protivnik ropstva i rasizma. Mark Tven je dve godine docnije, 1869, objavio knjigu „Naivčine na putovanju”, opisujući putešestvije po Sredozemlju, izlet do Pariza, plovidbu Crnim morem, odlazak u Odesu, na Krim i u Jaltu, potom u Palestinu, u Jerusalim. Pažljivi istraživači života i dela velikog pisca tvrde da je baš ovaj putopis bio u Americi najprodavanija Tvenova knjiga, da je njegovo ime tada uzneto na sam vrh piramide američke, onda i svetske književnosti. U ovom putopisu Mark Tven je ostavio i trag o susretu s ruskim carem, izvanredan, sažeti opis imperatora, koji Tven nije mogao a da ne zaključi svojom proslavljenom duhovitošću: „Da sam mogao, ukrao bih njegov kaput”, kao suvenir, razume se. Uveren sam da je Tvenovo izoštreno oko, kada je na putovanju upoznao narode evropskog Sredozemlja i Evropljane, među njima i Slovene, pa i njihovu carsku uzdanicu, njihovu psihologiju i način mišljenja, uveliko uticalo na to da se kasnije istinski zbliži s Nikolom Teslom, da nesumnjivo postane njegov veliki prijatelj i pobornik. Slobodan Kljakić 2 knjige , tvrd povez, format 12,5 x 19,5 cm , latinica, 261 + 265 strana

U ovoj knjizi sakupljeni su izveštaji sa četiri plovidbe u Novi svet koje je preduzeo Kristifor Kolumbo, kao i njegov testament. Nijedan od ovih dokumenata nije sačuvan u svom originalu, mada zbog toga, bez sumnje, nisu izgubili ništa od svoje nesumnjive istorijske, pa čak i književne vrednosti. Izveštaji sa prve i treće plovidbe do nas su stigli kao kopije koje je, prema Admiralovom originalu, napravio dominikanac fra Bartolome de las Kasas, u jedinom rukopisu koji se čuva u Nacionalnoj biblioteci u Madridu. Ne znamo za izveštaj sa druge plovidbe, mada imamo obimne istovremene izveštaje koje su napisali Kolumbovi saputnici, što se ne sreće u tolikom obimu prilikom drugih plovidbi. Kao zamenu za taj izgubljeni Dnevnik ovde smo prepisali Izveštaj koji je Kolumbo poslao Kraljevima, pet meseci nakon početka puta, obaveštavajući ih o svom poduhvatu i problemima, koji, iako ne može da bude kompletan (osim prvog, to nije nijedan drugi izveštaj), služi kao orijentacija. Original koji je potpisao Admiral čuva se u arhivu vojvotkinje od Albe, u palati Liria u Madridu. Izveštaj sa četvrtog puta nalazi se u rukopisu, danas vlasništvo Univerzitetske biblioteke u Salamanki, u kome je nepoznati prepisivač preneo pismo koje je, sa datumom od 7. jula 1503, Kristifor Kolumbo pisao Kraljevima opisujući im svoju poslednju plovidbu u Novi svet. Na kraju, Testament Admirala, napisan u Valjadolidu dan pre njegove smrti, čuva se kao notarska kopija u Generalnom arhivu Indija u Sevilji, i čini deo bloka koji je iz porodične arhive vojvoda od Veragve (direktni potomci Kolumba) početkom ovog veka prenet u arhiv u Sevilji. Kako namera ove knjige nije da napravi iscrpnu studiju lika Kristifora Kolumba, niti zemalja koje je otkrio, ni mnogobrojnih problema koji su se javili pre, u toku i posle Otkrića, već jednostavno da predstavi tekstove koji opisuju njegova putovanja, činilo mi se mnogo korisnijim i praktičnijim da napravim široke šeme svakog od putovanja, nego da ponavljam poznate fraze ili da napravim beskorisne pohvale njegove erudicije, što svaki čitalac može da pronađe u brojnim knjigama o velikom moreplovcu. Mislim da se na taj način lako može pronaći ličnost (ako je imala bilo kakvu relativno značajnu ulogu u posadi), neki brod i čak i mesto prolaza ako se pregleda hronološka sinteza. Iako ukratko, ukazati na ciljeve i rezultate svakog od putovanja bilo je evidentno, bolje će se razumeti svaki poznati tekst ako se unapred zna šta je bila namera i koliko se u tome uspelo. Deo pod naslovom Izvori takođe je obavezan, i mislim da je od velike koristi znatiželjnom čitaocu, jer, iščitavajući, lako dolazi u poziciju da sazna, gde može da pronađe ne samo dokumente koje je napisao Kolumbo u svakom trenutku, već takođe i one koji su njemu bili upućeni u to vreme, i izveštaje o samom istorijskom činu koje su preneli savremeni hroničari. Naposletku, radi se o tome da se napravi jedan vodič kroz ovu materiju, što ne donosi nijedna druga knjiga.

Јелена и Србољуб Којадиновић: СУНЧАНО ЈЕДРО Једрењаком од Европе до Полинезије за 111 недеља Издавач: НИШРО `ЈЕЖ`, Београд, 1981.год. Меки повез, 288 страна, илустровано, латиница Предговор: Момо Капор (на фотографији 3) Очувано као на фотографијама. `Србољуб Којадиновић (Београд, 1. јул 1942 — Београд, 5. јул 2018) био је југословенски и српски сликар, путописац, грађевински инжењер и морепловац. Рођен је 1942. године у Београду. Матурирао је у Петој београдској гимназији. На Грађевинском факултету у Београду дипломирао је 1967. године код академика Ђорђа Лазаревића. Почетком седамдесетих година прошлог века са супругом Јеленом преселио се у Париз. Године 1976. у пратњи супруге и тринаестомесечног сина Вање, на једрењаку којег су изградили сами и симболично га назвали Кли-кли, испловљавају из француске луке Авр према полутару не би ли у деценијама које следе опловили читав свет, најпре Атлански, а онда Тихи и Индијски океан. На путовању дугом више од три деценије, Којадиновићи ће живети на Тахитију, Новом Зеланду, Реуниону, Корзици… Вулканско острво Реунион у Индијском океану биће њихов дом пуне двадесет и две године. Србољуб је на овом острву радио као архитекта и грађевинац. Већ у средњошколским данима био је заинтересован за сликарство. Приликом пристајања, у разним земљама, као инвентивни, самоуки уметник учествовао је на више од тридесет колективних и самосталних изложби у периоду од 1980. до 2004. године на Полинежанским острвима, Новом Зеланду, Реуниону, Кипру, у Израелу, Грчкој… У Француској је излагао 2005. и 2006. године и то на самосталним изложбама у Ници, Мантону, Кану и Евијану и на колективним у Лаванду, Ници и Сен Тропеу — Гримоу. Након Француске, дела Србољуба Којадиновића излагана су и у Србији на колективним изложбама у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић” у Београду 2008. и 2018. године у организацији Музеја наивне и маргиналне уметности као и на самосталним изложбама у Салону Наутике (2008), Студентском културном центру (2009), Галерији Дома војске Србије (2009), Галерији 73 (2009), Академији 28 (2012), Етнографском музеју (2016) и др. Излагао је и у Центру за културу „Свети Стефан” у Деспотовцу (2010) и у Галерији Јосип Бепо Бенковић у Херцег Новом (2011). Био је члан УЛУС-а и Друштва сликара у Сен Тропеу. Добитник је прве награде за сликарство (Prestige de l’ Art) у Ници (2005). Као путописац, поред редовних месечних дописа Илустрованој Политици, аутор је и путописа Сунчано једро (1979), Седам година за три океана (1989) и Два покољења, исти јарболи (2007). У сарадњи са РТС-ом 1982. године снимио је ТВ серију Вања с океана, а у сарадњи са РТЦГ 2007. године снимио је филм Пут око свијета. Његова монументална сликарска остварења налазе се у галеријама, музејима и приватним колекцијама широм света, а однедавно и у Музеју наивне и маргиналне уметности у Јагодини. Искуства на броду и острвима несумњиво ће утицати на сликарску активност, одабир тема и ликовни израз Србољуба Којадиновића. Са друге стране, овог уметника једнако покреће неизвесност глобализације, хришћанско предање, поезија Пабла Неруде коју је читао (Објашњавам неке ствари, Пабло Неруда, 2006), као и национална историја прожета бременитим збивањима, која су задесила српски национ последњих деценија (Балада о нерођеним Србима, 2008). На остварењима великих формата, претежно вертикално импостираних и осликаних техником акрилика на платну или шпер плочи, уметник нас увлачи у свој свет, преносећи нам своја искуства и размишљања. Главна одлика ликовног манира Србољуба Којадиновића је инстиктивно преплетање реално опажајног и иреалног. Важна карактеристика, која повезује већину Којадиновићевих слика је и такозвани horror vacui. У тежњи да што дескриптивније дочара феномене које представља, он користи сваки квадратни милиметар подлоге на којој ствара. На овај начин детаље попут мозаика комбинује и уклапа у јединствену целину. Последњи радови Србољуба Којадиновића превазилазе његове велике формате, а у техници одлазе и корак даље, нарочито када је медијум самог ликовног израза у питању. Он истражује и експериментише не само мотивима, већ и у техници. На монументалним диптисима и триптисима, уметник ће, неретко комбинованом техником акрилика и штампе, на инвентиван начин појачати интензитет и снагу својих већ препознатљивих тема`.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omot malo pohaban, sama knjiga u dobrom i urednom stanju! Čarls Robert Darvin (engl. Charles Darwin; Šruzberi, 12. februar 1809 — Daun, 19. april 1882) je bio britanski biolog, prirodnjak i geolog,[1] koji je postavio temelje moderne teorije evolucije po kojoj se svi životni oblici razvijaju putem prirodne selekcije.[2][3] Utvrdio je da su sve životne vrste proizašle tokom vremena iz zajedničkog pretka,[2] i u zajedničkoj publikaciji sa Alfredom Raselom Valasom uveo je svoju naučnu teoriju da je taj obrazac grananja evolucije proizašao iz procesa koji je on nazivao prirodnom selekcijom, u kome je borba za opstanak imala sličan efekat veštačkoj selekciji koja se primenjuje pri selektivnom uzgoju.[3] Darvin je objavio svoju teoriju evolucije sa uverljivom evidencijom u svojoj knjizi O poreklu vrsta iz 1859. godine, prevazilazeći naučno odbijanje ranijih koncepta transmutacije vrsta.[4][5] Do 1870-ih, naučna zajednica i znatan deo javnog mnjenja su prihvatili evoluciju kao činjenicu. Međutim, mnogi su favorizovali alternativna objašnjenja i tek je nakon pojave moderne evolucione sinteze u periodu od 1930-ih do 1950-ih ostvaren širi konsenzus u kome je prirodna selekcija osnovni mehanizam evolucije.[6][7] U modifikovanom obliku, Darvinovo naučno otkriće je ujedinjavajuća teorija nauka o životu, koja objašnjava raznovrsnost života.[8][9] Darvinovo rano interesovanje za prirodu dovelo je do zanemarivanja medicinskog obrazovanja na univerzitetu u Edinburgu; umesto čega se angažovao u istraživanju morskih beskičmenjaka. Studije na univerzitetu u Kembridžu (Hristov koledž) osnažile su njegovu strast za prirodnim naukama.[10][11] Njegovo petogodišnje putovanje na HMS Biglu uspostavilo ga je kao eminentnog geologa čije opservacije i teorije su podržavale Čarls Lajelove uniformističke ideje, a objavljivanjem žurnala putovanja je stekao slavu popularnog autora.[12] Zaintrigiran geografskom distribucijom divljih životinja i fosila koje je sakupio tokom putovanja, Darvin je počeo sa detaljnim ispitivanjima i 1838. godine je proizveo teoriju prirodne selekcije.[13] Mada je on diskutovao o svojim idejama sa nekoliko prirodnjaka, njegova ekstenzivna istraživanja su zahtevala vreme i njegov geološki rad je dobijao prioritet.[14] On je pisao svoju teoriju 1858. godine kad je od Alfreda Rasela Valasa dobio esej kojim je opisana ista ideja, što je podstaklo neposrednu zajedničku publikaciju njihovih teorija.[15] Darvinov rad je uspostavio evolucionarno nasleđivanje sa modifikacijom kao dominantno naučno objašnjenje diverzifikacije u prirodi.[6] Godine 1871 izučavao je ljudsku evoluciju i polni odabir u radu The Descent of Man, and Selection in Relation to Sex, čemu je sledio rad The Expression of the Emotions in Man and Animals (1872). Njegova istraživanja biljki su objavljena u seriji knjiga, i u njegovoj finalnoj knjizi, The Formation of Vegetable Mould, through the Actions of Worms (1881), u kojoj je izučavao gliste i njihov uticaj na zemljište.[16][17] Darvin se smatra jednom od najuticajnijih ličnosti u ljudskoj istoriji,[18] i odata mu je počast sahranjivanjem u Vestminsterskoj opatiji. Darvin je rođen u mestu Šruzberi, u grofoviji Šropšir, 12. februara 1809. godine kao peto dete dobrostojeće engleske porodice. Njegov deda sa majčine strane bio je uspešni trgovac porcelanskom i lončarskom robom Džosaja Vedžvud, a deda s očeve strane poznati psiholog i naučnik iz 18. veka Erazmus Darvin.[20] Slika sedmogodišnjeg Čarlsa Darvina u 1816. godini Godine 1825, nakon završetka školovanja u elitnoj školi u rodnom Šruzberiju,[21] mladi Darvin je upisao medicinu na univerzitetu u Edinburgu.[22] Godine 1827. izbačen je sa studija medicine i upisao se na univerzitet u Kembridžu sa namerom da postane sveštenik anglikanske crkve. Tamo je sreo geologa Adama Sedžvika i prirodnjaka Džona Hensloua. Henslou ne samo da je pomogao Darvinu u sticanju samopouzdanja nego je svog učenika podučio kako da bude pažljiv i savestan posmatrač prirodnih pojava i sakupljač primeraka živog sveta.[23] Nakon završenih studija u Kembridžu 1831. Darvin se u svojoj dvadeset i drugoj godini, na Henslouov nagovor, ukrcao na istraživački brod „Bigl“, pridruživši se tako ekipi prirodnjaka na naučnom putovanju po svetu. Darvin je na tom putovanju dobio priliku da posmatra geološke formacije koje su pronađene na različitim kontinentima i ostrvima kao i velik broj fosila i živih organizama. U svojim geološkim posmatranjima Darvin je bio najviše zadivljen posledicama delovanja prirodnih sila na Zemljinu površinu. U to doba većina geologa zastupala je teoriju da su pojedine vrste životinjskog i biljnog sveta nastajale nezavisno jedna od druge, te da je svaka prošla kreacija uništena iznenadnom katastrofom, kao što je npr. zemljotres ili pucanje i uvijanje Zemljine kore. Prema toj teoriji poslednja katastrofa bila je ona povezana sa Nojevom barkom koja je izbrisala sve životne oblike osim onih koji su se ukrcali u barku. Ostali primerci životnih oblika postali su fosili. Prema tom gledištu, vrste, nastale nezavisno jedna od druge, nisu mutirale tako da su zauvek ostajale na istom stepenu razvoja. Bigl, slika Ovena Stenlija iz 1841. Katastrofičnu tezu (ali ne i teoriju o nemutaciji vrsta) izmenio je engleski geolog ser Čarls Lajel u svojoj knjizi u tri toma „Principi geologije“ (engl. Principles of Geology) (1830 — 1833). Lajel je utvrdio da Zemljina površina prolazi kroz stalne promene što je rezultat delovanja prirodnih sila kroz duži vremenski period. Dok je boravio na „Biglu“ Darvin je zaključio da mnoga Lajelova zapažanja odgovaraju onome što je sam uočio. Takođe je primetio da neki njegovi nalazi nisu u skladu s Lajelovim hipotezama. Tako je, na primer, zapazio da na ostrvu Galapagos postoje jedinstvene vrsta kornjača, američkog drozda i zeba koje su, uprkos tome što su blisko povezane sa kornjačama, drozdovima i zebama sa evropskog kontinenta, različite u strukturi i prehrambenim navikama. Ta opažanja naterala su Darvina da postavi pitanje da li je moguće da postoje veze između različitih ali sličnih vrsta. Nakon što se 1836. vratio u Englesku, svoje ideje o promenljivosti vrsta objavio je u delu „Beleške o transmutaciji vrsta“ (engl. Notebooks on the Transmutation of Species). Darvin se u svom stanovištu o razvijanju organizama još više učvrstio nakon što je pročitao „Esej o principima stanovništva“ (engl. An Essay on the Principle of Population) iz 1798. godine, delo britanskog ekonomiste Tomasa Roberta Maltusa. U tom delu Maltus objašnjava kako broj stanovnika sveta raste brže nego što raste proizvodnja hrane (broj stanovnika raste geometrijskom progresijom, a proizvodnja hrane aritmetičkom). Čovek nije u stanju da uravnoteži navedene pojave pa to, umesto njega, čine prirodne katastrofe, glad, bolesti i ratovi. Darvin je Maltusovu teoriju primenio na životinje i biljke i 1838. godine načinio nacrt teorije evolucije putem prirodne selekcije. Darvin je sledećih dvadeset godina dorađivao svoju teoriju i usput se bavio i nekim drugim prirodno-istorijskim projektima; budući da je bio prilično bogat, nikad nije imao potrebu za dodatnim radom. Godine 1839, oženio se svojom rođakom Emom Vedžvud, a nešto kasnije se preselio na malo imanje Daun Haus pokraj Londona. Tamo je sa suprugom podizao desetoro dece, od koje je troje umrlo u ranom detinjstvu. Darvin je svoju teoriju prvi put objavio 1858. godine u jednom časopisu, istovremeno kad je to učinio i Alfred Rasel Valas, mladi prirodnjak koji je nezavisno od Darvina došao do istog zaključka. Darvinova teorija je u celosti objavljena 1859. godine pod naslovom „O poreklu vrsta“ (engl. On the Origin of Species). Nazvana „knjigom koja je šokirala svet“, knjiga je rasprodata već prvog dana te je naknadno štampano još šest izdanja. Karikatura Darvina kao majmuna objavljena u magazinu Hornet Reakcija na Darvinovu knjigu bila je veoma brza. Neki biolozi prigovarali su Darvinu da ne može dokazati svoje hipoteze. Drugi su kritikovali Darvinovu koncepciju o razvijanju različitih vrsta iz jedne. Međutim, nisu naučnici bili najžešći kritičari Darvinove teorije nego Crkva. Crkveni predstavnici su Darvinu oštro prigovarali da teorija o prirodnoj selekciji poriče uticaj Boga na stvaranje čoveka i stavlja čoveka na isti nivo sa životinjama. Ostatak života Darvin je proveo dorađujući teoriju tako da je kasnije objavio još nekoliko knjiga u kojima je objašnjavao sporne delove teorije: „Menjanje životinja i biljaka u domaćim uslovima“ (1868; engl. The Variation of Animals and Plants Under Domestication), „Poreklo čoveka“ (1871; engl. The Descent of Man), „Ispoljavanje emocija kod životinja i čoveka“ (1872; engl. The Expression of the Emotions in Animals and Man) i „Poreklo čoveka i selekcija u vezi sa polom“ (1872; engl. The Descent of Man and Selection in Relation to Sex). Važnost Darvinovog rada prepoznali su njegovi savremenici te je Darvin primljen u Kraljevsko društvo 1839. godine i u Francusku akademiju nauka (1878). Odata mu je počast i sahranom u Vestminsterskoj opatiji, nakon što je 19. aprila 1882. preminuo u mestu Daun, u grofoviji Kent. Dela Ovo je nekompletna lista Darvinovih spisa koja sadrži njegova glavna dela. Objavljeni radovi 1839: Journal and Remarks (Dnevnik i napomene); zbog popularnosti, tekst je iste godine ponovo štampan pod naslovom Journal of Researches into the Geology and Natural History (Dnevnik istraživanja o geologiji i prirodnoj istoriji). Drugo prerađeno izdanje iz 1845. takođe koristi ovaj novi naslov samo što su ’geologija’ i ’prirodna istorija’ zamenili mesta, dok na rikni knjige piše Naturalist`s Voyage (Putovanje prirodnjaka). Treće izdanje sa finalnom verzijom teksta iz 1860. nosi isti naslov, a na rikni knjige stoji Naturalist`s Voyage Round the World (Putovanje prirodnjaka oko sveta). Izdanje iz 1905. prvi put koristi naslov The Voyage of the Beagle (Putovanje Bigla). Prvi nepotpuni prevod na srpskohrvatskom je štampan u Zagrebu 1922. pod naslovom „Put jednoga prirodoslovca oko zemlje”. Potpuni prevod izlazi u Zagrebu 1949. kao „Putovanje jednog prirodoslovca oko svijeta”; prevodioci su Karla Kunc i Stanko Miholić. Godine 1951. u Beogradu izlazi izdanje istih prevodilaca pod naslovom „Putovanje jednog prirodnjaka oko sveta”. 1842: The Structure and Distribution of Coral Reefs (Struktura i distribucija koralnih grebena) – Darvinova prva monografija. 1844: Geological Observations on the Volcanic Islands (Geološka zapažanja na vulkanskim ostrvima). 1846: Geological Observations on South America (Geološka opažanja o južnoj Americi). 1859: On the Origin of Species by Means of Natural Selection, or the Preservation of Favoured Races in the Struggle for Life (Postanak vrsta pomoću prirodnog odabiranja ili Održavanje povlađivanih rasa u borbi za život). Prvi nepotpuni prevod na srpski jezik uradio je Milan Radovanović i objavljen je 1878. pod naslovom „Postanak fela pomoću prirodnog odbiranja ili Održavanje ponjegovanih rasa u borbi za život” (prevod je učinjen na osnovu engleskog šestog, dopunjenog i popravljenog izdanja). Potpuni prevod na srpski u izvedbi Nedeljka Divca je prvi put objavljen 1948. pod naslovom „Postanak vrsta pomoću prirodnog odabiranja ili Održavanje povlađivanih rasa u borbi za život”. 1868: The Variation of Animals and Plants under Domestication (Varijacije životinja i biljaka usled pripitomljavanja). 1871: The Descent of Man, and Selection in Relation to Sex (Čovekovo poreklo i spolno odabiranje). Prvi nepotpuni prevod na srpski se pojavljuje 1922. Prevodilac je bio Nedeljko Divac. Prvi kompletni prevod izlazi 1931. (prvi tom) i 1934. (drugi tom) u izvedbi Nedeljka Divca. 1872: The Expression of the Emotions in Man and Animals (Izražavanje emocija kod čoveka i životinja). Izdanje na srpskom izlazi 2009. u prevodu Nevene Mrđenović. 1881: The Formation of Vegetable Mould through the Action of Worms (Nastajenje humusa putem delovanja crva) – Darvinova poslednja naučna knjiga objavljena neposredno pred njegovu smrt. Autobiografija Darvin je napisao tekst 1876. pod naslovom Recollections of the Development of my Mind and Character (Prisećanja na razvoj mog uma i karaktera). Objavljen je 1887. (pet godina nakon Darvinove smrti) kao deo knjige The Life and Letters of Charles Darwin, including an autobiographical chapter (Život i pisma Čarlsa Darvina, uključujući autobiografsko poglavlje). Urednik izdanja, Darvinov sin, Fransis Darvin je izbacio neke delove iz originalnog teksta koji su se ticali Darvinovih kritičkih pogleda na račun Boga i hrišćanstva. Izdanje na srpskom u prevodu Milana Nedića je prvi put objavljeno 1937. pod naslovom „Moj život”. Darvinova unuka, Nora Barlou, je vratila izbačene delove u izdanju iz 1958. pod naslovom Autobiography of Charles Darwin (Аутобиографија Чарлса Дарвина).