Milorad Tomanić SRPSKA CRKVA U RATU I RATOVI U NJOJ Autor: Milorad Tomanić Izdavač: Medijska knjižara Krug Beograd Godina izdanja: 2001 Broj strana: 251 Format: 22 x 13cm Povez: Meki povez Opis i stanje: Posveta na prvoj strani i malo oštećenje na vrhu stranice, vidi se na slici, ostalo veoma dobro očuvano Knjigu preporučuje čitaocima Ivan Čolović. Tako je u decembru 1990. godine, nesumnjivo jednom od najznačajnijih meseci u svekolikoj istoriji Srba, srpski nacionalni brod dobio oba kormilara, i duhovnog i svetovnog. Ovog prvog, patrijarha Pavla, odabrao im je Duh Sveti, a ovog drugog, Slobodana Milosevića, izabrali su sami sebi. (Izabrali, pa se pokajali.) Verujući da `uvek onaj s brda vise vidi nego onaj pod brdom`, srpski narod je bezbrižno zaplovio sa svojim novim vođama. Plovidba je trajala punih deset godina. Neki su je trpeli bez pogovora, pokazujući priličnu dozu mazohizma, neki su manje ili vise gunđali, a neki, čini se oni najpametniji, razbežali su se i potražili spas u drugim zemljama, znajući izgleda od samog početka da je sa ovakvim kormilarima potonuće jedino što sleduje srpskom nacionalnom brodu. Sadržaj Predgovor. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5 Novi srpski poredak. . . . . . . . . . . . . . . . . .. .. . . . . . . . . . . 7 Srpski trolatični cvet smrtonosno opojnog mirisa. . . . . . . 10 Koalicija bivših komunista i budućih episkopa. . . . . . . . . 13 Crkvena estrada hvali Slobodana Miloševića. . . . . . . . . . . 19 Kosovski i tevtonski vitezovi. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .21 Kratkotrajna crkveno-državna idila. . . . . . . . . . . . . . . . . . 24 Patrijarh srpski iz devetog kruga. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 28 Studentski zvižduci i aplauzi patrijarhu Pavlu. . . . . . . . . . 33 Za Slobu nejedinstveni, za rat jedinstveni. . . . . . . . . . . . . 37 Iskopavanje starih žrtava i ukopavanje novih. . . . . . . . . . 40 Sličnost između Adolfa Hitlera i svetoga Save. . . . . . . . . 44 ``… ne možemo da vam oprostimo ako nas prisilite da vas ubijamo`……………………………………………54 Opasne akademske igrarije………………………………..58 Srpski patrijarh podučava britanskog lorda ......... 64 Trećeg, ipak, ima. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .68 Ko je koga naterao na zajednički život. . . . . . . . . . . . . . . .68 Ko s kim ne može da živi. . . ……………………………...70 Ko je morao da shvati. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .72 Civilizovana integracija u `novu NDH`................. 72 Zemlja se i produžila i proširila. . . . . . . . . . . . . . . Individualna odgovornost - kolektivna mržnja. . . . . . . . . .74 Konzervans zvani Božija reč o........................... 76 Srbi kao veleposednici . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 77 Istina, istina, i samo istina. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Tags: Pravoslavlje Političke nauke 08.12.2023.

SV 3 59818) Danilo Kiš tematski broj časopisa ARS ARS časopis za književnost, kulturu i društvena pitanja broj 1-2 , 2005 godina ; Izdavač : Crnogorsko društvno nezavisnih književnika Podgorica i Otvoreni kulturni forum Cetnije iz sadržaja : Autobiografija : Danilo Kiš Danilo Kiš: Pesnik revolucije na predsedničkom brodu Mirko Kovač : Pijem najbolja vina i bolujem od logorologije Borislav Pekič: Danilo ili život kao bol Filip David : Sjećanje na Danila Miro Glavurtić : Danilo ili pjesnik u oskudnom vremenu Vida Ognjenović : Danilov prilog rečniku u slikama Miroslav Karaulac : Kišove strazburske godine mek povez, format 17,5 x 28 cm , ilustrovano, latinica, 349 strana, na nekoliko strana podvlačeni delovi rečenica grafitnom olovkom, lako se može izbrisati

46086) MAGIJA POKRETA , Karlos Kastaneda , Narodna knjiga Alfa Beograd 1998 , Primenjena mudrost šamana drevnog Meksika , Kastaneda je shvatio da za razumevanje bilo kojeg od svetova koji postoje pored ovog našeg, nije dovoljna samo naša žarka želja, nego moramo da steknemo i dovoljno energije. Knjiga “Magija pokreta” po prvi put nudi čitaocima ključ za postizanje odgovarajućeg energetskog stanja i otkriva čitav niz položaja tela koji su raznim šamanima i njihovim učenicima omogućili da brode kroz svoja magijska putovanja. Kastaneda istovremeno nudi filozofsku istoriju magijskih pokreta ruku i lako razumljiv priručnik sa 450 fotografija. Pisana duhovito, jasno i kompetentno, ova knjiga nam otkriva pravo značenje magije. mek povez, format 14 x 20,5 cm , ilustrovano, latinica,125 strana

Zagreb 2007. Mek povez, ilustrovano, 224 strane. Knjiga je veoma dobro / odlično očuvana. R7 Glas koji dolazi iz Srednje Evrope – iz kontinentalnog sveta, sa širokih hrvatsko-panonskih nizina – napisao je, evo, genijalnu knjigu o Mediteranu, nepredvidivu i blistavu, koja jednako obogaćuje kulturnu istoriografiju kao i književnost o moru s njenim hiljadugodišnjim bogatstvima, koja su ravna blagu potonulom u morske dubine. Predrag Matvejević je u isto vreme čovek s obale. Rođen u Mostaru, u Hercegovini, samo pedesetak kilometara daleko od Jadrana, očaran već u detinjstvu rekom i mediteranskim podnebljem, pitao se zašto je rub uz more ponegde tako uzak a razmak kratkotrajan ili pak zbog čega pojedini stanovnici, odmaknuvši se od morske strane, menjaju odjednom običaje i pevaju drugačije pesme. – Klaudio Magris GENIJALNA, NEPREDVIDIVA I BLISTAVA KNJIGA! Claudio Magris `Mediteranski brevijar` je doživio dvadeset i jedan prijevod na razne evropske jezike, a također i na arapski, hebrejski, turski, japanski i esperanto. Knjiga je dočekana s pohvalama međunarodne kritike i dobila veći broj nagrada u svijetu, među kojima se izdvajaju: Nagrada za najbolju stranu knjigu u Parizu, Evropska nagrada u Ženevi te brojna priznanja u Italiji, gdje autor predaje na rimskom sveučilištu La Sapienza `Svaka rečenica `Mediteranskoga brevijara` neodoljivo raspiruje žeravice naših znatiželja, analogije doživljaja, znanja i saznanja. Snaga teksta je u tome što nas prenosi u izvantekstualni realitet, mitski, povijesno-stvarni, nadstvarni… Slika se dovezuje na sliku, misao na misao, činjenica na činjenicu. Matvejević otvara prozore suncu.` Jure Kaštelan (u recenziji za prvo izdanje knjige) `Ova je knjiga dragulj, kuriozitet i zagonetka. Na trenutke je razigrana, često svojeglava, stalno zadivljujuća... U njoj se spajaju filozofija i imaginacija s enciklopedijskim znanjem.` Jan Hicks (Sidney Morning Herald, 15. 10. 1999.) `Mediteranski brevijar nije ni zbirka priča ni almanah činjenica. On je kudikamo više destiliran od takvih djela. Matvejević je mirno slijedio brod Marlowea, iskrcavao se u La Speziji ili Buenos Airesu da popije proscecco s Calvinom ili Borgesom... Tko može posumnjati da će ovaj brevijar pripasti posthumnoj Borgesovoj biblioteci?` Jonathan Levi (Los Angeles Times, 02. 09. 1999.) `Mnogo se govori da je taj tekst pisan lirski, esejistički, intimno, ja to neću poreći ali ću dodati: da, ali s jedne racionalne i meditativne distance i upravo to je ona komponenta koja čini njegovu glavnu vrijednost... U Matvejevićevoj knjizi vidim otvoreni aforizam... Sve tu izvire iz neke tamne melankolije koja živi u pogledu na more kao tuga koja nas hvata pred svemirom, nebom, plavetnilom.` Stanko Lasić (Članci, razgovori, pisma, 2004.)

Od odgoja do odnosa Jesper Juul,Autentični roditelji *6315*11-2022 Autentični roditelji -kompetentna deca Žanr: Popularna psihologija, Za roditelje autor: Jesper Juul, Prijevod: Nikolina Palašić izdavač: Harfa & Pametnica 2019,g ISBN 978-953-7351-70-0 Kategorija: Srećni roditelji, srećna deca Povez broš,latinica,stranica: 197.,format:21 x 15 .cm, težina 300.grama stanje: vrlo dobro očuvano-.kao nova-nema ispisivanja KATEGORIJE: BESTSELLERI, JESPER JUUL, KNJIGE ZA RODITELJE, MENTALNO ZDRAVLJE, MENTALNO ZDRAVLJE DJECE, OSOBNI RAZVOJ, RODITELJSTVO Ako promatramo djecu na senzibilniji način, pritom ih shvaćamo ozbiljno i uzimamo u obzir to da nam ona svojim neodgovarajućim ponašanjem nešto poručuju, uspostavljamo autoritet zasnovan na obzirnosti, odgovornosti i obostranom poštovanju. Odvažiti se na iskren razgovor s djecom ključ je ispunjenoga obiteljskog života u kojemu se i roditelji i djeca mogu razvijati u za njih najboljem smjeru. Jesper Juul zorno nam predočava kako se iz odgoja unutar obitelji razvija intenzivan, topao i iskren odnos. Knjiga je plod dugogodišnjeg rada s obiteljima i svojevrstan je praktični priručnik za svaki dan. Pročitajte i poruku učiteljima: Učitelji, iskrenom komunikacijom preduhitrite nesporazume s roditeljima svojih učenika Jesper Juul (18.4.1948. - 25.7.2019.) danski je terapeut i autor nekoliko knjiga o roditeljstvu, rođen u Vordingborgu. Nakon srednje škole radio je kao pomoćni kuhar na brodu u istočnoj Aziji. Diplomirao je povijest i religijske znanosti na Učiteljskom fakultetu Marselisborg Seminarium, a potom je studirao povijest europskih ideja na Sveučilištu Aarhus u Danskoj. Radeći kao učitelj, socijalni radnik i u savjetovalištu za mlade, Juul stječe obrazovanje u obiteljskoj terapiji u Danskoj, Nizozemskoj i SAD-u.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! LZ 129 Hindenburg (registracija: D-LZ 129) bio je veliki njemački komercijalni putnički cepelin, vodeći zračni brod u klasi Hindenburg. Bio je najduži u klasi letećih naprava i najveći zrakoplov po obujmu te širini i visini.[1] Projektiran je i izgrađen u tvrtci Zeppelin (Luftschiffbau Zeppelin GmbH) na obali Bodenseea u Friedrichshafenu. Zrakoplov je letio od ožujka 1936. godine do 6. svibnja 1937. kada je pri slijetanju u Mornaričku zrakoplovnu bazu Lakehurst (Manchester Township, New Jersey), nakon svog prvog transatlantskog putovanja za Sjevernu Ameriku, potpuno izgorio. U nesreći je poginulo trideset i šest osoba. Hindenburg je dobio ime po feldmaršalu Paulu von Hindenburgu (1847. – 1934.), predsjedniku Njemačke od 1925. do 1934. godine. Dizajn i razvoj Konstrukcija Hindenburga Blagovaonica Karta svijeta na zidu u dnevnom boravku Hindenburg je imao duraluminijsku konstrukciju koja uključuje uzduž poredanih 15 pregrada u obliku velikih obruča između kojih se nalazilo 16 pamučnih vreća ispunjenih plinom. Pregrade su bile međusobno ojačane uzdužnicama postavljene u krug uzduž pregrada. Oplata cepelina bila je od pamuka impregniranog s mješavinom reflektirajućih materijala kako bi se plinske vreće zaštitile od ultraljubičastog zračenja koje bi ih oštetilo i infracrvenog zračenja koje bi moglo izazvati pregrijavanje. Godine 1931. tvrtka Zeppelin kupila je u listopadu 1930. godine 5000 kg duraluminija koji su spašeni nakon pada britanskog cepelina R101 te su ga nakon recikliranja koristili u gradnji Hindenburga.[2] Za unutrašnji dizajn Hindenburga bio je zadužen Fritz August Breuhaus čije je dizajnersko iskustvo bilo uključeno u vagone Pullman Coachesa, prekooceanske linijske brodove kao i ratne brodove za Njemačku ratnu mornaricu.[3] U sredini gornje `A` palube nalazile su se velike javne prostorije: blagovaonica s lijeve i dnevni boravak s prostorijom za pisanje na desnoj strani (gledajući prema nosnom dijelu zrakoplova). Male putničke kabine protezale su se oko ovih prostorija. Slike na zidovima blagovaonice prikazivale su putovanja Graf Zeppelina u Južnu Ameriku. Stilizirana karta svijeta prekrivala je zid u dnevnom boravku. Dugi kosi prozori nalazili su se uzduž obje palube. Od putnika se očekivalo kako će većinu svog vremena provesti u javnim prostorima, a ne svojim skučenim kabinama.[4] Na donjoj `B` palubi nalazile su se praonice, blagovaonica za posadu te prostorija za pušenje. Harold G. Dick, američki predstavnik iz tvrtke Goodyear Zeppelin se prisjeća[5]: `Jedini ulaz u prostoriju za pušenje (koja je bila pod tlakom kako bi se spriječio ulazak vodika ako bi negdje propuštao) bio je preko bara koji je imao nepropusna vrata sa zakretnim zaključavanjem, a svi putnici koji su htjeli ući bili su pomno pretraženi od upravitelja bara kako bi bili sigurni da ne nose upaljenu cigaretu ili lulu.[6][7]` Upotreba vodika umjesto helija Kao plin za podizanje prvobitno je bio odabran helij jer je radi svoje nezapaljivosti najsigurniji za zračne brodove.[8] Međutim, u to vrijeme je helij bio relativno rijedak i iznimno skup. Dostupan je bio samo kao popratni proizvod izvornog prirodnog plina koje su se nalazili u SAD-u. Vodik se, u usporedbi, mogao jeftino proizvesti od strane bilo koje industrijalizirane nacije, lakši je od helija i postiže veći uzgon. Zbog svoje rijetkosti i troška, američki zračni brodovi koji koriste helij bili su prisiljeni očuvati plin po svaku cijenu što je otežavalo njihov rad.[9] Unatoč zabrani američkog izvoza helija (prema zakonu koji je taj plin odredio kao materijal s `vojnom vrijednosti`), Nijemci su osmislili cepelin za korištenje daleko sigurnijeg plina u uvjerenju kako će uvjeriti američku vladu za odobrenje izvoza. Kada su dizajneri doznali kako Amerika ne će odustati od zabrane izvoza bili su prisiljeni prilagoditi Hindenburg za korištenje vodika kao plina za uzgon.[8] Unatoč opasnosti korištenja zapaljivog vodika nijedan alternativni plin koji može pružiti dovoljno uzgona nije mogao biti proizveden u odgovarajućim količinama. Jedina korisna strana je bila mogućnost ugradnje više putničkih kabina. Njemačka duga povijest letenja vodikom ispunjenih putničkih zračnih brodova bez ijedne ozljede ili nezgode izazvalo je općeprihvaćeno vjerovanje kako su ovladali sigurnim korištenjem vodika. Hindenburgova prva sezona letenja to je i demonstrirala...

TOMAS BERTRAM LONSDEJL VEBSTER HELENIZAM Prevod - Radmila Šalabalić Izdavač - Bratstvo jedinstvo, Novi Sad Godina - 1970 266 strana 24 cm Edicija - Umetnost u svetu: istorijske, društvene i religiozne osnove Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: UVOD Politička istorija (5). Rim i grčka umetnost (5). Aristotel (6). Teorija umetnosti (6). Naučno proučavanje (7). Kalimah (8). Umetničke zbirke (9). Hramovi (9). Kopije (10). Zaključak (11) I. RANI HELENIZAM Uvod (13). Naslede Lisipa i Pausije (13). Tyche iz Antiohije (14). Krater iz Dervenija (16). Mozaici iz Pele (17). Cvetni ukras (19). Apulske vaze (20). Gnathia-vaze (24). Nasleđe Nikije i Eufranora (26). Vaza iz Čenturipe (27). Etrurija (27). Boskoreale (28). Brijaksid i Sarapeijon (29). Portreti (33). Praksitelovo nasleđe (37). Aleksandrov sarkofag (37). Statuete iz Tanagre (40). Realizam (40). Muze i drama (44). Tasos (44). Pozorišta (48). Muze (55). M. Fulvius Nobilior (58). Pir (Pyrrhos) iz Epira (58). Komične maske (60). Praksitelovske žene (62). Anyte i pastirska poezija (64). Pastirske scene (64). Ptolemajev gozbeni šator (66). Atičke i aleksandrijske pastoralne scene (69). Asklepijev hram na Kosu (74). Zaključak (82) II. SREDNJI HELENIZAM Arhitektura (87). Pergam (93). Istorija (93). Atal I i Gali (95). Druge grupe (98). Laokon (100). Nike sa Samotrake (101) Umetnost i učenost (103). Biblioteka (105). Mozaik golubova (106). Hijeronov brod (108). Homerski pehari (108). Apoteoza Homera (114). Klasicizam (119). Zevsov oltar (120). Gigantomahija (121). Telefov friz (125). Hercules Musarum (129). Dionisov kult (129). Terakote iz Mirine (130). Drama u Pergamu (132). Pozorište (133). Tragedija (133). Komedija (135) Mozaici Dioskurida (135). Scenografija (138). Cubiculum Boscoreale (140). Mitski predeo (144). Pergam i grčko kopno (148). Atinska Agora (149). L. Aemilius Paulus (151). Neoklasicizam (151). Afrodita sa Melosa (155). Delos (156). »Kuća maski« (158). Zaključak (164). Prilog: O pompejanskim kućama i njihovom ukrašavanju (164) III. POZNI HELENIZAM Uvod (172). Rim i grčka umetnost (172). Umetničke galerije (173). Pokrovitelji (174). Atina i neoatička umetnost (175). Arhaizam (175). Neoatički klasicizam (179). Poseta pesniku komedija (181). Dionis i Arijadna (182). Kopije (183). Adaptacije (184). Pasitel (186). Arkesilaj (189). Trgovina umetničkim predmetima (189). Arhitektura poznog helenizma (191). Portreti (194). Polibije (196). Rimski nadgrobni portreti (197). Rimski nadgrobni reljefi (198). Cvetni ukras (199). Portreti u biblioteci (200). Ilustrovanje knjiga (201). Srebrni pehari (202). Pozorišta i dekor (207). Pompejevo pozorište (210). Spomenik Julijâ u Sen Remiju (213). Ver- kolekcionar i trgovac umetničkim predmetima (215). Ciceron poznavalac umetnosti i kolekcionar (216). Zaključak (218) TABLE U PRILOGU DODATAK Hronološke table (220-225). Rečnik stručnih izraza i termina (235). Geografske karte (236, 237, 238). Bibliografija (239-247). Registar (253) Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Thomas Bertram Lonsdale Webster The Art of Greece. The Age of Hellenism Afrodita Akropolj Ahil Agora Akant Akroterion Aleksandar Veliki Aleksandrija Amazonke Apel Iz Efesa Apolon Apulske Vaze Arhelaj Arijadna Aristotel Arkadija Artemida Azija Mala Asklepije Atal Attalos Atena Atički Atina Atleta Beotija Biblioteke Bitke Bogovi Boscoreale Bronza Bršljan Ciceron Cvetni Ukras Delos Delfi Demosten Dionis Dionisijski Drveće Edip Efes Egipat Emilije Paulo Epidauros Eros Eroti Eumenes Euripid Fidija Filozofi Fresko Frizovi Gigantomahija Girlande Glave Gnathia Krater Gozbe Grob Herakle Herkul Heronda Himation Hiton Homer Hrisip Ifigenija Igra Istorija Italija Jelen Kalimah Kentaur Kolonade Komedija Kopije Korint Kos Kostim Kuće Lav Likosura Lisip Makedonija Maske Medeja Menander Metelo Mirina Mitologija Mizija Mozaik Mramo Muze Naučnici Nike Mirine Nimfe Odiseja Oinochoe Olimpija Oltari Orao Orest Ovca Palata Pan Paposilen Pasitel Pastoralni Pećina Pejzaži Pele Pella Pergam Plinije Pobede Poliklet Pompeji Poprsje Portreti Pozni Helenizam Praksitel Praxiteles Propileji Ptolomej Rani Helenizam Rob Rim Rodes Rhodes Sarapieion Satiri Sikion Simbolika Sirkauza Sirija Sofokle Stubovi Tanagre Tarent Tasos Telefova Teokrit Terakote Thiasos Trales Tyche Antiohije Umetnici Ver Vergilije Villa Vitruvije Vrtovi Zevs Zlato Životinje

JURGIS BALTRUŠAITIS FANTASTIČNI SREDNJI VIJEK - ANTIČKO I EGZOTIZMI U GOTIČKOJ UMJETNOSTI Prevod - Mirna Cvitan Izdavač - Svjetlost, Sarajevo Godina - 1991 258 strana 29 cm Edicija - Biblioteka Krugovi ISBN - 86-01-01909-9 Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Uvod Predgovor POGLAVLJE I-Gotički grili I. ČUDOVIŠTA ODREĐENA KOMBINACIJAMA GLAVA; Glavonošci. Višestruke glave i lica na različitim dijelovima tijela II. ANTIČKI GRILI: Grčko-rimska gliptika. Porijeklo: bezglavi bogovi i lica na trupu, višeglava božanstva, perzijski i skitski grozdovi glava, sardinski skarabeji, kacige s maskama i zoomorfnim perjanicama III. ANTIČKE GEME U SREDNJEM VIJEKU: U predromaničkom zlatarstvu. Ponovno buđenje karolinškog ukusa u drugoj polovici XII i u XIII stoljeću. Antički pečatnjak. Legenda o kamenju. Intalji s grilima. Kameja Matthieua Parisa IV. BEZGLAVI I VIŠEGLAVI BOGOVI SREDNJEG VIJEKA. U legendi. U Paklu i alegorijama. Dvostruki gorogneion u anglo-normanskoj Apokalipsi. Gotičke kacige VI. GRILI NA KRAJU SREDNJEG VIJEKA. Pomak. Novi život. Hieronymus Bosch, slikar grila POGLAVLJE II. - Neobičnosti antičkog pečata i novca I. NEOBIČNOSTI PEČATA: Životinja u školjci: antičke životinje koje izlaze iz školjke i Afrodita purpurissa; školjka koja rađa srednjovjekovne zvijeri. Leteća lađa i brod-riba II. ANTIČKI NOVAC. Tronog. Kapitolska vučica. Uloga numizmatike u prenošenju tema. Oslikana medalja. »dvnonožni četveronog« galskog i keltskog novca POGLAVLJE III. – Islamski ornamenti i okviri I. MUSLIMANSKI SVIJET U GOTIČKOM SREDNJEM VIJEKU. Arapska znanost. »Saracenski« ukus: zbirke, patvorine II. APSTRAKTNI DEKOR. Kufijski ornament. Poligonalni preplet zvjezdolika vitica. `cadeaux` III. FANTASTIČNA VEGETACIJA - Gotički rumi. Orijentalna polupalmeta i flora rukopisa XIII i XIV stoljeća. Rese IV. OKVIRI. Orijentalni medaljoni. Višelisti, četverolisti u kvadratu. Fatimidske grede. Tkanine. Renesansne arabske POGLAVLJE IV. - Fantastične arabeske I. POVRATAK HIJERATSKIH ČUDOVIŠTA II. PREOBRAZBE ARAPSKIH ORNAMENATA. Živi pleteri. Zoomorfni rumi; zvijeri bez udova III. VITICA S GLAVAMA I TRUPOVIMA. Na Istoku. Na Zapadu. Ljudi bez nogu. Antropomorfni naskhi IV. WAKWAK: Hôm s glavama. Zoomorfne biljke i biljke koje govore u islamskim legendama i slikama. Zapadnjačke metamorfoze: drvo života s glavama i rajnska serija; istočnjačke bajke u srednjovjekovnoj botanici; stablo Sunca i Mjeseca; stablo Jeseovo i stablo sukoba duše V. OSTALE TEME. Lunarna lica. Borba s repom. Isprepletene kompozicije: zečevi, ribe, konji, ljudi, majmuni, s različitim dijelovima međusobno zamjenjivih tijela VI. MUDHABIB I GOTIČKI ILUMINATOR POGLAVLJE V. – Krila šišmiša i kineski demoni I. KRILA ŠIŠMIŠA I KRESTE ZMAJEVA U SREDNJEM VIJEKU. Romanički demoni bez krila ili s krilima anđela. Pojava krila u netopira i nazubljene kreste u XIII stoljeću: ljudi, zmajevi, čudovišta, konjanici. Leteći čovjek Leonarda da Vincia II. KRILA ŠIŠMIŠA I DEMONI DALEKOG ISTOKA. Yin-Long. Krilati ljudi. Pakao Li Long-miena. Bog-grom, Lei-Kong. Zapadne analogije: demon sa ženskim grudima, drvoliki demon, demon sa slonovskom surlom, jednorogi demon velikih ušiju, psoglavi demon. Oklopi T`ang III. DALEKI ISTOK I ZAPAD - Mongolska osvajanja i privlačenja. Ambasadori i istraživači. Franjevačko stoljeće u Kini. Tatarika. Trgovina: tkanine, porculan. Moda: kapa s rogom i piramidalna kapa. Kinezi i Mongoli u zapadnim slikama IV. - LEGENDA O SLIKARSTVU I O DALEKOISTOČNOM PAKLU NA ZAPADU - Svjedočanstvo Hethuma, Ibn Batute, Marca Pola, Guillaumea Bouchera, zlatara zmajeva. Mit o Antikristu u Mongoliji, Armeniji - u Kirakosovoj Kronici; na Zapadu - Ricold da Monte Croce, Roger Bacon. Izravni kontakti i veze POGLAVLJE VI. - Dalekoistočna čudesa I. BOGOVI DALEKOG ISTOKA. NJIHOVA POSTOLJA - NJIHOVE AUREOLE.: Višeruka božanstva i Nâga. Stablo Jeseovo s likovima koji sjede na cvjetnim čaškama. Kristalne aureole. Prozirni kozmos. Čovjek u staklenci II. POKRENUTA PRIRODA. Zoomorfne planine i stijene. Kineska geomancija: Fong-Chuei, zmaj plavetnila i bijeli tigar koji nastanjuju koru zemaljsku. Antropomorfni pejzaži u traktatima o kineskom slikarstvu. Domaćin i uzvanici. Zoomorfne stijene Perzije. Sistem Fong Chuei u jednom gotičkom herbariju. Živa priroda na Zapadu. Mrlje na zidu koje tumače Leonardo da Vinci i Song Ti III. ŽIVI PREDMETI: Osveta predmeta kod Boscha i Bruegela. Humanizirani predmeti i oživljene posude na Dalekom istoku POGLAVLJE VII. Velike budističke teme I. BUDISTIČKA I ZAPADNJAČKA ISKUŠENJA: Iskušenja istočne Azije i Buddhina iskupljenja. Orijentalne legende o svetom Antunu. Nadomještanje sukcesivnih iskušenja posvemašnjim opsjedanjem svetog Antuna. II. MRTVAČKI PLESOVI I RASPADNUTI LEŠEVI - Susret s mrtvima u srednjem vijeku, mrtvaci koji leže, uspravni mrtvaci, mrtvaci koji plešu. Antičke ličinke. Treći i četvrti susret Bodhisattve. Stanja mrtvih na Zapadu. Nadgrobna skulptura. Uspravni mrtvaci: razgovor kostura i redovnika u Quizilu i na talijanskim freskama. Demonizirani kosturi, Vetale i Ciitpatisi. Lamaistički mrtvački plesovi. Peking, lamaistički i franjevački centar. Citipatis Wolgemuta. III. MANDALE. Budistička mandala. Gotička mandala. Točak seoba i njihove zapadne preobrazbe IV. GOTIČKI CHI POGLAVLJE VIII. - Orijentalni sedlasti luk I. ORIJENTALNA VITICA. Sedlasti luk - skulpturalno oblikovani luk. Spiljski hramovi Indije i Kine. Raznolikosti vitice. Islamska i armenska vitica II. VITICA NA ZAPADU - Vitica u Engleskoj, vitica na vijencima, trostruka vitica, vitice u arhitekturi cvjetne gotike: vitica na polukružnom luku, na oblom luku, spljoštena vitica. Prilagođavanje tlu i trenutku ZAKLJUČAK Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Vek Baltrušiatis Vjek

Veoma dobro očuvano. Može i pojedinačno. Muzički spomenar 1100 din, etide i sonatine po 500. Naslov Muzički spomenar za klavir. 1. [Štampana muzikalija] / priredila Branislava Dimitrijević-Mandić ; [muzički recenzenti Biljana Petrović, Ljubica M. Mićunović ; notografija Slobodan Varsaković] Vrsta građe muzikalije Jezik srpski Godina 2001 Izdavanje i proizvodnja Beograd : [autor], 2001 (Beograd : Finegraf) Fizički opis 171 str. : note, ilustr., slike autora ; 30 cm Drugi autori - osoba Dimitrijević-Mandić, Branislava Petrović, Biljana Mićunović, Ljubica Varsaković, Slobodan ISBN (Tvrd karton) Napomene Beleška o autoru: str. [72.] Tiraž 1.000. Predmetne odrednice Narodna muzika -- Izvorne pesme -- Klavir -- Partitura Pesme -- Šlageri -- Klavir -- Partitura Narodna muzika -- Starogradske pesme -- Klavir – Partitura 2. Henri Lemoan op. 37 – DEČJE ETIDE ZA KLAVIR Izdavač: KIZ „Centar“ Broj stranica: 72 Povez: broširano 3. IZBOR SONATINA ZA KLAVIR Izdavač: KIZ „Centar“ Broj stranica: 74 Godina izdanja: 1997. Povez: broširano SADRŽAJ 1. ’AJDE KATO, ’AJDE ZLATO 1 2. ’AJDE JANO KOLO DA IGRAMO 2 3. AKO GA MAJKO POLJUBIM JA 3 4. AVE MARIA 4 5. BILA JE TAKO LEPA, UVEK SE SEĆAM NJE 8 6. BILJANA PLATNO BELEŠE 9 7. BOŽE PRAVDE 10 8. BREGOVE SU OSTALI ZA NAMA 11 9. VALSE 12 10. VOLI ME NEŽNO 20 11. VOLGA, VOLGA 21 12. GLEDAM JA GOLUBA, GOLUBICU 22 13. GUSTA NOĆNA TMINA SVETOM NEK ZAVLADA 23 14. DA SMO SE RANIJE SRELI 24 15. DA SU MENI OČI TVOJE 25 16. DVE BELE RUŽE 30 17. DEVOJČE, PLAVOJČE, TEBE LJUBI RADOJČE 32 18. DIVNA DIVNA ČARNE OČI IMA 33 19. DOMINO, DOMINO 34 20. EMINA 35 21. ŽENA JE VARLJIVA 36 22. ŽIVOT U RUŽIČASTOM 38 23. ZA TVOJE DIVNE OČI SVE BIH DAO JA 39 24. ZAPLAKALA STARA MAJKA DŽAEER BEGOVA . 40 25. ZBOG TEBE LJUBIM I KAD LJUBIT’ NEMAM KOGA 41 26. ZNANCI SMO SAMO MI 42 27. ZA SVAKU DOBRU REČ KOJU SI TI MENI DALA 43 28. ZAŠTO CIGO TUŽNE PESME SVIRAŠ 45 29. ZDRAVSTVUJ MOSKVA 46 30. ZELENA POLJA 48 31. ZLATAN PRSTEN JA NOSIM NA RUCI 49 32. ZNAM DA DOĆI NEĆEŠ U MUSLINU LAKOM 51 33. IZAŠLA SAM DOLE NA DRUM SAMA 52 34. I ONA SAMA DA NE ZNA MAMA 54 35. JABUKE I TREŠNJE 55 36. JA LJUBIM ISTO KAO TANGARITA 58 37. JA SE ČESTO PITAM ZAŠTO SMO SE SRELI 59 38. JABIHHTELAPESMOMDATI KAŽEM 60 39. JA ŽELIM DRAGI POVERENJE STEĆI 61 40. JANA, RIBARA STAROG KĆI 62 41. JOVANO, JOVANKE 63 42. JOVANE SINE, JOVANE 64 43. JUTROS MI JE RUŽA PROCVETALA 65 44. KAKO MORE DIVNO ŠUMI 66 45. KAD BI MOJA BILA NE BI TI NA LICU POČIVALA TUGA 68 46. KOLIKO TE VOLIM NE VOLI TE NIKO 69 47. K’O LEPI SAN MINU LJUBAVI NAŠE RAJ 70 48. KOLIKO TE LJUBIM NE SMEM, NE SMEM REĆI 72 49. KUD PLOVI OVAJ BROD 73 50. QUE SERA, SERA 74 51. LARINA PESMA 76 52. IA PALOMA 77 53. LETO JE BILO KAD SI OTIŠLA 80 54. LILI 81 55. LOVESTORY 83 56. MARE, MARE, MOJ PRELITI LADE 85 57. MAY WAY 86 58. MEHANDŽI MORE, MEHANDŽI, DONESI VINA 87 59. MILKINA KUĆA NA KRAJU 88 60. MLADA VOJVOĐANKA 90 61. MOULIN ROUGE 91 62. MORE NA KRAJ SELA ŠARENA ČESMA JECAŠE 93 63. MOLITVA JEDNE DJEVE 94 64. NA JE MISLIM KADA ZORA SVIĆE II 99 65. NA LEPOM PLAVOM DUNAVU 100 66. NEBO JE TAKO DIVNO 108 67. NOĆAS NISU SJALE ZVEZDICE NA NEBU 109 68. OD KADA SI TUĐA ŽENA 110 69. OJ KOZARO 111 70. OJ, JAVORE, JAVORE 112 71. OPALO LIŠĆE 113 72. О SOLE MIO 114 73. OČI CARNE 116 74. PESMA О DOMOVINI 117 75. PIŠI MI I NE OSTAVLJAJ ME 120 76. PO POLJU JE KIŠA PALA 122 77. POD NEPREGLEDNIM STEPAMA OKO BAJKAIA 127 78. PRED CENKINOM KUĆOM NANO VODENICA 128 79. PUČE PUŠKA, PUČE PUŠKA DŽANUM 129 80. RASCVETALO POLJE POPUT DIVNIH RUŽA 130 81. RUŽMARINE MOJ ZELENI 131 82. SA OVČARA I KABLARA 132 83. SANTA LUCIA 133 84. SVAKA NOĆ IMA SVOJU MOĆ 135 85. SVE MOJE JESENI SU TUŽNE 136 86. SINOĆ KAD JE PAO MRAK SELA CURA NA SOKAK 138 87. SKOČI U BARICU SAD 139 88. SLATKA MAIA MARIJANA 140 89. SPAVA MOMA KRAJ IZVORA 141 90. SPAVAJ CVETE MOJ 145 91. SREO SAM TE PRVI PUTA, BEŠE DIVNO MAJSKO VEČE I 147 92. „SRBIJANKA` 148 93. STO RUMENIH RUŽA ŠALJEM TEBI DRAGA 150 94. STEG PARTIJE 151 95. TAMNA JE NOĆ 152 96. TANGO LJUBOMORE 153 97. TEŠKO MI JE ZABORAVIT’ TEBE 156 98. TO SU BILI DANI 157 99. TROJKA 158 100. UBIAŽI NEMIR MOJ 159 101. U MOJ ŽIVOT STE UŠLI 160 102. U TEM SOMBORU 161 103. HEJ SLOVENI 162 104. HOĆU DA JE ZABORAVIM, ALI NE ZNAM KAKO 163 105. CIGANSKA LJUBAV 164 106. ČINI NE ČINI PO MESEČINI 166 107. ŠTALO BEŠE LJUBAV 167 108. ŠTO SE BORE MISLI MOJE I 168 109. ŠTO OKREĆEŠ GIAVU DRAGI KADA PROĐEŠ PORED MENE 169 110. ŠUŠTI, ŠUŠTI BAGREM BELI 170 MG70 (N)

Autor - osoba Rem, Goran Naslov Zadovoljština u tekstu / Goran Rem Vrsta građe esej Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik hrvatski Godina 1989 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : RZ RK SSOH, 1989 Fizički opis 251 str. : ilustr. ; 19 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂQuorum ; ǂkolo ǂ5 Napomene Slika autora na zadnjem kor. listu Želeći naznačiti imanentni raster manifestiranja modernog stiha, raster koji, dakako, ne podliježe dnevnim, često samo snishodljivim i u osnovi nevažnim ideologizacijama, Rem je obradio, po vlastitom izboru, neke osnovne (mlađe i srednje mlade) moderniste unutar zajedničkog prostora jugoslavenske moderne poezije. – Branko Maleš metajezik, dekonstrukcija, strukturalizam, poststrukturalizam, Žak Derida, Rolan Bart, neoavangarda, postmoderna, avangarda... ivan slamnig luko paljetak boro pavlovic josip sever milorad stojevic branko males branko cegec zvonko makovic branimir bosnjak zvonko kovac ... hrvatska književnost xx veka vizuelna poezija konkretna poezija Goran je Rem rođen 1958. u Slavonskom Brodu. Gimnaziju je završio 1977. u Vinkovcima. Na odsjeku je jugoslavistike Pedagoškoga fakulteta u Osijeku, diplomskim radom O Tinu ili o Tinovu pjesništvu?, stekao naziv profesora hrvatskoga ili srpskog jezika i književnosti 1981. Na postdiplomskom je studiju književnosti Filozofskoga fakulteta u Zagrebu 1988. znanstveno magistrirao temom Aspekti metajezičnosti u suvremenome hrvatskom pjesništvu i stekao naziv magistra društveno-humanističkih znanosti, iz područja filologije. Doktorirao je tezom Intermedijalnost suvremenog hrvatskoga pjesništva 1998. na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Na Filozofskom fakultetu u Osijeku radi od 5. srpnja 1992, redoviti je profesor u trajnom zvanju od 2014. voditelj je dislociranoga studija hrvatskog jezika i književnosti u Vinkovcima od 2003. do 2008., voditeljem je odsjeka za hrvatski jezik i književnost 2008, prodekan za međunarodnu i znanstvenu djelatnost 2009, a od 2012. do 2022. je voditeljem katedre za hrvatsku književnost. Radio, od 1981. do 1992, u osnovnim školama Vinkovaca, gimnazijama u Vinkovcima i Osijeku te Tekstilnom školskom centru u Osijeku, a od 1990. do 1992. upraviteljem je SKUC Osijek gdje od 1982. u naslovnom zvanju razvija široku postmoderno kulturnu scenu Osijeka i regije te sveukupnoga prostora bivše države. Urednikom je prvoga osječkog studentskog književnog časopisa Rijek (1980.-1981.), urednik tribine Centra mladih (kasnije SKUC) SC Osijek (1982, a od 1984. imenovane Tribina Quorum do 1997), urednik fanzinskog projekta Noise Slawonische Kunst i sa sedamnaest radova - komplementarnoga dokumentacijskog znanstvenog projekta Sveučilišta u Osijeku: Dokumenti, 27. lipnja, raskrižje na Klajnovoj (1991–1992); urednik eseja i studija u časopisu Quorum od 1985. do 1990. i Književnoj reviji od 1990. do 2000. U Matici hrvatskoj, ogranak Osijek, je urednik projektne biblioteke Neotradicija gdje urednički potpisuje petnaest naslova, a u Slavonici – biblioteci u 100 knjiga prinosa Slavonije hrvatskoj književnosti i povijesti uređuje i studijama potpisuje 9 naslova, jedan u Croatici, 3 u Brodskim piscima, gdje je i članom uredništva niza od 29 knjiga, a u knjižnici Pannonius uređuje 4 knjige kao i u knjižnici Matošev milenij. U knjižnici Stoljeća hrvatske književnosti potpisuje prirediteljstvo dvaju svezaka: Vlado Gotovac i Boro Pavlović. MG24 (L)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Scientology: The Fundamentals of Thought L. Ron Hubbard Od autora br. 1 bestselera Njujork Tajmsa Dijanetika, sa preko 22 miliona prodatih primeraka Šta je `smisao života?` Mnogi od nas provedu većinu svog života tražeći odgovor na ovo staro pitanje. Pa, šta ako ste sve vreme imali odgovore i sve što vam je ikada bilo potrebno su alati da im pristupite? U ovoj revolucionarnoj knjizi, Sajentologija: Osnovi mišljenja, krenućete na izuzetno putovanje, savladavajući alate života dok otkrivate najvažnije otkriće koje ćete ikada napraviti — znanje o vama. Naučite i odmah primenite fundamentalne procese i principe koji definišu primarnu arhitekturu načina na koji život funkcioniše. Postignite potpuno razumevanje uma, duha i života. Prepoznajte šta motiviše vaše postupke i postupke drugih i deblokirajte barijere izvanrednog potencijala koji ste zaključali unutra. Život je igra — i jednostavno, ovde su pravila. Možete biti srećniji, sposobniji i igrati bolju igru, koristeći sve što život može da ponudi. Evo odgovora koje ste tražili. „Podaci ovde su upotrebljivi i upotrebljivi za svakodnevni život. Volim da postanem pametniji i kompetentniji i da bolje razumem život. Već sam primenio mnoge od ovih osnova i definitivno su mi pomogli da budem uspešan u životu. Osim što sam sebi pomogao , u mogućnosti sam da pomognem svojim saradnicima, porodici itd. Toplo preporučujem ovu knjigu drugima.” (J.R.) Lafaiette Ronald Hubbard (Eng. Lafaiette Ronald Hubbard; 13. mart 1911, Tilden, Nebraska, SAD - 24. januar 1986, Kalifornija, SAD) - američki pisac [8] fikcija [9], tvorac novog religijsko-mističnog pokreta [10] Scientologija i srodni pseudoznanstveni kompleks [11] [12] [13] ideje i prakse (eng.) Russ., Pod nazivom Dianetics [14] i Scientologi [15]; osnovao je crkvu nauke (glavnu organizaciju pokreta) 1954. [8] Autor je (oko 600) naučnofantastičnih, avanturističkih, filozofskih, religijskih i psiholoških radova; rad i aktivnosti koje izazivaju kontroverzne procjene - od optužbi za šarlatanstvo do hvale od pristaša zasnovanih na idejama organizacije Hubbard Ispod je službena biografija Hubbarda. Istraživači nezavisni od scijentologije, među njima i novinari autoritativnih publikacija, bivši scijentolozi i Hubbardovi rođaci, smatraju da su ovdje prikazani podaci djelomično nepouzdani, djelomično netočni [18] [19] [20]. Do 1930 1911: Rođen 13. marta u Sjedinjenim Državama u Tildenu, Nebraska, u porodici pomorskog oficira Harrija Rossa Hubbarda. Hubbardova majka je Ledor Mai. Djetinjstvo je proveo u divljem zapadu Montane, gdje se nalazio ranč obitelji Hubbard. U septembru 1911. godine, Hubbard se sa ocem i majkom preselio u Durant, Oklahoma [21] [ne-autoritativni izvor?] [22] [neautoritativni izvor?]. 1913–1917: Hubbard i njegova porodica preselili su se u Kalispell, Montana. Tamo je upoznao Indijance Blackfoot nakon što je vidio njihov ritualni ples. Kasnije se sa porodicom preselio u Helenu, glavni grad Montane. Tamo je upoznao šamana Crnog nogu Old Tom. Između njih je počelo prijateljstvo, kao rezultat toga, Habard je bio počastvovan što je postao krvni brat Crno-belih. Od starog Toma, Hubbard je naučio mitologiju indijskog plemena. Tokom ovog perioda, Hubbard je proveo leto na porodičnom ranču, a zimu u troetažnoj ciglenoj kući u Heleni. U slobodno vrijeme mali Hubbard je vozio poludruge konje, a ponekad je subotom oprao zlatni pijesak iz obližnjih klanaca [21] [neautoritativan izvor?]. 1918-1921: Putuje automobilom sa dedom od Helene do Portlanda, Oregon. Po povratku u Helen, sam Hubbard odlazi svom ocu u Tacoma, Vashington. Kasnije su se on i njegovi roditelji preselili u San Dijego, a godinu dana kasnije - u Auckland [24] [neautoritativni izvor?]. 1922–1923: Hubbard se seli u Puget Sound, Vashington. U aprilu 1923. godine postao je član ruske organizacije Boi Scouts of America. Mladi Hubbard je 8. maja dobio titulu izviđača klase II, 5. jula je bio I. klasa. U oktobru je Ronov otac, oficir američke mornarice, primio naredbu da se prebaci u Vashington. 1. novembra, Hubbard i njegova porodica krenuli su brodom Ulisses S. Grant iz San Francisca u Nev Iork preko Panamskog kanala. Iz Njujorka se šalju u Vashington. Putem je Hubbard upoznao kapetana 3. ranga Džozefa Thompsona, oficira u medicinskom korpusu mornarice Sjedinjenih Država, koji je otputovao u Beč (Austrija) da prouči psihoanalizu od Sigmunda Frojda. Thompson je učio dvanaestogodišnjeg prijatelja o tome šta on sam zna o ljudskom umu [25] [neautoritativnom izvoru?] [26] [neautoritativnom izvoru?] Iako je L. Ron Hubbard kasnije odbacio Freudovo učenje kao neučinkovito i ne baš korisno, ipak napravio je jedan veoma važan zaključak: „Možeš nešto učiniti s umom“ [27] [neautoritativan izvor?]. 1924-1925: 25. mart je postao najmlađi `izviđač` u Sjedinjenim Državama [28] [neautoritativan izvor?]. 1927-1929: Otišao je na put u zemlje Istoka. On je posetio Kinu, tibetanske manastire, Indiju, Japan, Pacifička ostrva, dok je pronalazio i prikupljao neophodne činjenice da bi shvatio suštinu ljudskog postojanja [29] [ne-autoritativni izvor?] [30] [ne-autoritativni izvor?]. Počnite pisati 30-ti i 40-ti: Ovaj period se naziva “zlatno doba naučne fantastike”, u kojem radovi L. Ron Hubbard-a zauzimaju istaknuto mjesto. Počeo je profesionalnu karijeru pisanja kako bi imao izvor finansiranja za svoja istraživanja i studije. U tom periodu bio je popularan autor u mnogim književnim žanrovima: avantura, fantazija, fantazija, lirska, detektivska, zapadnjačka, a napisao je i nekoliko scenarija za holivudski filmski studio „Columbia Pictures“. 1930-1932: Studirao je na Univerzitetu Džordž Vašington (Vašington), gde je studirao inženjerstvo, matematiku i nuklearnu fiziku. Ovde je izveo svoj prvi eksperiment kako bi proučio kako se čuva ljudsko pamćenje i kakva je priroda estetike [34] [ne-autoritativni izvor?]. Obuka nije završena. 1932-1933: Učestvovao u filmskim i mineraloškim ekspedicijama na ostrva Kariba, dok je proučavao kulturu i verovanja lokalnih naroda [35] [neautoritativni izvor?]. 1935: Izabran za predsednika Kancelarije američkih saveza pisaca u Njujorku [36] [neautoritativni izvor?]. 1940: Izabrani član prestižnog Travel Cluba. Provela je pomorsku ekspediciju na Aljasku, provodeći eksperimente za pronalaženje radio-smera i pomažući u pripremi detaljnih obalnih karata [37] [ne-autoritativni izvor?]. Drugi svetski rat 1941: Dobio je „Kapetansku licencu svih vrsta brodova, u svim okeanima“ [38] [neautoritativni izvor?]. 1941-1945: Služio je u američkoj mornarici i komandovao antipodmorničkim brodovima na Atlantskom i Pacifičkom okeanu [38] [ne-autoritativni izvor?]. Zapravo, on je komandovao malim brodom i pokrenuo potragu za japanskom podmornicom, koja iz nekog razloga nikoga nije pronašla. Nakon ove lažne potjere, naređeno mu je da se vrati u bazu američke mornarice u Meksiku....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Martin Buber (hebr. מרטין בובר; Beč, 8. februar 1878 — Jerusalim, 13. jun 1965) je bio jevrejski religiozni filozof i teolog.[1][2][3] Rođen je u Beču gde je doktorirao 1900. godine, i odigrao značajnu ulogu u Cionističkom pokretu kome se pridružio 1898. godine. Posvetio se izučavanju religije. U kasidizmu je video način aktivnog misticizma i posvećivanja u svakodnevnom životu. Bio je urednik periodičnog jevrejskog časopisa za nemačko govorno područje. Godine 1923. postao je profesor na Univerzitetu u Frankfurtu gde je predavao jevrejsku teologiju i etiku. Dolaskom Hitlera na vlast odlazi u Jerusalim gde nastavlja profesorski rad. Njegovi najznačajniji radovi su: Die Legende des Baalschem (1908); Vom Geist des Judentums (1916); Die Schrift (1925); Konigtum Gottes (1932). Najveći uticaj ostavilo je njegovo kratko delo “Ich und Du”, i to ne samo na široku čitalačku publiku, već i na nemačke protestantske teologe i novije engleske mislioce. Deset puta je bio nominovan za Nobelovu nagradu za književnost, a sedam puta za Nobelovu nagradu za mir.[4] Biografija Martin (hebrejsko ime: מָרְדֳּכַי, Mordechai) Buber je rođen u Beču u pravoslavnoj jevrejskoj porodici. Buber je bio direktni potomak rabina iz 16. veka Mejra Kacenelenbogena, poznatog kao Maharam (מהר`ם), hebrejski akronim za „Naš učitelj, rabin, rabin Mejr“, iz Padove. Karl Marks je još jedan značajan rođak.[5] Posle razvoda roditelja kada je imao tri godine, odgajao ga je deda u Lavovu.[5] Njegov deda, Solomon Buber, bio je proučavalac midraša i rabinske književnosti. Kod kuće je Buber govorio jidiš i nemački jezik. Godine 1892, Buber se vratio u očevu kuću u Lembergu, današnjem Lavovu, u Ukrajini. Uprkos Buberovoj navodnoj povezanosti sa Davidovom lozom kao potomkom Kacenelenbogena, lična religiozna kriza ga je navela da raskine sa jevrejskim verskim običajima. Počeo je da čita Imanuela Kanta, Sorena Kjerkegora i Fridriha Ničea.[6] Poslednja dva su ga posebno inspirisala da nastavi studije filozofije. Godine 1896, Buber odlazi na studije u Beč (filozofija, istorija umetnosti, germanistika, filologija). Godine 1898, pridružio se cionističkom pokretu, učestvujući na kongresima i organizacionom radu. Godine 1899, dok je studirao u Cirihu, Buber je upoznao svoju buduću suprugu Paulu Vinkler, „briljantnu katoličku spisateljicu iz bavarske seljačke porodice“[7] koja je 1901. napustila katoličku crkvu i 1907. prešla u judaizam.[8] Buber je u početku podržavao i slavio Veliki rat kao „svetsku istorijsku misiju“ Nemačke zajedno sa jevrejskim intelektualcima da civilizuju Bliski istok..[9] Neki istraživači veruju da je, dok je bio u Beču tokom i posle Prvog svetskog rata, bio pod uticajem spisa Jakoba L. Morena, posebno upotrebe termina „susret“.[10][11] Buber je bio vegetarijanac.[12] Glavne teme Buberov evokativan, ponekad poetski stil pisanja obeležio je glavne teme u njegovom delu: prepričavanje hasidskih i kineskih priča, biblijski komentari i metafizički dijalog. Kulturni cionista, Buber je bio aktivan u jevrejskim i obrazovnim zajednicama Nemačke i Izraela.[13] Takođe je bio uporni pristalica dvonacionalnog rešenja u Palestini, a nakon uspostavljanja jevrejske države Izrael, regionalne federacije Izraela i arapskih država. Njegov uticaj se proteže širom humanističkih nauka, posebno u oblastima socijalne psihologije, socijalne filozofije i religioznog egzistencijalizma.[14] Buberov stav prema cionizmu bio je vezan za njegovu želju da promoviše viziju „hebrejskog humanizma“.[15] Prema Lorensu J. Silberštajnu, terminologija „hebrejskog humanizma“ je skovana da „razlikuje [Buberov] oblik nacionalizma od onog zvaničnog cionističkog pokreta“ i da ukaže na to kako je „izraelski problem bio samo poseban oblik univerzalnog ljudskog problema. Prema tome, zadatak Izraela kao posebne nacije bio je neumitno povezan sa zadatkom čovečanstva uopšte“.[16] Cionistički pogledi Pristupajući cionizmu sa svoje lične tačke gledišta, Buber se nije složio sa Teodorom Herclom o političkom i kulturnom pravcu cionizma. Hercl nije zamišljao cionizam kao pokret sa verskim ciljevima. Nasuprot tome, Buber je verovao da je potencijal cionizma za društveno i duhovno bogaćenje. Na primer, Buber je tvrdio da će nakon formiranja izraelske države biti potrebne reforme judaizma: „Potreban nam je neko ko bi učinio za judaizam ono što je papa Jovan XXIII učinio za katoličku crkvu“.[17] Hercl i Buber bi nastavili, uz međusobno poštovanje i neslaganje, da rade na svojim ciljevima do kraja života. Godine 1902. Buber je postao urednik nedeljnika Die Welt, centralnog organa cionističkog pokreta. Međutim, godinu dana kasnije uključio se u jevrejski hasidski pokret. Buber se divio kako su hasidske zajednice aktuelizovale svoju religiju u svakodnevnom životu i kulturi. Za razliku od užurbanih cionističkih organizacija, koje su uvek razmišljale o političkim problemima, hasidimi su bili fokusirani na vrednosti za koje se Buber dugo zalagao da ih cionizam usvoji. Godine 1904. povukao se iz većeg dela svog cionističkog organizacionog rada i posvetio se proučavanju i pisanju. Te godine je objavio svoju tezu Beiträge zur Geschichte des Individuationsproblems o Jakobu Bemeu i Nikolasu Kuzanu.[18] Početkom 1920-ih, Martin Buber je počeo da se zalaže za dvonacionalnu jevrejsko-arapsku državu, navodeći da jevrejski narod treba da proglasi „svoju želju da živi u miru i bratstvu sa arapskim narodom, i da razvije zajedničku domovinu u republiku u kojoj oba naroda imaće mogućnost slobodnog razvoja“.[19] Buber je odbacio ideju cionizma kao samo još jednog nacionalnog pokreta, i umesto toga je želeo da vidi stvaranje društva za uzor; društva koje, kako je rekao, neće biti okarakterisano jevrejskom dominacijom nad Arapima. Bilo je neophodno da cionistički pokret postigne konsenzus sa Arapima čak i po cenu da Jevreji ostanu manjina u zemlji. Godine 1925. učestvovao je u stvaranju organizacije Brit Šalom (Zavet mira), koja se zalagala za stvaranje dvonacionalne države, i do kraja života se nadao i verovao da će Jevreji i Arapi jednog dana živeti u mir u zajedničkom narodu. Godine 1942, saosnivao je stranku Ihud, koja se zalagala za binacionalistički program. Ipak, bio je povezan višedecenijskim prijateljstvom sa cionistima i filozofima kao što su Hajm Vajcman, Maks Brod, Hugo Bergman i Feliks Veltš, koji su mu bili bliski prijatelji od njegovog evropskog perioda u Pragu, Berlinu i Beču do Jerusalima 1940-ih do 1960-ih. Nakon uspostavljanja Izraela 1948. godine, Buber se zalagao za učešće Izraela u federaciji „bliskoistočnih“ država šire od Palestine.

Knjiga je odlično očuvana. ,,Bonton ili etikecija predstavljaju kôd ponašanja kojim se, po ustaljenim normama određenog društva naglašavaju pravila lepog ponašanja i ophođenja. Termin etikecija nastao je tako što je Kralj Francuske Luj XIV (Kralj Sunce), bio vrlo nezadovoljan ponašanjem ljudi s dvora na kraljevskim prijemima. Pošto nije želeo da sa svakim ponaosob razgovara i objašnjava svoje nezadovoljstvo, naredio je da se izrade specijalne karte s ispisanim pravilima ponašanja. Karte (u smislu u kakvom se ovde pominju) na francuskom su etiquette, odakle i potiče naziv „etikecija“. Danas se maniri i lepo ponašanje uglavnom shvataju kao šablon za tipsko ponašanje i ignorišu kao relikt prošlosti. Međutim, etikecija je jedan od važnijih instrumenata umeća opštenja – biti svoj i ujedno umeti izgraditi mostove i održavati ono što nas spaja s drugim ljudima. Pritom, treba imati meru, jer naročita, prenaglašena učtivost dovodi do neučtivosti. Takvo ponašanje šalje nejasnu poruku. Ipak, pravila lepog ponašanja ne mogu da zastare jer učtivost ne zastareva. Neka pravila mogu biti izmenjena ili postati stvar prošlosti. Na primer, danas nam nisu potrebna pravila nošenja cilindra i štapa, kao ni pravila reveransa (poklona) ali su nam važna pravila rukovanja i pozdravljanja, pravila lepog ponašanja na javnim mestima, a tu su i neka novija kao pravila digitalne komunikacije… Sva ta i mnoga druga pravila ne propisuje nijedan zakon, već se ona zasnivaju na dobroj volji pojedinca: na poštovanju i dobronamernosti, na eleganciji (finoći) u postupcima, na odmerenosti, taktičnosti. Na svemu što nije ispoljavanje slabosti, već pokazivanje otvorenosti prema drugima. Sadržaj knjige S poštovanjem: etikecija i maniri obuhvata različite situacije i adekvatne savete koji doprinose da naša dela budu prijatna nama samima, a i drugima u našem okruženju; savete kako da izbegnemo neprijatne situacije, kako da prijatnije međusobno komuniciramo. Početak knjige posvećen je osnovnim stvarima – onome što odaje prvi utisak o nama, o načinu na koji ćemo ući u društvo i odnositi se prema ljudima iz našeg okruženja, kako ćemo preći preko grubosti i, na kraju poglavlja, kako ćemo se odnositi prema osobama s invaliditetom. Zatim se prelazi na poglavlje u kome su izložene najosnovnije situacije na javnim mestima. I to one u kojima se možemo zateći odmah čim zakoračimo izvan našeg stana ili kuće: gradski saobraćaj, javne ustanove, restoran, mesta za sport i rekreaciju, pozorište, muzej, bioskop, a završava se „odeljkom za pušače“. Kako izađemo u javnost, u društvo, počinjemo da komuniciramo s drugima. Poglavlje „Umetnost komuniciranja“ daje savete o svemu što treba imati u vidu dok razgovaramo licem u lice, pišemo pisma i poruke rukom ili digitalne, vodimo telefonske razgovore (preko stabilnog, mobilnog telefona, konferencijske pozive), bonton za socijalne mreže. IV poglavlje – vezano je za putovanja – umeće putovanja, zatim kako se ponašamo kada putujemo kolima, vozom, autobusom, avionom, brodom, kakvi su saveti za boravak u hotelu i tokom boravka na obali mora, reke, jezera. V poglavlje prikazuje sve detalje trpeze – svakodnevno i svečano aranžiranje stola, vladanje za stolom, posluživanje, prilike i neprilike, o razgovoru koji prati jelo. Zatim se prelazi na forme društvenih okupljanja - vrste prijema, zabava ili okupljanja koje možemo prirediti, kako pozivamo i kako odgovaramo na poziv, kako se i u kojim prilikama ponaša domaćin a kako gost. Pretposlednje poglavlje je vezano za davanje i primanje poklona – priroda poklona, šta i kako pokloniti, da li je u redu odbiti poklon i kako se poneti kada se zateknete u nezgodnoj situaciji sa poklonom. U poslednjem, VIII poglavlju su separati na četiri teme – bonton za decu, saveti za davanje napojnice, vodič za jelo i piće, detaljan prikaz dva najsvečanija večernja koda oblačenja. Iako je knjiga komponovana po ovom redosledu, praktično kao udžbenik, nije obavezno da se tako i čita. Svako iz sadržaja može da odabere temu koja ga zanima.``

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Ernesto Gevara (šp. Ernesto Guevara; Rosario, 14. jun 1928 — La Igera, 9. oktobar 1967), poznatiji kao Če Gevara (šp. Che Guevara) ili samo Če (šp. Che), bio je argentinski marksistički revolucionar, političar, lekar, pisac, gerilski vođa, diplomata i vojni teoretičar. Kao jedan od ključnih činilaca Kubanske revolucije, njegov lik je postao sveprisutni kontrakulturni simbol pobune i globalna oznaka u popularnoj kulturi.[1] Gevara je predstavljao jednu od ključnih ličnosti u revoluciji Fidela Kastra na Kubi (1956—1959), kao član pokreta „26. jul”. Nakon pobede revolucije, nekoliko godina je bio aktivan u promociji revolucije društva, putujući po svetu kao diplomata Kube, a zatim se lično angažovao u pokretima za oslobođenje od diktatorskih režima putem gerilske borbe, najpre u Kongu, za vreme vladavine Moiza Čombea, a potom u Boliviji. U Boliviji, spregom Američke obaveštajne agencije i bolivijske vojske, Gevara je najpre uhvaćen, a odmah sutradan ubijen. Njegov lik, kao borca za oslobođenje i žrtve imperijalizma, i danas, nekoliko decenija posle njegove smrti, predstavlja jedan od glavnih simbola i ikona društvene i političke revolucije širom sveta.[2][3] Kao strog vojskovođa, i potpuno posvećen svom revolucionarnom cilju sa ogromnim moralnim autoritetom nad svojim trupama,[4] on je ostao kontroverzna ličnost od velike istorijske važnosti. Časopis „Tajm” proglasio je Gevaru jednim od 20 najvećih svetskih ikona i heroja u okviru 100 najuticajnijih ljudi sveta 20. veka,[5] a čuvenu fotografiju Gevare (desno), koju je načinio Alberto „Korda” Dijaz, Akademija umetnosti u Merilendu proglasila je „najpoznatijom fotografijom na svetu i simbolom 20. veka”.[6] Mladost Ernesto Gevara de la Serna je rođen u dobrostojećoj argentinskoj porodici. Njegov otac, Ernesto Rafael Gevara Linč, potiče iz porodice špansko-irskog porekla,[7] bio je arhitekta po struci,[7] i pripadao je argentinskoj oligarhiji. Njegova majka, Selija de la Serna, bila je španskog porekla.[7] Gevare su poreklom iz istoimenog mesta u pokrajini Alava u Baskiji.[8] Ernesto je bio najstariji od petoro dece. Dve godine posle rođenja ustanovljeno je da Ernesto boluje od astme; lečenje nije pomoglo, te su roditelji odlučili da se iz vlažnog Buenos Ajresa presele u Kordobu, u varoš Alta Grasija, u unutrašnjosti zemlje. Iako je patio od napada astme, koji su kasnije čak i drastično uticali na njegov život, Ernesto se istakao kao sportista, često plivajući, igrajući fudbal, golf i ragbi.[9] Njegov drug Alberto Granado opisivao je kasnije kako je Ernesto imao čudnu tendenciju da šokira ljude: „... imao je nekoliko nadimaka. Zvali su ga »El Loko« (šp. El Loco, „Ludi”) Gevara... Hvalio se kako se retko kupa, na primer. Zvali su ga i »Čančo« (šp. Chancho, „svinja”). Znao je i da kaže: »Ima 6 meseci kako nisam oprao ovu ragbi-majicu«...”.[10] U Kordobi je završio gimnaziju, a kad mu je bilo 19 godina, porodica se ponovo vratila u Buenos Ajres da bi Ernesto upisao medicinski fakultet, 1948. godine. Za vreme studija pozvan je na regrutaciju i nalaz vojne komisije je bio da je mladić „delikatnog zdravlja, sa hroničnom astmom, nesposoban za vojnu službu” Dana 23. oktobra 1951, još uvek ne završivši fakultet, Ernesto je iz Buenos Ajresa otputovao u Kordobu, odakle je sa starim drugom Albertom Granadom krenuo na putovanje ka severu. Krenuli su svojim starim motociklom, marke „Norton 500”, kojem su dali nadimak „La Poderosa” (na španskom: „Moćna”).[11] Putovali su preko Argentine do Čilea, a odatle pacifičkom obalom kada se „La Poderosa” pokvarila i prestala sa radom. Ostavivši motocikl u Čileu, nastavili su put ka severu, koristeći autobus, auto-stop, morske puteve ili idući peške. Prešli su Čile, došli u Peru, gde su posetili Maču Pikču, radili u rudniku, prali posuđe, istovarali robu sa brodova i radili druge fizičke poslove. 1. maja su stigli u Limu, gde su upoznali doktora Uga Peskea, peruanskog naučnika i direktora nacionalnog programa za lepru, te zaljubljenika u marksizam. Razgovori sa Peskeom, kako je Gevara kasnije sam govorio, bili su veoma važni za promenu njegovog stava prema životu i društvu.[13] Iz Perua su prešli u Kolumbiju, a zatim u Venecuelu, u Karakas. Tu je Granado, koji je imao ranija iskustva sa tropskim bolestima, ostao da radi, a Ernesto je nastavio ka severu. Jedan od njegovih poznanika ga je avionom prebacio u SAD, u Majami.[11] gde je ostao oko mesec dana, radeći kao kelner i perač posuđa u baru. Nakon mesec dana vratio se avionom u Buenos Ajres. Za sve ovo vreme, Ernesto je pisao svoj dnevnik putovanja, tzv. „Dnevnik motocikliste” (šp. Diarios de motocicleta), koji je godinama kasnije postao dobro prodavan širom sveta u izdanju Njujork tajmsa,[14] 2004. godine se pretočio i na filmsko platno, pod imenom „Dnevnik motocikliste”. Gevara je docnije govorio kako je kroz putovanja kroz Latinsku Ameriku doživeo „bliski susret sa siromaštvom, glađu i bolestima”, skupa sa „nemogućnošću lečenja deteta zbog nedostatka novca” i „zatupljivanjem od stalne gladi i kažnjavanja”, koje vodi ka tome da otac „prihvati gubitak sina kao nevažnu nezgodu”. Gevara je kasnije takođe navodio da ga je upravo ovo iskustvo navelo na zaključak da, ako želi da pomogne ovim ljudima, mora napustiti carstvo medicine i razmisliti o političkoj areni oružane borbe.[15] Gvatemala Vratio se u Buenos Ajres 31. avgusta, a studije završio 11. aprila 1953. godine. Od 30 predmeta koje je polagao, 18 ocena su glasile „dovoljan”, 8 „dobar”, a samo 4 „odličan”.[16] Završivši fakultet, Ernesto je roditeljima objavio da ponovo kreće na put — na „severnu turneju” koja će obuhvatiti skoro sve zemlje Latinske Amerike na obali Tihog okeana, severno od Argentine: Boliviju, Peru, Ekvador, Kolumbiju i Srednju Ameriku.[16] Na put je krenuo 7. jula 1953, sa svojim drugom Karlosom Galikom Fererom. Stigavši u Boliviju, u La Paz, on je uskoro upoznao Alberta Rohoa, po profesiji advokata, a po političkim stavovima levičara koji je iz Argentine pobegao zbog političkog progona. Tamo je Roho bio uhapšen pod optužbom za terorizam, ali je uspeo da pobegne iz zatvora, domogne se ambasade Gvatemale i pobegne u Čile, a zatim u La Paz (gde je i upoznao Gevaru). Odatle je planirao da ide u Gvatemalu, gde je na vlasti bio Hakobo Arbenz, tada jedini demokratski izabran predsednik u Srednjoj Americi.[16] U literaturi se spominje da je možda upravo Roho u ovom periodu „izoštrio” Gevarine „revolucionarne nagone”, i da ga je on podstakao da otputuju na svoje sledeće odredište — Gvatemalu — gde su se, po Rohovim rečima, dešavale „nove i interesantne stvari”.[16] Iako isprva planirajući da iz La Paza dođe do Venecuele, u Karakas, Gevara se predomislio i skupa sa Rohom otputovao preko Paname u Gvatemalu. Njegov drug Galika odlučio je da ostane u Limi, glavnom gradu Perua. Gevara je stigao u Gvatemalu 7. jula 1953, gde je Hakobo Arbens tek osnovao demokratski izabranu vladu čiji je cilj bio sprovođenje širokih društvenih i agrarnih reformi koje su, između ostalog, obuhvatale i ukidanje latifundijskog sistema. Agrarna reforma u Gvatemali najviše je pogađala američku korporaciju „United Fruit Company”, pošto u to vreme u Gvatemali nije bilo drugih latifundija osim „Fruterinih”, kako su zvali ovu kompaniju u Gvatemali.[17] Kada je 15. maja 1954. iz čehoslovačke fabrike „Škoda” u Gvatemalu, u Puerto Barios stigla pošiljka oružja,[18] SAD su agrarnu reformu proglasile konačnim dokazom gvatemalske povezanosti sa SSSR, te su pokrenule ustanak sa konačnim ciljem skidanja Arbensa sa vlasti.[18] Vašington je najavio prekide diplomatskih odnosa sa Gvatemalom, a odmah potom su to učinile i susedne zemlje. Sledio je niz vojnih intervencija, najpre iz susedne Nikaragve i Hondurasa, a posle samo iz Hondurasa.[17] Na čelo unutrašnje pobune postavljen je gvatemalski oficir Kastiljo Armas.[17] Ernesto se prijavio u vojne odrede za borbu koje je organizovala komunistička omladina podržavajući Arbensa, ali zbog slabih vojnih aktivnosti sa još slabijim uspesima, on se uskoro vratio svom lekarskom pozivu. U decembru 1953. godine,[19] Ernesto je u Gvatemali upoznao Hildu Gadeu, ekonomistkinju iz Perua, koja je imala političke kontakte kao članica levo orijentisane Američke narodne revolucionarne alijanse. Ona ga je upoznala sa nekolicinom visokih zvaničnika Arbensove vlade, kao i sa nekolicinom Kubanaca koji su bili povezani sa Fidelom Kastrom i njegovim revolucionarnim pokretom „26. jul”, koji je dobio ime po datumu kada je Kastro 1953. godine poveo napad na vojnu kasarnu „Monkada”, sa konačnim ciljem da obori diktatorsku vlast Fulgensija Batiste na Kubi. Među tim Kubancima je bio i Niko Lopez, jedan od Kastrovih narednika. Nakon skidanja Arbensa sa vlasti, Gevara se opet prijavio da se bori na strani Arbensa, ali cela akcija je opet bila neuspešna, i Arbens je pobegao, potraživši utočište u ambasadi Meksika.[a] Novi režim je brzo proterao sve levičarski-orijentisane intelektualce.[17] Ernestova poznanica Hilda Gadea je prvo zatvorena, a kad je puštena, morala je pod hitno da napusti zemlju. Ernesto se spasio u ambasadi Argentine, gde je ostao dok nije dobio pasoš pomoću kojeg je na bezbedan način mogao dopreti do Meksika. S ovog putovanja, Gevara je jednom prilikom pisao svojoj tetki Beatris: „Na slici našeg voljenog druga Staljina zakleo sam se da neću predahnuti pre nego ta kapitalistička hobotnica bude uništena”.[20] Kuba Mapa Čeovog putovanja od 1953. do 1956, uključujući put u Gvatemalu i Meksiko, a na kraju putovanje brodom na Kubu, sa Kastrom i njegovim revolucionarima. Početkom 1955. godine radio je kao lekar u bolnici u Meksiku. Tu je u junu iste godine upoznao Raula Kastra, koji će ga kasnije upoznati sa Fidelom Kastrom. Tokom prve noći u kojoj je upoznao Kastra, Gevara je potvrdio da je upravo ova kubanska revolucionarna borba ta koju je tražio, i potpisao učlanjenje u pokret „26. jul”.[21] U ovom periodu, Gevara je dobio i svoj čuveni nadimak „Če”.[b] Dana 24. juna 1956. uhapsila ga je meksička policija, zajedno sa njegovim kubanskim prijateljima (među kojima je bio i Fidel Kastro), a 3. jula novinska agencija UPI je objavila: „Argentinski doktor Gevara biće deportovan u domovinu zbog pretpostavke da je učestvovao u neuspeloj zaveri protiv kubanske vlade Fulgensija Batiste”. Bivši meksički predsednik Lazaro Kardenas se, međutim, umešao u rad policije da bi odbranio kubanske revolucionare, pa su krajem jula Če Gevara i braća Kastro pušteni na slobodu. Tokom 1955. godine, 18. avgusta, Hilda Gadea i Ernesto Gevara su se venčali;[19] 15. februara 1956. Hilda mu je rodila kćerku, kojoj su dali ime Hildita Beatris Gevara Gadea. Ovaj brak će potrajati 5 godina, sve do kraja Kubanske revolucije. Na slobodi su u tajnosti nastavili sa svojim revolucionarnim aktivnostima. Iako je prvobitno planirao da u borbi učestvuje samo kao lekar, Gevara je učestvovao u vojnim vežbama, koje su služile kao priprema planiranom odlasku na Kubu i revoluciju, i njihov vojni instruktor Alberto Bajo na kraju ga je pohvalio kao „najboljeg gerilca”.[22] Dana 25. novembra 1956. su krenuli na Kubu, na iznajmljenom brodu „Grenma” (engl. Granma, „baba”). Brod je bio namenjen za najviše 25 ljudi, a njih je bilo ukupno 82. Nakon izuzetno nemirnog vremena, u teškom stanju su stigli na istočnu obalu Kube kod mesta Los Kajuelos (šp. Los Cayuelos). Umesto planiranog 30. novembra, stigli su tek 2. decembra. Krećući se kroz polja šećerne trske, oteklih nogu i bez ikakve hrane ili opreme osim svojih pušaka i nekoliko šaržera municije,[23] 5. decembra su ih, kod mesta Alegrija de Pio, iznenadile Batistine snage, napadajući ih i sa kopna i iz vazduha. Gevara je kasnije saznao da je zapravo njihov unajmljeni vodič bio taj koji ih je izdao i doveo vladine snage do mesta gde su bili.[23] Nespremni i iscrpljeni, od 82 njih, koliko ih je krenulo na put, samo 16[24] ili 22[25] njih je preživelo, te su u dve grupe krenuli ka obroncima Sijere Maestre, gde su se docnije ponovo sastali. Če Gevara je ovom prilikom ranjen u vrat,[23] ali je skupa sa drugim preživelim gerilcima, što ranjenim što nepovređenim, uspeo da se izvuče, da bi 21. decembra zajedno stigli na plantažu kafe, gde ih je Fidel već čekao nekoliko dana. U šumama Sijere Maestre oni su nastavili sa vojnim vežbama, prikupljajući dobrovoljce i nabavljajući opremu. Gevara je bio zadužen za proizvodnju bombi, pravio male improvizovane rerne za pečenje hleba, obučavao nove članove taktici i organizovao kurseve gde su nepismeni članovi pokreta učili da čitaju i pišu. Još uvek ih je bilo malo, tako da ih je do marta 1957. bilo tek oko 80. Do 24. februara 1957. javnost nije znala ni da li su Kastro i njegove trupe, skupa sa Gevarom, uopšte živi. Tog dana su, međutim, ekipe američkog „Njujork tajmsa”, na čelu sa Herbertom Metjuzom (engl. Herbert Matthews), došle direktno u njegovo sklonište na Sijeri Maestri da bi ga intervjuisali i raspitali se o njihovim gerilskim aktivnostima.[26] U „Njujork tajmsu” reportaža o Kastrovim trupama je bila više nego pohvalna, i obuhvatala opširan opis njihovih vojnih aktivnosti, života u šumama, daljim planovima i ideologiji. Sam Kastro je prikazan kao romantični i dopadljivi revolucionar. Uz svoje osnovno poznavanje engleskog jezika i ličnu harizmu, on je iskoristio ovu priliku da se obrati direktno američkoj naciji i iskaže svoje ciljeve. Gevara tada nije bio tu, ali je kasnije počeo sve više da shvata važnost medijske propagande u političkoj borbi. Če Gevara i Fidel Kastro pri trijumfalnom ulasku u Havanu Kada su pisali proglas omladini grada Santijago de Kuba, Kastro je rekao Če Gevari da pored svog potpisa upiše „el comandante”.[v] Postao je strog vođa, koji je dezertere kažnjavao kao izdajnike, a za njima je slao odrede za pogubljivanje. Tako je postao poznat kao brutalan i nemilosrdan vođa.[27] Sam Kastro ga je opisivao kao inteligentnog, hrabrog i vođom za primer, koji je imao „veliki moralni autoritet nad svojim trupama”.[4] Gevara je bio odgovoran za otvaranje ilegalne revolucionarne radio-stanice „Radio Rebelde” (šp. Radio Rebelde, „pobunjenički radio”) u februaru 1958. godine, preko koje je pokret „26. jul” emitovao svoje novosti i poruke otpora usmerene narodu Kube. Još u Gvatemali, nekoliko godina ranije, Gevara je iz prve ruke bio svedok uspehu radija kao sredstva propagande, kada je CIA vodila organizovano svrgavanje Arbensa. Na taj način gerilci su se mogli direktno obratiti građanstvu, i koristili su ga da bi pozivali narod na otpor, štrajkove i rušenje vlade. U julu 1958. godine, Če je odigrao ključnu ulogu u bici kod Las Mersedesa, koristeći svoje trupe da zaustavi grupu od oko 1500 ljudi, koje je Batistin general Kantiljo pozvao sa ciljem da okruži i uništi Kastrovu vojsku. Više godina kasnije, američki major Lari Bokman je analizirao Čeovu taktiku i opisao je kao „izvanrednu”.[28] U narednim borbama, Gevara je predvodio novi odred vojske usmeren ka zapadu, da bi pomogao u napretku ka Havani. Postojao je samo taj jedan Gevarin odred van Kastrovog „jezgra” pod njegovom direktnom komandom. U poslednjim danima 1958. godine, Gevara je usmerio svoj „samoubilački odred” u napad na Santa Klaru, što je predstavljalo jednu od odlučujućih borbi za pobedu revolucije;[29][30] Njegova konačna pobeda u borbama za Santa Klaru, u kojima su protivničke trupe bile brojčano nadmoćne čak i u razmeri 10:1, kasnije su opisivane kao „remek-delo u modernom ratovanju”.[31] Mediji koje je Batista kontrolisao su slali u javnost obaveštenja da je Če Gevara poginuo u tim borbama, ali je njihov ilegalni radio „Rebelde” obavestio da su Čeove grupe zauzele Santa Klaru. Bilo je veče pred novu godinu, 31. decembra 1958. godine. Batistini generali su, bez njegovog znanja, počeli da pregovaraju o predaji, a već narednog jutra Batista je pobegao iz zemlje. Kastrova vojska je 8. januara 1959, nakon više od dve godine vojevanja po šumama Sijere Maestre, trijumfalno umarširala u Havanu.....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zen budizam je vrlo zanimljiv zbog više razloga, a poseban je što osoba bez obzir na svoja religijska uverenja kroz njega može dobiti priliku za rast. Zen budisti cene meditaciju i fokusiraju se na svoju intuiciju mnogo više nego što većina ljudi to čini. Zen je nešto što bismo svi u nekom trenutku svoga života trebali iskusiti. Ako tražite mir ili jednostavno želite isprobati nešto novo biće dobro da čujete i razmislite o savetima zen budista. 1. Nikad nemoj žuriti, uvek uzmi vremena - za najbolje stvari u životu treba vremena. Trebamo se uneti u sve što radimo. Ako žuriš, napravićeš mnogo više grešaka. 2. Postoji vreme i mesto za sve - iako se čini lakše požurivati stvari nego ih pustiti da se same dogode kada za to dođe vreme, to nije način. Sve što se treba dogoditi, dogodiće se kada za to budeš spreman. Što više požuruješ stvari, napravieš više grešaka. 3. Uvek treba biti što je moguće više u ovom trenutku - živi kao da ne postoji sutra i uživaj u svakoj sekundi kao da će ti biti poslednja. Učini ono za šta znaš da bi požalio što nisi, kada bi ti ostalo još par dana života. 4. Bez poniznosti nemamo ništa - svi mi moramo biti ponizni. I dok to svakome od nas znači različite stvari, kroz poniznost dolazimo do istine. Ne smemo dopustiti da ponos i snaga ega zasenjuju našu sposobnost da činimo dobro na ovome svetu. Moramo vratiti onima koji nam daju. 5. Čini dobro radi dobrobiti, a ne zbog nagrade - nemoj činiti samo stvari koje će ti doneti blagodeti, nego pomozi drugima bez da imaš neke lične interese. Budi ljubazan prema drugima i bolje ćeš se osećati. Ako si stigao do najvišeg vrha, a nisi se usput zaustavio na tuđim vratima, bićeš najusamljenija osoba na svetu. 6. Ako želiš pronaći mir, prestani razmišljati - iako je preterano razmišljanje nešto što svi radimo i teško je odustati od toga, to će doneti mnogo više mira nego što možeš zamisliti. Tvoj um je zastrašujuće mesto i ako mu dopustiš da luta to nije dobra ideja. Naravno da treba razmišljati, ali tako da kontrolišeš svoje misli. 7. Spavaj dovoljno - naša tela su važna, ako ih ne negujemo pravilno priuštiće nam dodatnu bol. Brini se o sebi i spavaj koliko ti je potrebno. 8. Uvek razmisli pre nego što nešto učiniš - ne čini stvari bez razmišljanja. Nikada nemoj delovati a da ne razmisliš o mogućim posledicama svoga dela. 9. Budi svestan reči koje izgovaraš - stvari o kojima govorimo bitne su i kad ih jednom izgovorimo nikada ih ne možemo vratiti. Nikada ne smemo pričati samo radi govorenja. Naše riječi mogu povrediti mnogo više nego što to možemo shvatiti. 10. Meditiraj svakodnevno - meditacija je nešto što našoj duši treba. Nikada ne smemo preskočiti dan i trebamo se truditi što češće meditirati. To će ti pomoći da očistiš svoj um i ostvariš mir. 11. Nikada ne žali za prošlošću - tvoja prošlost te ne definiše, ali pokazuje koliko si jači. Ne žališ zbog stvari koje ne možeš promeniti. Odmakni se od prošlosti i postani bolja osoba, sposobna si za mnogo više. 12. Odnosi se prema onima oko sebe sa saosećanjem, uvek - drugi ljudi zaslužuju da budu tretirani sa saosećanjem. Ne gledaj s prezirom ni na koga ili na bilo šta, nikad ne znaš zašto su takvi. Život je nepredvidljiv. Alan Vilson Vats (6. januar 1915 - 16. novembar 1973) bio je britanski [1] filozof koji je tumačio i popularizirao istočnjačku filozofiju publici na zapadu. Rođen je u Krajstčerču u Engleskoj, a 1938. godine se preselio u Sjedinjene Države i započeo zen trening u Njujorku. Tokom karijere je pohađao Siberi zapadno-teološku bogosloviju, gde je i magistrirao teologiju . Vats je 1945. godine postao anglikanski sveštenik, a zatim je 1950. godine napustio službu i preselio se u Kaliforniju, gde se pridružio fakultetu Američke akademije za azijske studije . Vats je stekao veliki broj privrženika u oblasti zaliva San Franciska, radeći kao urednik programa na KPFA, stanici Pacifik radija u Berkliju . Vats je napisao više od 25 knjiga i članaka o temama važnim za istočnu i zapadnu religiju, uvodeći tada rastuću kulturu mladih na Put zena (1957), jednu od prvih bestseler knjiga o budizmu . U Psihoterapija Istoka i Zapada (1961) Vats je predložio da se budizam može posmatrati kao oblik psihoterapije, a ne kao religija. Smatrao je da je Priroda, muškarac i žena (1958) ”sa književnog stanovišta - najbolja knjiga koju sam ikada napisao.` [2] Takođe je istraživao ljudsku svest u eseju `Nova alhemija` (1958) i u knjizi Vesela kosmologija (1962). Pred kraj svog života vreme je provodio između kuće na brodu u Sausalitu i kabine na planini Tamalpais . Prema kritičaru Eriku Davisu, njegova `pisanja i snimljeni razgovori i dalje blistaju dubokom i galvanskom lucidnošću`...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zen budizam je vrlo zanimljiv zbog više razloga, a poseban je što osoba bez obzir na svoja religijska uverenja kroz njega može dobiti priliku za rast. Zen budisti cene meditaciju i fokusiraju se na svoju intuiciju mnogo više nego što većina ljudi to čini. Zen je nešto što bismo svi u nekom trenutku svoga života trebali iskusiti. Ako tražite mir ili jednostavno želite isprobati nešto novo biće dobro da čujete i razmislite o savetima zen budista. 1. Nikad nemoj žuriti, uvek uzmi vremena - za najbolje stvari u životu treba vremena. Trebamo se uneti u sve što radimo. Ako žuriš, napravićeš mnogo više grešaka. 2. Postoji vreme i mesto za sve - iako se čini lakše požurivati stvari nego ih pustiti da se same dogode kada za to dođe vreme, to nije način. Sve što se treba dogoditi, dogodiće se kada za to budeš spreman. Što više požuruješ stvari, napravieš više grešaka. 3. Uvek treba biti što je moguće više u ovom trenutku - živi kao da ne postoji sutra i uživaj u svakoj sekundi kao da će ti biti poslednja. Učini ono za šta znaš da bi požalio što nisi, kada bi ti ostalo još par dana života. 4. Bez poniznosti nemamo ništa - svi mi moramo biti ponizni. I dok to svakome od nas znači različite stvari, kroz poniznost dolazimo do istine. Ne smemo dopustiti da ponos i snaga ega zasenjuju našu sposobnost da činimo dobro na ovome svetu. Moramo vratiti onima koji nam daju. 5. Čini dobro radi dobrobiti, a ne zbog nagrade - nemoj činiti samo stvari koje će ti doneti blagodeti, nego pomozi drugima bez da imaš neke lične interese. Budi ljubazan prema drugima i bolje ćeš se osećati. Ako si stigao do najvišeg vrha, a nisi se usput zaustavio na tuđim vratima, bićeš najusamljenija osoba na svetu. 6. Ako želiš pronaći mir, prestani razmišljati - iako je preterano razmišljanje nešto što svi radimo i teško je odustati od toga, to će doneti mnogo više mira nego što možeš zamisliti. Tvoj um je zastrašujuće mesto i ako mu dopustiš da luta to nije dobra ideja. Naravno da treba razmišljati, ali tako da kontrolišeš svoje misli. 7. Spavaj dovoljno - naša tela su važna, ako ih ne negujemo pravilno priuštiće nam dodatnu bol. Brini se o sebi i spavaj koliko ti je potrebno. 8. Uvek razmisli pre nego što nešto učiniš - ne čini stvari bez razmišljanja. Nikada nemoj delovati a da ne razmisliš o mogućim posledicama svoga dela. 9. Budi svestan reči koje izgovaraš - stvari o kojima govorimo bitne su i kad ih jednom izgovorimo nikada ih ne možemo vratiti. Nikada ne smemo pričati samo radi govorenja. Naše riječi mogu povrediti mnogo više nego što to možemo shvatiti. 10. Meditiraj svakodnevno - meditacija je nešto što našoj duši treba. Nikada ne smemo preskočiti dan i trebamo se truditi što češće meditirati. To će ti pomoći da očistiš svoj um i ostvariš mir. 11. Nikada ne žali za prošlošću - tvoja prošlost te ne definiše, ali pokazuje koliko si jači. Ne žališ zbog stvari koje ne možeš promeniti. Odmakni se od prošlosti i postani bolja osoba, sposobna si za mnogo više. 12. Odnosi se prema onima oko sebe sa saosećanjem, uvek - drugi ljudi zaslužuju da budu tretirani sa saosećanjem. Ne gledaj s prezirom ni na koga ili na bilo šta, nikad ne znaš zašto su takvi. Život je nepredvidljiv. Alan Vilson Vats (6. januar 1915 - 16. novembar 1973) bio je britanski [1] filozof koji je tumačio i popularizirao istočnjačku filozofiju publici na zapadu. Rođen je u Krajstčerču u Engleskoj, a 1938. godine se preselio u Sjedinjene Države i započeo zen trening u Njujorku. Tokom karijere je pohađao Siberi zapadno-teološku bogosloviju, gde je i magistrirao teologiju . Vats je 1945. godine postao anglikanski sveštenik, a zatim je 1950. godine napustio službu i preselio se u Kaliforniju, gde se pridružio fakultetu Američke akademije za azijske studije . Vats je stekao veliki broj privrženika u oblasti zaliva San Franciska, radeći kao urednik programa na KPFA, stanici Pacifik radija u Berkliju . Vats je napisao više od 25 knjiga i članaka o temama važnim za istočnu i zapadnu religiju, uvodeći tada rastuću kulturu mladih na Put zena (1957), jednu od prvih bestseler knjiga o budizmu . U Psihoterapija Istoka i Zapada (1961) Vats je predložio da se budizam može posmatrati kao oblik psihoterapije, a ne kao religija. Smatrao je da je Priroda, muškarac i žena (1958) ”sa književnog stanovišta - najbolja knjiga koju sam ikada napisao.` [2] Takođe je istraživao ljudsku svest u eseju `Nova alhemija` (1958) i u knjizi Vesela kosmologija (1962). Pred kraj svog života vreme je provodio između kuće na brodu u Sausalitu i kabine na planini Tamalpais . Prema kritičaru Eriku Davisu, njegova `pisanja i snimljeni razgovori i dalje blistaju dubokom i galvanskom lucidnošću`...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zen budizam je vrlo zanimljiv zbog više razloga, a poseban je što osoba bez obzir na svoja religijska uverenja kroz njega može dobiti priliku za rast. Zen budisti cene meditaciju i fokusiraju se na svoju intuiciju mnogo više nego što većina ljudi to čini. Zen je nešto što bismo svi u nekom trenutku svoga života trebali iskusiti. Ako tražite mir ili jednostavno želite isprobati nešto novo biće dobro da čujete i razmislite o savetima zen budista. 1. Nikad nemoj žuriti, uvek uzmi vremena - za najbolje stvari u životu treba vremena. Trebamo se uneti u sve što radimo. Ako žuriš, napravićeš mnogo više grešaka. 2. Postoji vreme i mesto za sve - iako se čini lakše požurivati stvari nego ih pustiti da se same dogode kada za to dođe vreme, to nije način. Sve što se treba dogoditi, dogodiće se kada za to budeš spreman. Što više požuruješ stvari, napravieš više grešaka. 3. Uvek treba biti što je moguće više u ovom trenutku - živi kao da ne postoji sutra i uživaj u svakoj sekundi kao da će ti biti poslednja. Učini ono za šta znaš da bi požalio što nisi, kada bi ti ostalo još par dana života. 4. Bez poniznosti nemamo ništa - svi mi moramo biti ponizni. I dok to svakome od nas znači različite stvari, kroz poniznost dolazimo do istine. Ne smemo dopustiti da ponos i snaga ega zasenjuju našu sposobnost da činimo dobro na ovome svetu. Moramo vratiti onima koji nam daju. 5. Čini dobro radi dobrobiti, a ne zbog nagrade - nemoj činiti samo stvari koje će ti doneti blagodeti, nego pomozi drugima bez da imaš neke lične interese. Budi ljubazan prema drugima i bolje ćeš se osećati. Ako si stigao do najvišeg vrha, a nisi se usput zaustavio na tuđim vratima, bićeš najusamljenija osoba na svetu. 6. Ako želiš pronaći mir, prestani razmišljati - iako je preterano razmišljanje nešto što svi radimo i teško je odustati od toga, to će doneti mnogo više mira nego što možeš zamisliti. Tvoj um je zastrašujuće mesto i ako mu dopustiš da luta to nije dobra ideja. Naravno da treba razmišljati, ali tako da kontrolišeš svoje misli. 7. Spavaj dovoljno - naša tela su važna, ako ih ne negujemo pravilno priuštiće nam dodatnu bol. Brini se o sebi i spavaj koliko ti je potrebno. 8. Uvek razmisli pre nego što nešto učiniš - ne čini stvari bez razmišljanja. Nikada nemoj delovati a da ne razmisliš o mogućim posledicama svoga dela. 9. Budi svestan reči koje izgovaraš - stvari o kojima govorimo bitne su i kad ih jednom izgovorimo nikada ih ne možemo vratiti. Nikada ne smemo pričati samo radi govorenja. Naše riječi mogu povrediti mnogo više nego što to možemo shvatiti. 10. Meditiraj svakodnevno - meditacija je nešto što našoj duši treba. Nikada ne smemo preskočiti dan i trebamo se truditi što češće meditirati. To će ti pomoći da očistiš svoj um i ostvariš mir. 11. Nikada ne žali za prošlošću - tvoja prošlost te ne definiše, ali pokazuje koliko si jači. Ne žališ zbog stvari koje ne možeš promeniti. Odmakni se od prošlosti i postani bolja osoba, sposobna si za mnogo više. 12. Odnosi se prema onima oko sebe sa saosećanjem, uvek - drugi ljudi zaslužuju da budu tretirani sa saosećanjem. Ne gledaj s prezirom ni na koga ili na bilo šta, nikad ne znaš zašto su takvi. Život je nepredvidljiv. Alan Vilson Vats (6. januar 1915 - 16. novembar 1973) bio je britanski [1] filozof koji je tumačio i popularizirao istočnjačku filozofiju publici na zapadu. Rođen je u Krajstčerču u Engleskoj, a 1938. godine se preselio u Sjedinjene Države i započeo zen trening u Njujorku. Tokom karijere je pohađao Siberi zapadno-teološku bogosloviju, gde je i magistrirao teologiju . Vats je 1945. godine postao anglikanski sveštenik, a zatim je 1950. godine napustio službu i preselio se u Kaliforniju, gde se pridružio fakultetu Američke akademije za azijske studije . Vats je stekao veliki broj privrženika u oblasti zaliva San Franciska, radeći kao urednik programa na KPFA, stanici Pacifik radija u Berkliju . Vats je napisao više od 25 knjiga i članaka o temama važnim za istočnu i zapadnu religiju, uvodeći tada rastuću kulturu mladih na Put zena (1957), jednu od prvih bestseler knjiga o budizmu . U Psihoterapija Istoka i Zapada (1961) Vats je predložio da se budizam može posmatrati kao oblik psihoterapije, a ne kao religija. Smatrao je da je Priroda, muškarac i žena (1958) ”sa književnog stanovišta - najbolja knjiga koju sam ikada napisao.` [2] Takođe je istraživao ljudsku svest u eseju `Nova alhemija` (1958) i u knjizi Vesela kosmologija (1962). Pred kraj svog života vreme je provodio između kuće na brodu u Sausalitu i kabine na planini Tamalpais . Prema kritičaru Eriku Davisu, njegova `pisanja i snimljeni razgovori i dalje blistaju dubokom i galvanskom lucidnošću`...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ovaj članak je o knjizi L. Rona Habarda, prvi put objavljenoj 1950. godine. Za opštu strukturu i praksu poznatu kao Dijanetika, vidi Dijanetika. Dijanetika: Moderna nauka o mentalnom zdravlju (ponekad se termin skraćuje kao DMNMZ ) je knjiga L. Rona Habarda o Dijanetici, sistemu psihoterapije koje je on razvio iz kombinacije ličnog iskustva, osnovnih principa istočnjačke filozofije i rada psihoanalitičara kao što je Sigmund Frojd.[1] Knjiga je kanonski tekst o sajentologiji.[2] Neformalno se ova knjiga naziva Knjiga Jedan.[3] Knjiga je uticala na formiranje pokreta koji je kasnije definisao sebe religijom, 1950. godine. Od 2013. godine publikacija Nova Era, međunarodna izdavačka kuća Habardovih dela, prodaje ovu knjigu na engleskom jeziku i na preko pedeset drugih jezika. U ovoj najprodavanijoj knjizi,[4][5] Habard je napisao da je izolovao „ Dinamički princip postojanja,” koji naziva „ Opsatnak”, i predstavlja svoj opis u ljudskom umu. On identifikuje izvor ljudske devijantnosti, kao „ reaktivni um”, normalno sakriven, ali uvek svesni deo mozga, i u izvesnim traumatskim sećanjima (engramima) koji se takođe tu nalaze. Dijanetika opisuje „ savetovanje” (ili tehnike revizije) za koje Habard tvrdi da će osloboditi osobu od engrama i da pruže ogromne terapijske dobrobiti. Habarda su kritikovali naučnici i profesionalci iz oblasti medicine, koji tvrde da on iznosi svoje tvrdnje površno naučnim jezikom i bez dokaza. Uprkos ovome, Dijanetika se pokazala kao veliki komercijalni uspeh nakon objavljivanja, iako su zaposleni u knjižari B. Dalton naveli da je sve te cifre preuveličao Habardov izdavač koga su kontrolisali Sajentolozi, čije grupe Sajentologa su kupovale na desetine ili čak na stotine kopija Habardovih knjiga i koji su iste knjige preprodavali natrag knjižarama.[6] Pozadina Pre objavljivanja Dijanetike, L. Ron Habard je bio plodan pisac za petparačke časopise. Pohađao je fakultet za inženjering na Univerzitetu Džordž Vašington, ali nije diplomirao.[7] Prema Habardu, ideje o dijanetici razvile su se tokom dvanaest godina istraživanja, iako je mnogo njegovih prijatelja u to vreme govorilo da je to nešto potpuno nerealno.[7] Prvo javno predstavljanje tih ideja je bio članak u petparačkom magazinu Neverovatna naučna fantastika, pod naslovom „ Dijanetika - nova nauka uma”, koji se pojavio nekoliko nedelja pre objavljivanja knjige ali je objavljen u majskom 1950. izdanju magazina, istog meseca kada je i knjiga objavljena, članak dužine knjige je kasnije objavljen kao knjiga Dijanetika: evolucija nauke.[8] Ovaj veliki publicitet je stvorio toliko interesovanje da je do aprila 1950. Habard i urednik časopisa Neverovatna naučna fantastika Džon V. Kampbel, sa ostalim zainteresovanim stranama osnovao Fondaciju pod nazivom Habardova dijnanetička istraživanja.[9] Habard je tvrdio da je napisao Dijanetiku za tri nedelje.[10] Brzini njegovog pisanja pomagala je i specijalna pisaća mašina koju je imao, koja je prihvatala papir u kontinuelnoj rolni i koja je imala obeležene tastere za automatsko kucanje tipičnih reči kao što su the ili but.[7] Ta mašina se zove Remington mašina, koja je izložena u mestu Bej Hed, u Nju Džerziju kući hodočašća sajentologa.[11] Raniju verziju knjige Abnormalna Dijanetika, namenjenu medicini, odbacili su mnogi izdavači kao i profesionalci u oblasti medicine, ali je prenošena iz ruke u ruku štampanjem na mimeografu i kasnije se prodavala pod nazivom Dijanetika: Moderna nauka o mentalnom zdravlju, predmet je konstantnog uređivanja od svog početka, tako da trenutno jedva da čak i podseća na originalno izdanje iz 1950. godine. L. Ron Hubbard Sajentologija (engl. Scientology) je skup verovanja i učenja koje je 1952. stvorio pisac naučne fantastike L. Ron Habard kao naslednika njegovog ranije učenja o samopomoći zvanog dijanetika (Dijanetika: Moderna nauka o mentalnom zdravlju). Habard je opisao sajentologiju kao religiju. Godine 1953. je u Nju Džerziju osnovao Sajentološku crkvu. Sajentologija uči da su ljudi besmrtna duhovna bića koja su zaboravila svoju pravu prirodu. Njen metod duhovne rehabilitacije je vrsta savetovanja znana kao audicija, u kojoj izvođači pokušavaju da svesno ponovo dožive bolne ili traumatske događanje iz svoje prošlosti, kako bi „se oslobodili njihovih ograničavajućih efekata“. Materijali za proučavanje i kursevi audicije su dostupni članovima u zauzvrat za specijalne donacije. Sajentologija je, kao zakonski priznata religija, izuzeta od plaćanja poreza u Sjedinjenim Državama i nekim drugim državama, a Sajentološka crkva ističe ovo kao dokaz da je ona dobronamerna religija. U drugim državama poput Nemačke, Francuske i Ujedinjenom Kraljevstvu, sajetologija nema takav verski status. Osnovna načela sajentologije su: Čovek je besmrtno duhovno biće. Čovekova iskustva idu mnogo dublje od života, a čovekova sposobnost neograničena, čak i ako čovek toga nije trenutno svestan. Čovek je u osnovi dobar. On teži da opstane. Njegov opstanak zavisi od njega samog, njegovih bližnjih i njegovom postizanju jedinstva sa univerzumom. Sajentologija čoveka zove tetan (od grčkog slova teta, što znači misao, život ili duh). Ovaj termin se koristi da bi se izbeglo mešanje sa drugim konceptima duše. Tetan je sama osoba — duhovno biće koje nije telesno odvojeno od čoveka, već je sam čovek tetan. Sajentologija je okružena kontroverzama još od svog nastanka. Ona je često nazivana kultom koji finansijski i na druge načine zloupotrebljava svoje članove, naplaćujući prekomerne sume novca za svoje duhovne usluge. Sajentološka crkva je uporno koristila sudske postupke protiv svojih kritičara, a njena agresivnost u progonu svojih neprijatelja je osuđena kao šikaniranje. Sledeća kontroverza tiče se na sajentološkom verovanju da se duše (tetani) reinkarnišu i da su živele na drugim planetama pre dolaska na Zemlju. Bivši članovi Sajentološke crkve tvrde da se neki Habardovi spisi o vanzemaljskoj prošlosti, uključujući i članovima Viših nivoa, ne otkrivaju članovima sve dok ne plate na hiljade dolara Sajentološkoj crkvi. Još jedna kontroverzno verovanje sajentologa je da je psihijatrija destruktivna i izopačena i da se mora ukinuti... Lafaiette Ronald Hubbard (Eng. Lafaiette Ronald Hubbard; 13. mart 1911, Tilden, Nebraska, SAD - 24. januar 1986, Kalifornija, SAD) - američki pisac [8] fikcija [9], tvorac novog religijsko-mističnog pokreta [10] Scientologija i srodni pseudoznanstveni kompleks [11] [12] [13] ideje i prakse (eng.) Russ., Pod nazivom Dianetics [14] i Scientologi [15]; osnovao je crkvu nauke (glavnu organizaciju pokreta) 1954. [8] Autor je (oko 600) naučnofantastičnih, avanturističkih, filozofskih, religijskih i psiholoških radova; rad i aktivnosti koje izazivaju kontroverzne procjene - od optužbi za šarlatanstvo do hvale od pristaša zasnovanih na idejama organizacije Hubbard Ispod je službena biografija Hubbarda. Istraživači nezavisni od scijentologije, među njima i novinari autoritativnih publikacija, bivši scijentolozi i Hubbardovi rođaci, smatraju da su ovdje prikazani podaci djelomično nepouzdani, djelomično netočni [18] [19] [20]. Do 1930 1911: Rođen 13. marta u Sjedinjenim Državama u Tildenu, Nebraska, u porodici pomorskog oficira Harrija Rossa Hubbarda. Hubbardova majka je Ledor Mai. Djetinjstvo je proveo u divljem zapadu Montane, gdje se nalazio ranč obitelji Hubbard. U septembru 1911. godine, Hubbard se sa ocem i majkom preselio u Durant, Oklahoma [21] [ne-autoritativni izvor?] [22] [neautoritativni izvor?]. 1913–1917: Hubbard i njegova porodica preselili su se u Kalispell, Montana. Tamo je upoznao Indijance Blackfoot nakon što je vidio njihov ritualni ples. Kasnije se sa porodicom preselio u Helenu, glavni grad Montane. Tamo je upoznao šamana Crnog nogu Old Tom. Između njih je počelo prijateljstvo, kao rezultat toga, Habard je bio počastvovan što je postao krvni brat Crno-belih. Od starog Toma, Hubbard je naučio mitologiju indijskog plemena. Tokom ovog perioda, Hubbard je proveo leto na porodičnom ranču, a zimu u troetažnoj ciglenoj kući u Heleni. U slobodno vrijeme mali Hubbard je vozio poludruge konje, a ponekad je subotom oprao zlatni pijesak iz obližnjih klanaca [21] [neautoritativan izvor?]. 1918-1921: Putuje automobilom sa dedom od Helene do Portlanda, Oregon. Po povratku u Helen, sam Hubbard odlazi svom ocu u Tacoma, Vashington. Kasnije su se on i njegovi roditelji preselili u San Dijego, a godinu dana kasnije - u Auckland [24] [neautoritativni izvor?]. 1922–1923: Hubbard se seli u Puget Sound, Vashington. U aprilu 1923. godine postao je član ruske organizacije Boi Scouts of America. Mladi Hubbard je 8. maja dobio titulu izviđača klase II, 5. jula je bio I. klasa. U oktobru je Ronov otac, oficir američke mornarice, primio naredbu da se prebaci u Vashington. 1. novembra, Hubbard i njegova porodica krenuli su brodom Ulisses S. Grant iz San Francisca u Nev Iork preko Panamskog kanala. Iz Njujorka se šalju u Vashington. Putem je Hubbard upoznao kapetana 3. ranga Džozefa Thompsona, oficira u medicinskom korpusu mornarice Sjedinjenih Država, koji je otputovao u Beč (Austrija) da prouči psihoanalizu od Sigmunda Frojda. Thompson je učio dvanaestogodišnjeg prijatelja o tome šta on sam zna o ljudskom umu [25] [neautoritativnom izvoru?] [26] [neautoritativnom izvoru?] Iako je L. Ron Hubbard kasnije odbacio Freudovo učenje kao neučinkovito i ne baš korisno, ipak napravio je jedan veoma važan zaključak: „Možeš nešto učiniti s umom“ [27] [neautoritativan izvor?]. 1924-1925: 25. mart je postao najmlađi `izviđač` u Sjedinjenim Državama [28] [neautoritativan izvor?]. 1927-1929: Otišao je na put u zemlje Istoka. On je posetio Kinu, tibetanske manastire, Indiju, Japan, Pacifička ostrva, dok je pronalazio i prikupljao neophodne činjenice da bi shvatio suštinu ljudskog postojanja [29] [ne-autoritativni izvor?] [30] [ne-autoritativni izvor?]. Počnite pisati 30-ti i 40-ti: Ovaj period se naziva “zlatno doba naučne fantastike”, u kojem radovi L. Ron Hubbard-a zauzimaju istaknuto mjesto. Počeo je profesionalnu karijeru pisanja kako bi imao izvor finansiranja za svoja istraživanja i studije. U tom periodu bio je popularan autor u mnogim književnim žanrovima: avantura, fantazija, fantazija, lirska, detektivska, zapadnjačka, a napisao je i nekoliko scenarija za holivudski filmski studio „Columbia Pictures“. 1930-1932: Studirao je na Univerzitetu Džordž Vašington (Vašington), gde je studirao inženjerstvo, matematiku i nuklearnu fiziku. Ovde je izveo svoj prvi eksperiment kako bi proučio kako se čuva ljudsko pamćenje i kakva je priroda estetike [34] [ne-autoritativni izvor?]. Obuka nije završena. 1932-1933: Učestvovao u filmskim i mineraloškim ekspedicijama na ostrva Kariba, dok je proučavao kulturu i verovanja lokalnih naroda [35] [neautoritativni izvor?]. 1935: Izabran za predsednika Kancelarije američkih saveza pisaca u Njujorku [36] [neautoritativni izvor?]. 1940: Izabrani član prestižnog Travel Cluba. Provela je pomorsku ekspediciju na Aljasku, provodeći eksperimente za pronalaženje radio-smera i pomažući u pripremi detaljnih obalnih karata [37] [ne-autoritativni izvor?]. Drugi svetski rat 1941: Dobio je „Kapetansku licencu svih vrsta brodova, u svim okeanima“ [38] [neautoritativni izvor?]. 1941-1945: Služio je u američkoj mornarici i komandovao antipodmorničkim brodovima na Atlantskom i Pacifičkom okeanu [38] [ne-autoritativni izvor?]. Zapravo, on je komandovao malim brodom i pokrenuo potragu za japanskom podmornicom, koja iz nekog razloga nikoga nije pronašla. Nakon ove lažne potjere, naređeno mu je da se vrati u bazu američke mornarice u Meksiku....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Edmund Leach i D. Alan Aycock Kroz primenu antropoloških tehnika za analizu mitova, eseji u ovom svesku iz 1983. nude zanimljive strukturalističke uvide koji izazivaju razmišljanje za niz konkretnih slučajeva u Svetom pismu. Oni takođe daju neki prikaz prošlih interakcija između antropologa i hrišćanskih teologa i ulaze u debatu o istoričnosti biblijskih događaja. Edmund Lič je dugi niz godina bio zainteresovan za implikacije strukturalističkog načina analize mitova za objašnjenje biblijskih tekstova i problema. Njegovi eseji u ovoj knjizi nastavljaju liniju istraživanja koju je prvi razvio u Postanku kao mit (1969) i on ovde nastavlja svoje argumente sa karakterističnom bojom i briljantnošću izlaganja. Sa dva dela dr Alana Ejkoka o srodnim temama, ovaj tom daje fascinantan i kontroverzan doprinos proučavanju i tumačenju Biblije. Sir Edmund Ronald Leach FRAI FBA (7. studenog 1910. - 6. siječnja 1989.) bio je britanski socijalni antropolog i akademik. Služio je kao rektor King`s Collegea u Cambridgeu od 1966. do 1979. Također je bio predsjednik Kraljevskog antropološkog instituta od 1971. do 1975. Rane godine Osobni život Leach je rođen u Sidmouthu, Devon, kao najmlađi od troje djece i sin Williama Edmunda Leacha i Mildred Brierley. Njegov otac je posjedovao i bio upravitelj plantaže šećera u sjevernoj Argentini. Godine 1940. Leach se oženio Celijom Joyce koja je tada bila slikarica, a kasnije je objavila poeziju i dva romana. Dobili su kćer 1941., a sina 1946. godine. Obrazovanje i karijera Leach se školovao na koledžu Marlborough i koledžu Clare u Cambridgeu, gdje je 1932. diplomirao inženjerstvo s počastima. Nakon što je napustio Sveučilište Cambridge, Leach je 1933. sklopio četverogodišnji ugovor s Butterfieldom i Swireom u Kini, služeći u Hong Kongu, Šangaju, Chongqingu, Qingdaou i Pekingu. Nakon isteka ugovora otkrio je da mu se ne sviđa poslovna atmosfera i više nikada neće sjesti na uredski stolac. Namjeravao se vratiti u Englesku preko Rusije Transsibirskom željeznicom, ali sve veća politička previranja u Rusiji uvjerila su ga u suprotno. Dok je bio u Pekingu, Leach je imao slučajan susret s Kiltonom Stewartom, psihijatrom, bivšim mormonskim misionarom i piscem koji ga je pozvao na izlet na otok Botel Tobago blizu obale Formoze. I tako je na putu kući Leach proveo nekoliko mjeseci među Yami Botel Tobaga, otoka blizu obale Formoze. Ovdje je vodio etnografske bilješke i posebno se usredotočio na dizajn lokalnog broda. Ovaj je rad rezultirao člankom iz 1937. u antropološkom časopisu Man.[3] Vratio se u Englesku i studirao socijalnu antropologiju na London School of Economics kod Raymonda Firtha koji ga je upoznao s Bronisławom Malinowskim. Bio je aktivan član `čuvenog seminara` Malinowskog.[4] Godine 1938. Leach je otišao u Irak (Kurdistan) proučavati Kurde, što je rezultiralo društvenom i ekonomskom organizacijom Rowanduz Kurda.[5] Međutim, odustao je od ovog putovanja zbog Münchenske krize. Napisao je: `Imam ogromnu količinu sposobnosti za gotovo sve, ali do sada to nisam iskoristio apsolutno ništa... Čini se da sam visoko organizirani dio mentalnog aparata od kojeg nitko drugi nema nikakve koristi ` (D.N.B. 258). Godine 1939. namjeravao je proučavati brda Kachin u Burmi, ali se umiješao Drugi svjetski rat. Leach se potom pridružio vojsci Burme, od jeseni 1939. do ljeta 1945., gdje je postigao čin bojnika. Tijekom svog vremena u Burmi, Leach je stekao vrhunsko znanje o sjevernoj Burmi i njezinim brojnim brdskim plemenima. Posebno se dobro upoznao s narodom Kachin, čak je služio i kao zapovjednik neregularnih snaga Kachina.[4] To je rezultiralo objavljivanjem `Jinghpaw Kinship Terminology: An Experiment in Ethnographic Algebra` 1945. godine.[6] Nakon što je napustio vojsku 1946., vratio se na London School of Economics kako bi završio svoju disertaciju pod nadzorom Raymonda Firtha. U proljeće 1947. doktorirao je antropologiju. Njegova disertacija od 732 stranice temelji se na vremenu provedenom u Burmi i naslovljena je Kulturna promjena, s posebnim osvrtom na brdska plemena Burme i Assama.[7][8] Kasnije te iste godine, na zahtjev Sir Charlesa Ardena Clarka, tadašnjeg guvernera Sarawaka (tada pod britanskom kolonijalnom vlašću) i na preporuku Raymonda Firtha, Britansko kolonijalno vijeće za istraživanje društvenih znanosti pozvalo je Leacha da provede veliko istraživanje lokalne zajednice. naroda.[9] Izvješće iz 1948., Istraživanje društvenih znanosti u Sarawaku (kasnije objavljeno 1950.), korišteno je kao vodič za mnoga dobro poznata naknadna antropološka istraživanja regije. Uz izvješće, Leach je izradio pet dodatnih publikacija iz ovog rada na terenu. Po povratku s terenskog rada na Borneu, Leach je postao predavač na LSE-u. Godine 1951. Leach je osvojio Curl Essay Prize [10] za svoj esej Strukturalne implikacije matrilateralnog braka između rođaka, koji se oslanjao na njegove opsežne podatke o Kachinu kako bi iznio važne teorijske točke u vezi s teorijom srodstva.[11] Godine 1953. postao je predavač na Sveučilištu Cambridge, a 1957. unaprijeđen u Readera. Zajedno sa svojom suprugom Celijom, Leach je proveo godinu dana od 1960. do 1961. u Centru za napredna proučavanja bihevioralnih studija u Palo Altu u Kaliforniji. Ovdje je upoznao Romana Jakobsona, ruskog lingvista, popularizatora Saussureove strukturalne lingvistike i velikog utjecaja na teorijsko razmišljanje Levi-Straussa, što je dovelo do njegove strukturalne antropologije. Godine 1972. dobio je osobnu stolicu. Izabran je za rektora King`s Collegea u Cambridgeu 1966. i umirovljen je 1979.; predsjednik Kraljevskog antropološkog instituta (1971.–1975.); član Britanske akademije (od 1972.), a proglašen je vitezom 1975.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! ŽIVOTOPIS SV. DESPOTA STEFANA VISOKOG I SV. EVGENIJE-CARICE MILICE Autor: Arhim. dr JUSTIN POPOVIĆ Izdavač: MANASTIR `ĆELIJE`, Valjevo 79 str. : ilustr. ; 16,5 x 24 cm - Ćirilica / Mek povez Justin Popović (svetovno ime Blagoje Popović) (Vranje, 25. mart/6. april 1894 – manastir Ćelije, 25. mart/7. april 1979) je novokanonizovani srpski svetitelj. Bio je arhimandrit manastira Ćelije, doktor teologije, profesor Beogradskog univerziteta i duhovnik. Bio je veliki protivnik ekumenizma u pravoslavlju nazivajući ga imenom „svejeres“. Svoje stavove o tome izneo je u knjizi „Pravoslavna crkva i ekumenizam“. Bitno je doprineo razvoju teološkog koncepta svetosavlja. Teološki sledbenici Justina Popovića se nazivaju justinovcima. Blagoje Popović je rođen u Vranju 6. aprila (25. marta po starom kalendaru) 1894. godine od oca Spiridona i majke Anastasije. Familija Popovića je kroz generacije bila sveštenička, jedino je Blagojev otac Spiridon bio samo crkvenjak. Blagoje je bio najmlađe dete, a imao je starijeg brata Stojadina i sestru Stojnu. Pohađao je devetorazrednu beogradsku Bogosloviju, gde je upoznao i Milana Đorđevića, potonjeg episkopa dalmatinskog Irineja. Kao mlad bogoslov, Blagoje je pored svetootačkih dela čitao najviše Dostojevskog. Brat Stojadin, kao student prava je izgubio nesrećnim slučajem život, ispavši iz voza pri jednom svome povratku sa studija kući. Blagoje tada svima otvoreno govori da želi ceo svoj život da posveti Bogu da bi bio što bliži njemu i svome bratu. Roditelji mu se protive toj želji i pokušavaju da spreče dete da ode u monahe. Tokom Prvog svetskog rata Blagoje biva mobilisan u „đačku četu“ pri vojnoj bolnici u Nišu, a kasnije se zajedno sa vojskom i sveštenstvom povlače preko Albanije. Stigavši u Skadar, Blagoje moli patrijarha Dimitrija za monaški postrig, patrijarh blagosilja i bogoslov Blagoje postaje monah Justin. Tadašnja vlast prebacuje jednim starim brodom bogoslove do Barija, a posle toga preko Pariza, bogoslovi stižu u London gde ih prihvata Nikolaj Velimirović. Iz Engleske gde je sa grupom bogoslova privremeno smešten, blagoslovom patrijarha srpskog Dimitrija, Justin prelazi u Duhovnu akademiju u Petrogradu. Zbog nemira koji su nadolazili, bogoslovi su 1916. godine povučeni nazad u Englesku. U Engleskoj, Justin studira teologiju na Oksfordu i sam se izdržava. Svoju kritiku zapadnog sveta izložio je u svojoj doktorskoj tezi „Religija i filosofija Dostojevskog“, koja nije prihvaćena. Bez diplome se vraća u Srbiju 1919. godine. Patrijarh Dimitrije ga ubrzo po povratku šalje u Grčku. Postao je stipendista sinoda SPC. Za vreme jednoga kratkoga boravka kući, biva promovisan u čin jerođakona. U Grčkoj upoznaje tamošnji svet. Na njega je posebno utisak ostavila jedna starija baka, Grkinja, kod koje je stanovao. Za nju je rekao da je od nje više naučio nego na celom Univerzitetu. Često je kao jerođakon sasluživao u grčkim hramovima. U Atini stiče doktorat teologije. Sveti sinod mu najednom uskraćuje stipendiju, pred sam doktorat. Morao je 1921. godine da se povuče u Srbiju i postane nastavnik karlovačke bogoslovije. Predavao je Sveto pismo Novoga zaveta, Dogmatiku i Patrologiju. Tu prima jeromonaški čin. Vremenom postaje urednik pravoslavnoga časopisa „Hrišćanski život“. Poznati su njegovi članici „Sa uredničkog stola“. Ponekad mu je pero „bilo oštrije“ i doticalo se i nekih tadašnjih nepravilnosti u kliru SPC i bogoslovskim školama. U karlovačkoj bogosloviji (u koju je u međuvremeno bio premešten), neko mu krade sa radnoga stola doktorsku disertaciju o gnoseologiji Sv. Isaka Sirijskog i Sv. Makarija Egipatskog. Ali je za par dana napisao okvirno istu disertaciju „Problem ličnosti i poznanja po učenju Sv. Makarija Egipatskog“ i doktorira u Atini, 1926. godine. Ubrzo potom proteran je iz Karlovačke bogoslovije u Prizren, gde je proveo oko godinu dana, tačno onoliko vremena koliko je trebalo da se časopis „Hrišćanski život“ ugasi. U to vreme na Zapadu, u Češkoj javlja se pokret pravoslavaca. Justin biva izabran za pomoćnika vladici Josifu Cvijoviću u misiji u Prikarpatskoj Rusiji. Ubrzo ga je Sinod odlučio postaviti za episkopa. On je to odbio uz obrazloženje da je nedostojan tog čina. Posle toga je postavljen za profesora Bitoljske bogoslovije. Na bogosloviji je bio u vezi sa vladikom Nikolajem i Jovanom Šangajskim. Zajedno sa arhijerejima SPC borio se protiv Konkordata u Kraljevini Jugoslaviji 1936. godine. Često je pomagao i pisao pohvalno o bogomoljačkom pokretu koji je vodio Nikolaj i bio satrudnik na misionarskom polju sa izbeglim pravoslavnim Rusima, ispred crvene revolucije. Od 1934. je profesor Bogoslovskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Zajedno sa Branislavom Petronijevićem osnovao je Srpsko filozofsko društvo 1938. u Beogradu. Bavio se prevođenjem bogoslovsko-asketske i svetootačke literature. Po izbijanju Drugog svetskog rata, otac Justin boravi po mnogim manastirima. Najviše vremena je provodio u ovčarsko-kablarskim manastirima, u kojima je i uhapšen posle rata od strane komunističkih vlasti. Posle pritvora, premestio se u manastir Ćelije kod Valjeva. U Ćelije je došao 1948. godine po blagoslovu vladike šabačko-valjevskog Simeona i mati igumanije Sare, koja je došla sa nekoliko svojih sestara iz manastira Ljubostinje u Ćelije, nekoliko godina ranije. U Ćelije je došao 28. maja 1948. godine, prognan sa Bogoslovskog fakulteta. Preko trideset godina je proveo u Ćelijama, učinivši ih jednim od najpoznatijih srpskih manastira. Ćelije tada postaju mesto hodočašća za mnoge koji su želeli da ga vide i dobiju duhovne savete.[1] Među najznačajnije njegove učenike ubrajaju se: mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije Radović, umirovljeni episkop zahumsko-hercegovački i primorski Atanasije Jevtić, episkop raško-prizrenski Artemije Radosavljević i episkop bački Irinej Bulović. Na Bogoslovskom fakultetu predavao je i patrijarhu Pavlu Dogmatiku. Otac Justin je se upokojio u isto vreme i u isti dan kada je i rođen — na praznik Blagovesti 7. aprila (25. marta) 1979. godine. Njegov grob, koji se nalazi u neposrednoj blizini manastirske crkve, i danas privlači posetioce i poštovaoce.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Catching the Wolf of Wall Street: More Incredible True Stories of Fortunes, Schemes, Parties, and Prison Jordan Belfort U ovom zadivljujućem prikazu, ozloglašeni zločesti dečko s Wall Streeta—izvorni berzanski trgovac milijun dolara tjedno—vodi nas kroz dramu dostojnu Obitelji Soprano, od FBI-eve racije na njegovu imanju do dogovora koji je sklopio kako bi cinkario svoje najstarije prijatelje i kolege na savjest koju je na kraju pronašao. Dok je njegovo kraljevstvo u propasti, a da ne spominjemo njegov brak, Vuk se suočio sa svojim najvećim izazovom kako se snaći u špaliru sudaca i odvjetnika, zadržati svoju djecu i svoju bijesnu ženu-model, i možda spasiti svoje samopoštovanje. Neće biti lako. Zapravo, za čovjeka s neviđenim apetitom za viškom, to će biti pakao. Ali čovjek u središtu jednog od najšokantnijih skandala u financijskoj povijesti uskoro ugleda svjetlo onoga što je važno za njegovu trijeznost i njegovu budućnost kao oca i muškarca. Džordan Ros Belfort (engl. Jordan Ross Belfort; 9. jul 1962) je američki autor, motivacioni govornik i bivši deoničar. Godine 1999, priznao je krivicu na sudu zbog pronevere novca kao i zločina povezanih sa manipulacijom tržišta dionica i vođenja stranice za prodaju, kao deo prevare u koju su bile uključene kompanije koje su na tržištu zarađivale manje od 250 miliona dolara. Belfort je proveo 22 meseca u zatvoru, kao deo dogovora u kojem je pristao da svedoči protiv brojnih partnera i saradnika, takođe odgovornih za prevaru.[1] Godine 2007, izdao je memoare pod nazivom Zver sa Vol Strita, koji su pretvoreni u film koji je objavljen 2013. godine. Detinjstvo Belfort je rođen 1962. godine, u Bronksu u Njujorku. Odgajan je u Bejsajdu u Kvinsu, u jevrejskoj porodici. Nakon što je završio srednju školu, a krenuo na fakultet, Belfort i njegov bliski prijatelj iz detinjstva, Eliot Lovenstern su zaradili 20 hiljada dolara, tako što su prodavali italijanski sladoled iz ručnih frižidera, ljudima na lokalnoj plaži. Nakon toga, Belfort je diplomirao na Američkom univerzitetu, postavši diplomirani biolog. Džordan je planirao da iskoristi zarađeni novac kako bi otplatio zubarsku školu, pa je krenuo na univerzitet u Merilendu. To nije dugo trajalo, jer je Belfort napustio školu nakon što mu je dekan prvi dan fakulteta rekao da je zlatno doba stomatologije prošlo i da treba da napusti fakultet, ako ga je upisao samo zbog novca. Karijera Rani poduhvati Svoju karijeru prodavca započeo je tako što je od vrata do vrata prodavao meso i morske plodove u Long Ajlendu, u Njujorku. Belfort u intervjuima i svojim memoarima tvrdi kako je posao postigao uspeh gotovo odmah, pa je uspeo da podigne prodaju mesa na novi nivo. Zaposlio je nekoliko radnika i prodao je 2300 kilograma govedine i ribe u prvoj nedelji rada. Ipak, posao mu je uskoro propao, nakon što je potpisao bankrot u svojoj 25. godini. Porodični prijatelj mu je pomogao da dobije posao deoničara pripravnika u kompaniji L.F Rotšild. Belfort je otpušten nakon što se kompanija susrela sa finansijskim poteškoćama povezanim sa kolapsom tržišta, poznatijim kao Crni ponedeljak, 1987. godine. Straton Oakmont Ubrzo posle toga, Belfort je osnovao firmu Straton Oakmont, kao deo kompanije Straton Sekjuritis, koju je naknadno otkupio od originalnog osnivača. Njegova firma je funkcionisala kao ilegalna prodavnica deonica za male firme, koja je varala ulagače navodeći ih da veruju kako su im deonice manje vredele, samo da bi bile preprodate po većoj ceni. Za vreme posedovanja firme, Belfort je uživao u razuzdanim zabavama, intenzivnoj upotrebi rekreacionih droga, naročito metahalona, koja se prodavala pod imenom „Kvalude”, koja ga je dovela do teške zavisnosti. Straton Oakmont je u jednom trenutku zapošljavala preko hiljadu prodavaca deonica i bila je umešana u problem sa deonicama u vrednosti od milijardu dolara, nakon što je javno bila iza prodaje obuće kompanije Stiv Maden. Firma je bila na meti organa reda, skoro od početka osnivanja, a njena ozloglašenost je bila inspiracija za film Vruća linija iz 2000. godine. Trinaest godina kasnije, objavljen je mega hit, ovog puta je to bio film sa elementima biografije, po imenu Vuk sa Vol Strita. Straton Oakmont je bila pod skoro stalnom istragom Državne organizacije za osiguranje deoničara, danas poznatija kao Finansijska industrijska regulaciona vlast, još od 1989. godine. Napokon, u decembru 1996. godine, FIRV je razotkrila firmu, nakon čega je ona zatvorena. Belfort je tada optužen za prevaru i pranje novca. Belfort je odslužio 22 meseca četvorogodišnje kazne u zatvoru Taft, u Taftu u Kaliforniji. Kako bi odslužio polovinu kazne morao je da se nagodi sa FBI-em, priznavši da je varao investitore, što ih je koštalo oko 200 miliona dolara. Naređeno mu je da otplati 110,4 miliona dolara, koje je ukrao od kupaca deonica. Dok je služio kaznu, Belfort je delio ćeliju sa Tomijem Čongom, koji ga je ohrabrio da piše o svom iskustvu kao prodavca deonica. Ostali su prijatelji i nakon izlaska iz zatvora i Belfort je naveo da je njegov prijatelj jedini zaslužan za njegov preokret u izboru profesije, postavši motivacioni govornik i pisac. U jednom od motivacionih govora, u Dubaiju, 19. maja 2014. godine, Belfort je objasnio kako je postao pohlepan, zbog čega je na kraju i uhapšen. Izjavio je kako je 95% njegovih poslova bilo legalno, na šta su federalne organizacije odgovorile da Staton Oakmont nikada nije bila stvarna firma na Vol stritu, ni doslovno, ni figurativno. Restitucija Prema presudi, Belfort je bio dužan da plati polovinu svojih primanja svim klijentima, njih 1513, koje je prevario u periodu do 2009. godine. Ukupan iznos te restitucije bio je 110 miliona dolara. Oko 10 miliona dolara, od 11,6, koliko je Belfort vratio žrtvama do 2013. godine, rezultat je prodaje zemljišta na koju je izgubio pravo. U oktobru 2013. godine, federalni tužioci su podneli žalbu protiv Belforta. Nekoliko dana kasnije, američka vlada je povukla zahtev o nepravilnosti njegovih isplata, nakon što su njegovi advokati izneli kako je on bio dužan da plaća samo polovinu svog primanja do 2009. godine, a ne kasnije. Iznos koji je platio za vreme uslovne kazne, nakon što je otišao iz zatvora, iznosio je 382.910 dolara u 2007. godini, 148.799 dolara u 2008. i 170 hiljada u 2009. godini. U ovom periodu, Belfort je pokušao da se nagodi sa američkom vladom, oko izmene njegove kazne. Konačan dogovor je bio da Belfort plaća minimalno 10 hiljada dolara mesečno, do kraja života, nakon što je sudija presudio da Belfort nije obavezan da plaća 50% svojih primanja nakon što njegova uslovna kazna istekne. Belfort takođe tvrdi kako on uplaćuje i novac koji zarađuje od javnih govora po Americi i drugih angažmana, pored 10 hiljada mesečno, kako bi što pre otplatio nanetu štetu. Tužioci su takođe izjavili kako je Belfort pobegao u Australiju da bi izbegao porez i sačuvao svoju imovinu od oštećenih klijenata, ali su kasnije izmenili svoju izjavu koja je izašla i u magazinu Vol Strit žurnal i objavili su i službeno izvinjenje i zahtev od magazina da povuče njihovu izjavu iz štampe. Belfort je preko svoje službene internet stranice, kao i preko drugih medija, objavio da želi podneti zahtev da 100% profita od njegovih knjiga i filma Vuk sa Vol Strita ide žrtvama prevare. Međutim, u junu 2014. godine, zastupnik američke advokatske komore je izjavio kako su Belfortove tvrdnje bile neistinite. Zastupnik je pojasnio situaciju, rekavši da je dobio novac od prvobitne prodaje prava za film, koji nije kompletno uložen u otplatu štete prevarenih klijenata. Magazin BiznisVik je objavio kako je Belfort platio samo 21 hiljadu dolara oštećenim klijentima, od oko 1,2 miliona dolara, koliko je zaradio na filmu pre njegove objave. Nakon toga, Belfort je izjavio kako je predložio da 100% profita od prodaje njegovih knjiga ide u otplatu dugova, međutim vlada je odbila njegovu ponudu. Pisanje Belfort je napisao dva memoara, Zver sa Vol Strita i Hvatanje Zveri sa Vol Strita. Knjige su objavljene u oko 40 zemalja i prevedene su na 18 različitih jezika. Film, zasnovan na njegovim knjigama, objavljen je 2013. godine. U glavnim ulogama su bili Leonardo Dikaprio kao Belfort, Džona Hil i Margo Robi. Scenario za film je napisao Terens Vinter, a režirao ga je Martin Skorseze. Belfort je prvu knjigu napisao u periodu posle izlaska iz zatvora, nakon što je za vreme služenja kazne uništio čitavih 130 stranica knjige, jer mu se nisi sviđale. Primio je pola miliona dolara unapred od izdavačke kuće Rendom Haus, a pre objave same knjige započeo je rat i oko autorskih prava za film. Bivši tužilac advokatske komore u Americi, koji je i krivično gonio Belforta, izjavio je kako veruje da su neki detalji njegove knjige izmišljeni. Motivacioni govori Belfort održava motivacione govore. To uključuje turneju po Australiji na kojoj održava seminare uživo, nazvane „Istina iza njegovog uspeha”, pored ostalih prezentacija. U jednočasovnom intervjuu u kojem je pričao o svojoj karijeri, Belfort je izjavio kako najviše u životu žali što je izgubio novac drugih ljudi, pa je u jednom trenutku čak napustio studio, nakon što se uvredio na pitanje da li su njegovi trenutni finansijski poduhvati legalni. Takođe vodi i seminare o prodaji po imenu „Psihologija direktne prodaje Džordana Belforta”. Kada je tek počeo da drži govore, najviše se fokusirao na motivaciju i etiku, a nakon toga je premestio fokus na veštine prodaje i preduzetništvo. Njegove govore vodi njegova firma Global Motivejšn. U toku 2014. godine, provodio je čak tri sedmice u mesecu po turnejama, održavajući prezentacije. Glavna tema njegovih govora je važnost poslovne etike i učenje iz njegovih grešaka koje je načinio za vreme devedesetih godina. Jedna od čestih grešaka koje spominje je verovanje da je opravdano zaobići pravila o finansijskim odredbama, samo zato što je to tada bila praksa. Zarada njegovih poslova pre održavanja seminara iznosila je oko 30—75 hiljada dolara, dok je od prodaje karata za seminare zaradio oko 80 hiljada. Glavna tema njegovih seminara jeste ono što on zove „pravolinijski sistem”, tj. saveti o sistemima prodaje. Neki kritičari su negativno reagovali na sadržaj njegovih govora, naročito na prisećanje događaja i priča iz devedesetih godina. Kontroverze Istraga koju su vodili magazini „7Njuz” i „Sandej mejl”, otkrila je vezu između Belforta i kompanije za zapošljavanje, po imenu Karir Patvejz Australia, koju vodi Pol Konkvest, koji je takođe većinski vlasnik firme Fejs tu Fejs trening. Ova dva brenda su izrazito promovisana na radionicama koje je Belfort održao u hotelu Itons Hil u Brizbejnu. Navodno je održao i dve radionice na temu prodaje radnicima firme Fejs tu Fejs trening. Ista firma je primila oko 3,9 miliona dolara od vlade za vreme fiskalne 2014. godine, kao i 6,34 miliona dolara za vreme 2015. godine, zbog usluga treninga i procene. Očekivano je kako će većina tog novca biti potrošena na usluge treninga i izdavanja sertifikata, što se nije dogodilo. „9 Njuz Australija” je proglasila taj trening program prevarom, a program izdavanja sertifikata, čistom izmišljotinom. Privatni život Za vreme vođenja firme Straton Oakmont, Belfort se razveo od svoje prve žene, Deniz Lombardo. Posle toga, oženio se Britankom koja je odrasla u Bruklinu, manekenkom po imenu Nadin Karidi. Par se upoznao na jednoj zabavi. Imaju dvoje dece. Par se razišao zbog njenih tvrdnji da je Belfort bio nasilan, naročito nakon problema sa zavisnošću i afera sa drugim ženama. Razveli su se 2005. godine. Belfort je bio i poslednji vlasnik luksuzne jahte Nadin koja je prvobitno napravljena za Koko Šanel, 1961. godine. Jahta je u njegovom vlasništvu dobila ime po njegovoj tadašnjoj ženi. U junu 1996. godine, jahta je potonula negde na istočnoj obali Sardinije, nakon što su italijanske mornaričke specijalne snage spasile sve koju su bili na brodu. Belfort je kasnije izjavio kako je insistirao da isplove po jakom vetru, iako ga je njegov kapetan savetovao da to ne čini. To je dovelo do potonuća broda, nakon što su talasi polupali palubu. Od 2015. godine, Belfort je veren za dugogodišnju devojku, En Kop. Belfort je takođe i obožavalac tenisa.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Miloš Crnjanski (Čongrad, 26. oktobar 1893 — Beograd, 30. novembar 1977) je bio srpski književnik i jedan od najznačajnijih stvaralaca srpske literature XX veka. Istakao se kao pesnik, pripovedač, romansijer i publicista. Bavio se i likovnom kritikom. Ubrajan je i među 100 najznamenitijih Srba. Crnjanski je rođen 26. oktobra 1893. godine u Čongradu,[1] u Austrougarskoj (danas Mađarskoj), u osiromašenoj građanskoj porodici. Otac Toma bio je niži činovnik (opštinski beležnik) koji je zbog svog temperamentnog zastupanja srpske manjinske politike „prognan“ iz Banata, iz Ilandže (koju je Crnjanski nazivao Ilančom, po njenom starom nazivu) u Čongrad, koji je po Crnjanskom bio neka vrsta `tadašnjeg činovničkog Sibira`.[2] Majka mu se zvala Marina Vujić i bila je rodom iz Pančeva.[3] Crnjanski su stara sveštenička porodica u Ilandži, čije se parohovanje završava sa pop Jovanom, sinom pop Dimitrija.[4][5] Mali Miloš kršten je u pravoslavnoj crkvi Sv. Nikole u Sentešu, u `srcu Mađarske`,[6] a kum je bio Rumun, Lerinc Pinće.[7] Detinjstvo i školovanje Miloš Crnjanski je od 1896. godine odrastao u Temišvaru, u patrijarhalno-rodoljubivoj sredini koja će mu kult Srbije i njene prošlosti usaditi u dušu kao najdražu relikviju. Najdublje i najtrajnije senzacije svojih dečjih i dečačkih godina doživljavao je u tipično srpskim nacionalnim i verskim sadržajima: crkvena škola, ikona Svetoga Save, tamjan, pravoslavno srpsko groblje sa ritualom sahrane i zadušnica, večernje priče i pesme o Srbiji, hajdučiji i nabijanju na kolac — sve se to u dečakovim emocijama pretvaralo u trajan nemir i nepresušan izvor nada, radosti, sumnji, razočaranja i podizanja. Miloš Crnjanski je osnovnu školu završio u srpskoj veroispovednoj školi kod učitelja Dušana Berića u Temišvaru. Maturirao je u temišvarskoj gimnaziji kod katoličkih fratara pijarista. Po vlastitim rečima, bio je osrednji đak do očeve smrti, odnosno do petog razreda gimnazije, a tada se rešio `da ubuduće bude među prvima`, što je i ostvario. U leto 1912. odlazi u Opatiju, a potom se upisuje u riječku eksportnu akademiju. Igrao je fudbal u klubu `Viktorija` na Sušaku (istočni deo Rijeke).[2] Godine 1913. upisao je studije medicine u Beču koje nikada nije završio. Prvu pesmu „Sudba“ Crnjanski je objavio u somborskom dečjem listu „Golub“ 1908. godine. 1912. u sarajevskoj „Bosanskoj vili“ štampane je njegova pesma „U početku beše sjaj“. Prvi svetski rat Vest o ubistvu austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda zatekla ga je u Beču. Na samom početku Prvog svetskog rata Crnjanski je doživeo odmazdu austrijskih vlasti zbog Principovih revolverskih hitaca u Sarajevu, ali umesto tamničkog odela obukli su mu uniformu austrougarskog vojnika i poslali ga na galicijski front da juriša na Ruse, gde je uskoro ranjen. Veći deo vremena od 1915. iz tih tragičnih ratnih dana Crnjanski provodi u samoći ratne bolnice u Beču, više uz miris jodoforma nego baruta, da bi se tek pred sam kraj rata obreo i na italijanskom frontu. U njegove uspomene neizbrisivo su se utisnuli prizori ratne pustoši. „... Front, bolnice, pa opet front, i ljubavi, svuda ljubavi, za hleb i za šećer, sve mokro, sve kiša i blato, magle umiranja” — to su bila viđenja života u kojima je sazrevao mladi Crnjanski. Godine 1916, radi u Direkciji državnih železnica u Segedinu. Sledeće godine je vraćen u vojsku i prekomandovan u Komoran i Ostrogon. U Beču 1918. upisuje Eksportnu akademiju, što je bila davnašnja želja njegovog ujaka, koji umire `malo pre toga`.[2] Trideset miliona nedužnih mrtvih ljudi našlo je mesta u antiratnim stihovima ovog nesrećnog mladog ratnika koje je on iz rata doneo u svojoj vojničkoj torbi, prvo u Zagreb, a zatim u Beograd, gde se najduže zadržao. Godine 1919. u Beogradu se upisuje na Univerzitet gde studira književnost i uređuje list „Dan“. Crnjanski od tada živi kao povratnik koji se, kao nesrećni Homerov junak, posle duge odiseje vraća na svoju Itaku. Međutim, dok je Odisej znao da sačuva bodrost duha i životnu čvrstinu, Crnjanski se, sa čitavom svojom generacijom, vratio u razorenu domovinu sa umorom i rezignacijom. „U velikom haosu rata — govorio je mladi pesnik — bio sam nepokolebljiv u svojim tugama, zamišljenosti i mutnom osećanju samoće”. I u svojim ratnim i poratnim stihovima, ovaj umorni povratnik iskreno je pevao o svojoj rezignaciji i izgubljenim iluzijama. Iz tog potucanja po krvavim svetskim ratištima Crnjanski se vraća mislima o nužnosti rušenja lažnog mita o „večitim“ vrednostima građanske etike. I u poeziji i u životu on živi kao sentimentalni anarhist i umoran defetist koji sa tugom posmatra relikvije svoje mladosti, sada poprskane krvlju i poljuvane u blatu. Osećao se tada pripadnikom naprednih društvenih snaga i glasno se izjašnjavao za socijalizam, ali njegovo buntovništvo iz tih godina bila je samo „krvava eksplozija“ nekog nejasnog društvenog taloga donesenog iz rata. Književno stvaranje Miloša Crnjanskog u tom periodu bilo je krupan doprinos naporu njegove generacije da se nađe nov jezik i izraz za nove teme i sadržaje. Govoreći o literarnom programu svoje pesničke generacije, on je pisao: „Kao neka sekta, posle tolikog vremena, dok je umetnost zančila razbibrigu, donosimo nemir i prevrat, u reči, u osećaju, mišljenju. Ako ga još nismo izrazili, imamo ga neosporno o sebi. Iz masa, iz zemlje, iz vremena prešao je na nas. I ne dà se ugušiti… Prekinuli smo sa tradicijom, jer se bacamo strmoglavo u budućnost… lirika postaje strasna ispovest nove vere.” Potpuno novim stihom i sa puno emocijalne gorčine on je tada kazivao svoj bunt, opevao besmislenost rata, jetko negirao vidovdanske mitove i sarkastično ismevao zabludu o „zlatnom veku“ koji je obećavan čovečanstvu. Snagom svoje sugestivne pesničke reči on je mnoge vrednosti građanske ideologije pretvarao u ruševine, ali na tim ruševinama nije mogao niti umeo da vidi i započne novo. Crnjanski je i u stihu i u prozi tih poratnih godina bio snažan sve dok je u njemu živeo revolt na rat. Godine 1920, upoznaje se sa Vidom Ružić sa kojom će se 1921. i venčati. Ona je bila ćerka nekadašnjeg ministra prosvete Dobrosava Ružića.[8] Iste godine Crnjanski sa Vidom odlazi u Pariz i Bretanju, a u povratku putuje po Italiji. 1922. je bio nastavnik u pančevačkoj gimnaziji, iste godine je stekao diplomu na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Saradnik uglednog lista „Politika“. Istovremeno, izdaje „Antologiju kineske lirike“ i novinar je ulistu „Vreme“. 1927. u „Srpskom književnom glasniku“ izlaze prvi nastavci njegovog romana „Seobe“. U septembru 1926. kao urednik časopisa „Naša krila“ izazvao je na dvoboj Tadiju Sondermajera.[10][11] Godine 1928,1929. je ataše za štampu pri Ambasadi Kraljevine Jugoslavije u Berlinu. Na njegov poziv nemačku prestonicu posećuje njegov prijatelj književnik Veljko Petrović. Godine 1930, za roman „Seobe“ dobija nagradu Srpske akademije nauka. Sledećih godina putuje brodom po Sredozemnom moru i izveštava iz Španije. Godine 1934. pokrenuo je list „Ideje“ u kome je između ostalog pisao o Svetom Savi.[12] List je sledeće godine prestao da izlazi.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Karen Klementajn Tiodor Hornaj (engl. Karen Clementine Theodore Horney, IPA: /ˈhɔrnaɪ/[1]), rođena Danijelzen (nem. Danielsen), 15. septembar 1885. Hamburg — 4. decembar 1952. Njujork, bila je američka psihoanalitičarka nemačkog porekla. Jedna je od najznačajnijih kritičarki Frojdove psihoanalize, posebno tačaka o ženskoj seksualnosti. Dala je vlastitu teoriju neuroza vezanu za kulture i njihov nastanak. Njen otac Berndt, kapetan broda, patrijahalan i vrlo strog uslovio je da Karen bude privržena mnogo brižnijoj, 18 godina mlađoj majki[2]. To ju je često dovodilo u stanje depresije što joj je pomoglo kasnije u istraživanju pozivajući se na vlastito iskustvo. Sa 9 godina odlučila je da se posveti razvijanju intelektualnih sposobnosti govoreći sebi ’ako ne mogu da budem lepa, biću pametna’[3]. 1906. godine Karen upisuje studije medicine na univerzitetu u Frajburgu, da bi se prebacila u Gotingen i konačno diplomirala u Berlinu 1913. Na studijama upoznaje Oskara Hornaja za kojeg se udaje 1909. godine. Posle smrti svoje majke 1911. godine odlučuje da usmeri svoj rad ka psihoanalizi. Posebno joj se posvećuje posle brojnih seansi kod jednog od najvećih psihoanalitičara tog perioda Karla Abrahama[4]. 1920. godine postaje jedan od osnivača Berlinskog instituta za psihoanalizu i gde predaje nekoliko narednih godina. Jedna od većih depresija zadesila ju je 1923. sa smrću njenog starijeg brata, ostavljajući je da razmišlja o samoubistvu. 1934. seli se sa decom u Njujork i zapošljava se u Njujorškom institutu za psihoanalizu, gde i počinje da razvija vlastitu teoriju psihoanalize[5]. Veliki deo njenog istraživanja i rada zasniva se na vlastitom iskustvu i iskustvu svojih pacijenata. Za razliku od drugih psihoanalitičara, verovala je i u mogućnosti samoanalize, o čemu je napisala knjigu. Karen Hornaj je još na početku seksualne revolucije tačno uočila da mladi ljudi ne traže jedno od drugog seks, već sigurnost koju od roditelja i društva nisu nikada dovoljno dobili. Dela Objavila je šest knjiga[6]: 1937. Neurotična Ličnost našeg vremena - fokusira se na ideje neuroza nastale iz kulturnih faktora i međuljudskih konflikata 1939. Novi načini u psihoanalizi 1942. Samoanaliza, pisano iz njenog vlastitog iskustva i kako se izborila sa problemima 1945. Naši unutrašnji konflikti 1946. Da li razmišljate o psihoanalizi? 1950. Neuroza i razvoj ličnosti – ponos i odbrambene strategije, klasifikacija neuroza Teorija neuroza Jedna od bazičnih stvari u kojima se nije slagala sa Frojdovom psihoanalizom je da ljudski život ne opstaje isključivo preko bio-fizičkih svojstava, već da i kultura i način na koji ljudi žive ima svoj udeo. Po Frojdu, svi odnosi i nagoni u kulturi određeni su biološki, sve naše akcije i motivi su uzrokovani potrebom za zadovoljenjem naših seksualnih nagona i nagona života (eros) i nagona smrti (tanatos). Hornaj kaže da su osećanja i stavovi određeni kulturološki[7]. U određenim kulturama, strahovi i neuroze su izraženiji nego u drugim. Ta pojava je uzrok što neke kulture su stvorile uređaje kojima se brane od istih, npr. ritualima, sujeverjem ili religijom. Po definiciji, neuroza je lakši oblik psihičkog oboljenja bez poznatog uzroka. Po Hornajevoj neuroza je način na koji ljudi savladavaju i kontrolišu interpersonalne probleme koji se dešavaju iz dana u dan. Kod neurotičke ličnosti postoje tri obrasca kontrole, a to su pokret prema ljudima, protiv ljudi i od ljudi[8]. Sva tri karakterizuju krutost i nedostatak individualnog potencijala što i predstavlja srž svake neuroze. Pokret ka ljudima: potreba za pažnjom i prihvatanjem; činjenje usluga drugima kako bi ih cenili potreba za partnerom; onaj koji će da ih voli i rešava sve probleme Ove karakteristike rezultat su samonipodaštavanja. Po Hornajevoj, osobe koje su imale nesaglasnosti sa roditeljima u detinjstvu često pribegavaju ovakvom ponašanju. Strah od bespomoći i napuštenosti stvara fenomem bazična strepnja. Izvor bazične strepnje je u dečjoj nesigurnosti, onoj koja potiče iz nesređenih porodičnih odnosa, kao što je dominantno i nedosledno ponašanje roditelja, nerealni roditeljski zahtevi, razvod roditelja, alkoholizam i nasilje u porodici. Ukoliko se izvori strepnje produže, dete se prilagođava neurotičkim potrebama. Ovi individualci izlažu potrebu za privrženost i prihvatanje od strane društva, pa često zanemaruju svoje potrebe čineći usluge drugima. Pokret protiv ljudi: potreba za moći; sposobnost da se preuzme kontrola nad drugim ljudima potreba za manipulisanjem: biti bolji od ostalih, verovanje da manipulisanjem se stiče moć potreba za socijalnim priznanjem; potreba za samodivljenjem; i unutrašnjih i spoljašnjih kvaliteta potreba za uspehom; Ova kategorija je kategorija ekspanzivnosti, agresivnosti. Neurotičke ličnosti ove kategorije prikazuju bes i neprijateljstvo prema ljudim. Dok recimo, potrebe za socijalnim priznanjem i uspehom imaju svi ljudi, neurotičari su očajni za tim. Uzrok ovakvog ponašanja nije snaga već strah od razočarenja i iskorišćavanja od strane drugih. Moć i imanje su način kako se brane od sveta. Imaju potrebu za isticanjem i divljenjem od strane ljudi u svojim socijalnim krugovima, a skloni su i da drže ljude na distanci. Pokret od ljudi: potreba za samodovoljnošću i nezavišnošću; potreba za savršenošću; potreba za neupadljivošću; Kategorija otuđenosti, povučenosti. Ljudi ne nalaze zadovoljenje u drugima već u sebi. Smatraju da su druge osobe razlog njihovih problema. Pribegavaju umetnosti. Zavist za matericom Kao odgovor na Frojdovu teoriju ženske zavisti za penisom, Hornajeva razvija teoriju muške zavisti za matericom. Muška zavist je po njoj veća od ženske, zato što muškarci imaju veću potrebu za omaložavanjem žena nego što žene imaju za omaložavanjem muškaraca. Ovu teoriju Hornajeva je označila kao kulturnu, psihološku sklonost, ne kao samu psihološku osobinu[9]. Teorija o sebi Označava se kao potreba za samoostvarenjem. Postoje dva pogleda na sebe – realno ja i idealizovano ja[10]. Realno ja predstavlja ono što jesmo, a idealizovano ono što želimo da budemo. Realno ja poseduje potencijal za razvitak, sreću, snagu volje ali poseduje i ograničenja. Idealizovano ja poseduje paradigmu po kojoj realno ja treba da se razvija i stekne samoostvarenje. Međutim, čovek odbija da prizna ograničenja realnog sebe zato što idealizovanog sebe doživljava kao srž svog života, stoga odbacuje sve što bi ga ugrozilo. Postavlja sebi nemoguće zahteve kako bi oblikovao svoje biće u savršenstvo, što Karen Hornaj naziva tiranijom unutrašnjih zapovesti[3]. `On mora da bude krajnje pošten, plemenit, razuman, pravičan, dostojanstven, hrabar, nesebičan. Mora da bude savršen ljubavnik, muž, učitelj. Mora da bude sposoban da izdrži sve, da voli svakog, da voli svoje roditelje, svoju ženu, svoju otadžbinu; ili, ne sme da se veže ni za šta i ni za koga, ništa ne sme da mu smeta, ne sme nikada da se oseća povređenim i mora uvek da bude ravnodušan i smiren. Mora uvek da uživa u životu ili uvek mora da bude iznad zadovoljstva i uživanja. Mora da bude spontan ili da uvek vlada svojim osećanjima. Morao bi da zna, razume i predvidi sve. Mora da bude kadar da za tili čas reši svaki svoj ili tuđi problem. Mora da bude sposoban da savlada svaku teškoću čim je uoči. Ne sme nikada da bude umoran ili bolestan. Mora uvek da bude u stanju da nađe posao. Mora da za jedan sat završi posao koji se može obaviti samo za dva ili tri sata.`

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvo što čitaocu pada u oči jesu likovi u žitijima. Koga to svim snagama spasavaju sveti koje opisuje J. J. Skopcova? To su bludnice, ulični zabavljači, počinioci smrtnih grehova, izdajice, lopovi, ubice, đavoimani, ludi i tako dalje. Svi oni koje ćemo kasnije zateći u njenom prihvatilištu u ulici Lurmel, koje je otac Sergije Bulgakov prozvao „manastir Džabalebarevo“, svi za koje je ona žrtvovala život. Pa i njeni sveti su neobični, i oni se uklapaju u društvo tih odmetnika koje tako snažno vole: bivši sakupljač poreza poznat po tome što nikome nikad nije pružio milostinju, žena koja se opkladila da će sablazniti poznatog otšelnika, žena koja se pretvara da je muškarac i tako dalje. Svi su oni Crkva. Ako bilo ko iz tog čudnog i odbačenog „bratstva“ ostane van broda, Crkva neće biti potpuna, dakle, neće ni biti Crkva, jer istinska Crkva treba da bude otvorena za sve. Kasnije, kada postane monahinja, Mati Marija će detaljno izlagati eklisiologiju Crkve koja je otvorena za sve, koja prihvata sve, Crkve kao veze među ljudima, kao „mistike čovekoopštenja“, koristeći pritom izraz „izvanhramovna liturgija“ – liturgija koja se izliva u svet, na sve ljude, kao fontana ili kao vulkan: „Zidovi hrama nisu odvojili neko tamo malo stado od svih ovih“. Ta eklisiologija Crkve koja je otvorena za sve u Žetvi Duha se manifestuje već u naslovima žitija, u kojima se pored svetoga često pominje i „ne-sveti“, njegov antagonista: zajedno sa mučenikom Nikiforom pominje se izdajica Saprikije, zajedno sa avom Agrom ava Or, zajedno sa Lavom Katanskim čarobnjak Iliodor. Druga neobična stvar je bezuslovno prihvatanje svih. Neobični sveti Mati Marije ne postavljaju nikakve uslove, uvek su spremni da pomognu, ne prekorevaju nego sastradavaju. Najviši stupanj tog bezuslovnog prihvatanja i bezuslovne ljubavi je spremnost da se drugi spase čak i po cenu propasti sopstvene duše. Ova paradoksalna, krajnja požrtvovanost bila je svagdašnji kredo Mati Marije: još u mladosti, u peterburškom periodu života i stvaralaštva, ona piše poemu Skitnica Melmot, o devojci koja je sebe spremna da osudi na večnu propast zarad spasenja onoga ko je svoju dušu prodao đavolu. Za vreme Drugog svetskog rata slična ideja se ponovo javlja u njenoj misteriji Ana. Nezgodna, čudna, provokativna svetost, opisana u žitijima Žetve Duha kao „jurodivost lude ljubavi“ i spremnost na krajnju žrtvu, svojevrstan je nagoveštaj budućeg žitija njihove autorke, same Mati Marije, koja je svoj život do kraja dala drugima, primivši za njih i sa njima mučeničku smrt u nacističkom koncentracionom logoru. Iz Pogovora Natalije Likvinceve Marija Skobcova (rus. Mariя Skobcova) je bila ruska pravoslavna monahinja, pesnikinja i članica Francuskog pokreta otpora. U Pravoslavnoj crkvi se slavi kao svetiteljka i mučenica.[1] Rođenje i mladost Rođena je 1891. godine u Rigi (danas u Letoniji, tada delu Ruskog carstva) u aristokratskoj porodici kao Jelizaveta Pilenko . Kao tinejdžerka ostala je bez oca. Tokom tih godina postala je ateistkinja. Godine 1906 njena preselila se sa majkom u Sankt Peterburg, gde se uključila u radikalne intelektualne krugove. Sklopila je brak 1910. godine sa boljševikom Dmitrij Kuzminom-Karavajevim. Tokom svog braka kretala se u pesničkim krugovima i aktivno se bavila pisanjem poezije. Od svog muža se razvela 1913. godine. Sa ćerkom se preselila na jug Rusije, gde je njena religioznost porasla. Revolucija u Rusiji Bila je nezadovoljna odlukom Lava Trockog da uglasi Socijalističku – revolucionarnu partiju i planirala je atentat na njega. Od te odluke su je odgovorile njene kolege, koje su je poslale u grad Anapu na jugu Rusije. Godine 1918 nakon boljševičke revolucije izabrana je za gradonačelnicu Anape. Kada su beloarmijske trupe osvojile Anapu bila je izvedena na pred sud zbog pripadanja boljševicima. Međutim, sudija je bio Danijel Skobcov, njen bivši učitelj i bila je oslobođena. Ubrzo nakon suđenja njih dvoje su se zaljubili i sklopili brak.[2] Egzil Politička situacija je počela ponovo da se zakuvava. Da bi izbegli opasnost, Jelisaveta, Danijel, Gajana i Jelisavetina majka Sofija su napustile zemlju. Prvo su se preselili u Gruziju (gde je rođen njen sin Jurij) a potom u Jugoslaviju (gde je rođena njena ćerka Anastasija). Na kraju su se 1923. godine preselili u Pariz gde su i ostali do smrti. U Parizu Jelisaveta se u potpunosti posvetila studijama teologije i socijalnom radu. Godina 1926. bila je tragična za Jelisavetu. Te godine je umrla njena ćerka Anastasija. Njen brak sa Danijelom je okončan. Sin Jurij je prešao da živi kod oca, a ćerka Gajana je otišla na školovanje na internat u Belgiji. Jelisaveta se preselila u centar Pariza gde je imala mogućnost da direktno radi sa onima kojima je bila neophodna pomoć. Episkop ju je ohrabrivao da se zamonaši, što je ona bila spremna da prihvati samo pod uslovom da ne mora da živi u nekom izolovanom manastiru, odvojena od sveta. Crkveni razvod je bio odobren 1932 godine. Nakon toga se zamonašila, preuzevši ime Marija po Svetoj Mariji Egipćanki. Njen ispovednik je bio otac Sergej Bulgakov, čuveni ruski filozof. Iznajmila je kuću u centru Pariza i pretvorila je u svoj manastir. Manastir je bio otvoren za izbeglice i siromašne, ali je bio i centar za intelektualne i teološke diskusije. Za Mariju Skobcovu služenje siromašnima i teologija su išli ruku pod ruku. Drugi svetski rat i smrt Nakon što je nacistička Nemačka osvojila Francusku, Marija Skobcova je otvorila vrata svog manastira za Jevreje koji su bežali od nacista. Tamo im je izdavala lažne krštenice i skrivala ih od nacista. Gestapo je saznao za njene aktivnosti i uhapsio je nju, sveštenika Dmitrija i njenog sina Jurija (takođe sveštenika). Dmitrij i Jurij su preminuli u koncentracionom logoru Dora, dok je je Marija Skobcova na Svetu Nedelju 1945. dobrovoljno zauzela mesto mlade Jevrejke u grupi koja je bila određena za pogubljenje.[1] Kanonizacija, odlikovanja i nasleđe Sveti Sinod Konstantinopoljske Patrijaršije je 2004. godine kanonizovao Mariju Skobcovu kao prepodobnomučenicu. Postoji jedna pravoslavna crkva u Klivlendu (država Tenesi, SAD) koja je posvećena njoj. Memorijalni centar Jad Vašem ubrojao ju je 1985. godine među `pravednike među narodima`.[3] Ukazom Predsedništva Vrhovnog Saveta SSSR-a posthumno joj je dodeljen Orden Otadžbinskog rata II stepena. Jedna ulica u centru Pariza nosi njeno ime.[4] Popularna kultura Biografski film posvećen njoj u režiji Sergeja Kolasova snimljen je 1982. godine. Trenutno je u toku snimanje dokumentarnog filma o njoj pod nazivom Love to the end. Njena biografija je obrađena i u knjizi američkog autora Erika Metaksasa 7 woman and the secrets of their success

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Tužna nauka od koje mom prijatelju ponešto predajem, odnosi se na područje koje od pamtiveka imađaše ugled kao autentično područje filozofije, a nakon njenog preobražaja u metodu prepušteno je intelektualnom nipodaštavanju, sentencioznom nahođenju i na kraju zaboravu: na učenje o ispravnom životu. Ono što se nekad za filozofa zvalo život, postalo je sfera privatnog i potom još samo sfera potrošnje, koja se doteruje kao dodatak materijalnom procesu proizvodnje, bez autonomije i bez sopstvene supstancije. Ko hoće da sazna istinu o neposrednom životu mora ispitati njegovo otuđeno obličje, objektivne sile, koje do u najskriveniji kutak određuju individualnu egzistenciju. Teodor Adorno (nem. Theodor W. Adorno, u stvari nem. Theodor Ludwig Wiesengrund; Frankfurt, 11. septembar 1903 — Vjež, 6. avgust 1969) je bio njemački filozof, mislilac društva, sociolog, muzikolog i kompozitor. Jedan od najvažnijih njemačkih intelektulaca u posljeratnom periodu, kao i jedan od začetnika Kritičke teorije i aktivni učesnik Frankfurtske škole. Sarađivao je u značajnom časopisu Zeitschrift für Sozialforschung, koji je izdavao Institut za socijalna istraživanja. Godine 1931. habilitirao je radom: Kjerkegor. Konstrukcija estetičkog. Godine 1934. emigrirao je iz nacističke Nemačke, prvo u Englesku i zatim u SAD. Godine 1949. vratio se u Frankfurt gde je obavljao dužnosti profesora filozofije i sociologije na Frankfurtskom univerzitetu i dužnost direktora Instituta za socijalno istraživanje. Šezdesetih godina 20. vijeka, Adorno žestoko kritikuje filozofiju nauke Karla Popera i filozofiju egzistencije Martina Hajdegera. Jedan od bitnih socijalnih filozofa poslije 1970, Jirgen Habermas, bio je Adornov student i asistent. Širok obim Adornovih uticaja počiva u interdisciplinarnom karakteru njegovih istraživanja, uticaju Frankfurtske škole kojoj je pripadao, kao i u potpunoj i detaljnoj analizi Zapadne filozofske tradicije, počev od Kanta pa naovamo i na kraju, njegove radikalne kritike savremenog Zapadnog društva. Igrao je odlučujuću ulogu u socijalnoj teoriji i bio jedan od vodećih lidera prve generacije teoretičara Kritičke teorije. Veoma značajna su njegova djela iz epistemologije, etike i socijalne filozofije, kao i ona iz estetike, muzikologije i teorije kulture, koja ostavljaju snažan uticaj na kasnije postmodernističke filozofe i teoretičare. Rođen 11. septembra, 1903. godine, kao Teodor Ludvig Vizengrund (Theodor Ludwig Wiesengrund), živio je u Frankfurtu na Majni prve tri i posljednje dvije decenije svog života. Bio je sin jedinac trgovca vina jevrejskog porijekla i muzičarke italijansko-rimokatoličkog porijekla. Adorno je studirao filozofiju kao štićenik kantovca Hansa Kornelijusa i muziku sa Albanom Bergom. Završava svoje djelo iz estetike, Habilitationsschrift on Kierkegaard, 1931. godine, pod tutorstvom hrišćanskog socijaliste Paula Tiliha. Poslije samo dvije godine, kao univerzitetski instruktor (Privatdozent), biva izbačen s posla od strane nacističkih vlasti, zajedno sa ostalim profesorima jevrejskog porijekla i političkim ljevičarima. Poslije nekoliko godina, uzima majčino prezime Adorno kao glavno, a očevo jevrejsko, koristi samo kao srednji inicijal. Napušta Njemačku u proljeće 1934. godine. Za vrijeme epohe nacizma, boravi u Oksfordu, Njujorku i južnoj Kaliforniji. U to vrijeme je napisao više knjiga po kojima kasnije postaje poznat: Dijalektika prosvjetiteljstva (zajedno sa Maks Horkhajmerom) 1947., Filozofija nove muzike 1949., Minima moralija 1951., Studije o Huserlu i filozofijskim antinomijama 1956., Uvod u sociologiju muzike 1962. Tri studije o Hegelu 1963., Negativna dijalektika 1966., Žargon autentičnosti 1964., Estetička teorija 1970.,i Autoritativna ličnost (projekat u saradnji), . Iz tog vremena su i njegove provokativne kritike masovne kulture i njene industrije. Vrativši se u Frankfurt 1949, da bi preuzeo poziciju na katedri filozofije, Adorno je ubrzo postao vodeći njemački intelektualac i centralna figura Instituta socijalnih istraživanja. U svojstvu javnog intelektualca, učestvovao je u mnogobrojnim radio i televizijskim programima na teme iz filozofije, društva, obrazovanja i umjetnosti. Kritička teorija Adorno je dao značajan doprinos razvoju kritičke teorije, dijalektičkog, istorijskog pristupa i razmišljanja i pisanja, koji je bezuslovno imao za cilj da otkrije greške (aporije) dominirajućih naučno-filozofskih, empiričkih i pozitivističkih tekućih metoda. Godine 1961. u Tibingenu, ušao je u takozvani „pozitivistički spor” sa, između ostalih, Karlom Poperom i Jirgenom Habermasom. Ono što je Adorno zastupao bio je tek nastavak njegove neprekidne dvostruke kritike, odnosno kritike redukcionističkog ili eliminativističkog metoda, s jedne, i pretjerano utemeljene ili isuviše sigurno utemeljene totalizirajuće metafizike, s druge strane. (Sa potonjim, obično je povezivao rad Hajdegera i poslijeratnih Hajdegerijanaca.) Njegov rad u estetičkoj teoriji odražavao je istovjetan, dvostruki kritički cilj. Projekti u saradnji Po temperamentu više blizak usamljenim misliocima i kompozitorima modernog doba, Adornovu misao su oblikovali pojmovi kao što su izgnanstvo i otuđenost. Uprkos tome, ne može ga se smatrati izolovanim i ezoteričnim misliocem, pošto je veći dio njegovog djela nastao u saradnji sa drugim kolegama, vrlo često kao projekat pod pokroviteljstovm javnih istraživačkih institucija. Kao jedan od vodećih članova frankfurtskog Instituta za socijalna istraživanja, sarađivao je sa njegovim osnivačem Maksom Horkhajmerom, ali i sa drugim članovima instituta kao što su Valter Benjamin i Leo Loventhal. Filozofija Zajedno sa Horkhajmerom, Adorno definiše filozofsku orijentaciju Frankfurtske škole, kao i njenih istraživačkih projekata u različitim oblastima društvenih nauka. Pošto je bio izuzetan pijanista i kompozitor, Adorno se na prvom mjestu koncentrisao na teoriju umjetnosti i kulture, radeći, kroz veliki broj eseja napisanih 1930—ih godina, na razvoju jedne materijalističke, (ali u isto vrijeme neredukcionističke), teorije muzike i umjetnosti. Pod uticajem Valtera Benjamina, Adorno je usmjerio svoju pažnju na razvoj jednog mikrološkog tretmana kulturnih proizvoda u kojem su isti posmatrani kao konstelacije istorijskih i društvenih sila. Pisao je na teme metafizike, epistemologije, političke filozofije, etike, istorije filozofije i filozofije istorije. Najpoznatiji je po tome što je pokušao da otkrije zamršeni istorijski i dijalektički odnos između filozofije, društva i umjetnosti, odnosno između filozofije, sociologije i estetičke teorije. Dijalektika prosvjetiteljstva Kako se razvijala njegova saradnja sa Horkhajmerom, Adorno se sve više interesovao za problem autodestruktivne dijalektike modernističkog razuma i slobode. Pod uticajem što je tada izgledalo kao neodloživa pobjeda nacizma u Evropi, ta analiza je usmjerena na „povezanost mita i razuma”. U Dijalektici prosvjetiteljstva (1941. godine), Adorno tvrdi da je instrumentalistički razum spreman da obeća autonomiju subjekta naspram sila prirode, jedino po cijenu njegovog ponovnog ropstva kroz vlastitu represiju impulsa i motivacije. Jedini način da se izbjegne ta vrsta autopodređivanja je preko „diferencijalne misli”, koja se nalazi u sjedinjujućim tendencijama jednog nereprezentativnog razuma. Ta autodestruktivna dijalektika je predstavljena preko upečatljive slike vezanog Odiseja na svom brodu, kako bi preživio susret sa sirenama. U početku, Adorno je vjerovao da jedna pozitivna analiza prosvjetiteljstva može spasiti tu vrstu genealogije modernističkog razuma, ali nikad nije stigao da razvije ideju. Umjesto toga, sve se više usmjeravao na jednu pesimističku analizu rastuće konkretizacije modernog života i mogućnosti jednog „u potpunosti administriranog društva”. Teorija estetike Adorno tvrdi da jedna „autonomna umjetnost” može slomiti uspostavljenu stvarnost i negirati iskustvo konkretizacije koja prevladava savremenim društvom. U Teoriji estetike (1970. godine), razvio je ideju jedne autonomne umjetnosti u okviru koncepta estetičke forme ili sposobnosti umjetnosti za unutrašnju organizaciju same sebe, kako bi se restrukturisali postojeći šabloni misli. Autentično umjetničko djelo stiče jednu vrstu „vrijednosne istine”, kroz svoju sposobnost da predoči našoj svijesti društvene kontradikcije i antinomije (protivrječnosti). Negativna dijalektika U Negativnoj dijalektici (1966. godine), Adorno nudi jedan generalni tretman socijalne kritike pod „fragmentarističkim” uslovima modernističke racionalizacije i dominacije. Ovaj i drugi slični eseji socijalne kritike, imali su jak uticaj na dalju kritiku kulture, naročito analiza popularne kulture i industrije kulture koju Adorno ovdje posmatra. Mjesto u istoriji filozofije Adorno je smješten u okviru Kontinentalne filozofske tradicije i smatran jednim od velikih intelektualaca i mislioca 20. vijeka. Njegova sabrana djela se sastoje iz 23 knjige. Adornova filozofija se obično smatra neprekidnim dijalogom sa tri prethodna njemačka filozofa: Hegelom, Marksom i Ničeom. Takođe, njegovo angažovanje u Institutu za socijalna istraživanja ima presudan uticaj u uobličavanju njegove filozofije. Institut za socijalna istraživanja je uspostavljen 1923. godine na Frankfurtskom univerzitetu. Institut, ili Frankfurtska škola kako je kasnije postao poznat, je bio interdisciplinarna institucija gdje su se okupljali stručnjaci iz ekonomije, političkih nauka, teorije prava, psihoanalize i studije kulturnih fenomena kao što su muzika, film, i masovna kultura. filozofija nove muzike frankfurtska skola tomas man doktor faustus esej o eseju ...